PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

SV 3 60030) Anatomija čoveka - abdomen i karlica , Mirjana Mijač , Vera Draganić , Vidosava Radonjić , Savremena administracija Beograd 2005 , Iz recenzije Knjiga Anatomija čoveka – abdomen i karlica daje potpunu sliku o materiji koju obrađuje. Pisana je jasnim stilom, a stručna anatomska terminologija usklađena je sa terminologijom koja se koristi u kliničkoj praksi. Ova knjiga predstavlja novinu, jer su na jednom mestu dati anatomski podaci (morfologija i topografija) dva dela trupa, abdomena i karlice, što olakšava studentima da savladaju sistematsku i topografsku anatomiju najvećeg dela telesne duplje, sa njenim zidovima i brojnim organima u abdominalnoj i karličnoj duplji... Prof. dr Aleksandar Ilić mek povez, format 16,5 x 25,5 cm , ilustrovano, latinica, 379 strana

Knjiga je odlicno ocuvana...

Skeletni sistem i zglobovi Misicni sistem Meke korice,dobro ocuvana,ilustracije crno bele. 97 strana M-41

ima pečate lekara inače je knjiga u vrlo dobrom stanju , 24 x 18 , 115 strana

M. S. Bošković: ANATOMIJA ČOVEKA : DESKRIPTIVNA I FUNKCIONALNA Tvrd povez, 30cm, 297strana, ilustrovano, izdavač: NAUČNA KMD - Beograd

dobro stanje , 24 x 18 , 180 strana

Autor - osoba Gaberc, Rudolf, 1923-2005 = Gaberc, Rudolf, 1923-2005 Naslov Plastična anatomija čoveka / Rudolf Gaberc ; [ilustracije Rudolf Gaberc i Miodrag Bajić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1985 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Univerzitet umetnosti, 1985 (Beograd : Srbija) Fizički opis 97 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Srpsko-latinski rečnik: str. 92-97. Predmetne odrednice Anatomija, plastična -- Na slikama Slikarstvo -- Anatomija, plastična -- Anatomija -- Anatomija čoveka Anatomija, plastična -- Na slikama Uvod Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. MG18

ima pečat lekara inače je knjiga u vrlo dobrom stanju , 24 x 18 , 300 strana

Anatomija čoveka za studente fakulteta sporta i fizičkog vasitanja Autor: Natalija Stefanović Izdavač: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, Univerzitet u Nišu Godina : 2012. Meke korice Latinica Broj strana: 238 str. Format 24 cm Stanje vrlo dobro Tiraž 250 primeraka Troškove slanja snosi kupac Lično preuzimanje moguće u centru Beograda K179G

Moskva

Milka Bogdanović - ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA ČOVEKA Izdavač: Visoka zdravstvena škola strukovnih studija Povez: meki Godina izdanja: 2015 Broj stranica: 210 Crno-bele ilustracije Knjiga je odlično očuvana, čista i nepodvlačena - stanje možete videti na fotografijama. s

Atlas anatomii čeloveka III - Sinelnikov Atlas anatomije čoveka Peti tom - Nervni sistem Anatomski atlas Ruski

U ODLIČNOM STANJU Koreni zla (anatomija i fiziologija karmičkih stanja čoveka) - Temnjikov Genadij Jakovljevič Oblast: Psihologija Izdavač: Opis: Novi Sad 2002, meki povez, str. 165, ćirilica

Tvrd povez, dobro očuvana, veliki format Atlas ljudskog tela drugačiji od svih drugih knjiga o anatomiji. Uz tehnologiju uvećane stvarnosti izučavanje tela je mnogo razumljivije. Knjiga sadrži 3 dela. Prvi deo posvećen je opštoj anatomiji, koja se bavi skeletom čoveka, nervnim sistemom, krvotokom, mišićima i kožom. Drugi deo posvećen je posebnim delovima ljudske anatomije i treći deo se bavi trudnoćom i razvojem deteta. I5

Helen Fišer - Anatomija ljubavi: prirodna istorija parenja, braka i zašto lutamo Prvi put objavljena 1992. godine, `fascinantna` (Njujork tajms) Anatomija ljubavi Helen Fišer brzo je postala klasik. Od tada je Fišer sprovela pionirsko istraživanje mozga o požudi, romantičnoj ljubavi i vezanosti; prikupila je podatke o više od 80.000 ljudi kako bi objasnila zašto voliš onoga koga voliš; i prikupila informacije o više od 30.000 muškaraca i žena o seksu, vezivanju, prijateljima sa povlasticama i drugim trenutnim trendovima u udvaranju i braku. I ona predstavlja novu, naučno zasnovanu i optimističnu perspektivu odnosa u našem digitalnom dobu - ono što ona naziva `laganom ljubavlju`. Ovo je najsavremenije putovanje sile koje prati porodični život čoveka od svog porekla u Africi pre više od dvadeset miliona godina do internet stranica za sastanke i današnjih spavaćih soba. I ima sve: kopulatorni pogled i druge prirodne igre udvaranja; ko, kada, gde i zašto čini preljubu; ljubavne zavisnosti; njeno otkriće četiri široka hemijski zasnovana stila ličnosti i šta svaki od njih traži u romansi; najnoviji podaci o svetskim (biološki utemeljenim) obrascima razvoda; kako i zašto muškarci i žene misle drugačije; prava priča o ženama, muškarcima i moći; uspon i pad seksualnog dvostrukog standarda; i šta nam nauka o mozgu govori o tome kako napraviti i održati srećno partnerstvo. Dr Helen Fišer jedna je od najistaknutijih antropologa u Americi. Pre nego što je postala profesor istraživač na Univerzitetu Rutgers, bila je naučni saradnik u Američkom muzeju prirodne istorije u Njujorku. Dr Fišer je sprovela opsežno istraživanje o evoluciji, izražavanju i hemiji ljubavi. Njene dve najnovije knjige, Prvi pol i Zašto volimo, bile su na listi Njujork tajmsovih zapaženih knjiga. Odrasla je u Konetiketu, a živi u Njujorku.

Деведесет година постојања, за појединца, представља сасвим солидан животни век. У том периоду, човек смирено очекује животно финале. У животу једне институције, започета десета деценија постојања и рада указује на квалитет, успешност у раду, јасну визију, али и обавезу планирања даљег развоја. Једина константа у ових девет деценија, када је у питању Психијатријска Болница у Горњој Топоници, је простор на коме се налази. Она је лоцирана на десетак километара од Ниша, на брежуљку моравске котлине. Болница је непосредно поред ,,Царског друма“ (Via Militaris)1, пре деведесет година,трасирала свој ,,Via Dolores“2. Данас, ова установа свој даљи развој и промене планира такође ту - поред раскршћа савременог аутопута који са Балкана води ка Европи. На том путу ка Еропи, неколико стотина метара након преласка наплатне рампе ,,Наис“ на аутопуту Е11, са десне стране пута, изнад Топоничке реке, може се видети вила Принца Ђорђа – симболички репрезент ове установе. У протеклих деведесет и више година, на хиљаде људи је дошло, прошло и/или остало на том простору. Историју ове установе чинили су људи који су у њој радили, доносили своје интелектуалне и људске капацитете, али и своје личне судбине. На овом простору нашло се пуно лекара, особља и радника, који су се трудили да поступају хумано и по медицинским принципима, који су важили у датом времену. Али историју психијатријске болнице, пре свега, чине и судбине пацијената које је животна река донела у ову Болницу. У деведесет година, обале ове реке, испратиле су многе приче о овој установи. На почетку приче о болници, морамо напоменути да она повезује две српске династије. Једна од њих је била власник имања на коме је саграђена ова установа, а припадник друге династије је ту као пацијент азилиран петнаест година. Причајући о овој болници,поменуће се и лекари, који су у својим коферима доносили студентске дане Сорбоне, Беча и Прага...или тужне избегличке судбине „белих“ Руса. Сви они су део свог живота провели у овом болничком кругу и уградили део себе у њен развој. Некима од њих је ово била последња станица, а неки су настављали даље и са стеченим топоничким искуством оснивали нове психијатријске болнице Србије и Балкана. Целу причу о овој болници немогуће је комплетно обухватити, јер она садржи и десетине хиљада судбина пацијената који су кроз њу прошли. Већина тих прича нису само „историје болести“, већ животне приче ранга античких трагедија. Болница је настајала у временима када је азилирање пацијената био готово кључни задатак оваквих установа. Терапијски приступи у психијатрији су се временом променили. У међувремену, издиференцирале су се различите специфичне области на које се психијатрија фокусира. I. Актуелни трендови указују на неопходност развоја „психијатрије у заједници“.Тежња данашње психијатрије је да пацијенти што мање времена проводе на психијатријским одељењима, из чега даље следи потреба за развојем ванболничких капацитета, дневних болница, психијатријских амбуланти са патронажним службама, састављеним од психолога, социјалних радника, медицинских техничара и психијатара (Центри за заштиту менталног здравља у заједници). Овакви стручни тимови пружају помоћ пацијентима, у њиховим домовима, трудећи се да боравак на болничким одељењима сведу на минимум, у ситуацијама у којима је то апсолутно неопходно. II. Данас се сврха боравка стално преиспитујеи у оквиру форензичке психијатрије. Фромулација „опасан по себе и друге“, посебно код пацијената који су извршили неко кривично дело,раније је представљала довољан разлог да многи пацијенти проведудеценије у психијатријским болницама. Код ових пацијената није довољно само дијагностиковати болест, већ им и обезбедити адекватно психијатријско лечење у психијатријској установи или ,,на слободи“ – амбулантно. III. Епидемијско повећање броја пацијената, који болују од болести зависности, изнуђује проналажење савремених приступа за третман и социјализацију. IV. Продужење животног века људи, доводи и до све чешће појаве старачке деменце која је, опет, у свери интересовања, лечења и бриге психијатрије. Повећање капацитета, али и побољшање услова за лечење и боравак ових пацијената, реално нас очекује у будућности. Ово су кључни правци и предстојећи изазови, које психијатрија већ сада препознаје и припрема се да, у перспективи, прихвата своје обавезе и трансформише се што функционалније. 120 стр.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U svijetu koji neprekidno bilježi porast nasilja u najrazličitijim oblicima, Erih From tretira ovaj problem na izuzetno pronicljiv način u jednoj od svojih najznačajnijih knjiga. From postavlja pitanje: Šta je to u ljudskoj prirodi što vodi čovjeka orgijama destrukcije i nasilja kojima je svjedočio prošli vijek? Oslanjajući se na istraživanja i dostignuća psihologije, antropologije i istorije, te, istovremeno, nudeći briljantnu analizu pojava poput Staljina, Hitlera i Himlera, From ukazuje kako naša nezainteresovanost da volimo otvara vrata suprotnoj emociji: mi želimo ili da potpuno kontrolišemo svoj život ili da ga uništimo. Erih From (nem. Erich Fromm; Frankfurt na Majni, 23. mart 1900 — Muralto, Tičino, 18. mart 1980) je nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar i humanistički filozof. On je bio povezan sa onim što je danas poznato kao Frankfurtska škola kritičke teorije. Erih From je počeo da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnog semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta. From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na univerzitetu Kolumbija. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945. Kada se From preselio u Meksiko Siti 1950., postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do penzije 1965. U međuvremenu je, kao profesor, predavao psihologiju na državnom sveučilištu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana. Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

Naslov Antologija golootočke misli i riječi : sjećanja, osvrti, komentari, dokumentacija / priređivač knjige Milinko B. Stojanović Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stručna knjiga, 1996 (Beograd : Stručna knjiga) Fizički opis 728 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Milinko B. Bošković, Branko Đurović, Žarko (Broš.) Napomene Ćir. i lat. Tiraž 1.100 Str. 7-8: Riječ o knjizi / Branko Bošković, Žarko Đurović Beleška o piscu. Predmetne odrednice Goli otok (koncentracioni logor) RIJEČ O KNJIZI Kao i dosadašnjim svojim knjigama, a posebno „Golootočkom trilogijom”, pisac ove knjige – Milinko Stojanović doprinosi rasvjetljavanju događaja iz golootočkog vremena. On ostaje na „golootočkom poprištu” – iznošenjem impozantnog broja činjenica, pišući onako kako je zaista zapažao, bez imalo mržnje i osvetničkog zanosa, a što je inače dosta rijetko kada je u pitanju memoarska literatura, kojoj svakako pretenduju sve njegove golootočke knjige. Ovo su knjige za koje bi se moglo reći da su napisane takoreći samo činjenicama: sve rečeno imenom i prezimenom učesnika u nekadašnjim događajima i to sa obje strane barikade, što im daje posebno dragocjeno obilježje, a naročito kada je y pitanju sakupljanje istorijske građe, što za istorijsku nauku čini osnovni preduslov – za utvrđivanje istorijske istine, čime se i objašnjava da su kod istoričara ove knjige probudile posebno interesovanje i podstakli inicijativu kod Crnogorske akademije nauka i umjetnosti za izradu naučnog projekta: Izučavanje fenomena „Golootočko vrijeme”. Ništa drugo, do sada sa knjigama Stojanovića da nije postignuto, nego samo ovo već navedeno, bilo bi dovoljno i opravdalo bi sve napore oko njihovog izdavanja, čemu još treba dodati i naglasiti da je sa ovim knjigama, a naročito prvom izdatom „Goli otok – anatomija zločina” probijen front ćutanja: o zbivanjima po zatvorima i logorima u „golootočkom vremenu”, a po kojima su teškim zlostavama bili podvrgnuti ljudi slobodarskog duha koji su se 1948. godine suprotstavili politici ondašnje partijsko-državne vrhuške, koja se pripremala na odvajanje od Sovjetskog Saveza i koja je postepeno prerasla u režim jednoumlja i despotije, što se u ovim knjigama opisuje. Metodom ubijanja čovjeka u ljudima – sistemom poznatog „prevaspitanja kažnjenika”, ondašnji režim je htio i uspio da stvaranjem poslušnih i poniznih građana, obezbijedi doživotni opstanak na vlasti – kako se i desilo. Sve ove knjige su u suštini optužnica protiv takvog režima, a posebno njegovih metoda vladavine – što ih svrstava u fond borbe za slobodu i progres čovječanstva. Što karakteriše ovu knjigu: „Anatomija golootočke misli i riječi”? Ona je na istoj liniji prvih knjiga ovoga pisca i potpuno u okviru još prije datah: „svjedočanstva golootočkih zločina”, pa je u opštim karakteristikama sadržinski slična prethodnim knjigama. Ipak, ova knjiga, kako i sam autor za nju kaže, čini – „Zbornik tekstova”, šire datah onih učesnika sa golootočkog poprišta i drugih koji su imali i umjeli šta da kažu, ocijene i zaključe. Razumije se, nekoliko je prikazanih od mnoštva koje bi trebalo obuhvatiti, što je prostorno jednom knjigom bilo nemoguće. Blagodareći već uglavnom otvorenim arhivama: partijskih i državnih, u knjizi se daje prilično arhivske građe i to posebno ovu knjigu izdvaja od dosadašnjih. Takvom kompozicijom knjige – odabranih tekstova „sjećanja” nezaobilaznih svjedoka sa golootočkog poprišta, njihovim osvrtima, kao i osvrtima samog autora, daljih priloga „drugih” – koji su snagom svoga uma i ljepotom izražajne moći, kako kaže autor u posveti knjige sa priključenom arhivskom dokumentacijom, dobila se dragocjena cjelina tematike koja se obrađuje. Knjiga „Antologija golootočke misli i riječi” praktično je značajan doprinos razradi tematike – svjedočanstva golootočkih zločina, tematika koja sve više pobuđuje interesovanja sadašnjih generacija – sve na liniji slobode čovjeka i progresa čovječanstva. Branko Bošković, profesor Žarko Đurović, književnik MG108 (N)

Maurice Merleau Ponty Fenomenologija percepcijeTvrdi povezRadi se o tome da se opiše, a ne da se objasni i analizira. Taj prvi naputak koji je Husserl dao fenomenologiji, što počinje da bude jedna deskriptivna psihologija ili da se vraća samim stvarima, prije svega je opoziv znanosti. Ja nisam rezultat ili raskršće mnogostrukih kauzalnosti koje određuju moje tijelo ili moj psihizam, ne mogu sebe pomišljati kao običan objekt biologije, psihologije i sociologije, ne mogu se zatvoriti u univerzumu znanosti. Sve što znam o svijetu, čak pomoću znanosti, to znam polazeći od jednog svoga gledišta ili od iskušavanja svijeta bez kojega simboli znanosti ne bi mogli ništa reći. Sav univerzum znanosti konstruiran je na proživljenom svijetu pa - ako želimo strogo promisliti samu znanost, točno procijeniti njezin smisao i domet - treba najprije probuditi to iskustvo o svijetu, čiji je ona drugi izraz. Znanost nije imala niti ikad će imati isti smisao postojanja kao opaženi svijet, iz jednostavnog razloga što je ona samo njegovo određenje ili objašnjenje. Ja nisam samo živo biće pa čak ni čovjek, čak ni svijest sa svim osobinama što ih zoologija, socijalna anatomija ili induktivna psihologija priznaju ovim proizvodima prirode ili povijesti – moja eksistencija ne dolazi iz moje fizičke i društvene okoline, ona ide prema njima i podržava ih, jer ja sam taj koji čini da budu za mene (pa, dakle, da budu u jedinom smislu koji riječ može imati za mene)... Znanstveni pogledi prema kojima sam ja trenutak svijeta uvijek su naivni i licemjerni, jer oni podrazumijevaju (iako ga ne spominju) taj drugi pogled, onaj svijesti, u kojem se isprva jedan svijet raspoređuje oko mene i počinje opstojati za mene. Vratiti se samim stvarima znači vratiti se tome svijetu s obzirom na koji je svako znanstveno određenje abstraktno, znakovno i zavisno, poput geografije spram krajolika u kome smo najprije naučili što je šuma, livada ili rijeka....Svijet je tu prije svake analize koju bih mogao na njemu izvršiti pa bi bilo neprirodno izvoditi ga iz niza sinteza koje bi nanovo povezivale osjete, zatim perspektivne vidove objekta – dok su i jedno i drugo upravo proizvodi analize, pa ne moraju biti realizirani prije nje... Čovjek je u svijetu, on se spoznaje u svijetu. Kad se, napuštajući dogmatizam zdravog razuma ili dogmatizam znanosti, vraćam sebi, ne nailazim na žarište unutarnje istine, nego na subjekt predan svijetu. (...)Zato što smo skroz-naskroz odnos prema svijetu, za nas je jedini način da to opazimo obustavljanje toga kretanja, u odbijanju da u njemu sudjelujemo, ili, pak, u tome da ga stavimo izvan igre. Ne da bismo se odrekli izvjesnosti zdravog razuma i prirodnog stava – one su, naprotiv, stalna tema filosofije – nego zato što se one, upravo kao pretpostavka svake misli, podrazumijevaju same po sebi, pa prolaze nezapažene. I zato se moramo za trenutak od njih uzdržati kako bismo ih probudili i učinili da se pojave. ... Sav Husserlov nesporazum s njegovim tumačima, ... i napokon sa samim sobom dolazi odatle što, upravo zato da bismo svijet vidjeli i shvatili kao paradoks, valja prekinuti našu prisnost s njime, i što nas taj prekid može poučiti jedino o nemotiviranom izviranju svijeta. Najveća je pouka redukcije nemogućnost jedne potpune redukcije... Da smo absolutni duh, redukcija ne bi bila problematična....Najznamenitija je tekovina fenomenologije, nesumnjivo, to što je ona u svojem pojmu svijeta ili racionalnosti, spojila ekstremni subjektivizam i ekstremni objektivizam. Racionalnost je točno primjerena iskustvima u kojima se ona otkriva. Ima racionalnosti, to jest: perspektive se sijeku, percepcije se potvrđuju, pojavljuje se smisao. Ali ne treba da se on postavlja zasebno, pretvoren u absolutni Duh ili u svijet u realističkom smislu. Fenomenološki je svijet smisao koji transpararira presjecima mojih iskustava te presjecima mojih iskustava s iskustvima drugih, uzupčavanjem jednih u druge, on je, dakle, neodvojiv od subjektivnosti i intersubjektivnosti što tvore jedinstvo nastavljanjem mojih prošlih iskustava u mojim sadašnjim iskustvima, iskustva drugog u mojem. ... Fenomenologija, kao otkrivanje svijeta, počiva na samoj sebi, ili još, ona samu sebe zasniva.(Maurice Merleau-Ponty, Fenomenologija percepcije)5/19

EGON FRIEDELL KULTURA NOVOGA VREMENA 1-2 Prevod - Ivan Hergešić Izdavač - Minerva, Zagreb Godina - 1940 338 + strana 22 cm Edicija - Biblioteka Općeg znanja Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD `Romantika“ Srednjega vijeka - Život kao pustolovina - Psihoza spolnog dozrijevanja - Sveto pseto - Nikakav odnos prema novcu - Universalia sunt realia - Svjetska katedrala - Fizika vjerovanja - Sve jest - Scena se mijenja RENESANSA I REFORMACIJA - od Crne kuge do Trideset godišnjeg rata KLICE BOLESTI Odakle kuga? - Usporedna epidemija - Trovači zdenaca - Kozmička uzbuna i propast svijeta - Konac univerzalijâ - Lice i naličje nominalizma - Sumračje, folie circulaire, anarhija odozgo - Sve se klima - Uzbuna u staležima - Oboljenje metafizičkog organa - Jačanje gospodarskog života - Novi cehovi - Stručni diletantizam - Budi se racionalizam - Realistično pjesništvo - Emancipacija - Propadanje viteštva - Nove vrednote - Slikovito đubre - Orijentalna vreva - Životni standard - Cesta - Sv. Fema - Erotiku potiskuje seksualnost - Kultura jela - Mora - Četverostruka kliješta - Luxemburški komet . Okrunjeni paranoici - Englesko-francuski kaos - Wiclif - Papa triumphans - Čarobnjaci i demoni - Novčarstvo uz lošu savjest - Svjetski bordel - Luđačka halja - Burzijanac na prijestolju - Nihilist na prijestolju - Coincidentia oppositorum - Nikola Cusanus - Dvojaka istina, dvostruko knjigovodstvo, kontrapunkt i `Mrtvački ples` - Mistika - Eckhartova škola - Naslikana mistika - Osvit novoga dana LA RINASCITA Kultura je bogatstvo problemima - Talijanski mikrokozam -`Latinska formacija` - Preporod na sliku i priliku Božju - Rastanak sa Srednjim vijekom - Kronologija renesanse - Prednost Italije - Prvi cvat kapitalizma - Renesansni grad - Komfor - Umjetnička gastronomija - Nove ličnosti - Rađanje bulvarske štampe - Božanski Aretino La Grande Putana - L`uomo universale - Petrarca - Tobožnja renesansa rastrganost Italije - Povratak starini - Petrarca - Tobožnja renesansa i Cinquecento - Stiliziranje - Doba sofista - Humanisti - Književni karakter renesanse - Raspukla kultura - Prevlast likovnih umjetnosti - Michelangelo - Leonardo - Rafael - Rafaelova slava - Sikstinska Madona i `Cortegiano` - Osnovna zabluda klasicizma - Machiavelli - `Imoralizam` -`Krivnja` renesanse - Ljepota ili dobrota? - Drugi Istočni grijeh NA DOMAKU RAZUMA Drama novoga doba - Novi pogled na svijet - Od . do . - Mistično iskustvo primitivaca - Crna magija Novoga doba - Paracelsus - Ljudski materijal i pokretno slovo - Kopernik - Kako je prevladan Cap non? - Kolumbo - Put oko zemlje za - dana - Zločinstvo Conquistadorâ - Osveta Amerike - Faust - Pobjeda čovjeka nad Bogom - Od teocentričkog do geocentričkog nazora - Augustinski redovnik LUTHER I REFORMACIJA Četiri komponente Reformacije - Wittenberški slavuj - Reformatori prije Reformacije - U čemu je Lutherova zasluga? Dvojako lice Lutherovo - Posljednji monah - Velika kriza - Lutherovo herojsko doba - Lutherov papa - Gutenbergov čovjek - Luther stvara jezik - Luther i umjetnost - Luther i seljački rat - Luther i transsupstancijacija - Luther i nauka o dobrim djelima - Kalvinizam - Radikali - Sebastijan Franck - Kabinetska politika novoga doba - Psihologija Habsburgovaca - Tajna Karla V. - Pobjeda teologije nad religijom - Grobijanizam - François Rabelais - Sjevernjačka plebejština - Klasično doba proždrljivosti - Landsknechtovski stil - Hegemonija umjetnog obrta -`Kladivo vještica` - Vještice i psihoanaliza - Sekularizacija ljudstva - Evangelici protiv evanđelja - Sveti nerad BARTOLOMEJSKA NOĆ Pakao na zemlji - Tridentski koncil - Panevropska netrpeljivost - Anglikanizam - Prirodno pravo - Isusova vojska Isusova vojska i jezuitizam Filip II. - Escorial - Španjolske kolonije - Otpad Nizozemske - Don Juan i Don Quijote - Svjetska prevlast španjolskoga stila - Francuski klasicizam i operni naturalizam - Skepsa i afirmacija života - Jakov Böhme - Giordano Bruno - Francis Bacon - Uspon Engleske - Elizabetinski čovjek - Dječačke godine kapitalizma - Egzaktne znanosti - Svijet dalekozora - Baconov karakter - Baconova filozofija - Baconova slava - Tajni kralj - Shakespeareova duša - Shakespeareovo kazalište - Svijet kao san - Agonija renesanse - Druga trauma BAROK I ROKOKO - od Trideset godišnjeg rata do Sedmogodišnjeg rata UVERTIRA BAROKA Besmisleni rat - Junaci` i anegdote - Wallenstein - Gustav Adolf - Pretjerani sudovi - Gospodarsko propadanje - Konac Srednjega vijeka - Rani barok - Državni razlozi - A la mode - Kostim - Duhan i krumpir - Stihoklepstvo - Comenius - Prirodne nauke - Prevlast Nizozemske - Nizozemska slikovnica - Mitologija svagdašnjice - Rembrandt - Rubens - King Charles Cromwell - Puritanci - Kvekeri - Milton - Hobbes - Spinoza - „Etika` - Prazna jednadžba - Umjetni iracionalizam - Svjetski teatar - Obilježje novoga stila - Prirodna neprirodnost - Hegemonija opere - El siglo de oro - Kraljica bez nogu - Gracian - El Greco - Životna legenda Pascalova - Duševna anatomija Pascalova - Pascal je prevladao znanost - Kralj-Sunce LE GRAND SIÈCLE Richelieu - Hôtel Rambouillet Hôtel Rambouillet - Mazarin - Descartesovo doba - Magični križ koordinatâ - Deduktivni čovjek - Sunce razuma - Prijelaz iz ranoga baroka u kasni - Kralj kao središte zemaljskog koordinatnog sustava - Unutrašnja uprava Ljudevita XIV. - Versailleski teatar - Vanjska politika Ljudevita XIV. - Kolbertizam - Dramska kristalografija - Dvorska luda - Slikarstvo i dekoracija - Lully - La Rochefoucauld - Allonge - Kava i druga pića - Pošta - Novine i časopisi - Bayle - Mikroskop - Newton - Karlo II. - The glorious revolution - London - Locke - Thomasius - Der grosse Kurfürst - Princ Eugen - Kristina Švedska - Petar Veliki - Osnovi barokne kulture - Leibniz - Svijet kao sat - Maske, maske AGONIJA BAROKA Watteau - La petite maison - Pastel i porculan - Chinoiserie . Vijek sitnarijâ - Esprit - Ljubav kao amatersko kazalište - Cicisbeo - Erotička dekadansa - Ideal ljepote ili rugobe - Tragična smrt rokokoa - Ogledalo - Teatrokracija - Régence - John Law - Louis Quinze - Noblesse de robe - Koncert vlasti - Apsolutistički vladarčići - Atena na Pleissi - Klopstock - Christian Wolff - Pijetizam - Bel canto - Bach i Händel - Fridrik Veliki - Napredak znanosti - Nećudoredne biljke - Osjećaj prirode - Robert Walpole - The comfort - Franklin i Robinson - Obiteljski roman i comédie larmoyante - Tjednici - Hogarth - Pjesnici spleena - Slobodni mislioci - Hume - Berkeley - Montesquieu i Vauvenargues - Voltaireov vijek - Mučenik života - Voltaireov značaj - Voltaireovo književno djelo - Voltaire kao historik - Voltaire kao filozof PROSVJETITELJSTVO I REVOLUCIJA - od Sedmogodišnjeg rata do Bečkog kongresa ZDRAV RAZUM I POVRATAK PRIRODI Tri struje - Filantropija riječi - Bureaux d`esprit - Enciklopedija - Diderot - Materijalisti - Epigeneza i neptunizam - Nova kemija - Galvanska elektriciteta - Astronomija i matematika - Nicolai - Mendelssohn - Reimarus - Lessing - Lichtenberg - Katastrofa isusovačkog reda - Iluminati i Knigge - Swedenborg - Trulež prije zrelosti` - Josip II. - Jozefinsko prosvjetiteljstvo - Polovične mjere jozefizma - Papirnata revolucija odozgo - Konac Poljske - Kozmopolitizam - Uzgajateljska manija - Fiziokrati - Koncepcija novoga čovjeka - Otpad Sjeverne Amerike - Beaumarchais i Chamfort - Rousseauov pojam prirode - Héloïse, Contrat social, Emile - Rousseauov značaj - Plebejac provaljuje u svjetsku književnost - Triumf osjećajnosti - Silueta i `kružno pismo` - Frak - Osijan - Sturm und Drang - Dvodimenzionalno pjesništvo - Hamann - Herder i Jacobi - `Neobičan čovjek` - Goetheovo doba - Mladi Schiller - Pjesnik Krpo - Schiller kao didaktik - Gluck i Haydn - Mozartova životna jednadžba - Dvostruki Kant - Dva svijeta - Kritika uma - Čisti um - Kako je moguća priroda? - Kako je moguća metafizika? - Najveći poraz i najveći triumf ljudskoga uma - Primat praktičnog uma Skupni rezultat Kantove filozofije OTKRIĆE ANTIKE Gospodin u poštanskim kolima - Grčki genij - Antika nije bila `antikna` `Klasični` Grk `Romantični` Grk - Sokratizam - Sadreni Grk - Grčka plastika - Grčko slikarstvo - Aleksandrinizam - Stručnjak-profesionalac i kozmopolitski podanik - Helenistički velegrad - Helenistički l`art pour l`art i stručna znanost - Helenistički nihilizam - Grčka muzikalnost - Grčki jezik - Grčka erotika - Grčka amoralnost - Politički život u staroj Grčkoj - Grčka religioznost - Grčki pesimizam - Grčki idealizam - Narod sredine - Posljednji humanist - Estetika homoseksualnosti - Mengs - Grekomanija . `Rien“ REVOLUCIJA I EMPIRE Revolucija - Kako je nastala revolucija? - Demokracija i sloboda . Laterna magica - Tragična opereta - Povijest Francuske revolucije - Mirabeau - Marat, Danton i Robespierre - Vladavina razuma i kreposti - Assignati - Krivulja revolucije - Njemačka spava . Da li su klasici ikada živjeli? - Dvije sadrene glave - Teatrarh . Patos gnjilih jabuka - Schillerove sajamske sklonosti - Dva dioskura - Antipodi - Statik i dinamik - Priroda i povijest - Schillerov romantizam - Psihologija romantične škole - Romantična ironija `Dvojne ljubavi` - Neoromantična romantika - Novalis - Schleiemacher - Fichte - Schelling - Napredak prirodnih nauka Klasični kostim - Alfieri, David, Talma i Thorwaldsen - Goya - Beethoven - Malthusianizam - Kontinentalna blokada - Napoleonska drama - Napoleon i sudbina - Napoleon i strategija - Čovjek realnosti - Redatelj Evrope - Antiideološki ideolog ROMANTIKA I LIBERALIZAM - od Bečkog kongresa do Prusko-francuskog rata DUBINA PRAZNINE Najdonji pakleni krug - Što je romantika? - `Organično` - Bolesna guska - Kongres - Talleyrand - Nova zemljopisna karta - Sveta alijansa - Unutrašnja fronta - Napoleonski mit . Staronijemci - Oslobođenje Južne Amerike i Grčke - Austrijska infekcija -`Moderne ideje` - Mefisto romantike - Romantična znanost - Pjesnički duh naroda - Čarobni štapić analogija - Rođenje romantičnog pjesništva - Grillparzer i Raimund - Kleist - Nauka o bojama i poredbena fiziologija osjetila - Električna i kemijska otkrića - Homeopatija - Rossini, Weber i Schubert - Biedermeier - Nazarenci - Géricault, Saint-Simon i Stendhal - Naslovni junak epohe - Byronizam - Samosvijest epohe - Dijalektična metoda - Hegelova filozofija povijesti - Amortizacija Hegela Hegelom NESKLADNI ZVUCI Svijet u plinskom osvjetljenju - Lokomotiva br. - - Brzotisak - Litografija - Daumier - Novi bog - Balzac - Srpanjsko kraljevstvo - Belgija, Poljska i Hambach - Romantik na prijestolju - Manchester - Socijalno pitanje - Friedrich List - Carlyle - Samo lord - Carlyleovo vjerovanje - David Friedrich Strauss Katolička teologija - Kierkegaard i Stirner - Ludwig Feuerbach - Od Neptuna do galvanoplastike - Zakon energije - Guano, hidroterapija, morse i dagerotip - Ranke - Francuska romantika - Hugo, Dumas, Scribe, Sue - Delacroix - Politička muzika - Mendelssohn i Schumann - Mlada Njemačka - Gutzkow - Laube - Heine - Političko slikarstvo - Georg Büchner, Grabbe i Nestroy - Andersen KULE U ZRAKU Pripjev - Veljačka revolucija - Narodne radionice - Ožujak - Peripetija - Olomuc - Napoleon III. - La civilisation - Krimski rat - Car osloboditelj - Slavenofili i zapadnjaci - Oblomov - Solferino - - Mille - Le genre canaille - Offenbach - Gounod - Pendant - Comédie des moers - Comtizam - Engleska filozofija - Darwin - Häckel - Ignorabimus - Spektralna analiza - Postanak života - Celularna patologija i psihofizika - Taineova teorija - Flaubert - Nećudoredni pjesnik - Renan - SainteBeuve - Baudelaire - Parnasovci - Ruskin - Prerafaeliti - Esteta - Whitman i Thoreau - Emerson - Materijalizam - Marksizam - Klasna borba - Lassalle - Mommsen i ostali povjesničari - Pjesnički seminar - Heyse i Marlittovka - Bilanca njemačke literature - Njemačko slikarstvo - Schopenhauer - Bismarck - Juarez i Maksimilijan - Schleswig-Holstein - Austro- ugarska nagodba - Sada je red na Francuskoj Zaključak Kronologijski pregled Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. A Cultural History Of The Modern Age Kulturgeschichte der Neuzeit

Lepo očuvano Retko u ponudi Pas, takođe poznat i kao domaći pas (lat. Canis lupus familiaris), je pripitomljeni sisar (Mammalia) iz porodice pasa (Canidae). Arheološki nalazi dokazuju da pas najmanje 9.000 godina živi uz čoveka, iako postoje indicije da se taj period produži na čitavih 14.000 godina[5]. Fosilni ostaci pokazuju da su preci modernog psa živeli uz čoveka još pre 10.000 godina[6]. Domaći pas Vremenski raspon: najmanje 14.200 godine pre sadašnjosti — danas[2] Collage of Nine Dogs.jpg Prikaz različitih rasa pasa Status ugroženosti Pripitomljen Naučna klasifikacija e Carstvo: Animalia Tip: Chordata Klasa: Mammalia Red: Carnivora Porodica: Canidae Rod: Canis Vrsta: C. lupus Podvrsta: C. l. familiaris[1] Trinomijalno ime Canis lupus familiaris[1] Linnaeus, 1758 Sinonimi Canis familiaris Linnaeus, 1758[3][4] Danas postoji oko 40 miliona pasa i oko 800 rasa (što je više nego bilo koja druga vrsta životinje[7]) najrazličitijih dimenzija, fizionomije i temperamenta, i koje predstavljaju najrazličitije verijetete boje i vrste dlake. Pas je usko povezan sa čovekom, kome služi kao kućni ljubimac, kao čuvar, vodič, ovčar i dr. Pas je jedna od najrasprostranjenijih životinja na svetu čiju popularnost nadmašuje jedino mačka (Felis catus).[8] Pas je podvrsta sivog vuka (Canis lupus), za koga se veruje da je direktni predak psa[9]. Najnovija istraživanja potvrđuju da je pas bio po prvi put pripitomljen na istoku Azije, najverovatnije u Kini.[10] Takođe, nije sigurno da svi domaći psi potiču od iste grupe ili se proces domestikacije ponovio više puta na više mesta. Uvod Uredi Psi, kao i ljudi, su visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Ova sličnost je omogućila psima jedinstvenu poziciju u životu čovjeka. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao dio njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlike između svojih vlasnika i drugih pasa. Psi mogu imati različite uloge u ljudskom društvu i često se treniraju kao radni psi. Danas je možda najvažnija uloga psa kao saputnika i prijatelja. Psi su živjeli i radili sa ljudima na mnogo načina, pa su zbog toga i zaslužili titulu „čovekovog najboljeg prijatelja“. Sa druge strane, neke kulture smatraju pse veoma prljavim životinjama, dok ih pojedine upotrebljavaju i za ishranu. Poreklo Uredi pas rase dalmatinac Postoji više mišljenja o porijeklu pasa.[11] Po jednom su isti pripitomljeni prije 17 hiljada godina, a po drugoj prije više od 150 hiljada godina. Takođe se razlikuje i pitanje životinje od koje je nastao pas. Po jednima je u pitanju vuk, po drugima šakal, a po trećima kojot. Pretpostavlja se da su počeci prijateljstva između čoveka i psa nastali kao rezultat međusobnog udruživanja nomadskih plemena i čopora vukova/šakala, goneći istu divljač po istim teritorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama.[12][13] Ipak, razborita je i hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još prije 10 miliona godina.[14] Naime, prije 10 miliona godina, u Sjevernoj Americi se pojavljuje Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, zubalo mu je tipično pseće, a udovi trkačkog tipa. U ovom, još uvijek ranom stadijumu evolucije, nemoguće ga je ipak vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus, bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slijediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od prije 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida starog svijeta. Dok izgleda da šakal i kojot vode porijeklo od Canis cipio, prvi u starom, a drugi u novom svijetu, vuk potiče iz jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi prije dva miliona godina. Prema najnovijim istraživanjima, pas najvjerovatnije vodi porijeklo od vuka. Ovaj zaključak je izveden na osnovu analize građe zuba - molara. Vuk i pas imaju istovjetnu građu molara, dok se ova zajednička anatomska osobina ne može naći uporedo kod pasa i šakala.[15] Bilo koje vrijeme da je u pitanju, od tada, do danas je razvijeno više stotina različitih rasa pasa. Na primjer, visina grebena kod psa se kreće od visine od desetak centimetara (kod čivave), do visine od jednog metra (kod nemačke doge). Boje krzna kod pasa su od bijele do crne, sa svim mogućim varijacijama. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima pas obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života. Po jednoj od verzija, da pas potiče od vuka, je jednog dana jedan vuk samovoljno došao u logor kod ljudi i tu ostao, hraneći se otpacima njihovih obroka i prateći ih svuda gde bi krenuli. Tako je vuk pripitomljavan dok se nije stvorio pas. Vuk je, inače, hiperaktivna životinja. To znači da vuk neće sedeti i čekati da mu neko prinese činiju punu hrane, već će krenuti u potragu za hranom, lov. Prvi psi su izgledali skoro identično kao vuk. Sve kasnije, psi izgledaju sve drugačije. Tako je čovek ukrštao pse raznih rasa, i zbog toga mi danas imamo veliki broj rasa različitih visina, temperamenata, namena, boja... Prvi psi su uglavnom bili korišćeni kao čuvari i stražari i njihov zadatak je bio da obaveste ljude o prisustvu uljeza. Istorija Uredi Naizmjenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara, pas već dugo dijeli čovjekovu sudbinu. Druželjubivi grabljivac koji, zavisan od vođe, živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svjedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih u praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina p. n. e), kao i slikarstvo i rezbarije na stijenama.[16][17] Poslije praistorijskog perioda, oko trećeg milenijuma prije nove ere, pas je u starom Egiptu bio predmet kulta, a ubistvo psa se kažnjavalo smrtnom kaznom. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane u sarkofazima. Molos je takođe prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gdje je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiji, pas Kerber čuva podzemni svijet, a Homer u Odiseji priča kako vjerni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svoga gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje molose, bišone, kao i druge rase pasa. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji Spartance prate u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživjeli, Soter, spašava stanovništvo masakra, razotkrivši neprijatelja. Sa druge strane, Hipokrat izražava strah od ove životinje, kao prenosioca bjesnila, a cinicima (grčka riječ za psa) se nazivaju filozofi iz trećeg vijeka p. n. e. koji odbacuju sve konvencije. Upozorenje na ulazu u rimske kuće: PAZI SE PSA! Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takođe dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili borbu, igra ulogu đubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća se može pročitati po prvi put „pazi se psa“ (cave canem). Julije Cezar, prilikom osvajanja Galije, 56. godine p. n. e, vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu. Psi su malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizacije, a takođe su smatrani nečistim i od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda. Kao okorjeli lovci, francuski srednjovjekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u vjerskim službama, sve do razmiještanja po crkvenim predvorjima. Spasilački pas, bernardinac, nastao u sirotištu Sen-Bernar u Alpima Ardenski monasi, koji će kasnije osnovati opatiju svetog Huberta, u devetom vijeku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih crnih i bijelih lovačkih pasa, pretke današnjih goniča svetog Huberta. Oko 1650, monasi sirotišta (San-Bernar) u Alpima odgajaju jednu drugu rasu, koja je najprije čuvar, a kasnije spasilački pas po imenu bernandinac. Psi su već uveliko zauzeli važno mjesto u srcu čovjeka, kada figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roka i svete Ženeviv. Srednji vijek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ovčetinu za ovčarske pse. Specijalizovana djela u vezi pasa, se umnožavaju od četrnaestog vijeka. Najslavnije, bogato veterinarskim savjetima, je djelo Gastona Fibusa, koji je lijepo opisao rase poput španijela i ovčara („Ovčar mora da bude bijele boje kako bi ga pastir razlikovao od vukova“). Od srednjeg vijeka, pa sve do Luja XV, kraljevi drže čopore pasa za lov na konjima. Fransoa prvi osuđuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naređuje da se presijeku podkoljenice svakom psu koji se udalji od staništa. Anri treći se izdvaja strašću za papilonima (patuljasti španijel). Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takođe posjeduje i pse sposobne da pronađu tartufe. U osamnaestom vijeku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa. Bišoni, pudle i patuljasti španijeli vode dvorski život, a poznati pisac Žan-Žak Ruso, oživljava uspomenu na svog vjernog prijatelja. Mnoge rase pasa i danas nose ime po nekom monarhu kao što je slučaj sa španijelom kralja Čarlsa. U devetnaestom vijeku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Psi postaju maskote ratova, služe kao životinje za vuču (sve do 1823. godine kada je ovo zabranjeno) i upravo u devetnaestom vijeku se i rađa nova ideja, ona o poštovanju pasa. Englezi, kao veliki zaljubljenici u kinotehniju (kako su zvali nauku o psima), organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. godine. U francuskoj je 1884. godine osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa. A samo nekoliko godina ranije, 1871. godine, tokom opsade Pariza, psi su izgladnjelim Parižanima služili i kao hrana. Prvi svjetski rat, psi dočekuju pod barjacima gdje najtužniju sudbinu doživljavaju psi iz Rusije, koji su bili dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoj dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Poslije velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvijestan značaj i takođe postaju, kako likovi iz stripova i crtanih filmova, tako i protagonisti reklama. Tokom Drugog svjetskog rata, goniči, čuvari i spasioci su često slijedili svoje gospodare na stazama egzodusa. Inteligencija Uredi Detaljnije: Inteligencija pasa Ljubitelji pasa najviše cijene pse zbog njihove inteligencije, a događaji u kojima pas učestvuje i snalazi se u životu i pokazuju da su oni visoko inteligentne životinje. Ipak, da li se može govoriti o inteligenciji kod psa? Pas ne može da misli kao čovjek niti da stvara kao čovjek. Ali sa druge strane pas raspoznaje vrijeme i prostor i ima moć pamćenja. Instikti koje posjeduje pas se mogu modifikovati i usmjeravati. Zbog svega pas uči, pa možemo govoriti o specifičnoj vrsti pameti. Pas je poslušan, povezuje slike, zvukove i mirise (kada vidi povodac, zna da ide u šetnju i tome se raduje). Inteligencija se kod pasa pojavljuje kao mješavina nagona, nasljeđa i obuke. Pas ne uči zato što razumije, već zato što obukom stiče pojedine reflekse, pamti ih i kombinuje.[18] Detaljniji podaci o inteligenciji psa se nalaze na stranici pseća inteligencija Ponašanje Uredi Psi su društvene životinje, ali karakter i ponašanje može da varira od rase do rase, kao i u zavisnosti od toga kako se vlasnici i ostali koji dođu u kontakt, ponašaju sa psom. Fizičko zlostavljanje, kao i izgladnjivanje, može prouzrokovati veoma neurotičnu i opasnu životinju. Čak i nedovoljno socijalizovani psi se mogu ponašati agresivno i nepredvidivo. Psi mogu napasti i čovjeka kao i druge životinje, ali se ovo dešava isključivo zbog pogrešnog odnosa prema životinji u prošlosti. Zanimljivo je da će pas koji je jednom zlostavljan od strane čoveka, tog čoveka i te kako dobro zapamtiti i već sledećom prilikom će ga napasti, naizgled bez ikakvog razloga, ma koliko vremena prošlo od zlostavljanja. Fizičke karakteristike Uredi Detaljnije: Anatomija pasa Današnje rase pasa pokazuju sve više varijacija u veličini, izgledu i ponašanju no bilo koja druga domaća životinja. Bez obzira na veliki raspon razlika u nekim osobinama, nastalih selektivnim odgojem, svi psi dijele iste pretke, pa samim tim i neke osnovne osobine svojih predaka. Psi su predatori i strvinari, posjeduju oštre zube i snažnu vilicu za napadanje, držanje i trganje hrane. Kao i ostali sisari predatori, i psi imaju snažne mišiće i razvijen kardiovaskularni sistem koji podržava trčanje i omogućuje izdržljivost. Poredeći strukturu kostiju pasa sa čovjekovim stopalom, psi tehnički hodaju na svojim prstima. Njuh Uredi rasa baset, pripada krvosljednicima i ima izvrstan njuh Naizraženije čulo kod pasa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čovjeka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Čulo mirisa određuje šta je jestivo i koja je i kolika teritorija jednog psa. Koliko je ovo čulo izoštrenije od ljudskog, kaže i podatak da čovjek ima oko 5 miliona etmoidalnih ćelija u nosu, labrador 120, foks terijer 147, a njemački ovčar 200 miliona ćelija putem kojih prima mirise iz okoline. Zato pas može da razlikuje bar 10 puta više različitih mirisa od čovjeka. Osim samih ćelija u nosu, i veliki dio mozga je posvećen interpretaciji mirisa, a kao i kod svih sisara, i u mozgu pasa postoji centar za miris. Ovaj centar prima i registuje nadražaje nervnim putem. Njuh je takođe i značajno oruđe u komunikaciji, i moguće je prikupiti cijeli niz različitih tipova podataka o drugim psima samo uz pomoć pažljive analize mirisa. Takođe, na osnovu mirisa, pas postaje seksualno nadražen (pas lako nanjuši kuju u tjeranju), a kako je održanje vrste najbitnija stvar svake jedinke i nos postaje jedan od najbitnijih organa u psećem organizmu. Dresurom i uzgojem, čovjek je dalje povećavao sposobnost psa da prepozna mirise. Posebno izvježbane životinje se koriste za pronalaženje krijumčarene robe kao što je droga, ali i za pronalaženje unesrećene osobe i 10 metara ispod snijega. Najbolji njuh, svakako imaju lovački psi, goniči iz grupe krvosljednika. Sluh Uredi Sluh je najbolje čulo kod psa poslije njuha. Kada je na oprezu, pas načuli uši i pomoću mišića (kojih, vezane za uši, ima duplo više nego čovjek) poveća površinu ušnih školjki. Sluh mu je selektivan, što znači da može izolovati određene zvukove, a druge isključiti. Pas reaguje na određene promjene u intonaciji glasa i na taj način veoma dobro razlikuje komandu od grdnje i pohvale. Uz to pamti i veliki broj riječi i tako uči da sluša i sarađuje sa čovjekom. Psi detektuju niskofrekventne zvukove, čak frekvencije od 16 Hz, pa do 100 kHz (maksimalni dijapazon kod ljudi od 20 Hz do 20 kHz), i uz veliku pokretljivost ušiju vrlo brzo mogu da odrede lokaciju izvora zvuka. Vid Uredi Za pse možemo reći da su daltonisti. Nova istraživanja ukazuju da psi, ipak, mogu da razaznaju neke boje, ali ne na način na koji to mogu ljudi. Takođe se ukazuje na činjenicu da psi mogu da razlikuju varijetete ljubičaste/purpurne boje i nijanse žute boje. Kako su pseća sočiva ravnija od ljudskih, nemoguće je da psi vide detalje, ali sa druge strane, pseće oči su osjetljivije na svjetlo i pokrete. Neke rase, imaju vidno polje čak i do 270° (u odnosu na ljudskih 180° ) Kretanje Uredi Termin hoda kod psa odnosi se na primer njegovih koraka pri različitim brzinama, a razlikuje se u ritmu i vrsti koraka. Kod kretanja psa mogu postojati mnoge greške. Na primer, kod rakovog hoda pasje telo se nalazi pod nekim uglom u odnosu na smer hoda. Drugi nazivi za ovaj hod su bočno vijuganje, bočno kretanje i skretanje. Kravlji hod je vrsta hoda kada su skočni zglobovi zadnjih nogu okrenuti prema unutra. Način i brzina kojom pas hoda na takmičenjima razlikuje se od rase do rase. Neki se po ringu kreću većom brzinom, drugi poprilično sporo. Važno je da svaki vlasnik psa izlaže onog kojeg će moći da prati tokom trčanja u ringu, jer će u suprotnom pas biti sputan pri kretanju. Za starije osobe je važno da ne izaberu psa koji će ih umarati na izložbi jer tada ni pas neće biti predstavljen kako treba. LAKI KAS – Opušteni pokreti, obično prihvaćeni kao prelaz između hodanja i bržeg kretanja. Prednje i zadnje noge na svakoj strani pomeraju se harmonično. OBIČAN KAS – Ritmičan, dvostruki dijagonalni hod kada noge, po dijagonali suprotnih uglova tela, lako dotiču zemlju- zadnja desna noga sa prednjom levom, zadnja leva sa prednjom desnom. LAKI GALOP – Hod koji ima tri takta kod svakog iskorakaa. Dve noge se kreću pojedinačno, a dve kao dijagonalni par. Hod podseća na ritam konjića za ljuljanje. Sporiji je od galopa i ne umara psa. GALOP – Najbrži hod, kada su sve četiri noge u vazduhu u isto vreme. KAMILjI HOD – Hod pri kojem se prednja leva i zadnja leva noga kreću unapred zajednički, a slede ih desna prednja i desna zadnja noga. PARADNI HOD – Gotovo identičan hodu običnog konja ili ponija, kad pas prednje noge diže visoko. Patuljasti pinč ima takav hod.[19] Ishrana Uredi Detaljnije: Zdravlje psa Trenutno se vodi diskusija o tome da li su domaći psi svaštojedi ili mesojedi. Kako su klasifikovani u red Carnivora, ne mora obavezno da znači da pseća ishrana mora biti isključivo meso. Psi su neobavezni mesojedi i ne zavise isključivo od proteina koji se nalaze u mesu, kako bi zadovoljili prehrambene zahtjeve. Raznovrsne su namirnice na jelovniku pasa, uključujući mlijeko, mliječne proizvode, jaja, povrće, voće i žitarice. U divljini, psi češće jedu ovakvu hranu, pošto je mnogo teže doći do mesa. Ponekad, psi jedu travu, čime neutrališu kiselinu u crevnom traktu, a moguće je i da ovim izazivaju povraćanje, kako bi izbacili nepoželjnu hranu. Razmnožavanje Uredi kučići spavaju Profesionalni odgajivači pare pse samo za određenu svrhu. Ponekad se psi pare kako bi se dobili kučići za prodaju, a nekad da bi se dobili šampioni na izložbama. Ovdje je riječ, uglavnom, o ljudima koji su iskusni i vični ovom poslu. Osim ovakvih razmnožavanja, koja možemo nazvati odgovornim i u svrhu održavanja nivoa kvaliteta rase, često se zbog zarade ulazi i u neodgovorno odgajanje pasa i preprodaja „naveliko“. Pojavljuju se tri legla jedne kuje, u jednoj godini! U najvećoj mjeri, ovome pogoduje neozbiljnost u kinološkim savezima. Plodnost Uredi Sve pripitomljene vrste su kooperativne u procesu parenja. Osnovno ponašanje koje je različito kod pasa u odnosu na divlje kanide jeste gubitak veze između pojedinog mužjaka i ženke. Takođe se cijeni i mogućnost kuje da se tjera u bilo koje doba godine i to po mogućstvu dva puta, za razliku od divljih kanida koji se tjeraju jednom godišnje i to najčešće u kasnu zimu. Zdravlje Uredi Psi boluju od raznih bolesti, od kojih se neke mogu prenijeti i na čovjeka i druge životinje, dok su druge jedinstvene samo za pse. Bolesti Uredi Od infektivnih zaraza, pse najčešće povezujemo sa bjesnilom, štenećakom i parvovirusom. Od urođenih bolesti kod pasa su najčešće displazije kukova, razne vrste epilepsija i plućna stenoza. Skoro svaka bolest koju može dobiti čovjek može dobiti i pas (osim specifičnih bolesti za čovjeka), kao što su rak, bolesti zuba, srca, itd... Paraziti Uredi Najčešći paraziti su buve i gliste. Životni vijek Uredi Životni vijek varira od vrste do vrste. Tako da gigantske vrste pasa žive, u prosjeku, od 7 do 8 godina, dok neki mali terijeri mogu živjeti i do 20 godina. Kod mješanaca, srednje veličine životni vijek je od 13 do 18 godina. Zapisano je da je najstariji pas živio 30 godina.[20] Iako se ne može predvidjeti niti kontrolisati koliko dugo će neka životinja živjeti, životni vijek se ipak produžuje ispravnom ishranom, vježbanjem, redovnim posjetama veterinaru i brigom o životinji. Psihologija pasa Uredi Najsigurniji način za razvijanje osećaja prema psima i njihovoj psihologiji je pažljivo posmatranje štenadi u leglu. Čak i pre nego što prestanu sisati, štenad počinje pokazivati karakteristike koje pseću vrstu čine korisnom ili problematičnom za ljude. Uspješan odnos čoveka i psa zavisi od mogućnosti vlasnika da `pročita` svog ljubimca i da može misliti kao pas.[21] Pas je životinja koja pripada čoporu, koji ima urođenu potrebu za životom u sistemu hijerarhije. Već sa 4 do 5 nedelja očigledno je koji dio legla je dominantniji i kako se ta dominacija iskazuje. Dominantno štene je ono koje prvo jede, koje započinje igru i ono koje se usudi izaći iz legla. Kad napusti leglo, štene dobija novo društvo koje čine svi članovi jednog domaćinstva, ljudi i životinje. Odvojeno od sigurnosti i topline legla, neće se opustiti dok potpuno ne upozna novu teritoriju. Jezik pasa Uredi Kako pas odrasta, razvija celi repertoar signala i držanja tela koji će objašnjavati njegovo ponašanje. Pas koji ima poverenja u čoveka pokazuje svoje osećaje u uzdignutom stavu na sve četiri noge, uspravnih ušiju i uzdignutog repa. Kada treba pokazati poslušnost, pas koji nije psihički jak, spustiće rep, staviti uši u vodoravan položaj i ponekad okrenuti glavu u stranu kako bi izbegao direktan pogled, a može čak leći na leđa.[22] Većina psećih znakova - od veselog mahanja repom do uplašenog režanja - prilično su lako razumljiva. Uzdignute ruke ili ruke kojima čovek vrši nagle pokrete (na koje su psi 40 puta perciptivniji od ljudi) kod psa mogu izazvati krivo tumačenje i potrebu za obranom. Tags: Psi knjiga o psima nega pasa uvod prakticni vodic za pse enciklopedija pasa dresura dresiranje pas briga izbor biranje psa

HASSAN HATHOUT ČITANJE MUSLIMANSKOG UMA Predgovor - Ahmed Zeki Jamani Prevod - Naida Hota-Muminović Izdavač - Dobra knjiga, Sarajevo Godina - 2014 166 strana 23 cm ISBN - 978-9958-27-158-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor UVOD BOG ŠTA SAD? ISLAM I DRUGI Ljudi knjige Doktrinarne razlike Jevreji Kršćani STRUKTURA ISLAMSKOG UČENJA Opći pregled serijata Izvori Šerijata Ciljevi Šerijata Crkva i država Demokratija UNUTARNJOST ISLAMSKOG UČENJA Pet stupova islamskog vjerovanja Islamska moralnost Okus Kur`ana Ovako je govorio Poslanik ŽIVA PITANJA Novi svjetski poredak Autoritet nad čovjekom Vlasništvo nad dobrima Jednakost ljudi Potreba za samoobuzdavanjem Rat i mir Ekologija Pitanja stanovništva Džihad Porodica i seksualna revolucija Biomedicinska etika Pitanja reprodukcije Regulisanje plodnosti doniranje organa i transplantacija Definicija smrti Eutanazija Komentar Genetski inžinjering Epilog Glosar Indeks `S vremena na vrijeme pojavi se knjiga koja je u stanju da preoblikuje razmišljanje čovječanstva. Svako doba ima svog mislioca. Čitanje muslimanskog uma takva je knjiga. Dr. Hassan Hathout kreće od obične opaske - život prirodnog bilingvalca, koji pripada dvjema kulturama, (ljekar, koji je rođen u Egiptu, u početku je živio u Britaniji, a zatim u Sjedinjenim Državama već više od decenije) dovodi ga da zaključi da se `o islamu na Zapadu zna ono što islam nije`. Ova enciklopedijska ličnost (doktor medicine, mislilac, govornik, pjesnik) zaputio se kako bi poveo čitaoca na jedno sveobuhvatno putovanje kroz islamsko učenje. Za potrebe ovog putovanja on nam daje jednu pronicljivu i preglednu anatomiju islamskog života. On, također, britkom jasnoćom, daje unutrašnji vodič - razotkriva korake uma na djelu iza prakse, razotkriva duh iza slova, obrazloženje i Apsolutni Razum, Boga. Za nemuslimane i one koji slijede ono što dr. Hathout prikladno naziva judeo-kršćansko-islamska svjetska tradicija u širem smislu ovo putovanje djeluje prosvjetiteljski i potiče na razmišljenje. Za muslimane ono će nanovo učvrstiti njihovo vjerovanje i ponuditi im da dobiju žive i pravovremene odgovore na najsvježije dileme u vezi sa životom u novom milenijumu. Čitanje muslimanskog uma obuhvata ključna pitanja našeg doba iz islamske perspektive. Dr. Hathout u ovom mudrom, toplom i nadahnjujućem djelu govori čovječanstvu kao publici u dobu sebičnosti, mikroteizma` i bezbožništva. Kroz svoj prodorni poziv nade autor tvrdi da kad se `minimalna kritična masa` okrene razumijevanju i saradnji, moguća je i stvarna promjena. Biti poznat po onome što neko zaista jeste nije ništa drugo do osnovno ljudsko pravo, primjećuje dr. Hathout. Tako je ovdje islam predstavljen onakvim kakav on zaista jeste, i svijet kakav on zaista može biti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Reading The Muslim Mind

Kao na slikama prelepe ilustracije iz ex yu Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из Јура#Подела|касне јуре]] је Archaeopteryx.[3] По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима. Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских острвских врста, изгубиле ту способност. Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуелним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања. Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле. Еволуција и систематика[уреди | уреди извор] Фосил Archaeopteryx bavarica из Палеонтолошког музеја у Минхену Модел птице Archaeopteryx, најраније познате птице[4] Прву класификацију птица направили су Франсис Вилоби и Џон Реј у својој књизи из 1676. с насловом Ornithologiae.[5] Тај рад је, иако донекле преобликован, био основа за данашњи класификацијски систем који је први осмислио Карл фон Лине 1758.[6] Птице су у Линеовој систематици категорисане као класа Aves. Кладистика њихову класу уврштава у таксон диносауруса Theropoda.[7] Према тренутном консензусу, Aves и сестрински ред Crocodilia заједно чине заостале чланове таксона рептила Archosauria. У кладистици се обично сви дефинишу као потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Archaeopteryx litographica.[4][8][9] Archaeopteryx из кимериџа касне јуре (пре око 155 до 150 милиона година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје групе не узимајући у обзир фосилне остатке,[10] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] Данашње птице деле се на два надреда: Paleognathae (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Neognathae, група у којој се налазе све остале птице. Зависно од таксономског гледишта, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 хиљада до 10,2 хиљада познатих живих птичјих врста на свету. Употреба појма[уреди | уреди извор] Мужјак коса Плава сеница - Cyanistes (Parus) caeruleus Овај чланак користи појам „птица“ за назначавање животиња чланова класе Aves, укључујући и Archaeopteryxa, али се првенствено бави живућим птицама, које су све Neornithes и тако неупитно дио класе Aves. У популарној науци појам „птица“ се често користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се животињске врсте као што су Microraptor и Rahonavis понекад називају птицама, иако их већина научника на бази данашњих доказима не би сматрала делом класе Aves. Диносауруси и порекло птица[уреди | уреди извор] Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносауруса теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Dromaeosauridae и Oviraptoridae.[12] Како је откривено још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносауруси тероподи имали перје, доприноси томе.[13] Фосил првотне птице Archaeopteryx из јуре, пронађен у касном 19. веку, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра директним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Confuciusornis која је живела у раном раздобљу креде. Обе вероватно по старости претече Protoavis texensis, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују групе Enantiornithes, Yanornis, Ichthyornis, Gansus, те Hesperornithiformes, групу нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима. Могуће је да су дромеосауриди Cryptovolans и Microraptor имали способност летења на сличан или бољи начин од Archaeopteryx врста. Cryptovolans је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Cryptovolans је пре птица него Archaeopteryx коме нека од ових обележја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су у ствари дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан да лети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви, јер однос између најнапреднијих диносауруса манираптора и најпримитивнијих правих птица још није разјашњен. Иако диносауруси надреда Ornithischia (са зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су у ствари настале од диносауруса надреда Saurischia (зделице налик гуштерима) и тако независно наследиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном групом теропода Therizinosauridae. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју подржава неколико научника (најзначајнији су Лари Мартин и Алан Федуција), тврди како су птице (укључујући и диносаурусе групе манираптора које су еволуирале од раних архосаура као што је Longisquama.[14] Tu teoriju osporava većina drugih znanstvenika u paleontologiji, kao i stručnjaci za razvoj i evoluciju perja.[15] Географско ширење данашњих птица[уреди | уреди извор] Снежна сова Данашње птице класификују се у групу Neornithes, за коју је познато да је еволуирала крајем креде. Даље се деле на Paleognathae и Neognathae. Група Paleognathae укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки научници сумњају да нојевке представљају вештачку групацију птица које су независно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских токова). Прво одступање од остатка групе Neognathes представља надред Galloanseri у којем су редови паткарица (Anseriformes; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Galliformes; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка групе Neognathes догодило се пре нестанка диносауруса, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста групе Neognathes догодило пре или после тога.[16] Ово неслагање делом је проузроковано одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзним.[16][17] Класификовање птица врло је контроверзна тема. Дело Phylogeny and Classification of Birds (Филогенеза и класификација птица) из 1990. Сиблија и Ахлквиста је међу најважнијим у том подручју, иако се о њему често расправља и непрестано преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Међутим научници се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема, али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица. Редови птица[уреди | уреди извор] Главни чланак: Класификација птица Кладограм модерног односа птица базиран на Јарвис, Е. Д. et al. (2014)[18] са неким именима кладаа по Јури, Т. et al. (2013).[19] Aves Palaeognathae Struthioniformes (нојеви) Notopalaeognathae Rheiformes (нанду) †Dinornithiformes (моа) †Lithornithiformes Tinamiformes (тинаму) Novaeratitae Casuariiformes (ему & казуари) Apterygiformes (киви) †Aepyornithiformes (слоновска птица) Neognathae Galloanserae Galliformes (коке) Odontoanserae †Pelagornithidae Anserimorphae †Gastornithiformes Anseriformes (пловуше) Neoaves Columbea Mirandornithes Phoenicopteriformes (фламингоси) Podicipediformes (гњурци) Columbimorphae Columbiformes (голубови) Mesitornithiformes (месите) Pteroclidiformes (саџе) Passerea Cypselomorphae (колибри, чиопе) Otidimorphae Cuculiformes (кукавице) Otidiformes (дропље) Musophagiformes (туракои) Opisthocomiformes (хоацин) Cursorimorphae Gruiformes (ждралови) Charadriiformes (шљукарице) Aequornithes (пингвин, чапља, пеликан, рода, итд) Eurypygimorphae Eurypygiformes (сунчана чапља) Phaethontiformes (тропске птице) Telluraves Afroaves Accipitrimorphae Cathartiformes (лешинари Новог света) Accipitriformes (орлови и јастребови са сродницима) Strigiformes (сове) Coraciimorphae Coliiformes (мишовкиње) Eucavitaves Leptosomatiformes (кукавичје модривране) Cavitaves Trogoniformes (трогони) Picocoraciae Bucerotiformes (кљунорошци) Coraciformes (модровране) Piciformes (детлић, тукан итд.) Australaves Cariamiformes Eufalconimorphae Falconiformes (соколови) Psittacopasserae Psittaciformes (папагаји) Passeriformes (певачице) Ово је списак таксономских редова у подкласи Neornithes, тј. данашњих птица. Подразред Neornithes Paleognathae: Struthioniformes, ној, ему, киви Tinamiformes, тинаму Neognathae: Anseriformes, патке, гуске и лабудови Galliformes, коке: јаребица, препелица, фазан, кокош, тетреб, паун Sphenisciformes, пингвин Gaviiformes, северни гњурци Podicipediformes, гњурци Procellariiformes, бурњаци Pelecaniformes, пеликан, корморан, фрегата, блуна Ciconiiformes, рода, чапља, ибис, букавац Phoenicopteriformes, фламинго Accipitriformes, орао, јастреб Falconiformes, соколови Turniciformes, препеличице/препеличарке Gruiformes, ждрал Charadriiformes, вивак, шљука, спрудник Pteroclidiformes, саџе Columbiformes, грлица, гугутка, голуб Psittaciformes, папагаји Cuculiformes, кукавице Strigiformes, сове Caprimulgiformes, помракуше Apodiformes, чиопе Trochiliformes, колибри Coraciiformes, водомар, пчеларица, златоврана, пупавац Piciformes, детлић, жуна, тукан Trogoniformes, трогони Coliiformes, мишјакиње Passeriformes, певачице Popis taksonomskih redova u класи Aves према традиционалном класификовању (тзв. Клементсов поредак; потпуно различити тип поделе на темељу молекуларних истраживања, `Сиблијев поредак`, је још у фази потврде од стране научне заједнице). Тај поредак знатно је утицао на гледишта у систематици у којима је група кокошки попримала све чвршће доказе о свом птичјем пореклу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провере значајнији предлози у систематици Сибли-Ахлквиста, с повољним резултатима, поготово у групама Charadriiformes, Gruiformes или Caprimulgiformes. Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује групе Confuciusornis, зубате морске птице као што су Hesperornithes и Ichthyornithes, као и разнолик подразред Enantiornithes („супротне птице“). Карактеристике[уреди | уреди извор] Данашње врсте птица се карактеришу присуством перја, специјалне диференцијације коже. Поседују кљун без зуба, лагане али чврсте кости, срце са две коморе и две преткоморе, висок интензитет метаболизма, полажу јаја са чврстом љуском. Већина врста има предње екстремитете модификоване у крила и способност летења, иако су неке групе секундарно изгубиле ову способност. Интересантна карактеристика великог броја врста птица је њихова миграција. Имају сталну телесну температуру. Развијено је чуло вида и чуло слуха. Предњи удови су преображени у крила. Митарење је појава када птице збацују перје. Све птице имају перје. Свака птица има кљун. Све птице се излегу из јајета. Распрострањеност[уреди | уреди извор] Птице су настањене на свим континентима. Највећи биодиверзитет имају у тропској области (што је последица веће брзине специјације у тропима, или већег степена изумирања у севернијим и јужнијим областима).[20] Птице живе и хране се у већини копнених екосистема, чак и у леденим областима Антарктика (где постоје колоније птица и до 440 km удаљене од обала овог континента).[21] Поједине врсте птица су се адаптирале и на повремен живот и исхрану у водама мора и океана, а неке су се толико оспособиле за морски начин живота, да на копно излазе једино ради гнежђења[22]. Велики утицај човека на популације птица се огледа и у постојању неких синантропних врста. Морфологија и анатомија[уреди | уреди извор] Типска морфологија птице на примеру врсте Vanellus malabaricus: 1 кљун, 2 теме, 3 очни прстен, 4 око, 5 плашт, 6-11 перје крила, 12 доња покривна пера репа, 13 бедро, 14 тибиотарзални зглоб, 15 писак tarsus, 16 прсти, 17 tibia, 18 трбух, 19 бокови, 20 груди, 21 образ, 22 креста Главни чланак: Морфологија и анатомија птица У поређењу са морфологијом тела осталих кичмењака, тела птица имају унеколико необичне адаптације, које им олакшавају или омогућавају летење. У морфолошкоанатомске адаптације спада присуство перја, шупљих костију, специјално грађене грудне кости, кости јадца, модификација целокупних предњих екстремитета у крила, специфична диференцијација крилних мишића. Сем морфоанатомских постоје и бројне физиолошке адаптације птица. Птице певачице[уреди | уреди извор] Птице певачице су ред птица летачица које у доњем делу грла имају развијен гласни орган. Овај ред обухвата више од половине свих птица. Већина врста су птице мале до средње величине које граде врло сложена, раскошна и лепа гнезда. Међусобно се разликују по начину живота. Штиглић Цајзлов Канаринац Славуј Конопљар Грабљивице[уреди | уреди извор] Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета. Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. Женке су знатно веће од мужјака. Орао Соко Сова Кобац Ветрушка Занимљивости[уреди | уреди извор] Највећа птица летачица је албатрос. Уједно и распон крила албатроса је највећи, износи 3m од врха једног, до врха другог крила. Кондор не лети, него лебди. Гуска је прва птица припитомљена од стране човека. Орлови не могу живети дуже од 46 дана у ропству. Птица која најбрже лети је сиви соко. Најмања птица на свету је бумбарски колибрић. Величине је само 5,7cm. Нојево јаје је 24 пута веће од кокошијег. Тешко је око 1 900 грама. Да би се скувало потребно је два сата, а љуска ће му остати врућа и два сата након кувања. Најтежа птица која лети је аустралијска дропља тешка око 18kg. Птица ругалица опонаша гласова чак 40 птица. Птица чије срце најбрже куца је црна сеница. Када је узнемирена, њено срце направи и 1000 откуцаја у минуту.