IZDAVAČ: Narodna štamparija, Beograd GODINA: 1933. POVEZ: tvrd, veći format PISMO: ćirilica/sadržaj na latinici STRANA: 430 STANJE: lošije očuvana, pohabana, skoro dve trećine knjige podvlačeno, ocena 2+

Alternativna istorija Srbije Zašto su naši preci stvarali Jugoslaviju? Da li je ona mogla da preživi? Da li bi srpskog naroda bilo bez Svetog Save? Šta bi bilo da smo pobedili na Kosovu? A da nije bilo golgote u Prvom svetskom ratu? Ili da smo pristupili Trojnom paktu? Koliko se često svako zapita barem nešto od ovoga, kada razmišlja o istoriji Srbije i srpskog naroda? Kontrafaktualna ili virtuelna istorija nikada nije bila samo zanimacija istoričara i drugih teoretičara. Zapravo su retka razmišljanja koja su češća od kontrafaktualnih. Svako iznova zapitkuje sebe šta bi bilo da nije seo u kola u vreme nesreće, da nije otišao na žurku na kojoj je sreo buduću suprugu, kladioničari nikada ne zaboravljaju alternativne tikete... Prvi put u regionu, kroz ova i druga pitanja će vas voditi dvojica najpopularnijih istoričara u Srbiji, Predrag J. Marković i Čedomir Antić. Oni su "u četiri ruke", na osnovu feljtona koji je tokom 2015. izlazio u "Nedeljniku", napisali knjigu "Alternativna istorija Srbije", od Svetog Save do Zorana Đinđića. Tu su i ostale najkotroverznije stvari iz naše istorije: Da nije bilo 27. marta, da je pobedio Draža, ili Tito poginuo na Sutjesci, da je prevladao Ranković, da je napravljena Velika Srbija, ili da Srbija ima izlaz na more... Ovaj žanr u svetu je sve popularniji, bilo u istoriografiji ili beletristici - od Nila Fergusona i Marka Almonda, do Roberta Herisa i Filipa K. Dika - ali nijedan istoričar, sve do Markovića i Antića, dosad nije imao hrabrosti da ovako obimno, a opet zanimljivo i lako napisano, pristupi temi. Autori kažu da su ponosni što su prvi pisci ovog žanra u regionu, i da će biti zadovoljni ako uspeju da ukažu koje su to tačke u našoj prošlosti od kojih je moglo da se krene drugačijim putevima. Prikaži više

IST 9 07140) ALTERNATIVNA ISTORIJA SRBIJE , Predrag Marković i Čedomir Antić , Nedeljnik Beograd 2016 , Zašto su naši preci stvarali Jugoslaviju? Da li je ona mogla da preživi? Da li bi srpskog naroda bilo bez Svetog Save? Šta bi bilo da smo pobedili na Kosovu? A da nije bilo golgote u Prvom svetskom ratu? Ili da smo pristupili Trojnom paktu? Koliko se često svako zapita barem nešto od ovoga, kada razmišlja o istoriji Srbije i srpskog naroda? Kontrafaktualna ili virtuelna istorija nikada nije bila samo zanimacija istoričara i drugih teoretičara. Zapravo su retka razmišljanja koja su češća od kontrafaktualnih. Svako iznova zapitkuje sebe šta bi bilo da nije seo u kola u vreme nesreće, da nije otišao na žurku na kojoj je sreo buduću suprugu, kladioničari nikada ne zaboravljaju alternativne tikete... Prvi put u regionu, kroz ova i druga pitanja će vas voditi dvojica najpopularnijih istoričara u Srbiji, Predrag J. Marković i Čedomir Antić. Oni su `u četiri ruke`, na osnovu feljtona koji je tokom 2015. izlazio u `Nedeljniku`, napisali knjigu `Alternativna istorija Srbije`, od Svetog Save do Zorana Đinđića. Tu su i ostale najkotroverznije stvari iz naše istorije: Da nije bilo 27. marta, da je pobedio Draža, ili Tito poginuo na Sutjesci, da je prevladao Ranković, da je napravljena Velika Srbija, ili da Srbija ima izlaz na more... Ovaj žanr u svetu je sve popularniji, bilo u istoriografiji ili beletristici - od Nila Fergusona i Marka Almonda, do Roberta Herisa i Filipa K. Dika - ali nijedan istoričar, sve do Markovića i Antića, dosad nije imao hrabrosti da ovako obimno, a opet zanimljivo i lako napisano, pristupi temi. Autori kažu da su ponosni što su prvi pisci ovog žanra u regionu, i da će biti zadovoljni ako uspeju da ukažu koje su to tačke u našoj prošlosti od kojih je moglo da se krene drugačijim putevima. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 197 strana , posveta na naslovnoj strani ,

Roman Kukasti nad Srbijom je životna priča srpskog pilota koji je 6. aprila 1941. heroojski borio. Srušio je dva nacistička aviona, ali je i sam bio zapaljen. Uprkos svim šansama, nekako je preživeo da bi mogao da svedoči tužnu priču o časti i hrabrosti. Ovaj heroj srpskog neba preživeo je slovenačku golgotu 1944. U emigraciji se ženio, razvodio, preživljavao radeći teške fizičke poslove, ali nikad nije pokleknu. Sa preko 80 godina, vratio se u svoju otadžbinu 1999. godine, da pronađe smrt pod NATO bombama. Napisano na osnovu istinitih događaja iz biografije kraljevskog pilota-lovca Đorđa Stojanovića. Čitaj dalje

Svetlana Velmar Janković LagumMeki povezDžepni format„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ PhoebusLagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.Lagum je mesto tame.Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine.„Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ Mihajlo Pantić„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ Le Figaro magazine12/1

Svetlana Velmar Janković LagumMeki povezDžepni format„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ PhoebusLagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.Lagum je mesto tame.Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine.„Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ Mihajlo Pantić„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ Le Figaro magazine12/1

SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ LAGUM Meki povez Džepni format „Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ Phoebus Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima. Lagum je mesto tame. Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ Mihajlo Pantić „Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ Le Figaro magazine

Tvrd povez, 112 strana, izdanje Rad Beograd 1988, dobro očuvana, deo sadržaja ima na slikama Milan Rakić (Beograd, 30. septembar 1876 — Zagreb, 30. jun 1938) bio je srpski književnik, pesnik i diplomata. Biografija Njegov otac bio je Dimitrije Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića i sestrom Vidosave Kovačević. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu. Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu[2] i Skadru. Kao konzul u Prištini revnosno je izveštavao Kraljevinu Srbiju o događajima na terenu, slao je upozoenja, spiskove uhapšenih i mučenih Srba, na silu poturčenih sunarodnika, silovanih Srpsinja, kao i detaljne informacije o drugim planovima i zločinima koje je činio deo Šćipetara.[4] U vreme Prvog balkanskog rata učestvovao je u oslobođenju Kosova i postavljen je za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga (njega ubrzo smenjuje Todor Stanković).[5] Bio je dobrovoljac u četi Vojvode Vuka. Mali broj njegovih saboraca je znao da sa njima ratuje autor pesme Na Gazimestanu koju su oni često pevali pred borbu. Rakić ovako opisuje dolazak na Kosovo polje: „Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe. Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: `Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?` U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače. `Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan na kojem je Obilić...` Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: `Na Gazimestanu od Milana Rakića!` Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i osta viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog – planina! Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: `Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu Vojvode Vuka!` I odmah odjeknu komandantov glas: `Dobrovoljac Rakić, napred!` Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada.“[6] U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu.[7] Dobio je više stranih odlikovanja, čak i pre nego što je dobio neko domaće.[8] U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.[1] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbij

Milan Rakić PesmeTvrdi povezIzdavač RadO autoruМилан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник и дипломата.[1]БиографијаЊегов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића и сестром Видосаве Ковачевић.Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу.[1] По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[2] и Скадру.[3]Као конзул у Приштини ревносно је извештавао Краљевину Србију о догађајима на терену, слао је упозоења, спискове ухапшених и мучених Срба, на силу потурчених сународника, силованих Српсиња, као и детаљне информације о другим плановима и злочинима које је чинио део Шћипетара.[4]У време Првог балканског рата учествовао је у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).[5]Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује аутор песме На Газиместану коју су они често певали пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље:„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“[6]У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[7] Добио је више страних одликовања, чак и пре него што је добио неко домаће.[8] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.[1]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.[9]Додељен му је Орден круне данске краљвине.[8]Списак књижевних радоваРакић се својим првим песмама јавио у Српском књижевном гласнику 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903, 1912. и 1924. године), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.9/3

Milan Rakić PesmeTvrdi povezIzdavač RadO autoruМилан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник и дипломата.[1]БиографијаЊегов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића и сестром Видосаве Ковачевић.Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу.[1] По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[2] и Скадру.[3]Као конзул у Приштини ревносно је извештавао Краљевину Србију о догађајима на терену, слао је упозоења, спискове ухапшених и мучених Срба, на силу потурчених сународника, силованих Српсиња, као и детаљне информације о другим плановима и злочинима које је чинио део Шћипетара.[4]У време Првог балканског рата учествовао је у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).[5]Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује аутор песме На Газиместану коју су они често певали пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље:„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“[6]У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[7] Добио је више страних одликовања, чак и пре него што је добио неко домаће.[8] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.[1]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.[9]Додељен му је Орден круне данске краљвине.[8]Списак књижевних радоваРакић се својим првим песмама јавио у Српском књижевном гласнику 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903, 1912. и 1924. године), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.9/3