ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Edicija “Srbija 1914-1918”, prvo kolo 1-10 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan` u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica. povez: tvrdi pismo: ćirilica jezik: srpski Izdavač / Distributer / Uvoznik: RTS TV. POL.

Božidar Trufunov Mitrović: KOLOVENI SLOVENI I KONTINUITET KULTURE I PRAVA Tvrd povez - format 30x30cm, 754strane, ilustrovano, izdavač: KOLOVENIJA Beograd - Moskva - Sankt Peterburg, knjiga ima malu posvetu? KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti.

KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti. Perfektno očuvano kao novo , ima potpis na poslednjoj čistoj strani, veliki enciklopedijski format 31 x 30 cm , bogato ilustrovano, 756 strana

Kolekcija originalnih domacih DVD filmova . Filmovi su : Najbolji , Smeker , Tamna je noc , Ptice koje ne polete , Bulevar Revolucije , Oktoberfest , Specijalno vaspitanje , Dnevnik uvreda , Apsolutnih 100 , Suncokreti , Gori vatra , 1 na 1 , Nicija zemlja , Ledina , Carlston za Ognjenku , Decko koji obecava , Jaguarov skok , Kad budem mrtav i beo , Vizantijsko plavo , Vojnikova ljubav , Masmediologija na Balkanu , Samo jednom se ljubi , Terasa na krovu , Sutra ujutru , Erogena zona , Gnjurac , Disi duboko , Lavirint , Majstori , majstori , Zivot je cudo , Zona Zamfirova , Ivkova slava , Sabirni centar , Ko to tamo peva , Balkanski spijun , Maratonci trce pocasni krug , Nacionalna klasa , Sjecas li se Dolly Bell ? , Otac na sluzbenom putu , Dom za vesanje , Underground , Tango Argentino , Braca po materi , Bitange i princeze - sezona prva - erizode 1-4 , Crni Gruja 2 - kompletan drugi serijal , Nikad izvini , Vratice se rode - 1-25 ,fali drugi DVD sa epizodama 6-10 , Pop Cira i pop Spira , Paja i Jare , Orlovi rano lete , Dr. , Bog je umro uzalud , Bokseri idu raj , 4 km na sat , Put oko sveta , Nema malih Bogova , Burdus , Nevinost bez zastite , Citulja za Eskobara , Pad u raj , Kad porastem bicu Kengur , Tito i ja , Sedam i po , Munje , Mi nismo andjeli , Rock`n Roll uzvraca udarac , Sivi kamion crvene boje , Tesna koza 1 , 2 , 3 , 4 , Dno brate , Sta se zgodi kad se ljubav rodi , Razvod na odredjeno vreme , 3 palme za 2 bitange i ribicu , Avanture Borivoja Surdilovica , Sex - partijski neprijatelj broj 1 , Vampiri su medju nama , Potera za sreckom , Balkanska braca , Zaljubljeni , Mrtav ladan , Gorski vijenac , Paket aranzman , Bosko Buha , Lager Niš , Mars na Drinu , Bombasi , Hajduci , Timocka buna , Crna Zora , Desant na Drvar , Vrhovi Zelengore , Kraljevski voz , Otpisani , Povratak otpisanih , Radovan III , Drugarcine , Crna macka beli macor , Igmanski mars , Jesen stize Dunjo moja , Lajanje na zvezde , Mi nismo andjeli 2 , Tudja Amerika , Lepota poroka , Lepa sela lepo gore , Normalni ljudi , Tesla , Dilizansa snova , Beli lavovi , Parobrod Srbija , Audicija - Originalna verzija Fine mrtve devojke Uslovna sloboda , Gde cveta limun zut , Radio Vihor zove Andjeliju , Bolje od bekstva , A sad adio , Idemo dalje , Balkan ekspres , Ckalja - Smehoteka No1 , Dinastija Karadjordjevic , Spijun na stiklama , Osvajanje slobode , Treca sreca , Selo gori a baba se ceslja Epizode 1-12 , 13-20 , Ranjeni orao 4 DVD-a - epizode 1-17 , Kamiondzije opet voze , Valter brani Sarajevo , Parada , Srbi na Krfu - Sto godina albanske golgote , Krunisanje kralja Petra I - Sa verom u Boga , Kolekcija Djoke Bogdanovica 1 , Golgota Srbije , Ziveti kao sav normalan svet , Volim te najvise na svetu , Beogradski fantom , Saša , Šta radiš veceras , Uzicka republika , Beogradski fantom , Rat uzivo , Vukovar jedna prica , Kralj Ibi , Kursadzije 4 , Silom otac , Mali svet , Bure baruta , Nije lako s muskarcima , 2 sata kvalitetnog TV programa , Karaula , Bitka na Neretvi , Strsljen , Jedinica , Secerna vodica , Montevideo Bog te video , Cetvrti covek , Lude godine , Lude godine 3 - Ljubi , ljubi al glavu ne gubi , Kakav deda , takav unuk , Doslo doba da se ljubav proba , Sta se zgodi kad se ljubav zgodi , Idi mi , dodji mi , Zikina dinastija 1 , 2 , 3 , Zikina zenidba , Skoro sasvim obicna prica , Savamala , Mala nocna muzika , Laf u srcu , Poslednja oaza , Svet koji nestaje , Cudo nevidjeno , Guca , Tajna porodicnog blaga , Natasa , Djecak je isao za suncem , Partizani , Svemirci su krivi za sve , Sveti Georgije ubiva azdahu , Sjaj u ocima , Ruski car , Moljac , U ime naroda , Velika frka , Sejtanov ratnik , Lopovi prve klase , Bal na vodi , Mehanizam , Hajde da se volimo 2 , Andjeo cuvar , Zivot je lep , Poslednji skretnicar uzanog koloseka , Put na jug , Kabare Putuj Evropo . Filmovi su iz licne kolekcije i ima ih razlicitog stanja , od novih , ne raspakovanih , pogledanih jednom a pojedini i po 10-ak puta :) . Prodajem samo u kompletu .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Hajduk Veljko 2. Mehmed-paša Sokolović 3. Golaći / Deligrad 4. Gladni zemlje / Njih troje 5. Veliki gospodar 6. Osamsto deveta 7. Zamke 8. Smail-aga / Dvojnik 9.Niče raja 10.Drino, vodo / Karađorđe 11.Knez Mihailo 12.Pripovetke Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903. — Beograd, 1. septembar 1978)[1] bio je književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću, knezu Milošu Obrenoviću, knezu Mihailu Obrenoviću, sultaniji Mari Branković i drugim istorijskim ličnostima. Biografija Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu.[2] Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta. Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti. Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka. Dušan Baranin je, sa suprugom Ružicom, dvadesetih godina prošlog vijeka, bio učitelj u velikom semberskom selu Brodac (Republika Srpska) i tu je napisao tri romana: `Golaći`, `Njih troje` i `Gladni zemlje`. Sa Bročanima je osnovao i pozorišnu grupu sa kojom je pripremao i izvodio u ovom selu, ali i u Semberiji i Mačvi, djela Milovana Glišića, Petra Kočića, Janka Veselinovića i drugih srpskih autora. Kada je odlazio iz Broca ispratilo ga je cijelo selo. Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. Važnija dela Podaci dati na osnovu izdanja: Dušan Baranin — Sabrana dela u 15 knjiga, „Vuk Karadžić“, Beograd 1969. Niče raja Drino vodo! Karađorđe Hajduk Veljko Smail Aga Dvojnik Golaći Deligrad Zamke Osamsto deveta Veliki gospodar Knez Mihailo Mehmed paša Sokolović Gladni zemlje Njih troje Pripovetke U oluji 1-2 Toma Vučić Perišić, od vojvode do prosjaka Carica Mara Đavo u manastiru Hajdučica u haremu Milan Obrenović Stevan Nemanja Šume Padaju Drame: Troja vrata Eseji: Sloboda je hrabrost Zbirke pesama: Šum krvi u besanim noćima U senci Balkana Zbirke pripovedaka: Seljaci Šume padaju

Edicija "1914-1918", peto kolo 1. CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU 2. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 3. GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 4. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU 5. SOLUNSKI FRONT 6. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 7. TEŠITELj 8. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU 9. UTOČIŠTA NI KOD KOGA 10. VELIKI RAT I "MALI "ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU Novica Rakočević Format: 15x21 Broj strana: 701 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1407-7 Istorijski razvoj crnogorsko-austrijskih odnosa vodio je ka otvorenom sukobu dve države. Za Austrougarsku Crna Gora je bila sastavni deo jedinstvenog srpskog problema, koji će ona morati jednog dana da rešava oružjem. Ceo istorijski razvoj tih odnosa ukazivao je da Austrougarska neće nikada imati na svojoj strani Crnu Goru protiv Srbije i Rusije. Austrougarski vladajući krugovi stalno su računali sa dinastičkim suprotnostima kao najsnažnijim faktorom za udaljavanje Crne Gore od Srbije, ali je nacionalna svest naroda u Crnoj Gori bila toliko jaka da pitanje dinastije nije moglo biti nikada primarno, kada se radilo o životnim nacionalnim pitanjima. To je najbolje pokazala julska kriza 1914. godine. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 Milan Živanović Format: 15x21 Broj strana: 384 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1416-9 Studija Milana Ž. Živanovića, koja se sada ponavlja, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Sljedećeg mjeseca Čingrija je u Dalmatinskom saboru čitao sporazum dvaju naroda. No, odmah su se javili protivnici ovog sabranja iz redova pravaša. U Vijeću se raspravljalo o isticanju hrvatske i srpske zastave. Ipak, u Dubrovniku su se sve do 1914. godine na opštinskoj zgradi vijorile obje trobojnice. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. - Goran Ž. Komar GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 Maja Šovljakov Format: 15x21 Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1429-9 Glad kao socijalna, psihološka i politička pojava, iako prisutna u vreme Prvog svetskog rata, nije imala pravo mesto u istoriografskim radovima. Započela je 1916. usled suše, nedostatka radne snage, ekstenzivne poljoprivrede i rekvizicije i zahvatila Dalmaciju, Istru, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. Uprkos ratnom stanju i administrativnim, političkim i verskim podelama, došlo je do pregnuća Hrvata i Srba u Monarhiji. Organizacija humanitarnog rada doprinela je izgradnji dve mreže poverenika: jedna je organizovala prikupljanje i slanje dece iz pasivnih krajeva, a druga njihovo prihvatanje u žitorodnim predelima. Pokrenuta je akcija širokih razmera – prvo u Hrvatskoj, za decu rimokatoličke veroispovesti, a zatim Srbi iz Zagreba pokreću spasavanje srpske dece u Bosni i Hercegovini. Zemaljska vlada u Sarajevu dopustila je da akcija krene iz Zagreba, privatnom inicijativom Odbora za smeštanje siromašne dece. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU Izabel Emzli Haton Format: 15x21 Broj strana: 299 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1408-4 Dr Izabel Emzli Haton stigla je u Đevđeliju u jesen 1915. kao član jedinice Bolnica škotskih žena. Radila je u Ostrovskoj bolnici koja je bila neposredno pridodata srpskoj vojsci, a šef bolnice postala je krajem rata 1918. godine. Dr Emzli je, osim kao lekar, delovala i kao organizator raznih aktivnosti svog osoblja. Bila je bez civilizacijskih predrasuda – išla je na slave meštana Vranja, svadbe i krštenja i mnogo puta je i sama bila kuma na krštenju. Sa tugom se rastala od Vranja, ali je pre toga stvorila uslove za rad bolnice u toj varoši, ostavivši joj svu opremu i materijal potreban za rad. Veoma je zavolela Srbe, kao vojnike, kao pacijente i kao narod. Nije nikada zaboravila Srbe, kojima je poklonila najlepše godine mladosti, kao što nije nikada do smrti zaboravila reči pesme „Tamo daleko“, a Vranjanci nikada nisu zaboravili svoju mladu doktorku, kojoj su poduigli spomenik. Srednja medicinska škola u tom gradu nosi ime dr Izabel Emzli Haton. Ovo je njena priča – potresno svedočanstvo o Velikom ratu i Srbima u njemu. SOLUNSKI FRONT Luiđi Vilari Format: 15x21 Broj strana: 361 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1421-3 U ovoj knjizi želeo sam da ispričam priču o jednom od tolikih frontova na koje se delio prostrani svetski oružani sukob – o Solunskom frontu – nastojeći naročito da istaknem važnu ulogu italijanskog kontigenta na njemu. Momci iz italijanskih vojnih jedinica na Balkanu bili su do sada gotovo sasvim zanemareni u već veoma brojnim publikacijama o Velikom ratu; neka od ovih dela u kojima se oni pominju sadrže nemale nepreciznosti i štaviše greške. Zbog specifičnog položaja na kojem sam se nalazio više od dve godine kao italijanski oficir za vezu s različitim savezničkim komandama na Istoku, bio sam u mogućnosti da prikupim dobar deo materijala o tom frontu, i otud sam smatarao da mi je dužnost da izložim ovde ono što znam o događajima na njemu, kako bi italijanska javnost videla da je i u tim dalekim oblastima naš vojnik pokazao svoje vojničke kvalitete i svoju drevnu civilizovanost. – L. V. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 769 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1413-8 Habzburška monarhija je ušla u rat protiv Srbije da bi sprečila ujedinjenje jugoslovenskih zemalja pod vođstvom Srbije: U tom ratu ona je poražena. Srbija, koja je napadnuta kao okosnica i stožer jugoslovenske ideje, izašla je iz rata kao pobednica. U tom porazu i toj pobedi oslobođena je jugoslovenska misao i ona se ovaplotila u ujedinjenoj jugoslovenskoj državi. Dopisani deo teksta u ovom, drugom izdanju, bavi se završnim činom toga procesa u kome je srpska vojska, nakon velikih ratnih pobeda, predstavljala stvarni i moralni oslonac, a Srbija stožer ujedinjenja. - Petar Opačić TEŠITELj - Vinfrid Volf, Klaus Gitinger Format: 15x21 Broj strana: 304 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1399-2 Srpsko izdanje svojevrsne nemačke studije teza i nadriteza australijskog istoričara Kristofera Klarka o (ne)postojanju isključive nemačke krivice za prvi svetski rat, izlazi iz štampe u pravom trenutku. S jeseni 2018. godine, dok se svet priprema da obeleži stogodišnjicu primirja u Prvom svetskom ratu, a rasprave o neophodnosti revizije istorije tog perioda dostižu vrhunac. Pristupa se „brisanju“ ratne krivice i već poznatoj, nakaradnoj definiciji ratnih događaja, bez imenovanja pobednika ili pobeđenih – zarad neke volšebne, nove evropske sloge. Autori ovog dela, Vinfrid Volf i Klaus Gitinger, minuciozno su analizirali i pokazali kako je Klark, s naumom, prikazao istorijske činjenice u pogrešnom kontekstu, kako je prećutao zločinačke namere Centralnih sila, posebno Nemačke. U sklopu priprema za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata pojavila se politička potreba da se u ime evropskog jedinstva konačno raskrsti sa starim (istinitim) tumačenjima ratne krivice i da se ona preraspodeli na sve učesnice velikog rata, a odgovornost pripiše, pre svega, Rusiji i Srbiji. U vremenu kada se preinačavanje istorijskih činjenica paralelno odvija sa naporima Srbije da postane članica EU, trebalo bi imati sve ovo na umu, proučiti argumente autora ove knjige: da ne bismo, uz prilagođavanje standardima EU, prilagodili i sopstvenu istoriju potrebama EU – proglasili sami sebe krivcima za Prvi svetski rat. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU Dragutin Paunić, Milija Đorđević Format: 15x21 Broj strana: 348 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1417-6 Najlepše stranice ove knjige ispunjene su primerima drevne narodne etike. U sred ratnog vrtloga i užasa, patrijarhalni čovek nastoji da sačuva svoju dušu. Iako se kroz Albaniju nemilosrdno ostavljaju bolesni i ranjeni, čak i oni najbliži, knjiga pruža i primere suprotne vrste. Briga o drugome i drugarstvo provlače se kroz mnoga kazivanja. ‘Mi vojnici smo se voleli. Postavljani su parnici, pa kad jedan pogine onaj drugi da zapiše i sahrani. Čim jedan ostane sam, on odmah traži parnik’, kazuje Radosav Marković jedinstven podatak koji po svemu sudeći, dosad nije zabeležen. Dragomir Đorđević na frontu ugovara da se oženi nepoznatom sestrom svog druga, ako preživi, i to posle rata ispunjava. Ukratko, ovaj zbornik je široka panorama naše narodne psihologije, pogleda, mišljenja, postupaka; pa čak i narodne parapsihologije. Dotiče se i nevidljiva, tajanstvena strana pojava i života. O mučnim ratovima 1912-18. godine i našoj najtežoj temi Albanskoj Golgoti, dosad su najviše govorili oficiri i intelektualci, a ponajmanje onaj koji je te ratove nosio i dobio – običan vojnik, seljak. Sada se ovaj prvi put javlja u svojoj, i to većoj knjizi, i o predmetu na kojem su se polomila tolika pera (među njima i Nušićevo) prvi put se govori nepatetično i čisto, iznutra, dragocenom jednostavnošću kazivanja.- Dragiša Vitošević UTOČIŠTA NI KOD KOGA Toško Vlahović Format: 15x21 Broj strana: 176 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1397-1 Toško Vlahović beležio je dnevne događaje, ali je uvrstio i jedan izveštaj koji je poslao Kosti Milovanoviću Pećancu, a odnosio se na njegove aktivnosti u toku leta. U prvoj sveščici su opisani događaji od 31. januara do 11. maja. U drugoj su zabeleženi događaji od 24. maja do 24. septembra 1917. godine. U trećoj beležnici su događaji od 25. septembra do 31. oktobra 1917. U Dnevniku je hronologija uglavnom pouzdana, pa je stoga dobar izvor za datiranje važnih događaja. Iz zapisa se može sagledati žestina i surovost kaznene ekspedicije trupa Centralnih sila, uglavnom usmerene ka civilnom stanovništvu na području obuhvaćenim ustankom. Opisani su nered i haos koji su posle gušenja ustanka postali deo svakodnevice – ubistva, pljačke, doušništvo Srba od strane Srba. Mnogo je stranica posvećeno brojnim poterama, neprekidnom pokretu i uzmicanju, ali i trenutaka kada se borba nije mogla izbeći. Toško Vlahović je beležio o saborcima četnicima, hrabrim pojedincima koji su dali život u borbama, poverenicima… Na nekoliko mesta ostavljao je prazno mesto, belinu, umesto imena. Na taj način je verovatno štitio pojedince za slučaj da njegove beleške dopadnu šaka vojnika okupacionih trupa. Brojni su podaci o svakodnevnom životu u okupiranoj Srbiji. VELIKI RAT I "MALI" ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Jasmina Tomašević Format: 15x21 Broj strana: 333 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1428-2 Ova knjiga je tematski podeljena na dve celine. U prvom delu, prikazan je put srpske vojske od Albanije do Krfa, a potom, nakon oporavka i reorganizacije, i do Soluna. Težište je na opisima Krfa – „ostrvo spasa“, zatim Soluna i fronta, iz pera srpskih vojnika. Ti opisi najčešće sadrže i prikaz karakternih osobina i običaja lokalnog stanovništva. U poslednja dva poglavlja, kao drugoj celini knjige, nastojala sam da ukažem na srpski ugao posmatranja kada je reč o Grcima i drugim Saveznicima, i da – u manjoj meri – predstavim sliku koju su o srpskim vojnicima i izbeglicama stekli Grci i ostali saveznici.

Edicija "1914-1918", peto kolo 1. CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU 2. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 3. GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 4. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU 5. SOLUNSKI FRONT 6. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 7. TEŠITELj 8. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU 9. UTOČIŠTA NI KOD KOGA 10. VELIKI RAT I "MALI "ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU Novica Rakočević Format: 15x21 Broj strana: 701 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1407-7 Istorijski razvoj crnogorsko-austrijskih odnosa vodio je ka otvorenom sukobu dve države. Za Austrougarsku Crna Gora je bila sastavni deo jedinstvenog srpskog problema, koji će ona morati jednog dana da rešava oružjem. Ceo istorijski razvoj tih odnosa ukazivao je da Austrougarska neće nikada imati na svojoj strani Crnu Goru protiv Srbije i Rusije. Austrougarski vladajući krugovi stalno su računali sa dinastičkim suprotnostima kao najsnažnijim faktorom za udaljavanje Crne Gore od Srbije, ali je nacionalna svest naroda u Crnoj Gori bila toliko jaka da pitanje dinastije nije moglo biti nikada primarno, kada se radilo o životnim nacionalnim pitanjima. To je najbolje pokazala julska kriza 1914. godine. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 Milan Živanović Format: 15x21 Broj strana: 384 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1416-9 Studija Milana Ž. Živanovića, koja se sada ponavlja, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Sljedećeg mjeseca Čingrija je u Dalmatinskom saboru čitao sporazum dvaju naroda. No, odmah su se javili protivnici ovog sabranja iz redova pravaša. U Vijeću se raspravljalo o isticanju hrvatske i srpske zastave. Ipak, u Dubrovniku su se sve do 1914. godine na opštinskoj zgradi vijorile obje trobojnice. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. - Goran Ž. Komar GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 Maja Šovljakov Format: 15x21 Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1429-9 Glad kao socijalna, psihološka i politička pojava, iako prisutna u vreme Prvog svetskog rata, nije imala pravo mesto u istoriografskim radovima. Započela je 1916. usled suše, nedostatka radne snage, ekstenzivne poljoprivrede i rekvizicije i zahvatila Dalmaciju, Istru, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. Uprkos ratnom stanju i administrativnim, političkim i verskim podelama, došlo je do pregnuća Hrvata i Srba u Monarhiji. Organizacija humanitarnog rada doprinela je izgradnji dve mreže poverenika: jedna je organizovala prikupljanje i slanje dece iz pasivnih krajeva, a druga njihovo prihvatanje u žitorodnim predelima. Pokrenuta je akcija širokih razmera – prvo u Hrvatskoj, za decu rimokatoličke veroispovesti, a zatim Srbi iz Zagreba pokreću spasavanje srpske dece u Bosni i Hercegovini. Zemaljska vlada u Sarajevu dopustila je da akcija krene iz Zagreba, privatnom inicijativom Odbora za smeštanje siromašne dece. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU Izabel Emzli Haton Format: 15x21 Broj strana: 299 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1408-4 Dr Izabel Emzli Haton stigla je u Đevđeliju u jesen 1915. kao član jedinice Bolnica škotskih žena. Radila je u Ostrovskoj bolnici koja je bila neposredno pridodata srpskoj vojsci, a šef bolnice postala je krajem rata 1918. godine. Dr Emzli je, osim kao lekar, delovala i kao organizator raznih aktivnosti svog osoblja. Bila je bez civilizacijskih predrasuda – išla je na slave meštana Vranja, svadbe i krštenja i mnogo puta je i sama bila kuma na krštenju. Sa tugom se rastala od Vranja, ali je pre toga stvorila uslove za rad bolnice u toj varoši, ostavivši joj svu opremu i materijal potreban za rad. Veoma je zavolela Srbe, kao vojnike, kao pacijente i kao narod. Nije nikada zaboravila Srbe, kojima je poklonila najlepše godine mladosti, kao što nije nikada do smrti zaboravila reči pesme „Tamo daleko“, a Vranjanci nikada nisu zaboravili svoju mladu doktorku, kojoj su poduigli spomenik. Srednja medicinska škola u tom gradu nosi ime dr Izabel Emzli Haton. Ovo je njena priča – potresno svedočanstvo o Velikom ratu i Srbima u njemu. SOLUNSKI FRONT Luiđi Vilari Format: 15x21 Broj strana: 361 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1421-3 U ovoj knjizi želeo sam da ispričam priču o jednom od tolikih frontova na koje se delio prostrani svetski oružani sukob – o Solunskom frontu – nastojeći naročito da istaknem važnu ulogu italijanskog kontigenta na njemu. Momci iz italijanskih vojnih jedinica na Balkanu bili su do sada gotovo sasvim zanemareni u već veoma brojnim publikacijama o Velikom ratu; neka od ovih dela u kojima se oni pominju sadrže nemale nepreciznosti i štaviše greške. Zbog specifičnog položaja na kojem sam se nalazio više od dve godine kao italijanski oficir za vezu s različitim savezničkim komandama na Istoku, bio sam u mogućnosti da prikupim dobar deo materijala o tom frontu, i otud sam smatarao da mi je dužnost da izložim ovde ono što znam o događajima na njemu, kako bi italijanska javnost videla da je i u tim dalekim oblastima naš vojnik pokazao svoje vojničke kvalitete i svoju drevnu civilizovanost. – L. V. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 769 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1413-8 Habzburška monarhija je ušla u rat protiv Srbije da bi sprečila ujedinjenje jugoslovenskih zemalja pod vođstvom Srbije: U tom ratu ona je poražena. Srbija, koja je napadnuta kao okosnica i stožer jugoslovenske ideje, izašla je iz rata kao pobednica. U tom porazu i toj pobedi oslobođena je jugoslovenska misao i ona se ovaplotila u ujedinjenoj jugoslovenskoj državi. Dopisani deo teksta u ovom, drugom izdanju, bavi se završnim činom toga procesa u kome je srpska vojska, nakon velikih ratnih pobeda, predstavljala stvarni i moralni oslonac, a Srbija stožer ujedinjenja. - Petar Opačić TEŠITELj - Vinfrid Volf, Klaus Gitinger Format: 15x21 Broj strana: 304 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1399-2 Srpsko izdanje svojevrsne nemačke studije teza i nadriteza australijskog istoričara Kristofera Klarka o (ne)postojanju isključive nemačke krivice za prvi svetski rat, izlazi iz štampe u pravom trenutku. S jeseni 2018. godine, dok se svet priprema da obeleži stogodišnjicu primirja u Prvom svetskom ratu, a rasprave o neophodnosti revizije istorije tog perioda dostižu vrhunac. Pristupa se „brisanju“ ratne krivice i već poznatoj, nakaradnoj definiciji ratnih događaja, bez imenovanja pobednika ili pobeđenih – zarad neke volšebne, nove evropske sloge. Autori ovog dela, Vinfrid Volf i Klaus Gitinger, minuciozno su analizirali i pokazali kako je Klark, s naumom, prikazao istorijske činjenice u pogrešnom kontekstu, kako je prećutao zločinačke namere Centralnih sila, posebno Nemačke. U sklopu priprema za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata pojavila se politička potreba da se u ime evropskog jedinstva konačno raskrsti sa starim (istinitim) tumačenjima ratne krivice i da se ona preraspodeli na sve učesnice velikog rata, a odgovornost pripiše, pre svega, Rusiji i Srbiji. U vremenu kada se preinačavanje istorijskih činjenica paralelno odvija sa naporima Srbije da postane članica EU, trebalo bi imati sve ovo na umu, proučiti argumente autora ove knjige: da ne bismo, uz prilagođavanje standardima EU, prilagodili i sopstvenu istoriju potrebama EU – proglasili sami sebe krivcima za Prvi svetski rat. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU Dragutin Paunić, Milija Đorđević Format: 15x21 Broj strana: 348 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1417-6 Najlepše stranice ove knjige ispunjene su primerima drevne narodne etike. U sred ratnog vrtloga i užasa, patrijarhalni čovek nastoji da sačuva svoju dušu. Iako se kroz Albaniju nemilosrdno ostavljaju bolesni i ranjeni, čak i oni najbliži, knjiga pruža i primere suprotne vrste. Briga o drugome i drugarstvo provlače se kroz mnoga kazivanja. ‘Mi vojnici smo se voleli. Postavljani su parnici, pa kad jedan pogine onaj drugi da zapiše i sahrani. Čim jedan ostane sam, on odmah traži parnik’, kazuje Radosav Marković jedinstven podatak koji po svemu sudeći, dosad nije zabeležen. Dragomir Đorđević na frontu ugovara da se oženi nepoznatom sestrom svog druga, ako preživi, i to posle rata ispunjava. Ukratko, ovaj zbornik je široka panorama naše narodne psihologije, pogleda, mišljenja, postupaka; pa čak i narodne parapsihologije. Dotiče se i nevidljiva, tajanstvena strana pojava i života. O mučnim ratovima 1912-18. godine i našoj najtežoj temi Albanskoj Golgoti, dosad su najviše govorili oficiri i intelektualci, a ponajmanje onaj koji je te ratove nosio i dobio – običan vojnik, seljak. Sada se ovaj prvi put javlja u svojoj, i to većoj knjizi, i o predmetu na kojem su se polomila tolika pera (među njima i Nušićevo) prvi put se govori nepatetično i čisto, iznutra, dragocenom jednostavnošću kazivanja.- Dragiša Vitošević UTOČIŠTA NI KOD KOGA Toško Vlahović Format: 15x21 Broj strana: 176 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1397-1 Toško Vlahović beležio je dnevne događaje, ali je uvrstio i jedan izveštaj koji je poslao Kosti Milovanoviću Pećancu, a odnosio se na njegove aktivnosti u toku leta. U prvoj sveščici su opisani događaji od 31. januara do 11. maja. U drugoj su zabeleženi događaji od 24. maja do 24. septembra 1917. godine. U trećoj beležnici su događaji od 25. septembra do 31. oktobra 1917. U Dnevniku je hronologija uglavnom pouzdana, pa je stoga dobar izvor za datiranje važnih događaja. Iz zapisa se može sagledati žestina i surovost kaznene ekspedicije trupa Centralnih sila, uglavnom usmerene ka civilnom stanovništvu na području obuhvaćenim ustankom. Opisani su nered i haos koji su posle gušenja ustanka postali deo svakodnevice – ubistva, pljačke, doušništvo Srba od strane Srba. Mnogo je stranica posvećeno brojnim poterama, neprekidnom pokretu i uzmicanju, ali i trenutaka kada se borba nije mogla izbeći. Toško Vlahović je beležio o saborcima četnicima, hrabrim pojedincima koji su dali život u borbama, poverenicima… Na nekoliko mesta ostavljao je prazno mesto, belinu, umesto imena. Na taj način je verovatno štitio pojedince za slučaj da njegove beleške dopadnu šaka vojnika okupacionih trupa. Brojni su podaci o svakodnevnom životu u okupiranoj Srbiji. VELIKI RAT I "MALI" ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Jasmina Tomašević Format: 15x21 Broj strana: 333 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1428-2 Ova knjiga je tematski podeljena na dve celine. U prvom delu, prikazan je put srpske vojske od Albanije do Krfa, a potom, nakon oporavka i reorganizacije, i do Soluna. Težište je na opisima Krfa – „ostrvo spasa“, zatim Soluna i fronta, iz pera srpskih vojnika. Ti opisi najčešće sadrže i prikaz karakternih osobina i običaja lokalnog stanovništva. U poslednja dva poglavlja, kao drugoj celini knjige, nastojala sam da ukažem na srpski ugao posmatranja kada je reč o Grcima i drugim Saveznicima, i da – u manjoj meri – predstavim sliku koju su o srpskim vojnicima i izbeglicama stekli Grci i ostali saveznici.

Retko u ponudi Epizoda iz rata 1912/1913. godine Posveta pisca ilustrovao Bogosav Konjevod prelep dizajn korica Bogosav Konjevod srpski dadaistički i avangardni slikar Sarajevo / Beograd 1926. Jovan Mokranjac (1888 — 1956) bio je veliki srpski violončelista, rođen u Beogradu 13. januara 1888. Njegov otac Vasilije i veliki srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac bili su rođena braća. Upravo Stevan Mokranjac prepoznao je Jovanov talenat i uputio ga u Nemačku na školovanje. Tamo je završio konzervatorijum i postao prvi srpski školovani violončelista. Po povratku sa studija prošao je albansku golgotu sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, o čemu govore i njegove drame, od kojih su neke izvođene u Narodnom pozorištu između dva svetska rata. Bio je jedan od predavača u Srpskoj Muzičkoj školi (danas Muzička škola `Mokranjac`),[1] a zatim docent Muzičke akademije u Beogradu i solista orkestra opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedan je od osnivača Simfonijskog orkestra Radio Beograda. Njegova metodika nastave violončela dobila je izuzetne pohvale od Navare, Furnijea, i drugih velikih violončelista i pedagoga zapadne Evrope pedesetih godina XX veka, kao i od profesora Moskovskog konzervatorijuma za muziku Sergija Kriševickog, koji ga je pozvao da predstavi ovo svoje revolucionarno delo, sa mnogim novinama u obučavanju mladih talenata. Jovan Mokranjac Datum rođenja 13. januar 1888. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 18. decembar 1956. (68 god.) U jeku priprema za Rusiju, 18. decembra 1956. godine, umro je na rukama svog najboljeg učenika Andreja Tarasjeva, koji je trebalo da predstavi njegovu metodiku na Moskovskom konzervatorijumu. Violončelo Jovana Mokranjca tada je zaćutalo, pošto je Tarasjev prestao da se bavi muzikom posle smrti svog velikog profesora i postao profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na katedri za slavistiku. Violončelo je ostalo u porodici Tarasjev, pošto ga je Mokranjac ustupio Andreju za života, a na njemu su izvesno vreme svirale poznate srpske čelistkinje srednje generacije Sandra Belić i Ksenija Janković. Pošto je bio u nemilosti u vreme komunističkog režima u Srbiji i Jugoslaviji, Jovan Mokranjac je doživljavao mnoge nepravde za života, a njegova metodika nikada nije zaživela. Njegov sin Vasilije Mokranjac nasledio je talenat za muziku i postao jedan od najznačajnih srpskih kompozitora XX veka. Kao i otac doživeo je mnoge nepravde u vreme komunističkog režima i tragično preminuo. Ipak, njegova dela danas rado izvode mnogi muzičari. Tags: Balkanski rat ratovi istorija srba srpska srpskog naroda avangarda avangardni dizajn avant-garde design serbian painter b. konjevod dadaizam konstruktivizam secesija ...

prvo izdanje 1922. jako retko lepo za svoje godine korice se vide na slikama Stanislav Krakov (Serbian Cyrillic: Станислав Краков, Polish: Stanisław Kraków; 1895–1968) was a Serbian officer, Chetnik guerrilla, journalist, writer and film director. He participated in the Balkan Wars and First World War. During the Second World War, he supported his maternal uncle, General Milan Nedić, and was the editor of Nedić`s newspapers Novo vreme and Obnova.[1] Stanislav Krakov Stanislav Krakov in uniform, 1912.jpg Stanislav Krakov Born 29 March 1895 Kragujevac, Kingdom of Serbia Died 15 December 1968 (aged 73) Geneve, Switzerland Allegiance Kingdom of Serbia Awards Albanian Medal Early life Edit Krakov was born in Kragujevac, Kingdom of Serbia. His father, Sigismund, was a doctor of Polish origin,[2] and his mother Persida was a granddaughter of Nikola Stanojević, a lord from Zeoke and nephew of voivode Stanoje Mijailović, who was killed during the First Serbian Uprising.[3] Military service Edit Not being able to enroll in the regular army, since he was only 17 years old, he joined the volunteer guard of Vojvoda Vuk, a Chetnik unit, in the war against the Ottoman Empire in 1912. The following year he was back on the frontline of the Serbian defence, this time against Bulgaria, where he was wounded near Kriva Palanka.[4] Together with the last class of cadets-corporals, he left the military academy in 1914 and went straight to the front to fight the Austro-Hungarian Empire. For much of 1914 he, much to his frustration, was assigned to Pirot which was far from the front.[5] In 1915 he participated in many battles, survived the Serbian army`s retreat through Albania, and was one of the first who reached the top of the impregnable Kajmakčalan.[4] During these wars he was wounded seventeen times and was awarded eighteen times.[2] In 1937 Krakov became chief of Propaganda for Zbor thanks to Dimitrije Ljotić and subsequently, the editor-in-chief of the pro-Nazi Obnova newspaper, hailing from Belgrade.[6] Literary and film career Edit After the First World War, from 1919 to 1931, he published prose in almost all newspapers and magazines in Serbia. He wrote novels: `Kroz buru` (1921), `Krila` (1922), travel guide `Kroz južnu Srbiju` (1926), memoirs `Naše poslednje pobede` (1928), a book of short stories `Crveni pjero`. When it comes to historical-fiction works, he wrote `Plamen četništva` (1930), `Prestolonaslednik Petar` (1933) and `General Milan Nedić` (1963-1968). `Život čoveka na Balkanu` (`Life of the Man from the Balkans`) was his autobiography.[2] Stanislav Krakov was a director of the film `Za čast otadžbine i požar na Balkanu`, which premiered on 25 March 1930, and also `Golgota Srbije` (The Calvary of Serbia) in 1931, which is still regarded as the best Serbian documentary film account of World War I ever.[7] He was editor of `Politika` and `Vreme`, and CEO of Radio Belgrade (1940-1941). While working for Vreme magazine, Krakov traveled to Fritz Lang`s house in 1932 and interviewed him.[8] During the Second World War he supported his uncle, General Milan Nedić, and the rest of his life he spent in exile. He died in Switzerland.[4] In his autobiography `Život čoveka na Balkanu` (`Life of a Man from the Balkans`), which was published posthumously, Stanislav wrote: I felt all the high points of success and all the bitterness and humiliation when you reach the bottom of human society. If the adventure is always an unexpected twist, always a surprise, most commonly a danger, usually a dazzling success, and even more hursh fall, then I lived a crazy, often brilliant and painful adventure of my time and my native soil...[4] Bibliography Edit `Kroz buru` (1921) `Krila` (1922) `Kroz južnu Srbiju` (1926) `Naše poslednje pobede` (1928) `Crveni pjero` `Plamen četništva` (1930) `Prestolonaslednik Petar` (1933) `General Milan Nedić` (1963-1968) `Život čoveka na Balkanu` srpska avangarda serbian avantgarde books book cover ilustrovane korice knjiga avant garde milos crnjanski rastko petrovic marko ristic nadrealizam ekspresionizam ..

TEŽINA ZAKLETVE Ratni put Užičana i spomenica nastradalima za Kralja i Otadžbinu 1941-1945 Dejan Đerić Društvo istoričara Užica, 2023. 685 strana, tvrd povez, A4 format. Knjiga je odlično očuvana ali joj nedostaje pola trećeg predlista gde je bila posveta (pogledajte sve slike). Расветљавање ратних и поратних судбина припадника ЈВуО Књига Дејана Ђерића „Тежина заклетве” својеврсно је подсећање на епопеју Југословенске војске у отаџбини у ужичком крају Војевали су храбро у ратовима за ослобођење Србије и служили народу, краљу и отаџбини. Кад је букнуо Други светски рат, а зреле године их стигле, нису се склонили и заклетву погазили, наставили су да јој служе. Одгајани су тако и васпитавани, положена заклетва краљу и отаџбини правно и морално их је обавезивала да не чине другачије. Стали су под барјак првог герилца окупиране Европе, пошли на пут страдања са тешким бременом и осетили тежину заклетве. Да су били верни револуцији сада би се тргови, булевари, школе, касарне звали по њима. Нису, па им се ни гробови не знају. Ово бележи управо објављена књига `„Тежина заклетве” (на 678 страна, издавач Историјски архив Ужице) младог аутора Дејана Ђерића, познатог по књизи „Сломљена крила Златибора” о четничком спасавању савезничких авијатичара , коју је на српском и енглеском објавио 2020. године. Родом Ужичанин, с послом у Београду, Ђерић истиче да се у слободно време бави истраживањем и писањем скривене историје. У том духу му је и „Тежина заклетве” која баца светло на затамњене судбине и страдања припадника Југословенске војске у отаџбини у ратном и поратном времену: официра, подофицира, Дражиних сабораца из ужичког краја. Обимна „Тежина заклетве” расветљава више периода. Почиње поглављем „Од отпора до грађанског рата” у коме пише о четништву у ужичком крају, формирању првих одреда, односима четника и партизана, о Ужицу под комунистима, хапшењу и страдању штаба Златиборско-четничког одреда од окупатора... Следе странице о формирању Златиборског корпуса у поглављу „Ужичка бригада ЈВуО”, о репресалијама окупатора, борби на Тари, прогону Дражиних присталица у Ужичком срезу, учешћу ђенерала Драже у политици, о бици на Јеловој гори, па и о ликвидацијама партизана и њихових присталица. Део „На путу Голготе” открива детаље о ликвидацији Душана Радовића Кондора, о преласку Златиборског корпуса у Босну, формирању комунистичке власти у Ужицу уз обрачунавање са „дезертерима и јатацима” , те о прогон свештеника и верника, као и запис „Ђенерал Михаиловић пред ’Часним судом’”... Споменице настрадалим официрима, подофицирима и редовима ЈВуО из ужичког краја са биографијама, списак ратних заробљеника повратника и друго у оквиру су завршног поглавља „Ужичани у вихору рата”. Аутор истиче да је ту дат до сада најдетаљнији попис настрадалих Ужичана, не само припадника свих војних формација него и цивилног становништва. „Ретки су тако посвећени истраживачи периода наше затамњене прошлости као што је Дејан Ђерић”, пише у рецензији др Немања Девић, док проф. др Милоје Пршић истиче да је ова књига незаобилазан извор драгоцених података за оне који ће истраживати узроке раскола и међусобних српских убијања 1941–1945. како би се то за сва времена превазишло и у народу повратило јединство. За помирење уистини и љубави залаже се и аутор Ђерић, који је, шест година радећи на овој књизи, обилазио архиве, села, породице страдалих. Књига „Тежина заклетве”, како у њеном предговору наводи пуковник у пензији Драган Крсмановић, једна је од првих у којој идеологија није основни критеријум за опис и вредновање ратних догађаја и актера. „Аутор је уронио у архивску грађу трагајући за занемареним, маргинализованим, намерно изостављеним документима. У Војном архиву детаљно је прегледао све фондове од значаја за ЈВуО, а грађу је прикупљао и у Архиву Србије, Југославије, Београда, Ужица, као и тешко доступну а јако корисну грађу из Фонда БИА”, пише Крсмановић и закључује: „Српском народу је неопходно помирење, али не на прихватању лажи и обмане. Због тога је ова књига одлично штиво за оне који, скоро осам деценија после Другог светског рата, покушавају да ставе тачку на српске поделе и окрену се новим изазовима.” b

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Neke pesme su ovde prvi put objavljene. `Ovu je knjigu pesama priredio za štampu sam pesnik. U nju su — bez jedne pesme i bez dve-tri strofe - obe njegove ranije zbirke pesama („Pesme“, u beogradskom izdanju piščevu, 1903; i „Nove pesme“, u izdanju beogradske knjižare S. B. Cvijanovića, 1912), zatim pesme koje su posle ovih zbiraka izašle u časopisima („Srpski Književni Glasnik`, `Nova Evropa`), i neke pesme koje dosad još nisu objavljivane. Knjiga je štampana u `Tipografiji` u 3500 primeraka, od kojih je 500 na naročitoj (japanskoj) hartiji i u biblijofilskom omotu; od ovih primeraka, 60 je povezano u kožu, numerisano, i na njima je potpis pesnikov.` Milan Rakić (Beograd, 30. septembar 1876 — Zagreb, 30. jun 1938) bio je srpski književnik, pesnik i diplomata.[1] Biografija Njegov otac bio je Dimitrije Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića i sestrom Vidosave Kovačević. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu.[1] Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu[2] i Skadru.[3] Kao konzul u Prištini revnosno je izveštavao Kraljevinu Srbiju o događajima na terenu, slao je upozoenja, spiskove uhapšenih i mučenih Srba, na silu poturčenih sunarodnika, silovanih Srpsinja, kao i detaljne informacije o drugim planovima i zločinima koje je činio deo Šćipetara.[4] U vreme Prvog balkanskog rata učestvovao je u oslobođenju Kosova i postavljen je za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga (njega ubrzo smenjuje Todor Stanković).[5] Bio je dobrovoljac u četi Vojvode Vuka. Mali broj njegovih saboraca je znao da sa njima ratuje autor pesme Na Gazimestanu koju su oni često pevali pred borbu. Rakić ovako opisuje dolazak na Kosovo polje: „Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe. Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: `Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?` U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače. `Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan na kojem je Obilić...` Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: `Na Gazimestanu od Milana Rakića!` Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i osta viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog – planina! Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: `Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu Vojvode Vuka!` I odmah odjeknu komandantov glas: `Dobrovoljac Rakić, napred!` Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada.“[6] U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu.[7] Dobio je više stranih odlikovanja, čak i pre nego što je dobio neko domaće.[8] U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.[1] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.[9] Dodeljen mu je Orden krune danske kraljvine.[8] Spisak književnih radova Rakić se svojim prvim pesmama javio u Srpskom književnom glasniku 1902. Potom je objavio tri zbirke pesama (1903, 1912. i 1924. godine), koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše. Kritički osvrt Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapidaran. „U pogledu tehnike”, kazao je Skerlić, „to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“. Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca. Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“. Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici. Izučavanjem njegovog života i dela bavio se Jovan Pejčić.

Nemojte nas zaboraviti-ratni dnevnik srpskog oficira WWI-1914. **3350*2020 war diary of a Serbian volunteer officer in the First World War, ratni dnevnik srpskog oficira dobrovoljca u Prvom svetskom ratu, -Ovo je zapravo priča o tome kako je srpski narod uspio u vremenima koja su bila surova i teška da očuva svoj živalj i da se digne iz mrtvih autor: Milan Vakanjac tekstovi: Gordana Bulović i Mile Ignjatović; urednik: Dragan Otašević; fotografije Feđa Kiselički Institut za savremenu istoriju, Beograd 1997 godine tiraž 300.-posebna izdanja-prvo izdanje Tvrd kožni povez. 597 strana.ćirilica,lostrovana, format: 24,5 x 18,5 cm, težina 1000.grama stanje : stanje odlicno-nema vidljivijih tragova da je korištena Zahvaljujući njihovim zaslugama za budućnost su zabeleženi i sačuvani događaji kojima se srpski narod svrstao u red velikih evropskih naroda u novijoj istoriji“ Da se budućim generacijama obraća i Vakanjac, naglasila je i Gordana Bulović, jedna od autora izložbe i istoričarka umetnosti Muzeja grada Novog Sada, pojasnivši da je citat iz dnevnika ovog dobrovoljca uzet za naslov izložbe zato što podseća na stradanje, odnosno „ideju oslobođenja“, koja ih je vodila. Ona je ukratko istakla najznačajnije momente iz biografije pomalo zaboravljenog slikara Vase Eškićevića, rođenog u Irigu 1867. godine, koji je posle završenog berberskog zanata s 17 godina dospeo do čuvenog beogradskog vlasuljara Arsnickog. Bulović je ukazala na njegovo školovanje – najpre u Beču, a potom u Petrogradu, gde u klasi čuvenog slikara Rjepina završava akademiju. Međutim, već na početku Velikog rata Eškićević odlazi iz Petrograda da se s puškom u ruci bori za nacionalne ideale. Raspodeljen je za zvaničnog slikara Prve srpske armije, s kojom je prošao sve strahote i golgote rata slikajući ratne prizore onako kako ih je doživljavao. Knjiga je bogata fotografijama prvog ratnog fotoreportera Riste Marjanovića, rođenog Šapčanina, koji se na poziv srpske vlade na početku rata vraća iz Pariza u Srbiju kao zvanični fotoreporter Vrhovne komande srpske vojske, kao i slikama Vase Eškićevića koga su nacionalni ideali doveli u Srbiju iz Rusije na početku rata. Kada je buknuo Prvi svetski rat, Vasa je sve ostavio u Rusiji i preko Odese i Renija Dunavom stigao u Srbiju. Kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, proveo je svih pet godina na ratištu. Kada je počeo Austro-Srpski rat, ja sam otišao u srpsko poslanstvo u Petrogradu i prešao u srpsko podanstvo, a 15-og avgusta 1914. god. došao u Srbiju i odmah podneo Vojnom ministarstvu molbu da me naznače u kakav divizijski štab kao ratnog slikara. Krf 13 Juna 1916.g U istom dokumentu stoji da je Štab Vrhovne komande, Operativno odeljenje, doneo rešenje br. 2461 od 31. 06. 1916. godine da se za ratnog slikara Štaba Prve armije odredi akademski slikar Vasa Eškićević. Ovo rešenje potpisao je načelnik Štaba đeneral Petar Bojović. „Vasa je radio slike na samom frontu. Brzo. Posebno su zanimljive njegove skice na kojima su predstavljeni prizori iz svakodnevnog života, žene na potoku, priroda kroz koju je prolazio“, naglasila je Bulovićeva. O drugom ratnom reporteru i umetniku Risti Marjanoviću pričao je za Danas Branislav Stanković, kustos istoričar Narodnog muzeja u Šapcu, ukazujući da se ovaj fotograf, koji je rođen u Šapcu 1885. godine, posle školovanja u Beogradu, Beču, Berlinu zaustavio u Parizu, gde od 1908. godine postaje član, a potom i urednik za ilustracije New York Heralda za Evropu. Prema rečima našeg sagovornika, kroz Marjanovićeve fotografije prepoznajemo osećaj za trenutak koji posmatrača uvlači u atmosferu snimka – u fotografijama koje će moći da vidi publika se tako gotovo može osetiti miris Šapca, Mačve, zapaljenih kuća, užasi i hladnoća prelaska preko albanskih gudra, kao i po koji predah u borbi. Akademik Dušan Otašević zahvalio se i nabrojao juče sve institucije koje su ustupile materijal za izložbu „Nemojte nas zaboraviti“, među kojima su pored gorenavedenih i Vojni muzej, Galerija Matice srpske, Spomen-zbirka „Pavlje Beljanski“, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Srpska čitaonica iz Iriga, Vojna akademija, privatni kolekcionari. Na izložbi je predstavljeno 60 fotografija, 25 slika i 81 skica, a publici će biti dostupna do 25. novembra. Večeras u 19 sati svečano će je otvoriti akademik Dušan Kovačević. Upravo ovi radovi koji su bili su predstavljeni u Francuskoj na Velikoj savezničkoj izložbi 1916.godine, zatim 1917. u Londonu, pa u Njujojrku i kada je svu tu misao obavio vratio se na Solunski front i zabilježio posljednju fazu probijanja fronta i ulaska srpske vojske u Beograd i Novi Sad. Uništeno Bulovićeva je rekla da se i danas u Novom Sadu nedovoljno zna o Eškićeviću, koji je inače sahranjen na Uspenskom groblju u tom gradu 1933. Njegova slike s ratnom tematikom su, prema rečima Bulovićeve, neadekvatno ocenjene i nalaze se rasute po muzejskim zbirkama i privatnim kolekcijama Posle Drugog svetskog rata čak i fotografija na kojoj predaje crtež prestolonasledniku Aleksandru na Solunskom frontu je na zahtev vlasti uništena. ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

D(ragoljub). J. Filipović, KOSOVSKI BOŽURI, Knjižara S. B. Cvijanovića, Beograd, 1918. Originalni meki papirni povez. Solidna očuvanost, korica i listovi u dobrom stanju, nedostaje zadnja korica, ima tragova selotejpa. Sadrži pečat prethodnog vlasnika. Jezik srpski, ćirilica, 39 str. Štampa: „Državna štamparija Kraljevine Srbije“, Krf. Veoma retko. Ratno izdanje iz I svetskog rata, sa Krfa. NAPOMENA: Pet objavljenih zbirki pesama Dragoljuba J. Filipovića (1884—1933) `Krvave strune`, `Kosovski božuri`, `Srbljak`, `Moravske davorije` i `Niče raja` predstavljaju značajan domet srpske poezije između dva svetska rata. Sa svojim narodom i srpskom vojskom Filipović je proživeo golgotu I svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, Bizertu i solunski front, što je ostavilo dubok trag u njegovoj duši i poeziji. U godinama nakon rata, ovaj `učitelj i narodni pesnik` je slovi za čoveka posebnog kova, pesnika, boema, borca za opšte dobro, ali istovremeno i nesrećnog pesnika zadojenog tugom i svesnog prolaznosti. Ako bih takve ljude nazvao ljudskim i moralnim gromadama, veličinama, ne bih pogrešio, jer oni kao da imaju večiti cilj da na svojoj, staroj zemlji, okriju novu zemlju i da stvore novi svet, pravedniji, svet pesme, svet vere. Opsednutost kosovskom srednjovekovnom tematikom, a posebno atmosferom koju je pesnik mogao da namiriše u vazduhu uoči bitke koja je promenila tok istorije jednog naroda je značajan motiv u Filipovićevom stvaralaštvu. Pesnik bi sve dao da je i on sam mogao da bude među ratnicima koji su svesno krenuli u smrt da bi odbranili svoju zemlju. Pesnik piše o smrti svakog manje ili više poznatog junaka tog čuvenog boja, tumači svaku nit, od kneževe večere do kosovke devojke, svakome je darivao makar jednu pesmu. U knjizi `Sabrane pesme` su osim pesama kosovskog ciklusa objavljeni i ciklusi pesama o Kraljeviću Marku, o hajducima, te o I srpskom ustanku i herojima. Motiv slutnje smrti, izrazit u velikih pesnika, kod Filipovića je prisutan u bezmalo svim pesmama, nebo, ptice, kamen, prirodne pojave, magla — slute smrt, bilo smrt junaka, bilo smrt čeda, bilo smrt onih već umrlih. `Sa pesmom u smrt`, to je motiv od koga prosto vrvi Filipovićeva poezija. `Kobna suza iz sestrinskog oka...`, kako bi to rekao pesnik. `Nije lako neljubljen umreti`… Pesnik žali sam život, nemoćan pred smrću, propašću, nepravdom i žali za jednim starim carstvom koje je smatrao plemenitim, veliča žensku lepotu, žensku patnju, bol za izgubljenim sinovima i muževima. Obraća se gradovima, crkvama, rekama, poljima na kojima se bila bitka — kao da su živa bića, jer za njega ta mesta odišu krvlju, prkosom slabijeg, ali dostojanstvenog i u porazu. Po njemu `zvezde pesmu zapevaju staru`, `noć miriše; mesec snuje tajne`, `stare pesme mrtve zvezde slave`. Filipovićevua poeziju krase sve vrline srpskih narodnih epskih pesama, očito da je iz nje proistekla, inspirisana desetercem, tradicionalnim vrednostima, `čojstvom i junaštvom`, ali i prethrišćanskom mitologijom, vilama kao sestrama ratnika koji su sinovi zmajeva. `Sada te zdravi sloboda, kupljena krvlju mog roda.` To je pesnikova poruka i opomena svima nama danas, nama koji imamo mnogo snova. Naši preci su vekovima sanjali samo jedan san — da nas, svoje potomstvo oslobode ropstva. Oni su uspeli u tome, svoj uspeh su platili krvlju svojom i krvlju svoje dece, a čini se da se to danas tako lako zaboravi. Pesme `Bulkina tuga` i `Srušeni oltari` predstavljaju pesničko osvešćenje, priznanje da mnogi potomci tih velikih ljudi — nisu zaslužili blagodeti zbog kojih su se njihovi preci žrtvovali. Sa druge strane, pak, `Krvave strune` su pesma kojom se pesnik obraća onima drugima — koji to umeju da cene. `Seljaci su skromni bili, sad su slični bogovima`, stihovi su iz pesme `Večna slava, sunca naša`, kojima pesnik odaje najveće moguće poštovanje svom rodu. `Odlazak ždralova`, `Čempresi stari`, `Starinski zvuci` i `Priča starine` su pesme koje bi trebalo da se nalaze u svakoj ozbiljnoj antologiji srpskog pesništva. `Prolećna tuga` je rilkeovski primer kako iz pesme veje tuga, čak i kad je radostan događaj posredi. Zanimljive su, u tematici Kosova, pesme `Snovi Hajkunini` i `Marko i Arapka devojka` u kojima se slave ljubavi srpskih ratnika i turskih devojaka.

stanje kao na slikama fali samo poslednji list sadržaja, tekst i ilustracije su tu. uz asistenciju knjigovesca mogao bi biti lep primerak extra retko u ponudi 1930 Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija na principima sokolskog pokreta, čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod uredi Osnivanje u Češkoj uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalni pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveslovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u Mostaru (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obavezan predmet u Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlasti, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija uredi Na teritoriji Južne Srbije odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorović, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13] Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljevini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga došli u Srbiju 1911. godine i raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedištu saveza. Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, mada slet se najverovatnije ne bi ni održao zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kojoj je ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovenstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastičkog saveza.[17] Organizacija uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala je sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoskim sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koju su činili, starešina društva, njegov zamenik, predsednik prosvetnog odseka, načelnik i načelnica, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja su činili, starešina, njegov zamenik, predsednik prosvetnog odbora, načelnik i načelnic, sekretar, blagajnik, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koju su činili starešina, pet podstarešina, načelnik, načelnic, po tri njihova zamenika, predsednik prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na otvorenom. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisani arhitekturom iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931), Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbaonicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno obraćali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlada Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija uredi Srpski Sokoli iz Skoplja sa izaslanicima Srpskog Sokola iz Dubrovnika na sletu u Beogradu 25. juna 1910. prethodnici Sokola Kraljevine Jugoslavije Srpski Sokoli iz Skoplja sa izaslanicima Srpskog Sokola iz Dubrovnika na sletu u Beogradu 25. juna 1910. prethodnici Sokola Kraljevine Jugoslavije Slet u Skoplju Slet u Skoplju Slet u Skoplju Slet u Skoplju V. Pokrajinski Sokolski Slet Skoplje, 1937. V. Pokrajinski Sokolski Slet Skoplje, 1937. Nikola Dragičević, lekar iz Pančeva i član Sokolskog društva Nikola Dragičević, lekar iz Pančeva i član Sokolskog društva Sokolsko društvo iz Pančeva Sokolsko društvo iz Pančeva Uputstva Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije pripadnicima organizacije za prikupljanje novčanih priloga za čehoslovačke izbeglice (1938) Uputstva Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije pripadnicima organizacije za prikupljanje novčanih priloga za čehoslovačke izbeglice (1938) Opis slike: Stevan Todorović (1832—1925), srpski slikar i prvi starešina Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Opis slike: Stevan Todorović (1832—1925), srpski slikar i prvi starešina Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Dr Vojislav V. Rašić (1869—1943) je prvi doneo sokolsku uniformu u Kraljevinu Srbiju kao pionir srpskog sokolskog pokreta Dr Vojislav V. Rašić (1869—1943) je prvi doneo sokolsku uniformu u Kraljevinu Srbiju kao pionir srpskog sokolskog pokreta Vojislav Živanović (1870—1932), potpukovnik srpske kraljevske vojske, i prvi zamenik starešine Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Vojislav Živanović (1870—1932), potpukovnik srpske kraljevske vojske, i prvi zamenik starešine Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Dr Laza Popović (1877—1945), duhovni vođa srpskog sokolskog pokreta Dr Laza Popović (1877—1945), duhovni vođa srpskog sokolskog pokreta Dr Laza Popović (1877—1945), starešina Fruškogorske župe Dr Laza Popović (1877—1945), starešina Fruškogorske župe Milutin Gr. Mišković (1864—1934), generalštabni pukovnik srpske kraljevske vojske i organizator „Sokolskog pokreta“ u Kraljevini Srbiji Milutin Gr. Mišković (1864—1934), generalštabni pukovnik srpske kraljevske vojske i organizator „Sokolskog pokreta“ u Kraljevini Srbiji Vojislav Besarović, prvi starešina srpske sokolske Bosansko-hercegovačke župe i saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Vojislav Besarović, prvi starešina srpske sokolske Bosansko-hercegovačke župe i saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Stevan-Stevo Žakula (1875—1939), starešina Bosansko-hercegovačke župe i blizak saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Stevan-Stevo Žakula (1875—1939), starešina Bosansko-hercegovačke župe i blizak saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Mihajlo-Miško Jovanović (188?—1915), pripadnik tajne organizacije „Mlada Bosna“ i član srpskog Sokolskog pokreta. Učesnik je atentata na austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. godine. Mihajlo-Miško Jovanović (188?—1915), pripadnik tajne organizacije „Mlada Bosna“ i član srpskog Sokolskog pokreta. Učesnik je atentata na austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. godine. Konjički potpukovnik Miloje Pavlović (1887—1941), starešina Šumadijske župe Konjički potpukovnik Miloje Pavlović (1887—1941), starešina Šumadijske župe Srpski sokolski učiteljski kurs održan od 1. jula do 2. avgusta 1912. godine u Sarajevu (BiH). Srpski sokolski učiteljski kurs održan od 1. jula do 2. avgusta 1912. godine u Sarajevu (BiH). Reference soko sokoli kraljevina jugoslavija sport u kraljevini

Maletići: istorija: najstarije poznato poreklo, demografska kretanja kroz istoriju, pogromi, gde su živeli i gde danas žive Maletići. Iz sadržaja: Reč priređivača Put koji sam koristio za istraživanje porekla Maletići, porodice, istorija i poreklo O rodoslovlju Rodoslovna kolena - pretci po redosledu Balkan pre doseljavanja Srba Prodori na Balkan Uspon kraljevstva Stvaranje carstva Podela carstva Propast carstva Dečani i Maletići Maletići u Dečanskoj hrisovulji Maletići u odeljku vlasi ratiševci Ko su vlasi? - istorija vlaha Odakle naziv vlah Početak o Maletićima iz plemena Maleševci Doseljavanje na Balkan Maleševo i Maleševci Najstarija naselja i stanovništvo ilirsko - tračko doba Rimsko doba Maleševo - Maleševci srednji vek ... Samo ime Maleševo srpsko je Marička bitka Marička bitka u delu Stojana Novakovića Povod za bitku Posle Maričke bitke Turska najezda i promene na naseljima i stanovništvu Slutnja Priprema Bitka Mali rezime Srbija XV vek Maleševci - Kosovo i Metohija - pustošenje srpskih zemalja i prve seobe u XV i XVI veku Zulumi prilikom albanske kolonizacije i iseljavanja Srba - I Priznanje Pisma stranih konzula sa Kosova i Metohije Pismo Jastrebova Izveštaj konzula Velika seoba Srba 1690. godine Prve seobe Smrt patrijarha Albanska kolonizacija II Seobe na istok Razmatrajući seobe Srba Jovan Cvijić piše Otvaranje puteva za prekookeanske seobe Maletića Ratno, poratno stradanje i seobe Maletića Ustaški zločini nad Maletićima u jasenovačkim logorima (spisak) Pokolji dece Deca sa Kozare i familijarnim imenom Maletić , žrtve zločina u logoru sela Mlaka Donji Podgradci-(spisak) Deca iz mesta Gornji Podgradci ubijena u logorima-(spisak) Deca iz Jablanice ubijena u logoru Stara Gradiška-(spisak) Deca iz mesta Gornji Jelovac ubijena u logoru-(spisak) Pakrac Kukunjevac - Banija Derventski slučaj - pismo “Život teče dalje” Iskaz Filipović-Majstorovič Miroslava - prepis originalne izjave Posleratni period Novi talas migracije Srba na zapad Osnovna obeležja u devedesetim godinama “Oluja” i “Bljesak” Hronologija akcije "Oluja" 4. avgust , početak “Oluje” 5. avgust , pad Knina 6. avgust , Krajna je poražena 7. avgust , Kraj Epilog "Bljesak" Posledice Stara Hercegovina Žudojevići - Malina, Maletići iz plemena Maleševci Naseobe Sveti Ignjatije i Maletići Porodice koje su se razbratile Prezimena koja su nastala od ostalih Maleševačkih razbraćenih porodica Porodice Maticom hercegovačkih Maleševaca (Maletića) smatra se Malina Trebinje Bileća Nastavak iseljavanja Ustanak u Hercegovini 1875.godine Izbegli u ustaničkim sukobima Slave koje slave porodice Maletić Mačva Praistorija, rimsko doba, srednji vek, despotovina Mačva pod Turcima, XVIII i XIX vek Mačva u srpskom ustanku Prvi svetski rat Albanske golgote Savremena istorija zločina u Mačvi 1914-1918.godine "Srebrna hrabrost vodnika Jože" Brozova druga medalja za hrabrost Zločini Od vešala zabeleli su voćnjaci Mačve Dokument br. 39 Dokument br. 44 Maletići iz Bogatića koji su poginuli u ratovima Opština Bogatić - varoš Bogatić Nadimak - duplo prezime - špicname Popisi u Mačvi 1808-1812 - I popis šabačkog magistrata 1829 II popis, defter poreskih glava kneževine mačvanske Razbraćeni od Maletića, a jedan rod su 1829 III popis, vršen prilikom popisa domaćinstava za plaćanje poreza 1863 III popis prvi detaljni popis stanovništva u Mačvi Bogatić Natpisi koji se nalaze na spomenicima - groblje Sveto Polje i veliko groblje Tekstovi sa pojedinih pronađenih spomenika za Maletiće - Rankoviće Maletići - Rankovići sahranjeni u Beogradu na Novom groblju Maletići - Rankovići sahranjeni u Beogradu na Zemunskom groblju Maletići - Rankovići sahranjeni u Holandiji - Amsterdam Tragedija na ušću Save u Dunav Rodoslov Bogatići Maletići Rankovići Bogatići Maletići Papići I Bogatići Maletići Papići II Bogatići Maletići Caravići I deo Bogatići Maletići Caravići II deo Bogatići Maletići Dukini Bogatići Maletići Ogići Bogatići Maletići Lokčići Bogatići Maletići ? Bogatići Maletići ? Bogatići Maletići Mutini Bogatići Maletići Vrčići Bogatići Maletići Dadići Majur Natpisi koji se nalaze na spomenicima u Majuru prenešeni u izvornom tekstu Rodoslov, familija I grana I Rodoslov, grana II Mihajlo Maletić (kratka biografija) Majur, familija II - Maletići-Stefanovići Majur, familija III Slepčević kod Šapca Vukošić Ribari Rodoslov Maletiča u Ribarima Natpisi na spomenicima u mestu Ribari Maletići iz Ribara sahranjeni u beogradskim grobljima - Centralno i Novo groblje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malkice iskrzani po ivicama, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA I-II - I struški i atonski rukopis - II studenički, hilandarski, hodoški i bistrički rukopis Urednik akademik mehmed begović Srpska akademija nauka i umetnosti 1975/1981 BEOGRAD Tvrd povez Veliki format 28,5cm Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”. Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec. Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta. Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele. Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja. U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka. Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V. Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5] Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku. Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani. Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu. Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[119] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[120] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom. Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[121] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[122] Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[124] Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[125][126][127] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[128] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[5]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[6][7]. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Габриеле Д`Анунцио: ЕПИСКОП и друге новеле Издавач: МОДЕРНА КЊИЖНИЦА, Загреб, 1914.год. Меки повез, 122 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Габријел Д`Анунцио (1863-1938), велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. „Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!…” Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије. Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију… На једном месту гневно пева: „О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко…” Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della sera објавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда. Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб. Од хероја херојима Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети. Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева: „Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела…. Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице…” У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће: „О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину…” И на овом злослутном стиху: „Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!…” Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева: „Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи…”. Избегао најгоре: просечност и досаду Прошао је век од када је испевана „Ода народу српском”. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима. Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир… Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву! Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је. Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму. Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом. Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може. „И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде. Принципи романтичног родољубља Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак. Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом. Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу. Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра.. Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије. Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику. Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац. Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч. Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима. Незаборавно освајање Ријеке Рат је завршен, али не и за песника. Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику. Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци… Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет. Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани. Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила). Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза. Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму. Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке. И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили. Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!” Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке. Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године. Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа. За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела. Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе. Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла! Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса: „Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.” Преводи Непотписан превод „Оде народу српском” објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића. Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен. Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се „Ода народу српском” чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.`

Слободан Јовановић: ДРЖАВА I-II (Из Сабраних дела, књиге XIII и XIV) Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1936.год. Тврди повез, 446+536 страна, ћирилица књига прва: ПОЈАМ ДРЖАВЕ / ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ књига друга: ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА / ПОРАТНА ДРЖАВА РЕЂЕ У ПОНУДИ Слободан Јовановић Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године. Биографија Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. Професор Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“. Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838—1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу. Шеф Пресбироа при Врховној команди Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди[тражи се извор] Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбироом и Врховном командом у Скопље, где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају саобраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Међуратни период Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димурјеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геце Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II). Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „Поратна држава“ 1936, којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку и у њој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енглеских либерала у парламенту и на челу британске владе; пратећи његово политичко ангажовање, професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 — 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Јула 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора, одликован је Орденом Југословенске круне првог реда. Јовановић је био противник споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Залагао се за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове. Други светски рат После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). До Симовићеве смене дошло је почетком јануара 1942. када су сви министри Симовићеве владе у Лондону предали су колективну оставку, изјављујући да генерал Симовић није способан за руковођење. Након тога је краљ Петар II је именовао Јовановића за председника владе. Јовановић је преузео дужност 11. јануара 1942. Иако је по својој интелигенцији и образовању био водећи члан емиграције, Јовановић није имао никаквог искуства у практичној политици, а с обзиром на своју старост није се очекивало да од прилагоди своје ставове новим околностима или да постане енергичан вођа. Српски политичари у емиграцији признавали су Слободана Јовановића за неоспоран ауторитет., али није био дорастао великим политичким искушењима. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. У Јовановићевој влади су биле приступљене све политичке странке које су биле и у Симовићевој влади. Међутим, Јовановићева влада је увела две новине у односу на Симовићеву владу. Прво је било именовање четничког вође Драгољуба Михаиловића за министра војске, ваздухопловства и морнарице. До краја Јовановићевог боравка на месту председника избегличке владе Михаиловић ће бити прво унапређен у дивизијског, па у армијског генерала и начелника Врховне команде. Именовање за министра и унапређивања су требало да ојачају Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Друга новина је било образовање Војног кабинета председника владе на чије чело је постављен мајор Живан Кнежевић. Мајор Кнежевић и његов рођени брат министар двора Радоје Кнежевић, иначе Михаиловићеве присталице и вође Лиге мајора, су чинили сиву еминенцију која је стајала иза Јовановића. Браћа Кнежевићи, су такође имали јак утицај на краља Петра, поставили су свог брата Николу за шефа владиног Одсека за шифрирање и тако имали увид над порукама које су одлазиле и долазиле у владу и користили су Јовановићеву несклоност да се меша у спорове министара своје владе. Нова влада је за министра војске уместо генерала Богољуба Илића именовала генерала Драгољуба Михаиловића, који је водио ројалистички покрет у Југославији, да би се избегла мешање војске у рад владе и да се истовремено искористи Михаиловићев углед при изношењу захтева Савезницима. После Каирске афере и Симовићеве смене, владе Слободана Јовановића заправо су преко браће Радоја и Живана Кнежевића биле у служби генерала Драгољуба Михаиловића. Именовање је требало да ојача Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Избегличка влада је подржала Михаиловићев суштински пасиван став, пошто је радије желео да сачека слабљења окупатора пре вођења активног отпора, делом да би се избегле одмазде над цивилним становништвом. Међутим, ово је повећавало ризик да покрет отпора окупљен око комуниста преузме од Михаиловића вођство у покрету отпора против сила Осовине. Британци су о Михаиловићу ширили пропаганду као великом вођи, иако је ситуација у Југославији потпуно другачија од писања британске штампе; када је именован за министра Михаиловић није имао војску под својом директном командом након гушења устанка у Србији од стране Немаца у јесењој офанзиви. Михаиловић је већ тада ступио у контакте са квислиншким и немачким властима и део своје војске утопио у квислиншку Српску државну стражу. Са друге стране, Јовановић и његови министри нису успели да убеде Савезнике да својим ограниченим средствима пруже значајну материјалну помоћ Михаиловићу. Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера Винстона Черчила донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, професор Јовановић се супротставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. У Лондону је становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела. Емиграција После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских односно српских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник Ване Ивановић основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“, чијим је донацијама спасао беде велики број угледних интелектуалаца емиграната. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности. Рехабилитација Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу је присуствовала краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присуствовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања, представници Удружења српских писаца у изгнанству, коме је Јовановић био почасни председник, представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондона. Сахрањен је у православном делу гробља, на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изгнанству подигло спомен-плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958. Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију, где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије. Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном. Српска академија наука и уметности је у новембру 2019. поводом 150 година од рођења Слободана Јовановића организовала изложбу и научни скуп. Дела После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића. Међу значајнија његова дела спадају: О суверености, Основи правне теорије о држави, Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903), Макијавели, Вођи француске револуције, Политичке и правне расправе, Уставно право Краљевине Србије, Уставобранитељи. Уставно право Краљевине СХС, Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858) (3. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1933). Друга влада Милоша и Михаила (2. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Занимљивости Владимир Јовановић (1833—1922), апостол либерализма, боравећи у Новом Саду као политички изгнаник из Србије, дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.

Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada Kolo: DRAME 1–5 1. LEGENDE: Legenda : Michelangelo Buanarroti : Kristofor Kolumbo : Maskerata : Kraljevo : Adam i Eva : Saloma : Put u raj 2. TRI DRAME: Galicija : Vučjak : Golgota 3. GLEMBAJEVI: Gospoda Glembajevi : U agoniji : Leda 4. GLEMBAJEVI PROZA 5. ARETEJ Godina: 1981 Izdavanje i proizvodnja: Sarajevo : Oslobođenje ; Zagreb : Mladost : Globus, 1981 ( Povez: tvrdi Stanje: odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG93 (N)

Prvo izdanje iz 1909. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Naslov Mala biblioteka. Knj. 33 / urednik Kisić Risto Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1909 Izdavanje i proizvodnja [Mostar] : Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića, 1909 Fizički opis 106, 45, 137 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Kisić, Risto Zbirka Mala biblioteka / Knjižarnica Pahera i Kisića ; ǂsv. ǂ161-165 Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Naslov Mala biblioteka. Knj. 4 / urednik Risto Kisić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1902 Izdavanje i proizvodnja [Mostar] : Knjižarnica Pahera i Kisića, 1902 Fizički opis 77, 141, 83, 106 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Kisić, Risto Zbirka Mala biblioteka / Knjižarnica Pahera i Kisića ; ǂsv. ǂ16-20 Sadržaj Sadržaj: Pripovetke / A. P. Čehov. Crtice / Svetozar Ćorović. Humoristikon / Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Branislav Stanojević, Čiča-Ilija Stanojević, Jovan Protić, Čeda Popović. ISBN (Pl.) Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Sabrana dela Rastka Petrovića. Svih sedam knjiga. tvrdi povez, veoma dobro očuvano knjige su izlazile u periodu od 1961. do 1988. RETKO U KOMPLETU OD 7 KNJIGA! 1. Eseji i članci 2. Burleska gospodina Peruna Boga groma, Staroslovenske i druge priče 3. Sa silama nemerljivim, Ljudi govore 4. Poezija/Sabinjanke 5. Putopisi 6. Dan šesti 7. Sicilija i drugi putopisi Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG77 (N 1 kom)

Prvo izdanje iz 1905. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Ćorović, Svetozar Naslov Ženidba Pere Karantana / Svet. [Svetozar] Ćorović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1905 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 170 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka : posebno izdanje Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Ženidba Pere Karantana je jedan od kraćih romana Svetozara Ćorovića. Prvi put je objavljen 1905. godine. I u njemu se oseća uticaj Stevana Sremca i Jakova Ignjatovića, naročito zbog toga što Ignjatović ima roman koji se zove Ženidba Ljube Čekmedžića. Ćorović piše vrlo slično drugim predstavnicima srpskog realizma u književnosti. On prikazuje tradicionalni život, malu sredinu, obične ljude, porodične i društvene odnose. U svojim delima on nije jedan od onih pisaca koji će dati idealizovanu sliku društvenog sloja, okolnosti i vremena. Svetozar Ćorović je realista, koji teži da objektivno prikaže stanje i svet o kome govori, mada u njegovim delima ima i humora. Upravo je Ženidba Pere Karantana primer romana u kom se oseća humor, doduše, vrlo osoben, ne onaj koji zatičemo u komedijama. Naravno, nije u celom romanu sve komično, naprotiv, ali neki od postupaka junaka teraju čitaoca na smeh. Može se reći i da je tema vrlo ozbiljna, jer nije mala stvar tražiti partnera za ceo život. Ovaj Pera Karantan, glavni lik, živi sam i oseća da mu nedostaje žena u kući, kako da mu da bude ostvaren i srećan sa njom, tako i da mu pomogne u kućnim poslovima. Premda je svestan toga, on je nespretan, nesnađen i to je ono što ga sputava da učini pravi izbor. Kroz Perinu sudbinu Svetozar Ćorović je želeo da navede čitaoce da se nasmeju, ali isto tako i da ih podseti da je važno razmisliti o pitanjima koje život postavlja. Pera Karantan traži nevestu, u čemu mu pomažu i prijatelji. To je glavna radnja romana Ženidba Pere Karantana, i zbog toga je odabran i ovakav naslov. Međutim, baš ne ide sve lako, on nailazi na prepreke, a taman kad mu se učini da je našao „onu pravu”, dođe do neočekivane situacije. Budući mladoženja kao da ne zna da se oslobodi i nije navikao da stvari rešava sam, već se čini da mu je potrebna podrška, što on i ne krije i direktno traži od svojih drugova da idu s njim u „prosidbu”. Prvi put, kada je išao sam, Pera se služio sitnim varanjem, jer da bi video Maru, popovu ćerku, morao je da izmišlja razloga zašto je došao i da koristi male laži da bi ga pop uopšte primio. Možda Svetozar Ćorović najviše pokazuje Perinu nesnalažljivost u slučaju kada je otišao sa Obrenom kod udovice Stake da se upozna i traži ruku njene ćerke Milke. Toliko se Pera spetljao, nije znao prave reči da kaže i postupao je tako da je on danima sedeo sa Stakom, dok se Obren za to vreme bolje upoznavao sa Milkom. U toj smetenosti Perinoj došlo je i do nesporazuma, pa se razvila ljubav između Obrena i Milke, a Staka je počela da gaji emocije prema Peri. Ovo su samo dve od bezbroj muka s kojima se Pera Karantan susreće na svom ženidbenom putu, a kako ih je rešio i da li će uspeti da se oženi, to će otkriti poslednje stranice knjige Ženidba Pere Karantana. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC