DUŠAN BARANIN SABRANA DELA KOMPLET 12 KNJIGA IZVANREDNO SABRANA DELA DUŠANA BARANINA - JUBILARNO IZDANJE POVODOM PEDESETOGODIŠNJICE STVARALAŠTVA Izdanje Sloboda Beograd 1976. godine, tvrd povez, zlatotisak, prošiveno, obeleživač za stranice. Ćirilica. Komplet se sastoji od sledećih naslova: 01. KNEZ MIHAILO 02. DRINO, VODO! * KARAĐORĐE 03. VELIKI GOSPODAR 04. GLADNI ZEMLJE * NJIH TROJE 05. GOLAĆI * DELIGRAD 06. TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ Od vojvode do prosjaka 07. NIČE RAJA 08. ZAMKE 09. HAJDUK VELJKO 10. MEHMED-PAŠA SOKOLOVIĆ 11. PRIPOVETKE 12. OSAMSTO DEVETA Knjige su odlično očuvane, čiste, vrlo lep ćirilični font, odlično opremljeno izdanje. Dušan Baranin (1903 — 1978), srpski i crnogorski književnik, istoričar i publicista. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije XIX veka, o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću, knezu Milošu Obrenoviću, knezu Mihailu Obrenoviću, sultaniji Mari Branković i drugim istorijskim ličnostima. Odgajan u duhu narodne poezije i traducije, Baranin svoje prve književne inspiracije nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedanja. Kasnije se intenzivno bavi čitanjem i proučavanjem ruske književnosti XIX veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu, što se može videti po njegovom načinu opisivanja istorijskih ličnosti. Iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa narodima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore, kao i ostalih krajeva, pogotovo u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvaja se posebno ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem istorije i događaja u XIX veku, Baraninu je pošlo za rukom ono što nijednom njegovom prethodniku nije, a to je da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog XIX veka. Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. I evo, četrdeset godina posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca koja ne jenjava, nego naprotiv - jača i uvećava se. # 555

Kompletno ali bi bilo dobro da se odnese kod knjigovesca. Mane su uslikane, deo sa fotografijama je dosta dobro očuvan, strane koje treba srediti nalaze se na samom početku i kraju knjige, neke od njih su samo početni prazni listovi, ono glavno je u redu. Prvo izdanje Legendarna knjiga - dokument o srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu Ratni album 1914-1918 potpukovnika Andre Popovića Prvo izdanje iz dvadesetih godina XX veka. Ратни албум историје Светског рата 1914-1918. у фотографијама, сликама, скицама и сажетим подацима о њима најуверљивија је и најпотреснија књига ове историјске епохе у којој су промењене карте држава Европе. У тој четворогодишњој епохи највећих битака у свој дотадашњој историји света наш српски народ се представио достојним историје и, иако мали, показао се великим и узвишеним међу првим народима света“, записује свој благослов Његова светост патријарх српски господин Иринеј. Албум потпуковника Андре Поповића сабира око 3.000 фотографија, сређених хронолошки, по фронтовима и тематски. Поред познатих личности из тог доба, налазе се и бројни детаљи страдања обичних људи и цивилних жртава као и детаљи са линије фронта. Ново издање које је приредио Милован Витезовић, састављено је из више делова. У целини је замишљено да буде „историја светског рата“ те је допуњено новим фотографијама, документима, историјским тумачењима, скицама и прилозима запуштених гробаља… Рецензенти ове најболније спомен књиге, која документовано представља портрет српског народа међу европским народима су академик Милорад Екмечић и др Славенко Терзић. У овом албуму су и фотографије које је направио противник за које су њихови творци мислили да се никада неће предати на увид јавности: одвођење цивилног становништва у концентрационе логоре који су се први пут у европској историји појавили на подручју где живе Срби или у близини српских земаља, ту су и снимци обешених људи, чак и жена, фотографије знаних и незнаних пред историјом једнако достојних… На промоцији ове фотомонографије, Милован Витезовић је, између осталог, нагласио: „Претеча ове монографије била је књига која је носила наслов „Голгота Србије“ који је дао француски генерал Мондезир и који је пребацио и краља Петра Првог Карађорђевића из Албаније. Она је објављена 1916. године, дакле усред рата. У исто време француски амбасадор у Србији који се такође повлачио са војском такође је објавио књигу 1916. године на француском језику. Преведена је код нас и стигла је на Крф 1917. године. Трудили су се да свету саопште истину о Србима вероватно зато да би своју јавност више заинтересовали за Србе. У историји света није било веће љубави између два народа као што је то било између Срба и Француза у време Првог светског рата“. Милица Баковић Tags: prvi svetski rat kraljevina jugoslavija bitke borbe fotografije dokumenti istorija srpskog naroda srba srbije ...

Edicija "1914-1918", prvo kolo 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0909-7 Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan" u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica.

1.Američkim perom i srcem o Srbima Autor: Radoje Radojević Broj strana / Povez / Pismo: 576 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1903-4 va antologija donosi tekstove u čijem je fokusu period Velikog rata (1914–1918), a sve njih sem jednog, napisali su američki književnici, istoričari, novinski izveštači, članovi medicinskih misija, saradnici na distribuciji humanitarne pomoći, kao i najviši državni zvaničnici. Ti tekstovi su rasuti po različitim, davno štampanim novinama, časopisima i knjigama i dostupni samo entuzijastima u oblasti istorije koji imaju vremena i strpljenja da u potrazi za njima „kopaju” po raznim arhivama, bibliotekama i odlagalištima. Ovo nastojanje da se oni spasu od zaborava predstavljalo je nagradu za istraživača, jer ti tekstovi pripovedaju snažnu priču o ceni koja se mora platiti u borbi za očuvanje dostojanstva, slobode i demokratije. Oni su pravi dokaz šta nacije u savezništvu, ujedinjene u cilju, mogu postići na korist svake od njih. Ova knjiga predstavlja primere istinski veličanstvene i plemenite velikodušnosti koju su Amerikanci pokazali prema Srbima u očajnim trenucima potrebe. Teško je i zamisliti nesebičnija i humanija dela. Njihova demonstracija empatije i spremnost da pruže ruku spasa nekome ko prolazi kroz trenutke očaja podseća na biblijske parabole. Kao takva, ona je paradigma viteštva s kojom moćni ali časni svetski lider može da prigrli i tretira svog manje srećnog ali dostojnog prijatelja i saveznika. Možda je krunski simbol tog divljenja vrednog odnosa odluka predsednika Vudroa Vilsona, tada presedan, da počastvuje Srbiju i njen narod naredbom da se srpska trobojka podigne pored američkih „zvezdica i pruga” na Belu kuću. Bio je to dan kada se nad Belom kućom vijorila zastava Srbije. U godini kada Sjedinjene Američke Države i Srbija slave jubilej – 140 godina diplomatskih odnosa – odzvanjaju u svesti reči velikog engleskog pesnika Radjarda Kiplinga: Ti koji sudiš narodima, daj nam spas, poštedi od zaborava nas – od zaborava nas. Radoje Radojević 2.Bugari – autoportret jednog naroda Autor: Viktor Kine Broj strana / Povez / Pismo: 426 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1888-4 „Zahvaljujući g. Viktoru Kineu, niko više neće imati opravdanje da brani bugarsko pitanje. Pre jeseni 1914, nedovoljno obavešteni ljudi mogli su se kolebati oko prirode bugarske politike. Nakon otvaranja neprijateljstava između Turske i Saveznika, svako oklevanje je moralo biti raspršeno pred odbijanjem Kabineta iz Sofije da se, u zamenu za velike nagrade, okrene protiv svojih nekadašnjih ugnjetača. Odista, svakom razboritom posmatraču bilo je jasno da ako kralj Ferdinand i njegovi ministri nisu želeli da ugrabe priliku i ponovo zauzmu Jedrene i liniju Enos–Midiju, to je bilo zato što su već posredno ili neposredno bili povezani sa Turcima, odnosno sa Nemačkom. Za sticanje takvog ubeđenja uopšte nije bilo potrebno videti ili držati u rukama dokumenta koja su taj dogovor beležila. Čim su Bugari prezreli glavni grad Trakije, na koji su se bili ostrvili tokom zime 1912–1913, bilo je izvesno da su uvereni da će na drugom mestu utažiti želje koje su im više prirasle srcu. To drugo mesto je pre svega bila Srbija, odnosno saveznica Antante. Sve je na to ukazivalo – i reči i dela; tekstovi sofijskih dnevnih novina zahtevali su neodložnu okupaciju Makedonije i postupci komitadžija koji su, uzevši bugarsku teritoriju za bazu svojih operacija, upadali i razarali srpsku teritoriju.“ – iz predgovora Ogista Govena 3.Zverstva Bugara i Austro-Nemaca Autor: Arčibald Rajs Broj strana / Povez / Pismo: 408 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1856-3 Danas, kad nas već više od jednog veka deli od završetka Velikog rata i prekrajanja mapa u Evropi, koje je u velikoj meri odredilo našu današnju sudbinu, imamo priliku za zrelo, potpunije sagledavanje prošlih događaja. Već na prvi pogled može se reći da usvojena rešenja nisu bila dobra jer su poslužila kao izvor novih nedaća i razdora, a već pre Drugog svetskog rata pokazalo se dosta tih zabluda, posebno na Balkanu gde je brzo nestajala sloga i raspršivale se zablude o mogućnostima zajedničkog života. Zato nam je dužnost da što bolje shvatimo naše pretke, njihove namere i zablude, njihovo pravo lice, ali i pravo lice naših tadašnjih neprijatelja. Delo Arčibalda Rajsa veoma upečatljivo govori baš to – kakvi smo bili mi i naši neprijatelji. Poziv koji je Rajsu, kao već svetski afirmisanom naučniku, stigao 1914. godine iz Srbije, poklopio se sa njegovim nezadovoljstvom ponašanjem Germana u ukupnim evropskim okvirima i faktički ga usmerio da se ljudski i naučno posveti izučavanju ratnih zločina. Njegovom humanom biću bilo je važno da iskaže stav prema zločinima počinjenim od strane Austrougarske i Nemačke, a kasnije i Bugarske, nad civilima u ratu. Sve veće suočavanje sa ratnom stvarnošću u Srbiji uticalo je na Rajsa da naša zemlja postane njegov konačni životni izbor, a srpski seljak-vojnik njegov brat. Opredelili smo se da ova knjiga bude zbornik Rajsovih zvaničnih izveštaja i da kroz njegove iskaze neposredno saznamo kako je video naše neprijatelje. To je toliko važno da nismo izostavili ništa od njegovih ratnih izveštaja tadašnjoj srpskoj vladi. Ti izveštaji najčešće su neprijatni za čitanje, ali su nužni i dužnost nam je da im se povremeno vraćamo. 4.Srpska drama Oktobar 1915 – Mart 1916. Autor: Kamij Feri-Pizani Broj strana / Povez / Pismo: 139 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1852-5 U knjizi koju je 1916. godine, ne bez dvosmislenosti naslovio Srpska drama, što aludira na ljudsku dramu u ratnim uslovima kao i na pozorišni žanr, ostavio je potresno svedočanstvo o dva poslednja povlačenja kojima je prisustvovao. Tom iskustvu dodao je ništa manje potresno svedočanstvo o posledicama srpskog povlačenja kroz Albaniju i Crnu Goru koje je video prilikom kasnije posete Srbima u izbeglištvu na ostrvu Krfu i Vidu. Nekoliko opaski u knjizi Feri-Pizanija koja je pred čitaocem upućuju istoričara na oprez: autorova iskazana želja da piše „romantičnu knjigu“ za čitaoca koji „želi da se zabavi“ i da „grozotu drame“ čiji je bio posmatrač poredi sa završetkom „drame po pozorištima u petom činu“ Ipak, stvarni razlozi zbog kojih se Feri-Pizani odlučio da objavi ovu knjigu naziru se u posveti koja se nalaz na njenom početku. On je iskazao želju da u slučaju da Antanta pobedi u ratu, ona ne zaboravi doprinos „herojske i mučeničke“ Srbije toj pobedi. Kao da je iskustvo dotadašnjeg rata ukazivalo na neiskreni odnos Antante prema svojoj maloj balkanskoj saveznici. 5.Jugoslavija u emigraciji – pisma i beleške iz 1917. Autor: Jovan N. Tomić Broj strana / Povez / Pismo: 328 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1846-4 Jovan N. Tomić je 1921. godine objavio knjigu „Jugoslavija u emigraciji”, u kojoj je prikazao političke težnje dela jugoslovenske i srpske emigracije tokom Prvog svetskog rata, sa posebnim osvrtom na njihovo zalaganje da buduća jugoslovenska država bude uspostavljena kao federativna republika. Knjigu je napisao sa izrazito monarhističkih pozicija i predstavio „starije” srpske republikance negativno – kao političke oportuniste, lažne demokrate i antipatriote, te ih optužio da su svojim zalaganjem za jugoslovensku republiku išli protiv srpskih interesa u budućoj jugoslovenskoj državi. Srpska republikanska omladina u Švajcarskoj i Francuskoj se, prema pisanju Jovana Tomića, spojila sa jugoslovenskim omladincima republikancima, čije se nezadovoljstvo takođe manifestovalo u republikanstvu. „Svi skupa”, pisao je Jovan Tomić, „već predstavljaju jednu grupu, koja ide pravcem koju joj daju stariji političari od zanata, Srbijanci i Jugosloveni, okupljeni oko SNBiroa i odseka Jugoslovenskog odbora u Ženevi. Odatle potiče direktiva, a omladinci su prosto oruđe u rukama starijih” (Jovan N. Tomić, Jugoslavija u emigraciji, Beograd 1921, 16, 37–42, 45–75). 6.Stradanje Šapca i Mačve u Velikom ratu Autor: Branislav Stanković Broj strana / Povez / Pismo: 249 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1842-6 Razvijajući se i napredujući tokom čitavog 19. veka, Šabac je početak 20. dočekao kao napredna varoš, kako u ekonomskoj tako i u kulturnoj sferi života. Uz novoosnovanu gimnaziju, negovanje pozorišnog života, otvara se i Čitalište, a u njemu i prva muzejska zbirka.zbog blizine granice, Šabac postaje jedan od glavnih trgovačkih i izvozničkih centara Srbije. Svi ovi elementi, od Šapca će, kako kaže nemački putopisac Feliks Kanic, načiniti Mali Pariz. Ono što stanovnici Šapca nisu mogli predvideti jeste tragedija koju će grad preživeti u toku Velikog rata i od Malog Pariza postati Srpski Verden. Život uz granicu, kao najveća dotadašnja prednost, u ratu će postati najveća mana. U nedelju, 9. avgusta iznad Šapca će se pojaviti prvi neprijateljski avion, a već 12. avgusta, u ranu zoru, austrijske trupe Šezdeset druge brigade Četvrtog korpusa Druge armije, pod komandom general-majora Danija fon Đarmata, počeće prelaziti Savu kod drenovačke ade i u centar grada stići već u podne. Istovremeno počinje i povlačenje vojske i civilnog stanovništva, a oni koji su u Šapcu ostali, uzalud su kroz prozore izbacili bele barjake jer će se ubrzo pokazati genocidni karakter namera austrougarske, koja je želela ne samo poraz, već i i ekonomsko i demografsko uništenje. Ovo je naročito uočljivo u periodu prve okupacije Mačve i Šapca. Odmah po zauzimanju grada počeće hapšenja, maltretiranja, silovanja i ubijanja civilnog stanovništva. Po jedan mitraljez postavljen je na svakoj raskrsnici, a u centru čak četiri. Svojevrsni simbol stradanja Šapčana postaće saborni hram Svetih apostola Petra i Pavla u kojima su stanovnici držani tri dana bez vode i hrane na avgustovskoj vrelini. 7.Srbija i Grčka 1914–1918 Autor: Miladin Milošević Broj strana / Povez / Pismo: 315 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1830-3 Hronološki okvir teme o kojoj je reč u ovoj knjizi jesu godine svetskog rata, dok je sama tema izložena u pet većih tematsko-hronoloških celina. Važno je napomenuti da se u obradi ove teme ne daje važnost ratnim zbivanjima, koja su u našoj istoriografiji obrađeni u okviru više stotina naslova o temi Prvog svetskog rata. U ovoj knjizi težište je okrenuto manje poznatoj strani Velikog rata – odnosima dve savezničke države, odnosima koji su kreirani u kabinetima diplomata dveju država, i ne samo njihovim, a koji se odslikavaju kroz diplomatska dokumenta (deklaracije, note, depeše, telegrame…), koja su osnovni izvor u obradi ove teme. Blizina i prirodna upućenost Srba i Grka jednih na druge bili su faktori koji su uticali na njihove odnose tokom istorije. Osnova tih odnosa u novijoj istoriji nalazila se u ideji za stvaranje zajedničkog saveza za borbu protiv Otomaskog carstva. Najveću smetnju za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa ove dve države pradstavljao je njihov različit status. Grčka je sa svojom tradicijom pa i vladajućom dinastijom uživala podršku evropski zemalja i kao takva bila u povoljnijem položaju i prva država na Balkanu koja je stekla samostalnost i nezavisnost. S druge strane Srbija nije uživala naklonost istoh tih zemalja, pa su se tek 1878. godine, kada je Srbija međunarodno priznata i stekla nezavisnost, ostvarili uslovi za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa između Srbije i Grčke. Januara 1879, Srbija je ustanovila svoje poslanstvo u Atini, koje počinje sa radom novembra 1879, kada je u Atinu došao prvi srpski poslanik u Grčkoj Sava Grujić. 8.Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo Autor: Herman Vendel Broj strana / Povez / Pismo: 750 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1829-7 Po svojoj dubini, ovo delo jedno je od najvažnijih dela uopšte pisanih o Jugoslovenima. „Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo“, po svojoj zamisli i originalnosti predstavlja najuspeliju istoriju borbe za slobodu i jedinstvo, istoriju koja ulazi u najveće istorijske zaplete, ali koje pisac sjajno raspliće uz najodaniju službu jednog sasvim sigurnog metoda, kao što je već poznati istorijski materijalizam, kojim Herman Vendel sasvim pouzdano raspolaže i predstavlja sve, pa i najzamršenije događaje počevši od raje pod Turcima, slovenačkim seljacima pod Nemcima i Hrvatima pod Habzburzima, pa dalje, prateći ih kroz raznolike političke i kulturne peripetije, vezujući sve pojave s ekonomskim faktorima. Ujedinjenje Jugoslovena izvedeno je pod znamenjem: preobraćenje podanika u građane. Herman Vendel uspeo je mnogo više nego što bi to bio u stanju domaći istorik: kao izvrstan poznavalac naše ekonomske, kulturne i političke istorije, sa distance, bio je u stanju zapaziti mnoge momente koje bi našem oku izmakle, a oni, međutim, čine srž i bitnost u Borbi Jugoslovena za slobodu i jedinstvo. Najsrdačnije se može pozdraviti prevod ovog dela, jer će jugoslovenskom čitaocu znamenito proširiti horizont, objasniti najmutnije momente iz naše istorije i skrenuti pažnju na vežne elemente koji su do sada bili propušteni. Stoga, ovo delo i jeste ne samo prvo ove vrste, već, za dugo godina, i jedino ove vrste, ovog značaja i velikoga smisla. 9.Vido Autor: Aleksandar S. Nedok Broj strana / Povez / Pismo: 204 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1823-5 Golgota Srbije Ova knjiga posvećena je tragediji srpskih regruta – nedozreloj i nedosanjanoj generaciji, koja je nebrigom onih koji su o tome imali da brinu puštena da propadne na svom golgotskom putu. Ostrvo Vido, kao tužno finale, bilo je samo završni čin drame koja je počela njihovim podizanjem od domova i porodice. Ako su i morali zbog viših ciljeva da budu pokrenuti u Neizvesnost, njihova Golgota započeta još na granicama Srbije, mogla je tokom puta biti izbegnuta. Prvo dozvolom da pređu u Grčku, a potom bar umanjena tokom kasnijeg zbivanja. Da nije bilo tragične naredbe da krenu ka luci Valoni, između dve izlivene reke Škumbe i Semeni, bez dobijene saglasnosti, prema Srbima i inače nesklone, italijanske komande i njenog osionog generala Bertolinija. Umesto da iz Bazar-Šijaka krenu desno ka Draču i sigurnosti, naređeno im je da idu levo, pravo u propast. Na tome krstonosnom putu stradali su svi koji su bili slabiji, a ostatak preživelih doveden je na ivicu opstanka, čime je tragedija na Vidu bila neizbežna. I za to niko nije odgovarao ni za vreme rata, niti posle njega. Svi pokušaji su odlukom o amnestiji grešnika bili ugašeni. Zato smo pokušali da ih se, snabdeveni dokumentima iz vojnog arhiva i uspomenama njiho vim ili onih koji su im pomagali, posle sto godina setimo i još jednom, zajedno s njima, pređemo njihov Via dolorosa. Ova knjiga, pisana u vrlo pozno životno doba pisca, ostaje završni čin njegovog opusa i oproštaj sa svojim narodom, s kojim je proveo ceo svoj lekarski i istraživačko-istoričarski život. 10.Srpski vojnik u Velikom ratu 1914-1918 Autor: Dušan M. Babac Broj strana / Povez / Pismo: 157 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1810-5 Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.” „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom”, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog.

Edicija "1914-1918", prvo kolo 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0909-7 Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan" u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica.

1.Američkim perom i srcem o Srbima Autor: Radoje Radojević Broj strana / Povez / Pismo: 576 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1903-4 va antologija donosi tekstove u čijem je fokusu period Velikog rata (1914–1918), a sve njih sem jednog, napisali su američki književnici, istoričari, novinski izveštači, članovi medicinskih misija, saradnici na distribuciji humanitarne pomoći, kao i najviši državni zvaničnici. Ti tekstovi su rasuti po različitim, davno štampanim novinama, časopisima i knjigama i dostupni samo entuzijastima u oblasti istorije koji imaju vremena i strpljenja da u potrazi za njima „kopaju” po raznim arhivama, bibliotekama i odlagalištima. Ovo nastojanje da se oni spasu od zaborava predstavljalo je nagradu za istraživača, jer ti tekstovi pripovedaju snažnu priču o ceni koja se mora platiti u borbi za očuvanje dostojanstva, slobode i demokratije. Oni su pravi dokaz šta nacije u savezništvu, ujedinjene u cilju, mogu postići na korist svake od njih. Ova knjiga predstavlja primere istinski veličanstvene i plemenite velikodušnosti koju su Amerikanci pokazali prema Srbima u očajnim trenucima potrebe. Teško je i zamisliti nesebičnija i humanija dela. Njihova demonstracija empatije i spremnost da pruže ruku spasa nekome ko prolazi kroz trenutke očaja podseća na biblijske parabole. Kao takva, ona je paradigma viteštva s kojom moćni ali časni svetski lider može da prigrli i tretira svog manje srećnog ali dostojnog prijatelja i saveznika. Možda je krunski simbol tog divljenja vrednog odnosa odluka predsednika Vudroa Vilsona, tada presedan, da počastvuje Srbiju i njen narod naredbom da se srpska trobojka podigne pored američkih „zvezdica i pruga” na Belu kuću. Bio je to dan kada se nad Belom kućom vijorila zastava Srbije. U godini kada Sjedinjene Američke Države i Srbija slave jubilej – 140 godina diplomatskih odnosa – odzvanjaju u svesti reči velikog engleskog pesnika Radjarda Kiplinga: Ti koji sudiš narodima, daj nam spas, poštedi od zaborava nas – od zaborava nas. Radoje Radojević 2.Bugari – autoportret jednog naroda Autor: Viktor Kine Broj strana / Povez / Pismo: 426 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1888-4 „Zahvaljujući g. Viktoru Kineu, niko više neće imati opravdanje da brani bugarsko pitanje. Pre jeseni 1914, nedovoljno obavešteni ljudi mogli su se kolebati oko prirode bugarske politike. Nakon otvaranja neprijateljstava između Turske i Saveznika, svako oklevanje je moralo biti raspršeno pred odbijanjem Kabineta iz Sofije da se, u zamenu za velike nagrade, okrene protiv svojih nekadašnjih ugnjetača. Odista, svakom razboritom posmatraču bilo je jasno da ako kralj Ferdinand i njegovi ministri nisu želeli da ugrabe priliku i ponovo zauzmu Jedrene i liniju Enos–Midiju, to je bilo zato što su već posredno ili neposredno bili povezani sa Turcima, odnosno sa Nemačkom. Za sticanje takvog ubeđenja uopšte nije bilo potrebno videti ili držati u rukama dokumenta koja su taj dogovor beležila. Čim su Bugari prezreli glavni grad Trakije, na koji su se bili ostrvili tokom zime 1912–1913, bilo je izvesno da su uvereni da će na drugom mestu utažiti želje koje su im više prirasle srcu. To drugo mesto je pre svega bila Srbija, odnosno saveznica Antante. Sve je na to ukazivalo – i reči i dela; tekstovi sofijskih dnevnih novina zahtevali su neodložnu okupaciju Makedonije i postupci komitadžija koji su, uzevši bugarsku teritoriju za bazu svojih operacija, upadali i razarali srpsku teritoriju.“ – iz predgovora Ogista Govena 3.Zverstva Bugara i Austro-Nemaca Autor: Arčibald Rajs Broj strana / Povez / Pismo: 408 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1856-3 Danas, kad nas već više od jednog veka deli od završetka Velikog rata i prekrajanja mapa u Evropi, koje je u velikoj meri odredilo našu današnju sudbinu, imamo priliku za zrelo, potpunije sagledavanje prošlih događaja. Već na prvi pogled može se reći da usvojena rešenja nisu bila dobra jer su poslužila kao izvor novih nedaća i razdora, a već pre Drugog svetskog rata pokazalo se dosta tih zabluda, posebno na Balkanu gde je brzo nestajala sloga i raspršivale se zablude o mogućnostima zajedničkog života. Zato nam je dužnost da što bolje shvatimo naše pretke, njihove namere i zablude, njihovo pravo lice, ali i pravo lice naših tadašnjih neprijatelja. Delo Arčibalda Rajsa veoma upečatljivo govori baš to – kakvi smo bili mi i naši neprijatelji. Poziv koji je Rajsu, kao već svetski afirmisanom naučniku, stigao 1914. godine iz Srbije, poklopio se sa njegovim nezadovoljstvom ponašanjem Germana u ukupnim evropskim okvirima i faktički ga usmerio da se ljudski i naučno posveti izučavanju ratnih zločina. Njegovom humanom biću bilo je važno da iskaže stav prema zločinima počinjenim od strane Austrougarske i Nemačke, a kasnije i Bugarske, nad civilima u ratu. Sve veće suočavanje sa ratnom stvarnošću u Srbiji uticalo je na Rajsa da naša zemlja postane njegov konačni životni izbor, a srpski seljak-vojnik njegov brat. Opredelili smo se da ova knjiga bude zbornik Rajsovih zvaničnih izveštaja i da kroz njegove iskaze neposredno saznamo kako je video naše neprijatelje. To je toliko važno da nismo izostavili ništa od njegovih ratnih izveštaja tadašnjoj srpskoj vladi. Ti izveštaji najčešće su neprijatni za čitanje, ali su nužni i dužnost nam je da im se povremeno vraćamo. 4.Srpska drama Oktobar 1915 – Mart 1916. Autor: Kamij Feri-Pizani Broj strana / Povez / Pismo: 139 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1852-5 U knjizi koju je 1916. godine, ne bez dvosmislenosti naslovio Srpska drama, što aludira na ljudsku dramu u ratnim uslovima kao i na pozorišni žanr, ostavio je potresno svedočanstvo o dva poslednja povlačenja kojima je prisustvovao. Tom iskustvu dodao je ništa manje potresno svedočanstvo o posledicama srpskog povlačenja kroz Albaniju i Crnu Goru koje je video prilikom kasnije posete Srbima u izbeglištvu na ostrvu Krfu i Vidu. Nekoliko opaski u knjizi Feri-Pizanija koja je pred čitaocem upućuju istoričara na oprez: autorova iskazana želja da piše „romantičnu knjigu“ za čitaoca koji „želi da se zabavi“ i da „grozotu drame“ čiji je bio posmatrač poredi sa završetkom „drame po pozorištima u petom činu“ Ipak, stvarni razlozi zbog kojih se Feri-Pizani odlučio da objavi ovu knjigu naziru se u posveti koja se nalaz na njenom početku. On je iskazao želju da u slučaju da Antanta pobedi u ratu, ona ne zaboravi doprinos „herojske i mučeničke“ Srbije toj pobedi. Kao da je iskustvo dotadašnjeg rata ukazivalo na neiskreni odnos Antante prema svojoj maloj balkanskoj saveznici. 5.Jugoslavija u emigraciji – pisma i beleške iz 1917. Autor: Jovan N. Tomić Broj strana / Povez / Pismo: 328 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1846-4 Jovan N. Tomić je 1921. godine objavio knjigu „Jugoslavija u emigraciji”, u kojoj je prikazao političke težnje dela jugoslovenske i srpske emigracije tokom Prvog svetskog rata, sa posebnim osvrtom na njihovo zalaganje da buduća jugoslovenska država bude uspostavljena kao federativna republika. Knjigu je napisao sa izrazito monarhističkih pozicija i predstavio „starije” srpske republikance negativno – kao političke oportuniste, lažne demokrate i antipatriote, te ih optužio da su svojim zalaganjem za jugoslovensku republiku išli protiv srpskih interesa u budućoj jugoslovenskoj državi. Srpska republikanska omladina u Švajcarskoj i Francuskoj se, prema pisanju Jovana Tomića, spojila sa jugoslovenskim omladincima republikancima, čije se nezadovoljstvo takođe manifestovalo u republikanstvu. „Svi skupa”, pisao je Jovan Tomić, „već predstavljaju jednu grupu, koja ide pravcem koju joj daju stariji političari od zanata, Srbijanci i Jugosloveni, okupljeni oko SNBiroa i odseka Jugoslovenskog odbora u Ženevi. Odatle potiče direktiva, a omladinci su prosto oruđe u rukama starijih” (Jovan N. Tomić, Jugoslavija u emigraciji, Beograd 1921, 16, 37–42, 45–75). 6.Stradanje Šapca i Mačve u Velikom ratu Autor: Branislav Stanković Broj strana / Povez / Pismo: 249 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1842-6 Razvijajući se i napredujući tokom čitavog 19. veka, Šabac je početak 20. dočekao kao napredna varoš, kako u ekonomskoj tako i u kulturnoj sferi života. Uz novoosnovanu gimnaziju, negovanje pozorišnog života, otvara se i Čitalište, a u njemu i prva muzejska zbirka.zbog blizine granice, Šabac postaje jedan od glavnih trgovačkih i izvozničkih centara Srbije. Svi ovi elementi, od Šapca će, kako kaže nemački putopisac Feliks Kanic, načiniti Mali Pariz. Ono što stanovnici Šapca nisu mogli predvideti jeste tragedija koju će grad preživeti u toku Velikog rata i od Malog Pariza postati Srpski Verden. Život uz granicu, kao najveća dotadašnja prednost, u ratu će postati najveća mana. U nedelju, 9. avgusta iznad Šapca će se pojaviti prvi neprijateljski avion, a već 12. avgusta, u ranu zoru, austrijske trupe Šezdeset druge brigade Četvrtog korpusa Druge armije, pod komandom general-majora Danija fon Đarmata, počeće prelaziti Savu kod drenovačke ade i u centar grada stići već u podne. Istovremeno počinje i povlačenje vojske i civilnog stanovništva, a oni koji su u Šapcu ostali, uzalud su kroz prozore izbacili bele barjake jer će se ubrzo pokazati genocidni karakter namera austrougarske, koja je želela ne samo poraz, već i i ekonomsko i demografsko uništenje. Ovo je naročito uočljivo u periodu prve okupacije Mačve i Šapca. Odmah po zauzimanju grada počeće hapšenja, maltretiranja, silovanja i ubijanja civilnog stanovništva. Po jedan mitraljez postavljen je na svakoj raskrsnici, a u centru čak četiri. Svojevrsni simbol stradanja Šapčana postaće saborni hram Svetih apostola Petra i Pavla u kojima su stanovnici držani tri dana bez vode i hrane na avgustovskoj vrelini. 7.Srbija i Grčka 1914–1918 Autor: Miladin Milošević Broj strana / Povez / Pismo: 315 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1830-3 Hronološki okvir teme o kojoj je reč u ovoj knjizi jesu godine svetskog rata, dok je sama tema izložena u pet većih tematsko-hronoloških celina. Važno je napomenuti da se u obradi ove teme ne daje važnost ratnim zbivanjima, koja su u našoj istoriografiji obrađeni u okviru više stotina naslova o temi Prvog svetskog rata. U ovoj knjizi težište je okrenuto manje poznatoj strani Velikog rata – odnosima dve savezničke države, odnosima koji su kreirani u kabinetima diplomata dveju država, i ne samo njihovim, a koji se odslikavaju kroz diplomatska dokumenta (deklaracije, note, depeše, telegrame…), koja su osnovni izvor u obradi ove teme. Blizina i prirodna upućenost Srba i Grka jednih na druge bili su faktori koji su uticali na njihove odnose tokom istorije. Osnova tih odnosa u novijoj istoriji nalazila se u ideji za stvaranje zajedničkog saveza za borbu protiv Otomaskog carstva. Najveću smetnju za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa ove dve države pradstavljao je njihov različit status. Grčka je sa svojom tradicijom pa i vladajućom dinastijom uživala podršku evropski zemalja i kao takva bila u povoljnijem položaju i prva država na Balkanu koja je stekla samostalnost i nezavisnost. S druge strane Srbija nije uživala naklonost istoh tih zemalja, pa su se tek 1878. godine, kada je Srbija međunarodno priznata i stekla nezavisnost, ostvarili uslovi za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa između Srbije i Grčke. Januara 1879, Srbija je ustanovila svoje poslanstvo u Atini, koje počinje sa radom novembra 1879, kada je u Atinu došao prvi srpski poslanik u Grčkoj Sava Grujić. 8.Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo Autor: Herman Vendel Broj strana / Povez / Pismo: 750 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1829-7 Po svojoj dubini, ovo delo jedno je od najvažnijih dela uopšte pisanih o Jugoslovenima. „Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo“, po svojoj zamisli i originalnosti predstavlja najuspeliju istoriju borbe za slobodu i jedinstvo, istoriju koja ulazi u najveće istorijske zaplete, ali koje pisac sjajno raspliće uz najodaniju službu jednog sasvim sigurnog metoda, kao što je već poznati istorijski materijalizam, kojim Herman Vendel sasvim pouzdano raspolaže i predstavlja sve, pa i najzamršenije događaje počevši od raje pod Turcima, slovenačkim seljacima pod Nemcima i Hrvatima pod Habzburzima, pa dalje, prateći ih kroz raznolike političke i kulturne peripetije, vezujući sve pojave s ekonomskim faktorima. Ujedinjenje Jugoslovena izvedeno je pod znamenjem: preobraćenje podanika u građane. Herman Vendel uspeo je mnogo više nego što bi to bio u stanju domaći istorik: kao izvrstan poznavalac naše ekonomske, kulturne i političke istorije, sa distance, bio je u stanju zapaziti mnoge momente koje bi našem oku izmakle, a oni, međutim, čine srž i bitnost u Borbi Jugoslovena za slobodu i jedinstvo. Najsrdačnije se može pozdraviti prevod ovog dela, jer će jugoslovenskom čitaocu znamenito proširiti horizont, objasniti najmutnije momente iz naše istorije i skrenuti pažnju na vežne elemente koji su do sada bili propušteni. Stoga, ovo delo i jeste ne samo prvo ove vrste, već, za dugo godina, i jedino ove vrste, ovog značaja i velikoga smisla. 9.Vido Autor: Aleksandar S. Nedok Broj strana / Povez / Pismo: 204 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1823-5 Golgota Srbije Ova knjiga posvećena je tragediji srpskih regruta – nedozreloj i nedosanjanoj generaciji, koja je nebrigom onih koji su o tome imali da brinu puštena da propadne na svom golgotskom putu. Ostrvo Vido, kao tužno finale, bilo je samo završni čin drame koja je počela njihovim podizanjem od domova i porodice. Ako su i morali zbog viših ciljeva da budu pokrenuti u Neizvesnost, njihova Golgota započeta još na granicama Srbije, mogla je tokom puta biti izbegnuta. Prvo dozvolom da pređu u Grčku, a potom bar umanjena tokom kasnijeg zbivanja. Da nije bilo tragične naredbe da krenu ka luci Valoni, između dve izlivene reke Škumbe i Semeni, bez dobijene saglasnosti, prema Srbima i inače nesklone, italijanske komande i njenog osionog generala Bertolinija. Umesto da iz Bazar-Šijaka krenu desno ka Draču i sigurnosti, naređeno im je da idu levo, pravo u propast. Na tome krstonosnom putu stradali su svi koji su bili slabiji, a ostatak preživelih doveden je na ivicu opstanka, čime je tragedija na Vidu bila neizbežna. I za to niko nije odgovarao ni za vreme rata, niti posle njega. Svi pokušaji su odlukom o amnestiji grešnika bili ugašeni. Zato smo pokušali da ih se, snabdeveni dokumentima iz vojnog arhiva i uspomenama njiho vim ili onih koji su im pomagali, posle sto godina setimo i još jednom, zajedno s njima, pređemo njihov Via dolorosa. Ova knjiga, pisana u vrlo pozno životno doba pisca, ostaje završni čin njegovog opusa i oproštaj sa svojim narodom, s kojim je proveo ceo svoj lekarski i istraživačko-istoričarski život. 10.Srpski vojnik u Velikom ratu 1914-1918 Autor: Dušan M. Babac Broj strana / Povez / Pismo: 157 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1810-5 Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.” „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom”, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog.

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Edicija “Srbija 1914-1918”, prvo kolo 1-10 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan` u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica. povez: tvrdi pismo: ćirilica jezik: srpski Izdavač / Distributer / Uvoznik: RTS TV. POL.

Božidar Trufunov Mitrović: KOLOVENI SLOVENI I KONTINUITET KULTURE I PRAVA Tvrd povez - format 30x30cm, 754strane, ilustrovano, izdavač: KOLOVENIJA Beograd - Moskva - Sankt Peterburg, knjiga ima malu posvetu? KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti.

KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti. Perfektno očuvano kao novo , ima potpis na poslednjoj čistoj strani, veliki enciklopedijski format 31 x 30 cm , bogato ilustrovano, 756 strana

Edicija "1914-1918", peto kolo 1. CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU 2. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 3. GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 4. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU 5. SOLUNSKI FRONT 6. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 7. TEŠITELj 8. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU 9. UTOČIŠTA NI KOD KOGA 10. VELIKI RAT I "MALI "ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU Novica Rakočević Format: 15x21 Broj strana: 701 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1407-7 Istorijski razvoj crnogorsko-austrijskih odnosa vodio je ka otvorenom sukobu dve države. Za Austrougarsku Crna Gora je bila sastavni deo jedinstvenog srpskog problema, koji će ona morati jednog dana da rešava oružjem. Ceo istorijski razvoj tih odnosa ukazivao je da Austrougarska neće nikada imati na svojoj strani Crnu Goru protiv Srbije i Rusije. Austrougarski vladajući krugovi stalno su računali sa dinastičkim suprotnostima kao najsnažnijim faktorom za udaljavanje Crne Gore od Srbije, ali je nacionalna svest naroda u Crnoj Gori bila toliko jaka da pitanje dinastije nije moglo biti nikada primarno, kada se radilo o životnim nacionalnim pitanjima. To je najbolje pokazala julska kriza 1914. godine. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 Milan Živanović Format: 15x21 Broj strana: 384 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1416-9 Studija Milana Ž. Živanovića, koja se sada ponavlja, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Sljedećeg mjeseca Čingrija je u Dalmatinskom saboru čitao sporazum dvaju naroda. No, odmah su se javili protivnici ovog sabranja iz redova pravaša. U Vijeću se raspravljalo o isticanju hrvatske i srpske zastave. Ipak, u Dubrovniku su se sve do 1914. godine na opštinskoj zgradi vijorile obje trobojnice. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. - Goran Ž. Komar GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 Maja Šovljakov Format: 15x21 Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1429-9 Glad kao socijalna, psihološka i politička pojava, iako prisutna u vreme Prvog svetskog rata, nije imala pravo mesto u istoriografskim radovima. Započela je 1916. usled suše, nedostatka radne snage, ekstenzivne poljoprivrede i rekvizicije i zahvatila Dalmaciju, Istru, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. Uprkos ratnom stanju i administrativnim, političkim i verskim podelama, došlo je do pregnuća Hrvata i Srba u Monarhiji. Organizacija humanitarnog rada doprinela je izgradnji dve mreže poverenika: jedna je organizovala prikupljanje i slanje dece iz pasivnih krajeva, a druga njihovo prihvatanje u žitorodnim predelima. Pokrenuta je akcija širokih razmera – prvo u Hrvatskoj, za decu rimokatoličke veroispovesti, a zatim Srbi iz Zagreba pokreću spasavanje srpske dece u Bosni i Hercegovini. Zemaljska vlada u Sarajevu dopustila je da akcija krene iz Zagreba, privatnom inicijativom Odbora za smeštanje siromašne dece. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU Izabel Emzli Haton Format: 15x21 Broj strana: 299 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1408-4 Dr Izabel Emzli Haton stigla je u Đevđeliju u jesen 1915. kao član jedinice Bolnica škotskih žena. Radila je u Ostrovskoj bolnici koja je bila neposredno pridodata srpskoj vojsci, a šef bolnice postala je krajem rata 1918. godine. Dr Emzli je, osim kao lekar, delovala i kao organizator raznih aktivnosti svog osoblja. Bila je bez civilizacijskih predrasuda – išla je na slave meštana Vranja, svadbe i krštenja i mnogo puta je i sama bila kuma na krštenju. Sa tugom se rastala od Vranja, ali je pre toga stvorila uslove za rad bolnice u toj varoši, ostavivši joj svu opremu i materijal potreban za rad. Veoma je zavolela Srbe, kao vojnike, kao pacijente i kao narod. Nije nikada zaboravila Srbe, kojima je poklonila najlepše godine mladosti, kao što nije nikada do smrti zaboravila reči pesme „Tamo daleko“, a Vranjanci nikada nisu zaboravili svoju mladu doktorku, kojoj su poduigli spomenik. Srednja medicinska škola u tom gradu nosi ime dr Izabel Emzli Haton. Ovo je njena priča – potresno svedočanstvo o Velikom ratu i Srbima u njemu. SOLUNSKI FRONT Luiđi Vilari Format: 15x21 Broj strana: 361 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1421-3 U ovoj knjizi želeo sam da ispričam priču o jednom od tolikih frontova na koje se delio prostrani svetski oružani sukob – o Solunskom frontu – nastojeći naročito da istaknem važnu ulogu italijanskog kontigenta na njemu. Momci iz italijanskih vojnih jedinica na Balkanu bili su do sada gotovo sasvim zanemareni u već veoma brojnim publikacijama o Velikom ratu; neka od ovih dela u kojima se oni pominju sadrže nemale nepreciznosti i štaviše greške. Zbog specifičnog položaja na kojem sam se nalazio više od dve godine kao italijanski oficir za vezu s različitim savezničkim komandama na Istoku, bio sam u mogućnosti da prikupim dobar deo materijala o tom frontu, i otud sam smatarao da mi je dužnost da izložim ovde ono što znam o događajima na njemu, kako bi italijanska javnost videla da je i u tim dalekim oblastima naš vojnik pokazao svoje vojničke kvalitete i svoju drevnu civilizovanost. – L. V. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 769 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1413-8 Habzburška monarhija je ušla u rat protiv Srbije da bi sprečila ujedinjenje jugoslovenskih zemalja pod vođstvom Srbije: U tom ratu ona je poražena. Srbija, koja je napadnuta kao okosnica i stožer jugoslovenske ideje, izašla je iz rata kao pobednica. U tom porazu i toj pobedi oslobođena je jugoslovenska misao i ona se ovaplotila u ujedinjenoj jugoslovenskoj državi. Dopisani deo teksta u ovom, drugom izdanju, bavi se završnim činom toga procesa u kome je srpska vojska, nakon velikih ratnih pobeda, predstavljala stvarni i moralni oslonac, a Srbija stožer ujedinjenja. - Petar Opačić TEŠITELj - Vinfrid Volf, Klaus Gitinger Format: 15x21 Broj strana: 304 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1399-2 Srpsko izdanje svojevrsne nemačke studije teza i nadriteza australijskog istoričara Kristofera Klarka o (ne)postojanju isključive nemačke krivice za prvi svetski rat, izlazi iz štampe u pravom trenutku. S jeseni 2018. godine, dok se svet priprema da obeleži stogodišnjicu primirja u Prvom svetskom ratu, a rasprave o neophodnosti revizije istorije tog perioda dostižu vrhunac. Pristupa se „brisanju“ ratne krivice i već poznatoj, nakaradnoj definiciji ratnih događaja, bez imenovanja pobednika ili pobeđenih – zarad neke volšebne, nove evropske sloge. Autori ovog dela, Vinfrid Volf i Klaus Gitinger, minuciozno su analizirali i pokazali kako je Klark, s naumom, prikazao istorijske činjenice u pogrešnom kontekstu, kako je prećutao zločinačke namere Centralnih sila, posebno Nemačke. U sklopu priprema za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata pojavila se politička potreba da se u ime evropskog jedinstva konačno raskrsti sa starim (istinitim) tumačenjima ratne krivice i da se ona preraspodeli na sve učesnice velikog rata, a odgovornost pripiše, pre svega, Rusiji i Srbiji. U vremenu kada se preinačavanje istorijskih činjenica paralelno odvija sa naporima Srbije da postane članica EU, trebalo bi imati sve ovo na umu, proučiti argumente autora ove knjige: da ne bismo, uz prilagođavanje standardima EU, prilagodili i sopstvenu istoriju potrebama EU – proglasili sami sebe krivcima za Prvi svetski rat. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU Dragutin Paunić, Milija Đorđević Format: 15x21 Broj strana: 348 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1417-6 Najlepše stranice ove knjige ispunjene su primerima drevne narodne etike. U sred ratnog vrtloga i užasa, patrijarhalni čovek nastoji da sačuva svoju dušu. Iako se kroz Albaniju nemilosrdno ostavljaju bolesni i ranjeni, čak i oni najbliži, knjiga pruža i primere suprotne vrste. Briga o drugome i drugarstvo provlače se kroz mnoga kazivanja. ‘Mi vojnici smo se voleli. Postavljani su parnici, pa kad jedan pogine onaj drugi da zapiše i sahrani. Čim jedan ostane sam, on odmah traži parnik’, kazuje Radosav Marković jedinstven podatak koji po svemu sudeći, dosad nije zabeležen. Dragomir Đorđević na frontu ugovara da se oženi nepoznatom sestrom svog druga, ako preživi, i to posle rata ispunjava. Ukratko, ovaj zbornik je široka panorama naše narodne psihologije, pogleda, mišljenja, postupaka; pa čak i narodne parapsihologije. Dotiče se i nevidljiva, tajanstvena strana pojava i života. O mučnim ratovima 1912-18. godine i našoj najtežoj temi Albanskoj Golgoti, dosad su najviše govorili oficiri i intelektualci, a ponajmanje onaj koji je te ratove nosio i dobio – običan vojnik, seljak. Sada se ovaj prvi put javlja u svojoj, i to većoj knjizi, i o predmetu na kojem su se polomila tolika pera (među njima i Nušićevo) prvi put se govori nepatetično i čisto, iznutra, dragocenom jednostavnošću kazivanja.- Dragiša Vitošević UTOČIŠTA NI KOD KOGA Toško Vlahović Format: 15x21 Broj strana: 176 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1397-1 Toško Vlahović beležio je dnevne događaje, ali je uvrstio i jedan izveštaj koji je poslao Kosti Milovanoviću Pećancu, a odnosio se na njegove aktivnosti u toku leta. U prvoj sveščici su opisani događaji od 31. januara do 11. maja. U drugoj su zabeleženi događaji od 24. maja do 24. septembra 1917. godine. U trećoj beležnici su događaji od 25. septembra do 31. oktobra 1917. U Dnevniku je hronologija uglavnom pouzdana, pa je stoga dobar izvor za datiranje važnih događaja. Iz zapisa se može sagledati žestina i surovost kaznene ekspedicije trupa Centralnih sila, uglavnom usmerene ka civilnom stanovništvu na području obuhvaćenim ustankom. Opisani su nered i haos koji su posle gušenja ustanka postali deo svakodnevice – ubistva, pljačke, doušništvo Srba od strane Srba. Mnogo je stranica posvećeno brojnim poterama, neprekidnom pokretu i uzmicanju, ali i trenutaka kada se borba nije mogla izbeći. Toško Vlahović je beležio o saborcima četnicima, hrabrim pojedincima koji su dali život u borbama, poverenicima… Na nekoliko mesta ostavljao je prazno mesto, belinu, umesto imena. Na taj način je verovatno štitio pojedince za slučaj da njegove beleške dopadnu šaka vojnika okupacionih trupa. Brojni su podaci o svakodnevnom životu u okupiranoj Srbiji. VELIKI RAT I "MALI" ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Jasmina Tomašević Format: 15x21 Broj strana: 333 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1428-2 Ova knjiga je tematski podeljena na dve celine. U prvom delu, prikazan je put srpske vojske od Albanije do Krfa, a potom, nakon oporavka i reorganizacije, i do Soluna. Težište je na opisima Krfa – „ostrvo spasa“, zatim Soluna i fronta, iz pera srpskih vojnika. Ti opisi najčešće sadrže i prikaz karakternih osobina i običaja lokalnog stanovništva. U poslednja dva poglavlja, kao drugoj celini knjige, nastojala sam da ukažem na srpski ugao posmatranja kada je reč o Grcima i drugim Saveznicima, i da – u manjoj meri – predstavim sliku koju su o srpskim vojnicima i izbeglicama stekli Grci i ostali saveznici.

Edicija "1914-1918", peto kolo 1. CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU 2. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 3. GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 4. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU 5. SOLUNSKI FRONT 6. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 7. TEŠITELj 8. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU 9. UTOČIŠTA NI KOD KOGA 10. VELIKI RAT I "MALI "ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU Novica Rakočević Format: 15x21 Broj strana: 701 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1407-7 Istorijski razvoj crnogorsko-austrijskih odnosa vodio je ka otvorenom sukobu dve države. Za Austrougarsku Crna Gora je bila sastavni deo jedinstvenog srpskog problema, koji će ona morati jednog dana da rešava oružjem. Ceo istorijski razvoj tih odnosa ukazivao je da Austrougarska neće nikada imati na svojoj strani Crnu Goru protiv Srbije i Rusije. Austrougarski vladajući krugovi stalno su računali sa dinastičkim suprotnostima kao najsnažnijim faktorom za udaljavanje Crne Gore od Srbije, ali je nacionalna svest naroda u Crnoj Gori bila toliko jaka da pitanje dinastije nije moglo biti nikada primarno, kada se radilo o životnim nacionalnim pitanjima. To je najbolje pokazala julska kriza 1914. godine. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 Milan Živanović Format: 15x21 Broj strana: 384 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1416-9 Studija Milana Ž. Živanovića, koja se sada ponavlja, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Sljedećeg mjeseca Čingrija je u Dalmatinskom saboru čitao sporazum dvaju naroda. No, odmah su se javili protivnici ovog sabranja iz redova pravaša. U Vijeću se raspravljalo o isticanju hrvatske i srpske zastave. Ipak, u Dubrovniku su se sve do 1914. godine na opštinskoj zgradi vijorile obje trobojnice. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. - Goran Ž. Komar GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 Maja Šovljakov Format: 15x21 Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1429-9 Glad kao socijalna, psihološka i politička pojava, iako prisutna u vreme Prvog svetskog rata, nije imala pravo mesto u istoriografskim radovima. Započela je 1916. usled suše, nedostatka radne snage, ekstenzivne poljoprivrede i rekvizicije i zahvatila Dalmaciju, Istru, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. Uprkos ratnom stanju i administrativnim, političkim i verskim podelama, došlo je do pregnuća Hrvata i Srba u Monarhiji. Organizacija humanitarnog rada doprinela je izgradnji dve mreže poverenika: jedna je organizovala prikupljanje i slanje dece iz pasivnih krajeva, a druga njihovo prihvatanje u žitorodnim predelima. Pokrenuta je akcija širokih razmera – prvo u Hrvatskoj, za decu rimokatoličke veroispovesti, a zatim Srbi iz Zagreba pokreću spasavanje srpske dece u Bosni i Hercegovini. Zemaljska vlada u Sarajevu dopustila je da akcija krene iz Zagreba, privatnom inicijativom Odbora za smeštanje siromašne dece. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU Izabel Emzli Haton Format: 15x21 Broj strana: 299 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1408-4 Dr Izabel Emzli Haton stigla je u Đevđeliju u jesen 1915. kao član jedinice Bolnica škotskih žena. Radila je u Ostrovskoj bolnici koja je bila neposredno pridodata srpskoj vojsci, a šef bolnice postala je krajem rata 1918. godine. Dr Emzli je, osim kao lekar, delovala i kao organizator raznih aktivnosti svog osoblja. Bila je bez civilizacijskih predrasuda – išla je na slave meštana Vranja, svadbe i krštenja i mnogo puta je i sama bila kuma na krštenju. Sa tugom se rastala od Vranja, ali je pre toga stvorila uslove za rad bolnice u toj varoši, ostavivši joj svu opremu i materijal potreban za rad. Veoma je zavolela Srbe, kao vojnike, kao pacijente i kao narod. Nije nikada zaboravila Srbe, kojima je poklonila najlepše godine mladosti, kao što nije nikada do smrti zaboravila reči pesme „Tamo daleko“, a Vranjanci nikada nisu zaboravili svoju mladu doktorku, kojoj su poduigli spomenik. Srednja medicinska škola u tom gradu nosi ime dr Izabel Emzli Haton. Ovo je njena priča – potresno svedočanstvo o Velikom ratu i Srbima u njemu. SOLUNSKI FRONT Luiđi Vilari Format: 15x21 Broj strana: 361 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1421-3 U ovoj knjizi želeo sam da ispričam priču o jednom od tolikih frontova na koje se delio prostrani svetski oružani sukob – o Solunskom frontu – nastojeći naročito da istaknem važnu ulogu italijanskog kontigenta na njemu. Momci iz italijanskih vojnih jedinica na Balkanu bili su do sada gotovo sasvim zanemareni u već veoma brojnim publikacijama o Velikom ratu; neka od ovih dela u kojima se oni pominju sadrže nemale nepreciznosti i štaviše greške. Zbog specifičnog položaja na kojem sam se nalazio više od dve godine kao italijanski oficir za vezu s različitim savezničkim komandama na Istoku, bio sam u mogućnosti da prikupim dobar deo materijala o tom frontu, i otud sam smatarao da mi je dužnost da izložim ovde ono što znam o događajima na njemu, kako bi italijanska javnost videla da je i u tim dalekim oblastima naš vojnik pokazao svoje vojničke kvalitete i svoju drevnu civilizovanost. – L. V. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 769 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1413-8 Habzburška monarhija je ušla u rat protiv Srbije da bi sprečila ujedinjenje jugoslovenskih zemalja pod vođstvom Srbije: U tom ratu ona je poražena. Srbija, koja je napadnuta kao okosnica i stožer jugoslovenske ideje, izašla je iz rata kao pobednica. U tom porazu i toj pobedi oslobođena je jugoslovenska misao i ona se ovaplotila u ujedinjenoj jugoslovenskoj državi. Dopisani deo teksta u ovom, drugom izdanju, bavi se završnim činom toga procesa u kome je srpska vojska, nakon velikih ratnih pobeda, predstavljala stvarni i moralni oslonac, a Srbija stožer ujedinjenja. - Petar Opačić TEŠITELj - Vinfrid Volf, Klaus Gitinger Format: 15x21 Broj strana: 304 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1399-2 Srpsko izdanje svojevrsne nemačke studije teza i nadriteza australijskog istoričara Kristofera Klarka o (ne)postojanju isključive nemačke krivice za prvi svetski rat, izlazi iz štampe u pravom trenutku. S jeseni 2018. godine, dok se svet priprema da obeleži stogodišnjicu primirja u Prvom svetskom ratu, a rasprave o neophodnosti revizije istorije tog perioda dostižu vrhunac. Pristupa se „brisanju“ ratne krivice i već poznatoj, nakaradnoj definiciji ratnih događaja, bez imenovanja pobednika ili pobeđenih – zarad neke volšebne, nove evropske sloge. Autori ovog dela, Vinfrid Volf i Klaus Gitinger, minuciozno su analizirali i pokazali kako je Klark, s naumom, prikazao istorijske činjenice u pogrešnom kontekstu, kako je prećutao zločinačke namere Centralnih sila, posebno Nemačke. U sklopu priprema za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata pojavila se politička potreba da se u ime evropskog jedinstva konačno raskrsti sa starim (istinitim) tumačenjima ratne krivice i da se ona preraspodeli na sve učesnice velikog rata, a odgovornost pripiše, pre svega, Rusiji i Srbiji. U vremenu kada se preinačavanje istorijskih činjenica paralelno odvija sa naporima Srbije da postane članica EU, trebalo bi imati sve ovo na umu, proučiti argumente autora ove knjige: da ne bismo, uz prilagođavanje standardima EU, prilagodili i sopstvenu istoriju potrebama EU – proglasili sami sebe krivcima za Prvi svetski rat. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU Dragutin Paunić, Milija Đorđević Format: 15x21 Broj strana: 348 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1417-6 Najlepše stranice ove knjige ispunjene su primerima drevne narodne etike. U sred ratnog vrtloga i užasa, patrijarhalni čovek nastoji da sačuva svoju dušu. Iako se kroz Albaniju nemilosrdno ostavljaju bolesni i ranjeni, čak i oni najbliži, knjiga pruža i primere suprotne vrste. Briga o drugome i drugarstvo provlače se kroz mnoga kazivanja. ‘Mi vojnici smo se voleli. Postavljani su parnici, pa kad jedan pogine onaj drugi da zapiše i sahrani. Čim jedan ostane sam, on odmah traži parnik’, kazuje Radosav Marković jedinstven podatak koji po svemu sudeći, dosad nije zabeležen. Dragomir Đorđević na frontu ugovara da se oženi nepoznatom sestrom svog druga, ako preživi, i to posle rata ispunjava. Ukratko, ovaj zbornik je široka panorama naše narodne psihologije, pogleda, mišljenja, postupaka; pa čak i narodne parapsihologije. Dotiče se i nevidljiva, tajanstvena strana pojava i života. O mučnim ratovima 1912-18. godine i našoj najtežoj temi Albanskoj Golgoti, dosad su najviše govorili oficiri i intelektualci, a ponajmanje onaj koji je te ratove nosio i dobio – običan vojnik, seljak. Sada se ovaj prvi put javlja u svojoj, i to većoj knjizi, i o predmetu na kojem su se polomila tolika pera (među njima i Nušićevo) prvi put se govori nepatetično i čisto, iznutra, dragocenom jednostavnošću kazivanja.- Dragiša Vitošević UTOČIŠTA NI KOD KOGA Toško Vlahović Format: 15x21 Broj strana: 176 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1397-1 Toško Vlahović beležio je dnevne događaje, ali je uvrstio i jedan izveštaj koji je poslao Kosti Milovanoviću Pećancu, a odnosio se na njegove aktivnosti u toku leta. U prvoj sveščici su opisani događaji od 31. januara do 11. maja. U drugoj su zabeleženi događaji od 24. maja do 24. septembra 1917. godine. U trećoj beležnici su događaji od 25. septembra do 31. oktobra 1917. U Dnevniku je hronologija uglavnom pouzdana, pa je stoga dobar izvor za datiranje važnih događaja. Iz zapisa se može sagledati žestina i surovost kaznene ekspedicije trupa Centralnih sila, uglavnom usmerene ka civilnom stanovništvu na području obuhvaćenim ustankom. Opisani su nered i haos koji su posle gušenja ustanka postali deo svakodnevice – ubistva, pljačke, doušništvo Srba od strane Srba. Mnogo je stranica posvećeno brojnim poterama, neprekidnom pokretu i uzmicanju, ali i trenutaka kada se borba nije mogla izbeći. Toško Vlahović je beležio o saborcima četnicima, hrabrim pojedincima koji su dali život u borbama, poverenicima… Na nekoliko mesta ostavljao je prazno mesto, belinu, umesto imena. Na taj način je verovatno štitio pojedince za slučaj da njegove beleške dopadnu šaka vojnika okupacionih trupa. Brojni su podaci o svakodnevnom životu u okupiranoj Srbiji. VELIKI RAT I "MALI" ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Jasmina Tomašević Format: 15x21 Broj strana: 333 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1428-2 Ova knjiga je tematski podeljena na dve celine. U prvom delu, prikazan je put srpske vojske od Albanije do Krfa, a potom, nakon oporavka i reorganizacije, i do Soluna. Težište je na opisima Krfa – „ostrvo spasa“, zatim Soluna i fronta, iz pera srpskih vojnika. Ti opisi najčešće sadrže i prikaz karakternih osobina i običaja lokalnog stanovništva. U poslednja dva poglavlja, kao drugoj celini knjige, nastojala sam da ukažem na srpski ugao posmatranja kada je reč o Grcima i drugim Saveznicima, i da – u manjoj meri – predstavim sliku koju su o srpskim vojnicima i izbeglicama stekli Grci i ostali saveznici.

D(ragoljub). J. Filipović, KOSOVSKI BOŽURI, Knjižara S. B. Cvijanovića, Beograd, 1918. Originalni meki papirni povez. Solidna očuvanost, korica i listovi u dobrom stanju, nedostaje zadnja korica, ima tragova selotejpa. Sadrži pečat prethodnog vlasnika. Jezik srpski, ćirilica, 39 str. Štampa: „Državna štamparija Kraljevine Srbije“, Krf. Veoma retko. Ratno izdanje iz I svetskog rata, sa Krfa. NAPOMENA: Pet objavljenih zbirki pesama Dragoljuba J. Filipovića (1884—1933) `Krvave strune`, `Kosovski božuri`, `Srbljak`, `Moravske davorije` i `Niče raja` predstavljaju značajan domet srpske poezije između dva svetska rata. Sa svojim narodom i srpskom vojskom Filipović je proživeo golgotu I svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, Bizertu i solunski front, što je ostavilo dubok trag u njegovoj duši i poeziji. U godinama nakon rata, ovaj `učitelj i narodni pesnik` je slovi za čoveka posebnog kova, pesnika, boema, borca za opšte dobro, ali istovremeno i nesrećnog pesnika zadojenog tugom i svesnog prolaznosti. Ako bih takve ljude nazvao ljudskim i moralnim gromadama, veličinama, ne bih pogrešio, jer oni kao da imaju večiti cilj da na svojoj, staroj zemlji, okriju novu zemlju i da stvore novi svet, pravedniji, svet pesme, svet vere. Opsednutost kosovskom srednjovekovnom tematikom, a posebno atmosferom koju je pesnik mogao da namiriše u vazduhu uoči bitke koja je promenila tok istorije jednog naroda je značajan motiv u Filipovićevom stvaralaštvu. Pesnik bi sve dao da je i on sam mogao da bude među ratnicima koji su svesno krenuli u smrt da bi odbranili svoju zemlju. Pesnik piše o smrti svakog manje ili više poznatog junaka tog čuvenog boja, tumači svaku nit, od kneževe večere do kosovke devojke, svakome je darivao makar jednu pesmu. U knjizi `Sabrane pesme` su osim pesama kosovskog ciklusa objavljeni i ciklusi pesama o Kraljeviću Marku, o hajducima, te o I srpskom ustanku i herojima. Motiv slutnje smrti, izrazit u velikih pesnika, kod Filipovića je prisutan u bezmalo svim pesmama, nebo, ptice, kamen, prirodne pojave, magla — slute smrt, bilo smrt junaka, bilo smrt čeda, bilo smrt onih već umrlih. `Sa pesmom u smrt`, to je motiv od koga prosto vrvi Filipovićeva poezija. `Kobna suza iz sestrinskog oka...`, kako bi to rekao pesnik. `Nije lako neljubljen umreti`… Pesnik žali sam život, nemoćan pred smrću, propašću, nepravdom i žali za jednim starim carstvom koje je smatrao plemenitim, veliča žensku lepotu, žensku patnju, bol za izgubljenim sinovima i muževima. Obraća se gradovima, crkvama, rekama, poljima na kojima se bila bitka — kao da su živa bića, jer za njega ta mesta odišu krvlju, prkosom slabijeg, ali dostojanstvenog i u porazu. Po njemu `zvezde pesmu zapevaju staru`, `noć miriše; mesec snuje tajne`, `stare pesme mrtve zvezde slave`. Filipovićevua poeziju krase sve vrline srpskih narodnih epskih pesama, očito da je iz nje proistekla, inspirisana desetercem, tradicionalnim vrednostima, `čojstvom i junaštvom`, ali i prethrišćanskom mitologijom, vilama kao sestrama ratnika koji su sinovi zmajeva. `Sada te zdravi sloboda, kupljena krvlju mog roda.` To je pesnikova poruka i opomena svima nama danas, nama koji imamo mnogo snova. Naši preci su vekovima sanjali samo jedan san — da nas, svoje potomstvo oslobode ropstva. Oni su uspeli u tome, svoj uspeh su platili krvlju svojom i krvlju svoje dece, a čini se da se to danas tako lako zaboravi. Pesme `Bulkina tuga` i `Srušeni oltari` predstavljaju pesničko osvešćenje, priznanje da mnogi potomci tih velikih ljudi — nisu zaslužili blagodeti zbog kojih su se njihovi preci žrtvovali. Sa druge strane, pak, `Krvave strune` su pesma kojom se pesnik obraća onima drugima — koji to umeju da cene. `Seljaci su skromni bili, sad su slični bogovima`, stihovi su iz pesme `Večna slava, sunca naša`, kojima pesnik odaje najveće moguće poštovanje svom rodu. `Odlazak ždralova`, `Čempresi stari`, `Starinski zvuci` i `Priča starine` su pesme koje bi trebalo da se nalaze u svakoj ozbiljnoj antologiji srpskog pesništva. `Prolećna tuga` je rilkeovski primer kako iz pesme veje tuga, čak i kad je radostan događaj posredi. Zanimljive su, u tematici Kosova, pesme `Snovi Hajkunini` i `Marko i Arapka devojka` u kojima se slave ljubavi srpskih ratnika i turskih devojaka.

Prvo izdanje iz 1909. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Naslov Mala biblioteka. Knj. 33 / urednik Kisić Risto Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1909 Izdavanje i proizvodnja [Mostar] : Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića, 1909 Fizički opis 106, 45, 137 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Kisić, Risto Zbirka Mala biblioteka / Knjižarnica Pahera i Kisića ; ǂsv. ǂ161-165 Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Naslov Mala biblioteka. Knj. 4 / urednik Risto Kisić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1902 Izdavanje i proizvodnja [Mostar] : Knjižarnica Pahera i Kisića, 1902 Fizički opis 77, 141, 83, 106 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Kisić, Risto Zbirka Mala biblioteka / Knjižarnica Pahera i Kisića ; ǂsv. ǂ16-20 Sadržaj Sadržaj: Pripovetke / A. P. Čehov. Crtice / Svetozar Ćorović. Humoristikon / Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Branislav Stanojević, Čiča-Ilija Stanojević, Jovan Protić, Čeda Popović. ISBN (Pl.) Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Sabrana dela Rastka Petrovića. Svih sedam knjiga. tvrdi povez, veoma dobro očuvano knjige su izlazile u periodu od 1961. do 1988. RETKO U KOMPLETU OD 7 KNJIGA! 1. Eseji i članci 2. Burleska gospodina Peruna Boga groma, Staroslovenske i druge priče 3. Sa silama nemerljivim, Ljudi govore 4. Poezija/Sabinjanke 5. Putopisi 6. Dan šesti 7. Sicilija i drugi putopisi Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG77 (N 1 kom)

Prvo izdanje iz 1905. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Ćorović, Svetozar Naslov Ženidba Pere Karantana / Svet. [Svetozar] Ćorović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1905 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 170 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka : posebno izdanje Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Ženidba Pere Karantana je jedan od kraćih romana Svetozara Ćorovića. Prvi put je objavljen 1905. godine. I u njemu se oseća uticaj Stevana Sremca i Jakova Ignjatovića, naročito zbog toga što Ignjatović ima roman koji se zove Ženidba Ljube Čekmedžića. Ćorović piše vrlo slično drugim predstavnicima srpskog realizma u književnosti. On prikazuje tradicionalni život, malu sredinu, obične ljude, porodične i društvene odnose. U svojim delima on nije jedan od onih pisaca koji će dati idealizovanu sliku društvenog sloja, okolnosti i vremena. Svetozar Ćorović je realista, koji teži da objektivno prikaže stanje i svet o kome govori, mada u njegovim delima ima i humora. Upravo je Ženidba Pere Karantana primer romana u kom se oseća humor, doduše, vrlo osoben, ne onaj koji zatičemo u komedijama. Naravno, nije u celom romanu sve komično, naprotiv, ali neki od postupaka junaka teraju čitaoca na smeh. Može se reći i da je tema vrlo ozbiljna, jer nije mala stvar tražiti partnera za ceo život. Ovaj Pera Karantan, glavni lik, živi sam i oseća da mu nedostaje žena u kući, kako da mu da bude ostvaren i srećan sa njom, tako i da mu pomogne u kućnim poslovima. Premda je svestan toga, on je nespretan, nesnađen i to je ono što ga sputava da učini pravi izbor. Kroz Perinu sudbinu Svetozar Ćorović je želeo da navede čitaoce da se nasmeju, ali isto tako i da ih podseti da je važno razmisliti o pitanjima koje život postavlja. Pera Karantan traži nevestu, u čemu mu pomažu i prijatelji. To je glavna radnja romana Ženidba Pere Karantana, i zbog toga je odabran i ovakav naslov. Međutim, baš ne ide sve lako, on nailazi na prepreke, a taman kad mu se učini da je našao „onu pravu”, dođe do neočekivane situacije. Budući mladoženja kao da ne zna da se oslobodi i nije navikao da stvari rešava sam, već se čini da mu je potrebna podrška, što on i ne krije i direktno traži od svojih drugova da idu s njim u „prosidbu”. Prvi put, kada je išao sam, Pera se služio sitnim varanjem, jer da bi video Maru, popovu ćerku, morao je da izmišlja razloga zašto je došao i da koristi male laži da bi ga pop uopšte primio. Možda Svetozar Ćorović najviše pokazuje Perinu nesnalažljivost u slučaju kada je otišao sa Obrenom kod udovice Stake da se upozna i traži ruku njene ćerke Milke. Toliko se Pera spetljao, nije znao prave reči da kaže i postupao je tako da je on danima sedeo sa Stakom, dok se Obren za to vreme bolje upoznavao sa Milkom. U toj smetenosti Perinoj došlo je i do nesporazuma, pa se razvila ljubav između Obrena i Milke, a Staka je počela da gaji emocije prema Peri. Ovo su samo dve od bezbroj muka s kojima se Pera Karantan susreće na svom ženidbenom putu, a kako ih je rešio i da li će uspeti da se oženi, to će otkriti poslednje stranice knjige Ženidba Pere Karantana. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 1972. Izuzetno retko u ponudi. Jedna od retkih autentično disidentskih knjiga, koja je doživela zvaničnu osudu i zabranu. Blago iskrzan omot, potpis prethodnog vlasnika, sve se vidi na slikama, inače vrlo dobro očuvano. Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja`` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U legatu se nalazi 821 monografska publikacija, od čega je dve trećine potpisano sa posvetom autora, 165 primeraka periode i 121 predmet za posebne fondove. Legat obuhvata Ivanovićevu arhivu, rukopise, isečke iz novina i mnogobrojna dokumenta koja se odnose na progon i sudske procese koji su se u više navrata vodili protiv njega. U legatu se nalazi originalno sudsko rešenje o zabrani knjige `Crveni kralj` te odluke o izbacivanju sa posla povodom objave knjige. Nakon čina zabrane različito su reagovale Ivanovićeve kolege pisci. Tako Borislav Pekić šalje pismo podrške i izražava protivljenje cenzuri i gušenju sloboda pisca. Njegovo pismo kao i korespondencija vođena povodom procesa, takođe su deo legata. Ivanović je u svoj legat ostavio i antiratnu knjigu „Ukleti Srbijanac” koja nije bila po volji vlasti u Srbiji sa početka devedesetih, tako da je tek mali broj primeraka knjige štampan u ograničenom tiražu i sačuvan, dok je ostatak tiraža verovatno završio u starom papiru.[4] Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Lepo očuvano Kao na slikama Crveni K. Nezavisna izdanja Dizajn Slobodan Mašić 1972 EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]