„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ – Phoebus Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima. Lagum je mesto tame. Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ – Mihajlo Pantić „Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ – Le Figaro magazine

„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ - Phoebus Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima. Lagum je mesto tame. Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ - Mihajlo Pantić „Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ - Le Figaro magazine Čitaj dalje

Autor: Branislav Nušić„Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat.Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama.Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!"

Devetsto petnaesta „Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso. Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!"

Roman ''PUT'' je put u središte srca. Uz ovu knjigu zavolećete ono svoje pravo ja. Кao neki lični tzv. emocionalni detoks, koji se zasniva na usmeravanju snage na sebe, a koji prilagođavamo sopstvenim navikama, potrebama i željama. Zato, vratimo se sebi. To je jedini pravi beg. Put u središte bola. Iliti sebe. Da, tu u srcu. Ali put do srca nakon mnogih iskušenja i bola nije lak. To srce je povređeno, ljuto, tužno, nekada povučeno, nekada nadmeno. To srce je preživelo golgotu i štiti se ignorisanjem. Štiti se baš onim što nas je dovelo do bola. Ali i najvećeg oslobađanja. Zajedno sa junakinjom romana, Valerijom, kao čitaoci aktivno učestvujemo u samu srž priče, i putujemo Srbijom, Rusijom, Indijom... ,,Budite sigurni da koračanje pravim putem nije lako. Međutim, pravi put na kraju krije i najveće zadovoljstvo koje, možda, neće biti u obliku u kom biste vi želeli, ali će biti upravo onako kako to zaslužujete.'' Čitaj dalje

Autori: Zoran Branković, Relja TrudićU jednom od najprigodnijih načina obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, PGP RTS izdao je Solunac, album aranžmana poznatih narodnih i autorskih pesama iz Prvog svetskog rata za dve gitare. Glavni akteri albuma su gitaristi Zoran Branković i Relja Tudurić, obojica muzičari koji već iza sebe imaju zavidne karijere na domaćim prostorima.Želja autora kompakt diska i knjige Solunac Zorana Brankovića i Relje Turudića je bila da daju svoj doprinos sećanju na hrabre vojnike koji su tokom četiri godine rata prošli pravu golgotu, a opet ponosno čuvali svoju zemlju i njeno ime.Motivisani pozitivnim kritikama na muzički disk Solunac, odlučili su da pripreme i notne zapise i na taj način produže život pesmama iz vremena Velikog rata. Knjiga Solunac – notni zapisi za gitarski duo, Zorana R. Brankovića i Relje Turudića, u izdanju RTS Izdavaštva i izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada predstavljena je u RTS Klubu.Sve je počelo kada je pre tri decenije Zoran Branković video fotografiju obešene seljanke iz Mačve fotografisane pre jednog veka u vreme Velikog rata. Emotivno i profesionalno to ga je pogodilo i počinje da traga za tim vremenom, načinom života i muzikom koja se tada slušala.Sve pesme su praćene kratkim pričama, korišćene su fotografije iz Arhiva Srbije, saradnici su i strani autori. A na knjizi se nalazi kod i kada prislonite uređaj bićete u prilici da uživate u ovoj muzici.

knj.VII,br.6 odlično očuvana , potpis na prednjoj papirnoj korici na drugoj slici kompletan sadržaj iz sadržaja: Golgota/Krleža Guljelmo Ferero/Istoričar Evropske civilizacije Politički pregled... Srpski književni glasnik je jedan od najznačajnijih srpskih književnih časopisa. Izlazio je u dva navrata, u Beogradu od februara 1901. do jula 1914. i u novoj seriji od septembra 1920 do aprila 1941. Publikovan je dva puta mesečno u više knjiga godišnje, tako da su do 1914. izašle 32 knjige u 323 sveske i od 1920. do 1941. 62 knjige u 495 svezaka.[1] Časopis je pokrenuo Bogdan Popović i uz pomoć odbora uređivao ga je do 1905, kada su uredništvo preuzeli Pavle Popović (1905−06) i Jovan Skerlić (1905−1914). Novu seriju 1920. pokreću Bogdan Popović i Slobodan Jovanović i jedno vreme je uređuju, da bi se kasnije uz široki redakcijski odbor, urednici menjali. Između ostalih, to su bili Svetislav Petrović, Miodrag Ibrovac, Milan Bogdanović, Milan Predić, i Božidar Kovačević. Časopis kroz 40 godina svoga izlaženja ostaje jedan od vodećih književnih časopisa u Srbiji. Najveću zaslugu za fizionomiju časopisa imaju njegovi prvi urednici braća Popović i Jovan Skerlić, koji su i aktivno sarađivali u njemu, okupljajući oko sebe mnoge istaknute pisce. Negujući književnu formu strogog izbora priloga, Srpski književni glasnik je uspeo da ostvari i bogatstvo sadržaja. U časopisu su objavljivani prozna dela i poezija najboljih domaćih pisaca, izbor stranih dela sa dobrim prevodima, kao i članci iz oblasti društvenih nauka, književnosti i umetnosti koje su pisali neosporni poznavaoci. U časopisu debituju i afirmišu se Stevan Sremac sa Zonom Zamfirovom, Petar Kočić svojom pripovetkom Kroz maglu, Bora Stanković Koštanom, Radoje Domanović Stradijom i Kraljevićem Markom po drugi put među Srbima, Ivo Ćipiko, Simo Matavulj, pesnici Jovan Dučić, Milan Rakić, Tin Ujević, Aleksa Šantić, Sima Pandurović, Milutin Uskoković Milutin Bojić i drugi, uključujući i pisce iz oblasti nauke i kulture kao što su Jovan Cvijić, Aleksandar Belić, Jaša Prodanović i druge. Jovan Skerlić je uspeo da okupi veliki broj mladih pisaca, van Srbije i da časopisu da jugoslovenski karakter. Od 1920. nova redakcija uređuje časopis u duhu građanskog liberalizma i estetičkih koncepcija osnivača Bogdana Popovića, ali pruža mogućnost da na stranicama časopisa dođu do izražaja talenti i vrednosti nezavisno od umetničkih struja i grupacija. Za 20 godina izlaženja nove serije, Srpski književni glasnik ima među svojim redovnim saradnicima i Ivu Andrića, Isidoru Sekulić, Momčila Nastasijevića, Milana Bogdanovića, Desanku Maksimović, Gvidu Tartalju, Rastka Petrovića, Branka Lazarevića, Bogdana Čiplića, Ristu Ratkovića, Gustava Krkleca, Miloša Crnjanskog, Branimira Ćosića i druge. U toku 40 godina svoga izlaženja časopis je izvršio veliki uticaj na razvoj srpske književnosti. Prestao je da izlazi 1941. godine.

Речник хришћанских термина од богослужења до духовности: тумачење најважнијих појмова православља и правоживља за све који желе да се упознају са вером. Реч је универзални инструмент који нам је дат да општимо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже свети Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Зато је важно да свака реч у нашем животу буде на свом месту. Овај речник православних појмова помаже – на само почетницима! – да не забораве најважније путоказе ка спасењу. Бог, душа, Црква, Свето Причешће, пост, исповест, молитва, епископ, свештеник, верник, тајна крста и васкрсења – све је у тим, и другим, јаким и лепим, речима, земним иконама Онога Који је Реч, и Којим нам се Отац у Духу Светоме обратио, називајући Га Сином Љубљеним и позивајући нас да Га послушамо. Речник се узме у руке кад нам нешто није јасно; а узме се у руке и кад нам јесте јасно, да поново потврдимо себи због чега смо хришћани, најмудрији људи на свету – не својом мудрошћу, него Премудрошћу Која је Христос. САДРЖАЈ Авва, 5 Авељ, 5 Авраамово наручје, 5 Агапа, 5 Агиазма,6 Агнец, 6 Адам,8 Адамова глава, 9 Акатист, 9 Акривија, 10 Аксиос, 11 Алилуја, 11 Алфа и омега, 11 Амвон, 11 Амин, 12 Амма, 12 Анатема,12 Анафора,12 Анахорет (види Пустињак),13 Англиканци, 13 Анђели,13 Анђео чувар, 13 Антидор (види Нафора), 14 Антиминс,14 Антиномија, 15 Антипасха (види Томина недеља), 16 Антифони, 16 Антихрист, 16 Антропологија,19 Антропоморфизам,22 Апостол,24 Апостолство, 24 Апофатика и катафатика, 25 Аријанство, 26 Арханђео, 26 Архијереј,26 Архијерејски намесник, 30 Архијерејски сабор, 30 Архимандрит, 31 Архистратиг, 31 Аскета, 31 Астрологија, 31 Атеизам, 32 Аутокефалија,33 Баћушка, 36 Бдење, 36 Бденије, 36 Безмолвије, 36 Бес, 37 Беседа на Гори (види Блаженства), 37 Бесребреник, 37 Бестрашће, 37 Благо, 37 Благоверни, 38 Благовести пресвете Богородице, 38 Благодат, Благодатни огањ, 38 Благослов, 40 Блажени, 40 Блаженства,40 Блаженство, 41 Блуд, 41 Блудни син, 43 Бог, 44 Богатство, 45 Богојављење, 46 Богопознање, 47 Богородица, 49 Богословија, 54 Богословље, 54 Богослужбена дејства, 54 Богослужбене књиге, 55 Богослужбене одежде, 55 Богослужбене песме, 56 Богослужбено време, 57 Богослужење, 58 Богохуљење, 60 Богочовек, 60 Божански, 60 Божић, 60 Боје одежди, 61 Брак, 61 Братија, 63 Браћа Господња, 63 Бројанице, 63 Ваведење у храм Пресвете Богородице, 65 Вазнесење (Спасовдан), 65 Васељенски сабори, 65 Васкрс, 69 Васкрсење, 70 Велика субота, 71 Велики петак и крст Господњи, 72 Велики покајни канон, 76 Велики пост, 76 Великомученик, 79 Великопосна молитва Светеог Јефрема Сиријског, 80 Венчила, 80 Вера, 80 Вериге, 81 Вероисповест, 81 Вешстаствен, 81 Виђење, 82 Викарни епископ, 82 Високоумље, 82 Витлејем, 82 Власт, 82 Воздвижење Часног крста (јесењи Крстовдан), 84 Возглас, 85 Воздух, 85 Воља Божја, 85 Воштанице, 86 Врачари, 87 Враџбине, 87 Врлина, 88 Гаврило, 89 Гејена огњена, 89 Гетсиманија, 89 Главоприклоњење, 89 Глас, 90 Гнев, 90 Голгота, 90 Гордост, 90 Грех, 92 Гроб Господњи, 94 Гробље, 94 Губа, 94 Дарови Светога Духа, 95 Дароносица, 95 Дарохранилица, 95 Дванаест великих празника, 96 Девственост, 96 Деизис, 97 Дела апостолска, 97 Делање, 99 Десет Божјих заповести, 100 Детинци, Материце, Оци, 100 Дикирије и трикирије, 101 Диптих, триптих, 101 Дискос, 101 Добротољубље, 101 Добродетељ (врлина), 101 Догмати, 101 Домострој, 102 Дрво познања, 102 Држава, 103 Дрскост, 105 Дужност, 106 Дух Свети, 106 Духовно напредовање, 110 Духовно руковођење, 110 Душа, 111 Ђаво, 113 Ђакон 114 Еванђеље, 115 Егзарх, 117 Егзорцизам, 117 Еклисиологија, 119 Екуменизам, 119 Епархија, 121 Епиклеза, 121 Епитимија, 121 Епитрахиљ, 122 Есхатологија, 122 Жезал, 123 Житија светихм 123 Жртвоприношење, 125 Заамвона молитва, 126 Завеса на олтару, 126 Завет, 127 Завист, 127 Задушнице, 128 Заклетва, 128 Закон божји, 130 Запис, 130 Затворништво, 130 Заупокојна богослужења, 130 Зачала, 131 Звездица, 131 Звона, 132 Звонцад, 133 Зли дуси, 133 Злопамћење, 134 Знамење, 135 Знаци времена, 135 Игуман, 136 Игуманија, 136 Идиоритмија, 136 Изобразитељна, 136 Икона и иконопоштовање, 136 Иконлук, 138 Иконоборство, иконоломство, 138 Иконографија, 139 Иконопис, 139 Иконописац, 140 Иконопоштовање, 141 Иконостас, 141 Икос, 142 Илитон, 142 Имена Христова, 143 Имендан, 144 Инок (види Монах), 144 Ипођакон, 144 Ирмологија, 144 Ирмос, 144 Исихазам, 144 Искупљење, 146 Искушеник, 146 Искушење, 146 Ислам, 146 Истина, 147 Иступљење, 148 Јектенија, 149 Јелеј, 149 Јелеосвештање, 149 Јерарх, 149 Јерархија, 149 Јереј, 150 Јерес, 150 Јерођакон, 152 Јеромонах, 152 Јерусалим, 152 Јудаизам, 152 Јуродиви Христа ради, 153 Јутарња или јутрење, 153 Кадионица, 154 Наслов: Православни појмовник за почетнике: Речник хришћанских термина од богослужења до духовности Издавач: Образ светачки Страна: 406 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 12,5 x 17,5 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-81798-02-7

MEINE LIEBE MILICA DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 386568 Isbn: 9788661520952 Autor : Snežana Veljković Izdavač : STELA KNJIGE Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život. Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodic... Detaljnije Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život. Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira. „Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta. Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…” Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Snežana Veljković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač STELA KNJIGE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14x20 Strana 441 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Meine liebe Milica Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život. Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge“, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira. „Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… Hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta. Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…“

Snežana Veljković Meine liebe MilicaMeki povezČovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život.Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „ krpio ruke i noge“ , odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira.„ Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… Hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta.Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje… “2/23

Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život. Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira. „Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta. Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…”

Autor: Snežana VeljkovićČovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život.Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira.„Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta.Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…”

Putujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja. I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno. I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:„Rđom kapo dok mu je koljena!“Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,doktora filoloških naukaPutujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja. I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno. I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:„Rđom kapo dok mu je koljena!“Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,doktora filoloških nauka Čitaj dalje

Говори – краљ Петар I је књига која се чекала близу једног века. Она сабира сачуване говоре краља Петра од ступања на престо до абдикације 1914. и представља јединствену могућност да се упознате са аутентичним речима омиљеног српског краља. У овој књизи прочитаћете шта је краљ мислио о уставу, политичким слободама, демократији, политичким партијама, али и о Косовском завету, ослбођењу и уједињењу српских земаља. Књига је настала на основу заборављеног избора краљевих речи из 1924, која никада није биo објављен у потпуности, те сачуване архиве Српских новина (службеног гласила Краљевине Србије) и Политике. Обогаћена је краљевим предговором чувеном делу Џона Стујуарта Мила О слободи, биографским есејем Јована Дучића и уводним словодом Њ. К. В. престолонаследника Александра. Говори краља Петра настајали су различитим поводом: приликом отварања седница народне скупштине, представљања програма различитих влада, путовања по Србији и инострантву, али и приликом отварања веома важних установа и споменика. Такође, у књизи су све ратне прокламације краља Петра, као и његови говори одушевљеним Београђанима на повратку с фронта. Заједно, они чине једну програмску, културну и идеолошку целину – метафору вредности којима је Србија тежила у свом златном добу. Одабране речи из књиге Говори – краљ Петар I Ми, Ја и ви, господо министри, бићемо одговорни пред историјом и пред успоменом на дедове наше за све злоупотребе што се у овој земљи са слободом или против ње учиниле буду. Карађорђе и сви они јунуаци из 1804. године тражиће од нас рачуна од аманета који нам поверише, од слободне Србије коју су животом својим искупили. Оно што хоћу да оставим иза себе сину моме, и чиме мислим да ћу отаџбини својој највећу услугу учинити, то је пример једног скроз уставног владара. И ја сам ставио себи у задатак да сам на првом месту радим строго у границама Устава на који сам се заклео, па да то и од сваког другог тражим. Док је сећања на Косово, биће и Србин у стању да одолева свакој најезди, да с успехом брани на свима тачкама права своја. Дух косовски, дух оних јунака који славно падоше на бранику Отаџбине своје, задахнуће нас кад год нам буде требало да осигурамо национални опстанак свој, и он ће собом надокнадити оно што нам у броју буде недостајало. Српски је народ мален, а њега нису никад ни распињали какви велики завојевачки планови. Али је српски народ у исто време и свестан своје славне прошлости, свестан улоге, коју је некад у историји играо и коју је позват да игра у овом крају Европе. Поштујући свачија права, он ће вазда најенергичније тражити да се и о његовим историјом зајемченим правима рачуна води, кад томе време дође. Ми треба да гледамо једни у другима синове исте Отаџбине који јој сви подједнако искрено добра желимо, и да у начелним разликама видимо само разне путеве да се до тога општег добра дође. Не допуштајмо никако да нас у политичкој борби жучност савлада, и да у брату Србину гледамо непријатеља зато што је друге политичке партије. Из предговора Њ. К. В. престолонаследника Александра „Краљ Петар I није био само Краљ Ослободилац, који нам је донео велике и славне победе у рату и дуго чекану слободу. Био је и први истински уставни владар, запамћен као европски либерал, са демократским погледом на свет. Једнакост свих, правда и владавина права били су идеали и принципи који су га водили. Његову владавину обележиле су многе потешкоће, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, али, он је успео да савлада све препреке и поведе своју земљу и народ на пут уставности, парламентаризма и демократије. Вођен идејом ослобођења и уједињења српског народа, предводио је војску Краљевине Србије у њеним најславнијим, херојским данима. Сећање на то јунаштво живо је и данас. До последњег часа био је веран својој војсци, чак и када је, већ стар и болестан, са својим војницима прошао албанску голготу Првог светског рата, када се цела војска повукла из Србије у Грчку, да би потом стала на нови, Солунски фронт. Пробој тог фронта донео је победу савезничким снагама и мир Европи и целом свету.” Наслов: Говори – краљ Петар I Издавач: Catena mundi Страна: 200 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14,8 x 21 cm Година издања: 2022 ИСБН: 978-86-6343-177-5

Говори – краљ Петар I је књига која се чекала близу једног века. Она сабира сачуване говоре краља Петра од ступања на престо до абдикације 1914. и представља јединствену могућност да се упознате са аутентичним речима омиљеног српског краља. У овој књизи прочитаћете шта је краљ мислио о уставу, политичким слободама, демократији, политичким партијама, али и о Косовском завету, ослбођењу и уједињењу српских земаља. Књига је настала на основу заборављеног избора краљевих речи из 1924, која никада није биo објављен у потпуности, те сачуване архиве Српских новина (службеног гласила Краљевине Србије) и Политике. Обогаћена је краљевим предговором чувеном делу Џона Стујуарта Мила О слободи, биографским есејем Јована Дучића и уводним словодом Њ. К. В. престолонаследника Александра. Говори краља Петра настајали су различитим поводом: приликом отварања седница народне скупштине, представљања програма различитих влада, путовања по Србији и инострантву, али и приликом отварања веома важних установа и споменика. Такође, у књизи су све ратне прокламације краља Петра, као и његови говори одушевљеним Београђанима на повратку с фронта. Заједно, они чине једну програмску, културну и идеолошку целину – метафору вредности којима је Србија тежила у свом златном добу. Одабране речи из књиге Говори – краљ Петар I Ми, Ја и ви, господо министри, бићемо одговорни пред историјом и пред успоменом на дедове наше за све злоупотребе што се у овој земљи са слободом или против ње учиниле буду. Карађорђе и сви они јунуаци из 1804. године тражиће од нас рачуна од аманета који нам поверише, од слободне Србије коју су животом својим искупили. Оно што хоћу да оставим иза себе сину моме, и чиме мислим да ћу отаџбини својој највећу услугу учинити, то је пример једног скроз уставног владара. И ја сам ставио себи у задатак да сам на првом месту радим строго у границама Устава на који сам се заклео, па да то и од сваког другог тражим. Док је сећања на Косово, биће и Србин у стању да одолева свакој најезди, да с успехом брани на свима тачкама права своја. Дух косовски, дух оних јунака који славно падоше на бранику Отаџбине своје, задахнуће нас кад год нам буде требало да осигурамо национални опстанак свој, и он ће собом надокнадити оно што нам у броју буде недостајало. Српски је народ мален, а њега нису никад ни распињали какви велики завојевачки планови. Али је српски народ у исто време и свестан своје славне прошлости, свестан улоге, коју је некад у историји играо и коју је позват да игра у овом крају Европе. Поштујући свачија права, он ће вазда најенергичније тражити да се и о његовим историјом зајемченим правима рачуна води, кад томе време дође. Ми треба да гледамо једни у другима синове исте Отаџбине који јој сви подједнако искрено добра желимо, и да у начелним разликама видимо само разне путеве да се до тога општег добра дође. Не допуштајмо никако да нас у политичкој борби жучност савлада, и да у брату Србину гледамо непријатеља зато што је друге политичке партије. Из предговора Њ. К. В. престолонаследника Александра „Краљ Петар I није био само Краљ Ослободилац, који нам је донео велике и славне победе у рату и дуго чекану слободу. Био је и први истински уставни владар, запамћен као европски либерал, са демократским погледом на свет. Једнакост свих, правда и владавина права били су идеали и принципи који су га водили. Његову владавину обележиле су многе потешкоће, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, али, он је успео да савлада све препреке и поведе своју земљу и народ на пут уставности, парламентаризма и демократије. Вођен идејом ослобођења и уједињења српског народа, предводио је војску Краљевине Србије у њеним најславнијим, херојским данима. Сећање на то јунаштво живо је и данас. До последњег часа био је веран својој војсци, чак и када је, већ стар и болестан, са својим војницима прошао албанску голготу Првог светског рата, када се цела војска повукла из Србије у Грчку, да би потом стала на нови, Солунски фронт. Пробој тог фронта донео је победу савезничким снагама и мир Европи и целом свету.” Предговор: Њ. К. В. престолонаследник Александар А5 формат, тврд повез, 200 страна

Opis proizvoda Putujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja. I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno. I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su. I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece. I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju. Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava. Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo. Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet: „Rđom kapo dok mu je koljena!“ Izvod iz recenzije Jadranke Milošević, doktora filoloških nauka

Autor: Dragan ŽivaljevićPutujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja.I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno.I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:„Rđom kapo dok mu je koljena!“Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,doktora filoloških nauka

НА ПУТУ ОД МАНАСТИРА ЛЕПАВИНЕ ДО СВЕТЕ ГОРЕ АТОНСКЕ Велики је изазов писати о лепавинској мистичној лепоти, но ја сам, и поред тога, непрекидно покушавао да је текстовима дочарам. Управо ме та мистичност касније подстакла да изађем из Лепавине и кренем на путописна истраживања православне духовности. С обзиром на то да је духовни свет већи и разноврснији од материјалног, свестан сам да крећем у истраживање дубоког океана. Од алата за снимање имам само пет чула којима желим да снимим његове неистражене тајне. Контакт сам тражио тамо где је духовни свет најближи материјалном, на светим местима, у манастирима, чији житељи не причају много о духовности, већ живе духовност. Од када сам доживео Богородицу Лепавинску, у мом животу појавило се присуство духовног света. Првих година нисам имао потребу да излазим из лепавинске котлине, а онда, када сам духовно проходао, пружила ми се прилика да проширим своје видике. Упознавање са православном духовношћу постало ми је могуће у Србији, у мноштву манастира које доживљавам као центре православне духовности. Први део истраживања чинила су путовања од Лепавине до Свете Горе. Кренуо сам према Богородичином врту, управо тамо откуда је отац Гаврило пре много година дошао к нама у Лепавину. Да бих стигао до жељеног, морао сам своје кораке врло пажљиво да испланирам. Зато сам се држао упутстава које ми је мој духовник давао из лепавинске котлине. Путујући и посећујући православна света места, доживео сам мени до тада непознате лепоте Божијег духовног света. Кренувши од манастира Лепавине, преко Србије до Свете Горе и назад, открио сам многе лепоте Божије творевине о којима мало ко зна. На многобројним путовањима имао сам сву потребну подршку својих родитеља који су увек били уз мене. Помогло ми је велико искуство и знање, као и прави путеводитељски савет архимандрита Гаврила из манастира Лепавине, мога духовног оца као и мати Михаиле из манастира Ваведења у Београду. Уз њихову помоћ моја путовања су била правилно усмеравана. Манастири о којима сам писао су ми били приступачни, а њихова врата увек отворена. Захваљујем се оцу Гаврилу, мати Михаили из манастира Ваведење у Београду, својим родитељима и пријатељима, као и свима онима који су путовали са мном и на тај начин били део моје духовне истраживачке мисије, током које смо се сви заједно, макар за једну степеницу, приближили духовним лепотама Православља. АУТОР Ненад Бадовинац рођен је у Бјеловару 12.октобра 1977.године. Средњу економску школу завршио је у Бјеловару. 1996. у Вараждину уписује Факултет организације и информатике Свеучилишта у Загребу. Дипломирао је на смеру Информациони системи на тему ”Рачунална симулација рада банкарског система”. Од завршетка студија до данас активан је на пословима информатичког и пословног конзалтинга у примени софтверских решења у аутомобилској индустрији. Ненад је дугогодишњи технички сарадник на лепавинском веб сајту и духовно је чедо оса Гаврила Лепавинског. ДРУГИ О АУТОРУ Љиљана Синђелић Николић Носећи у себи љубав Божију и љубав према човеку, архимандрит Гаврило је у брату Ненаду разгорео ту хришћанску искру са којом се, како кажу Свети Оци, сви рађамо. И осењен том љубављу Ненад креће у свет и међу нас. Када човек дише Богом онда може и да напише, као што је Ненад написао: ”Једно јутро, када сам се пробудио, дотакао ме је зрак светлости па ме шапатом пита - хоћеш ли овај дан подарити Господу?” Одговор на ово питање налазимо у његовим ”Сусретима са светим местима”, где он пише да та Светлост треба ”од смрти да створи живот”, ”да уништи немире у срцима нашим и разбије све недоумице у нашим магловитим мислима”. Закључује мудро Ненад: ”Тако је данас Светлост узела све бреме са мојих рамена и разбила их о Чашу; као стакло су се расуле све моје маголовите недоумице и суморне мисли, као и све магловите маштарије које изједају душе људске.” Радомир Вучић Полазећи из котлине манастира Лепавине с благословом Богородице Лепавинске, често путујући сам или заједно са мати Михаилом а у духу са оцем Гаврилом, Ненад Бадовинац се након вишегодишњег пребивања преко граница духовних хоризоната и после светогорских ноћи, враћа равним путем са цјелим једним богатством, угошћава своје читаоце духовном храном и пјесмом и на томе можемо да му будемо дубоко захвални. Пошавши као дјечак из окружења манстира Лепавине, завистан, како и сам признаје, од здравих осмјеха и искрених погледа оних са којима се потом сусретао, пишчево ”ја” са којим се као читаоци упознајемо и саживљавамо, враћа нам се овом књигом у виду домаћина, Ненада Бадовнинца, једне зреле, озбиљне и здраве личности, која је очувала потребну младалчку чистоту душе, тако неопходну за вјечни живот, чак и онда када више немамо тако честу могућност да се предамо безбрижном дечијем загрљају. Тој души и једном новом писцу на књижевно духовном небу читалачка јавност може искрено да се радује. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР, 7 СУСРЕТ СА ДУХОВНОШЋУ, 9 ПУТЕВОДИТЕЉ МОГ ИСТРАЖИВАЊА, 13 У ПОСЕТИ СВЕТИЊАМА ИСТОЧНЕ ДУХОВНОСТИ, 19 МАНАСТИP ЛЕПАВИНА, 29 МАНАСТИР МАНАСИЈА, 33 МАНАСТИР ОСТРОГ, 37 МАНАСТИР ЈОШАНИЦА, 41 МАНАСТИР СТУДЕНИЦА, 45 КОСОВСКЕ СВЕТИЊЕ, 53 МAНАСТИР КРУШЕДОЛ И ВЕЛИКА РЕМЕТА, 57 МAНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ У БЕОГРАДУ, 61 НА САЈМУ КЊИГА, 65 МAНАСТИР ТРЕСИЈЕ, 57 МAНАСТИР СВЕТОГ ЛУКЕ - БОШЊАНИ, 71 МAНАСТИР PABAНИЦА, 77 МАНАСТИРИ ЛЕЛИЋ, ЋЕЛIИЈЕ И МАНАСТИР ПУСТИЊА, 79 МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ, 83 МAНАСТИР ДУБРАВА, 87 МАНАСТИР КОВИЉ, 95 МАНАСТИР ЉУБОСТИЊА, 99 МAНАСТИР ФЕНЕК, 103 МАНАСТИРИ ЖИЧА И ВУЈАН, 107 МАНАСТИР МИЛЕШЕВА, 113 КИВОТ ПАТРИЈАРХА ПАВЛA, 117 НЕБЕСКО ОПЕЛО ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, 121 РОДНО СЕЛО ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, 125 АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО ИЗАБРАО КОВЕРАТ СА ИМЕНОМ НАСЛЕДНИКА ПАТРИЈАРХА ПАВЛA, 129 МAНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ У БЕОГРАДУ, 135 ЦРКВА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ, 139 ВАСКРС У МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНА, 143 АРXAНГЕЛ ГАВРИЛО, 147 МАНАСТИР ЂУНИС, 151 ЦРКВА СВЕТОГ МАРКА, 157 ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ, 161 МAНАСТИР РАДОВАШНИЦА, 165 ЦРКВА СВЕТОГ ПРЕОБРАЖЕЊА, 169 ВАВЕДЕЊЕ У МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНA, 175 МАНАСТИР КУВЕЖДИН, 179 МАНАСТИР ВОЈЛОВИЦА, 183 НА ПРАЗНИК АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА, 187 ПУТОВАЊЕ ПPEМA БОГОРОДИЧИНОМ ВРТУ, 195 СВЕТА ГОРА АТОНСКА, 199 Прва светогорска ноћ, 201 Друга светогорска ноћ , 204 Трећа светогорска ноћ, 205 Четврта светогорска ноћ 206 МОЈ ПУТ НА СВЕТУ ГОРУ, 209 ОВЧАРСКО - КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ, 221 МАНАСТИР СВЕТОГ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ, 225 МАНАСТИР СВЕТОГ НАУМА - ОХРИД, 229 СЕЛО ДУБОКА, 233 ДУХОВНИ И ВИРТУЕЛНИ СВЕТОВИ, 217 МАНАСТИР ВИТОВНИЦА, 241 МАНАСТИР КОПОРИН, 245 ВАСКРС У МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНА, 247 МАНАСТИР ГРГЕТЕГ, 249 ПРЕДСТАВЉАЊЕ МАНАСТИРА ЛЕПАВИНЕ У БЕОГРАДУ, 253 МАНАСТИР ТУМАН, 255 ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ, 259 МАНАСТИР СВЕТОГ АРХИЋАКОНА СТЕФАНА У СОМБОРУ, 263 МАНАСТИР KPУПA, 265 У СУСРЕТ ВАЉЕВСКОМ ПРОЛЕЋУ, 269 МАНАСТИР ПЕТКОВИЦА, 273 ЗЕМЉА ЖИВИХ, 277 СВЕТИЊЕ ГРАДА КРАГУЈЕВЦА, 281 МАНАСТИР МИЉКОВО, 283 МАНАСТИР РАЈИНОВЛЦ, 289 ПОВРАТАК КУЋИ, 291 ПРАВОСЛАВНИ БЕОГРАД, 297 ПОГОВОР, 301 О АУТОРУ, 307 САДРЖАЈ, 309 Наслов: Сусрети са светим местима Издавач: Самостални издавач Ненад Бадовинац Страна: 310 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-916479-0-2

Tvrd povez, 200 strana, nova knjiga, izdanje Catena mundi 2023 Govori – kralj Petar I je knjiga koja se čekala blizu jednog veka. Ona sabira sačuvane govore kralja Petra od stupanja na presto do abdikacije 1914. i predstavlja jedinstvenu mogućnost da se upoznate sa autentičnim rečima omiljenog srpskog kralja. U ovoj knjizi pročitaćete šta je kralj mislio o ustavu, političkim slobodama, demokratiji, političkim partijama, ali i o Kosovskom zavetu, oslbođenju i ujedinjenju srpskih zemalja. Knjiga je nastala na osnovu zaboravljenog izbora kraljevih reči iz 1924, koja nikada nije bio objavljen u potpunosti, te sačuvane arhive Srpskih novina (službenog glasila Kraljevine Srbije) i Politike. Obogaćena je kraljevim predgovorom čuvenom delu Džona Stujuarta Mila O slobodi, biografskim esejem Jovana Dučića i uvodnim slovodom Nj. K. V. prestolonaslednika Aleksandra. Govori kralja Petra nastajali su različitim povodom: prilikom otvaranja sednica narodne skupštine, predstavljanja programa različitih vlada, putovanja po Srbiji i inostrantvu, ali i prilikom otvaranja veoma važnih ustanova i spomenika. Takođe, u knjizi su sve ratne proklamacije kralja Petra, kao i njegovi govori oduševljenim Beograđanima na povratku s fronta. Zajedno, oni čine jednu programsku, kulturnu i ideološku celinu – metaforu vrednosti kojima je Srbija težila u svom zlatnom dobu. Odabrane reči iz knjige Govori – kralj Petar I Mi, Ja i vi, gospodo ministri, bićemo odgovorni pred istorijom i pred uspomenom na dedove naše za sve zloupotrebe što se u ovoj zemlji sa slobodom ili protiv nje učinile budu. Karađorđe i svi oni junuaci iz 1804. godine tražiće od nas računa od amaneta koji nam poveriše, od slobodne Srbije koju su životom svojim iskupili. Ono što hoću da ostavim iza sebe sinu mome, i čime mislim da ću otadžbini svojoj najveću uslugu učiniti, to je primer jednog skroz ustavnog vladara. I ja sam stavio sebi u zadatak da sam na prvom mestu radim strogo u granicama Ustava na koji sam se zakleo, pa da to i od svakog drugog tražim. Dok je sećanja na Kosovo, biće i Srbin u stanju da odoleva svakoj najezdi, da s uspehom brani na svima tačkama prava svoja. Duh kosovski, duh onih junaka koji slavno padoše na braniku Otadžbine svoje, zadahnuće nas kad god nam bude trebalo da osiguramo nacionalni opstanak svoj, i on će sobom nadoknaditi ono što nam u broju bude nedostajalo. Srpski je narod malen, a njega nisu nikad ni raspinjali kakvi veliki zavojevački planovi. Ali je srpski narod u isto vreme i svestan svoje slavne prošlosti, svestan uloge, koju je nekad u istoriji igrao i koju je pozvat da igra u ovom kraju Evrope. Poštujući svačija prava, on će vazda najenergičnije tražiti da se i o njegovim istorijom zajemčenim pravima računa vodi, kad tome vreme dođe. Mi treba da gledamo jedni u drugima sinove iste Otadžbine koji joj svi podjednako iskreno dobra želimo, i da u načelnim razlikama vidimo samo razne puteve da se do toga opšteg dobra dođe. Ne dopuštajmo nikako da nas u političkoj borbi žučnost savlada, i da u bratu Srbinu gledamo neprijatelja zato što je druge političke partije. Iz predgovora Nj. K. V. prestolonaslednika Aleksandra „Kralj Petar I nije bio samo Kralj Oslobodilac, koji nam je doneo velike i slavne pobede u ratu i dugo čekanu slobodu. Bio je i prvi istinski ustavni vladar, zapamćen kao evropski liberal, sa demokratskim pogledom na svet. Jednakost svih, pravda i vladavina prava bili su ideali i principi koji su ga vodili. Njegovu vladavinu obeležile su mnoge poteškoće, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu, ali, on je uspeo da savlada sve prepreke i povede svoju zemlju i narod na put ustavnosti, parlamentarizma i demokratije. Vođen idejom oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, predvodio je vojsku Kraljevine Srbije u njenim najslavnijim, herojskim danima. Sećanje na to junaštvo živo je i danas. Do poslednjeg časa bio je veran svojoj vojsci, čak i kada je, već star i bolestan, sa svojim vojnicima prošao albansku golgotu Prvog svetskog rata, kada se cela vojska povukla iz Srbije u Grčku, da bi potom stala na novi, Solunski front. Proboj tog fronta doneo je pobedu savezničkim snagama i mir Evropi i celom svetu.” Predgovor: Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar

nije putovala kao na slikama ne znam tacnu godinu, procenjeno po izgledu Vasilije „Vasa” Eškićević (Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar/3. februar 1933) je bio srpski slikar i nastavnik crtanja. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Vidi još 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Irigu, 1/13. januara 1867. godine, od oca Koste ratara i majke Ljube rođ. Lazić iz Bukovca.[1] Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učio je berberski zanat, ali ga je napustio zbog umetnosti. Posle toga je otišao u Beč i upisao jednu privatnu slikarsku školu. U Beču je pohađao i večernji kurs crtanja pri Akademiji likovnih umetnosti. Posle tri godine školovanja u Beču otišao je u Rusiju gde je završio petorazrednu umetničku školu, kao pitomac ruske države.[2] Posle te škole pohađao je još tri godine privatni institut kneginje Tenišove u Petrogradu pod vođstvom čuvenog ruskog realiste Ilje Rjepina, a 1900. godine primljen je kao Rjepinov đak u Imperatorsku akademiju umetnosti, koju je završio 1908. dobivši diplomu za konkursnu sliku „Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima“.[3] Do Prvog svetskog rata ostao je u Rusiji kao nastavnik crtanja i izlagao u Moskvi i Petrogradu. Kad je počeo Prvi svetski rat došao je u Srbiju i postao dobrovoljac, ratni slikar Prve srpske armije. Kao dobrovoljac u vojsci je proveo pet godina i prošao golgotu Albanije, boravak na Krfu i proboj Solunskog fronta. Posle toga se vratio u Irig. Nedugo zatim prešao je u Novi Sad, u kome je nastavio da živi sve do smrti, 1933. godine.[2] Najveći deo njegovih starijih slika ostao je u Petrogradu. Osim slika koje se nalaze u Rusiji, opus mu sačinjavaju uglavnom portreti ratnika, scene i položaji iz rata i, ređe, pejzaži. Radio je u stilu akademskog realizma. Prema novijim stavovima likovne kritike, u njegovim delima ima elemenata ekspresionizma. Bavio se i književnim radom i prevođenjem. Bio je član književnog odeljenja Matice srpske. Pesme, članke i prevode objavljivao je u „Otadžbini“ (1892), „Luči“ (1896—99), „Braniku“ (1898-99 i 1904), „Srbadiji“ (1923—24), „Severnoj Srbiji“ (1925—26). Njegova autobiografija, skice i ostali rukopisi čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Njegova porodica je najvredniji deo umetničke zaostavštine poklonila Galeriji Srpske čitaonice i knjižnice u Irigu. Najveći privatni kolekcionar njegovih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata bio je Željko Ražnatović Arkan. Umro je u Novom Sadu, 21. januara/2. februara 1933. godine.[2]

GRADINA 84-87 / 2018 Izdavac: Niški Kulturni Centar, Niš, 2018 Mek povez 465 str. SADRŽAJ: Reč urednika Zoran Pešić Sigma: O tenderima i poeziji... 7 ČITANJE GRADA Bojan Jovanović: Ime Niša - prvobitno značenje i važeće pogrešno tumačenje... KNJIŽEVNI PORTRET: PETAR MATOVIĆ Goran Maksimović: Poezija i odbrana sveta... Vladimir B. Perić: Lumenalni vijadukti u mračnoj komori... Miloš Đurđević: Bjelina, masna hartija i socijalna pravda: o poeziji Petra Matovića... Goran Lazičić: U raljama postdemokratije?... Petar Matović: O moći pesničkog jezika... (Sa uručenja Nagrade Branko Miljković) Petar Matović: San dolazi sekirama... Aleksandra Gojković: Postalo je nemoguće ćutati... (Razgovor sa Petrom Matovićem) SRBIJA 2049 Stevan Bošnjak: Recept za spravljanje androidee... Ilija Bakić: Nešto kao vic... Stevan Šarčević: Dug je put kroz zemlju Srbiju... Ivan Potić: Preduzeće br. 3... Darko Tuševljaković: Uzvišenost... Pavle Zelić: Prateći onog koji vidi kroz tamu... POEZIJA MALA ANTOLOGIJA SAVREMENE POLJSKE POEZIJE KRAKOV Izbor i prevod s poljskog jezika Biserka Rajčić Eva Lipska: Havarija sveta... Adam Zagajevski: Asimetrija... Rišard Krinjicki: Kako nastaje... Marćin Švjetlicki: Ovde... Mihal Zablocki: Ne volim poeziju... Miloš Bjedžicki: Asklop... Eva Elžbjeta Novakovska: Žena šminka usta ispred ikone... Roman Honet: To crnilo naziva se zemlja... Erik Ostrovski: Sveti Franja obraća se pticama... Jadviga Malina: Zid... Lukaš Manjčik: Pleme... Jakub Kornhauzer: Fabrika kvasca... Malgožata Lebda: Matičnjak... Prevodi Đuzepe Beli: Soneti... (Sa italijanskog jezika preveo Bojan Belić) Johanes Bobrovski: Tad voleo sam zlatnu vugu... (Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski) Mihaela Albu: Deset pesama... (Sa rumunskog jezika preveo Slavko Almajan) Slave Đorđo Dimoski: Vavilonski drhtaj... (Sa makedonskog jezika preveo Radoslav Vučković) Iz prevodilačke radionice Danijele Trajković Hada Sendu: 100 miliona svetlosnih godina sna... Kevin Higins: Neće biti više grmljavine... Alisija Minjarez Ramirez: Zemaljski... Oktavio Kvintanila: Usamljenost... Debejsiš Parašar: Parfimisana paučina... Iz novih rukopisa Zoran Vučić: Uporedne pesme... Tatjana Venčelovski: Prozor u dvorište... Hana Gadomski: Trupa... Bojan Ilić Bokerini: Rastegljiva rana... Mirjana Petrović filipović: Menelik... Dragan Hamović: Skokom udalj... Damir Jocić: Vertikala... Marijana Jovelić: Spasena u trouglu... Nikola Živanović: Nekrolozi, balade, koračnice... Anastasia Stoiljković: Svakodnevna antika... KARL MARKS: INSPIRACIJA Karl Marks: Knjiga ljubavi (Izabrao i sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski) Viktor Vorošilski: Stari Marks... (Sa poljskog jezika preveo Petar Vujičić) Hans Magnus Encensberger: Karl Hajnrih Marks (Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski) Mihael Kriger: Marks govori... (Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski) Adam Zagajevski: Stari Marks... (S poljskog jezika prevela Biserka Rajčić) Mirča Dinesku: Pijanstvo s Karlom Marksom... Milan Uzelac: Teze o Marksu... LINKOVI Dmitrij Lihačov: Katerinuška se malo zadržala... (Sa ruskog jezika preveo Andrij Lavrik) Bojan Belić: Đuzepe Đoakino Beli - Pesnik Nebeske Ulice... Vesna Trijić: Moć narativa... (Roman „Gorski“ Vesne Goldsvorti i njegove veze sa „Velikim Getsbijem“ Skota Ficdžeralda) Marijana Jovelić: Kada strast potrga dugmad i raskopča kragnu: oslobađanje puta knedli u grlu... (O „Bludnom paripu“ Enesa Halilovića) Aleksandra Batinić: Nemogućnost življenja, mogućnost pisanja i bezvremenost pamćenja... (Pripovetka „Miš beli sreću deli“ iz knjige Preživljavanje Dragoslava Mihailovića) Samir LJajić, Tatjana D. Đukić i Milan Dojčinović: Jezik odgovornosti u medijima... Jadranka Milenković: Umetnost, izvor, cilj, potiskivanje... Mikica Živković: Izdaleka tu, izbliza nigde... (refleksije, introspekcije) LJubiša M. Kocić: Rene Magrit – slika kao poetski kondenzat... Adrijana Turajlić: O umetnicima street art-a kroz film izlaz kroz prodavnicu suvenira... Zoran Nikolić: Željko Pahek ili zvuk simfonije budućeg doba!... KRITIKA Ivan Kolarić: „Nije ostala nijedna stvar koja nije bila polupana” džepna istorija rebetika... (O knjizi Gejl Holst, Put u rebetiko: muzika grčke potkulture: pesme o ljubavi, tuzi i hašišu) Jelena Veljković Mekić: Moć pripovedanja... (O knjizi Suzan Perou Lekovite priče za lakše i srećnije odrastanje) Aleksandar B. Laković: LJubav i nakon kraja sveta... (O knjizi Zvonka Karanovića Iza zapaljenih šuma) Milomir Gavrilović: Radosti i porazi izricanja kao preduslov uspona duha... (O knjizi Živorada Nedeljkovića Uspon) Marija Bulatović: Novi tipovi tekstualnosti... (O knjizi Milana Orlića Andrić, Crnjanski, Pekić: pripovedne strukture srpskog (post)modernističkog romana...) Hristina Aksentijević: Simulakrum svakodnevnog sveta u (auto)kritičkoj prizmi Jovana Nikolića... (O knjizi Jovana Nikolića Hotel Nikaragva) Oliver Milijić: Iz tame sveta u svet svet(l)a... (O knjizi Zorana Vučića Prošlost budućnosti) Milijan Despotović: Zajedno pesmeno ploviti... (O knjizi Ace Vidića Brodovlje i druge pesme) BELEŠKE O AUTORIMA... FLAY LEAF Saša Dimitrijević: Vaskrs vapaja...

Vranje 2004. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (31 cm), 200 strana. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Vranje je vekovima bilo malo varoško naselje, ali sa izuzetnom geopolitičkom, strategijskom i topotrafskom pozicijom. Ono je ne samo raskrsnica vojničkih i trgovačkih puteva nego i migraciona raskrsnica. “To je čudo koliko se rasnih, političkih, ekonomskih i kulturnih poligona tu sudarilo, u jednoj jedinoj tački, svojim najoštrijim rogljevima, i tim sudarom stvorilo jedan jedini mali, ali tvrdi čvor“ (Miloš Savković). Ovaj `tvrdi čvor` je velika muka, ljubav i preokupacija Emilije Ostojić. U njoj je silno delovala i podsticala je na rad do krajnosti sažeta misao mudraca Iva Andrića: “Čovek je dužan svome zavičaju“. Na početku fotomonografije su dve-tri lirski obojene strane o prisnom odnosu autorke Vranjanke prema rodnom mestu. Potom sledi iscrpna dijahronocelina o jednom od najvažnijih i najinteresantnijih gradova od Beograda do Soluna, o mestu u kojem su se u oštrom kontrastu sudarili Istok i Zapad, Sever i Jug. Činjenički i jezirovito govori se o ostacima kulture iz najdavnijih vremena u Vranjskoj kotlini, o prvim pomenima Vranja i srpskom srednjem veku, o ropstvu pod osmanlijskom vlašću, o 19. i 20. stoleću. Prekretnica u razvoju Vranja je šesta i sedma decenija 20. veka. Za relativno kratko vreme grad postaje značajno industrijsko mesto na Balkanu, `Čudo na jugu Srbije`, kako se govorilo i pisalo. Poslednji deo ove celine ima naslov: Na kraju trećeg milenijuma. Vranje se ponovo našlo na raskršću. I ono nije jedno. Autorka čvrsto veruje u njegovu budućnost, Probran materijal iz izvora i literature je znalački raspoređen i doneseni su mnogi utemeljeni sudovi i zaključci. Izvod iz recenzije prof. dr Momčila Zlatanovića Sadržaj: Umesto uvoda U LAVIRINTU PROHUJALIH VEKOVA Prvi pomeni Vranja Srpska srednjovekovna župa Vranje Markovo Kale Crkva Svetog Nikole Manastir Sveti Prohor Pčinski VRANJE U OSMANLIJSKOM CARSTVU Vranje u devetnaestom veku Tursko groblje Krstata džamija Hamam Sahat-kula Sulejman begov saraj Prvi srpski ustanak Narodni ustanak 1841. godine Ašarat Beli most Vranjska crkva Kraj četvorovekovnog ropstva VRANJE POSLE OSLOBOĐENjA 1878. GODINE Srpske kuće u tursko vreme Muzej kuća Bore Stankovića Spomenik oslobodiocima Vranja Hotel Vranje Zgrada suda Zgrada Načelstva Kuća na uglu Živopisna okolina Školstvo na pragu dvadesetog veka DVADESETI VEK Kapitalizam ulazi u vranjsku varoš Ratne golgote Spomenik žrtvama bugarskih okupatora u Balkanskim i Prvom svetskom ratu Orijentalna varoš se urbanizuje Zanatska čaršija Štamparija Novi svet Trgovačka tradicija Kafane i hoteli Vranjske česme Vranjska Gimnazija Kulturni milje grada Varši suprotnosti Ratna stihija II svetskog rata zapalila je Vranje Oružani otpor Spomenik revolucije Posleratna stagnacija Nagli razvitak Vranje na meti NATO sila NA PRAGU TREĆEG MILENIJUMA Privreda Poljoprivreda Informisanje Kultura Sport VRANjE NEKAD I SAD Lileratura

Autor - osoba Krakov, Stanislav, 1895-1968 = Krakov, Stanislav, 1895-1968 Naslov Krila : roman / Stanislav Krakov ; priredio Gojko Tešić Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1991 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 163 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tešić, Gojko, 1951- = Tešić, Gojko, 1951- Zbirka Dela Stanislava Krakova ; ǂknj. ǂ2 ISBN 86-7363-117-3 Napomene Tiraž 2.000 Napomena priređivača: str. 161-163 Kritika o romanu: str. 133-160 Bibliografija: str. 162-163. Predmetne odrednice Krakov, Stanislav, 1895-1968 -- `Krila` Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“. U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke… Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 – Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski i jugoslovenski oficir, novinar, književnik, filmski reditelj, bibliofil, ekslibrist i numizmatičar, iz porodice poljskih plemića. Obavljao je dužnost urednika Vremena. Bio je dobrovoljac u odredu Vojina Popovića – Vojvode Vuka u Balkanskim ratovima, a učestvovao je i u Prvom svetskom ratu i borbama na Solunskom frontu, za šta je odlikovan Ordenom Belog orla, Ordenom Jugoslovenske krune, Ordenom Svetog Save, Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je Vladu narodnog spasa pod predsedništvom svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik novina Novo vreme i Obnova. Porodica i obrazovanje Rođen je 28. marta 1895. godine u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog Jevrejina i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu, a završio 1905. u Zaječaru. Posle toga je 1913. godine završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Stanislav Krakov kao dobrovoljac u četi vojvode Vuka 1912. godine; za pojasom mu je sablja koju je dobio od komandanta turske Vardarske armije Vojnički dani Kao đak sedmog razreda gimnazije, Krakov se prijavio kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske. Ranjen je kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles. Tokom 1916. godine je uređivao časopis Rovovac. Ranjavan je ukupno 17 puta, a dobio je devet različitih odlikovanja. Penzionisan je 21. juna 1921. godine u činu poručnika. Međuratna karijera Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava. Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939). Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov između dva rata Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 9. jula 1940. do 1941. godine. Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963–1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997). Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Bavio se i kinematografijom. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlju naših careva i kraljeva. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“. Film je prikazan novembra 1940. Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943–1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata. Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović. U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“. Dela Život čoveka na Balkanu Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968. MG154 (N)

Italijanski mornari za srpsku vojsku U jeku zime 1915/1916. godine, srpska vojska u kleštima armija Centralnih sila, prisiljena je na povlačenje u pratnji mase naroda. Na albanskim obalama Jadrana spasena je izvanrednom humanitarno-vojnom operacijom italijanske Kraljevske mornarice, uz učešće francuskih i engleskih brodova, te prebačena na drugu obalu mora. U nameri da potpuno novom, do sada nepoznatom arhivskom građom, upotpuni prikaz završne faze operacija povlačenja neobezbeđene srpske vojske na obale Albanije, sklopljen je mozaik izvanrednog napora saveznika Srbije da se spase vojska i narod prabacivanjem brodovima na sigurnu teritoriju. Na čelu ovih operacija našla se Kraljevska mornarica Italije. Među svim saveznicima, podnela je gotovo celokupan teret i odgovornost poduhvata. Od 12. decembra 1915. pa do 29. februara 1916. godine, italijanska mornarica je iz Albanije evakuisala 260.895 srpskih vojnika i izbeglica, 24.000 austrijskih vojnika - zarobljenika srpske vojske, 10.153 konja, 68 topova i 300.000 tona hrane i materijala. Sa vojskom je evakuisana i srpska vlada, vojni vrh, kralj Petar I Karađorđević i regent Aleksandar. Obavljeno je 248 plovidbi i upotrebljeno 350 lađa. U istoj operaciji, evakuisano je i 6.000 crnogorskih vojnika1 i kralj Nikola I sa porodicom. Ova pomorska operacija može da se uporedi sa onim što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata između 25. maja i 3. juna 1940. u Denkerku na severu Francuske, kada je evakuisano preko 300.000 engleskih i francuskih vojnika. Ta evakuacija bila je odlučujuća za pobedu saveznika, baš kao što je to bila ova, obavljena tokom zime 1915/1916. Posle dugogodišnjih iscrpljujućih rovovskih borbi bez ikakvog pomaka na svim savezničkim frontovima, tek je srpska vojska, u jurišu 15. septembra 1918, uspela da probije Solunski front i da u nezadrživom napredovanju odluči pobedu u manje od dva meseca. Ali te vojske pobede ne bi bilo, da par godina ranije, na obalama Albanije, nije bilo italijanske Kraljevske mornarice da joj pruži ruku i preveze je do spasa. Iako po značenju i brojkama slične, operacije masovne evakuacije iz Albanije i Denkerka nikako se ne mogu poistovetiti: evakuacija u Denkerku bila je isključivo vojna operacija, dok je ona u Albaniji bila humanitarna u uslovima rata. Operacija u Denkerku odnosila se isključivo na evakuaciju 1 Reč je o dobrovoljcima u crnogorskoj vojsci. Najvećim delom činili su ih Hercegovci i Bokelji. Još januara 1915. su u vojsci Crne Gore formirana četiri dobrovoljačka bataljona: Gatački, Bilećki, Trebinjski i Bokeljski. Činili su ih Srbi dobrovoljci prebegli u Crnu Goru pre ili posle prinudne mobilizacije u austrougarsku vojsku. Svi su se stavili pod komandu kralja Nikole. Znajući da prema zarobljenim Srbima Austrougarska nije primenjivala međunarodna pravila o ratnim zarobljenicima, a da je na dezertere iz austrougarske vojske - u koje su svrstavane i prebeglice, inače austrougarski vojni obveznici - primenjivana smrtna kazna po kratom postupku, kralj Nikola je pred povlačenje, iz borbenih redova prve povukao dobrovoljačke formacije. One su upućene na albansku obalu i odatle evakuisane, da bi potom bile uključene u sastav Srpske vojske i učestvovale u proboju Solunskog fronta. O ovome i Mitrović, Andrej. Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik, 2014, 135 i 269 i Kostić, Vasko. Bokelji u Prvom svjetskom ratu. Obalska Albanska golgota. Herceg Novi: NVO “Matica Boke”, 2014, 17-18.__ vojske, pa time bila unapred predviđena, precizno isplanirana i sprovedena po svim vojnim pravilima i procedurama. Suprotno tome, evakuacija srpske vojske i naroda iz Albanije samo se delimično odnosila na evakuaciju vojske. Najveći deo evakuisanih bili su civili, a dobar deo vojnika činili su bolesni i ranjeni. Osim toga, trebalo je evakuisati i više desetina hiljada zarobljenika srpske vojske koji su među prvima stigli na albanske obale Jadrana. Složenost i rizici situacije postali su skoro nepremostivi problem u uskom morskom kanalu posebne konfiguracije, kao što je to prostor donjeg Jadrana. Možemo slobodno da kažemo da je Otrantski kanal za Jadran jednako problematičan kao što je to Lamanš za Severno more. Ako je za Englesku transport trupa u Francusku značio teški ispit strateškog umeća, žrtava i hrabrosti, italijanska mornarica se, transportujući svoje trupe u Valonu i evakuišući srpsku vojsku i narod na drugu obalu Jadrana, suočila sa daleko težim problemima. Zašto? Kanal Lamanš je širok dvadeset četiri morske milje, sa relativno plitkim vodama koje je trebalo blokirati i čuvati, dok je Otrantski kanal širok preko četrdeset morskih milja, sa vodama dubine od oko hiljadu metara, u kojima se ne mogu koristiti jednostavni sistemi odbrane kao u Lamanšu. Osim toga, u neposrednoj blizini Otrantskog kanala bio je Kotor, tada moćna austrijska pomorska baza, dok je specifična konfiguracija morskog zaleđa istočne obale Jadrana pružala neprijatelju mogućnosti da se lako zakloni, da izveštava i snabdeva svoje podmornice. Takođe, dok se engleski ekspedicioni korpus iskrcavao u prave luke i na teritoriju pripremljenu za ratna dejstva, pa dakle već snabdevenu svom materijalnom organizacijom koja omogućava život i ratna dejstva brojnoj armiji sa druge strane mora, italijanska mornarica je morala da sve to stvori ex-novo. U Albaniji nije bilo ničega: ni puteva, ni pristaništa, ni luka. Stoga je italijanska mornarica morala da odredi i stvori prostor za iskrcavanje, obezbeđujući istovremeno odbranu i sve organizacione aspekte, pre svega za svoju vojsku, a potom za ogroman broj Srba u povlačenju. I sve to u samo par meseci u jeku zime 1915/1916. godine. O ulozi saveznika u pomoći srpskoj vojsci u povlačenju postoji ozbiljno razmimoilaženje u stavovima kada je reč o pomoći Francuske i Italije. U tom pogledu, istorijskoj građi, izvoru i svedoku istorije, mora da se pruži apsolutno prvenstvo. I to posebno onda, kada se u tumačenje istorije uvuku emocije. Nikada se, ni u jednom trenu, ne sme smetnuti s uma da je istina ta koja uvek ima prednost, pa čak i u odnosu na tradicionalno srpsko frankofilstvo. U ovom slučaju, kada se posle ravno stotinu godina pojavljuje nova arhivska građa, neminovna je mogućnost promene shvatanja prošlosti, koja se postiže kritikom postojeće, poznate arhivske građe o srpsko-francuskim odnosima i vezama za vreme Velikog rata. Italijanski arhivi pružaju upravo takvu priliku i otvaraju novo polje razvoja istoriografije u Srbiji. Osim toga, u dosadašnjoj istorijskoj analizi odnosa Srbije sa saveznicima, primećuje se i ozbiljan nedostatak korišćenja arhivske građe drugih saveznika, dok se procene uglavnom zasnivaju, kao dosije jedne propagande, na prijateljstvu Srba i Francuza. Uticaj Francuske na srpsku intelektualnu posleratnu elitu bio je opšteprisutan, a stavovi srpske javnosti počivaju na oduševljenju Francuskom i njenom moći i francuskom pomoći obnovi srpske vojske, pomoći koju je Srbija platila do poslednje pertle na vojničkoj cokuli. Francuski oficiri su uživali harizmu u srpskom oficirskom kolektivu od kojih je dobar broj bio školovan u francuskim vojnim školama, bio profrancuske kulturne orijentacije i francuske vojne doktrine. A oficiri su uživali podršku frankofonskih političara. Tako se i politika duboko uplela u istorijske procene. Na stranicama koje slede, činjenicama se otvara slika onoga šta se dešavalo i kako se odigravalo. Iznosi se relevantna i precizno određena, dosad nepoznata arhivska građa, koja širi poglede i dopunjuje znanja o značaju Italije kao srpskog saveznika, a naročito o njenoj humanitarnoj i medicinskoj pomoći pruženoj u zimu 1915/1916. godine. Nove činjenice rasteruju maglu s jednog polja srpske istoriografije i stvaraju uslove novim generacijama srpskih istoričara da donesu sud o pomoći Italije, ali i da preispitaju iskustva Srbije sa drugim saveznicima. Prikaži više