Šifra artikla: JB 1140406 Set sadrži: četiri zvezde, plastični nož 21 cm , plastičnu kuku, luk sa četiri strele , dva plastična mača 45 cm i dve futrole za mač. Deklaracija Naziv i vrsta robe: Nindža oružje Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

Čak i u vremenu video-igrica i mobilnih telefona, u životu svakog dečaka i dalje mora postojati kutak rezervisan za pravljenje mornarskih čvorova, izgradnju kućice na drvetu i priče o izuzetnim podvizima. Kada se prisetimo detinjstva, prvo što nam pada na pamet jeste to da smo u to doba imali neuporedivo više vremena. Ova knjiga vraća čaroliju opuštenih nedeljnih popodneva i beskrajno dugih letnjih dana – jer su oni i dalje tu ako želite da ih pronađete. Današnji dečaci nisu ništa manje radoznali od dečaka iz ranijih vremena tako da će sigurno uživati u pričama o neustrašivim delima kao što je pohod na Antarktik ili vršljanje po podrumu u potrazi za delovima od kojih će napraviti elektromagnet. Ako im date zanimljivu ideju, sigurno će pokušati da naprave kristal, da sklepaju kolica, ili da nauče kako se mogu orijentisati pomoću zvezda. Ova knjiga sadrži poglavlja o čuvenim bitkama, o insektima i dinosaurusima, kao i citate koji će svakom dečaku dobro doći. Iz nje takođe možete saznati kako da napravite luk i strelu, ili da postanete konstruktori najboljeg papirnog aviona na svetu. Naslov: Opasna knjiga za dečake Izdavač: Alnari Strana: 256 (cb) Povez: tvrdi Pismo: Format: 22.5x28 cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-7710-185-5

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Carstvo letnjeg meseca - S. K. Gvin Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 510 Format: 21 cm Povez: Broširani Čuveni Komanči i njihove legendarne borbene sposobnosti diktirale su tempo kojim se otvorio zapad Amerike. Ratnici Komanča važili su za najbolje konjanike u istoriji. Njihovo umeće sa lukom i strelom i kopljem zaustavilo je pohod španskog Meksika na sever i francusku ekspanziju zapadno od Luizijane. Bili su toliko efikasni u odbijanju belih kolonista da su direktno odgovorni za formiranje čuvenih teksaskih rendžera i za pojavu oružja specijalno dizajniranog za borbu protiv njih – revolvera. Nakon vrsnog opisa uspona Komanča, Gvin nam predstavlja uzbudljivu dramu o Sintiji En Parker, devetogodišnjoj devojčici koju su Komanči oteli i koja je postala ozloglašena Bela Skvo. Sintija je odbijala da se vrati među belce sve dok je teksaski rendžeri nisu zarobili i nasilno vratili kući. Još poznatiji je bio njen sin Kvana, poslednji i najveći poglavica Komanča, ratnik koji nikada nije izgubio bitku. U Carstvu letnjeg meseca Gvin nam donosi jednu od najfascinantnijih priča o Divljem zapadu ikada ispričanu. Ovaj živopisni i precizni istorijski zapis četrdesetogodišnje borbe između Komanča i belih doseljenika idealan je za sve ljubitelje istorije i kulture severnoameričkih Indijanaca. „Gvin nam pruža detaljan, uzbudljiv prikaz jednog od najbitnijih momenata američke istorije i portrete dva jedinstvena čoveka, Kvane Parkera i Ranalda Makenzija,čija ga je međusobna borba definisala.” – Lari Makmarti, pisac i dobitnik Pulicerove nagrade

Uzrast 4+ Zemlja HOLANDIJA Pol Dečaci

Uzrast 3+ Zemlja KINA Pol Dečaci

Uzrast 3+ Zemlja KINA Pol Dečaci

NOVA KNJIGA 240 str, ilustrovano, tvrd povez, 30 x 25 cm SADRŽAJ: 1. SREDNJOVEKOVNI RATOVI VITEZOVI Viteštvo Viteški turniri Red Zmaja Sveti ratnici Srednjovekovne ratnice SREDNJOVEKOVNO ORUŽJE Oklopi i panciri Mač Šlem Štit Koplj Topuz Luk i strela Samostrel Oružje za opsadu VOJNE FORMACIJE Pešadija Konjica Najamnici Baštinski i pronijarski odredi Pronijari Turci 2. ŽIVOT U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI FEUDALIZAM SRPSKI DVOR Srpske kraljice Vladarski ornat UTVRĐENI GRADOVI 3. SRPSKI SREDNJEVEKOVNI VLADARI RAĐANJE SRBIJE Hrišćanstvo NEMANJIĆI Stefan Nemanja Sveti Sava i krstaši Stefan Nemanjić Prvovenčani Stefan Radoslav Stefan Vladislav Stefan Uroš Stefan Dragutin Stefan Uroš II Milutin Stefan Uroš III Dečanski Bitka na Velbuždu Stefan Uroš IV Dušan Stefan Uroš V Bitka na Marici Kraljević Marko Kosovska bitka SRBIJA POSLE NEMANJIĆA Lazar Hrebeljanović Stefan Lazarević Đurađ Branković Lazar Branković Stefan Branković O autoru Literatura `Monografska publikacija Srpski vitezovi u doba Nemanjića delo je koje u celosti potpisuje slikar Nebojša Đuranović; Đuranović je, naime, i autor teksta i autor vrednih ilustracija, rađenih tehnikom ulje na platnu. Sažeti životopisi srpskih vladara iz dinastije Nemanjića i bočnih dinastija, osnova su koju autor nadograđuje uvidom u društveno uređenje srednjovekovne Srbije, ali i u svakodnevni život koji iz tog uređenja proističe, kao i u važne bitke, sudbonosne za srpsku državu srednjeg veka, u kojima su slavu stekli srpski vladari i vitezovi. Zahvaljujući strukturi dela, autor je iz zaborava izvukao mnoge lepe reče staroslovenskog jezika i srpske redakcije staroslovenskog, podsećaćajući čitaoce ko su bili meropsi, sokalnici i otroci, šta su to soće, obroci i pozobi. Drugi deo teksta u potpunosti je posvećen opremi i oružju srpskih vitezova srednjeg veka i bogato je ilustrovan preciznim prikazima opreme i oružja. Estetski kanoni slikara Nebojše Đuranovića našli su svoj savršen izraz u plemenitim crtama lica srpskih srednjovekovnih velikaša i veličanstvenoj lepoti njihovih haljina, stegova i štitova. Upravo raskošna likovna oprema cele knjige ukazuje na autorovu ideju da stvori delo, koje zahvaljujući umetničkim dometima njegovih ilustracija prevazilazi edukativnu funkciju samog teksta i postaje reprezentativna knjiga koja će, kao i spomenici iz vremena koje slika i prepričava, postati deo srpske kulturne baštine.`

Bazooka svetleća puška za mehuriće pravi 69 balončića odjednom Upoznajte našu neverovatnu svetleću pušku za mehuriće koja može stvoriti čak 69 balončića odjednom! Bazooka puška za mehuriće ima šarene svetleće efekte koji će osvetliti vašu igru u mraku, što ga čini savršenim za igru napolju. Inovativni dizajn puške ima 69 rupa za mehuriće i izbacuje hiljade šarenih balona svakog minuta. Napravljen od netoksičnog ABS materijala, veoma bezbedan za decu i kućne ljubimce, bez curenja ili prosipanja vode. Takođe ima režim bezbednog ventilatora za hlađenje, koji koristi meke sunđeraste lopatice rotora kako bi obezbedio sigurnu igračku za vašu decu i kućne ljubimce. Kada je dete umorno, ovaj pištolj za mehuriće se može koristiti kao mali ventilator da donese hladan i udoban vetar. Jednostavan za nošenje i punjenje baterije, sa ručkom koja vam omogućava da ga lako nosite napolju. Punjiva baterija ima dug životni vek, tako da se ne morate brinuti o zameni baterija. Osim toga, ovaj set uključuje i Bubble Liquid ploču, litijumsku bateriju, kabl za punjenje i čak 2 boce sa sapunicom. Ovo je savršen rođendanski poklon za zabavu na otvorenom za vaše najmlađe ili za vas i vaše prijatelje. Uz ovaj set, dobijate sve što vam je potrebno da biste započeli stvaranje predivnih mehurića odmah! U paketu se nalaze dve boce sa sapunicom, kao i litijumska baterija i kabl za punjenje. Ovaj set je odličan izbor za sve koji žele da stvore zabavno i interaktivno iskustvo sa mehurićima. Sa lakim raketnim bacačem ili mašinom u obliku luka i strele, deca će se lako upustiti u zabavno igranje sa mehurićima. Ovaj set je savršen izbor za rođendanske zabave, piknike, vikende na plaži ili bilo koju drugu priliku za zabavu na otvorenom. Zato ne čekajte više, nabavite svoj set svetleće puške za mehuriće odmah i počnite stvaranje neverovatnih mehurića danas! Veličina paketa: 24cm x 17cm x 13.5cm Težina: 0.613kg Bazooka svetleća puška za mehuriće pravi 69 balončića odjednom Samo u Tron Shop prodaji. Ovaj proizvod nije dostupan u prodavnicama. Isporuka na vašoj adresi u roku od 24-48h. – Poručite direktno preko sajta (popunjavanjem forme za porudžbinu) – Pozovite naš call centar na brojeve 0612222896, 0642222896 ili 069222896 – Pošaljite SMS sa podacima o proizvodu, kupcu i adresi isporuke na broj 0612222896 Za uslove saradnje pogledajte stranicu Info. Postanite naš pratioc na FB i instagram stranici

Sve je novo i nikada nije korišćeno i u orignalnom pakovanju. -možete lično preuzeti vaš proizvod na Novom Beogradu - možete nas pozvati na broj sa oglasa ili samo ostavite vaš Kontakt telefon kako bi mi vas pozvali - dajemo vam garanciju - brzu uslugu i NAJRELANIJE cene - imamo širok asortiman proizvoda - 24/7 smo otvoreni i spremni da vam pomognemo i usluzimo. - na poruke odgovaramo u najkraćem roku Opis Frozen 2u1 set fenomenalan set koji je idealan igranje dece sa drugarima ili za njihovu samostalnu igru u dvorištu ili u kući. U setu ide konstrukcija koša čija stopa se puni peskom ili vodom zbog stabilnosti. Sama konstrukcija koša se pravi iz više delova. Set sadrži: košarkašku tablu sa obručem – metu –1 kom Stopu za postolje — 1 kom 6 delova konstrukcije za košarkašku tablu – metu — 6kom Košarkašku loptu — 1 kom Pumpu za košarkašku loptu — 1 kom Luk za strele raspona 35cm — 1 kom Strele — 3 kom ŠIFRA artikla050 Poručite proizvod za samo 3 sekunde tako što ćete ostavite vaše sledeće podatke na Sasomange : Ime-prezime Mesto-grad Broj telefona Poštanski broj

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Frozen set 2u1 košarka + streljaštvo Sve je novo i nikada nije korišćeno i u orignalnom pakovanju. – Frozen 2u1 set fenomenalan set koji je idealan igranje dece sa drugarima ili za njihovu samostalnu igru u dvorištu ili u kući. U setu ide konstrukcija koša čija stopa se puni peskom ili vodom zbog stabilnosti. Sama konstrukcija koša se pravi iz više delova. Set sadrži: košarkašku tablu sa obručem – metu –1 kom Stopu za postolje — 1 kom 6 delova konstrukcije za košarkašku tablu – metu — 6kom Košarkašku loptu — 1 kom Pumpu za košarkašku loptu — 1 kom Luk za strele raspona 35cm — 1 kom Strele — 3 kom ŠIFRA artikla Frozen set 2u1 košarka + streljaštvo

Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine.Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber.Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpuIli na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Frozen set 2u1 košarka + streljaštvo Sve je novo i nikada nije korišćeno i u orignalnom pakovanju. - Frozen 2u1 set fenomenalan set koji je idealan igranje dece sa drugarima ili za njihovu samostalnu igru u dvorištu ili u kući. U setu ide konstrukcija koša čija stopa se puni peskom ili vodom zbog stabilnosti. Sama konstrukcija koša se pravi iz više delova. Set sadrži: košarkašku tablu sa obručem – metu –1 kom Stopu za postolje — 1 kom 6 delova konstrukcije za košarkašku tablu – metu — 6kom Košarkašku loptu — 1 kom Pumpu za košarkašku loptu — 1 kom Luk za strele raspona 35cm — 1 kom Strele — 3 kom ŠIFRA artikla Frozen set 2u1 košarka + streljaštvo

Opis Dodatne informacije Informacije o dostavi Česta pitanja Opis Upoznajte našu neverovatnu svetleću pušku za mehuriće koja može stvoriti čak 69 balončića odjednom! Bazooka puška za mehuriće ima šarene svetleće efekte koji će osvetliti vašu igru u mraku, što ga čini savršenim za igru napolju. Inovativni dizajn puške ima 69 rupa za mehuriće i izbacuje hiljade šarenih balona svakog minuta. Napravljen od netoksičnog ABS materijala, veoma bezbedan za decu i kućne ljubimce, bez curenja ili prosipanja vode. Takođe ima režim bezbednog ventilatora za hlađenje, koji koristi meke sunđeraste lopatice rotora kako bi obezbedio sigurnu igračku za vašu decu i kućne ljubimce. Kada je dete umorno, ovaj pištolj za mehuriće se može koristiti kao mali ventilator da donese hladan vazduh. Jednostavan za nošenje i punjenje baterije, sa ručkom koja vam omogućava da ga lako nosite napolju. Punjiva baterija ima dug životni vek, tako da se ne morate brinuti o zameni baterija. Osim toga, ovaj set uključuje i Bubble Liquid ploču, litijumsku bateriju, kabl za punjenje i čak 2 boce sa sapunicom. Ovo je savršen rođendanski poklon za zabavu na otvorenom za vaše najmlađe ili za vas i vaše prijatelje. Uz ovaj set, dobijate sve što vam je potrebno da biste započeli stvaranje predivnih mehurića odmah! U paketu se nalaze dve boce sa sapunicom, kao i litijumska baterija i kabl za punjenje. Ovaj set je odličan izbor za sve koji žele da stvore zabavno i interaktivno iskustvo sa mehurićima. Sa lakim raketnim bacačem ili mašinom u obliku luka i strele, deca će se lako upustiti u zabavno igranje sa mehurićima. Ovaj set je savršen izbor za rođendanske zabave, piknike, vikende na plaži ili bilo koju drugu priliku za zabavu na otvorenom. Zato ne čekajte više, nabavite svoj set svetleće puške za mehuriće odmah i počnite stvaranje neverovatnih mehurića danas! Veličina paketa: 24cm x 17cm x 13.5cm Težina: 0.613kg Dodatne informacije Boja za dečaka, za devojčicu Informacije o dostavi Isporuka robe se vrši na celoj teritoriji Republike Srbije. Način dostave: BEX kurirska služba Rok isporuke: 48h (u okviru radnih dana) Cena isporuke za Srbiju: 390 RSD Za porudžbine preko 4.000 RSD poštarina je besplatna. Česta pitanja Da li mogu vratiti ili zameniti robu? Moguće je i vratiti i zameniti robu, potrebno je popuniti odgovarajući obrazac iz odeljka za reklamacije sa sajta i proslediti popunjen obrazac na email: [email protected] Ko snosi troškove zamene ili odustanka od naručenog proizvoda? Trošak poštarine u slučaju odustanka od kupovine snosi kupac, dok u slučaju zamene zbog naše greške ili oštećenja u transportu Alexonlineshop će snositi troškove poštarine. Da li primate platne kartice? Moguće je plaćanje karticama, kao i plaćanje IPS QR kodom, putem fakture za pravna lica, kao i pouzećem. Da li mogu da poručim putem e – maila ili telefona? Možete. Pozivamo Vas da nas kontaktirate na email: [email protected] ili na telefone: 069 2222 896 061 2222 896 064 2222 896 *Sve cene na ovom sajtu iskazane su u dinarima. PDV je uračunat u cenu. Alex Online Shop maksimalno koristi sve svoje resurse da Vam svi artikli na ovom sajtu budu prikazani sa ispravnim nazivima specifikacija, fotografijama i cenama. Ipak, ne možemo garantovati da su sve navedene informacije i fotografije artikala na ovom sajtu u potpunosti ispravne

PC Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: UbiSoft Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Raskošnim ženama i raskošnim igrama čovek je sklon da oprosti mnoge stvari. Svesni smo toga da su redovne godišnje pojave nastavaka Assassin’s Creed i Call of Duty običan money grab, da je kompletna kreativna vizija koja stoji iza njih motivisana parama, a ne željom da se iskrče novi putevi. Svesni smo da tu nema ljubavi, već samo interesa, ali proći će još mnogo godina pre pojave bora zbog kojih ćemo početi da ih shvatamo objektivno. Assassin’s Creed III, peti Assassin naslov, „rols-rojs” meÄ‘u open world akcionim avanturama, suviše je raskošan, bogat i plodan da bi zaslužio neko ozbiljnije zakeranje... Peti AC donosi trećeg protagonistu. Konor, odnosno Radunhagedon, pola Englez a pola Mohavk Indijanac, jeste junak čiji prolog predstavlja najbolji uvod u neku Assassin’s Creed igru do sada. Smeštena na severnoamerički kontinent u predvečerje i tokom Rata za nezavisnost, igra će vas provesti kroz sveži kleš izmeÄ‘u Templara i Asasina, pojačan emocijama i situacijama koje donosi narodni ustanak protiv pohlepnog kralja iz stare Evrope. Uporedo sa avanturama u novom svetu, teći će finalno poglavlje priče o Dezmondu Majlsu i katastrofi na čijoj prevenciji već 10.000 godina rade AI konstrukti civilizacije koju je sunce spalilo protuberancom. Assassin’s Creed III konačno donosi odgovore na većinu bitnih pitanja i zaokružuje priču, ne pomišljajući da se nemoralno poigrava sa vašim strpljenjem poput Revelationsa, istovremeno dajući snažan nagoveštaj o zapletu i temi sledećeg, next-gen nastavka franšize. Elem, Konor... Od svih blještećih elemenata igre, on nekako najmanje sija. Ecio Auditore, šarmantni šalabajzer / hladnokrvni ubica, bio je suviše dobro napisan i suviše dobro odglumljen da bi njegove čizme lako ispunilo stopalo naviklo na mokasine. Konor nije jednodimenzionalan, ali u igri više služi kao ogledalo istorijskih i paraistorijskih likova i situacija nego kao neko ko samostalno nosi priču. Rečenice izgovara kao da je bolestan, a karakterno je projektovan kao moralni stereotip pravednog vestern Indijanca kojeg kontakt sa civilizacijom belog čoveka razočarava i baca u depresiju. Assassin’s Creed III može da se podeli na pet osnovnih gameplay/teritorijalnih celina. Dve velike urbane zone (Boston i Njujork) čine okosnicu priče i većine story misija. Davenport homestead je vaše lično imanje sa sopstvenom ekonomijom, koje podseća na fino zakomplikovani Montegrioni i koje tokom igre služi kao atraktivna sporedna zanimacija koja donosi lovu. Divlja granica (Frontier) jeste hibridna zona koja kombinuje opcione i story misije sa lovom na divljač (ekonomski momenat u korelaciji sa ekonomijom imanja). Naposletku, tu su pomorske bitke, koje ćete aktivno voditi za kormilom asasinske krstarice Akvila, i koje čine najimpresivniju sporednu stvar u igri (svega dve story misije su „plovidbenog tipa”). Sudari brodova iz perspektive trećeg lica, manevrisanje izmeÄ‘u protivnika i hridina, delikatni tajming za okidanje iz topova i ostali morski gameplay elementi nude impresivnu zabavu na kraće staze. U odnosu na prethodne nastavke, Assassin’s Creed III je mehanički, pre svega borbeno pojednostavljen. U fajtovima više nema „lockovanja” na protivnike, a kompletnu borbu hladnim oružjem sprovodite tasterima za napad i kontranapad, što je princip koji važi za sva sečiva, batine, sekire, bodeže, sablje i tomahavk. S obzirom na to da se igra dešava u eri aktivne prolifiracije baruta, kubure i muskete čine drugu bitnu celinu vašeg i protivničkog arsenala. Crveni mundiri, osnovni i najbrojniji antagonisti igre, kao i Templari, banditi i drugi sekundarni ološ primarno su naoružani musketama sa bajonetima, tako da svaki iole masovniji fajt ima i daljinsku i melee komponentu. Što se tiče vašeg arsenala, on je daleko najobimniji u odnosu na ranije igre. Pored skrivenih sečiva, tu su luk i strela, tomahavk, otrovne strelice, kubure sa jednom ili više cevi, batine, sekire, sablje, rapiri... U osnovi, celokupan arsenal „Zlatne serije” i „Lunovog Magnus stripa”... Lov i borba sa divljim životinjama, kao i posledično dranje koje donosi vredne kože i krzna podsećaju na sistem korišÄ‡en u Red Dead Redemptionu, samo sa više varijacija na temu praćenja tragova i taktike. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Francuska

PC Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: UbiSoft Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Raskošnim ženama i raskošnim igrama čovek je sklon da oprosti mnoge stvari. Svesni smo toga da su redovne godišnje pojave nastavaka Assassin’s Creed i Call of Duty običan money grab, da je kompletna kreativna vizija koja stoji iza njih motivisana parama, a ne željom da se iskrče novi putevi. Svesni smo da tu nema ljubavi, već samo interesa, ali proći će još mnogo godina pre pojave bora zbog kojih ćemo početi da ih shvatamo objektivno. Assassin’s Creed III, peti Assassin naslov, „rols-rojs” meÄ‘u open world akcionim avanturama, suviše je raskošan, bogat i plodan da bi zaslužio neko ozbiljnije zakeranje... Peti AC donosi trećeg protagonistu. Konor, odnosno Radunhagedon, pola Englez a pola Mohavk Indijanac, jeste junak čiji prolog predstavlja najbolji uvod u neku Assassin’s Creed igru do sada. Smeštena na severnoamerički kontinent u predvečerje i tokom Rata za nezavisnost, igra će vas provesti kroz sveži kleš izmeÄ‘u Templara i Asasina, pojačan emocijama i situacijama koje donosi narodni ustanak protiv pohlepnog kralja iz stare Evrope. Uporedo sa avanturama u novom svetu, teći će finalno poglavlje priče o Dezmondu Majlsu i katastrofi na čijoj prevenciji već 10.000 godina rade AI konstrukti civilizacije koju je sunce spalilo protuberancom. Assassin’s Creed III konačno donosi odgovore na većinu bitnih pitanja i zaokružuje priču, ne pomišljajući da se nemoralno poigrava sa vašim strpljenjem poput Revelationsa, istovremeno dajući snažan nagoveštaj o zapletu i temi sledećeg, next-gen nastavka franšize. Elem, Konor... Od svih blještećih elemenata igre, on nekako najmanje sija. Ecio Auditore, šarmantni šalabajzer / hladnokrvni ubica, bio je suviše dobro napisan i suviše dobro odglumljen da bi njegove čizme lako ispunilo stopalo naviklo na mokasine. Konor nije jednodimenzionalan, ali u igri više služi kao ogledalo istorijskih i paraistorijskih likova i situacija nego kao neko ko samostalno nosi priču. Rečenice izgovara kao da je bolestan, a karakterno je projektovan kao moralni stereotip pravednog vestern Indijanca kojeg kontakt sa civilizacijom belog čoveka razočarava i baca u depresiju. Assassin’s Creed III može da se podeli na pet osnovnih gameplay/teritorijalnih celina. Dve velike urbane zone (Boston i Njujork) čine okosnicu priče i većine story misija. Davenport homestead je vaše lično imanje sa sopstvenom ekonomijom, koje podseća na fino zakomplikovani Montegrioni i koje tokom igre služi kao atraktivna sporedna zanimacija koja donosi lovu. Divlja granica (Frontier) jeste hibridna zona koja kombinuje opcione i story misije sa lovom na divljač (ekonomski momenat u korelaciji sa ekonomijom imanja). Naposletku, tu su pomorske bitke, koje ćete aktivno voditi za kormilom asasinske krstarice Akvila, i koje čine najimpresivniju sporednu stvar u igri (svega dve story misije su „plovidbenog tipa”). Sudari brodova iz perspektive trećeg lica, manevrisanje izmeÄ‘u protivnika i hridina, delikatni tajming za okidanje iz topova i ostali morski gameplay elementi nude impresivnu zabavu na kraće staze. U odnosu na prethodne nastavke, Assassin’s Creed III je mehanički, pre svega borbeno pojednostavljen. U fajtovima više nema „lockovanja” na protivnike, a kompletnu borbu hladnim oružjem sprovodite tasterima za napad i kontranapad, što je princip koji važi za sva sečiva, batine, sekire, bodeže, sablje i tomahavk. S obzirom na to da se igra dešava u eri aktivne prolifiracije baruta, kubure i muskete čine drugu bitnu celinu vašeg i protivničkog arsenala. Crveni mundiri, osnovni i najbrojniji antagonisti igre, kao i Templari, banditi i drugi sekundarni ološ primarno su naoružani musketama sa bajonetima, tako da svaki iole masovniji fajt ima i daljinsku i melee komponentu. Što se tiče vašeg arsenala, on je daleko najobimniji u odnosu na ranije igre. Pored skrivenih sečiva, tu su luk i strela, tomahavk, otrovne strelice, kubure sa jednom ili više cevi, batine, sekire, sablje, rapiri... U osnovi, celokupan arsenal „Zlatne serije” i „Lunovog Magnus stripa”... Lov i borba sa divljim životinjama, kao i posledično dranje koje donosi vredne kože i krzna podsećaju na sistem korišÄ‡en u Red Dead Redemptionu, samo sa više varijacija na temu praćenja tragova i taktike. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Francuska

Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

PS3 Far Cry 4 Proizvođač: Ubisoft Datum izlaska: 18.11.2014. "Daleki krik" nas ovoga puta vodi na Himalaje, u regiju Kyrat. Najjača strana igre Far Cry 4 je ogroman i nov svet u kome se radnja cele igre dešava. Poznati aspekti sakupljanja materijala i pravljenja svega što je potrebno za određenu misiju, koje svi volimo iz predhodnih delova, su preneti i u ovaj nastavak ali i poboljšani tako da nikada ne postoji osećaj da je nešto već viđeno. Priča ovog nastavka je izvanredno urađena spajajući realan svet i konflikte na koje smo navikli sa supernaturalnim svetom, što kao rezultat daje stvarno magično iskustvo. Sa najvećom mapom do sada, velikim brojem novih aktivnosti i next-gen grafikom, Far Cry 4 je vrhunac serijala i must-buy naslov. Ako ste igrali prošli Far Cry, verovatno se sećate da je igra bila zaista dobra u nekim od ključnih elemenata ali da je protagonista bio vrlo razočaravajuć. Kao i čitava priča koja je pratila igru, sa prenaglašenim besmislenim elementima koji nisu imali potencijal ni da u trash maniru pruže neki kvalitet i zabavu. Čini nam se da je Ubisoft takođe ovo uvideo i da je igra koja je sada pred nama odgovorila na neke od ovih ključnih mana. Sa druge strane, open world gameplay ovoga puta možda neće delovati toliko impresivno, u smislu da ste sve ovo već videli, ali je makar setting u kome se igra odigrava vrlo zanimljiv, pa Far Cry 4 i na tom planu uspeva da bude interesantniji u odnosu na prethodnika. Ono što pokušavamo već u startu da vam kažemo je da je Far Cry 4 vrlo solidna igra. Gomila očiglednih nedostataka i jasnih mana je i dalje prisutna, ali iskreno, ne znamo ko je i očekivao da će Far Cry 4 biti remek delo. Radi se o zabavnoj igri, četvrtom delu koji nam stiže samo dve godine posle trećeg (makar ih Ubisoft ne štancuje kao Assassin’s Creed koji je svoj vrhunac dostigao sa dve igre u prazničnoj sezoni ove godine). Kada Far Cry 4 direktno uporedimo sa prošlim delom, rekli bismo da je četvorka gotovo u svakom aspektu bolja igra. A to je već nešto. Polazna osnova kada je u pitanju priča je i ovoga puta prilično jasna i jednostavna od samog starta. Vi ste u ulozi Ajay Ghalea, sina političkih revolucionara u fiktivnom kraljevstvu koje se naziva Kyrat. Ajay se vraća kako bi odao priznanje svojoj pokojnoj majci ali je vrlo brzo uvučen u konflikt koji se odvija između pobunjeničke armije Golden Path i sadistički nastrojenog tiranina pod imenom Pagan Min. Još od prvih trejlera je bilo jasno da će glavni antagonista u igri zapravo biti ključni lik oko koga će se sve prelamati, a ne oko čoveka iza puške, odnosno vas. I tako zaista i jeste. Ajay do kraja igre neće biti ni blizu toga da postane interesantan lik, dok je Pagan Min jedan od upečatljivijih gaming likova koji su se pojavili ove godine. Ostali likovi u igri – definitivno ne. Neki od njih idu toliko daleko u svojoj besmislenosti, da nam zaista nije bilo jasno da li se radilo o nedostatku kontrole kvaliteta pa imamo ovako šareno iskustvo, ili su developeri zaista mislili da se radi o dobrom humoru kada su kreirali neke od ovih apsurdno ne zabavnih elemenata. Kada je u pitanju gameplay, Far Cry 4 se drži već proverene formule. Data vam je ogromna sloboda da radite ono što vi želite. Osvajate, skupljate, pravite, igra zapravo ponekad, iako se radi o punokrvnom akcionom naslovu, pokazuje da je samo da su se za taj pravac odlučili, mogla da bude i open world RPG, uzimajući u obzir koliko je svet zaista ogroman i razrađen. Oni što je međutim novina je fenomenalni setting Kyrat-a koji je omogućio puno toga novog. Okruženja su pod uticajem kultura naroda sa Himalaja, pre svega Tibeta, Nepala i Indije. Kada se ovo pogleda kroz prizmu samog gameplaya, dobili smo izuzetno interesantan prostor da u njemu pravimo haos u tipičnom Far Cry maniru. Kanjoni i planine pružaju potpuno nove mogućnosti taktičkog igranja. Kretanje ogromnom mapom u igri jeste prema očekivanju sporije, ali je to dobra vest, imajući u vidu nove načine na koji možete da stignete sa mesta A na mesto B. Korišćenje wingsuit-a je pun pogodak. Grappling hook će vam takođe omogućiti da stignete do naizgled nedostižnih delova mape. Tu su naravno i vozila za koja moramo da istaknemo da obratite pažnji na kotrole. Po default settingu, na isti analogni i vozite levo/desno i dodajete gas ili kočite. Ovo je tu verovatno kako bi imali slobodu da radite i druge stvari dok vozite. Verovatno ćete se na ovakve kontrole navići ali pogledajte za svaki slučaj i da li vam možda više leži malo tradicionalnije upravljanje koje je takođe dostupno u opcijama. Posebna pažnja u celokupnom settingu igre je posvećena veoma bogatom životinjskom svetu koji na odličan način doprinosi dinamici igre. Prvo što bi o ovome trebalo da imate u vidu – većina životinja je tu da vam zagorča život. Developeri su u igru ubacili znatno više životinjskih vrsta i napravili razne načine na koje one ostvaruju interakciju sa vama i neprijateljima. Da, možda je vaša glavna interakcija sa njima to što ćete ih napucavati, po mogućstvu iz bezbedne udaljenosti. Ali u nekim situacijama u igri, životinje imaju potencijal da potpuno neočekivano naprave izuzetno komične momente. A šta tek reći za jahanje slona! Posle tog iskustva, zapitaćete se zašto se oni ne nalaze u svakoj open world igri. Far Cry 4 sadrži i nešto više društvenih elemenata, od kojih su neki zabavni a neki samo dobre ideje na papiru. Ako pređete neke od sporednih misija, imate mogućnost da vas prati prijateljski NPC. Drugi igrač vam se takođe može pridružiti u Far Cry varijanti co-op moda, koji je u praksi (bar kada radi sa tehničke strane) prilično zabavan. Ako ste vi neko ko se priključuje main igraču, ništa nećete otključati što će vam kasnije ostati u vašem inventaru, ali je iskustvo pravljenja kompletnog haosa u dva igrača zaista nešto što vam preporučujemo da oprobate. Očekujete prilično smešne random momente, a jedina stvar koju bi trebalo da imate u vidu je to da sako se previše udaljite jedan od drugog, ispašćete iz co-op moda. Far Cry sadrži još puno toga što će vam pod uslovom da vam leže core elementi igre, znatno produžiti vreme zabave koje igra pruža u odnosu na već pristojnih dvadesetak sati koliko će vam trebati da završite main story kampanju. Na primer super zabavne misije u kojima nakon uzimanja sumnjivih opojnih supstanci, sebe pronalazite u svetu gde su vam na raspolaganju luk i strela koji usporavaju vreme, kao i vaš lični tigar koji iz stealth moda može da ubija neprijatelje. Tu je i online multplayer napucavanje u kome su u 5 na 5 settingu, suprotstavljena dva tima, Rakshasa koji se oslanjaju na stealth i pomoć životinja, protiv Golden Path koji su naklonjeni oružju i vozilima. Moramo da priznamo da je Rakshasa klasa sa svojim mogućnostima nevidljivosti i teleporta nama bila interesantniji izbor. Ubisoft je u poslednje vreme postao kompanija koja je na lošem glasu. Njihove igre često puno toga obećavaju na trejlerima, a kad se konačno pojave na tržištu, ostavljaju utisak nezavršenog proizvoda koji je imao dobru polaznu osnovu ali stvari nisu završene do kraja. Far Cry 4 međutim nije obećavao revoluciju žanra. Igra nije inventivna u odnosu na prethodni deo, ali je zato ono što je tu bolje realizovano nego prošli put. Svet izgleda prelepo, a mogućnosti koje vam pruža su prilično raznovrsne. Dobro realizovan open world shooter. Posetite Kyrat. Nećete zažaliti.

PS3 Tomb Raider Proizvođač: Square Enix Datum izlaska: 01.01.2000. Restart serijala i uvodna priča o Lari Croft pre nego što je postala neustrašivi avanturista kakvom je inače znamo. U potrazi za misterioznim ostrvom Yamatai u blizini Japana, brod na kome je Lara zadešava oluja i biva nasukan na kameni greben. Povređena, Lara mora da nađe i spasi prijatelje i posadu broda, usput otkrivajući jezive tajne ostrva Yamatai. Tom Raider je jedan od najimpresivnih naslova iz 2013. godine i avantura koja se ne sme propustiti! Sada i sa online modovima za više igrača. Nakon četiri godine truda i rada, Crystal Dynamics je rebootovao Laru Croft i Tomb Raider. Iako je taj tim odgovoran za poslednje tri vrlo uspešne igre iz serijala, sada možete zaboraviti skoro sve što je činilo prethodne igre. Možda i niste bili ljubitelj ovog avanturističkog serijala ranije, ali kao neko ko je sa uživanjem igrao Tomb Raider igre još od Playstation 1 ere, i meni je dosta nakon devet igara (računajući Anniversary). Kako danas najlakše prodati igru ako ne da se od nje napravi filmski doživljaj koji od igrača ne zahteva trud veći od podizanja gamepada! Retko koji razvojni tim je uspeo spojiti „zahtevan“ gameplay sa beznapornim i sačuvati suštinu igre, a Crystal Dynamics nije pokazao da to ume sa Tomb Raiderom, ali... Tomb Raider (2013) je novi početak i ovaj deo se bavi neiskusnom Larom tj. kako je ona postala preživljavač. S tom idejom mlada Lara Croft i nekoliko sporednih likova doživeli su brodolom i našli se na ostrvu. Na njihovu (ne)sreću to je baš mesto koje su i tražili, ostrvo Yamatai gde je vladala kraljica Himiko i to bi trebalo da ima neku istorijsku vrednost našoj bandi. Dakle Lara je na ostrvu, u dušama njenih saputnika je svaki holivudski stereotip lika i služe isključivo razvoju njenog karaktera, a pošandrcali kultisti, među kojima naravno ima Rusa, su neprijatelji. Postoji i jedan debeli sloj natprirodnih sila što je bar u skladu sa serijalom. Cilj je pobeći sa ostrva, ali nešto sprečava ljude da ga napuste, a bilo koji pokušaj spašavanja završava se bezuspešno i samo ga hrani haosom. Lara međutim nije specijalna niti izuzetak, pa je radio veza sa spoljašnjim svetom neće izvući sa ostrva. To su pre nje znali i kultisti koji takođe samo žele da odu sa prokletog ostrva i očigledno znaju još nešto kad su već počeli da obožavaju davno umrlu kraljicu Himiko, zar ne? Bes njene duše ne pušta nikoga sa ostrva i svi ovi muškarci jedva čekaju da se pojavi neka ženska osoba kako bi je žrtvovali za Himiko, a evo Larina drugarica Samantha je idealna, čak je i Japanka! Ajde onda da uradimo to, nek se Himiko smiri i idemo svi kući. E pa, ovo nije Sve Ofarbaj Krečom: Propoved pa se nećemo baviti njihovim rešenjem i razlozima zašto je krečom obojena svaka interaktivna stvar na ostrvu nego ćemo ih prosto ubijati. Hoće i oni da ubiju Laru, naravno, jer šta se ta neiskusna devojčica koja se trese pored vatre koju je jedva upalila upliće u velike probleme. Pošto je Lara glavni lik, mi ćemo joj pomoći i ispratiti njeno preživljavanje sve dok ne postane Rambo i ode sa ostrva. Pre neki dan je na televiziji bio pušten First Blood (Rambo) gde Stalone na svu sreću ne govori mnogo. Prolazak kroz rudnik pun vode i uskih prolaza sa upaljenom bakljom, nedaćama prirode koje se događaju svakih deset sekundi i voki-toki dijalozi ostavljali su utisak dežavua. Zar to da bude veza sa filmom? Ma ne, Lara vrlo brzo pošizi i počinje da se dere na protivnike kako će sve da ih pobije i neka dolaze samo, nakon čega je vaša dužnost (s obzirom da je cilj da se emotivno vežete i brinete o Lari, kaže Crystal Dynamics) da uzmete kontrolu nad automatskom puškom i slažete protivnike kao snopove. To neće biti teško jer osim što AI vidi kroz zidove, nema problem ni da se organizuje u vozić i samo vam naleće na nišan. Ovo radite jer bez obzira na sve Lara mora da spasi Sam od kultista, pa će tek onda da razmišlja o tome da li će ikada otići sa ostrva i kako. Igra može skoro kompletno da se pređe za 15 sati, a to vreme je svakog minuta ispunjeno nekim cutsceneom, quicktime eventom, interaktivnom scenom ili konkretnim gameplayom koji se sastoji od penjanja i skakanja ili čvorišta gde slobodno možete loviti protivnike pritajeno sa lukom i strelom...ili glasno pišoljem, sačmarom i puškom sa granatama. Može to i stepen brutalnije, ako su nemilosrdne egzekucije tipa cev pod glavu vaša stvar, ili ako preferirate razbijanje glave pijukom. Mislio sam da je ovo igra u kojoj će Lara od bogate gradske devojke postati avanturista koji traži izazove u istraživanju nepoznatog, ali ne kao posledicu traume. Istina da je prikazani nivo brutalnosti verovatno neophodan ako će ikad ubuduće ponovo ubaciti dinosauruse u igru kao neprijatelje, ali je u animacijama preteran prikaz uživanja, daleko više nego što bi ličio potez iz očaja ako je to bila ideja. Na kraju igre rodiće se preživljavač, ali bih precizirao to u rodiće se psihopata koji će zbog nastalog umnog poremećaja celog života tražiti paranormalne avanture u naizgled pustim prostorima kako bi bez posledica mogla da se iživljava i zadovolji svoje uvrnute potrebe ubijanja minimum 300 ljudi kako bi došla u posed nekog beživotnog predmeta. Nema konkretne statistike, ali se dobija achievement / trofej za određeni broj ubistava i taj broj je gotovo jednak hack and slash igrama koje drugi cilj ni nemaju. Crystal Dynamics je ovom igrom hteo da započne novu eru pa je fokus na Larinom karakteru, nakon čega (sasvim očigledno po kraju) mogu praviti nastavke koji bi trebalo da se bave malo više onim što naslov igre govori, a to je i plan. Sada su grobnice samo opciona komponenta što je sramota. Ima ih oko deset, a rešenje koje će vas dovesti do kovčega prepunog ničega i iskustvenih poena obično može da se prokljuvi momentalno ili u najgorem slučaju u roku od dva minuta. Rešenja obično zahtevaju korišćenje vatre, vetra, fizičke snage i tajminga, ali ništa što će vas naterati da od teške muke odete po čašu vode. Ukoliko imate kinetozu onda ipak hoćete jer se kamera nepovoljno treska i vidno polje je malo, pa se udaljite od ekrana, što ionako već znate. Lara postepeno napreduje i stiče nove načine da prevali put kroz ostrvo i u kontekstu priče razumljivo je zašto je platformisanje prosto, da su grobnice trivijalne i da ona jednom čak i kaže kako ih mrzi. Ako ćemo pravo, postepeno se povećava raznovrsnost u načinu dolaženja do ciljne tačke i poslednjih tri do pet sati igre zaista pruža utisak da Crystal Dynamics ima znanje da sastavi dobre prepreke za kompletan Larin aresenal što može da se primeni u sledećoj igri od početka s obzirom da više nema posla sa novajlijom. Jedini problem igre su česte forsirane galerije napucavanja i čudna brutalnost u poređenju ponašanjem i razvojem Lare. S jedne strane je lik koji se izvinjava ubijenom jelenu i što pretražuje džepove mrtve osobe, paniči jer je u bliskom susretu sa smrću upucala čoveka, a sledećeg momenta vrši manijakalne egzekucije, ulazi u borbu vičući i ponaša se kao da ima nano odelo iz Crysisa. Ono što je dobro su tempo i način kojim se igra gura napred jer skoro da nema prilike za razmišljanje već se samo stiskaju dugmići i upija sve što igra baca, a baca mnogo, baca dobro i baca konstantno. Tu i leži razlog zašto je Tomb Raider jedan super doživljaj iako je lagan za igranje. Obično se ne pazi previše kada je reč o prezentaciji likova i zna se do koje mere je dovoljno ići da bi se klasifikovali kao realistični, ali postoji nekoliko sitnih detalja oko Lare koje Tomb Raider guraju u filmskom pravcu sa dozom realističnosti koja nije karakteristična za igre i što bi trebalo da bude primer za budućnost. Šta je Crystal Dynamics napravio od Larinog karaktera kao primarnog razloga postojanja ove igre ipak je diskutabilno.

PS3 Tomb Raider Proizvođač: Square Enix Datum izlaska: 01.01.2000. Restart serijala i uvodna priča o Lari Croft pre nego što je postala neustrašivi avanturista kakvom je inače znamo. U potrazi za misterioznim ostrvom Yamatai u blizini Japana, brod na kome je Lara zadešava oluja i biva nasukan na kameni greben. Povređena, Lara mora da nađe i spasi prijatelje i posadu broda, usput otkrivajući jezive tajne ostrva Yamatai. Tom Raider je jedan od najimpresivnih naslova iz 2013. godine i avantura koja se ne sme propustiti! Sada i sa online modovima za više igrača. Nakon četiri godine truda i rada, Crystal Dynamics je rebootovao Laru Croft i Tomb Raider. Iako je taj tim odgovoran za poslednje tri vrlo uspešne igre iz serijala, sada možete zaboraviti skoro sve što je činilo prethodne igre. Možda i niste bili ljubitelj ovog avanturističkog serijala ranije, ali kao neko ko je sa uživanjem igrao Tomb Raider igre još od Playstation 1 ere, i meni je dosta nakon devet igara (računajući Anniversary). Kako danas najlakše prodati igru ako ne da se od nje napravi filmski doživljaj koji od igrača ne zahteva trud veći od podizanja gamepada! Retko koji razvojni tim je uspeo spojiti „zahtevan“ gameplay sa beznapornim i sačuvati suštinu igre, a Crystal Dynamics nije pokazao da to ume sa Tomb Raiderom, ali... Tomb Raider (2013) je novi početak i ovaj deo se bavi neiskusnom Larom tj. kako je ona postala preživljavač. S tom idejom mlada Lara Croft i nekoliko sporednih likova doživeli su brodolom i našli se na ostrvu. Na njihovu (ne)sreću to je baš mesto koje su i tražili, ostrvo Yamatai gde je vladala kraljica Himiko i to bi trebalo da ima neku istorijsku vrednost našoj bandi. Dakle Lara je na ostrvu, u dušama njenih saputnika je svaki holivudski stereotip lika i služe isključivo razvoju njenog karaktera, a pošandrcali kultisti, među kojima naravno ima Rusa, su neprijatelji. Postoji i jedan debeli sloj natprirodnih sila što je bar u skladu sa serijalom. Cilj je pobeći sa ostrva, ali nešto sprečava ljude da ga napuste, a bilo koji pokušaj spašavanja završava se bezuspešno i samo ga hrani haosom. Lara međutim nije specijalna niti izuzetak, pa je radio veza sa spoljašnjim svetom neće izvući sa ostrva. To su pre nje znali i kultisti koji takođe samo žele da odu sa prokletog ostrva i očigledno znaju još nešto kad su već počeli da obožavaju davno umrlu kraljicu Himiko, zar ne? Bes njene duše ne pušta nikoga sa ostrva i svi ovi muškarci jedva čekaju da se pojavi neka ženska osoba kako bi je žrtvovali za Himiko, a evo Larina drugarica Samantha je idealna, čak je i Japanka! Ajde onda da uradimo to, nek se Himiko smiri i idemo svi kući. E pa, ovo nije Sve Ofarbaj Krečom: Propoved pa se nećemo baviti njihovim rešenjem i razlozima zašto je krečom obojena svaka interaktivna stvar na ostrvu nego ćemo ih prosto ubijati. Hoće i oni da ubiju Laru, naravno, jer šta se ta neiskusna devojčica koja se trese pored vatre koju je jedva upalila upliće u velike probleme. Pošto je Lara glavni lik, mi ćemo joj pomoći i ispratiti njeno preživljavanje sve dok ne postane Rambo i ode sa ostrva. Pre neki dan je na televiziji bio pušten First Blood (Rambo) gde Stalone na svu sreću ne govori mnogo. Prolazak kroz rudnik pun vode i uskih prolaza sa upaljenom bakljom, nedaćama prirode koje se događaju svakih deset sekundi i voki-toki dijalozi ostavljali su utisak dežavua. Zar to da bude veza sa filmom? Ma ne, Lara vrlo brzo pošizi i počinje da se dere na protivnike kako će sve da ih pobije i neka dolaze samo, nakon čega je vaša dužnost (s obzirom da je cilj da se emotivno vežete i brinete o Lari, kaže Crystal Dynamics) da uzmete kontrolu nad automatskom puškom i slažete protivnike kao snopove. To neće biti teško jer osim što AI vidi kroz zidove, nema problem ni da se organizuje u vozić i samo vam naleće na nišan. Ovo radite jer bez obzira na sve Lara mora da spasi Sam od kultista, pa će tek onda da razmišlja o tome da li će ikada otići sa ostrva i kako. Igra može skoro kompletno da se pređe za 15 sati, a to vreme je svakog minuta ispunjeno nekim cutsceneom, quicktime eventom, interaktivnom scenom ili konkretnim gameplayom koji se sastoji od penjanja i skakanja ili čvorišta gde slobodno možete loviti protivnike pritajeno sa lukom i strelom...ili glasno pišoljem, sačmarom i puškom sa granatama. Može to i stepen brutalnije, ako su nemilosrdne egzekucije tipa cev pod glavu vaša stvar, ili ako preferirate razbijanje glave pijukom. Mislio sam da je ovo igra u kojoj će Lara od bogate gradske devojke postati avanturista koji traži izazove u istraživanju nepoznatog, ali ne kao posledicu traume. Istina da je prikazani nivo brutalnosti verovatno neophodan ako će ikad ubuduće ponovo ubaciti dinosauruse u igru kao neprijatelje, ali je u animacijama preteran prikaz uživanja, daleko više nego što bi ličio potez iz očaja ako je to bila ideja. Na kraju igre rodiće se preživljavač, ali bih precizirao to u rodiće se psihopata koji će zbog nastalog umnog poremećaja celog života tražiti paranormalne avanture u naizgled pustim prostorima kako bi bez posledica mogla da se iživljava i zadovolji svoje uvrnute potrebe ubijanja minimum 300 ljudi kako bi došla u posed nekog beživotnog predmeta. Nema konkretne statistike, ali se dobija achievement / trofej za određeni broj ubistava i taj broj je gotovo jednak hack and slash igrama koje drugi cilj ni nemaju. Crystal Dynamics je ovom igrom hteo da započne novu eru pa je fokus na Larinom karakteru, nakon čega (sasvim očigledno po kraju) mogu praviti nastavke koji bi trebalo da se bave malo više onim što naslov igre govori, a to je i plan. Sada su grobnice samo opciona komponenta što je sramota. Ima ih oko deset, a rešenje koje će vas dovesti do kovčega prepunog ničega i iskustvenih poena obično može da se prokljuvi momentalno ili u najgorem slučaju u roku od dva minuta. Rešenja obično zahtevaju korišćenje vatre, vetra, fizičke snage i tajminga, ali ništa što će vas naterati da od teške muke odete po čašu vode. Ukoliko imate kinetozu onda ipak hoćete jer se kamera nepovoljno treska i vidno polje je malo, pa se udaljite od ekrana, što ionako već znate. Lara postepeno napreduje i stiče nove načine da prevali put kroz ostrvo i u kontekstu priče razumljivo je zašto je platformisanje prosto, da su grobnice trivijalne i da ona jednom čak i kaže kako ih mrzi. Ako ćemo pravo, postepeno se povećava raznovrsnost u načinu dolaženja do ciljne tačke i poslednjih tri do pet sati igre zaista pruža utisak da Crystal Dynamics ima znanje da sastavi dobre prepreke za kompletan Larin aresenal što može da se primeni u sledećoj igri od početka s obzirom da više nema posla sa novajlijom. Jedini problem igre su česte forsirane galerije napucavanja i čudna brutalnost u poređenju ponašanjem i razvojem Lare. S jedne strane je lik koji se izvinjava ubijenom jelenu i što pretražuje džepove mrtve osobe, paniči jer je u bliskom susretu sa smrću upucala čoveka, a sledećeg momenta vrši manijakalne egzekucije, ulazi u borbu vičući i ponaša se kao da ima nano odelo iz Crysisa. Ono što je dobro su tempo i način kojim se igra gura napred jer skoro da nema prilike za razmišljanje već se samo stiskaju dugmići i upija sve što igra baca, a baca mnogo, baca dobro i baca konstantno. Tu i leži razlog zašto je Tomb Raider jedan super doživljaj iako je lagan za igranje. Obično se ne pazi previše kada je reč o prezentaciji likova i zna se do koje mere je dovoljno ići da bi se klasifikovali kao realistični, ali postoji nekoliko sitnih detalja oko Lare koje Tomb Raider guraju u filmskom pravcu sa dozom realističnosti koja nije karakteristična za igre i što bi trebalo da bude primer za budućnost. Šta je Crystal Dynamics napravio od Larinog karaktera kao primarnog razloga postojanja ove igre ipak je diskutabilno.

Homer ODISEJA Dereta Odlično Kao novo 463 str. 2015. Vođa Itačana u trojanskom ratu - Odisej, posle razaranja Troje, kreće sa svojim saborcima ka svom kraljevstvu - Itaci. Odiseja opisuje desetogodišnji Odisejev povratak iz rata, prepun iskušenja i neverovatnih obrta situiranih između neba i zemlje, mističnih predela, bogova i njihovih miljenika i protivnika. Kao Ilijada i Odiseja ima jedinstvenu kompoziciji koju Aristotel naziva prepletenom. Temeljno delo čitavog svetskog pesništva na kome su vekovi trajanja ostavili neizbrisiv kvalitativni trag. Prevod sa starogrčkog i propratni tekstovi Miloš N. Đurić Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.[1] Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.[2] Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka Odiseja u svoju otadžbinu Itaku po završetku Trojanskog rata uz pomoć bogova.[3] Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.[3] Odiseja[uredi | uredi izvor] Homerova Odiseja Nakon završetka desetogodišnjeg Trojanskog rata, Odisej se vraća kući, svojoj vernoj ženi Penelopi i svome sinu Telemahu.[3] U epu se opisuje kako su prosci njegove žene Penelope trošili njegov imetak, i kako je Odisej posle dvadeset godina odsustva od kuće, vrativši se, poubijao prosce.[3] Radnja „Odiseje” traje 40 dana.[3][4] Prvo pevanje Pesnik na samom uvodu u radnju epa govori kako su bogovi, posle sedam godina, odlučili da je došlo vreme za povratak Odiseja kući, jer je sve te godine on bio zatočenik nimfe Kalipse na ostrvu Ogigija. Boginja Atina se odlučuje da poseti njegovog sina Telemaha na Itaki. Drugo pevanje Atina se pred Telemahom pojavljuje u liku Mentora i govori mu da ima predosećaj da će mu se otac uskoro vratiti. Prosci, smatrajući da je Odisej mrtav, i dalje nemilosrdno troše Odisejev imetak i sa velikim nestrpljenjem iščekaju da Penelopa napokon sebi izabere supružnika. Godinama se Penelopa služila lukavstvom da bi odbila prosce. Govorila je da će se udati kada završi sa tkanjem tkanine za mrtvog Odiseja, ali je ona svake noći uništavala ono što bi preko dana istkala. Neko od prosaca je video šta Penelopa radi i oni su tražili od nje da se napokon odluči za nekog od njih. Treće pevanje Telemah odlazi na otok Pil kod kralja Nestora, koji mu govori o sudbini mnogih velikih i slavnih junaka. Posle toga, Telemah napušta ostrvo Pil i odlazi u Spartu da posetiti kralja Menelaja. Četvrto pevanje Telemah od Menelaja saznaje da mu je otac Odisej zarobljen i da se nalazi na ostrvu Ogigija kod nimfe Kalipse. Peto pevanje Hermes, glasnik bogova, po zapovesti Zevsa odlazi na ostrvo Ogigija i nimfi Kalipsi saopštava da su joj bogovi naredili da pusti Odiseja. Kalipso, sa velikim žaljenjem pušta Odiseja i on odlazi brodom sa ostrva. Posle nekog vremena, Posejdon uništava njegov brod, ali Odisej uspeva da preživi. Šesto pevanje U blizini feačanske obale, Odiseja je probudio smeh devojaka. Na obali je stajala Nausikaja, kraljeva kćerka, sa svojim sluškinjama. One su pokazale put Odiseju do kraljeve palate. Sedmo pevanje Odiseja, da ga niko ne bi video i raspitivao se o njemu, Atina, pretvorena u devojčicu, vodi do kraljevske palate. U ovom pevanju je opisan Vrt Alkinoja. Osmo pevanje U Odisejevu čast, kralj Alkinoj priređuje zabavu, na kojoj mladi pevač pripoveda o Trojanskom ratu. U toku pevanja, Odisej se nekoliko puta zaplakao, i to uvek kada je pesma opisivala i junaštva Odiseja. Kralj Alkinoj je, videvši reakciju, pitao Odiseja ko je on i zašto plače. Deveto pevanje Odisej otkriva ko je on i priča svoje pustolovine. Govori o tome kako se nakon pada Troje namerio na Kikonce, razorio im grad, ali su ga oni odagnali. Zatim bura kod Malije odbacuje Odiseja i njegovu družinu u zemlju Lotofaga (pleme koje jede lotos). Odisej jedva uspeva da odvede družinu odatle, jer su jedući lotos zaboravili na povratak domu. On zatim priča o Polifemu, kiklopu koji mu je u pećini pojeo dvoje ljudi pobedio ga oslepivši ga. Deseto pevanje Dalje Odisej priča kako mu je bog Eol dao vreću u kojoj su bili vetrovi, a njegovi ljudi, ne znajući šta je u vreći, otvorili su je, pa su ih vetrovi vratili natrag odakle su došli. Tamo, čarobnica Kirka njegove ljude pretvara u svinje, a Odiseju Hermes daje travu koja sprečava da Kirka i Odiseja pretvori u svinju. Kirka ih posle nekog vremena pušta sve da odu vrativši im ljudski oblik, a Odiseju je dala uputstva kako da stigne do Aherona i podzemnog sveta. Jedanaesto pevanje U podzemnom svetu Hada, Odisej razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima - Ahilom, Heraklom i drugima. Tiresija ga savetuje da prinese žrtve bogovima, a naročito bogu Posejdonu, koji je veoma ljut na njega jer mu je Odisej oslepeo sina Polifema. Dvanaesto pevanje U ovom pevanju, Odisej pripoveda o tome kako je, začepivši uši posadi broda, a sebe zavezavši za jarbol, da ne bi nasukao brod, uspeo izbeći sirene. U nastavku, Odisej govori o Scili i Haribdi - dve nemani koje je uspeo izbegnuti, pa o ostrvu gde njegova posada nije poslušala njegova upozorenja i žrtvovala stoku boga Helija Hiperiona, zbog čega se Zevs žestoko razljutio i munjom uništio Odisejev brod, tako da je samo Odisej preživeo. Trinaesto pevanje povratak Odiseja na Itaku. Atina mu svojim uputstvima pomaže, i on, pretvoren u prosjaka, odlazi do svog vernog svinjara. Četrnaesto pevanje Odisej sluša kako svinjar Eumaj priča o svome gospodaru, i shvativši koliko mu je on veran, obećava mu da će se Odisej sigurno vratiti. Petnaesto pevanje Dok svinjar Eumej, Odiseju priča o svojoj prošlosti, Atina upozorava Telemaha da ga prosci žele ubiti, i podučavajući ga kako da stigne, zapoveda mu da se vrati kući. Šesnaesto pevanje Po povratku kući, Telemah, zahvaljujući Atininim uputstvima, uspeva da izbegne zasedu prosaca i odlazi Eumeju gde mu Odisej otkriva ko je on. Sedamnaesto pevanje Odisej, kao prosjak se vraća u dvor i, da bi vidio moralnost prosaca, prosi hranu od njih. Na ulazu u dvor, prepoznavši svog gospodara, Odisejov pas Argos umire od sreće. Osamnaesto pevanje Kada se na dvoru pojavio još jedan prosjak, odmah se posvađao i potukao sa Odisejem. Prosci su odobravali svađu i tuču. Na kraju je Odisej pobedio prosjaka. Devetnaesto pevanje Penelopa, koja je sve to posmatrala, upita prosjaka Odiseja zna li bilo šta o njenome mužu Odiseju, a on joj odgovori obećanjem da će se on sigurno vratiti. Tada Penelopa naredi svojim sluškinjama da okupaju prosjaka, i dok su ga one kupale, stara sluškinja Euriklija prepoznala je Odisejev ožiljak na nozi (iz lova na veprove u detinjstvu), ali ga nije odala. Dvadeseto pevanje Atina svojom pričom smiruje Penelopu koja je sanjala veoma ružan san. Sledećeg jutra Odisej od bogova traži neki znak, a tada mu Zevs pošalje munju iz vedra neba. Dvadeset prvo pevanje Penelopa, obećava proscima da će se udati za onoga koji na streljačkom takmičenju bude pobednik. Iznosi Odisejev luk, ali niko od prosaca nije uspeo da nategne luk, pa ni slavni Antinoj. I taman kada su se svi prosci dogovarali da se takmičenje odgodi, Odisej, prerušen u prosjaka uzima luk, nateže ga i pogađa strelom kroz sve sekire. Dvadeset drugo pevanje Odisej i Telemah ubijaju sve prosce. Dvadeset treće pevanje Odisej tada otkriva Penelopi svoj identitet, a ona, i dalje ne verujući da je on Odisej, upita ga za jednu njihovu tajnu. Traži od njega da pomeri njihovu postelju, našto Odisej odgovara da je postelja urezana u panj stare smokve, oko koje su podigli dvor, i da se pomeriti ne može. Tek tada je Penelopa bila sigurna da je on zaista Odisej i bacila mu se u naručje. Dvadeset četvrto pevanje Dok duše prosaca silaze u Had, Odisej, ocu Laertu otkriva ko je on. Itačani, zbog toga što je Odisej ubio sve prosce, žele da se osvete Odiseju ali Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun. Analiza likova[uredi | uredi izvor] Odisej - kralj Itake, glavni lik istoimenog dela. Odlikuje ga hrabrost i domišljatost. U celom kraljevstvu a i šire je poznat kao pametan i strpljiv čovek koji je uz to bio i vrlo osećajan i velikog srca. Penelopa - Odisejeva žena, premorena od tuge i očaja zbog gubitka voljenog muža. Čvrsta i jaka žena koja nije dala da je mnogobrojni prosci zavedu. Telemah - Odisejev i Penelopin sin koji je odlaskom oca u rat od malena morao postati glava kuće. Vrlo neiskusan i nemoćan da se suprotstavi proscima koji su rado trošili njihovo bogatstvo, što se menja povratkom njegovog oca. Atina - boginja mudrosti i velika zaštitnica Odiseja i njegove porodice koja je uz veliki trud pomagala u raznim situacijama.[5] Ilijada antička književnost

Koliko su brzi Čitajući ovu neobičnu knjigu naićićete na mnoge zapanjujuće podatke. Od sada ćete na svet gledati sasvim drugim očima. Da li ste znali da svinja trči brže od krokodila? Ili, da je polarni medved brži od takmičarske jahte? Ili da je strela izbačena iz luka brža od najbržeg voza? Koliko su dugački Čitajući ovu neobičnu knjigu naićićete na mnoge zapanjujuće podatke. Od sada ćete na svet gledati sasvim drugim očima. Da li ste znali da je velika bela ajkula skoro dva puta duža od automobila? Ili, da postoji jedna vrsta ose koja je kraća od zrna pirinča? Ili, da je most Golden Gejt skoro četiri puta duži od nosača aviona? Koliko su veliki Čitajući ovu neobičnu knjigu naićićete na mnoge zapanjujuće podatke. Od sada ćete na svet gledati sasvim drugim očima. Da li ste znali da je mikročip manji od mrava? Ili, da je Triceratops bio dva puta veći od afričkog slona? I da je Jupiter veći od svih drugih planet zajedno? Koliko su visoki Čitajući ovu neobičnu knjigu naićićete na mnoge zapanjujuće podatke. Od sada ćete na svet gledati sasvim drugim očima. Da li ste znali da je carski pingvin viši od dvogodišnjeg deteta? Ili, da je raketa Saturn V viša od Kipa slobode? Ili, da bi biljka džinovski kelp premašila po visini Krivi toranj u Pizi? Komplet knjiga – Koliko su … 4 knjige u kompletu : 1. Koliko su brzi 2. Koliko su dugački 3. Koliko su veliki 4. Koliko su visoki Tvrde korice Pun kolor Broj strana po knjizi 32 Naslov: Edicija Koliko su - komplet Izdavač: Knjiga Komerc Pismo: Format: cm ISBN:

PC Diablo 2 Gold (Diablo 2 + Exp) Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 01.01.2000. Sadrži osnovnu igru i ekspanziju Lord of Destruction. Diablo II Više od tri godine „Blizzard Entertainment” je podgrevao atmosferu među nestrpljivim igračima, plasirajući vesti o nastavku igre koja je toliko učinila na polju elektronske zabave. Prvenstveno, zasluga joj pripada zato što je reinkarnirala skoro zamrli žanr RPG/FRP igara. Da nije bilo Diabla, nikada ne bismo videli dragulje poput Baldur’s Gatea ili Planescape: Tormenta. Nastavak je u pretprodaji već oborio sve rekorde, postavši najprodavanija igra svih vremena na PC-u, za prvih nedelju dana. Dobar marketing mnogo znači, pogotovo ako je u pitanju prosečan proizvod. Svi elementi igre su detaljnije i studioznije odrađeni u odnosu na prethodnu. Nažalost, čini se da su momci iz Ostina (tzv. „Blizzard North”) preterali u svom perfekcionizmu. Mnoga unapređenja nekako remete jednostavnost i ritam igre koji je krasio Diablo. Uz to treba dodati će Diablo 2 ući u istoriju kao prva igra koja je imala oficijelnu zakrpu za greške programskog koda pre nego što je izašla na tržište. Pozadinska priča se odmotava kroz predivno animirane sekvence (koje zajedno traju oko pola sata) i razgovore sa sporednim likovima u igri. Na kraju prve igre, heroj je porazio Diabla i uzeo njegov rog (Soulstone, moć i dušu demona) i stavio ga sebi kako bi poštedeo svet zla. Pokušavajući da u sebi kontroliše demona, on ističe (u svom monologu) da će potražiti mir na istoku. Na svom putu heroj polako gubi u neprestanoj borbi sa Diablom i postaje lutalica koja za sobom ostavlja trag uništenja. Novi heroj ga mora zaustaviti pre nego što bude kasno i ujedno saznati šta pored mira mračni lutalica traži na istoku... Diablo 2 čine četiri poglavlja i svako je veoma dugačko u poređenju s prethodnim delom. Prateći mističnu lutalicu, svako poglavlje uvodi vaš lik u novi region, karakterističnog izgleda i s respektivno rastućim brojem protivnika. Prvo poglavlje odvija se u kampu nedaleko od gradića Tristrama koji je bio poprište događaja u Diablu. Naime, demonka Andariel zaposela je obližnji manastir i logično, potrebna je pomoć heroja za prinudno iseljenje. Drugo poglavlje vodi junaka u pustinjski grad Lut Gholein. Pored njega se nalazi grobnica velikog maga Tal Raše koji je čarolijom u sebe zarobio Diablovog mlađeg brata Baala. Može se pretpostaviti ko je posle čarobnjakove smrti preuzeo njegove moći. U trećem poglavlju, u džunglama oko močvarnog grada Kurasta heroj mora obići Diablovog starijeg brata Mephista u zatočeništvu. Konačni obračun s demonom u četvrtom poglavlju vodi junaka u sam pakao. Umesto tri, odnosno četiri lika (ako se računa sveštenik iz dodatka Hellfire), izbor je sada proširen na pet likova. To su amazonka, nekromanser, varvarin, čarobnica i sveti vitez (paladin). Karakteristike i veštine likova veoma se razlikuju, ali su izbalansirane, te nijedna klasa heroja nije superiorna u odnosu na drugu. Svaki heroj ima četiri osnovne karakteristike: snaga, okretnost, vitalnost i energija. Manji novitet je kondicija (stamina) i mogućnost bacanja predmeta, kao npr. eksplozivnih i otrovnih napitaka, sekira, noževa i kratkih kopalja za bacanje (dževelini). Kondicija (žuta linija u donjem levom uglu ekrana) određuje koliko dugo heroj može da trči i zavisi od osnovnih karakteristika lika. Još jedna novost je ta da heroj poseduje po trideset unikatnih veština koje omogućuju kreiranje različitih likova iste klase zavisno od veštine koja se razvija. Napredovanjem kroz nivoe (ili kao nagrada nakon završenog questa) lik dobija poene kojima može da razvija veštine (aktivne i pasivne). Pasivne veštine koriste se automatski i upotrebljavaju se sve istovremeno (npr. Nekromanser ima nekoliko karakteristike za poboljšavanje prizvanih stvorenja). Za upotrebu aktivnih veština potrebna je magična energija (mana), a istovremeno se mogu koristiti samo dve. Više uloženih poena u jednu veštinu uvećava njeno dejstvo. Amazonka je ratnica veoma slična liku lutalice (rogue) iz Diabla. Ona je veoma umešna sa kopljem, pored luka i strela s kojima je idelan par. Prva kategorija njenih veština posvećena je kopljima (napada brže i snažnije ili ojačava svako koplje otrovom i čarolijom). Veštine za lukove i samostrele ojačavaju strele vatrenom ili ledenom magijom i omogućavaju istovremnu paljbu više strela. Tu su takođe pasivne i magične veštine za izbegavanje protivnikovih napada, nanošenja više štete neprijatelju ili prizivanje vile Valkire da se bori na njenoj strani. Nekromanserova osobina je prizivanje stvorenja da se bore umesto njega. Na nižim nivoima to su kosturi palih neprijatelja, golemi i kosturi-čarobnjaci, da bi na višim nivoima vaskrsavao mrtve neprijatelje u svoju korist. Pasivne veštine povećavaju broj potčinjenih i poboljšavaju njihove karakteristike. Kakav bi to nekromanser bio da ne deli smrt iz prve ruke, te njegove aktivne veštine obuhvataju razne otrove i prokletstva, omogućavajući mu da pomoću magija napadne iz daljine, oslabi ili uspori protivnika, zarobi ih u kavez od kostiju ili ih natera da napadaju jedni druge. Varvarin je fizički najsnažniji heroj u igri, ali je najslabiji s magične strane. On je jedini lik urođene sposobnosti da nosi dva oružja istovremeno, ili da nosi dvoručna oružja u jednoj ruci. Varvarinove veštine dodatno popravljanju njegove mogućnosti na bojnom polju. Tu su pasivne veštine koje uvećavaju efikasnost sa mačevima, sekirama, buzdovanima, kopljima, helebardama i pri upotrebi oružja za bacanje. Dodatne pasivne veštine povećavaju brzinu i otpornost na obične i magijske napade. Aktivne veštine unapređuju varvarinov napad, omogućuju mu da skoči na neprijatelja i napadne više protivnika odjednom. Pored toga, može da izvede borbene pokliče kojima tera ili privlači neprijatelje, dodatno ojačava svoj oklop ili oslabi napad protivnika. U pokliče spada „majka” svih veština u Diablu II – Battle Commmand (privremeno podiže nivoe svih izučenih veština). Nakon fizičke sile varvarina dolazi hirurška preciznost čarobnice. Sve njene aktivne veštine su čarolije, a pasivne veštine ojačavaju magije polju vatre, leda, munje ili ubrzavaju regenerisanje mane od koje joj zavisi život. Za razliku od prvog Diabla gde su svi likovi mogli da nauče magije, iste su sada rezervisane isključivo za čarobnicu (vatrene lopte, nova ili teleport). Ledene magije su novina i pored što nanose štetu, usporavaju protivnike, a mogu da ih i potpuno zalede. Čarolije koje nijedan lik ne može da nauči su town portal i identify, a za njih su potrebni skrolovi i knjige. Poslednji borac na strani svetla je paladin. Ovaj sveti čovek je sledbenik učenja Zakarum i snagu razvijanu vojnim treningom povećava molitvama. Iako nema nijednu pasivnu veštinu lik je savršeni balans između moći i magije. Njegove borbene veštine omogućavaju da ojača napad žrtvujući sopstvenu životnu energiju, da napadne više protivnika ili da preobrati zlo čudovište na stranu dobra. Paladin može da ojača svoj štit i njime napadne neprijatelja, a tu su veštine posebno namenjene borbi protiv nemrtvih (poput čarolije holy bolt iz prve igre). Paladinove molitve daju mu ofanzivne i defanzivne aure koje ga leče i jačaju, ili oslabljuju neprijatelje. Što se igračke atmosfere tiče, tu su mišljenja definitivno podeljena. Diablo 2 nesumnjivo je zarazna i veoma zabavna igra, ali prvenstveno zahvaljujući svom prethodniku kome duguje sve elemente koji magnetički privlače i u ovom delu. Izbalansiranost igre je na nuli. Dodeljivanje poena iskustva potpuno je degradirano, čime se stiče utisak da je sistem isključivo tu da bi zadovoljio etiketu RPG -akcione igre. Vrlo brzo se napreduje do viših nivoa, lik jača do neslućene snage, da bi na kraju opet bio suviše slab za neke zadatke. Posebno je razočaravajuće da postoji mali broj NPC likova, pritom kao i u prvom delu ograničenog kretanja (ne računajući što se mrdaju gore-dole na istom mestu). U kombinaciji sa masom magičnih predmeta i slabim protivnicima, Diablu 2 nedostaje šarm koji je prethodni deo imao. I pored brojnih inovacija i unapređenja, igra boluje od žrtvovanja kvaliteta zarad kvantiteta. Konstantno je prisutan arkadni element napredovanja i ubijanja mase protivnika uz veoma loše Questove i bljutavu pričicu (koja je već ispričana u prvom delu). Odluka dizajnera da se okrenu mnogo više ka akcionom elementu sasvim je logična, s obzirom da kompleksnost zadataka i atmosferu Planescapea ili Baldur’s Gatea - Diablo 2 nikada ne bi postigao. Snimanje pozicije veoma je bolno. Postoji opcija za snimanje i izlazak iz igre. To znači da igra snima isključivo statistike i predmete lika, dok ne snima preciznu lokaciju na kojoj se nalazi. Povratak u igru znači nanovo ubijanje protivnika u istom poglavlju, koje su više puta eliminisani (Final Fantasy serijal makar ima lepu priču). Jednostavna opcija poput „Save & Continue” iz prvog dela bila bi poželjna, a ne da igrač bude primoran da prekine igru kada želi da snimi poziciju. AI protivnika u Diablu 2 dosta je dobar. Protivnici imaju posebne karakteristike u zavisnosti od vrste kojoj pripadaju. Tako na primer, sva manja stvorenja imaju vođu koji se krije i napada iza ostalih, a kada poginu vaskrsava ih čarolijom. Kada ubijete vođu, ostala stvorenja beže u strahu. Veoma interesantan element igre su NPC likovi koji idu u istraživanje s herojem. Mogu se iznajmiti plaćenici, pronaći srodne duše u traganju za Diablom ili vaskrsavati mrtvi. Ova novina je veoma korisna, pošto na kasnijim nivoima nije lako boriti se protiv svih protivnika. No, u iščekivanju nove zakrpe, ova opcija daleko je od savršenstva. Saputnici se često zaglavljuju po uglovima prostorija, ne dozvoljavaju liku da prođe itd. Tako npr. „minjoni” koje je vaskrsao nekromanser stoje ispred svog gazde i ne puštaju ga da prođe kroz uzanu pećinu. Jedino rešenje je da se vrate među mrtve. Druga zanimljivost je da čarolijom nekromanser napravi barijeru od kostiju, a potčinjeni je napadnu i unište. Grafika je detaljna i lepo dizajnirana, naročito u kasnijim poglavljima. Šteta što je ograničena na prevaziđenu rezoluciju od 640x480. Svi nedostaci će nesumnjivo biti ispravljeni u zakrpama, ali je posle više od tri godine trebalo da igra bude završena. Posle Warcrafta, StarCrafta, Diabla i sada Diabla 2, „Blizzard” se nesumnjivo popeo na tron jedne od najuspešnijih firmi za proizvodnju kompjuterskih igara, pritom ostavljajući gorak ukus pobede kod svih ljubitelja elektronske zabave. Diablo II - Lord of Destruction Po prvi put, nakon šest godina tradicionalnog pomeranja datuma i kašnjenja, „Blizzard” je uspeo da na vreme objavi igru. Pre godinu dana igrači su ostajali bez daha gledajući poslednju filmsku sekvencu u Diablu II koja otkriva da i pored uništenja Diabla njegov mlađi brat Baal, Gospodar uništenja, još uvek živi i pokušava da pretvori svet u predvorje pakla. Diablo II: Lord of Destruction pruža vam priliku da zaustavite Baala i oslobodite svet Sanctuary od poslednjeg iskonskog zla. Iako ovaj expansion pack donosi mnoštvo dodataka i nekoliko kozmetičkih i tehničkih modifikacija u odnosu na originalnu igru, u osnovi se ništa nije promenilo. Opet se sve svodi na tamanjenje protivnika, unapređivnje lika i sakupljanje novih i moćnijih predmeta. Bez obzira na jednostavan koncept, igra je još uvek zarazna kao pre godinu dana. Glavna novost Lord of Destructiona su masivni peti čin igre i dva nova lika: druid i ubica (assasin). Oba noviteta čine igru izazovnijom jer su rezultat „Blizzardovog” istraživanja među stotinama hiljada igrača na Battle.net-u. Takođe je primećeno da većina igrača igra ili samostalno ili u parovima. Da bi motivisali formiranje većih družina, sva tri nivoa su sada mnogo teži. Tako ćete pred kraj Normala primetiti da stvari ne idu tako glatko kao pre, da bi završili igru na Nightmareu trebaće vam mnogo sreće, a za igranje na Hellu potrebna je veća doza mazohizma. Pored velike snage protivnika, peti čin odlikuje njegova fizička veličina. Retke kritike ljubitelja Diabla II bile su vezane za četvrti čin – prekratak, sa samo tri questa, predstavljao je antiklimaks nakon beskrajnih prašuma Kurasta u trećem činu. S petim činom ova greška je više nego ispravljena. Smrznuta prostranstva oko planine Areat izgledaju svežije i detaljnije od prethodnih činova, a nastanjuju ih potpuno nove klase čudovišta. Ovde treba skrenuti pažnju na Impove, koji će vam postati novi krvni neprijatelji. Oni su stvorenja brža od Flayera iz trećeg čina, imaju sposobnost teleportacije i bacanja magija... Još kada se uzme u obzir da je u expansion packu smanjena brzina trčanja svih likova, dobijate novu noćnu moru. Oba nova lika kojima možete da upravljate odlično se uklapaju u postojećih pet klasa. Druidi su potomci lutajućih ratničkih pesnika koji su se kroz vekove zbližili sa prirodom. Njihove magije se oslanjaju na vatru, zemlju i vetar, a u stanju su da pozovu životinje da se bore uz njih, ili čak da se sami pretvore u divlje zveri. Na drugoj strani je kult ubica, žena koje još od vezirskih ratova progone zle magove. Zato koriste zamke, a godine meditacije i treninga borilačkih veština im omogućavaju i posebne napade. Svetla tačka expansion packa su plaćenici koje u originalnoj igri gotovo niko nije primećivao, jer bi po izlasku na bojno polje jurnuli bezglavo među neprijatelja i završili karijeru. Sada su plaćenici mnogo otporniji, pa će često imati bolje karakteristike od vašeg lika i, što je još bitnije, njihova veštačka inteligencija je prilično unapređena. Igra je mnogo interesantnija kada vas od početka prati još jedan lik i napreduje paralelno sa vašim herojem. Ako se desi da vaš plaćenik pogine, možete ga vaskrsnuti za razumnu sumu zlatnika. Novost je i pojednostavljeni inventar vašeg pomoćnika, pa možete da mu date oklop, šlem, oružje, štit i time povećate njegovu efikasnost. Nažalost, plaćenici još uvek imaju jednu manu. Ako poželite da zamenite svog starog saborca za neku drugu klasu kao što je mag ili varvarin, dobićete krhkog guštera, a ne pratioca čiji vam nivo odgovara. Iako je priča i dalje interesantna, a animirane sekvence podjednako impresivne, Diablo II igra se zbog razvoja likova i sakupljanja što boljih predmeta. Lord of Destruction efektno je utrostručio količinu predmeta koji se pojavljuju u igri. Pored mnoštva novih svojstava postojećih predmeta, Lord of Destruction donosi još dve klase: prozračne i elitne predmete. Prozračni ne mogu da se popravljaju, pa im je ograničeno vreme upotrebe. Elitne predmete koji se pojavljuju samo na nivou Hell zbog visokih uslova za opremanje mogu da koriste samo likovi najviših nivoa. Tradicionalni kritičari „Blizzardovih” igara uvek ističu zastarelu rezoluciju od 640x480 piksela. Iako niko ne igra Diablo II zbog rezolucije nego zbog neverovatno zaraznog koncepta, Lord of Destruction je izašao gnjavatorima u susret podigavši rezoluciju na 800x600, ali i to ima svoju cenu. Jedan od razloga zašto mnogo ljudi kupuje „Blizzardove” igre je što rade na low end konfiguracijama. Lord of Destruction menja tu tradiciju, ali su njegovi hardverski zahtevi i dalje mnogo manji nego kod većine današnjih igara.

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG105 (L)