ADAM MIHNJIK MISLITI SAVREMENU DEMOKRATIJU eseji, pisma, intervjui RADIO B92 BEOGRAD 1995 Edicija RAT I MIR a) ADAM MIHNJIK (1946-) b) DEMOKRATIJA c) DRUŠTVENI POKRETI - ISTOČNA EVROPA d) KOMUNIZAM ............................................................... BROŠ LATINICA 22 CM 164 STRANICA ODLIČNO

TOMAS MAN Nastanak doktora Faustusa NIKOLA MILOŠEVIĆ Motiv smrti u Andrićevoj prozi RADOMIR KONSTANTINOVIĆ Četiri pesnika KLOD LEVI-STROS Totemizam danas TREĆI PROGRAM Radio Beograd 1 / 1975 Latinica Broš Šiven povez 586 stranica NEKORIŠĆENO Kondicija: 1O Radomir Konstantinović

BOGDAN DENIĆ ETNIČKI NACIONALIZAM TRAGIČNA SMRT JUGOSLAVIJE RADIO B92 BEOGRAD 1996 M I R a) Jugoslovensko pitanje - Međunarodna zajednica b) Društvena kriza - Jugoslavija c) Nacionalizam - Postsocijalističke države d) Etnički odnosi - Demokratija ............................................................... Broš Latinica 2O3 strane NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!!! DB66

ALEKSANDAR NENADOVIĆ MIRKO TEPAVAC sećanja i komentari RADIO B92 BEOGRAD 1998 Edicija RAT I MIR a) Tepavac, Mirko (1922-) - Intervjui ........................................................... Razgovore sa Tepavcem VODIO Aleksandar Nenadović Na koricama: Diplomatski pasoš Mirka Tepavca Broš Latinica 255 stranica NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!! DB1O

61918) Zemljopis Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca , Dr. Gregor Čremošnik , Sarajevo 1926 , Vidovićeva dopisna škola za odrasle ; Gregor Čremošnik (24. februar 1890., Polzela – 12. novembar 1958., Ljubljana), historičar. Pohađao je gimnaziju u Celju i Mariboru, a studij historije i slavistike u Gracu, gdje je doktorirao 1915. U periodu 1915.-1917. Čremošnik je radio u Institutu za proučavanje Balkana u Sarajevu. Od 1917 do 1935. radio je u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Bio je član SANU od 1932. Period od 1935 do 1941. proveo je radeći kao profesor opće historije srednjeg vijeka i pomoćnih historijskih nauka na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Od 1945. do smrti bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Ljubljani tri sveske ukoričene u jednu knjigu , tvrd povez, format 15,5 x 23,5 cm , zlatotisak, latinica, 24 + 24 + 24 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Socijalni roman Karel Novy, pravo ime Karel Novak (8. decembra 1890, Benešov [1] - 23. novembra 1980, Prag), bio je češki pisac i novinar. Rođen je u porodici siromašnog pekara kao što je Karel Novak (objavljivao je pod imenom Karel Novy, a kasnije je ovo ime usvojio kao svoje). Studirao je u gimnaziji u Benešovu, a školski drug iz treće i četvrte godine bio je Vladislav Vančura. Postao je njegov blizak prijatelj i u romanu Pekar Jan Marhoul delimično je inspirisan sudbinom svog oca. [2] Karel Novy nije završio srednju školu i nakon nekoliko kratkotrajnih poslova počeo je da studira novinarstvo. Kao novinar radio je sa levičarskom inteligencijom. Tokom Drugog svetskog rata uhapšen je (1944) i interniran u radni logor Klecina (Klettendorf) u Šleskoj kod Vroclava. [3] Posle oslobođenja radio je postepeno u nekoliko redakcija, od 1952. do 1956. bio je glavni urednik Državne izdavačke kuće za decu [4]. Od 1956. radio je kao profesionalni pisac. Bio je tast pisca Bohuslava Brezovskog. Književno delo Karela Novog pokrivalo je mnoge žanrove: od feljtona i male proze do obimnih romana, od knjiga za mlade do predstava i scenarija. 1954. postao je zaslužni umetnik, 1955. dobio je Orden za rad. Dobitnik je Državne nagrade Klement Gottvald (1960) za roman Plamen i vetar. [5] 1960. imenovan je nacionalnim umetnikom....

SRBI I ALBANCI KROZ VEKOVE PETRIT IMAMI RADIO B92 BEOGRAD 1998 Edicija RAT I MIR R e f e r e n c e I. SUSEDSKI ODNOSI II. KULTURNE VEZE III. ETNONIM ALBANACA ............................................................. Pažnja !!! PRVO IZDANJE !!!!!!!!!!!! Broš Latinica 261 stranica NEKORIŠĆENO NEOTVORENO EKSTRA !!!!!!!!!!!!!!

VITOLD GOMBROVIČ TRANS-ATLANTIK RADIO B92 BEOGRAD 1996 APATRIDI POGOVOR i PREVOD s poljskog BISERKA RAJČIĆ .................................................................. 2 PEČATA NA PREDLISTU PEČAT PLAVI - SAMIZDATA + PEČAT ADVOKATSKI, LJUBIČASTI (R a r i t e t i) BROŠ LATINICA 20 CM 140 STRANICA NEKORIŠĆENO g123/desno

Свети Сава / Ст. [Станоје] Станојевић ; [цртеже радио А. [Александар] Дероко Београд : 1935 (Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије) 123 стр., [2] савијена листа с картама : илустр. ; 27 cm Karta putovanja Svetog Save na preklop na kraju knjige Kapitalno antikvarno predratno izdanje stanoje stanojević

Милета Јакшић: МИРНА ВРЕМЕНА Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1935.год. Тврди повез, 179 страна, ћирилица. Одлично очувано. `Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима и тада је био и председник књижевног друштва Слога, а када је завршио богословију 1893. уписао се на Филозофски факултет у Бечу на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Радио је од 1896. до 1899. као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1891, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. вратио у Црњу, примио парохију преминулог оца и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске, па је почетком 1922. отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. склопио грађански брак са Зорком Андрејевић, учитељицом из Кларије. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. пензионисан. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, а 1970. је постављена плоча на родној кући у Црњи.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušica Manojlović je apsolvirala pedagogiju, radila kratko u `Politici`, u Radio Beograd došla 1948. godine u tadašnju Pionirsku redakciju, kasnije Dečju redakciju, kada je urednik bio Voja Carić, a saradnici Vasko Popa, Olga Vlatković, Caca Mitrović, Ljubiša Bačić. Skoro punih deset godina stvarala dečji program pokušavajući zajedno sa svim saradnicima da osmisli nešto novo i zanimljivo za decu. Sa Lolom Vlatković autor je prve serije za decu na radiju Gradić Veseljak (koju je kasnje prilagodila televizijskom izrazu). Od 1956. godine učestvuje u pripremi programa za uvođenje televizije u grupi koja je formirana pod rukovodstvom direktora Radio Beograda Mirka Tepavca, pored Lole Đukića, Branka Popovića, Saše Markovića, Ljubomira Zečevića, Igora Leandrova, Vlade Mitrovića, Pavla Maletina. Na televiziji je uradila prvu seriju En-den-dinus u režiji Vere Belogrlić, seriju Pozorište šest i pet, pisala tekstove i adaptirala mnoga poznata dela za decu i omladinu. Ponovo se vraća na Drugi program Radio Beograda 1966. i ostaje do penzije 1976. godine. U svom bogatom radnom veku, Dušica je doživela dve tehnološke revolucije koje su presudno uticale, na autore, urednike i celokupno programsko ljudstvo: pojava magnetofona na radiju i pojava magnetoskopa na televiziji. Iako je tako, gledaoci neće moći da vide ni jednu emisiju koju je Dušica potpisala kao urednik, ni jednu sa njenim imenom na televizijskoj špici, jer ni jedna emisija iz te najranije, eksperimentalne faze emitovanja programa nije sačuvana.

3OO.OO KILOMETARA U SEKUNDU SA DOKTOROM SVUGDIĆEM DEČJA BIBLIOTEKA NOLIT BEOGRAD MEKI POVEZ DOBRO OČUVANO TAGS: DOKTOR SVUGDIĆ Brzina Telefon Telegraf Radio-talasi Nepoznati zraci Prvo putovanje oko sveta Put u nepoznato Najviši vrh zemlje Let u stratosferu Svetlost Sunce Starost Zemlje Putovanje u vasionu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ferdinand Fried, Društveni prevrat, 1944 g. Retko !!! Preobrazaj u gospodarstvu i drustvu Ferdinand Friedrich Zimmermann (14. kolovoza 1898. - 11. srpnja 1967.) bio je njemački pisac i novinar. Za objavljivanje je koristio svoj pseudonim Ferdinand Fried. Zimmermann je rođen u Bad Freienwaldeu, studirao je ekonomiju i filozofiju u Berlinu i radio za novine Vossische Zeitung i Berliner Morgenpost prije nego što se pridružio časopisu Die Tat 1931. Pristaša nacizma pridružio se Schutzstaffelu 1934. i samoj Nacističkoj stranci 1931. .[2] Tijekom rata radio je na njemačkom sveučilištu Charles-Ferdinand u Pragu. Poslije rata našao je posao u novinama Sonntagsblatt i Die Welt. Godine 1931. objavio je knjigu Das Ende des Kapitalismus (Kraj kapitalizma), u kojoj je iznio stav da je laissez-faire kapitalizam mrtav, a da je njemačka autarkija budućnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Retko! Cvite (Cvjetko) Škarpa (Stari Grad, 10. listopada 1898. – Zagreb, 2. veljače 1968.) je bio hrvatski pjesnik, pisac članaka, studija, eseja i književni kritičar. Životopis Rodio se je u Starom Gradu na Hvaru 1898. godine. Studirao je na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Radio je kao profesor u više mjesta. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu te radio kao profesor u više gradova. Djela je objavio uglavnom u katoličkim časopisima (Luč, Hrvatska prosvjeta) u međuratnom razdoblju. Za rata je objavio par eseja u Spremnosti, u kojima je pisao kako je kazalište važno za duhovni odgoj i stabilnost naroda i putopisni tekst u kojem je opisao prve uzničke dane nakon talijanske represije u Splitu. Kao pjesnik, piše sonete. Povezuje vjerske i mediteranske teme. Lirika mu je simbolistička.

ART in yugoslavia 1992 - 1995 PROJEKAT: FOND ZA OTVORENO DRUŠTVO CENTAR ZA SAVREMENU UMETNOST IZDAVAČ: PUBLISHER RADIO B92 BEOGRAD 1996 EDICIJA POGLED No. 1 Koncepcija: DEJAN SRETENOVIĆ Tekstovi i hronologija: DEJAN SRETENOVIĆ LIDIJA MERENIK ............................................................ BROŠ LATINIVCA FORMAT 26 x 21 cm UPOREDNI PREVOD NA ENGLESKI !! NEKORIŠĆENO

IVAN IVAČKOVIĆ THE ROLING STONES UMETNOST POBUNE za početnike RADIO B92 1997 Pažnja !!! POSVETA AUTORA Ivana Ivačkovića, datirana, juli 1998 !!!! a) Rolingstounsi (vokalno-instrumentalni sastav b) Rok muzika ........................................................... Prednje korice: MICK JAGGER, Stadion RFK, Vašington, 1994 Fotografije Broš Latinica 132 strane NEKORIŠĆENO Sa POSAVETOM raritet !!!!!!!!!!!!!! Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Beograd u prošlosti Dr Dejan Medaković Velenje Jelj+ka Kostić Mladi prorodnjak na planini Vojislav Mišić Vazdušni okean Momčilo Jovetić Erozija Dušan Čolić Nuklearni reaktor Srđan Mitrović Kako se ostvaraju radio-prenos Inž Miodrag Miljković To je telegrafija Lazar Kostić tvrdo koričene, ilustrovane odlično očuvane Beograd 1961/`63.

50280) MK 2 BEŽIČNA TELEGRAFIJA objašnjena bez formula , kapetan Mihailo J. Lazović , Beograd 1935 , sa uputstvom za kupovinu prijemnih radio aparata , veoma retko , sačuvan samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije , mek povez, format 15 x 21 cm , žirilica, ilustrovano, 83 strane + 8 strana reklama i oglasa , potpis na naslovnoj strani ,

VISLAVA ŠIMBORSKA IZABRANE PESME RADIO B92 BEOGRAD 1977 Biblioteka V R H O V I Pogovor: BISERKA RAJČIĆ Preveli s poljskog: PETAR VUJIČIĆ BISERKA RAJČIĆ ................................................................. BROJ PRIMERKA 282/500 LATINICA TVRDE KORICE OBELEŽIVAČ STRANICA O M O T NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO KOLEKCIONARSKI/ BIBLIOFILSKI PRIMERAK - 282 (od 500) Ekstra za POKLON ********** db/12

Tajne staroga Zagreba Rudeša Habeduš Katedralis original izdanje sveske 1-56 nedostaje broj 46... .... U Krapini se rodio Rudolf HABEDUŠ KATEDRALIS (Rudeša, Heister), romanopisac, publicist i dramatičar. Uglavnom je pisao feljtone o ljudima i događajima iz zagrebačke gornjogradske prošlosti ali i iz suvremenog Zagreba. Pisao je i eseje, kritike, impresije, novele i romane u nastavcima od kojih su veći uspjeh postigli oni povijesne tematike. Bio je pokratač, urednik i izdavač `Hrvatske metropole`, jedan od pokretača i suradnik `Zagrebačkog lista` te urednik u `Narodnim novinama`. Feljtone je objavljivao na `Radio-Zagrebu` i `Hrvatskom krugovalu`. Jedan je od začetnika hrvatske radio-dramske tradicije. Poslije rata objavljivao je povijesne romane u tjednim sveščićima u nastavcima `Tajne starog Zagreba`. U povijesnim romanima slijedio je narativne formule H. Dragošića i Marije Jurić-Zagorke. Zagorkinu tipu povijesnog romana sa zapletenim fabulama, gomilanjem motiva i naglim obratima najviše se približio u `Katakombama svetoga Marka` što je izazvalo polemiku između njega i Zagorke koja ga je optužila za plagijat njezina romana.

Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

UTISCI I RASMATRANJA, Velimir Živojinović Izdanje Srpske književne zadruge, Beograd 1940 god, 142 strane, edicija Savremenik, tvrd povez, malo oštećena kod poveza kako je prikazano, osim toga sasvim solidno stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot izradio: Pjer Krizanic Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

odlično stanje prelepi časopisi iz ex yu ribolov smučanje izviđači logorovanje kampovanje u prirodi planinarenje izleti pioniri josip broz tito jugoslavija design ex yu yougoslavia yugoslavia obrazovanje u jugoslaviji sfrj titovi kako pricati price stolarski radovi za decu elektricar elektrika radio radionice ... tablice normi fizicko vaspitanje kultura zabava i razonoda pionira drustvene igre disciplina samodisciplina ugled škole učenje deci decije knjige decje ...