O knjizi: „Sto puta su mi naručili da pišem, ali sam samo povremeno napisao nešto. Nešto ovako, što volim da čitamkada sam sam.“ Zbirka izabrane poezije nastale od 1977 do 2001. godine. Sadrži pored dirljive, iskrene poezije i poeme na osnovu kojih su snimljeni i poznati video-film i radio-drama. Autor je osnivač pokreta Tropikalizam i Ekologija urbana.

Gojko Banović : KNEŽOPOLJCI , Svjetlost Sarajevo 1952, str. 192. Priče. Očuvanost 3. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

OLYMPIA Robert Neumann Humoristički roman Zagreb 1964 197str. Prevedeno sa engleskog-Роберт Нојман је био немачки и енглески писац. Објавио је бројне романе, аутобиографске текстове, драме и радио-драме, као и неколико сценарија. Кроз своје пародијске збирке, Мит фремден Федерн и Унтер фалсцхер Флагге, сматра се оснивачем „пародије као критичког жанра у књижевности 1920-и K.S.N. O. 4. POL.2

Đorđe Kostić: VREME TLA, Biblioteka grada Beograda 1988, str. 54. Poezija; Nadrealizam. Očuvanost 4. Ђорђе Костић Рума, 1909 – Београд, 1995. 1909. Рођен је у свештеничкој породици. 1927. Завршио је Филозофски факултет у Београду, а затим је кратко боравио у Паризу. 1928. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем објавио је три свеске часописа Трагови, а свака је имала само по осам примерака. 1929. Са О. Давичом, Ђ. Јовановићем и Д. Матићем радио је на окупљању групе истомишљеника, медју којима су били А. Вучо, М. Дединац, М. Димитријевић, коју је Ристић назвао надреалистичком. 1930. Један је од уметника који су потписали манифест у алманаху Немогуће– LæImpossible, где је објавио и серију цртежа без наслова (стр. 32, 67, 104) и Три пута сан. 1931–1932. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем био је оснивач часописа Надреализам данас и овде. 1931. Са О. Давичом и Д. Матићем објавио је Положај надреализма у друштвеном процесу. 1933. Полиција га је ухапсила због револуционарне активности па је провео више месеци у затвору. 1934. Напустио је Београд и отпутовао у Лондон где је остао неколико година. 1936. Присуствовао је отварању надреалистицке излозбе у New Burlington Galleries у Лондону. Написао је монодраму Дан без ноћи (Београд, 1974). 1939. Са Д. Фрњем објавио је A. Serbo–croat Phonetic Reader у Лондону. 1944–1949. Радио је као уредник емисија за иностранство на Радио Београду. 1949–1978. Био је директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора у Београду. 1968–1980. Редовно је посећивао Индију ради лингвистичких истраживања. Објавио је много стручних радова из упоредне лингвистике. 1972. Написао је књигу посвећену успоменама на надреализам До немогућег. 1976. Са М. Ристћем направио је књигу пастела и песама Pass–T–Elle (Calcutta). 1989. Објавио је књигу У средишту надреализма, чељуст дијалектике, посвећену надреалистичкој анкети из алманаха.

Gvido Tartalja : PRED-RATNE PESME , Plato 2013, str. 110. Priredili Ivo i Marko Tartalja. Očuvanost 4. Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Gojko Banović : NEVIĐENE SNAGE , Prosveta 1948, str. 164. Pripovetke. Očuvanost 3-; ima posvetu na predlistu; pohabana uglavnom spolja. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Petar Đuranović : KOMADI SMRTI ČISTE - Izabrane pjesme , Univerzitetska riječ Nikšić 1990, tvrdi povez, str. 296. Očuvanost 4. U Podgorici je 2002. umro crnogorski pjesnik, novinar i publicista Petar Đuranović. Rođen je 1930. godine. Bio je novinar «Omladinskog pokreta», «Mladosti», «Pobjede» i urednik Dokumentarnog programa Radio Titograda – Radija Crne Gore. Napisao je blizu petnaest knjiga poezije, a najpoznatije su «Raskršća», «Zajedno smo ubili boga», «Ljubav u Pelagoniji».

Otmica Balše Popovića - Zoran Božović Ima originalnu posvetu od autora! Zoran Božović je autor tri romana, četiri zdirke kratkih priča, četiri zbirke pozorišnih drama i dvanaest radio drama. Dobitnik je mnogih književnih priznanja, između ostalog Velike nagrade Radoje Domanović za satiričnu priču i Nagrade Branislav Nušić za dramu. Roman za decu, tinejdžere i odrasle Otmica Balše Popovića predstavlja uzbudljivo detektivsko štivo koje se, protkano finim humorom i kratkim lirskim pasažima, čita u jednom dahu. Dramsko delo, pod istim naslovom nagrađeno je na konkursu Radio Beograda i izvedeno i novembru 2006. godine. Izdavač: Narodna knjiga/Alfa, Beograd Godina: 2007 Broj strana: 151 Meki povez Biblioteka: Petar Pan Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 4720 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Aleksandar Vitorović: UKUS ZVERI, Srpski privredni i kulturni klub/Beogradska knjiga 2004, tvrdi povez, str. 177. Roman. Očuvanost 4. Александар Виторовић (Шепшин, 4. октобар 1926 — Београд, 8. фебруар 2016) је био српски књижевник и новинар. Био је дугогодишњи главни и одговорни уредник Информативног програма Телевизије Београд и члан Удружења новинара Србије (УНС).[1] Биографија Рођен је у октобру 1926. године у Шепшину код Младеновца. Завршио је Правни факултет Универзитета у Београду 1958. године. Новинарством је почео да се бави исте године као руководилац источних редакција емисија за иностранство Радио Београда.[2] Био је дописник Радио Београда из Варшаве 1959. године. Био је главни и одговорни уредник Информативног програма Телевизије Београд од 1960. до 1971. године, заменик генералног директора за програме радија и телевизије, као и директор Центра за истраживање програма. Године 1978. даје оставку на све функције, осим на дужности члана Савета Републике, која је била почасна.[3] Од јуна 1971. до 1. јуна 1973. био је члан председништва Главног одбора УНС-а. На четрнаестој скупштини Савеза новинара Југославије одржаној 1975. у Крањској Гори, изабран је за члана Савезног одбора Савеза новинара Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941. а надимак још из ратних дана му је Цига.

Aleksandar Vitorović: PRAŠINA, Borba Beograd 2002, str. 213. Roman. Očuvanost 4 i ima potpis. Aleksandar Vitorović (Šepšin, 4. oktobar 1926 — Beograd, 8. februar 2016) je srpski književnik i novinar. Bio je dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Televizije Beograd i član Udruženja novinara Srbije (UNS).[1] Biografija Aleksandar Vitorović rođen je u oktobru 1926. godine u Šepšinu kod Mladenovca. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1958. godine. Novinarstvom je počeo da se bavi iste godine kao rukovodilac istočnih redakcija emisija za inostranstvo Radio Beograda.[2] Bio je dopisnik Radio Beograda iz Varšave 1959. godine. Bio je glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Televizije Beograd od 1960. do 1971. godine, zamenik generalnog direktora za programe radija i televizije, kao i direktor Centra za istraživanje programa. Godine 1978. daje ostavku na sve funkcije, osim na dužnosti člana Saveta Republike, koja je bila počasna.[3] Od juna 1971. do 1. juna 1973. bio je član predsedništva Glavnog odbora UNS-a. Na 14. Skupštini Saveza novinara Jugoslavije održanoj 1975. u Kranjskoj Gori, izabran je za člana Saveznog odbora Saveza novinara Jugoslavije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. a nadimak još iz ratnih dana mu je Ciga

Аутор - особа Ћосић, Југослав Žanetić, Voja, 1963- = Жанетић, Воја, 1963- Радуловић, Душан Ковачевић, Саша Д. Ђаковић, Бранко Бркић, Бранислав Наслов Podignimo uvis čela / [samostalno autorsko izdanje Jugoslava Ćosića... et al. ; priređivač i odgovorni urednik Branislav Brkić] Врста грађе хумор, сатира, пародија Језик српски Година 1986 Издање 1. izd. Издавање и производња Beograd : Radio pozorište Index 202, 1986 (Beograd : PTT) Физички опис 238 str. ; 17 cm. УДК 821.163.41-22 Линк DCOBISS Насл.корица Формат(и): image/jpeg

Višnja na Tašmajdanu - Siniša Pavić Prvo delo Siniše Pavića, autora najgledanijih TV serija u istoriji RTS-a: `Vruč vetar`, `Bolji život`, `Srećni ljudi`, `Porodično blago` i `Stižu dolari`. Roman je preveden na poljski, nemački, češki i rumunski jezik, dramatizovan je za pozornicu i radio, a po njemu je 1968. godine snimljen i istoimeni film. BEOGRAD 1966 god, 227 str, po korici prosuta neka tečnost, unutrašnjost u vrlo dobrom stanju. K.D.S.O.2.P.1.

Pavle Stefanović: GAVRILO KUŽELJ, Nolit 1974, str. 240. Roman. Očuvanost 4. Павле Стефановић (Крушевац, 22. март 1901 — Београд, 29. октобар 1985) је филозоф, естетичар, есејиста, музички писац, критичар и књижевник. Павле Стефановић је рођен у Крушевцу 1901. године у породици интелектуалаца. Отац Светислав Стефановић био је лекар, песник, критичар и преводилац Шекспира. Мајка Милана Стефановић, рођена Бота, студирала је психологију и педагогију на Универзитету у Цириху (Швајцарска). Павле Стефановић је био филозоф, естетичар, есејиста, музички писац, критичар, књижевник. Дипломирао је на Филозофском факултету универзитета у Београду 1926. године. Радио је као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Београду (од 1926. до 1948.), потом као музички коментатор у Радио Београду (од 1948. до 1956.). Још у деценији пред Други светски рат поставши познат као музички писац и критичар, Стефановић је, упоредо, напредовао у струци библиотекара. Био је свестрано ангажован у Друштву југословенских библиотекара, члан Београдске секције и члан Управе Друштва од 1931. У периоду пре Другог светског рата водио је говорни хор друштва Абрашевић за који је писао песме и припремао наступе. Почевши од раних тридесетих оглашавао се као музички критичар у листовима Правда, Штампа, Музички гласник, Време и другим. После ослобођења наставио је да пише. Више стотина текстова, осврта, критика и есеја Павле Стефановић је објавио у часописима Књижевност, Дело, Израз, Позориште, Сцена, Видици, Књижевне новине, Савременик, Политика, НИН, за програме Радио Београда и друге. Издваја се његова сарадња са Трећим програмом Радио Београда. Између марта 1941. и марта 1945. није објавио ни један текст. Павле Стефановић био је човек веома широких интересовања. Његов тематски опсег је захватао све уметности, па се поред музичке критике бавио и естетиком уметности и есејистиком. Писао је о свим уметничким областима – музичкој, ликовној, позоришној, књижевној, филмској. Павле Стефановић је објављивао прозу, најпре у периодици а потом у књизи прозе Гаврило Кужељ. Вођен уметничком радозналошћу, био је и глумац у филму Кичма Влатка Гилића. Истицао се изузетном ерудицијом и предавачким даром. На јавној сцени Србије и тадашње Југославије, држао је предавања, наступао на програмима радија и телевизије, тумачио дела класичне и, с посебним афинитетом, дела и правце модерне уметности. У најужем кругу Павлових пријатеља били су Јосип Славенски, Љубица Марић, Олга Јеврић, Енрико Јосиф, Милета Сајић, Бранимир Сакач, Радомир Константиновић и други. Пратио је књижевни, музички, ликовни и уопште културни живот Србије и тадашње Југославије, а посебно се истичу многобројни текстови које је посветио фестивалима који су се током 60-тих година прошлог века оснивали у свим крајевима земље. Тако је редовно пратио Бемус, Битеф, Фестивал камерне музике у Слатини Раденци, Трибину југословенске музике у Опатији, Загребачки Биенале... У Београду 2016. године је одржан мултидисциплинарни научни скуп О укусима се расправља. Павле Стефановић (1901‒1985.). Организатори су били Удружење композитора Србије – Секција музичких писаца и Музиколошко друштво Србије.

Milan Osmak: KRVOTOK BRODA, Izdanje autora Rijeka 1965, str. 164. Roman. Očuvanost 4 i ima posvetu. Milan Osmak (1940-2015). Pisao je i pod pseudonimom Willy Stenton. Završio je gimnaziju u Rijeci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, komparativnu književnost i dva svjetska jezika. Radio je zatim kao novinar i urednik na Radio Zagrebu, u novinskim kućama Novi list u Rijeci, i Vjesnik u Zagrebu. Osnivač je povijesne revije “Fokus”. Bio je direktor izdavačkog poduzeća Stvarnost u Zagrebu, te uredio više od stotinu knjiga. Objavio je: Krvotok broda (roman), Rijeka 1965., Mare nostrum (antologija hrvat poezije o moru), Zagreb 1971., Sretni Posejdonov vrtlar (roman), Zagreb 1973., Lovci na amfore (roman), Zagreb, 1976., Ribohvatanje (priče za djecu), Zagreb, 1982. i 1983., Tajanstveni otoci (roman za djecu), Zagreb, 1985 i 1987. , Čežnja i požuda (roman), Zagreb 1985., Ispraznite Titanic (roman), Zagreb 1987., ZG Love story (roman), Zagreb, 1990., Ivana tajanstveni otok (roman za mlade), Zagreb 2004., Tulum sa tunama (roman za mlade), Zagreb 2005., Mario petnaestogodišnji kapetan (roman za mlade), Zagreb 2007. te Ljetovati na Marsu (roman za mlade), Zagreb, 2009. Prevedena djela su: Srebrna karavana, Bratislava 1984., Čovjek s ožiljkom, Bratislava 1988., Ribohvatanje, Prag 1989. te Ispraznite Titanic, Bratislava 1989.

Anastazija Bela Šubić : VELIKO LOVIŠTE, Džepna knjiga Sarajevo 1959, str. 209. Pripovetke. Očuvanost 4-. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Tvrd povez sa omotom, vrlo dobro očuvana, 196 strana, izdanje Znanje Zagreb 1980, edicija Hit Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.

Nikola Davidović : PROGONSTVO , Sloboda / Veljko Vlahović Beograd 1988, tvrdi povez, str. 289., drugo izdanje. Roman. Očuvanost 4-; korica ima manje fleke. Nikola Davidović je živeo i radio u Parizu. Ušao je u vreme 12.XII.1937. godine u Banja Luci, a izašao je iz vremena 9.IX.2014. u Parizu. Počiva na pariskom groblju Thiais. . Bio je član udruženja Maison des écrivains i PEN kluba Francuske. Autor je pet romana i Knjige razmišljanja. Iz rodnog kraja, današnje Republike Srpske, odselio je veoma mlad. Kao gimnazijalac i student objavljivao je pesme i lirske crtice. Okušao se i u novinarstvu. Bio je dopisnik Radio-Sarajeva i dopisnik beogradske Politike. Pre nego što se oslobodio svih obaveza i posvetio književnom radu bavio se naukom i izdavaštvom. Izvesno vreme radio je i kao profesor. Izuzmu li se prvi pokušaji, kojima bi se, s obzirom na zanimljivost i originalnost priča, trebalo vratiti, Apostoli su prvi roman. To je roman o otuđenju jastva. U njemu glavni lik narasta u istorijsku ličnost i gubi svoje prirodno ja. Drugi roman, Progonstvo, zamišljan je šesnaest godina pre no što je napisan. Razlog tako dugom odlaganju je traženje metafore koja će istovremeno da ukaže na izgnanstvo i čoveka i Boga. Radnja Progonstva sažima se u priču o sinu koji, ne zapamtivši oca i ne pronašavši dokaze o njegovom fizičkom izgledu, krade iz mauzoleja urnu sa očevim pepelom s namerom da pepeo preda nekom živom obliku. Pronoseći urnu kroz sve važnije dokaze postojanja, shvata da je sopstvenost nepresadiva i da je život i u iskonu progonstvo. I osnova Šeme je alegorična. I ovde se, kao i u Progonstvu, ne zna je li otac čovek ili nadbiće. Kroz priču, proizašlu iz istorijske činjenice, sagledane su dileme i ideološka neslaganja sinova. Našavši se pred mogućnošću da izbore pomilovanje oca, osuđenog na smrt, sinovi se sučeljavaju sa jednoobraznošću i stanovitošću zakona Prirode i Istorije i iz te neravnopravne borbe izlaze sa spoznajom da je suština nemenljiva. Progonstvo i Šema su štampani u Beogradu: Progonstvo u tri, a Šema u dva izdanja. U Iluzijama, četvrtom Davidovićevom romanu, sagledavaju se saodnosi nade i nemenljivosti prirodnih zakona. Peti roman, Amnezija, utemeljuje verovanje da je smrt odlazak u život i da se vaskrsnuti može jedino iz semena.

O. Henry `Posljednji list`: sažetak. Priča vredna čitanja Poznati humorist napisao je bolno dirljivu priču punu dubokog značenja, tjerajući vas da razmišljate o životu, želji za životom, a prije svega da ostanete osoba sposobna za razumijevanje i suosjećanje. Riječ je o ovoj priči o čuvenom O. Henryju `Posljednji list`, čiji će sažetak biti opisan u ovom materijalu. Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka.Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka Izdavač:LUKA ŠTAMPA Beograd Broj strana:164 Pismo:Latinica Povez: MEK Format: 18 x11 cm Godina izdanja: 2002

Džejms Gripando je radio punih dvanaest godina kao advokat u jakoj firmi za pravne savete u Majamiju, pre nego što se posvetio pisanju trilera. Njegovi romani, pisani britkim stilom, puni su neizvesnosti i napetosti, istraživačkih putovanja, koja im daju elemente autentičnosti. U središtu ovog romana je advokat Džek, čija je devojka izvršila samoubistvo, koje poprima elemente ubistva, za koje je baš on optužen, a potencijalni ubica je van svake sumnje... Izdavač: Politika / Narodna knjiga Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 12x16.5 cm Broj strana: 331

SELJACI I VOJNICI - Metodije Fotev Matica Srpska 1977 Tvrd povez, 20 cm, 466 strana Metodija, makedonski književnik (Ljubojno kraj Prespe, 14. III. 1932). Završio učiteljsku školu u Bitolju, potom radio kao novinar i urednik Nove Makedonije i Radiotelevizije Skoplje. Predstavnik psihološkoga realizma i modernizma. U pripovijetkama i romanima tematizira predratnu, ratnu (okupacijsku) i poratnu društvenu zbilju makedonskoga sela. Važnija djela: Katovi potomci (Potomcite na Kat, 1966), Seljaci i vojnici (Selani i vojnici, 1969), Velike skitnice (Golemite skitači, 1970), Neplodna voda (Neplodnata voda, 1978). K.D.S.3.3.

Џејмс Мекгрегор Бернс (1918-2014) био је најпродаванији амерички историчар и политиколог чији је рад добио и Националну награду за књигу и Пулицерову награду. Рођен у Бостону, дипломирао је на Вилијамс колеџу, где се вратио да предаје историју и политичке науке након што је докторирао на Харварду и служио у Другом светском рату. Радио је као Вудро Вилсон професор владиног емеритуса на Вилијамс колеџу и као истакнути стипендиста за лидерство на Универзитету Мериленд до своје смрти 2014. Beograd 1961. 317 str. ilustrovana, očuvana JAN.21/4

Ivan Kušan, hrvatski književnik i akademik najpoznatiji je po svom fantastičnom serijalu romana o Koku i remek-delu `Lažeš Melita`, a prema njegovoj knjizi `Koko i duhovi` snimljen je film istog naslova u režiji njegovog sina Danijela. Autor je mnoštva drama, filmskih scenarija, radio i televizijskih drama, romana, priča, eseja i kritika. Sastavio je nekoliko antologija. Priredio je dve samostalne izložbe. Dela su mu prevođena na više stranih jezika.Prevodio je Hartea, Saint-Exupéryja, Tolstoja, Maupassanta, Čehova, Twaina, Solženjicina, Ionescoa... Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada. Nolit, 1958., kartonski povez, 183 strane, nepodvlačena, nema posvetu, očuvana.

Luis Bromfild : SAVREMENI JUNAK , Rad 1973, tvrdi povez, str. 460. Američki roman. Očuvanost 4. Luis Bromfild (Louis Bromfield 1896 -1956) rođen je u Mensfieldu (Ohio), osim po svom pisanju za šta je dobio i Pulitzerovu nagradu, poznat je kao inovativni zaštitnik prirode i naučni poljoprivrednik. Studirao je agrokulturu a zatim je prešao na Columbia univerzitet da bi nastavio spisateljsku karijeru. Odlikovan je u Prvom svjetskom ratu, radio kao novinar i reporter, napisao veliki broj knjiga od kojih su neke poslužile kao podloga za filmove kao što su `Mrs. Parkington` i `Kiše dolaze`.

Zaludice - Mile Nović Mile Nović (pravo ime mu je Miodrag Milenović) se najviše bavio novinarstvom. Za publicistiku je nagrađivan dva puta nagradom `Svetozar Marković Toza`. U ovoj knjizi su sakupljene humoristično-satiričke priče koje su mu donele prvu nagradu Radio-Beograda, drugu i treću nagradu `Radoje Domanović` i desetak otkupnih nagrada na ovim i drugim konkursima. Priče `Knjiga` i `Bogojažljivi čuvar` Milovan Vitezović je uvrstio u Antologiju savremene srpske satirične priče. Povez: broš Broj str: 67 Format: 20 cm Godina: 1980. Izdavač: BIBLIOTEKA KARLO BIJELICKI iz Sombora HOD.D. 2.