Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Kavijar za sirotinju - Milan Vlajčić Izdavač: Umetničko društvo Gradac Godina izdanja: 2022 Broj strana: 366 Format: 23 cm Povez: Broširani Delo Kavijar za sirotinju, u kom su se našli tekstovi kritičara, novinara i književnika Milana Vlajčića, objavljivani u listu “Nova” i na portalu Nova.rs, izašla je posthumno baš za 65. Sajam knjiga. „Neće nam biti lakše, ali će nam se neke naše nevolje pokazati u drugačijem svetlu“. Ovo je jedna od rečenica koju je novinar, kritičar i književnik Milan Vlajčić, umesto pogovora, zapisao u svojoj knjizi. Milan Vlajčić ugledni filmski i književni kritičar, esejista i novinar, rođen je 1939. u Beogradu. Studirao je Opštu književnost i teoriju književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Pozorišne, televizijske, radio i književne kritike objavljivao je u našim najpoznatijim listovima i časopisima, od kojih je neke i uređivao. Bio je urednik kulturne rubrike časopisa Student i Mladost, dnevnog lista Politika, časopisa Vidici, Gledišta i Književni glasnik, kao i stalni filmski kritičar dnevnih novina Politika i Blic. Bio je član NIN-ovog žirija, ali i žirija filmskih festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, Montrealu, Beču… Autor je dvanaest dosad objavljenih naslova i dobitnik brojnih prestižnih nagrada.

ЈАНКО ТУФЕГЏИЋ (Шабац, 1907-1944, отац Драгољуб, свештеник и мајка Персида, кћерка јединица књижевника Јанка Веселиновића), један је од трагично страдалих српских песника, убијених у грађанском рату 1941-1944. Завршио је Филозофски факултет у Београду, група за југословенску књижевност. Радио је као новинар у листу Правда и био уредник Ошишаног јежа. После окупације земље 1941, придружује се јединицама Југословенске војске у отаџбини; уредник је и шеф пропаганде Церскомајевачке групе јуришних корпуса пуковника Драгослава Ранчића. Ратно време углавном је провео у пећини на планини Бобији, организујући рад штампарије и листова Глас Цера и др. Књига ПЕСМЕ садржи три збирке објављене од 1928. до 1940. и необјављену збирку Планино туго. Ћирилица, тврд повез, 358 страна. У другој књизи Јанка Туфегџића НОВИНАР, РАТНИК налазе се: -књижевне критике и прикази из водећих новина и часописа у којима је објављивао (Политика, Правда, СКГ и др.) од 1929. до Другог светског рата. -обиман текст др Косте Николића, сигурно најбољег познаваоца четничког покрета. -изабрани текстови из новина и часописа 1941-1944 (Глас Цера, Љотићевштина и др.). -велики број фотографија и докумената -реч потомака, тј. унука Јанка Туфегџића Тврд повез, ћирилица, 416 страна.

KNJIGA procitana jednom - ALI< PROSUTA JE CASA VODE zbog cega su prvih 200 strana u gornjem delu listova blago talasasti (POGLEDAJTE SLIKE) - DVD je odlicno ocuvan - DVD ima prevod - prodaje se u stanju kao na slikama o KNJIZI: Knjiga ` Autostoperski vodič kroz galaksiju ` je jedna od najpopularnijih i najčitanijih SF knjiga svih vremena! Kompletna `autostoperska` serija u jednoj knjizi: Autostoperski vodič kroz galaksiju ; Restoran na kraju vaseljene; Život, vaseljena i sve ostalo; Do viđenja i hvala na svim ribama; Uglavnom bezopasni. Iako je nastao davne 1977. godine, prvenstveno kao radio-serijal, Autostoperski vodič kroz galaksiju ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde prema kojima se i dan-danas ravnaju kako čitaoci, tako i drugi pisci. Daglas Adams (1952–2001) nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture. Knjiga Autostoperski vodič kroz galaksiju je prodata u nekoliko desetina miliona primeraka! Format : 145x205 mm br. str. : 628 povez : tvrd Pismo : latinica

Iz privatne kolekcije - procitana dva puta (jer vredi) ali i ocuvana - prodaje se u stanju kao na slikama o knjizi: HIMALAJI , Majkl Pejlin , Izdavač : 3D+ Novi Sad 2006 , `Čuveni Makl Pejlin, član grupe `Monti Pajton`( Monty Python ), obradovao je svoju publiku putopisom koji sledi Himalaje kroz Pakistan, Indiju, Tibet, Kinu, Bangladeš. Bogate ilustracije prate priče prepune šarolikih opisa, dobronamernih saveta, neobičnih sagovornika, čudnovatih običaja, bajkovitih predela.` `Zdrav život`, novembar-decembar 2006. `Planinska carstva Zahvaljujući izdavačkoj kući `3D+` iz Novog Sada, čitaoci u Srbiji upoznaće Himalaje viđene očima Majkla Pejlina, slavnog glumca, poznatog, između ostalog i po ulogama u seriji `Leteći cirkus Monti Pajtona`. Po rečima Majkla Pejlina, ono što je Sahara za pustinje, to su Himalaji za planine, jer poseduju iste kontradiktorne čari, privlačne i opasne, izazovne i užasavajuće u istoj meri. Dominantan je bio pogled na qude koji žive na nadmorskim visinama, višim i od najviših planina u Evropi i na stare narode koji preživljavaju na isušenim, vetrom šibanim visoravnima.` Politika, 7.12.2006. Knjiga je opremljena sa preko 500 kolornih fotografija Basila Paoa, fotografa koji je radio fotografiju za film „Mali Buda`. tvrd povez, format 17 x 24,5 cm , ilustrovano u boji, latinica, 288 strana

OŠTEĆENJA NA IVICAMA KORICA UNUTRAŠNJOST VRLO DOBRA LEMMY -MOTORHEAD Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti – pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Taoci snova - Anica Lazin Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 256 Format: 21 cm Povez: Broširani Anica Lazin plete raskošnu priču o nekoliko generacija porodice Laman koja svoja lutanja započinje u doba Marije Terezije, naseljavajući se na trusnom banatskom tlu. S druge strane, paralelni tok radnje otkriva nam sudbinu Gustava Malera. Inspirisana Malerovom muzikom, autorka nam približava njegovu umetnost kroz priču o iskušenjima kompozitorovog života, ispunjenog preispitivanjima, nesrećama, nerazumevanjem i porodičnim gubicima. Veličanstvena saga o potrebi za ukorenjenošću i sudbinskim preokretima koji nikako nisu lišeni žive veze sa istorijskim strujanjima epohe, pretvara se u povest u kojoj seobe otkucavaju ritam života ljudi lutalica, stvarajući porodične legende kao zamenu za izgubljene korene. Žaneta Đukić Perišić Anica Lazin rođena je u Kikindi i odrasla u Beogradu gde je diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti. Radila je kao autor emisija i muzički urednik na Prvom programu Radio Beograda. Autor je kratkih priča, priloga, muzičkih kritika i scenarija za radiofonske emisije, kao i operskih adaptacija na scenama u Montrealu. Objavljuje članke za novine i povremeno drži predavanja na fakultetu. Njen roman, Tisza, napisan na francuskom, objavljen je 2010. godine u izdanju Trois-Pistoles. Redovni je član Udruženja književnika Kvebeka (Kanada).

Novo, nečitano, nema posvete. Android studio IDE: kuvar za razvoj aplikacija - Kyle Mew Godina izdanja: 2016 Broj strana: 424 Povez: Mek Android Studio IDE - Prva knjiga na srpskom jezikuŠta ćete naučiti?Zajedno sa Marshmallowom, naučite da radite u Googleovom novom Android Studio IDE-u.Kreirajte aplikacije, koristeći najnoviji Android radni okvir, dok zadržavate kompatibilnost biblioteka sa starijim verzijama.Savladajte najbolju praksu Android programiranja iz ovih recepata. Kreirajte uzbudljive i privlačne aplikacije, koristeći znanje koje ste stekli iz ovih recepata o grafici, animacijama i multimediji. Radite, prateći korake koji će vam pomoći da brže završite projekat. Kreirajte prilagodljive aplikacije (i sprečite ANR) pomoću primera AsynchTask klase. Upotrebite Google Speech Recognition API za svoju aplikaciju.Upotrebite Google Cloud Messaging (GCM) za kreiranje Push Notification za vaše korisnike.Naučite više o Android radnom okviru, prateći detaljna objašnjenja.

Борис Акуњин: БРОЈАНИЦЕ ОД ЖАДА Издавач: ИНФОРМАТИКА, Београд, 2009.год. Меки повез, 554 стране, илустровано, ћирилица. Некоришћено. `Boris Akunjin je pseudonim Grigorija Čhartišvilija (1956), poznatog ruskog japanologa i esejiste, koji je 1998. godine počeo da piše detektivske romane da bi, kako sam kaže, zabavio svoju suprugu Eriku. Od tada je u Rusiji prodato više od deset miliona primeraka njegovih knjiga, koje su prevedene na 30 jezika. Romani su hronološki povezani i govore o stvarnim događajima iz ruske istorije poslednjih decenija XIX veka. Akunjin je vrstan stilista. Možemo ga čitati kao postmodernistu, stvaraoca koji poznaje i koristi kontekst čitave ruske (i ne samo ruske) književnosti i kulture, a možemo se, povučeni uzbudljivom kriminalističkom pričom, prepustiti i pročigati ga u jednom dahu, kao u detinjstvu. Prvi kanal ruske televizije 2002. godine snimio je trodelni televzijski film po romanu „Azazel“. Ovaj roman je 2002. proglašen za najbolju inostranu knjigu godine u Francuskoj – dobio je „Prix mysrere de la critique“, a 2003. ušao je u najuži izbor za englesku nagradu „Gold dagger“. Ruska ekranizacija romana „Turski gambit“ bila je najgledaniji film 2005. godine. Studio Nikite Mihalkova je snimno film no romanu „Državni savetnik“. „Krunisanje“ je dobilo rusku nagradu „Braća Karamazovi“ za 2000. godinu.` `Posle dvanaest romana o Erastu Fandorinu pred čitaocima je i trinaesta knjiga čuvene serije o ruskom detektivu. Brojanice od žada je hronika života Erasta Petroviča u poslednjoj deceniji XIX veka, sastavljena od tri veće i sedam manjih novela. Knjiga je, u već prepoznatljivom stilu Informatikinih izdanja, ilustrovana fotografijama i slikama vezanim za kulturni kontekst opisanog istorijskog vremena ili sakriveni smisao priča, i propraćena temeljito urađenim Pojmovnikom. Gde je bio i šta je radio Erast Petrovič… Poslednji put uživali smo u tome kako Erast Petrovič Fandorin svoj deduktivni metod koristi u borbi protiv japanskog kriminala, u romanu Dijamantska kočija. Nova knjiga Borisa Akunjina čitaocu otkriva gde je bio i šta je radio Erast Petrovič u pauzama između slučajeva već opisanih u prethodnim romanima ove serije. Dobićete i odgovare na mnoštvo zanimljivih pitanja – na primer, zašto je dobio ime Erast, odakle mu brojanice od žada od kojih se ovaj naš junak nikad ne odvaja, koja je predstavnica lepšeg pola u njegovom srcu zasenila divnu O-Jumi… Radnja se seli iz Japana u Sibir, iz Engleske u Ameriku, iz Rio de Žaneira u Podmoskovlje, iz Bristola u Moskvu… I kao uvek kod Akunjina, u tekst su utkane nenametljive postmodernističke igre. Svaki siže upućuje na klasike intelektualnog krimića ili prosto – klasike: Vašingtona Irvinga, Morisa Leblana, Edgara Alana Poa, Agatu Kristi, Umberta Eka, Artura Konana Dojla… Uz to, u igru se uključilo i uredništvo „sakrivši“ tu i tamo po knjizi nekoliko Akunjinovih razmišljanja o životu, koja možemo primiti i kao svojevrsne aforizme.`

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Nestao - Egon Hostovski Izdavač: Blum izdavaštvo Godina izdanja: 2021 Broj strana: 301 Format: 20 cm Povez: Broširani Nekoliko nedelja pre državnog udara u Čehoslovačkoj februara 1948, mladi Erik Bruner, član češke Komunističke partije (iz čistog oportunizma pre nego ličnog ubeđenja), dobija nalog iz Ministarstva unutrašnjih poslova da pronađe Pavela Krala – „sumnjivog” novinara koji želi da ode u SAD kod bolesne usvojene ćerke, ujedno i Brunerovog starog poznanika i bivšeg ljubavnika njegove supruge Olge. Kralov slučaj ispituju i Amerikanci i Česi, prvi kako bi odlučili da li da mu dozvole ulazak u zemlju, a drugi – da li bi ga uopšte pustili iz zemlje. Međutim, on je naprosto nestao. Potraga za Kralom uvlači Erika u zamršenu mrežu američke i češke tajne službe, što sve zajedno uništava njegov bračni život. Kada komunisti izvrše državni udar i preuzmu vlast, Erik je prinuđen da pobegne, međutim, Amerikanci ga ne žele zato što je komunista, njegovi ga odbacuju jer ga smatraju izdajnikom, a Nemci tek nisu ludi za njim zato što je Jevrejin. Od čeških državnih službi preko američkog poslanstva do oronulih noćnih klubova, Hostovski pripoveda misterioznu priču sa pregršt živopisnih, isprepletanih likova, briljantno dočaravši atmosferu Praga u mračnim danima istorijskih previranja (koje je i lično iskusio), straha, zavera, nepoverenja, krize i terora. Napisan pod uticajem neobične kombinacije Franca Kafke i Grejama Grina, Nestao nije samo autorova impresija o komunističkom puču u Čehoslovačkoj već i očajnički protest protiv totalitarizma kome će njegova domovina biti izložena narednih pola veka. Egon Hostovski (1908–1973) bio je češki pisac, urednik i novinar, koji je presudno oblikovao međuratno češko stvaralaštvo i nastavio tradiciju srednjoevropske književnosti oličene u delima Franca Kafke, Jozefa Rota i Štefana Cvajga. Studirao je filozofiju u Pragu, radio je kao urednik različitih listova, a zatim i u Ministarstvu spoljnih poslova. U vreme nemačke okupacije Čehoslovačke 1939. Hostovski se zatekao na službenom putu po zemljama Beneluksa, te, budući iz jevrejske porodice, odlučuje da ostane u Parizu. Kada je naredne godine i Pariz bio okupiran, pobegao je najpre u Portugaliju, a potom i u Njujork, gde je radio u čehoslovačkom konzulatu, dok su mu otac, sestre i njihove porodice stradali u nacističkom logoru. Nakon Drugog svetskog rata, vraća se u domovinu, ali zbog komunističkog državnog udara 1948. biva prinuđen da ponovo prebegne i do kraja života će ostati da živi u SAD. U njegovoj plodnoj spisateljskoj karijeri, pored Nestalog (1952), naročito se izdvajaju romani Cizinec hledá byt (1947), Půlnoční pacient (1955), Žhář (1935). Za sebe je govorio da se trudi da, nezavisno od psihijatara, odgonetne mračno vreme u kome živi i da u svojoj književnosti izgradi duhovno utočište za sebe i svoje čitaoce.  da Nakon njegove smrti osnovana je Nagrada „Egon Hostovski”, u čije laureate, između ostalih, spada i Jahim Topol.

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Pekić, Borislav, 1930-1992 = Pekić, Borislav, 1930-1992 Naslov Argonautika : fantazmagorija / Borislav Pekić Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1989 (Beograd : Štamparija Kultura) Fizički opis 495 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ82, ǂknj. ǂ543 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Beleška o piscu: str. 491-492. Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda”. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna reč”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. „Pisma iz tuđine” (1987), „Nova pisma iz tuđine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatović“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tuđine” (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekića”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekića” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Izdavačka kuća „Laguna“, prvi put u Pekićevom umetničkom stvaralaštvu, objavljuje njegova celokupna književna dela u 14 knjiga. MG64 (N)

Kao novo. Bez posvete. Lenji Genije - Kendra Adači Godina izdanja: 2023 Broj strana: 248 Povez: Mek Bestseler New York TimesaPosvetite se onome što je važno, zaboravite nevažno i završavajte poslove.Biti Lenji Genije ne znači raditi više ili manje. Suština je da radite ono što je vama važno.Sa svih strana glasno dopiru reči: „Trebalo bi da… uživate u trenutku, sanjate velike snove, imate sve, ustajete pre sunca, izlazite uveče s partnerom i budete najbolji“. Ili bi možda trebalo da zanemarite tuđe mišljenje, da se ne odvajate od šampona za suvo pranje kose, da izbegavate roditeljske sastanke, zapustite kuću i hvalite se svojim haosom od života.Lako je izgubiti se pod naletom pomešanih poruka o tome šta znači dobro živeti. Kendra Adači vas poziva da dobro živite po sopstvenoj definiciji tog pojma i uči vas da budete genije za ono što je važno, a lenji za ono što nije. Sve od jutarnje rutine do dremanja bez griže savesti dolazi na svoje mesto pomoću Kendrinih trinaest principa Lenjog Genija, među kojima su:• Odluči jednom.• Kreni sa nečim malim.• Postavi čarobno pitanje.• Idi pravim redosledom.• Ubaci odmor u svoj raspored.Otkrijte kako da bolje pristupate svojim odnosima, poslu i obavezama. Budite svoji bez komplikovanja sa onim „trebalo bi da“ po merilima drugih ljudi. Radite ono što je značajno, batalite ostalo i ponovo postanite zadovoljna, smirena osoba.„Ako su vas učili da ništa dobro ne može da proistekne iz lenjosti, spremite se da vam Kendra promeni mišljenje i život za sva vremena.“– Majklin Smit

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Kroz klisurine - Teofil Pančić Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2007 Broj strana: 406 Format: 17 cm Povez: Broširani Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Jugolaboratorija - Vladimir Arsenijević Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 236 Format: 17 cm Povez: Broširani Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela – drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 – septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksiko – ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu. Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Štulić - biografija Autor: Hrvoje Horvat Izdavač: Večernji list, Zagreb latinica, mek povez, 21 cm, 188 str, ilustrovano _____ Knjiga „Štulić: biografija“ Hrvoja Horvata, rok kritičara, novinara i kolekcionara gitara iz Zagreba, je najiscrpniji prikaz karijere Branimira Štulića, njegovog autorskog rada koji je promenio mogućnosti domaće rok muzike. Horvat je pre nekoliko godina već objavio biografiju frontmena grupe Azra pod naslovom „Fantom slobode“. Sada ljubitelji Štulića mogu pročitati dopunjeno izdanje u kojem je Horvat po prvi put ekskluzivno objavio i desetak faksimila sa Štulićevim pesmama. Horvat je zaokružio Štulićev provokativni životni put: od detinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu i jedinstvenog uspeha s pesmama koje je napisao do raspada Jugoslavije. Brojne analize, izjave, intervjui, sećanja kolega i saradnika, kao i Štulićevi neobjavljeni rukopisi i privatne fotografije, povećavaju autentičnost Horvatove knjige. Istovremeno, ona je širi politički, društveni i kulturološki kontekst, u kome je jedan od najboljih kompozitora i tekstopisaca svih vremena, pevač i gitarista s Azrom živeo i radio. Svojim odlaskom u Holandiju, (p)ostao je retko dosledan primer vlastitog stiha „jednog dana nema me da nikada ne dođem“. Štulić: biografija otkriva kako je Džoni tamo stigao i gde je pre toga bio.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Solo na andervudu - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2020 Broj strana: 115 Format: 21 cm Povez: Broširani Solo na andervudu piščev je dnevnik iz lenjingradskog perioda, urnebesna slika jednog vremena, prepuna anegdota . Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost….

Kao novo. Bez posvete. Solo na IBM-u: Njujork 1979-1990 - Sergej Dovlatov Godina izdanja: 2020 Broj strana: 115 Solo na IBM-u je neka vrsta dnevnika Sergeja Dovlatova iz perioda kada je živeo u Njujorku, priče sa druge obale, čiji su akteri uglavnom ruski umetnici u emigraciji.Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Solo na andervudu: Lenjingrad 1967-1978 - Sergej Dovlatov Godina izdanja: 2020 Broj strana: 115 Solo na andervudu piščev je dnevnik iz lenjingradskog perioda, urnebesna slika jednog vremena, prepuna anegdota .Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…

Henri R. ml. Cooper Profesor slovenskih jezika i književnosti, Univerzitet Indijana, Blumington, Indijana, SAD dopisni član od 6. juna 1995. godine. https://www.sazu.si/en/members/henry-r-jr-cooper France Prešeren (Vrba 1800 – Kranj 1849), pesnik i pravnik, kanonizovan je za slovenačkog „narodnog pesnika”. Rođen kao treće od osmoro dece u uglednoj gornjokranjskoj seljačkoj porodici. Majka mu je bila pismena, znala je nemački, a Prešerna je namenila za sveštenika. U školi u Ljubljani (1812-13) njegov talenat je uočio i podsticao učitelj Valentin Vodnik. Završavajući studije na Bečkom univerzitetu, napustio je sveštenički poziv i upisao se kao student prava, izdržavajući se na razne načine (stipendije, rad kao privatni učitelj). Diplomirao je pravo 1828. U Beču je svoju ranu poeziju 1825. predstavio filologu Jerneju Kopitaru, koji je savetovao strpljenje i uglađenije prerade njegovih tekstova. Nakon diplomiranja, Prešeren se vratio u Ljubljanu, Kranjsku, gde je planirao da se bavi advokaturom. Posle njegovog pravosudnog kvalifikacijskog ispita (1832), nekoliko prijava za sopstvenu advokatsku praksu bilo je neuspešno zbog njegovog boemskog načina života, što je izazvalo sumnju da je frajgajst. Najzad (1846) mu je dozvoljeno da vežba u pokrajinskom gradu Kranju, gde je radio do smrti. https://ernie.uva.nl/viewer.p/21/56/object/131-158972 Tvrd povez, 169 str, 21 cm, štampano u US

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Etnički konflikti - Filip Tesar Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2019 Broj strana: 410 Format: 17 cm Povez: Broširani Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. Sadržaj I. TEORIJSKA POLAZIŠTA. – II. BIOLOGIJA KONFLIKATA. Za šta smo programirani. – III. PSIHOLOGIJA KONFLIKATA. Šta je to što nas goni naprijed? – IV GEOGRAFIJA I HISTORIJA KONFLIKATA. Uvijek i svugdje. – SOCIOLOGIJA KONFLIKATA.Zašto se jedni podnose a drugi ne? – VI. ANTROPOLOGIJA KONFLIKATA. Mislimo u mitovima. – VII. POLITOLOGIJA I EKONOMIJA KONFLIKATA. Interesi u pozadini. – VIII. FILOZOFIJA KONFLIKATA. Zašto ubijamo? – IX. RJEŠAVANJE KONFLIKATA. – Pogovor prevoditelja : MATERNJI JEZIK MOJE OTADŽBINE.

Kao novo. Bez posvete. Beograde, dobro jutro 2 - Dušan Radović Godina izdanja: 2019 Broj strana: 400 Povez: Mek Volite se, ljudi! Lakše vam je i praktičnije da se volite nego da se ne volite. Ako se volite, možete misliti i na nešto drugo i raditi nešto drugo. A ako se ne volite, mislite samo na to. Ovo je druga knjiga obraćanja Dušana Radovića slušaocima Prvog programa Studija B u vremenu od aprila 1977. do maja 1978. Kada je počeo pozdravljati Beograd i Beograđane u julu 1975. godine, Dušan Radović nije mogao znati dokle će stići. Kao i sve drugo, i ovaj posao treba raditi samo dok ima smisla i završiti ga na vreme. Ograničene su naše mogućnosti da mislimo i govorimo prvi put, da naša zapažanja budu nova i mlada. Sve drugo su samo odjeci već izgovorenih misli i slika. Probajte da opet zavolite Beograd, i ono beogradsko u sebi...

Knjiga nova G4 Ana Šomlo je srpska i izraelska književnica i televizijska novinarka. Piše romane, novele i oglede. Rođena je u srbijanskom gradu Negotinu. Škole je pohađala u Beogradu i u Jeruzalemu. Zaposlila se na beogradskoj televiziji gdje je radila kao novinarka. 1990-ih je odselila u Izrael.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Praktična dramaturgija - Zuzana Gindl-Tatarova Godina izdanja: 2017 Broj strana: 114 Povez: Mek Profesorka Zuzana Gindl-Tatarova (1956), završila je filmsku akademiju (FAMU) u Pragu. Radila je kao novinar i filmski kritičar i autorka je nekoliko knjiga. Praktična dramaturgija (2005) je svojevrsni uvod u kreativno pisanje.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Previranje - Sava Bunčić Godina izdanja: 2022 Broj strana: 246 Povez: Mek Kako isklesati svoj identitet u stenama surovog sveta današnjice ispunjenom neprekidnim i, uprkos ekonomskom i tehnološkom napretku, sve težim ljudskim izazovima? Kako iznaći put kojim se iz duboke lične nesigurnosti može stići do vere u sebe? Kako izgraditi duboko prijateljstvo ili živeti s njegovim gubitkom? Kako stići do prave ljubavi preko živog blata izdaje? Kako u profesionalnoj karijeri prerasti naivnost i naučiti veštine ovladavanja ljudima? Kako se boriti s nečim beznadežno snažnijim od tebe – opasnom bolešću? Kako podneti očaj činjenja grešaka u roditeljstvu i održati duboku povezanost sa sopstvenim detetom, čak i ako te ono ne razume?U romanu Previranje Save Bunčića, glavna ličnost Marko se očajnički bori da iznađe odgovore na ova i druga pitanja koja se iz njih naizgled beskrajno granaju, tokom njegovog vrludavog putovanja od detinjstva do praga starosti. Hoće li, i kako, uspeti da umesto “radim što moram” u svom životu stigne do “radim što želim”?

Lepo očuvano kao na slikama Volt Vitmen prenosiva sabrana dela Volta Vitmena Volt Vitman (engl. Walt Whitman; Vest Hils, 31. maj 1819. — Nju Džerzi, 26. mart 1892) bio je američki pesnik.[1] Vitmanova poezija predstavljala je ideje pokreta transcendentalizma i njegovo delo raskida veze američke književnosti sa engleskom i konvencionalnim metrom i rimom, stvarajući nezavisnu i samosvojnu američku poeziju.[2] Spada u najuticajnije američke pesnike.[3] Vitmen je među najuticajnijim pesnicima američkog kanona, i često nazivan ocem slobodnog stiha.[4] Njegov rad je u to vreme bio kontroverzan, posebno njegova zbirka poezije Vlati trave iz 1855. godine, koja je opisana kao bestidna zbog svoje otvorene senzualnosti. Rođen u Hantingtonu na Long Ajlendu, Vitmen je živeo u Bruklinu kao dete i tokom većeg dela svoje karijere. Sa 11 godina napustio je formalno školovanje da bi se zaposlio. Kasnije je Vitmen radio kao novinar, nastavnik i državni službenik.[1] Vitmanova glavna zbirka poezije, Vlati trave, prvi put je objavljena 1855. za njegov sopstveni novac i postala je široko poznata. Delo je bilo pokušaj da se dopre do običnog čoveka sa američkim epom. On je nastavio da ga širi i revidira to delo sve do svoje smrti 1892. Tokom Američkog građanskog rata, otišao je u Vašington, i radio u bolnicama negujući ranjenike. Njegova poezija se često fokusirala na gubitak i na isceljenje. Nakon smrti Abrahama Linkolna, kome se Vitman veoma divio, napisao je svoje dobro poznate pesme, „O kapetane! Moj kapetane!” i „Kad su jorgovani poslednji u dvorištu procvetali“[1], i održao je seriju predavanja. Posle moždanog udara pred kraj života, Vitman se preselio u Kamden, u Nju Džerziju, gde mu je zdravlje dodatno narušeno. Kada je umro u 72. godini, njegova sahrana je bila javni događaj.[5][6] Vitmanov uticaj na poeziju ostaje snažan. Meri Vital Smit Kostelo je tvrdila: „Ne možete zaista razumeti Ameriku bez Volta Vitmana, bez Vlati trave... On je izrazio tu civilizaciju, `ažurno`, kako bi rekao, i nijedan student filozofije istorije ne može bez njega.“[7] Modernistički pesnik Ezra Paund nazvao je Vitmena „američkim pesnikom... On je Amerika“.[8] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao drugo dete u mnogbrojnoj porodici Voletra Vitmana starije i Lujze van Velzor. Njegova porodica je spadala u rane doseljenike u SAD.[9] Nekoliko godina po Vitmanovom rođenju porodica se seli u Bruklin, gde je on do 1830. pohađao državnu školu namenjenu siromašnijim delovima društva.[9] Od 1833. porodica prelazi da živi i radi na selu, dok Vitman ostaje u gradu i radi kao štamparski pomoćnik i slovoslogač. U tom poslu bio je do uništenja štamparije u požaru 1836.[9] Potom je kratko radio kao putujući učitelj u longajlendskim gradićima. Nakon učiteljskog posla pokrenuo je novine sa bratom Džordžom koje je objavljivao godinu dana.[9] Bio je politički aktivan i učestvovao je u kampanji za predsedničkog kandidata Demokratske stranke.[9] U periodu 1841-1845 radi kao novinar u Njujorku i pored novinskih članaka objavljuje svoje kratke priče i jedan roman, koji nisu imali značajniju umetniku vrednost.[9] Od 1845. do 1848. radi u Bruklinu kao glavni urednik mesnih novina, u koje uvodi književnu kritiku koju povremeno sam piše. Nakon Bruklina sa bratom se seli u Nju Orleans da uređuje novopokrenute novine.[10] Tromesečni život u Nju Orleansu ostavlja veliki utisak na njega i kasnije uticaj na njegov rad. Prisustvuje raznim događajima poput susreta sa ratnim veteranima i prodaji robova.[10] Ponovo se vraća u Bruklin gde uređuje novine i bavi se politikom.[10] Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima.[11] Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života (posebno homoerotskih tonova), pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti. Najveći deo tiraža prvog izdanja zbirke koji je iznosio oko 800 primeraka Vitman je izddelio prijateljima i poznanicima.[11] Godine 1864. odlazi u Vašington gde neguje ranjene borce iz Američkog građanskog rata.[12] Godinu dana kasnije dobija posao u Odeljenju za indijanska pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi samo godinu dana kasniej dobio otkaz nakon što njegova šefica saznaje da je autor zbirke pesama Vlati trave za koju se govorilo da je skaredna knjiga.[12] Narednih osama godina u kancelariji vrhovnog državnog tužioca.[12] Kap ga udara 1873. nakon čega postaje delimično paralizovan.[12] Seli se u Kamden u Nju Džerziju gde živi do kraja života.[12] U posetu su mu dolazili brojni evropski i američki književnici.[12] Privatni život[uredi | uredi izvor] Nekoliko Vitmanove braće poginulo je u Američkom građanskom ratu. [10] Iako se rasprava o Vitmanovoj seksualnosti i dalje vodi, obično se smatra homoseksualcem ili biseksualcem. Pretpostavke i zaključci o njegovoj seksualnosti izvedeni su iz njegove poezije, premda se isti osporavaju. Njegova poezija predstavlja ljubav i seksualnost na ovozemaljski način, lišen moralne prepredenosti religije, tipičan za Američku kulturu tog vremena, koja smatra individualnost kao jednu od najvrednijih vrlina. Takođe, njegova dela su nastala u prvom razdoblju 19. veka, pre medicinske klasifikacije seksualnosti.[13] Vitman je tokom svog života imao veliki broj intenzivnih prijateljstava sa muškarcima i mladićima. Određeni biografi su naveli kako smatraju da bez obzira na intenzitet tih odnosa i prisnost, oni zapravo nikada nisu bili karnalni.[14] Smatra se da je Piter Dojl bio Vitmanova velika ljubav. Dojl je radio kao kondukter kada su se on i Volt upoznali oko 1866. godine. Sledećih par godina su bili nerazdvojni.[15][16][17][18] Oskar Vajld je upoznao Vitmana tokom svog boravka u Americi 1882. godine, te je kasnije izjavio Džordžu Sesilu Ivsu, jednom od prvih aktivista za prava homoseksualaca, da je Vitmanova seksualna orijentacija izvan sumnje: „Imam poljubac Volta Vitmana još uvek na mojim usnama.“[19] Dela[uredi | uredi izvor] Franklin Evans (1842) The Half-Breed; A Tale of the Western Frontier (1846) Life and Adventures of Jack Engle (1852)[20] Leaves of Grass (1855), prvo od sedam izdanja objavljenih do 1891. Manly Health and Training (1858) Drum-Taps (1865) Democratic Vistas (1871) Memoranda During the War (1876) Specimen Days (1882) vitman vlati trave