Autor - osoba Pérez-Reverte, Arturo, 1951- = Peres-Reverte, Arturo, 1951- Naslov Flamansko platno / Arturo Peres Reverte ; [prevela sa španskog Olivera Bulajić] Jedinstveni naslov La tabla de flandes. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2002 (Beograd : Alfa) Fizički opis 388 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pavković, Vasa, 1953- = Pavković, Vasa, 1953- Bulajić, Olivera = Bulajić, Olivera Zbirka Antologija svetske književnosti / Narodna knjiga-Alfa ; knj. br. 49 (karton) Napomene Prevod dela: La tabla de flandes / Arturo Pérez-Reverte Tiraž 1.000 Str. [389]: Beleška o piscu / V. [Vasa] P. [Pavković]. Klasici kao smireni pogled unazad i hedonistička potraga za neprikosnovenom literaturom minulih vremena. Biblioteka „Antologija svetske književnosti“ vraća nas biserima lepe književnosti dokazujući da ta dela i njihovo vreme nikada ne prolaze. Krajem XV veka stari majstor flamanskog slikarstva unosi u jednu od svojih slika partiju šaha koja je mogla da preokrene istoriju Evrope. Pet vekova kasnije, mlada restauratorka, antikvar homoseksualac i ekscentrični igrač šaha udružuju svoje napore da bi rešili enigmu. Njihova istraživanja otvoriće vrata fantastične misterije, koja će razrešiti tako što će u svoje tokove uvući i glavne junake. Flamansko platno je uzbudljiva igra zamki i preokreta – slikarstvo, muzika, književnost, matematička logika – koju Arturo Peres Reverte razvija sa izuzetnom spretnošću. Arturo Perez Reverte (rođen 25. novembar 1951) je španski pisac i novinar. Od 1973. do 1994. radio je kao ratni izveštač. Njegov prvi roman Konjanik, smešten u vreme Napoleonovih ratova, objavljen je 1986. Van Španije poznat je po serijalu romana Kapetan Alatriste. Od 2003. član je Španske kraljevske akademije. MG101 (N)

Kao novo. Bez posvete. Uvođenje u Hilandar - Vladeta Janković Godina izdanja: 2023 Broj strana: 455 Povez: Mek Vladeta Janković (1940, Beograd) radni vek je proveo kao profesor antičke književnosti i evropske drame na Beogradskom univerzitetu. Jedno vreme je služio kao naš ambasador u Velikoj Britaniji i zatim u Vatikanu. Objavio je više stručnih i nekoliko popularnih knjiga, bavio se prevođenjem, a na televiziji je godinama radio seriju kulturno-istorijskih programa „Mitovi i legende“. Na Svetu Goru i u Hilandar redovno dolazi pune četiri decenije i duboko je za njih vezan. U nastojanju da u domovini proširi znanja o našim svetinjama, sa prijateljima i stručnjacima osnovao je Društvo prijatelja Svete Gore Atonske, koje je tokom trideset godina postojanja organizovalo preko 200 predavanja i izdalo više knjiga, uključujući i deset tomova međunarodno priznate edicije „Kazivanja o Svetoj Gori“. Profesor Janković je i danas čest hilandarski poklonik i nastoji da za Manastir čini sve što može i ume, godinama je član Državne komisije za Hilandar, predsednik je Društva prijatelja Svete Gore Atonske, a za ovu knjigu kaže da je njegovo skromno uzdarje i „mali prinos“ obnovi posle požara. Uvođenje u Hilandar je izuzetna i znalački napisana knjiga koja će služiti na korist svima, bez obzira da li uz nju započinju imaginarno, ili im ona pomaže tokom realnog putovanja u „carstvo bez krune“, na Svetu Goru Atonsku, u manastir Hilandar. Delo profesora Vladete Jankovića, obogaćeno sa preko 400 biranih ilustracija, čitaocu pruža zadovoljstvo koje se prelazi u jednom dahu i kome će se on ponovo vratiti, kao što se i poklonici uvek vraćaju Hilandaru.

Autor: Byron Lane Godina izdanja: 2022. Br. str.: 372 Povez: Mek Format: 140mm x 200mm Pismo: Latinica Opis Zvjezdana prašina – autor Byron Lane Charlie Besson napet je i znoji se pred razgovor za nadrealan posao. Parkiran je pred ulazom u hollywoodsku vilu Kathi Kannon, kazališne i filmske zvijezde i najgore odjevene osobe prema mišljenju časopisa People. Ona je glumica kojoj je potrebna pomoć, a on samotnjak s margine kojem su potrebne smjernice. Kathi je ikona, autorica bestsellera i nagrađivana filmska zvijezda, najpoznatija po ulozi svećenice u jednom SF blockbusteru. No poznata je i po još jednoj ulozi: ulozi skandalozne pripadnice hollywoodskog plemstva. Charlie dobiva posao svojih snova i upušta se u pustolovinu ispunjenu kasnonoćnim šopingom, putovanjima u zadnji čas jer netko želi vidjeti auroru borealis, ali i procesom inicijacije u najsvetije od hollywoodskih plemena: pleme osobnih pomoćnika. Međutim, Kathi ubrzo postaje puno više od šefice i kako se njihov odnos produbljuje, tako se bliži vrijeme da Charlie donese odluku. Hoće li uvijek biti na marginama života i odluka ili će napokon i on preuzeti glavnu ulogu u svom životu? Zabavan i neopisivo oštar, ovo je roman koji, kao i zvijezdao kojoj govori, očarava i veseli, slama srce i donosi nadu. O autoru romana Zvjezdana prašina: BYRON LANE kazališni je pisac i scenarist. Radio je i kao novinar i osobni asistent glumačkih zvijezda, uključujući i pokojnu Carrie Fisher. Rodom je iz New Orleansa, a živi u Los Angelesu, s dečkom i udomljenom kujicom Tildom. Ovo je njegov prvi roman.

Autor: Alex North Godina izdanja: 2019. Br. str.: 324 Povez: Mek Format: 155mm x 235mm Pismo: Latinica Opis Šaptač Još shrvan iznenadnom smrću svoje supruge, Tom Kennedy vjeruje da će novi početak pomoći njemu i njegovu sinu Jakeu. Novi početak, nova kuća, novi grad. Featherbank. Ali to je gradić koji ima mračnu prošlost. Prije dvadeset godina serijski ubojica ondje je oteo i ubio pet dječaka. Sve dok ga nisu otkrili, ubojicu Franka Cartera nazivali su “Šaptač” jer je svoje žrtve mamio šapćući im noću na prozoru. Baš u vrijeme kad se Tom i Jake sele u svoj novi dom, u Featherbanku nestaje jedan dječak. Njegov nestanak ima mnogo poveznica sa zločinima Franka Cartera i ponovno potiče stare glasine da je Carter imao pomagača u zločinima. Detektivi Amanda Beck i Pete Willis, koji je nekad radio na slučaju, moraju pronaći nestala dječaka prije nego što bude prekasno, čak i ako to znači da Pete mora ponovno posjetiti starog neprijatelja u zatvoru: Šaptača. A tada se i Jake počne čudno ponašati. Jer i on čuje šaputanje i dozivanje na svom prozoru… “Roman čija su prava već prodana Hollywoodu i čiji bi se svaki napeti trenutak svidio Alfredu Hitchcocku.” – Daily Mail “Alex North ispliće narativ koja oduzima dah kroz slojevit i utemeljen prikaz odnosa oca i sina. Ovo je majstorski primjer žanra. Nevjerojatno dobro štivo.” – Braća Russo, redatelji ‘Avengersa’ “Najbolji triler desetljeća.” – Steven Cavanagh, dobitnik nagrade ‘Gold Dagger’ za najbolji triler u 2018. godini “Izvrsno… Čitateljima će biti teško prestati čitati ovu uzbudljivu priču…” – Publishers Weekly

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Mileva und Albert Einstein: Liebe und wissenschaftliche zusammenarbeit - Đorđe U. Krstić Godina izdanja: 2022 Broj strana: 300 Povez: Mek Ovo je dokumentarna knjiga o Milevi Marić, koja se bazira na činjenicama, korespodencijama i izjavama savremenika. Autor je stavio težište knjige na prvih deset godina braka Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, odnosno na period u kojem su zajedno radili i i zajednički došli do nekih od najznačajnijih rezultata u nauci XX veka.

odlično stanje Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) dramski je pisac, pesnik, romansijer, prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ljubomir Simović LjubomirSimovic.jpg Rođenje 2. decembar 1935. (86 god.) Užice, Kraljevina Jugoslavija Škola Univerzitet u Beogradu Institucija SANU Akademik Biografija Uredi Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina prošlog veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Pesme Uredi Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Uredi Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Uredi Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Uredi Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Knjige Uredi Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Akademik Uredi Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Nagrade i priznanja Uredi Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada: Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).[1] Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. „Đorđe Jovanović“ i „Isidora Sekulić“ (1968), „Zmajeva nagrada“ (1973),[1] „Branko Miljković“ (1980),[1] „Milan Rakić“ (1982),[1] „Oktobarska nagrada“ (1989),[1] „Sedmojulska nagrada“ (1990),[1] „BIGZ-ova“ (1990),[1] „Zlatni krst kneza Lazara“ (1992), „Desanka Maksimović“ (1994),[1] „Žička hrisovulja“ (1995),[1] nagrada Grada teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997),[1] „Isidorijana“ (1997),[1] „Račanska povelja“ (1999), „Velika bazjaska povelja“ (1999), „Vasko Popa“ (1999), „Kozara“ (1999), „Odzivi Filipu Višnjiću“, „Zaplanjski Orfej“ (2001), Nagrada „Mića Popović“ (2005), Zlatni ključ Smedereva (2012) Nagrada za životno delo Srpske književne zadruge (2013)[2] Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada `Dositej Obradović` za životno delo, 2016. Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, 2020.[3] tags: srpski roman xx veka 20. vek posleratni s

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Život na ledu I (Dnevnici 1948-1955) Život na ledu II (Dnevnici 1955-1982) Život na ledu III (Dnevnici mart-decembar 1983) ` Knjiga Život na ledu Borislava Pekića predstavlja izuzetno zanimljive dnevnike s kraja 1982. i iz 1983. godine koji su u audio-zapisu ostali posle Pekićeve smrti. Njih je za štampu pripremila gospođa Ljiljana Pekić. Ti dnevnici polemičke intonacije pisani su u formi ogleda i eseja, intervjua i komentara. Njihovu osnovu predstavlja podsticajna, otvorena i kritička autorova misao. Ona je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka.Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga sa idejama i piscima. Neki od njih, kao Miroslav Krleža i Milovan Đilas, ostavili su vidljiv trag ne samo u književnosti, već, jednako, u književnoj ideologiji i društvenom životu pomenutog razdoblja. Smisao Pekićevih rasprava jeste u poricanju autoritarnog i dogmatskog duha i zalaganju za vrednosni sistem u kojem će recidivi totalitarizma i demokrature biti zamenjeni istinskim slobodama i demokratskim preporodom društva. ` Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Novo, nečitano, nema posvete. Zabranjeni svet: tajne prošlosti - zagonetke budućnosti - Leonid Ivašov Godina izdanja: 2018 Broj strana: 326 Povez: Tvrd U knjizi se nalaze tajne prošlosti – zagonetke budućnosti: šta skrivaju arhivi specijalnog odeljenja NKVD, Anenerbe i Vrhovne komande Vermahta.Pisac ove knjige, general-pukovnik Leonid Ivašev je ruski vojni, politički i društveni radnik, stručnjak u oblasti geopolitike i međunarodnih odnosa. Nova knjiga generala Ivašova se bavi tajnim znanjima specijalnih službi pre drugog Svetskog rata. Šta su radile tajne službe na Tibetu, Antartiku…

U duhovnoj medicini, doktoru Veselmanu pridružuje se i njegova supruga, transpersonalna lekarka Džil Kikendal, RPT, kako bi nam predstavila međukulturno razmatranje bolesti, lečenja i zdravstvene zaštite iz drevne mudrosti tradicionalnih naroda. Duhovna medicina otvara prozor u univerzalni pogled na svet koji će vam pomoći da razumete klasične uzroke bolesti koji su suštinski korak u istinskom isceljenju. Radite sa četiri nivoa duhovnog isceljivanja i proširite svoje veze sa unutrašnjim izvorima mudrosti i moći. Produbite svoje kontakte sa duhovima koji pomažu i majstorima lečenja.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Antropologija globalizacije - Mark Abeles Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2014 Broj strana: 308 Format: 17 cm Povez: Broširani Mark Abe­les (Marc Abélès) je fran­cu­ski et­no­log i po­li­tič­ki an­tro­po­log. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je La­bo­ra­to­ri­ju za an­tro­po­lo­gi­ju druš­te­nih usta­no­va i or­ga­ni­za­ci­ja (LA­I­OS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek 2001. godine objavljena je i Abelesova Antropologija države/, takođe u prevodu Ane A. Jovanović. U pet poglavlja ove knjige (Od ekonomije do antropologije, Antropologija suočena sa globalizacijom, Globalizacija i politički aspekt, Nasilje u globalizaciji i Migracije, građanska prava i civilno društvo) Abeles daje pregled tema kojima se bavi svremena kritička antropologija globalizacije i analizira probleme sa kojima se tako usmerena antropologija suočava. „Jedan od najupečatljivijih vidova modernosti je način na koji se svako od nas stalno kreće između jedne i druge ravni, između lokalnog i globalnog. Po svoj prilici, upravo to čini antropologiju globalizacije opravdanom i umesnom; naime, ona iznutra hvata tu dijalektiku tako što ustanovljuje područja na kojima se čovekova zaokupljnost bliskim i svakodnevnim neposredno nadovezuje na njegov opažaj da pripada planetarno ustrojenom svetu. Ako antropologija i nije kadra da nam išta posebno saopšti o mondijalizaciji, ona zauzvrat može da nam osvetli globalizaciju kao višedimenzionalni proces gde prestaju da važe tradicionalni reperi, preoblikuje se splet odnosa između pojedinačnog i kolektivnog, a čovekov način mišljenja i delanja dubinski se menja diljem planete“. (Iz Pregovora)

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Škola za ludake - Saša Sokolov Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 232 Format: 21 cm Povez: Broširani Roman Škola za ludake jedan je od najznačajnijih fenomena ruske književnosti druge polovine XX veka. Po rečima samog autora, ovo je knjiga „o prefinjenom i neobičnom dečaku, obolelom od šizofrenije, koji ne može da se pomiri sa okolnom stvarnošću”, a koji, uključujući se u svet odraslih, otkriva prisustvo ljubavi i smrti u svetu. “Sveža, nova, slobodno građena rečenica. Vešt, tajanstveno-stvaralački rad na reči, lanac slika koje rastu, okrećući se čitaocu čas jednom, čas drugom semantičkom stranom, i duboko zapretena značenja koja ipak blistaju novinom… Čarobni humor izbija iz svakog reda koji piše za drugog sebe đak-šizofreničar, živeći među jurodivima i idiotima, nastavnicima i učenicima, državnim tužiocima i poštarima, među spomenicima čoveku s kačketom i čoveku sa šapkom.” Nina Berberova Saša Sokolov, rođen 1943. godine u Otavi, u porodici ruskih diplomata, deportovanih 1946. iz Кanade. Do 1975. živi u SSSR-u, zatim na Zapadu. Svojim prvim romanom, Školom za ludake, stekao je mesto u istoriji književnosti. Objavio ga je 1976. u SAD, a napisao radeći kao lovac u Povolžju. S fakultetskom diplomom, radio je i kao ložač, čistač u mrtvačnici (u Moskvi), drvoseča (u Bečkoj šumi), instruktor skijanja (u Vermontu), fizikalac itd. Otšelnik, u askezi je osluškivanja zvučanja i iskušavanja moći ruske reči. Virtuoz jezika, objavio je još tri knjige različitih žanrova, koje ničim ne odaju istog autora: Između psa i vuka, Astrofobija (Akademska knjiga, 2022, u izvorniku Палисандрия) i Triptih. Dobitnik je književnih nagrada „Andrej Beli” i „Puškin”. Čergari svetom kao državljanin Кanade. Piše na ruskom.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Don Juan de la Mancha ili Gajenje požude - Robert Menasse Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2022 Broj strana: 168 Format: 21 cm Povez: Broširani Savremeni austrijski književnik Robert Menasse u ovom romanu opisuje meandre duševnih ponora svog sredovečnog protagoniste, novinskog urednika, zavodnika i melanholika Nathana, koji kao da nikada nije sasvim izašao iz očeve senke. Nezadovoljan seksualnim životom i frustracijama koje iznova doživljava krećući se od partnerke do partnerke, junak ovog svojevrsnog romana o odrastanju, ali i starenju, predstavnik je generacije koja je stasavala nakon ’68; nju Robert Menasse portretira zabavno i dinamično, prikazujući nam društvo „koje ne može da proda ni litar kisele vode a da tu robu ne oboji erotski“. Robert Menasse rođen je 1954. godine u Beču gde je i odrastao. Studirao je germanistiku, filozofiju, kao i političke nauke u Beču, Salcburgu i Mesini, a doktorirao je 1980. godine. Nakon toga radio je kao lektor, potom je bio gostujući docent na Institutu za teoriju književnosti Univerziteta Sao Paolo. Tamo je prvenstveno držao predavanja o filozofskim i estetskim teorijama, između ostalog o Hegelu, Lukácsu, Benjaminu i Adornu. Od povratka iz Brazila, 1988. godine, Robert Menasse živi kao književnik i esejista uglavnom u Beču. Dobitnik je velikog broja nagrada, između ostalih: Max-Frisch-Preis (2014), Deutscher Buchpreis (2017), Walter-Hasenclever-Literaturpreis (2018), Prix littéraire des lycées français d’Europe (2019), 21st Century Best Foreign Novel of the Year award (2020), Österreichischer Buchpreis (2022). Dosad su na srpski prevedena dva dela ovog autora: Zemlja bez svojstava, esej o austrijskom identitetu (Vreme knjige, 1995) i roman Zlatna vremena, napukli svet (Stubovi kulture, 2001).

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj - Mijat Lakićević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 215 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Iz pera publiciste Mijata Lakićevića dolazi odgovor na pitanje: ko je bio Zoran Đinđić? Po mome mišljenju to je do sada najpotpunija intelektualna biografija Zorana Đinđića. Precizna i potresna biografija. Dr Latinka Perović Rukopis Mijata Lakićevića predstavlja neizmerno važan doprinos razumevanju misli i dela Zorana Đinđića, ali i političkih i društvenih previranja u jugoslovenskom i srpskom društvu tokom poslednjih pola veka. Dr Olga Manojlović Pintar Vešto uklapajući predstave o Đinđiću, i one za i one protiv, uz preplitanja tumačenja koja su nastala nakon atentata na srpskog demokratskog premijera, Lakićević je izgradio sliku o Đinđiću kao velikom nosiocu prosvetiteljskih napora kod nas. Prof. dr Novica Milić Mijat Lakićević (1953) živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Po profesiji novinar, karijeru započeo u nedeljniku Ekonomska politika 1977. godine. Devedesetih stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Sa desetak kolega 1999. Pokreće Ekonomist magazin. Radio u Blicu (sedmičnom dodatku Novac), NIN-u i Novom magazinu. Priredio i uredio knjige „Prelom 72” o padu srpskih liberal 1972. godine (2003) i „Kolumna Karikatura” koja sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića objavljivane u Ekonomist magazinu (2006). Knjigu „Ispred vremena”, koja se bavi listom Ekonomska politika i sudbonosnom decenijom SFR Jugoslavije (1963–1973) objavio je 2011. godine, a 2014, u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, knjigu „Kako smo izgubili (Našu) Borbu”. Godine 2020. objavio je knjigu „Desimir Tošić: između ekstrema”. Oženjen Olgom, otac Nine i Ivana.

STEVAN RAIČKOVIĆ DRUŽINA POD SUNCEM - sa POSVETOM autora - I izdanje Ilustrovao - Boško Risimović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1960 54 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Šaren laž Trka Kad počne kiša da pada Prozor Ko da to bude? Sto i stolice Nov šešir Slika Pevaju čistači cipela Na kraju grada U parku Nedelja u školi Pesma jednog trgovca Družina pod suncem Klis i lopta Sa pijace Leto Susret na moru Rumeni mak Most Crtanka `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Novo, nečitano, nema posvete. Feng Shui tajne za zaštitu - Sandra Drinčić Godina izdanja: 2023 Broj strana: 231 Povez: Mek Feng Shui pripada jednoj od osam grana kineske medicine. Tajne naših predaka pripadaju balkanskoj medicini. Oni su znali kako se gradilo, kućilo, stvaralo a da zlo nije nigde u okolini obitavalo.Pre mnogo stoleća, od izlaska iz pećíne do prve kolibe, naši preci su stvarali pravila za izgradnju sretne kuće. U ta stara vremena nije bilo dobrog života bez zdravog doma. Dom se negovao, dušu je milovao, dvorište se čistilo, gost se dočekivao, domaćin je radio, dom se zaštitom čuvao…Najveće nasleđe koje danas imamo, jesu ta skladišta mudrosti naših predaka. Najveća dela koja stvaramo, sada su naša Feng Shui iskustva, istraživanja i stečena znanja.TRADICIONALNE BALKANSKE & FENG SHUI TAJNEKomšija sa besom u sebi kaže: „Moj problem u životu nije što nemam prozor okrenut ka istoku; što su ulazna vrata premala i ne gledaju na put; moj problem je što mi je loše na poslu, što nemamo para, što žena ima problem sa začećem..!“„Komšija…. možda baš taj prozor koji nemaš ka istoku ne donosi ti u kuću zdravlje, tvoja mala vrata sa kojih se ne vidi prilazni put, spremaju ti otkaz na poslu, a žena ti ima problem sa začećem jer si pretrpao spavaću sobu nepotrebnim kutijama i bačenom tvojom garderobom na stolicu pored kreveta, jer samo se pored bolesnika sedi.E moj komšija, da li je to Feng Shui ili tajna naših baka, svejedno je. Ne veruj, probaj, poslušaj, sebi energiju pokreni, ukućanima pomozi i sreću svima donosi. Domom vladaj, rukama stvaraj, dom zaštiti…“Želite li živeti depresivno u prošlosti ili napredovati u budućnost?

Novo, nečitano, nema posvete. Henrik Ibzen - biografija - Žak De Deker Godina izdanja: 2016 Broj strana: 150 Povez: Mek Ibzen je radio praktično sve u pozorištu, jedino što nije glumio. Bio je još i novinar, nadzornik u internatu, učitelj koji vežba s đacima. A prva njegova profesija koja izaziva iznenađenje iako je njome zarađivao hleb oko šest godina, bila je profesija apotekara. On o njoj uopšte ne govori u svojim tekstovima, ali u toj je profesiji stekao veliku pažljivost prilikom doziranja sastojnica svojih komada, pedanteriju koju je primenjivao i na najsitniju supstancu koja je ulazila u njihov sastav. Dozirao je sastojke, motrio na svaku pojedinost, naročito na rečnik i akcente u govoru svojih likova. Tu preciznost koja je upravljala pisanjem njegovih dela možda je stekao u stražnjoj prostoriji apoteke u kojoj mu je bilo povereno spravljanje lekova, čiji je sastav trebalo pomno da kontroliše. Delovati na boljke svojih bližnjih, pomoći u njihovom ublažavanju: postoji u toj aktivnosti iz mladosti, veoma bliskoj medicini, nešto kao propedeutika onoga čemu će težiti u pripremanju svoje umetnosti…Henrik Ibzen (1828–1906) se danas ubraja među najznačajnije dramske pisce 19. veka i zauzima nesporno mesto u kanonu evropske književnosti. Ali za vreme svog života bio je katkad, naročito u rodnoj Norveškoj, predmet žestokih sporova i kritika. Žak de Deker, i sam uspešni dramski pisac, daje u prvoj liniji portret Ibzenove burne umetničke karijere, ali ne zanemaruje ni njegov privatni život i opise sredine u kojoj su se izgradili njegovi estetski pogledi, politički stavovi i društveni angažmani. Pored pouzdane faktografije, skladnog preplitanja javnog i privatnog, ovu biografiju odlikuju i rafinirani stil i neautoritativno ali suvereno pripovedanje.

Knjiga je kao nova. Emocionalna ucena : kako nas drugi manipulišu - Dona Frejžer Izdavač: Psihopolis Godina izdanja: 2011 Broj strana: 293 Format: 20 cm Povez: Broširani Zašto zbog nekih ljudi mislimo: “Evo, opet sam izgubio. Uvek se predam. Nisam rekao ono šta zaista osećam. Kako to da se nikad ne zauzmem za sebe?” I tada znamo da su nas opet nadmudrili. Opet smo odustali da bismo zadovoljili nekog drugog,  opet smo postali žrtva i veštih manipulatora i emocionalnih ucenjivača koji mogu biti naši partneri, deca, saradnici…Knjiga će vam pomoći da shvatite kako ljudi sa kojima smo u odnosu koriste emocuionalnu ucenu da dobiju ono što žele i kako da postanete asertivni u odnosima sa ljudima. Jer, potrebna je istinska hrabrost da se neko suoči sa emocionalnom ucenom a ova knjiga će vam dati moć da upravo to uradite. Odlično su predstavljene transakcije i igre emocionalnog iznuđivanja i dat je jasan plan kako izaći iz ovih igara moći a da niko ne bude gubitnik. Kako prepoznati emocionalno iznuđivanje? Zašto nas partneri, deca saradnici emocionalno ucenjuju? Kako omogućujemo da nas emocionalno ucenjuju? Koje su četiri strategije izlaženja na kraj sa ucenjivačkom transakciojom? Kako da se odbranimo od emocionalnog ucenjivanja menjajući sebe? Suzan Forvard je internacionalno priznat psihoterapeut, predavač i autor knjiga koje su bile na listi bestselera Njujork Tajmsa, kao što su knjjige Toksični roditelji i Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole. Pored terapeutskog rada i pisanja knjiga nekoliko godina je vodila radio program sa uključenjima slušalaca, radila je kao grupni terapeut, savetnik i instruktor u mnogim psihijatrijskim ustanovama, a osnovala je i prvi privatni centar za lečenje od seksualnog zlostavljanja u Kaliforniji. Psihopolis je objavio dve njene knjige: Emocionalna ucena (2011) i Toksično vaspitanje (2010)

Novo, nečitano, nema posvete. 20 izuzetnih dečaka koji su promenili svet - Više Autora Godina izdanja: 2019 Broj strana: 90 Povez: Tvrd „Uspeh nije slučajan. Za uspeh su neohodni trud, istrajnost, učenje, saznavanje, odricanje i naročito ljubav prema svemu što radiš“ Pele „Svet oko tebe stvorili su ljudi koji nisu bili ništa pametniji od tebe!“ Stiv Džobs „Prijateljstvo se ne uči u školi, ali ako ne znaš šta je prijateljstvo, ništa nisi naučio.“ Muhamed ali 20 priča o dečacima sa velikim snovima, ogromnim talentom i čudesnom istrajnošću koji su postali znameniti ljudi!

Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd Biblioteka Avantura reči Prevod: Duška Radivojević Povez: broširan Broj strana: 443 + 496 Spolja kao na slikama (kod prve knjige sitno oguljen ćoškić na hrbatu). Pečatirane, vrlo dobro očuvane. Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. LAVIRINT DUHOVA I Barselona 1938: jednog martovskog sumraka, pošto je bio odsutan više od godinu dana, Fermin Romero de Tores vraća se u Barselonu. Građanski rat je u jeku i za njega je izuzetno opasno da bude u gradu, ali on po svaku cenu želi da ispuni obećanje koje je dao svom preminulom prijatelju i da poseti njegovu porodicu. Baš kad stigne do njih, počinje stravično bombardovanje Barselone, i Fermin iz ruševine stana uspeva da izvuče živu samo prijateljevu osmogodišnju ćerku Alisu. Nedugo potom, na grad pada nov talas bombi i Alisi se gubi svaki trag. Fermin očajnički pokušava da je nađe, ali njegovi napori ostaju uzaludni. Barselona 1959: Maurisio Valjs, ministar nacionalnog obrazovanja, na vrhuncu je moći. On je najistaknutija figura kulturne scene Španije, ideolog takozvanog intelektualnog preporoda zemlje i jedan od najcenjenijih književnih stvaralaca novog doba. Iza bleštave figure nacionalnog heroja, međutim, nalazi se čovek progonjen demonima prošlosti, zabrinut za sopstveni život. U misteriju ministrovog života upliće se i devojčica iz Ferminove prošlosti, koja je nestala u tragičnom događaju iz Građanskog rata – Alisa. LAVIRINT DUHOVA II Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali. (K-161)

Knjiga je kao nova. Fa(l)šizmi – Zapisano u Srbiji 2019-2021 - Aleksandra Đurić Bosnić Izdavač: University Press Godina izdanja: 2022 Broj strana: 143 Format: 23 cm Povez: Broširani Iz recenzije: “…Upečatljivost zapažanja koje nam nude tekstovi sabrani u ovoj zbirci teške zbilje, sažeta je već u nazivu kolumni – fa(l)šizmi, takođe delu autorke, koji objedinjava neprestanu težnju ovdašnju da se praktikuje fašizam kao model javnog ponašanja i da se  koristi falsifikat kao jedino pouzdano sredstvo manipulacije i vladavine masama nesviknutim da razlikuju original i imitaciju. I ne samo masama, već i naoko učenima koji se izvanredno uklapaju u šablon vođstva zasnovanog na lažima i vuku svoje bedne tantijeme nauštrb sadašnjosti i budućnosti…” Jelka Jovanović Aleksandra Đurić Bosnić je diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirala je 2010. godine na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a doktorirala 2015. godine na Fakultetu dramskim umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila dramu Poslednji orden (Dignitas, Cetinje, 1996), zbirku eseja Po-etička traganja (Kulturni centar, Pančevo, 2008), monografiju Poetika tamnog vilajeta – Radomir Konstantinović o duhu palanke u srpskoj književnosti (Službeni glasnik, Beograd, 2011) i monografiju Kultura nacije: Između krvi i tla (University Press – Magistrat izdanja, Sarajevo, 2016). Uredila je, zajedno sa Milicom Konstantinović, zbirku sabranih radio drama Radomira Konstantinovića Iznenađenje (University press Sarajevo). Objavila je više naučnih radova i uredila nekoliko zbornika. Od 2011. godine je glavni urednik naučnog časopisa “Interkulturalnost”. Od 2012. godine predsednica je upravnog odbora Centra za interkulturnu komunikaciju iz Novog Sada, nevladine organizacije posvećene promociji i afirmaciji interkulturalnosti. Od novembra 2019. godine autorka je kolumne Fal(š)izmi u Novom Magazinu. Radi u Kulturnom centru Vojvodine Miloš Crnjanski kao koordinator za istraživanja kulturnog razvoja.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Filozofija Ruđera Boškovića - Stipe Kutleša Izdavač: Kruzak Povez: Broširani Knjiga je napisana u najboljoj tradiciji povijesti znanosti i filozofije znanosti. Autor povezuje klasična razmišljanja o fizici s revolucijama u znanosti u dvadesetom stoljeću. On prikazuje Boškovića prvenstveno kao filozofa, ukazujući i na izvornost onih Boškovićevih ideja koje su ga dovele do uspostave njegove prirodne filozofije iliti teorije privlačno-odbojnih sila koja pak objašnjava sve prirodne pojave. Iz te je teorije Bošković izveo svojstva tvari koja njegovu teoriju dovode u blisku vezu s današnjim znanstvenim teorijama. Boškovićeve jednostavne neprotežne točke (Boškovićevi atomi) nisu geometrijske točke nego tvarne točke – one danas odgovaraju kvarkovima u mikrofizici. Posebno je značajam Boškovićev model atoma koji uspostavlja ideju kvantizacije što je tek u pravom smislu postalo aktualnim nakon M. Plancka i njegova otkrića kvanta. U shvaćanju prostorno-vremenskih odnosa Boškovićeva je teorija u nekom smislu bliska Einsteinovoj teoriji rela­tivnosti. Svoju je teoriju sam Bošković primijenio na razne slučajeve iz mehanike i fizike. Aktualnost Boškovićeve teorije pokazuje se preko Kanta, Faradaya, Maxwella, Kelvina, Bohra i Heisenberga, sve do naših dana. Autor u knjizi daje primjer recepcije Boškovićeve prirodne filozofije od njegova doba do početaka 20. st. s naglaskom na recepciji u Velikoj Britaniji gdje je ta recepcija Boškovićeve prirodne filozofije i bila najuspješnija. Stipe Kutleša (r. 1955. u Duvnu [Tomislavgrad], BiH), znanstveni je savjetnik u Institutu za filozofiju u Zagrebu. Diplomirao je filozofiju i povijest na Filozofskom fakultetu, a fiziku na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Ma­gi­stirao na poslijediplomskom studiju “Povijest i filozofija znanosti” u Dubrovniku. Doktorirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (1993.). Od 1984. radio je u Zavodu za povijest i filozofiju znanosti HAZU, a od 2002. zaposlen je u Institutu za filozofiju u Zagrebu. U jednom mandatu obnašao je dužnost ravnatelja toga Instituta.

Knjiga je kao nova. Deca njihova za njima - Nikola Matje Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 400 Format: 21 cm Povez: Broširani Avgust 1992. Dolina izgubljena negde na istoku Francuske, visoke peći koje više ne rade, jezero, vrelo popodne. Antoni ima četrnaest godina i, da bi razbio dosadu, sa rođakom odlučuje da ukrade kanu i ode da vidi šta se dešava sa druge strane, na čuvenoj nudističkoj plaži. Na kraju tog puta Antonija čekaju prva ljubav i prvo važno leto, ono koje odlučuje o svemu posle. Biće to drama života koji počinje. Nikola Matje piše roman o jednoj dolini, jednoj epohi, tinejdžerskim godinama, ispisuje političku pripovest o omladini koja mora da pronađe svoj put u svetu na umoru. Četiri leta, četiri trenutka, od Smells Like Teen Spirit do Svetskog prvenstva 1998, sve da bi ispričao priču o životima koji se punom brzinom odvijaju u toj Francuskoj u sendviču između gradova srednje veličine i naselja sa kućama u nizu, i zabiti i betoniranih prigradskih naselja. U Francuskoj muškaraca potrošenih od rada i njihovih dragana uvelih sa dvadeset godina. U zemlji daleko od globalizacije, zaglavljenoj između nostalgije i propadanja, pristojnosti i gneva. Roman, Deca njihova za njima, je nagrađen Gonkurovom nagradom 2018. godine. Nikola Matje (Nicolas Mathieu) rođen je 1978. u Vogezima. Nakon studija istorije i filma nastanio se u Parizu, gde je radio razne poslove (novinar, scenarista, privatni profesor…). Svoj prvi roman, Aux animaux la guerre, za koji je dobio nekoliko nagrada, objavio je 2014. i adaptirao ga za televizijsku seriju sa Alenom Tasmom, a za drugu knjigu, Deca njihova za njima, ovenčanu hvalospevima kritike, dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija Gonkurova nagrada za 2018. godinu. Danas živi u Nansiju.

Knjiga je kao nova. Desimir Tošić : između ekstrema - Mijat Lakićević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 1048 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji” od „goreg” ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom. Dr Latinka Perović Monografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika. Prof. dr Dubravka Stojanović

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Henrik Ibzen : biografija - Žak de Deker Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2016 Broj strana: 140 Format: 21 cm Povez: Broširani Ibzen je radio praktično sve u pozorištu, jedino što nije glumio. Bio je još i novinar, nadzornik u internatu, učitelj koji vežba s đacima. A prva njegova profesija koja izaziva iznenađenje iako je njome zarađivao hleb oko šest godina, bila je profesija apotekara. On o njoj uopšte ne govori u svojim tekstovima, ali u toj je profesiji stekao veliku pažljivost prilikom doziranja sastojnica svojih komada, pedanteriju koju je primenjivao i na najsitniju supstancu koja je ulazila u njihov sastav. Dozirao je sastojke, motrio na svaku pojedinost, naročito na rečnik i akcente u govoru svojih likova. Tu preciznost koja je upravljala pisanjem njegovih dela možda je stekao u stražnjoj prostoriji apoteke u kojoj mu je bilo povereno spravljanje lekova, čiji je sastav trebalo pomno da kontroliše. Delovati na boljke svojih bližnjih, pomoći u njihovom ublažavanju: postoji u toj aktivnosti iz mladosti, veoma bliskoj medicini, nešto kao propedeutika onoga čemu će težiti u pripremanju svoje umetnosti… Henrik Ibzen (1828–1906) se danas ubraja među najznačajnije dramske pisce 19. veka i zauzima nesporno mesto u kanonu evropske književnosti. Ali za vreme svog života bio je katkad, naročito u rodnoj Norveškoj, predmet žestokih sporova i kritika. Žak de Deker, i sam uspešni dramski pisac, daje u prvoj liniji portret Ibzenove burne umetničke karijere, ali ne zanemaruje ni njegov privatni život i opise sredine u kojoj su se izgradili njegovi estetski pogledi, politički stavovi i društveni angažmani. Pored pouzdane faktografije, skladnog preplitanja javnog i privatnog, ovu biografiju odlikuju i rafinirani stil i neautoritativno ali suvereno pripovedanje.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Dok mu osluškujem srce - Hanif Kurejši Izdavač: VBZ Godina izdanja: 2011 Broj strana: 162 Format: 24 cm Povez: Broširani Jedan od najuglednijih suvremenih britanskih pisaca, Hanif Kureishi, odavno je navikao svoju čitateljsku publiku da odrasta skupa s njim dok iz knjige u knjigu prati njegove junake koji iz mladosti prelaze u srednju dob, uvijek u povijesnom i društvenom okruženju što ga Kureishi nepogrešivo iscrtava kao poprište na kojem se odvijaju životi i sudbine ne samo njegovih junaka nego i suvremenika uopće. U knjizi Dok mu osluškujem srce Kureishi čini nešto novo. Sam je dosegao dob od pedeset godina, shvaća da je trenutak da zastane i promotri tko je, odakle i od koga potječe i da na izuzetan literaran način obavi važan razgovor sa svojim ocem u trenutku kad obojica imaju pedeset godina. Možda je to i jedini izrazito literarni potez što ga je Kureishi izveo u svojoj zadnjoj knjizi, divna konstrukcija koja se nikada u životu ne može ostvariti, a sve ostalo izvanredan je tok teksta koji je istodobno i autobiografija i biografija, niz suptilnih opservacija o vremenu i prostoru Velike Britanije i Pakistana iz koje potječu Kureishijevi, a potom o onome što je Kureishiju najvažnije – o književnosti s nizom malih eseja o Čehovu (njegovu trajnom uzoru), Kunderi, Philiphu Rothu… Hanif Kureishi je u nas izuzetno cijenjen i čitan pisac koji i svojom osobnom biografijom i svojom literaturom ispisuje napredovanje i frustracije svijeta u kojem napredak i zaostalost, kulturna i životna neprilagođenost i snalaženje nužno prolaze kroz mnoge obrate kad je oko njih svijet pun rasnih, klasnih i običajnih razlika. Tvrdim da je ovo najbolje Kureishijevo djelo, kad se uzmu u obzir svi mediji u kojima je radio. Ovo je iznimno dirljiva i do boli iskrena knjiga. Guardian