Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! - Dani Turbinih - Purpurno ostrvo - Bratstvo licemera - Bekstvo Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Quentin Jacobsen je cijeli život izdaleka volio veličanstvenu pustolovnu Margo Roth Spiegelman. Pa kad ona otvori prozor i uđe u njegov život - odjevena poput ninje i poziva ga na genijalnu osvetničku kampanju - on je slijedi. Nakon što njihova cjelonoćna noć završi i osvane novi dan, Q dolazi u školu i otkriva da je Margo, uvijek enigma, sada postala misterija. Ali Q uskoro saznaje da postoje tragovi - i oni su za njega. Natjeran nepovezanim putem, što je bliže, Q manje vidi djevojku za koju je mislio da je poznaje... Džon Grin (engl. John Green; rođen 24. avgusta 1977) je američki autor, bloger, pisac, producent, glumac i urednik. On je 2006. osvojio nagradu za njegov debi roman, U potrazi za Aljaskom. Njegov šesti roman, Krive su zvezde, je debitovao kao broj jedan na listi najprodavanijih knjiga u časopisu Njujork tajms. Godine 2014, Grin je bio uključen u listu `100 najuticajnijih ljudi na svetu` magazina Tajm.[1] Pored toga što je pisac, Grin je takođe poznat zbog njegovih Jutjub poduhvata. U 2007, on je osnovao VlogBrothers kanal sa svojim bratom, Henk Grinom. Od tada, Džon i Henk su lansirali projekte kao što je Vidkon i stvorili ukupno 11 onlajn serija.[2] Mladost i karijera Grin u the Loft Literary Center, Mineapolis, 2008 Grin je rođen u Indijanopolisu.[3] Nakon njegovog rođenja, porodica se selila tri puta: u Mičigen, zatim u Alabamu, i na kraju u Orlando,Florida.[4][5] Pohađao je školu u blizini Alabame, koju je kasnije iskoristio kao inspiraciju za glavno mesto radnje njegovog prvog romana U potrazi za Aljaskom.[6] Grin je diplomirao na Kenyon koledžu 2000. godine sa duplom diplomom.[7] Posle koledža, Grin je pet meseci radio u bolnici, u Ohaju.[8] On je nameravao da postane episkop, ali njegovo iskustvo u bolnici dok je radio sa decom koja imaju neizlečive bolesti ga je inspirisalo da postane autor, i kasnije da napiše Krive su zvezde.[9] Grin je nekoliko godina živeo u Čikagu, gde je radio za časopis Booklist dok je uporedo pisao U potrazi za Aljaskom[5] On je takođe kritikovao knjige za Njujork Tajms i stvarao originalne radio emisije. Grin je kasnije dve godine živeo u Njjujorku. Književni rad Grinov prvi roman, U potrazi za Aljaskom, objavljen 2005. godine, je tinejdžerski roman inspirisan njegovim iskustvom u srednjoj školi.[10] Roman je dobio nagradu za `Najbolje napisanu knjigu za tinejdžere`. Filmska prava je 2005. godine kupio Paramaunt, ali pet godina kasnije, bez napretka u projektu, Grin je rekao obožavaocima da bez obzira koliko bi on želeo film, filmska kuća nema interesovanja da to realizuje.[11] Grin i kolege Morin Džonson i Lorin Mirakl, su zajedno napisali romanVejte snegovi, koji se sastoji od tri povezane kratke priče, semštene u malom gradu za vreme mećave na Božić. Ta knjiga je bila broj 10 na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa.[12] Grinov treći roman, Gradovi na papiru, debitovao je kao broj pet na listi najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa, i roman je 2015. godine prerađen u film Gradovi na papiru.[13][14] Gradovi na papiru su nagrađivani 2009. kao najbolji roman za omladinu [15]. Posle ovog, Grin i njegov prijatelj, pisac Dejvid Levitan, zajedno su napisali roman Vil Grejson, Vil Grejson, koji je ovjavljen 2010. godine.[16][17] Knjiga je bila nominovana za dve ALA nagrade [18] i Odisej nagradu. Njegova šesta knjiga, Krive su zvezde, je puštena u prodaju 2012. [19] Grin je objasnio da su delovi knjige koju je najavio ranije svrstani u Krive su zvezde.[20] On je potpisao svih 150.000 kopija prvog štampanja. Lista najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa je svrstala Krive su zvezde kao broj jedan. [21][22] Roman je pretvoren u film sa istim imenon, permijerno u Sjedinjenim Američkim državama 6. juna 2014.[23] U drugoj polovini 2013, Grin je izjavio da piše novu knjigu sa naslovom Reket.[24] Prodavao je po 5.000 reči grubog nacrta na IndieGoGo za $10 u nameri da sakupi novac u dobrotvorne svrhe.[25] 16. novembra 2014, Grin je napisao na njegovoj Tumblr stranici da ne radi na Reketu ali da radi na nečemu sa drugačijim nazivom.[26] Iako su njegovi romani zaradili samo pozitivne kritike, Grin je rekao da misli da njegovi romani imaju mana, kad ih sagleda objektivno.[27] Dodatno, u odgovoru na fanov tvit, Grin se izvinio za korišćenje reči retardiran u Gradovi na papiru, govoreći: `Da, kajem se. To nije u filmu, i neću više koristiti tu reč nigde drugde` U septembru 2015, Grin je najavio da uzima pauzu sa društvenih mreža da bi se fokusirao na novu knjigu.[28] U avgustu 2016, Grin je izjavio da će sledećih 10 meseci ograničiti svoje pojavljivanje u javnosti u nameri da završi nacrt nove knjige.[29] Ali septembra 20, Grin je postavio snimak na svom kanalu, govoreći da možda neće izdati novu knjigu, citirajući njegovo dosadašnje iskustvo kao `žestok pritisak`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uprkos medicinskom čudu koji se smanjio za tumor koji joj je doneo nekoliko godina, Hejzel nikada nije bila ništa drugo do terminalna, njeno poslednje poglavlje je upisano nakon dijagnoze. Ali kada se predivan zaplet po imenu Augustus Voters iznenada pojavi u grupi za podršku deci Cancer Kid, Hazelina priča će biti potpuno prepisana. Pronicljivo, smelo, nepoštovanje i sirovo, Greška u našim zvezdama je najambicioznije i srceparajuće delo do sada nagrađivanog autora Džona Grina, koje briljantno istražuje smešan, uzbudljiv i tragičan posao života i ljubavi. Džon Grin (engl. John Green; rođen 24. avgusta 1977) je američki autor, bloger, pisac, producent, glumac i urednik. On je 2006. osvojio nagradu za njegov debi roman, U potrazi za Aljaskom. Njegov šesti roman, Krive su zvezde, je debitovao kao broj jedan na listi najprodavanijih knjiga u časopisu Njujork tajms. Godine 2014, Grin je bio uključen u listu `100 najuticajnijih ljudi na svetu` magazina Tajm.[1] Pored toga što je pisac, Grin je takođe poznat zbog njegovih Jutjub poduhvata. U 2007, on je osnovao VlogBrothers kanal sa svojim bratom, Henk Grinom. Od tada, Džon i Henk su lansirali projekte kao što je Vidkon i stvorili ukupno 11 onlajn serija.[2] Mladost i karijera Grin u the Loft Literary Center, Mineapolis, 2008 Grin je rođen u Indijanopolisu.[3] Nakon njegovog rođenja, porodica se selila tri puta: u Mičigen, zatim u Alabamu, i na kraju u Orlando,Florida.[4][5] Pohađao je školu u blizini Alabame, koju je kasnije iskoristio kao inspiraciju za glavno mesto radnje njegovog prvog romana U potrazi za Aljaskom.[6] Grin je diplomirao na Kenyon koledžu 2000. godine sa duplom diplomom.[7] Posle koledža, Grin je pet meseci radio u bolnici, u Ohaju.[8] On je nameravao da postane episkop, ali njegovo iskustvo u bolnici dok je radio sa decom koja imaju neizlečive bolesti ga je inspirisalo da postane autor, i kasnije da napiše Krive su zvezde.[9] Grin je nekoliko godina živeo u Čikagu, gde je radio za časopis Booklist dok je uporedo pisao U potrazi za Aljaskom[5] On je takođe kritikovao knjige za Njujork Tajms i stvarao originalne radio emisije. Grin je kasnije dve godine živeo u Njjujorku. Književni rad Grinov prvi roman, U potrazi za Aljaskom, objavljen 2005. godine, je tinejdžerski roman inspirisan njegovim iskustvom u srednjoj školi.[10] Roman je dobio nagradu za `Najbolje napisanu knjigu za tinejdžere`. Filmska prava je 2005. godine kupio Paramaunt, ali pet godina kasnije, bez napretka u projektu, Grin je rekao obožavaocima da bez obzira koliko bi on želeo film, filmska kuća nema interesovanja da to realizuje.[11] Grin i kolege Morin Džonson i Lorin Mirakl, su zajedno napisali romanVejte snegovi, koji se sastoji od tri povezane kratke priče, semštene u malom gradu za vreme mećave na Božić. Ta knjiga je bila broj 10 na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa.[12] Grinov treći roman, Gradovi na papiru, debitovao je kao broj pet na listi najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa, i roman je 2015. godine prerađen u film Gradovi na papiru.[13][14] Gradovi na papiru su nagrađivani 2009. kao najbolji roman za omladinu [15]. Posle ovog, Grin i njegov prijatelj, pisac Dejvid Levitan, zajedno su napisali roman Vil Grejson, Vil Grejson, koji je ovjavljen 2010. godine.[16][17] Knjiga je bila nominovana za dve ALA nagrade [18] i Odisej nagradu. Njegova šesta knjiga, Krive su zvezde, je puštena u prodaju 2012. [19] Grin je objasnio da su delovi knjige koju je najavio ranije svrstani u Krive su zvezde.[20] On je potpisao svih 150.000 kopija prvog štampanja. Lista najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa je svrstala Krive su zvezde kao broj jedan. [21][22] Roman je pretvoren u film sa istim imenon, permijerno u Sjedinjenim Američkim državama 6. juna 2014.[23] U drugoj polovini 2013, Grin je izjavio da piše novu knjigu sa naslovom Reket.[24] Prodavao je po 5.000 reči grubog nacrta na IndieGoGo za $10 u nameri da sakupi novac u dobrotvorne svrhe.[25] 16. novembra 2014, Grin je napisao na njegovoj Tumblr stranici da ne radi na Reketu ali da radi na nečemu sa drugačijim nazivom.[26] Iako su njegovi romani zaradili samo pozitivne kritike, Grin je rekao da misli da njegovi romani imaju mana, kad ih sagleda objektivno.[27] Dodatno, u odgovoru na fanov tvit, Grin se izvinio za korišćenje reči retardiran u Gradovi na papiru, govoreći: `Da, kajem se. To nije u filmu, i neću više koristiti tu reč nigde drugde` U septembru 2015, Grin je najavio da uzima pauzu sa društvenih mreža da bi se fokusirao na novu knjigu.[28] U avgustu 2016, Grin je izjavio da će sledećih 10 meseci ograničiti svoje pojavljivanje u javnosti u nameri da završi nacrt nove knjige.[29] Ali septembra 20, Grin je postavio snimak na svom kanalu, govoreći da možda neće izdati novu knjigu, citirajući njegovo dosadašnje iskustvo kao `žestok pritisak`.

Knjaževac Laguna, 2018. Odlično očuvana. Da li je knez i kralj Milan Obrenović IV, prvi moderni srpski državnik, koji je izborio slobodu od turskog vazalstva, obezbedio nezavisnost i uveo svoju zemlju među uređene evropske države, zasluženo stekao glas neuravnoteženog čoveka, kockara, ženskaroša i rasipnika? Da li su ga njegovi savremenici i njegovi sunarodnici sasvim protumačili i razumeli? Romansirani portret ovog vladara razvejava predrasude o njegovoj ličnosti i epohi nudeći čitaocu splet zabavnih, necenzurisanih i često dramatičnih epizoda iz jednog burnog života, od dolaska na presto posle ubistva kneza Mihaila 1868. do smrti u Beču 1901. ____ „Neodoljiv pogled na Srbiju s kraja XIX i samog početka XX veka, roman Podvizi i stradanja Grofa od Takova istovremeno je snažno svedočenje o nacionalnom mentalitetu i, u jednoj svojoj dimenziji, demistifikacija službene istorije, gde su politički i društveni događaji i ličnosti prikazani sa nadmoćnom i ne uvek blagom ironijom. Kao u najboljim istorijskim romanima, u temelju ove prvorazredne proze, oplemenjene finim humorom, leži veliki i ozbiljan istraživački rad, dok se iza kulisa istorije ukazuju često trivijalni pokretači zbivanja od najdalekosežnijeg značaja.“ Vladeta Janković „Bez ambicija da ispravlja istorijske nepravde ali sa snažnim porivom da oživi mogućnost pripovedanja istorije, autor živahno i poneseno razmaštava povest o odrastanju, sazrevanju i iskušenjima kralja Milana, suočavajući nas sa bezdanom do sada malo poznatih podataka o privatnim životima i javnim interesima.“ Vladislava Gordić Petković Dejan Mihailović (1951) odrastao je i školovao se u Beogradu, gde je diplomirao na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta. Radio je kao urednik u Dečjoj redakciji Radio Beograda, lektor u Zadužbini Ive Andrića, redaktor teksta u Enciklopediji Jugoslavije Jugoslovenskog leksikografskog zavoda (Redakcija za Srbiju) i urednik u časopisima „Književne novine“, „Pismo“, „Književni magazin“ i izdavačkoj kući „Laguna“, a pre toga u izdavačkom preduzeću „Prosveta“ iz Beograda. Od 1993. do 1999. proveo je u San Francisku, u Kaliforniji, SAD. Prevodio ruske i engleske pisce (Bunjin, Šalamov, Harms, Aldanov, Dovlatov, Akunjin, Blejk, Po, Beket i dr.). Za prevod romana Samoubistvo Marka Aldanova dobio je nagradu „Dr Jovan Maksimović“ za najbolji prevod sa ruskog jezika za 2015. i 2016. godinu. Objavio je zbirke priča Dođoh, videh, pobegoh (1969) i Kuke i verige (2013) i mali rečnih stare hrišćanske, vizantijske i srednjovekovne srpske književnosti Vizantijski krug (2009). Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Nivo za napredne - Alek Popov Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2010 Broj strana: 119 Format: 21 cm Povez: Broširani Alek Popov se, u svom maniru, otvoreno ismeva pojedinim bugarskim, ali i slovenskim osobinama, a njegovi dobro znani motivi – opšta nekultura, neznanje, nepoštenje, (ne)snalaženje, bahatost – prisutni su i u svim pričama Nivoa za napredne. Uz to, još su im pridodati i kafkijanski zapleti i neočekivana rešenja. U britkoj kritici bugarskog mentaliteta, Popov ne štedi ni sveobećavajući Zapad (naročito u pričama koje se bave prostorom bivše Jugoslavije). Ta autorova oštrina i gruba iskrenost ponekad su prosvetljujuće, a uvek duhovite – do suza; no beskompromisnost cinizma, ironije i crnog humora ponekad dovedenog do nelagode, zalečena je jasnom dobronamernošću i željom da ljudi i svet oko njih – budu bolji. Autor, ipak, kao da nam poručuje da taj proces teče veoma teško i sporo. Da li zato što je to zaista tako, ili samo zato da bi sebi obezbedio još dovoljno materijala za ismevanje a zarad dobrobiti čitaoca i njegove književne zabave? Kako god bilo, Bugarska i Istočna Evropa (a bogme i ceo svet) još su prepuni apsurda i paradoksa. A Alek Popov, srećom, još piše i opisuje… V. Bajac Alek Popov je rođen u Sofiji 1966. godine. Diplomirao je na katedri za bugarsku filologiju na Sofijskom univerzitetu. Tokom 1997. godine školovao se u SAD. Autor je zbirki priča Druga smrt (1992), Prljavi snovi (1994), Ciklus kupusa (1997), Put ka Sirakuzi (1998), Nivo za napredne (2002, 2003, Geopoetika 2010), romana Misija London (2001, Geopoetika 2004), mnoštva radio drama, kao i scenarija igranih i dokumentarnih filmova. Njegova najnovija knjiga je roman Crna kutija (2007) koja je pod naslovom Psi u niskom letu objavljena u Geopoetici 2008. godine. Dobitnik je prestižnih nagrada “Graviton” za fantastiku (1995), “Pavel Vežinov” za kriminalističku priču (1994), “Raško Sugarev” za najbolju proznu knjigu u 2002. godini, nagrade časopisa Clouds u kojem je Misija London objavljena na engleskom jeziku (2004), kao i (2005) Nacionalne nagrade za dramaturgiju “Ivan Radoev”. Radio je u Nacionalnom muzeju književnosti i kao ataše za kulturu u bugarskoj ambasadi u Londonu. Trenutno je direktor Doma dečje knjige, glavni i odgovorni urednik časopisa “Rodna reč” i sekretar za štampu bugarskog PEN centra. Prisutan je u nekoliko svetskih antologija (Francuska, Nemačka, Slovenija i SAD), a njegova proza prevođena je na nemački, francuski, engleski, danski, poljski, češki, turski, mađarski, srpski, slovenački, albanski, makedonski i turski.

Knjiga je kao nova. Vitičaste zagrade - Sergej Nosov Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2016 Broj strana: 241 Format: 20 cm Povez: Broširani Prozaistu i dramskog pisca Sergeja Nosova ne zanimaju ni zvek vojne bronze ni seobe naroda niti užarena isparenja hadskih pukotina od kojih prskaju tektonske ploče istorije. Nosov je tih pisac. Predmet njegovog interesovanja bili su i ostali “sitni oblici života” – čovek kao jedinka sa svim svojim besmislicama: praznim uvredama, zanimljivim fobijama i glupim predrasudama. Takav je i roman Vitičaste zagrade. Čarobna farmakopeja: fotografija, već živo platno koje diše. Odista, Nosov ume tako da nasmeje da čitaoca uhvati strah od sopstvenog smeha. Roman Sergeja Nosova napisan je kao “živa hronologija” čovekove sudbine, konkretizovana na iskustvu jednog običnog neobičnog čoveka. Ovom Nosovljevom romanu će prostor za veću čitanost otvoriti i sledeća činjenica: on se može čitati kao duhovita priča o neobičnom svetu učesnika osnivačke skupštine (kongresa) iluzionista, mikro i makromaga, ali može biti shvaćen i kao porodična priča o nesigurnosti, strahu i fovijama običnog čoveka kojim manipulišuonostrane i ovozemaljske “više sile”. Istine se u Nosovljevoj “živoj hronologiji” čuvaju kao najdublja tajna, zapretana između višestrukih vitičastih zagrada. Roman Vitičaste zagrade je jedna od “živih hronika” ruskog postsovjetskog tranzicionog društva. Zato činjenica da je dobio nagradu “Nacionalni bestseler” za najbolji ruski roman 2015. godine, poznavaoce ruske kulture nije iznenadila. Sergej Anatoljevič Nosov (Lenjingrad, 1957) na velikoj sceni ruske književnosti pojavio se kao peterburški pisac pripovedaka, romana i drama, devedesetih godina 20. veka. Diplomirao je na Lenjingradskom institutu za avio-instrumente (1980), a završio je i Književni institut “A. M. Gorki” (1988). Radio je kao inženjer, kao urednik časopisa Lomača i na Radio Rusiji. Autor je više desetina knjiga književne proze, eseja i drama: Dole pod zvezdama (1990), Spomenik Krivcu za sve (1994), Gazdarica istorije (2000), Član društva ili Gladno doba (2000), Dajte mi majmuna (2001), Ždralovi odleteli (2005), Muzej okolnosti. Eseji (2008), Tajna života peterburških spomenika (2008,2012), Jedan i po kunić (2012), Konspiracija ili Tani život peterburških spomenika – 2 (2012), Vitičaste zagrade (2015) i dr. Kao dramskom piscu najbliži mu je žanr tragikomedije. Najviše uspeha imale su njegove drame Don Pedro i Berendej. Dobio je nagradu “Andrej Tolubejev” (2010), “za umetničko istraživanje prirode dramskog apsurda”. Za roman Ždralovi odleteli dobio je 2006. književnu nagradu “N. V. Gogolj”, a roman Vitičaste zagrade 2015. osvojio je priznanje”Nacionalni bestseler” za ruski roman godine.

Knjiga je kao nova. Razbrajalica za Andreasa Sama - Filip Čolović Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2019 Broj strana: 166 Format: 20 cm Povez: Broširani Dva vremenska toka ovog romana sa više ukrštenih ličnosti no što su to Andreas Sam i njegov književni tvorac, čine zapravo lavirint sastavljen iz faktografije i fikcije: nesumnjivi i sumnjivi dokumenti isprepletani su sa izmišljenim verzijama (ne)poznatog. Dvostruka prošlost (istog junaka i ove i Piščevih knjiga) sastoji se od sećanja, fotografija, kadrova filma i života. Ovo je igra citatnosti: domišljenih i skrivenih citata, asocijativnosti, produbljene i produžene ideje Piščevog ciklusa o detinjstvu i porodici (Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik) u kojoj je Andreas Sam Piščev lik – dečak, Pisac – sam, ali i njegov drug – vršnjak. On lebdi između svih ovih sopstvenih verzija i, u zbiru, dovodi čitaoca do Grobnice za Borisa Davidoviča kao uzroka za Piščevu građu Časa anatomije, tog udžbenika za moral i intelektualnu čistotu. Smrt u Piščevom delu ima nastavak i u Čolovićevom: ovde je u obličju devojke koja ga, kao Bergmanova simbol-slika Smrti, vodi do novosadskog stratišta i zapravo do Enciklopedije mrtvih. Autor ovog romana koristi fizičke i duhovne seobe kao čin potrage za identitetom i njegovim istovremenim brisanjem: bilo nasilno, od Drugog, ili voljno ka gubljenju nacionalnog. Razbrajalica za Andreasa Sama je svakako ozbiljna dečja igra, ali i igra odraslih sa neizvesnim krajem (izvesna je samo smrt). Ona je omaž i knjiga-orden dodeljen D. K.-u u 30. godini Piščevog produženog života. – Vladislav Bajac Filip Čolović je filmski i televizijski reditelj, scenarista i pisac. Rođen je u Beogradu 1978. godine. Uglavnom je poznat po dokumentarnim filmovima koji su bili zapaženi na festivalima širom sveta, a nagrađivani su kod nas i u inostranstvu. Učestvovao je nekoliko godina zaredom u razmenama Evropske radiodifuzne unije (European Broadcasting Union), gde je sa svojim dokumentarnim filmovima predstavljao Beograd i Radio televiziju Srbije. Pisao je radio-drame. Autor je nekoliko scenarija za različite televizijske forme, a režirao je i brojne igrane serijale. Takođe, reditelj je dva TV filma, Albatros (2011) i Ono malo časti (2016). Njegove pesme i kratke priče našle su svoje mesto u nekoliko antologija i književnih časopisa. Do sada je objavio dve knjige poezije Zemlja i krv (2003) i Kamena svetlost (2005), zbirku pripovedaka Najbolji od svih svetova (2011), kao i romane U đavoljoj koži (2008) i Zima bez brata (2015).

Odlično očuvano. Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Dok isparava jutro : pesme / Božidar Mandić Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 (Subotica : Birografika) Fizički opis 64 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na unutr. str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Božidar Mandić, pesnik koji je „osetio zov zemlje i divljine“, i stoga, napustivši grad, otišao da živi na selu, našao je u zbirci „Dok isparava jutro“ dobro pogođenu formulu i meru izražajne jednostavnosti, potrebnu da bi se postigla sugestivna poetska transpozicija ove vrste životnog iskustva. Za ovu poeziju su karakteristični sažetost i „filmski“, odnosno „fotografski“, „dokumentarni“ način trenutnog percipiranja stvarnosti. Videći u tim trenutnim snimcima „parčad istine“ koja se „sastoji iz mozaika“, pesnik veruje da pomoću tih fragmenata svakodnevnice (jer njegovo „bekstvo na selo“ je u stvari poetsko bekstvo u svakodnevicu) može da otkrije jedan dublji smisao koji se u tom mozaiku nazire kao integralna istina. On stoga gradi viziju sakralizovane i apsolutizovane sadašnjosti u kojoj je vreme takoreći ukinuto: njegov svet je svet u kome „već dve hiljade godina nema ništa novo“. Ova nas poezija vraća nekim izvorima, nekim skoro zaboravljenim elementarnim vrednostima, jednostavnoj mudrosti, a ipak, apsolutizujući sadašnjost, ne može i ne pokušava da prenebregne ono što pripada sadašnjem civilizacijskom stadijumu, te stoga ne pada u folklorno ili arhaično. Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG106

IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd GODINA: 2002. POVEZ: mek, manji format PISMO: ćirilica STRANA: 148 STANJE: dobro očuvana, ocena 3 Intigrantna potraga za arhivama nestalim u burnim događajima balkanske istorije. Jedno je arhiva CK KPJ sklonjena 1948. u manastiru u Bosni, drugo je jasenovačka arhiva odneta iz Jasenovca za vreme ratova devedesetih. Pripovedajući o nestanku arhiva, Lukač govori o događajima u kojima još više nestaju ljudi. RAJKO LUKAČ rođen je 1952. godine u Međeđi kod Bosanske Dubice. Školovao se u Međeđi, Starom Petrovom Selu i Bosanskoj Dubici. Posle prve godine na Filozofskom fakultetu u Zadru, studije nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirao na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Od 1971. živi u Beogradu, gde se profesurom bavio nekoliko meseci, a najduže – deceniju i po – bio novinar, potom saradnik u marketingu, urednik i voditelj književne tribine, savetnik za književnost u jednom fondu, te saradnik i urednik u nekoliko izdavačkih kuća. U protekloj deceniji, uz čitanje i pisanje, posvetio se sadnji voćaka, verujući da više šansi imaju da ga nadžive njegove smokve, bademi, leske, kesteni, breskve i orah nego knjige.Knjige poezije: Plavuša i putnik (1977), Spiralno stepenište (1982), Knjiga paljenica (1986), Odlivci i siluete (1987), Koji kunu dane i noći (1990), Uholaže (1994), Japija za život (1994), Relikvijar (1994), Bištanje pred lapot (1995), Jona iz fioke (1997), Ples dvojnika (stare i nove, 2004), Trpeza (sto izabranih pjesama, 2008), Zapisi iz podzemnog prolaza (2010), Hor ara (2015), U traganju za izgubljenim čitaocima (2016), Zajednički epitaf (2017) i za decu Mačja pređa (2008), Hvalisavko u kopačkama od sedam milja (2009), Pajaci na pijaci (2016) i Kratka duga (2017), te izbor poezije u prevodu na makedonskom jeziku Tanc so sirenite (2016).Romani: Čipkarska škola (1988), Ljetne sante (1995), Božji ugodnici (1998), Arhivske grobnice (2002), Hroničar (2005), Zvono nad međama (2015), za mlade Najgori nadimak na svijetu (2011), Uhvati vjetar (2012) i za decu Strašnije od najstrašnijeg (2016).Knjige priča: Mojin kralj (1996), Šetalište hromih (2001), Samrtni zagrljaj (2006) i Pisac na usijanom limenom krovu biblioteke (2017).Drama Fajront na Gvozdu (2011).Drugi program Radio-Beograda emitovao mu je radio-drame Svečana autopsija u Matici Srpskoj i Mojin kralj, a Dečji program dvadeset kratkih priča.Priredio Antologiju pripovedaka srpskih književnica (2002) i preveo sa makedonskog jezika antologiju makedonskih mladih pesnika Lirski dodekameron (2016) i pesničku knjigu Marte Markoske Crne rupe u nama (2017) .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srce tajge „Pisac neverovatnog, magijskog talenta.“ – Elena Lapin, spisateljica Ivan Grozni je seo na presto Moskovske kneževine i započeo ekspanziju na istok koja će se završiti stvaranjem carske Rusije. Gonjeni željom da potlače tajgu, ali u stalnom strahu od iroke, nepregledne divljine i naroda i duhova kojima je ona dom, pravoslavni ruski bojari sukobiće se sa vernicima zastrašujućih, paganskih bogova. Tu na Uralu, u drevnoj permskoj zemlji, šamani jašu losove, a u šipražju riče plameni zmaj Gondir. Zbog zagonetnog idola po imenu Zlatna žena ruski ratnici gube razum, a drevna tamga velikog kana – koja daje vlast nad svim plemenima – tera ljude na izdaju i ubistvo. Na mestu gde se mitovi, religije, istorija i magija prepliću, dve civilizacije spremne su da unište jedna drugu, ali da li su one zaista toliko različite? Iz krvi i plamena uvek se rodi nešto novo. Srce tajge je roman epskih razmera, raskošan i romantičan koliko i brutalan. Ova knjiga jednog od najpoznatijih modernih ruskih pisaca nudi nam vrhunski umetnički prikaz sukoba civilizacija čiji je ishod nešto sasvim jedinstveno. „Ogroman, razgranat i neverovatno zanimljiv roman o tome kako ljudi, bogovi i narodi idu putevima sudbine.“ – Leonid Juzefovič, pisac „Ivanov – on je poput rezerve zlata ruske književnosti.“ – Lev Danilkin, kritičar Aleksej Viktorovič Ivanov (ruski: Alekséj Víktorovič Ivanóv; rođen 23. studenog 1969.) ruski je nagrađivani pisac. Biografija Rane godine i prvi radovi Ivanov je rođen u Nižnjem Novgorodu u obitelji inženjera brodogradnje. Godine 1971. obitelj se preselila u Perm, gdje je odrastao. Godine 1987. upisao je Uralsko državno sveučilište kao student novinarstva. Fakultet je napustio nakon godinu dana, a 1990. vratio se na studij umjetnosti i kulturologije. Za upis je bila potrebna zadaća s radnog mjesta, kasnije je Ivanov priznao da je krivotvorio papir kojim je dokazivao da je radio u muzeju.[1] Ivanov je diplomirao 1996.[2][3] Njegova prva objava bila je fantastična priča pod nazivom `Lov na velikog medvjeda`, objavljena 1990. godine u časopisu Uralsky sledopyt s nakladom od 500.000 primjeraka. Nakon povratka u Perm, Ivanov je radio kao čuvar, učitelj, sveučilišni profesor i turistički vodič; potonje ga je zanimanje dovelo do proučavanja lokalne povijesti, koju je kasnije istraživao u svojim spisima. Međutim, trinaest godina sva književna djela Ivanova bila su `skrivena u stolu`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Autor - osoba Nicholls, David Naslov Slatka tuga / David Nicholls ; s engleskog prevela Jovana Šego Jedinstveni naslov Sweet sorrow. bosanski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Buybook, 2021 (Tuzla : Off-set) Fizički opis 417 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šego, Jovana (meki uvez) Napomene Prijevod djela: Sweet sorrow Bilješke uz tekst. Autor bestselera Jedan dan Jedno leto koje menja život. Godina je 1997, a Čarli je jedan od onih dečaka koje kasnije ne prepoznajete na odeljenskim fotografijama. Nije dobro prošao na maturskom ispitu. Kod kuće se stara o ocu mada bi trebalo da je obrnuto, a ako uopšte i pomišlja na budućnost, čini to sa zebnjom. Tada u njegov život uleće Fren Fišer, i u Čarliju se neočekivano budi nada. Ipak, ako želi da bude s Fren, Čarli mora da prihvati izazov zbog kog će možda izgubiti poštovanje drugova i postati sasvim drugačija osoba. Mora da se pridruži Trupi. Pozorišnoj trupi. A ako vam Trupa zvuči kao neka sekta, istina je još gora. Cena nade je, čini se, Šekspir. Potresan, smešan, očaravajući, razoran, Slatki rastanak je tragikomedija o krivudavom putu koji nas vodi u odraslo doba, hvalospev snazi prijateljstva koje vraća u život i onoj kratkoj, zaslepljujućoj eksploziji prve ljubavi u koju možemo neposredno gledati tek naknadno, kad dogori. „Roman koji se čita sa lakoćom iako se bavi ozbiljnim temama, šarmantna priča za sva vremena.“ –Observer „Osetićete ponovo leptiriće u stomaku. Vrhunac slatke nostalgije.“ – Sunday Times „Saosećajan, inteligentan prikaz sirovog bola i usamljenosti jednog mladića, zatim onog ovozemaljskog čuda koje nazivamo ljubavlju i večne snage Šekspirovih reči.“ – Spectator Dejvid Nikols je rođen 1966. godine u Engleskoj. Godine 1985. započeo je studije engleske književnosti i drame na Univerzitetu u Bristolu. Nakon studija je želeo da se bavi glumom i otišao je na Američku muzičku i dramsku akademiju u Njujorku, a 1991. godine vratio se u London. Tri godine je igrao manje uloge u Kraljevskom nacionalnom teatru i u tom periodu počeo da čita scenarije za radio i televiziju, a potom prihvatio posao istraživača i odobravao scenarije za radio BBC. Bio je i urednik scenarija za televizijske i produkcijske kuće. Autor je knjige Jedan dan po kojoj je snimljen istoimeni film. Roman je doživeo neverovatan međunarodni uspeh i dobio je brojne nagrade. Preveden je na četrdeset jezika. Živi u Londonu sa partnerkom Hanom i dvoje dece. MG46

Dušan Belča : Dnevnik o Antoniju / roman Vršac : Klub pisaca, 1969 , Fizički opis 103 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka `Ugao` ; 13 Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Душан Белча је рођен 1938. године у Добрици, у Банату. Гимназију је завршио у Вршцу, а године 1961, дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Групи за југословенску и светску књижевност. Цео свој радни век провео је у Градској библиотеци у Вршцу, као библиотекар и управник. Почео је да објављује још као гимназијалац, од 1955. године у „Младој култури”, „Нешем веснику”, „Омладини” и „Летопису Матице српске”. Прву књигу, песничку збирку „Мочвари”, објавила му је Матица српска 1958. године. Написао је око 50 књига, приповедака, романа, песама и поема, есеја, драмских текстова, документарне прозе, литературе за децу, радио и тв-сценарија, публицистичких и историјских прилога, био је уредник и издавач, оснивач Клуба писаца у Вршцу, оснивач Књижевне општине Вршац, као и Заједнице аутора „Угао”, „Вршачка кула”, „Ђаков врх”, као и едиције „Угао”, „Вршац ’94.”, „Милекерове свеске” и „Угао Steriana” Песничке збирке: „Мочвари”, „Мирно време”, „Смрт једне слике”, „Апорије”, „Тело на киши”, „Портрету у напуштеним собама”, „Врата до врата” и „Канон Светом Теодору Вршачком” и поема „Парабола о мочвари”. Романи: „Дневник о Антонију”, „За Елизу”, и „Колапс”. Приповетке: „Смрт Антонија Михајловића” (четири свеске), „Осуђени” и „Благо под Вршачком кулом”, „Вршачке легенде”, и четири свеске „Вршачког декамерона”. Романи за децу: „Легенда о белом”, „Пријатељ са далеке звезде”, „Принц седамнаесте планете”, „Игра са звездама”, и „Тајна вршачких патуљака”. Објавио је и циклус научно-фантастичних романа под именом Ch. A. Bell: „Рат за Андромеду 17″, „Планета опчињених”, „Галактичка стаза”, „Лов на планети Гибон”, „Повратак Киборга”, „Обрачун код црне јаме”, „Повратак Атлантиде”, „Летовање на Силену”, „Игра међу астероидима”, „Духови Каус Медијуса”, као и збирке есеја: „Повратак у завичајни предео” и „Белешке у врту”. Документарне, радио и телевизијске драме: „Дуго путовање краља Гамбринуса”, „Балада о Синиши и мангупу”, „Вук и Вршчани”, и десетак сценарија за документарне филмове. Објавио је и више књига о Вршцу и Банату: „Вршац за сва времена”, „Панораме, паноптикуми, покретне слике”, „Мала историја Вршца”, „Сентименталне шетње кроз Вршац”, „Улице и тргови Вршца од 18. до 21. века”, „Вршац у 18. веку”, „Сентиментално путовање кроз јужни Банат…” Награђиван је као приповедач, писац за децу и библиотекар. У културном и књижевном животу активан је преко шест деценија. И данас живи и пише у Вршцу.

Zoran Dušković: ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA, Zajednica književnika Pančevo 1996, str. 401. Izabrani tekstovi, zapisi, proza. Očuvanost 4 i na prvoj strani ima veća posveta (pogledati sliku). Pančevačkog pesnika Zorana Duškovića nema među nama već dve decenije. Sedamnaestog januara 2015 navršilo se 20 godina od njegove smrti. Pančevci ga pamte kao književnika, novinara, glumca i reditelja, ali i kao izuzetnog hroničara Pančeva. Zoran Dušković je rođen 6. juna 1957. godine. Autor je knjiga poezije „Dužnost Svetog Florijana”, u izdanju lista „Pančevac” i Sekcije književnika Pančeva, 1983. godine, i „Povratak s robije”, u izdanju Zajednice književnika Pančeva, 1989. godine. Posthumno su objavljene pesnička zbirka „Grad”, sabrane pesme „Zatim sve iščezava” i knjiga proznih zapisa „Šta sanjam i šta mi se događa”. Poznavalac rada Zorana Duškovića i lični prijatelj Violeta Blaga iz Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, istakla je da je Zoran Dušković voleo Pančevo i bio aktivan u svemu što se u gradu dešavalo, još od gimnazijskih dana. – Bio je izuzetno radoznao i gde god se nešto dešavalo, on je bio prisutan. U Domu omladine je bio aktivan u „Ateljeu mladih”, gde je počeo da glumi još kao gimnazijalac. Neposredno pred saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo, počeo je i da režira. Uradio je predstavu „Bekstvo” po tekstu Bulgakova, s kojom je osvajao nagrade, čak i na festivalima na kojima su učestvovali profesionalni reditelji – dodala je Blaga. Dušković je pisao kolumnu o Pančevu u listu „Pančevac”, na osnovu čega je posthumno, 1996. godine, objavljena knjiga „Šta sanjam i šta mi se događa”, navela je Blaga. – To su tople priče o Pančevu, priče o ljudima koji su živeli u njegovo vreme, ali i građanima ovog grada koji su živeli 100 i 200 godina ranije. Bio je veliki istraživač prošlosti Pančeva i mnogo vremena je provodio u Istorijskom arhivu, u želji da sazna detalje iz istorije grada – objasnila je Blaga. U mnoštvu interesovanja Zorana Duškovića, našlo se mesto i za Radio Pančevo. – Vodio je zapaženu kontakt emisiju, u koju su se javljali mnogi naši sugrađani i govorili svoje mišljenje u vezi sa aktuelnom politikom u zemlji i gradu. Radio je vrlo lepo i odmereno, tako da je i one „najrazbarušenije”, čak nekulturne ljude, uspevao da navede da kažu nešto kvalitetno, i da, naravno, ne vređaju druge – ocenila je Violeta Blaga.

Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Agora, 2011. Kroz raskopčan život pisca Miroslava Vladimira, između tekstova koje je on odavno napisao, koje čita ili koje upravo piše, proviruju neki od ključnih datuma novije prošlosti poput studentske pobune iz 1968, ’Jogurt’ revolucije, ratova u bivšoj Jugoslaviji, NATO-bombardovanja, Petooktobarskog preokreta. No, svi oni su tek okvir za duboku ličnu dramu i tragediju koja joj sledi. Zoran Slavić (Zrenjanin, 1945), književnik. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za jugoslovensku i svjetsku književnost. Živi u Zrenjaninu. Radio je kao profesor u zrenjaninskoj II Gimnaziji, bio pomoćnik direktora pozorišta `Toša Jovanović` u Zrenjaninu, direktor Centra za kulturu i Doma mladosti, i glavni urednik kulture u Televiziji Novi Sad. Bio je i umetnički direktor agencije ` Digital Style` iz Zrenjanina. Objavio je osam zbirki pesama, Privid srebra (1974), Ispiranje zavičaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz slike (1996), Na plaži slikarskoj (1997), Udes ravnoteže (1998) , Sto godina kasnije (2004) i Peron, odlazaka nema ( 2016). dve knjige proze, Samoća (1972). Požar je dno leta ( 2007) i pet romana: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena (1998), Povratak u samoću (2000), Valter Benjamin u međugradskom autobusu ( 2011), i Ostrvo, povratak traje (2019). Objavio je i dve knjige eseja - `Pisanje zaborava` ( 2005), koja sadrži i istorijski pregled književnih, pozorišnih i likovnih zbivanja u Srednjem Banatu, kao i izbor iz pozorišnih recenzija ` U magiji pozorišne stvarnosti` - 2018, i tri knjige publicistike. Godine 2021. izašla mu je knjiga putopisa `Putovanje Putopisom`(https://www.danas.rs/kultura/trodimenzionalna-geografija-unutar-korica-knjige/) Osmislio i priredio Knjigu `Banat je kao priča`, izbor poezije, proze, esejistike i dokumentarnih tekstova o ovoj regiji (2o11). 2019 godine priredio je književni zbornik `Adrese iz Srednjeg Banat`. Piše godinama književnu, pozorišnu i likovnu kritiku. Knjigu publicističko-istorijske proze `Uglednici troimenog grada`, posvećenu velikanima grada Zrenjanina i okoline, objavio je 2022. godine. Publikovao je takođe osam elektronskih knjiga na engleskom jeziku, koje se nalaze na ` Amazonu`.https://www.amazon.com/Zoran-Slavic/e/B00BEGDMRW Autor je nekoliko radio-drama i serije televizijskih putopisa. Pisao scenarije i režirao dvadeset dokumentarnih filmova, od koji se izdvajaju `Sava Damjanović - Život u magiji glume`, `Profesor Ivan Lerik - Život, Etika. Estetika` i `Šampioni iz pedeset i šeste` Zastupljen je u antologijama i književnim leksikonima. Prevođen je na više jezika. U dva maha bio glavni i odgovorni urednik časopisa `Ulaznica`.

m11 Autor:: Rafael Badzijag Žanrovi:: Popularna psihologija Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Knjiga Tajna od milijardu dolara iz prve ruke nudi znanje o milijarderima preduzetnicima, i to ispričano njihovim rečima. Koje su vaše navike? Podržavaju li vaše dugoročne ciljeve? Da li ste uspostavili rutine u životu i poslu? Verujete li u sebe i jeste li optimistični u pogledu onoga što možete da postignete? Dok budete čitali ovu knjigu, otkrićete da morate da kročite van zone komfora ako želite da postignete nešto veliko. Da morate da iskoristite svaku priliku da učite – kad god i gde god je to moguće. Da osluškujete svoje želje i svoju strast. Strast je jedan od najvažnijih kvaliteta poslovnog čoveka i deo tajne uspeha za mnoge intervjuisane. Ako imate strast prema onome što radite, bićete samomotivisani, željni i neumorni. I, naravno, da morate naporno da radite. Možete biti talentovani, možete biti vizionar, ali morate da radite i da nikad ne odustanete. Život je maraton, a ne trka na 100 metara.

Svaki trenutak je novi početak. Izaberi promenu. Stvori sebe ponovo. Načini sledeći korak. Istražuj. Otkrivaj. Veruj u svoje snove. Osvoji nepoznato. Nastavi da postavljaš pitanja i živiš s punom svešću o tome. Na taj način svaki je trenutak novi početak, kao trenutak kada je junak ovog romana upoznao Turkinju Hilal u dalekom Sibiru, na svom duhovnom hodočašću. Dođe vreme kad osetimo potrebu da preispitamo kako provodimo život, da vidimo da li smo tamo gde bismo hteli da budemo i da li radimo ono što bismo želeli da radimo. Koeljov Alef poziva nas da preduzmemo prvi korak. Neke knjige se čitaju, Alef se živi.

Svaki trenutak je novi početak. Izaberi promenu. Stvori sebe ponovo. Načini sledeći korak. Istražuj. Otkrivaj. Veruj u svoje snove. Osvoji nepoznato. Nastavi da postavljaš pitanja i živiš s punom svešću o tome. Na taj način svaki je trenutak novi početak, kao trenutak kada je junak ovog romana upoznao Turkinju Hilal u dalekom Sibiru, na svom duhovnom hodočašću. Dođe vreme kad osetimo potrebu da preispitamo kako provodimo život, da vidimo da li smo tamo gde bismo hteli da budemo i da li radimo ono što bismo želeli da radimo. Koeljov Alef poziva nas da preduzmemo prvi korak. Neke knjige se čitaju, Alef se živi.

Kao novo. Bez posvete. Eumenide II - Džonatan Litel Godina izdanja: 2022 Broj strana: 480 Povez: Mek Nagrada Gonkur. Velika nagrada za roman Francuske akademije. Moralno izazovna knjiga „Doduše, mogao sam i da ne pišem. Na kraju krajeva, nisam ni dužan to da radim. Posle rata sam se držao neupadljivo; hvala bogu, nikad nisam imao potrebu da, kao neke moje bivše kolege, pišem memoare kako bih se pravdao, jer nemam zašto da se pravdam, ili zbog novčane dobiti, pošto i ovako prilično dobro zarađujem. Ne žalim ni zbog čega: radio sam svoj posao, to je sve... Uprkos mojim zastranjivanjima, a njih je bilo mnogo, i dalje sam jedan od onih koji misle kako čovek, da bi živeo, mora samo da diše, jede, pije i vrši nuždu; i traga za istinom. Ostalo je fakultativno.“ Džonatan Litel oživljava užase Drugog svetskog rata iz ugla krvnika Maksa Auea, pokazujući nam istovremeno pojedinca na način na koji se to retko radilo. Ovo je epopeja o jednom ljudskom biću koje analizira sebe i istoriju. Roman je do sada preveden na četrdeset jezika i prodat u milionima primeraka. „Litel je nesumnjivo uspeo u onome u čemu mnogo ambiciozniji od njega nisu. Eumenide otkrivaju nešto mračno što je danas od suštinske važnosti. Maks Aue, nacistički dželat, objavljuje istinu s tipičnom brutalnom jasnošću: Ja sam čovek, kao i svi drugi, ja sam kao vi.“ – Guardian „Litel je ambiciozno postavio književne temelje Zla.“ – buzz-litteraire.com

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

Odlicno Posveta Autor: Ljubomir Simović Žanr: Drama Pismo: Ćirilica Broj strana: 533 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2021. Užice sa vranama je kapilatlno delo pesnika i dramskog pisca Ljubomira Simovića. Ova knjiga u najkraćem je žanrovski opisana kao „hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika“. Svoju hroniku Užica, istorijsku priču napisanu romansiranim stilom, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada, traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Baveći se ljudima koji su tu stolećima živeli, služeći se njihovim pojmovima i jezikom, Simović ovoj knjizi daje težinu dokumentarnog zapisa o jednom vremenu. Tu su i nezaboravne, duboko utisnute slike autorovog detinjstva u ovom gradu. Užice i njegova okolina nisu jedine teme ovog romana. Simović prati užičku vojsku gde god se ona nalazila braneći otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni... Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu, ne štedeći kritike Josipa Broza i lokalnih funkcionera. Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima `Titovo Užice`. Sam autor nazvao je svoj roman „pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu“. Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је књижевник, преводилац и редовни члан Српске академије наука и уметности. Биографија[уреди | уреди извор] Љубомир Симовић потписује књиге за Адлигат Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.[1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др. Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.[1] Рецепција[уреди | уреди извор] Миодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.[2] Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина”.[3] Награде и признања[уреди | уреди извор] Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године. Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.

Autor - osoba Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 = Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 Naslov Oblomov / I. A. Gončarov ; [preveo Iso Velikanović] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1960 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 524 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Velikanović, Iso, 1869-1940 = Velikanović, Iso, 1869-1940 Flaker, Aleksandar, 1924-2010 = Flaker, Aleksandar, 1924-2010 Zbirka Svjetski klasici XVIII. i XIX. stoljeća ISBN (Ppl.) Napomene Prevod dela: Oblomov / Ivan Aleksandrovič Gončarov Str. 519-525: Ivan Aleksandrovič Gončarov / Aleksandar Flaker. Inventarski pečat na najavnom listu, inače dobro očuvano. Roman Oblomov je socijalno-psihološki roman u 4 dela koji kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča tretira fenomen „suvišnog čoveka“, ali i daje oštru kritiku ruskog društva prve polovine XIX veka. Oblomov je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćenih potencijala, koji zbog slabe volje, zastarelog vaspitanja i nerealnih strahova od života ne uspeva da se ostvari ni na poslovnom, ni na društvenom, ni na ličnom planu. Lik Oblomova postao je veoma brzo tipski lik svetske književnosti, sinonim za bezvoljnost i pasivnost društveno nekorisnog pojedinca, dok je pojam „oblomovština“ postao simbol inertnosti i apatije onog dela ruskog plemstva koje i pored sveg obrazovanja i plemenitosti nema u svojim redovima aktivne i za život sposobne ljude koji bi Rusiju mogli povesti putem napretka. Ivan Aleksandrovič Gončarov (Ивáн Алексáндрович Гончарóв) jedan od najistaknutijih ruskih realista prve polovine XIX veka rođen je 1812. u Simbirsku, u porodici bogatog trgovca. Godine 1834. završio je Moskovski univerzitet i stupio na službu u državnoj kancelariji simbirskog gubernatora, ali je ubrzo premešten u Peterburg gde je kao prevodilac radio u odeljenju finansija. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje sa tog putovanja opisao je u čuvenom putopisu Fregata Palada. Od 1856. radio je kao cenzor u Ministarstvu unutrašnjih poslova i urednik vladinih novina. Preminuo je 1891. u Sankt Peterburgu. Iz ukupnog književnog stvaralaštva Gončarova koji je svojim delima izvršio snažan uticaj na afirmaciju realizma u ruskoj književnosti, izdvajaju se romani Obična priča (1847), Oblomov (1859) i Ponor (1869). Velikanović, Iso (Isidor), hrvatski književnik i prevoditelj (Šid, 29. III. 1869 – Zagreb, 21. VIII. 1940). U Beču studirao filozofiju i medicinu. Radio je u Srijemskoj Mitrovici i Srijemskim Karlovcima, a od 1914. do smrti živio je u Zagrebu. Neko je vrijeme bio politički aktivan kao jedan od utemeljitelja Hrvatske napredne stranke (1904). Aktivno je sudjelovao u radu Društva hrvatskih književnika i Matici hrvatskoj, gdje je bio tajnik 1918–22. U njegovu pjesničkom opusu nevelike književne vrijednosti izdvajaju se epigrami i aforizmi tiskani u vlastitom satiričkom glasilu Knut (1904–06). Napisao je humoristične spjevove Otmica (1901), Knez od Ludije (1908) i Za božjim leđima (1909), komediju Tulumović udaje kćer (1895) te aktovke-lakrdije Prosci (1895), Posvatovci (1896) i Udovičin san (1896). Pisao je i poeziju za djecu. U prozi, koja po opsegu i kvaliteti nadmašuje ostatak književnog opusa, prevladava zavičajna slavonsko-srijemska tematika. Pisao je pripovijesti, humoreske, feljtone, autobiografske zapise, a objavio je zbirke Zašto svijet nije propao i druge šaljive pripovijesti iz Srijema (1912), Novi pakao i druge humoreske (1913), Srijemske priče (1915) te Žena, vrag i druge priče (1924). Osobito je vrijedan njegov prevoditeljski opus, koji sadrži više od 300 naslova iz ruske, njemačke, engleske, španjolske, francuske, češke i poljske književnosti. Cervantesov Bistri vitez Don Quijote od Manche jedan je od njegovih najznačajnijih prijevoda, po kojem ga je I. G. Kovačić nazvao »Don Quijoteom hrvatske knjige«. Napisao je i manji broj književnokritičkih eseja, uglavnom iz ruske književnosti, a bavio se i leksikografijom te priredio izdanja sabranih djela nekoliko hrvatskih pisaca (A. Šenoa, K. Š. Gjalski, J. Kozarac, E. Kumičić, J. E. Tomić). MG30 (N)