Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nade Judea Fawleya u sveučilišno obrazovanje izgubljene su kada je zarobljen u braku s zemljanom Arabellom, koja ga je kasnije napustila. Preselivši se u gradić Christminster gdje nađe posao kao klesar, Jude upoznaje i zaljubljuje se u svoju rođakinju Sue Bridehead, osjećajnu, slobodoumnu `Novu ženu`. Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“

Milan D. Špiček : Niko nije savršen = Nobody is perfect / Beograd : Centar film ; Kragujevac : Prizma, 2002 , Fizički opis 163 str. : ilustr. ; 24 cm Priče o filmu OČuvanost 4. Milan D. Špiček (1942-2020) rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Autor: Zoran Petrović / Zakleti Pripovedač Izdavač: `Katarina Bogdanović`, Kragujevac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Zoran Petrović (Kragujevac, 5. mart 1954 — Kragujevac, 25. februar 2018) bio je pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Objavio je nekoliko knjiga pesama, knjiga pesama za decu, romana, kao i dve knjige iz publicistike. Bio je Direktor najstarijeg Srpskog teatra Joakim Vujić (Knjaževsko-srpski teatar). Radio je kao urednik izdavačke delatnosti Spomen - muzeja 21. oktobar (Spomen-park Kragujevački oktobar) i kao urednik kulture u kragujevačkom nedeljniku Svetlost. Bio je kolumnista je Blica. Preminuo je 25. februara 2018. godine u Kragujevcu. Roman je izgrađen na dve stilističke linije. Prva je umetnička i estetski cilj. A druga, vešto usklađivanje gracioznog jezičkog arhaičnog govora i savremenog literarnog jezika. U romanu su postavljena i razrešena mnoga pitanja: pitanja o umetnosti, filozofski pogled na smrt, starost, mladost, lepotu, egzistenciju i religiju, nastanku i nestanku naroda. Pisac snagom gogoljevskog duhovnog zamaha slika ljude i događaje svoga vremena, obojene toponističkim metaforama i simbolima. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

Novo, nečitano, nema posvete. Odabrane priče - Džon Čiver Godina izdanja: 2018 Broj strana: 441 Povez: Mek Dobitnik Pulicerove nagrade.Američki Čehov XX veka.Hemingvej je u pola noći probudio svoju ženu da bi joj naglas pročitao Čiverovu priču Muž, Nabokov je smatrao da je priča Zbogom, brate najbolja američka priča, a danas se Džon Čiver smatra američkim Čehovom XX veka. Opisujući prosečne američke porodice ušuškane u otmena predgrađa, ponajpre u Čiverov fiktivni Šejdi Hil, ovaj pisac je dao neprolaznu sliku Amerike u zlatno doba srednje klase, njihove malograđanske navike, potrošački mentalitet i isprazne snove i težnje kroz neskriveni cinizam, ali i toplinu i razumevanje za ljudske slabosti svojih junaka. Između 1935. i 1981. objavio je u Njujorkeru 121 priču i za svoj pripovedački opus dobio dve najprestižnije američke nagrade – Pulicerovu i National Book Award. Dvadeset sedam antologijskih priča iz ovog izbora, među kojima, uz pomenute, Plivač i Grozni radio imaju kultni status, predstaviće čitaocima jednog od najvećih svetskih majstora kratke priče.„Džon Čiver je čarobni realista XX veka.“ Filip Rot

Bulat Okudžava Ogledalo StihoviTvrdi povezIzdavač Piadeia Beograd 2014Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik.Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada.Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave.(Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine" Mihaila Đakovića)5/32

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Planetes 1 - Makoto Jukimura Godina izdanja: 2022 Broj strana: 232 Povez: Mek U bliskoj budućnosti posada broda „Toj boks“ vodi brigu o svemirskom otpadu koji ugrožava bezbednost letenja. Svako od njih ima svoj razlog zbog kog se bavi ovim tegobnim poslom – nekome je to jedina šansa da boravi u svemiru, a drugi ne mogu da borave nigde drugde. Posada će biti upletena u događaje koje nisu mogli ni da zamisle. Ujedno će otkriti više o svojoj prošlosti i poreklu, ali i stvoriti neraskidive veze. I kada ne uklanja otpad u svemiru, Juri gleda ka mračnim bespućima kosmosa. Da ga kolege povremeno ne nateraju da se odmori, radio bi do smrti. Strašan gubitak i jedan izgubljen predmet Jurija gone da pretražuje beskrajni vakuum...Makoto Jukimura majstorski pripoveda ljudsku priču o svakom akteru ove svemirske pustolovine. Planetes se smatra modernim klasikom naučnofantastične mange, posebno zbog realističnog i detaljnog opisa boravka u svemiru i tehnologije. Dobitnik je nagrade Seijun, najprestižnije japanske nagrade za naučnu fantastiku, za najbolji strip 2002. godine.

Manojlo Manjo Vukotić Godine nadeTvrdi povez*** Oštećenje na korici,unutrašnjost korektna i kompletna ***Manojlo Manjo Vukotić rodjen je 21. novembra 1938. godine u Cetinju.Studirao svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinarstvom počeo da se bavi u beogradskom „Studentu”, a profesionalnu karijeru započeo 1963. godine u „Beogradskoj nedelji”. Radio u „Večernjim novostima” od 1966. godine. Iz Rima između 1983. i 1987. godine bio dopisnik izdanja „Borbine” kuće. Glavni urednik „Borbe” od septembra 1989. do jula 1993. godine.Po njegovom konceptu krajem 1996. pokrenut dnevnik „Blic”, gde je bio glavni i odgovorni urednik i direktor. Nepune dve godine kasnije pokrenuo „Glas javnosti”, kao glavni i odgovorni urednik. Oktobra 2000. vratio se u „Večernje novosti” i, do maja 2013, bio glavni i odgovorni urednik i direktor kompanije „Novosti”.Objavio knjige: „Tara - suza Evrope” (1975), „Bela griva Durmitora” (1976), „Memorijalni prostor Boško Buha” (1979), „Milan Panić - SO” (1992), „Crna Gora sebe razgovara” (1983), dva izdanja,” a i „Srpski san Milana Panića” (1994), štampan u tri izdanja.Polovinom juna 2013. osnovao izdavačku kuću „Vukotić media”3/16

Zvonimir Balog : RIBA NA BICIKLU , Znanje Zagreb 1977, str. 156. Poezija. Očuvanost 4-. Zvonimir Balog (Sveti Petar Čvrstec kod Križevaca, 30. maj 1932 - Zagreb, 2. novembar 2014), bio je začetnik savremene hrvatske dečje poezije i najnagrađivaniji hrvatski dečji književnik. Rođen je 30. maja 1932. godine u Svetom Petru Čvrdcu kod Križevaca. Završio je Školu primenjenih umetnosti i Pedagošku akademiju u Zagrebu. Studirao je pedagogiju. U životu je radio mnogo poslava, a neki od njih su: administrator, barmen, dekorater, nastavnik, predavač na Pedagoškoj akademiji, urednik časopisa, televizijski urednik i drugi poslovi. Pored toga što je bio pisac, bio je i slikar, vajar i ilustrator. Napisao je osamdesetak knjiga za decu i odrasle i autor je nekih antologija. Zvonimir Balog bio je u braku sa Ljubicom Balog. Ljubica je takođe pisala i objavljivala, i ona je uvek prva čitala sve što je Zvonimir pisao i procenjivala je li nešto dobro ili ne. S Ljubicom je imao dvoje dece, ćerku Kseniju i sina Tugomira. Zvonimir Balog je umro u Zagrebu 2. novembra 2014. godine.

Prodajemo knjigu Čarls Grant - Dosije X: Vihor. Toplo Vam preporučujemo ovu knjigu ukoliko ste ljubitelj Dosijea X. "Vihor" je roman koji je napisan po likovima koje je stvorio Kris Karter. Godina izdanja: 1997 Izdavač: Radio B92, Beograd Tiraž: 1000 Povez: Meki Broj strana: 264 Cena za ovaj proizvod je 250 dinara. Ako želite da kupujete predmete sa dobrim vibracijama na pravom ste mestu. Verujemo da možete da nađete bar jedan predmet u okviru našeg izloga koji odgovara Vašoj vibraciji. Stanje svakog predmeta je prikazano jasno putem fotografija. Takođe i detaljan opis će Vam pomoći da se lako odlučite za kupovinu oglašenog predmeta. Moguće je lično preuzimanje u Beogradu ili slanje kurirskom službom (primalac plaća poštarinu). Ako se šalje kurirskom službom, poslaćemo Vam kod za praćenje pošiljke. U slučaju slanja predmeta kurirskom službom svaki predmet je dobro upakovan. Shodno tome nismo odgovorni za eventualne reklamacije u slučaju štete na predmetu koja može nastati tokom samog prevoza od strane kurirske službe. Imajući to u vidu, napominjemo da Vam šaljemo kupljeni predmet upravo onakav kakav je na fotografijama. Želimo vam dobre vibracije i srećnu kupovinu!

SERGEJ DOVLATOV KOMPROMIS Prevod - Radmila Mečanin Izdavač - Stylos art, Novi Sad Godina - 2012 176 strana 21 cm ISBN - 978-86-7473-596-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjngradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sergei Dovlatov The Compromise

Viktor Car Emin Nove borbeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaViktor Car Emin (Kraj kod Lovrana, 1. XI. 1870. - Opatija, 17. IV. 1963), hrvatski književnikU mladosti je radio u školama po Istri i u Opatiji. Zbog svoje protutalijanske aktivnosti morao se 1929. godine skloniti u Sušak. Nakon Drugog svjetskog rata vratio se u Opatiju, gdje je ostao do kraja života. Viktor Car Emin je politički angažman u suprostavljanju talijanskim iredentistima i fašistima prenio i u svoje romane, pripovjetke i drame, u kojima je prije svega bio zaokupljen svjedočenjem o hrvatskom identitetu Istre. Stoga su osnovne teme njegovih literarnih djela borba hrvatskog puka u Istri, Rijeci i Hrvatskom primorju za očuvanje nacionalne svijesti te prikaz socijalnih prilika u toj regiji.Gradska knjižnica i čitaonica u Opatiji nosi njegovo ime.Značajnija djelaRomani i pripovjetke: Na uzburkanom moru (1984);Pusto ognjište (1900); Usahlo vrelo (1904); Iza plime (1913); Starci (1917); Pod sumnjom (1918); Nove borbe (1926); Između dva ognjišta (1930); Presječeni puti (1938); Vitez mora (1939); Neznatni ljudi (1946);Kronika: Danuncijada (1946);Drame: Zimsko sunce (1903); Mrtva straža (izvedena 1923); Vicencica (1934).9/11

Autor: Henri Miler Izdavač: BIGZ Broj strana: 127 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 19cm Henri Miler (Njujork, 1891 – Pacifik Palisejds, 1980), jedan od najznačajnijih američkih pisaca dvadesetog veka, proveo je detinjstvo i ranu mladost u Bruklinu. Nakon razvoda, deceniju pre Drugog svetskog rata proveo je uglavnom boemski u Parizu, gde je radio kao novinar i napisao više od 36 knjiga. Među njima je i roman `Mirni dani na Klišiju`. Ovo je jedan od onih romana posle kog se uhvatite za glavu i kažete sebi `šta pročitah`. Kratak i jasan roman, bez nepotrebnih rečenica, mada i ne baš poučan. Bukovski je tvrdio da ne voli Milera, ali je oligledno lagao jer u njegovim delima često možete da se spotaknete i razmišljanja Henrija. Mirni dani na Klišiju` je roman Henrija Milera u kome kroz nostalgično sećanje zaljubljenog Amerikanca u mračni deo grada, srećući po uskim ulicama prostitutke, propale pesnike, emigrante i makroe Miler dovodi u središte pažnje-istinu. Ovo je topla preporuka za sve koji volite bitničku književnost! Knjiga je solidno očuvana.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje Naslov Beleške iz Amerike / Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1945 (Beograd : Kultura) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 20 cm Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd -{I}- 1945, Beogrd -{II}- 1946, Beograd -{III}- 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (-{II}- izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Knjiga je kao nova. Slavicina slova - Slavica Miletić Izdavač: Fabrika knjiga Godina izdanja: 2019 Broj strana: 68 Format: 18 cm Povez: Broširani Zar Zaga? Zaga zagovarala zdravlje, zelen, zelenilo, zelje, zeleniš, zrelost, zagovaranje, zastupanje, zbrinjavanje, zdravo zaključivanje, zimnicu. Zero zezanje. Zatim Zagu zamorilo zagovaranje. Zaboravila zimnicu, zanemarila zdravo zaključivanje. Zbogom zrelosti! Zavolela Zaga zezanje. Zagu zezanje zdravo zabavlja. Zar Zagu? Zagu. Zaista? Zaista. Slavica Miletić je književna prevoditeljka sa engleskog i francuskog jezika. Diplomirala je na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radila je kao novinarka i urednica na Drugom programu Radio Beograda. Urednica je edicije prevedene proze DANiNOĆ od osnivanja Fabrike knjiga. Među autorima koje je prevodila su prozni pisci, pesnici, autori grafičkih novela Džon Berdžer, Žoel Eglof, Marđan Satrapi, Silvija Plat, Žan Tardije, kao i filozofi i teoretičari Džudit Batler, Meri Daglas, Klod Levi-Stros, Žil Delez, Rolan Bart, Pol Riker, Ardžun Apaduraj, Dejvid Bordvel, Eme Sezer. Dobitnica je nagrada za prevod “Miloš N. Đurić”, “Aleksandar I. Spasić” i “Mihajlo Đorđević”. Jana Oršolić predaje oblikovanje slova na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine dizajnira korice za ediciju DANiNOĆ Fabrike knjiga.

Kao novo. Bez posvete. Vodič za samouvereni život - Norman Vinsent Pil Godina izdanja: 2021 Broj strana: 256 Povez: Mek „Promenite misli i promenili ste život.“ Norman Vinsent PilNorman Vinsent Pil je dugi niz godina radio s ljudima pomažući im u rešavanju problema i poboljšanju života. Razvio je delotvornu tehniku koja je pomagala ljudima da se osećaju bolje, snažnije i srećnije. U ovoj knjizi on nam pokazuje na koji način možemo da oslobodimo unutrašnju snagu i osetimo sigurnost i zadovoljstvo.Saznaćete kako da:Podignete nivo vašeg samopouzdanja;Odagnate strah i tugu;Imate uspešan brak, odnosno vezu;Izgradite karijeru, postignete finansijsku stabilnost i budete srećni.Zahvaljujući tezama u ovoj knjizi, sve je očiglednije da je glavni lek za sve veću napetost i uznemirenost savremenog doba – povratak sebi. Kako produbljujete kanal s mislima o veri, kanal s mislima o strahu konačno presušuje. Misao o veri preplavljuje i zauzima najvažnije mesto. Tada svaka misao koju mislite o sebi, o budućnosti, o poslu, o porodici, o svetu – bude dodirnuta mišlju o veri i izlazi svetla, sjajna, optimistična i pozitivna.Koliko god vam očigledno beznadežno trenutno stanje bilo, ako verujete u principe prikazane u ovoj knjizi i počnete ozbiljno da radite na njima, dobićete pozitivne rezultate.

Devojke iz pariskih senki - Pem Dženof veoma lepo očuvana, stranice sa spoljašnje strane požutele malo Bestseler New York Timesa Izvanredna priča o prijateljstvu i hrabrosti tajnih agentkinja tokom Drugog svetskog rata. Menhetn, 1946. Jednog jutra na putu do posla Grejs Hili pronalazi kofer ostavljen ispod klupe na stanici Grand central. Radoznalo ga otvara i vidi fotografije mladih žena. Uzima fotografije i brzo napušta stanicu. Grejs će uskoro saznati da kofer pripada Elenor Trig, predvodnici tajnih agentkinja koje su tokom rata bile raspoređene izvan Londona. Dvanaest žena je u okupiranoj Evropi pomagalo pokretima otpora. Radile su kao kuriri i radio-operateri, ali nikada se nisu vratile kući i njihova sudbina je ostala nerazjašnjena. Tragajući za istinom o tim ženama, Grejs nailazi na agentkinju Mari, čija odvažna misija u inostranstvu otkriva izvanrednu priču o prijateljstvu, hrabrosti i izdaji. „Odlično istražen roman, pun opasnosti i misterija, očaravajuća priča o ženama iz senke koje su pomogle da pobedimo u ratu.“ Liza Vingejt, autorka romana Dok još nismo bile vaše „Devojke iz pariskih senki su pravo uživanje zahvaljujući intrigantnoj priči i zadivljujućoj junakinji.“ Kejt Kvin, autorka romana Alisina mreža

Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga , kojem pripadaju i Senka vetra , Igra anđela i Zatočenik Nebesa . U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti , veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa . Međutim , u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove , iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši . Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima . Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao : nakon ovog slučaja je slobodna , može nastaviti život kako sama želi , bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje . Alisa, međutim , zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa , samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala . Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom : da zaborave na sve i da se, svako na svoj način , posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali , ili da na svoju ruku nastave istragu , potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali . Povez knjige : broširani Strana : 496 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali.

Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako manje poznata od komičnog hita Mihaila Bulgakova, Majstor i Margarita, Bela garda je i dalje zadivljujuća knjiga, iako potpuno drugačijeg tona. Radnja se odvija u Kijevu tokom ruske revolucije i priča priču o porodici Turbin i uticaju rata na srednju klasu (ne radnike). Priča nije viđena kao politički korektna i time je doprinela Bulgakovljevim doživotnim nevoljama sa sovjetskim vlastima. Bila je to, međutim, veoma voljena knjiga, a roman je pretvoren u uspešnu predstavu u vreme objavljivanja 1967. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekako s jeseni 2009. godine, odabrana publika je imala zadovoljstvo da u studiju „M“ RTV Novi Sad, prisustvuje svojevrsnom muzičkom omažu u čast Isidora Hadnađeva. Povod tom događaju bilo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja ovog Bečejca, čije je ime zlatnim slovima upisano u muzičku knjigu Vojvodine. Isidor Hadnađev je rođen 1909. godine u Starom Bečeju. Otac Lazar je bio umetnički stolar, a amajka Stefanija domaćica. Inače, porodica Hadnađev jedna je od one dve, najstarije porodice u Bečeju, prema pouzdanim podacima. Kasnije, stvorivši sebi ime, Isidor Hadnađev je, u brojnim intervjuima za medije, često isticao sledeće: „Moj otac je, kao umetnički stolar, radio i muzičke instrumente. Kao malo dete, odlazio sam u radionicu i slušao kako isprobavaju instrumente i posebno mi se svideo zvuk violine i tambure...“. U nostalgičnim sećanjima na neka davna vremena, osvetljavao bi atmosferu na Bečejskim ulicama: „U četvrtom reonu, u Bečeju, poznatom po imenu Lapurda, s prvim prolećnim, letnjim i jesenjim, ređe zimskim sumrakom, čuo se zvuk harmonike koji se rasprostirao ulicama i zaustavljao na roglju (uglu, ćošku). Nedugo zatim, uz pridružene tambure i okupljenu „mladež“, začula bi se pesma koja je trajala do duboko u noć... Upravo iz takve sredine je i potekao junak ove priče. Bio je dete kad je naučio da svira violinu i tamburu, a još kao dećkić često bi se priključivao starijim muzičarima koji su svirali tokom žetelačkih svečanosti. Ubrzo nastavlja školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru i 1928. godine stiče diplomu učitelja. Ali, u Somboru je završio i osnovno muzičko obrazovanje, kod tada poznatog pedagoga Antona Tune Osvalda. Svoje muzičko usavršavanje nastavio je u Beogradu, u muzičkoj školi „Kornelije Stanković“, a zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi poznatog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića. Obogativši svoj prirodni talenat i formalnim muzičkim obrazovanjem, vratio se u rodni grad, u kome je vredno radio sve do 1960, godine. Već 1948, godine inicirao je osnivanje Niže muzičke škole, koja je ubrzo postala centar kulturnog i muzičkog života u Bečeju. Hadnađev je bio i njen direktor punih dvanaest godina. Vodio je i gradski mešoviti hor „Petar Konjović“, koji je bio podsticaj za negovanje horske muzike. To je kasnije bilo potvrđeno vrhunskim dostignućima Kamernog hora, pod upravom Milenka Šustrana. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da jeIsidor Hadnađev bio prvi koji je još 1950. godine uveo tamburu kao nastavni predmet u lokalnoj muzičkoj školi. Bilo bi, istina, i inače vrhunskih dostignuća Janike Balaža i Svetozara Čiče Sladića, ali, da li bi i oni sami bilo onakvi kakvi jesu, da nije bilo Hadnađeva? Izuzetni muzički i stvaralački kapacitet Isidora Hadnađeva tražio je više prostora, te on 1960. godine postaje glavni urednik emisija narodne muzike u programu Radio Novog Sada. Kao urednik, ostavio je neizbrisiv trag u formiranju vrhunskih pevača narodne muzike, ali i u usavršavanju umetničkih i tehničkih umeća članova Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Njihove interpretacije podigle su renome ovog ansambla i njegovog rukovodioca Janike Balaža na najviši nivo. Hadnađeva je posebno zanimala izvorna, narodna muzika. Angažujući se i na polju melografskog rada, počeo je da prikuplja i beleži izvorne narodne pesme, pa jenjegova lista pesama spasenih od zaborava bila impozantna – prikupio je čak 650 autentično izvornih pesama! Uz to, sam se pozabavio komponovanjem, te je iza njega ostalo preko 30 narodnih pesama i spletova narodnih pesama. Među najpoznatijim narodnim pesmama su: „Tamburice kad bi plakat` znala“, „Pesma o ciganima“, „Htedoh piti, al` ne rujna vina“, „Vojvodino ravna“, „`Ajde nek` ide lanac i po livade“. Najpoznatiji spletovi vezani su za vojvođanske motive: „Kroz bačke sokake“, „Vojvodina peva“, „Sremom, Bačkom i Banatom“... Komponovao je i instrumentalne kompozicije „Veliko vojvođansko kolo“, „Malo bačko kolo“, „Tamburaško kolo 1,2,3,4“... Veliki deo njegovih muzičkih zapisa tradicionalnih srpskih seoskih i varoških pesama ostao je upamćen u interpretaciji eminentnih vokalnih solista: Jelene i Aleksandra Dejanovića, Mihajla Miše Oneščuka, Predraga Gojkovića Cuneta, Zvonka Bogdana, Vere Svobode, Gite Šerman, Merime Njegomir... Imao je vremena da učestvuje i u osnivanju specifičnog muškog vokalnog okteta „Neven“ kojim je rukovodio punu deceniju. Interesovanja i delatnost Isidora Hadnađeva nisu se iscrpela na polju izvorne narodne muzike. Napred je navedeno da je posle osnivanja muzičke škole vodio gradski mešoviti hor. Ali, to nije bio jedini hor koji je Hadnađev uspešno vodio. Između dva rata bio je takođe istaknuti horovođa nekoliko, tada poznatih mešovitih horova: „Hora jugoslovenske napredne omladine“, „Hora srpskog zanatskog pevačkog društva“, a bio je i dirigent „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Uspešno se bavio i komponovanjem horske muzike. Među horskim kompozicijama svetovnog karaktera najpoznatije su „Poklič slobodi“, „Iz sna slatkog što me budiš“, ali i dečje („Omladinska pesma“ i zbirka „Proleće“). Od duhovnih, crkvenih pesama ističu se „Kanon evharistije“ i „Hodite, poklonimo se“, koje i danas odjekuju srpskim pravoslavnih hramovima. Za svoj rad na polju razvoja, unapređivanja i širenja muzičke kulture, Isidor Hadnađev je nagrađen mnogobrojnim priznanjima. Da navedemo samo neka: „Oktobarska nagrada grada Bečeja“ (1978), plaketa za izuzetni doprinos u radu i afirmaciji Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković“ iz Novog Sada, plaketa RTVNS za vanredni doprinos u realizaciji muzičkog festivala „Oj, Dunave, Dunave plovi“... Isidor Hadnađev je sa ženom Darkom imao sinove Radovana i Stanislava. Čika Isa, kako su ga zvali, umro je u Novom Sadu, 1990. godine.