SA SLIKE P-2/P-6

Autor: Eva Gizovska Povez: broširan-kartonski Br. strana: 255 Format: 12x16,5 Kartonske strane! Nemojte se vajkati ili biti obeshrabreni, to što ste ponovo slobodni povod je za slavlje! Ova knjiga je puna pozitivnih ideja koje će vas podsećati na brojne mogućnosti što čekaju da budu istražene – 600 veselih i ohrabrujućih predloga o tome kako da iskoristite svaki trenutak svoje slobode. Sad kad niste u vezi, imate više vremena i imate zeleno svetlo za avanture. Ideje su jednostavne, zabavne i praktične – gospodinu Slobodnom ili gospođici Slobodnoj garantuju da će zgrabiti povoljan trenutak i ponovo otkriti uzbuđenje ludovanja bez ikakvih stega. Fantastična knjiga za poklon!

Ova knjiga je puna pozitivnih ideja koje će vas podsećati na brojne mogućnosti što čekaju da budu istražene – 600 veselih i ohrabrujućih predloga o tome kako da iskoristite svaki trenutak svoje slobode. Sad kad niste u vezi, imate više vremena i imate zeleno svetlo za avanture. Ideje su jednostavne, zabavne i praktične – gospodinu Slobodnom ili gospođici Slobodnoj garantuju da će zgrabiti povoljan trenutak i ponovo otkriti uzbuđenje ludovanja bez ikakvih stega. Nemojte se vajkati ili biti obeshrabreni, to što ste ponovo slobodni povod je za slavlje! Povez: Mek Broj strana: 255 Izdavač:: Miba Books Posveta na prvoj strani, sve ostalo u odličnom stanju.

Knjaževac Nolit, 1964. Odlično očuvano, mala mrlja od stajanja na predlistu. Drugo, prošireno izdanje najvažnije pesničke knjige Dušana Matića, sa nekim od njegovih najboljih pesama. Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije

Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Lebović, Đorđe, 1928-2004 = Lebović, Đorđe, 1928-2004 Naslov Savonarola i njegovi prijatelji / Jovan Hristić. Haleluja / Đorđe Lebović Vrsta građe drama Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 1965 (Novi Sad : Srpsko narodno pozorište) Fizički opis 191 str., [9] listova s tablama (fotogr.) ; 22 cm Zbirka Biblioteka Sterijinog pozorja. Savremena jugoslovenska drama ; 6-7 (Karton sa omotom) Napomene Kor. nasl. Bibliografija radova Jovana Hristića: str. 72. Bibliografija radova Đorđa Lebovića: str. 185 Rezimei na franc. jeziku. Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002) Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen. MG144 (N)

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

AUTOR : Ranko Marinković IZDAVAC : Znanje, Zagreb, 1980 PREDMET : Roman SERIJAL : Hit : biblioteka moderne literature Kolo 16 ; Sv. 93 Latinica Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

Knjige su dobro očuvane.Peti deo je u tvrdom povezu. ,,Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji. Njegova supruga je bila pijanistkinja Vera Veljkov. Sin mu je dirigent Pavle Medaković.``

Nova knjiga, necitana, nema posvete. En Veronika - Herbert Dž. Vels Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 318 Format: 20 cm Povez: Broširani Moderna ljubavna priča Roman o „novoj ženi“ koji je izazvao senzaciju i kontroverzu. Bila sam poput lutke koja radi ono što joj se kaže – to jest kako joj vuku konce. Želim da budem svoja osoba i da sama vučem svoje konce. Radije bih se suočila s nevoljama i nedaćama nego da se drugi staraju o meni. Želim da budem to što jesam. Herbert Dž. Vels poznat je širokoj publici kao „otac naučne fantastike“ zbog romana Vremenska mašina i Rat svetova, ali je bio i hroničar društva, glasnik revolucije i promene, a njegovi nazori predstavljali su ohrabrenje za inicijative ženskog oslobađanja tokom XX veka. Roman En Veronika opisuje upornost mlade žene da se ostvari kao osoba, da ima pravo i slobodu da voli i živi u skladu sa sopstvenim izborima. Progresivnih shvatanja, ona se sukobljava s ocem, odlazi od kuće, pozajmljuje novac od starijeg muškarca kako bi samostalno živela. To će je dovesti u kompromitujuću situaciju, pa će se čak naći i u zatvoru kao pripadnica pokreta sifražetkinja. Zbog Velsovog poimanja ženske seksualnosti i njenog buntovništva, roman je po objavljivanju 1909. godine izazvao senzaciju, u štampi je bio oštro kritikovan a u bibliotekama zabranjivan. Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana Vremenska mašina (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa Ratom svetova ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju Rata svetova, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima. Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za Saterdej rivju, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb. Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Književne novine - Beograd, 1985. god. Broširan povez. 23,5X21,5 cm. 40 str. Ilustrovano Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9.1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine.` Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: `Dajte mi slobodu`. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune. - ... U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode... U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige `Zlatni kuršum` (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da `ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika`. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći. ` Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo `Šta djeca znaju o zavičaju`. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su `Ima neka tajna veza`, `Šta bi dao da si na mom mjestu`, `Glavo luda` i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za `Indekse`, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (`Ima nešto`). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio.

Radoslav Bratić Strah od zvonaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruРадослав Братић (28. јун 1948. у Брестицама, код Билеће — 2. јун 2016. у Београду)[1] био је српски књижевник, драматург и уредник. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2015. године.Његова заоставштина налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаФотографија Радослава Братића и патријарха Павла, део његовог легата у АдлигатуРадослав Братић са пријатељимаБиблиотека Радослава Братића, део његове заоставштине у АдлигатуРадослав Братић рођен је у Брестицама код Билеће. Основну школу завршио је у Коритима (код Билеће) и у Билећи, средњу школу у Требињу, а југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник студентског часописа `Знак`, часописа `Књижевност`, листа `Књижевна реч`, и главни уредник часописа `Реласион`.Радио је као секретар и потпредсједник Удружења књижевника Србије, затим као уредник у издавачкој кући `БИГЗ`, гдје је уређивао десетак библиотека. Међу осталим књигама уредио је и сабрана дјела Слободана Јовановића, Данила Киша, комплет књига Борислава Пекића, као и едицију „Нове књиге домаћих писаца”. Покренуо је знамениту библиотеку „Разговори с писцима” и у њој објавио више књига. Приредио је и књигу Молитве и молбе Његове светости патријарха српског господина Павла.Братић је сачинио више избора из књижевности и уредио неколико тематских блокова у листовима и часописима, између осталих из књижевности Кине, Индије, Лужичких Срба, америчких црнаца.Приповијетке су му увршћене у више зборника и антологија у Југославији и свијету, а превођене су на енглески, хинди, њемачки, шведски, пољски, чешки, француски, кинески, румунски, руски и италијански језик. На сва ова наведена мјеста Братић је пропутовао и успоставио сарадњу са значајним људима. Као резултат те сарадње настало је низ дијела на енглеском, хинду и другим језицима.За дописног члана АНУРС-а изван радног састава изабран је 4. децембра 2015. године.[2]Написао је и више драма за радио и телевизију. Сам или са сарадницима, припремио је више антологија текстова из иностраних књижевности (лужичких Срба, кинеске, индијске, америчких црнаца). Као уредник у БИГЗ-у, уредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности.Добио је бројне важне награде: листа Младост, Исидора Секулић, Андрићеву, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Борбина, Кочићева награда 1999, плакета Милош Црњански, Златна повеља Цар Душан, Светозар Ћоровић и друге.Живио и радио у Београду. Умро је 2. јуна 2016. године у насељу Кумодраж, у Београду, у свом стану након дугу и тешке болести.Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3][4]ДјелаГусле из колекција легата Радослава Братића, АдлигатРоманиСмрт спаситеља „Просвета”, Београд 1973; „Народна књига”, Београд 2003;Ново издање 2006. године изашло је под насловом Смрт спасиоца;Сумња у биографију („Просвета”, Београд 1980, 1981. и џепно издање 1993);Трг соли („Народна књига”, Београд 2002)ПриповјеткеКњиге приповједака Слика без оца („Просвета”, Београд 1985, 1986. и џепно издање БИГЗ, 1992)Страх од звона (СКЗ, Коло број 84, Београд 1991, 1992, 1993. и БИГЗ, 2000),Зима у Херцеговини (СКЗ, Београд 1995. и 2001), књигу из поетике читања Шехерезадин љубавник („Прометеј”, Нови Сад 1996)Књигу есеја и приказа Писац и документ („Рашка школа”, Београд 2000).Антологије и избори које је приредио Радослав БратићКинеска књижевност (заједно са Љиљаном Н. Јамагиши и Надом Саратлић), «Градац», Чачак, 1975Књижевност лужичких Срба («Кораци», Крагујевац, 1984)Антологија приповедака америчких црнаца (заједно са Габријелом Арц, «Светлост», Крагујевац, 1984)Антологија кратке приче Индије (заједно са Габријелом Арц, «Багдала», Крушевац, 1987)9/89/14

Autor - osoba Crnković, Predrag, 1967- = Crnković, Predrag, 1967- Naslov Istorija tajnih službi u Srbiji : 1835–1903 : roman / Predrag Crnković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Mladenovac : ǂDruštvo za afirmaciju kulture ǂPresing, 2022 (Mladenovac : Presing izdavaštvo) Fizički opis 322 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂYugo_lit : proza s prostora nekadašnje YUGOslavije ; ǂknj. ǂ30 (broš.) Napomene Autorova slika Tiraž 300. Za razliku od prethodnog romana, Crnković se vraća dublje u prošlost, prateći istorijat dve familije, tipične za SFRJ. Jedna udbaška, druga, pak, tajno opoziciona, štaviše emigrantska. Raspad dve porodice poklapa se s raspadom SFRJ, i njihovo ponašanje u dugačkom vremenskom periodu groteksan način odslikava ketmanstvo kao osnovni modus vivendi u jednoj zemlji u koju je izgleda verovao samo njen doživotni predsednik. O romanu Vladimir Kolarić piše: Crnković se, kao i u svojim drugim romanima, a ovde možda najvidljivije, pošto je o tajnim službama reč, bavi strukturama moći, pišući svoja kompleksna i urnebesna dela kojima kao da ih tera da se ogole, da pokažu svoje istinsko lice, bez ideoloških ili bilo kojih drugih maski. On, što je izuzetno bitno, ne priča o apstraktnim strukturama moći, posredovanim tradicijsko-ustrojenim mehanizmima dominacije i kontrole, mada i taj sloj jeste čitljiv kod njega, već i konkretnim strukturama i mehanizmima ovdašnje moći, koje zabrinjavajuće dugo održavaju kontinuitet gotovo aristokratske (plavokrve) nasledne prirode – i to njihov ne samo institucionalni nego i društveni vid. Šta god mislili o opisanom periodu, ako ga pažljivo čitamo i ako smo iskreni prema sebi, novi Crnkovićev roman, jedan od najboljih koji je napisao, trebalo bi da nas potrese, rastrese, trgne, da ponovo preispitamo i u novom svetlu vidimo svoja uverenja i sebe same, da se suočimo sa jednim upečatljivim iskustvom i osobenom perspektivom koja je neophodna našoj kulturi, kako bi iz letargije napravila koji korak ka prostoru slobode, kako bi se malo prodisalo, stvaranja radi i života radi. U našem društvu u kom je dijalog incident, ovaj roman biće proba za svačije predrasude i učitavanja, a koja će unapred, sobom samom, ismejati i obesmisliti svaki pokušaj etiketiranja. Ili sam možda previše optimističan? U svakom slučaju, treba uzeti u ruke ovaj zanimljiv roman makar i zabave radi – valjda neće baš toliko boleti. Predrag Crnković, prevodilac i pisac. Preveo je 52 knjige s danskog (41 s tog jezika), norveškog, švedskog, engleskog i slovenačkog. Uređuje edicije „Severno svetlo“, „YUGO_ LIT“ i „Van toka“ u „Presingu“. Objavio je sedam romana i po jednu zbirku priča i poezije, tri radio-drame (dve nagrađene na konkursu Radio Beograda za originalni tekst i jedna adaptacija Mopasanove pripovetke) višekratno su izvođene na Radio Beogradu. Prevođen je na danski i slovenački. Rukopis romana Beograd za pokojnike osvojio je 2008. regionalnu nagradu V. B. Z.-a, dok je rukopis drame Trbuhozborci osvojio Nagradu „Branislav Nušić“ Udruženja dramskih pisaca Srbije 2017. Iste godine pripovetka „Trema“ je dobila Nagradu „Milutin Uskoković“ NB u Užicu (ali mu je oduzeta, jer se žiri naljutio zato što se autor potpisao pseudonimom). U međuvremenu su mu pripovetke nagrađivane na konkursima za Nagradu „Laza Lazarević“ Kulturnog centra u Šapcu, kao i na konkursima, časopisa Ulaznica iz Zrenjanina i Beležnica iz Bora. Kao prevodilac je 2013. dobio nagradu Državnog fonda za umetnost Danske za promovisanje savremene danske književnosti u Srbiji. Član je UKPS i OF-a (udruženja danskih prevodilaca, kao dela danskog udruženja književnika). MG13

ILUZIONISTOV GROB I LEBDECA ZENA - Irfan Horozovic Prosveta , Beograd , 1991. 131 strana Tvrde korice u papirnom omotu Dimenzije knjige 12,5 x 20,5 cm Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. KC

Radoslav Bratić Strah od zvona Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Радослав Братић (28. јун 1948. у Брестицама, код Билеће — 2. јун 2016. у Београду)[1] био је српски књижевник, драматург и уредник. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2015. године. Његова заоставштина налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Биографија Фотографија Радослава Братића и патријарха Павла, део његовог легата у Адлигату Радослав Братић са пријатељима Библиотека Радослава Братића, део његове заоставштине у Адлигату Радослав Братић рођен је у Брестицама код Билеће. Основну школу завршио је у Коритима (код Билеће) и у Билећи, средњу школу у Требињу, а југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник студентског часописа `Знак`, часописа `Књижевност`, листа `Књижевна реч`, и главни уредник часописа `Реласион`. Радио је као секретар и потпредсједник Удружења књижевника Србије, затим као уредник у издавачкој кући `БИГЗ`, гдје је уређивао десетак библиотека. Међу осталим књигама уредио је и сабрана дјела Слободана Јовановића, Данила Киша, комплет књига Борислава Пекића, као и едицију „Нове књиге домаћих писаца”. Покренуо је знамениту библиотеку „Разговори с писцима” и у њој објавио више књига. Приредио је и књигу Молитве и молбе Његове светости патријарха српског господина Павла. Братић је сачинио више избора из књижевности и уредио неколико тематских блокова у листовима и часописима, између осталих из књижевности Кине, Индије, Лужичких Срба, америчких црнаца. Приповијетке су му увршћене у више зборника и антологија у Југославији и свијету, а превођене су на енглески, хинди, њемачки, шведски, пољски, чешки, француски, кинески, румунски, руски и италијански језик. На сва ова наведена мјеста Братић је пропутовао и успоставио сарадњу са значајним људима. Као резултат те сарадње настало је низ дијела на енглеском, хинду и другим језицима. За дописног члана АНУРС-а изван радног састава изабран је 4. децембра 2015. године.[2] Написао је и више драма за радио и телевизију. Сам или са сарадницима, припремио је више антологија текстова из иностраних књижевности (лужичких Срба, кинеске, индијске, америчких црнаца). Као уредник у БИГЗ-у, уредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности. Добио је бројне важне награде: листа Младост, Исидора Секулић, Андрићеву, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Борбина, Кочићева награда 1999, плакета Милош Црњански, Златна повеља Цар Душан, Светозар Ћоровић и друге. Живио и радио у Београду. Умро је 2. јуна 2016. године у насељу Кумодраж, у Београду, у свом стану након дугу и тешке болести.Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3][4] Дјела Гусле из колекција легата Радослава Братића, Адлигат Романи Смрт спаситеља „Просвета”, Београд 1973; „Народна књига”, Београд 2003; Ново издање 2006. године изашло је под насловом Смрт спасиоца; Сумња у биографију („Просвета”, Београд 1980, 1981. и џепно издање 1993); Трг соли („Народна књига”, Београд 2002) Приповјетке Књиге приповједака Слика без оца („Просвета”, Београд 1985, 1986. и џепно издање БИГЗ, 1992) Страх од звона (СКЗ, Коло број 84, Београд 1991, 1992, 1993. и БИГЗ, 2000), Зима у Херцеговини (СКЗ, Београд 1995. и 2001), књигу из поетике читања Шехерезадин љубавник („Прометеј”, Нови Сад 1996) Књигу есеја и приказа Писац и документ („Рашка школа”, Београд 2000). Антологије и избори које је приредио Радослав Братић Кинеска књижевност (заједно са Љиљаном Н. Јамагиши и Надом Саратлић), «Градац», Чачак, 1975 Књижевност лужичких Срба («Кораци», Крагујевац, 1984) Антологија приповедака америчких црнаца (заједно са Габријелом Арц, «Светлост», Крагујевац, 1984) Антологија кратке приче Индије (заједно са Габријелом Арц, «Багдала», Крушевац, 1987)

Autor - osoba Kekanović, Drago, 1947- = Kekanović, Drago, 1947- Naslov Večera na verandi : pripovijetke / Drago Kekanović Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1975 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 182 str. ; 21 cm Zbirka Jugoslavenski pisci (Ppl. sa omotom) DRAGO KEKANOVIĆ VEČERA NA VERANDI Drago Kekanović (1947) mlad je prozaik, dramatičar, filmski i televizijski scenarist. Zbirka novela „Večera na verandi“ druga mu je objavljena knjiga proze (prva: „Mehanika noći, spisi“, Razlog 1971) Uz prozu, Kekanovića zaokuplja i dramska forma i to prvenstveno pisana za najmlađe medije: radio, televiziju i film. Tako je Radio-Zagreb izveo do sada tri Kekanovićeve drame, („Plaža“ 1967, „Kuća na padinama noći“ 1968, „Tihi Maksim“ 1972), a više je njegovih scenarija ekranizirano na televiziji i filmu. U kazalištu mu je izveden komad „Dio niz“ (Miniteatar, Osijek 1973). Kekanović se često ogledao u kratkoj priči. Objavljivao je u nizu časopisa i novina, a nagrađen je i prvom nagradom „Politikina“ natječaja za kratku priču 1975. Šest pripovijedaka sakupljenih u zbirci „Večera na verandi“ znače početak nove faze u Kekanovićevu pripovjedalaštvu. Nakon stanovitog lutanja pomalo metafizičkim prostorima (ubrajali su ga neki kritičari u generaciju uvjetno nazvanu „mladi hrvatski Borgesovci“), Kekanović se ovim prozama vraća temama svog zavičaja – Požeške kotline. Rezultira to sočnim pripovijedanjem bogatim, bezbrojnim, sjajno zapaženim detaljima koje Kekanović (rekosmo u početku – filmski i televizijski scenarist), služeći se često čisto filmskom tehnikom „reza“, slaže oblikujući jednu impresivnu atmosferu. Sve su ove pripovijetke povezane istim likovima, koji se čas provlače kao dijelovi pozadine, a čas iskaču silovito u prvi plan pripovjedačeve pažnje. Kako su isti i prostor događanja (jedno selo pod Papukom), te vrijeme radnje (pedesete-šezdesete godine ovog stoljeća), ova knjiga ima i neke karakteristike romana. Unutrašnja dinamika naizgled jednoličnih života Kekanovićevih likova – kradljivaca konja, bivših gazdi, učitelja gospodarstva, svinjara i strastvenih lovaca – opisanih specifičnim, pomalo „romantičkim“ realizmom, čini novele „Večere na verandi“ izuzetno živim i zanimljivim. DRAGO KEKANOVIĆ (Bratuljevci, Slavonska Požega, 1947), književnik, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac i scenarista. Školovao se u Požegi, Osijeku i Zagrebu (Jugoslavenski jezici i književnost i Komparativna književnost). Uređivao je Studentski list, Prolog, Polet, urednik i priređivač većeg broja zaboravljenih pripovedača u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta“. Najduže je radio kao urednik i dramaturg u ,,Dramskom programu“ TV Zagreb, odnosno HRT-u. Objavio je sledeće knjige: Svjetlost šuma (pesme, Osijek, 1965), Mehanika noći, spisi (priče, Zagreb, 1971), Večera na verandi (priče, Zagreb, 1975), Ledena šuma i druge kratke priče (Zagreb, 1975), Potomak sjena (roman, Zagreb, 1978), Ivanjska noć, (roman, Beograd, 1985), Panonski diptih, dvije pripovijesti (Zagreb, 1990), Riblja staza (roman, Sremski Karlovci, 1997), Američki sladoled, (roman, Zagreb, 1998, Sremski Karlovci, 1998), Na nebu, (priče, Sremski Karlovci, 2002); Veprovo srce (roman, Beograd, 2012, 2013); Usvojenje (novele, Sremski Karlovci, 2012, 2014), Izabrane priče (Sremski Karlovci, 2016) Napisao drame: Dionis (1975), Karneval cvrčaka (1980) i Esekerski zaljubljenici (1989). Autor je scenarija za filmove, TV serije i TV drame: Tena (1976), Priče za laku noć (1978), Hajdučki gaj (1991), Ispod crte (2005), Konjanik (2005) i Lea i Darija (2011). Pripovetke su mu prevođene na poljski (Zaglada, Krakov, 1985), engleski, nemački, ruski, španski, mađarski i slovenački jezik. Nagrade: „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Oslobođenje“, „Politika“, „Mladost“, „Vladimir Nazor“, „Sava Mrkalj“, „Svetozar Ćorović“, Vitalova nagrada za knjigu godine (2013) – „Zlatni suncokret“, „Borisav Stanković“, „Dušan Vasiljev“, „Branko Ćopić“, „Grigorije Božović“, „Danko Nikolić“ i „Andrićeva nagrada“. Živi u Zagrebu. MG108

True Tales of American Life Paperback – 7 Oct. 2002, by Paul Auster (Author, Editor) Product details Publisher: ‎ Faber & Faber; Main edition (7 Oct. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 512 pages Dimensions: ‎ 13 x 3 x 20 cm Product description Review Fantastic stuff. -- The Face, December 2001 It is difficult to think of another book published this year ... that is ... so excellent in intention and so elegant in its execution. – Guardian, December 2001 Paul Auster’s astonishing anthology Where truth and beauty conflict or compete, Auster has opted for elegance of form, or measure of performability. – Sunday Herald, December 2001 This is writing at its very finest – done by a bunch of amateurs. – Independent, December 2001 Unforgettable. The 179 stories are beautifully written and intensely emotional. – Dazed and Confused, December 2001 Book Description True Tales of American Life contains 180 short stories of life in America, selected by Paul Auster from his National Public Radio show Weekend All Things Considered. Chosen by Paul Auster out of the four thousand stories submitted to his radio programme on National Public Radio, these 180 stories provide a wonderful portrait of America in the twentieth century. The requirement for selection was that each of the stories should be true, and each of the writers should not have been previously published. The collection that has emerged provides a richly varied and authentic voice for the American people, whose lives, loves, griefs, regrets, joys and sense of humour are vividly and honestly recounted throughout, and adeptly organised by Auster into themed sections. The section composed of war stories stretches as far back as the Civil War, still the defining moment in American history; while the sequence of `Meditations` conclude the volume with a true and abiding sense of transcendence. The resultant anthology is both an enduring hymn to the strange everyday of contemporary American life and a masterclass in the art of storytelling. About the Author Paul Auster is the bestselling author of Winter Journal, Sunset Park, Man in the Dark, The Brooklyn Follies, The Book of Illusions and The New York Trilogy, among many other works. In 2006 he was awarded the Prince of Asturias Prize for Literature and inducted into the American Academy of Arts and Letters. Among his other honours are the Independent Spirit Award for the screenplay of Smoke and the Prix Médicis Étranger for Leviathan. He has also been shortlisted for both the International IMPAC Dublin Literary Award (The Book of Illusions) and the PEN/Faulkner Award for Fiction (The Music of Chance). His work has been translated into more than forty languages. He lives in Brooklyn, New York. Pol Oster (1947) jedan je od najznačajnijih američkih romansijera današnjice, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac. Svojim društvenim angažmanom svrstava se među uticajne kritičare stanja sacremenog sveta, i posebno savremenog američkog društva. Autor je romana G. Vertigo, Levijatan, Mesečeva palata, Njujorška trilogija, U zemlji poslednjih stvari, Knjiga opsena, Proročka noć, Bruklinska revija ludosti, Putovanja u skriptorijum, Čovek u mraku, Nevidljivi, Sanset park, Zimski dnevnik, 4321. Napisao je dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku pesama Iščezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Pandorina kutija, scenarista i reditelj filma Unutrašnji život Martina Frosta. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset jezika. Živi u Njujorku. KC

Izdavač:AKADEMIJA BOOKS Beograd Broj strana:63 Pismo: Latinica Povez:MEK Broširan Format: 20 x 14 cm Godina izdanja: 1999 Odlično očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Radoman Kanjevac (1960) od 1982. do 1985. kao glavni i odgovorni urednik potpisivao je Indeksovo radio pozorište. Emisije koje je kasnije uredjivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko kao ja, To je samo rock `n`roll - udžbenicki su primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva.Tvorac je televizijskog OK kanala, prve nezavisne televizije i medijskog dogadjaja l989.godine na jugoslovenskom planu. Široj rokerskoj populaciji poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma (Daleko je sunce, Korak do slobode, Istorija, ti i ja) najupečatljiviju pojavu u domačem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Polovinom 1994.godine, albumom Karavan završava saradnju sa Galijom i nekoliko meseci nakon toga objavljuje dve knjige pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi `sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant`.Uzbudljiva i provokativna poezija ovog pesnika nije ostavljala ravnodušnom ni publiku ni kritiku,umetničku kao i onu ideološku.Pisana u osetljivom vremenu velikih prevrata njegova poezija uobličena u zbirke Otvoreno pismo(1995) i Reči za pevanje(1995) obeležava jedno vreme inspirativno za pesmu, detektujući duhovno stanje jednog naroda i okruženja zalutalog u bespućima istorije i pomalo zbunjenog nepouzdanošcu geografije.Knjiga Kao ruka niz vrat kontrabasa(1999) bila je, medjutim, povratak večnoj lirici i čistim pesničkim osećanjima, malo nežnosti u jednom tužnom vremenu. Neobična pesnička turneja i serija književnih večeri u gradovima širom Srbije na kojima je promovisana ova knjiga završena je razgovorom i koncertom u svečanoj sali Skupštine Beograda u kojem je nekadašnji direktor jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinovic rekao da je ovo knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.Aleksandar Jerkov je rekao da Kanjevčeva poezija gotovo lagana, neprimetna, koja tako čarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, kada pokušavaju da pokrenu i neku vrstu istorijske, mitske dubine u vama, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti. U teškim ovim našim vremenima u kojima su mnoge teške reči izrečene, većina tih istih reči zloupotrebljena i loše upotrebljena, rdjavo plasirana, obesmišljena, učinjena takvim da naposletku zapravo ne može više ni da se koristi, mislim da je ovakvo Kanjevčevo opredeljenje jedan autentican pokušaj da se sačuva pozicija jednog nezavisnog i nimalo spokojnog ali ipak umirenog saznanja da se može govoriti i da se može pevati i na kraju ovoga i ovakvoga veka u srpskoj književnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. Ove knjige su izbor tekstova iz emisije Prvog programa Studija B – Beograde, dobro jutro. Beogradska radio-stanica Studio B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate „Beograd“ u Masarikovoj ulici. Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripu Talični Tom.[4] Odabrana dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri”: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Pisao je tekstove za pesme poznatih pevača:[5] Bisera Veletanlić (Milo moje/ A ja te znam) Arsen Dedić (Balada o pticama/Balada o zemlji/Biću dobar) Dušan Prelević (Jesenja pesma) Crni Biseri (Šta ću sad) Dejan Petković (Tužna pesma) Zafir Hadžimanov (Plavi žaket) Dragan Laković (Najlepša mama na svetu/Kad je bio mrak) Anica Zubović (Beograde moj) Ljubiša Bačić (Strašan lav) Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.” „Teško je biti dete i biti dobar.” „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.” „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.” „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.” „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ce`Nedra, carska princeza Tolnedre, je zbunjena. Svi znaju da su priče o Kugli koja štiti Zapad od zlog boga Toraka samo glupe legende. Ali evo je, prisiljena pridružiti se opasnoj potrazi za povratom te ukradene kugle. Nitko ne vjeruje u čarobnjaštvo, ali čini se da su Garionova teta i djed legendarni čarobnjaci Polgara i Belgarath, koji bi morali biti stari tisućama godina. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Život i pisma Petra Iljiča Čajkovskog - Modest Čajkovski Izdavač: Službeni glasnik Godina izdanja: 2020 Broj strana: 656 Format: 24 cm Povez: Broširani Životi slavnih stvaralaca – a naročito je to slučaj sa Petrom Iljičem Čajkovskim – retko su popločani slavnim i svetlucavim godinama. Najveći ruski kompozitor nije samo osporavan u svojoj okolini praktično od početka svoje stvaralačke karijere, već je najveća osporavanja doživeo od sebe sama. Ovo su samo neki delovi jedinstvene knjige koju držite u rukama. „Ako sudbina bude htela da budem slavan, to će doći samo od sebe, iako je malo verovatno da ću to doživeti. Kada pomislite na to da tokom mojih mnogih poseta inostranstvu nisam posećivao uticajne ljude, slao im svoje kompozicije, da nisam radio na tome da u drugim zemljama postanem poznat, moramo biti zadovoljni svakim uspehom koje neka moja kompozicija ostvari. Mnogo je razloga zbog kojih se moja simfonijska dela retko mogu čuti u inostranstvu. Prvi razlog je to što sam Rus, što za posledicu ima to da me svi iz Zapadne Evrope gledaju sa predrasudama. Drugo, takođe zbog toga što sam Rus, u mojoj muzici ima nečeg egzotičnog, što je strancima nedostižno. Moja uvertira Romeo i Julija svirana je u svim prestonicama bez uspeha. Zviždali su joj u Beču i Parizu. Nedavno je slično prošla i u Drezdenu. „Moje ime je nepoznato u muzičkim krugovima u inostranstvu. Samo se nekoliko osoba posebno zanimalo mojom muzikom, namučivši se da uvrste moja dela u svoje koncertne programe; skoro svi su naišli na nepremostive prepreke. Nema sumnje da bih učinio dosta na širenju svojih dela kada bih išao po svim evropskim prestonicama, posećivao ’glavešine’ i predstavljao im svoju robu. Radije bih se odrekao svakog uživanja u životu nego to radio. Gospode bože! Ukoliko mi je suđeno da postanem slavan, to će doći polako ali sigurno. Istorija nam pokazuje da je uspeh koji je dugo odlagan dugotrajniji od onoga koji dođe brzo i iznenadno. Mnoga imena koja su odjekivala poznatošću u svojim generacijama, sada su potonula u okean zaborava.“ (Petar Iljič Čajkovski)

Dušan Nedeljković Glavonja Meki povez Roman o smaku polusveta „Na našu književnu scenu Dule Nedeljković je stupio silnim korakom kao originalna karika lanca neodoljivih gradskih volšebnika poput Mike Oklopa, Nebojše Jevrića i Dušana Prelevića. Čedo beogradskog asfalta i neumerenosti, panker, radijski voditelj, bloger, stjuard, zvezdaš i mangup od klase, još od prvog oglašavanja knjigom Ponedeljak uredno nudi dušu i ponos na dlanu pišući o svom sudbinskom prtljagu, svojim ljubavima i zanosima, svojim saputnicima i svojoj početnoj i konačnoj luci. Koloritnim opservacijama i drastičnim trotoarskim humorom, ne štedeći nikoga, ponajmanje sebe, u knjizi sa autobiografskim elementima – Glavonja – po haosu rodnog grada traži zlatno trunje urušene generacije kojoj biološki i emotivno pripada. Prekopavajući po prošlosti tog naraštaja uspeva da mnogo mulja alhemijski transformiše u urbanu legendu. Na obodima kolektivnog ludila, pogođen procesom bolne ’odbeogradizacije’ strasno ispisuje nepolirane priloge za dodatna tumačenja najplodnijeg perioda zajedničke kulture.“ Petar Peca Popović „Vadeći prizore iz raskošnog fundusa stvarno preživljenog, Dule Nedeljković se ne libi da ih bestidno ubaci u veliki blender zajedno sa fikcijom i time sablazni sve hroničare mitova svoje generacije. Na papir nabacuje grehe koje jeste ili nije počinio, naposletku nas dovodeći do toga da sami sebi sve oprostimo i ponovo se zavolimo. Glavonja pred našim očima razvija sliku nove, sredovečne seksualnosti koja, po svojoj uzbudljivosti, ima ozbiljne šanse da u potpunosti desetkuje okrutnu planetarnu tiraniju mladosti.“ Igor Karanov Dušan Nedeljković je rođen 1964. godine u Beogradu. Bio je urednik kultne radio-emisije Ritam srca, na Studiju B, jedan je od rodonačelnika komercijalnog Jutarnjeg programa Radija B92, pokretač demo top-liste na Studiju B, radio voditelj kultne emisije Zagrej stolicu, na B92. Bivši je stjuart i zvezda srpske blogerske scene. Objavljivao je tekstove u prestižnim magazinima (Fame, Prestup, Playboy, Time Out, Vodič za život) i dnevnim novinama (Borba, Press, Politika). Scenarista je serije Check Inn. Njegovo pojavljivanje na književnoj sceni obeležio je roman Ponedeljak. Usledili su romani Afrika, Poranio Milorad, Mamurluk, Rođeni zli, kojima se po rečima eminentnih ljudi svrstao u doajene urbanog narativa. Živi u Beogradu. Oženjen je Bojanom, s kojom ima ćerku Anju i sina Rašu.

Izdavač: čigoja Godina: 2006 Broj strana: 438 Povez: mek Format: 20 x 13 cm kao nova Pisac, sociolog i oštroumni esejista, Fransisko Ajala (Granada 1906), u toku svog života aktivno je učestvovao u događajima u toku tragične i nemirne istorije svoje zemlje, zbog čega pouzdano može da svedoči o njima sa svoje lične tačke gledišta. Njegova intelektualna iskrenost, nasuprot onome što samo sebe smatra najvišom istinom, ne dopušta kompromise, niti se zaklanja iza izgovora. Sećanja i zaboravi prvi put izlaze kao jedna knjiga, u kojoj Ajala spaja tri dela svojih memoara. Prvi deo „Iz raja u progonstvo” obuhvata period od piščevog detinjstva do kraja Španskog građanskog rata. Drugi deo „Egzil”, podseća na godine u toku kojih je autor, posle španske katastrofe, bio primoran da svoj život obnovi u Argentini, Brazilu i Porto Riku. Treći deo govori o njegovom boravku u SAD gde je radio kao profesor na najuglednijim univerzitetima, kao i o njegovom povratku (1960), u rodnu zemlju koju je dvadeset godina pre toga morao da napusti. Ajala je u karijeri dobio sve španske nagrade za književnost - od nagrade Servantes 1991. do nagrade Princ od Asturije 1998. Pre pet godina bio je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Prvu knjigu `Tragikomedija čoveka bez duha` Ajala je objavio 1925. Među njegovim napoznatijim delima su `Uzurpatori` iz 1949. godine, u kojima opisuje nemoral čoveka koji drugog podređuje svojoj volji, kao i zbirka priča o španskom građanskom ratu `Ovnujska glava`. Beznadežnost međuljudskih odnosa i pad morala teme su pesimističkih i satiričnih priča `Pseće smrti` i `Vrt naslada`. Ajala je aktivno učestvovao u dogadajima u svojoj zemlji, a tokom španskog građanskog rata otišao je u izgnanstvo, gde je proveo 20 godina. U knjizi `Sećanja i zaboravi` Ajala je spojio tri dela svojih memoara. Prvi deo `Iz raja u progonstvo` obuhvata period od piščevog detinjstva do kraja španskog gradanskog rata. Drugi deo `Egzil` svedoči o godinama u kojima je autor živeo u Argentini, Brazilu i Portoriku. Treći deo govori o njegovom boravku u SAD, gde je radio kao profesor na najuglednijim univerzitetima, kao i o njegovom povratku u rodnu zemlju.

Pančevačkog pesnika Zorana Duškovića nema među nama već dve decenije. Sedamnaestog januara navršilo se 20 godina od njegove smrti. Pančevci ga pamte kao književnika, novinara, glumca i reditelja, ali i kao izuzetnog hroničara Pančeva. Zoran Dušković je rođen 6. juna 1957. godine. Autor je knjiga poezije „Dužnost Svetog Florijana”, u izdanju lista „Pančevac” i Sekcije književnika Pančeva, 1983. godine, i „Povratak s robije”, u izdanju Zajednice književnika Pančeva, 1989. godine. Posthumno su objavljene pesnička zbirka „Grad”, sabrane pesme „Zatim sve iščezava” i knjiga proznih zapisa „Šta sanjam i šta mi se događa”. Poznavalac rada Zorana Duškovića i lični prijatelj Violeta Blaga iz Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, istakla je da je Zoran Dušković voleo Pančevo i bio aktivan u svemu što se u gradu dešavalo, još od gimnazijskih dana. – Bio je izuzetno radoznao i gde god se nešto dešavalo, on je bio prisutan. U Domu omladine je bio aktivan u „Ateljeu mladih”, gde je počeo da glumi još kao gimnazijalac. Neposredno pred saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo, počeo je i da režira. Uradio je predstavu „Bekstvo” po tekstu Bulgakova, s kojom je osvajao nagrade, čak i na festivalima na kojima su učestvovali profesionalni reditelji. Dušković je pisao kolumnu o Pančevu u listu „Pančevac”, na osnovu čega je posthumno, 1996. godine, objavljena knjiga „Šta sanjam i šta mi se događa”, navela je Blaga. – To su tople priče o Pančevu, priče o ljudima koji su živeli u njegovo vreme, ali i građanima ovog grada koji su živeli 100 i 200 godina ranije. Bio je veliki istraživač prošlosti Pančeva i mnogo vremena je provodio u Istorijskom arhivu, u želji da sazna detalje iz istorije grada – objasnila je Blaga. U mnoštvu interesovanja Zorana Duškovića, našlo se mesto i za Radio Pančevo. – Vodio je zapaženu kontakt emisiju, u koju su se javljali mnogi naši sugrađani i govorili svoje mišljenje u vezi sa aktuelnom politikom u zemlji i gradu. Radio je vrlo lepo i odmereno, tako da je i one „najrazbarušenije”, čak nekulturne ljude, uspevao da navede da kažu nešto kvalitetno, i da, naravno, ne vređaju druge. Naslov: Povratak Sa Robije - Lirska Poezija Pisac: Zoran Duskovic Izdavac: Zajednica Knjizevnika Panceva Godina: 1989 Pismo: Cirilica Povez: Brosiran sa klapnama Broj strana: 43 Format: 20 cm Ocuvanost: Odlicno ocuvana knjiga