Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Vojnik-kornjača - Melinda Nađ Abonji Izdavač: Kulturni centar Novog Sada Godina izdanja: 2020 Broj strana: 170 Format: 19 cm Povez: Broširani Zoltan Kertes, plavooki sin jednog „polu-Ciganina“ i jedne nadničarke koja ima mnoštvo ljubavnika, raste kao autsajder u malom mestu u Srbiji. Kao dete pao je sa motocikla kojim je punom brzinom upravljao njegov otac. A pekar, za kojeg je posle radio, razbio mu je glavu, jer nije dovoljno brzo utovarao brašno. Od tada mu seva u slepoočnicama. Najviše voli da sedi u šupi i rešava ukrštene reči. Izbijanje jugoslovenskog građanskog rata 1991. njegovi roditelji vide kao priliku da njihov „lezilebović“ i „idiot“ konačno postane čovek, pa i junak. Zoltan se ni u vojsci ne snalazi i ne uklapa. Postavlja pogrešna pitanja, ali i njih izgovara mucajući. Kada njegov najbolji prijatelj izdahne posle besmislenog šikaniranja na jednoj vežbi, Zoltan se konačno pobuni protiv sistema koji samo jačem daje za pravo. Melinda Nađ Abonji pripoveda o mekom otporu kojim se mašta brani od sistema sačinjenog od poslušnosti, naređenja i potčinjavanja. Njen jezik je pri tome vibrantno muzikalan i pun snažnih, neobuzdanih slika. Melinda Nađ Abonji rođena je 1968. u Bečeju. Ova švajcarska književnica mađarskog porekla provela je najranije detinjstvo u Vojvodini, da bi sa pet godina sa roditeljima napustila tadašnju Jugoslaviju i doselila se 1973. u Švajcarsku. Godine 1997. okončala je studije na Ciriškom univerzitetu, u međuvremenu stekavši švajcarsko državljanstvo. Prvi roman Im Schaufenster im Frühling (U izlogu, s proleća) objavila je 2004. godine. Njen drugi roman Tauben fliegen auf (Golubije srce) dobio je 2010. godine prestižne nagrade – Nemačku književnu nagradu za najbolji roman na nemačkom jeziku kao i Švajcarsku književnu nagradu. Osim pisanja, bavi se performansom i muzikom (snimila je dva nosača zvuka u saradnji sa švajcarskim reperima i muzičarima), piše za radio, pozorište i internet.

Naslov: Georgije Mitrofanović Autor: Zdravko Kajmaković Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: ćirilica Br. strana: 406 + 20 str. reprodukcija u boji ; ilustr. Format: 27,5 cm - veliki format Povez: tvrdi platneni, zaštitni providni PVC omot Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih` ušiju` i sl., kao novi su, i odlično su povezani međusobno i sa koricama; zaštitni PVC omot neznatno pohaban u vrhu i u dnu rikne. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9C%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Georgije Mitrofanović (1550 — 1630) bio je srpski pravoslavni monah u manastiru Hilendaru na Svetoj Gori i srpski poznati – najugledniji slikar toga vremena. Njegovi najbolji radovi su freske u manastiru Morači, i u Krupskoj manastirskoj crkvi. Mitrofanović je bio monah koji je radio unutar radionice Hilandarskog manastira, na Svetoj Gori, pre dolaska u Crnu Goru, gde je radio na freskama u manastiru Morači. Patrijarh srpski Pajsije I inicirao je obnavljanje starih (13. i 14. vek) crkava Pećke patrijaršije 1620.godine. Sve kupole crkava su pokrivene olovom. Crkva Svetog Dimitrija je praktično obnovljena, a skoro polovinu freski je obnovio i oslikao Mitrofanović, dajući im novi sjaj. Freske u crkvi se nalaze u oltaru i na prostoru između kupole. Zadržane su stare teme uz poštovanje prethodnih kompozicionih rešenja. O životu Georgija Mitrofanovića ima vrlo malo podataka. Njegovo ime se navodi u literaturi kao Georgije ili Đorđe Mitrofanović. Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko poslednju sliku uvećate do pune veličine. Mitrofanović Georgije, zograf, 17v | Hilandar | Crkva sv. Nikole | Ušće

Ciril Zlobec: KRAS, Nolit 1977, str. 76. Izbor poezije. Izbor i prevod Roksanda Njeguš. Očuvanost 4 i ima lični štambilj. Zlobec, Ciril, slovenski književnik (Ponikve kraj Sežane, 4. VII. 1925 – Ljubljana, 24. VIII. 2018). Aktivist Osvobodilne fronte od 1942., priključio se partizanima 1943. Studij slavistike završio 1953. na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Radio je kao novinar i urednik na Radio Ljubljani, uređivao reviju Beseda (1952–57., s J. Kosom) te bio glavni urednik Sodobnosti (1969–99). Obnašao je i više uglednih političkih funkcija: član Predsjedništva republike Slovenije (1990–92) i dr. Redoviti je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti bio od 1989, dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti od 1990. S K. Kovičem, J. Menartom i T. Pavčekom objavio je 1953. zbirku intimističke lirike Pjesme četvorice (Pesmi štirih), koja je označila raskid sa socrealističkom poetikom. Njegov je potonji pjesnički izraz aforističan i metaforičan u duhu neoekspresionizma s elementima nadrealizma (Pobjeglo djetinjstvo – Pobeglo otroštvo, 1957; Ljubav – Ljubezen, 1958; Naša oaza – Najina oaza, 1964; Pjesme gnjeva i ljubavi – Pesmi jeze in ljubezni, 1968; Čudnovata pustolovina – Čudovita pustolovščina, 1971; Dva užarena sunca – Dve žgoči sonci, 1973; Vraćanja na Kras – Vračanja na Kras, 1974; Pjesme – Pesmi, 1979; Glas, 1980; Ljubavne pjesme – Pesmi ljubezni, 1981; Riječ – Beseda, 1985; Ljubav dvojednina – Ljubezen dvoedina, 1993; Samo taj dan imam – Samo ta dan imam, 2000; Biti čovjek – Biti človek, 2014., i dr.). Objavljivao je i romane (Muške godine našega djetinjstva – Moška leta našega otroštva, 1962; Moj brat svetac – Moj brat svetnik, 1970), eseje (Poezija i politika – Poezija in politika, 1975; Slovenska samobitnost i pisac – Slovenska samobitnost in pisatelj, 1986; Priznajem, rekao sam – Priznam, rekel sem, 1988; Između utopije i skepse – Med utopijo in skepso, 2005., i dr.). Prevodio je s talijanskoga, hrvatskoga i srpskog jezika.

Kao novo. Bez posvete. Sva svetlost koju ne vidimo - Entoni Dor Godina izdanja: 2015 Broj strana: 600 Povez: Mek Dobitnik Pulicerove nagrade za književnost 2015.Dobitnik Andrew Carnegie Medal for Excellence in Fiction 2015.Najuži izbor za National Book Award 2014.Bestseler New York Timesa.Kada je Mari Lora u šestoj godini oslepela, otac je za nju izgradio maketu kvarta u kojem žive u Parizu ne bi li dodirom zapamtila raspored ulica u komšiluku i tako naučila samostalno da dolazi do Nacionalnog muzeja. To je čarobno mesto u kojem radi njen otac. Bezbrižne godine prolaze i, kada nemačka vojska okupira Pariz, Mari Lora i njen otac beže iz grada noseći sa sobom možda i najvredniju dragocenost muzeja. Istovremeno u jednom drugačijem svetu, u Nemačkoj, odrasta siroče Verner. Jednog dana pronalazi stari radio-aparat koji će ga potpuno očarati. Ubrzo postaje vešt majstor za popravku radija i taj talenat ga vodi među Hitlerovu omladinu. Mladi radio-operater prolazi kroz evropska ratišta od Rusije do srca Francuske poražen svešću da iz dana u dan gubi svoju ljudskost.Onog dana kad bude sreo slepu devojku, Verner, zaljubljenik u tehniku, shvatiće da su njih dvoje tačkice ljudske svesti koje se opiru kolektivnom strahu i zlu i da još uvek postoji mogućnost izbora nekog plemenitijeg sveta.„Otvoriti ovu knjigu znači otvoriti vrata čovečnosti. Njene rečenice trepere, njeni pasusi su blistaju jasnom, iskričavom lepotom.“ Washington Independent Review of Books„Ako se uspeh knjige može meriti njenom sposobnošću da dirne čitaoca i brojem junaka koji se ne zaboravljaju, onda ovaj roman nagrađivanog Entonija Dora odnosi pobedu na oba polja. On će ubediti čitaoce da rat – uprkos beznađu, okrutnosti i razornim moralnim izborima – ne može poništiti lepotu ovog sveta.“ Publishers Weekly„Sjajna knjiga koja teče brzinom trilera. Dor maštom dočarava onu nevidljivu dobrotu, nevidljivu svetlost koja, nekim čudom, izbija na površinu čak i u najtežim vremenima.“ San Francisco Chronicle

Petar Kočić PripovijetkeTvrdi povezPetar Kočić je poznati srpski pesnik, pisac i političar. Rođen je 1877. godine kod Banja Luke u tadašnjoj Republici Srpskoj, a danas Bosni i Hercegovini.Kočić je osnovnu školi polazio u manastiru Gomionica, gde mu je bio otac, koji se zakaluđerio nakon smrti supruge. Gimnaziju je Kočić polazio u Sarajevu, ali je isteran iz nje zbog srbovanja, pa je gimnaziju završio u Beogradu. Kasnije je u Beču učio filozofiju.1904. vratio se u Srbiju, a onda radio kao nastavnik u Skopju. Nakon dve godine vratio se u Sarajevo i radio u Prosveti kao činovnik. Sudelovao je u radničkom štrajku, pa su ga otpustili iz Prosvete i proterali u Banja Luku. Kočić je u Banja Luci pokrenuo list Otadžbina, oko kojeg se stvarila politička grupa koja se borila protiv Austrije i feudalnog ropstva.Upravo zbog svoje narodne borbe, Kočić je bio omiljeni u narodnim masama. Zato ga je napredna omladina izprana za poslanika Bosanskog sabora u Sarajevu. Ipak, zbog njegove borbe, vlasti su ga učestalo hapsile i gonile. Pred prvi svetski rat kod Kočića se počelo primećivati duševno rastrojstvo, zbog čega je završio u duševnoj bolnici.Književna dela Petra Kočića su zbirke pripovedaka "S planine i ispod planine"i "Jauci sa Zmijanja", političko-socijalne dramske satire "Jazavac pred sudom" i "Sudanija".Kočić se kroz svoje stvaralaštvo istaknuo kao pesnik krajiških pejzaža i njihova načina živoa. Opisivao je jednostavan narodni život, ponoseći se njime, baš kao i ljudima koji su ih predstavljali. Za svoje političko delovanje i nacionalnu borbu, Petar Kočić je zaslužio mesto na novčanicama dinara Republike Srpske, te na novčanicama konvertabilnih maraka Bosne i Hercegovine. U Beogradu i Banjaluci se dodjeljuju nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, a u Srbiji se svake godine održava manifestacija Kočićev zbor.Petar Kočić umro je 1916. godine u duševnoj bolnici u Beogradu.3/15

Jovan Radulović Dalje od oltaraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.9/8

Pavle Ugrinov FascinacijeTvrdi povezIzdavač NolitO autoruПавле Угринов (право име Василије Поповић; Мол, 15. април 1926 — Београд, 23. јун 2007) био је српски књижевник, драматург, редитељ и академик.БиографијаОсновну школу похађао је по разним местима у Војводини, а средњу је завршио у Петровграду, данашњем Зрењанину.Економски факултет у Београду уписао је 1946. године. После две завршене године студија уписао се на тек основану Академију за позориште и филм у Београду, где је дипломирао 1952. године на одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атеље 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд.У књижевни живот ступио је 1955. године поемом Бачка запевка, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике.Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син, Без љубави (1986), Топле педесете (1990); новела Исходиште (1963), прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972).Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика.Био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-a, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-a и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан – сарадник те установе. За редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године.Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 82. години.9/6

4Velimir Lukić Izabrane drameTvrdi povezIzdavač NolitO autoruВелимир Лукић (Београд, 10. фебруар 1936 — 29. август 1997) био је српски песник и драматург.[1]БиографијаРођен је у Београду где је завршио гимназију и Академију за позориште филм и телевизију.[2] Дипломирао је драматургију у класи професора Јосипа Кулунџића. Радио је као новинар Радио Београда, потом драматург (1963–64), директор Драме (1964–72), и управник Народног позоришта у Београду.[3] Остао је запамћен и као најмлађи директор Драме у историји Народног позоришта у Београду. Када се запослио имао је свега 28 година. У Народном позоришту остао је до 1990. године, од тога 18 година на месту управника (15.јун 1972 - 16. април 1990).Сарађивао је у великом броју листова и часописа: „Млада култура“, „Видици“, „Књижевност“, „НИН“, „Књижевне новине“, „Савременик“, „Поља“, „Књижевна трибина“, „Данас“, „Позоришни живот“, „Сцена“, „Театрон“, „Градина“ итд.[1]Лукић је својим песничким делима припадао неокласицизму. У драмама се вешто служио алегоријом да би описао своје време. У драмском стваралаштву, избегавајући да се бави митом у изворном облику, Лукић је почео да конституише псеудомитове, да ствара митске легенде како би му послужиле као позоришно огледало у коме ће осликати, приказати драму савременог човека, његово мучно искуство са друштвом и историјом.Избор из дела"Позив године", песме, "Нопок", Београд, 1954."Лето", песме, "Нолит", Београд, 1956."Чудесни предео", песме, "Нолит", Београд, 1961."Окамењено море", драма у стиховима, "Просвета", Београд, 1962."Дуги живот краља Освалда", драма, 1962."Бертове кочије или Сибила", драма, 1963."Валпургијска ноћ", драма, 1964."Фарсе", "Просвета" Београд, 1965."Мадригали и друге песме", "Просвета", Београд, 1967."Магла и лик", песме"Будне сенке таме", песме"Тебанска куга", драма"Афера недужне Анабеле", драма, Стеријино позорје, Нови Сад, 1970."Санта Марија де ла салуте", драма и друге9/9

Voja Marjanović: MOJ POGLED - O knjigama za decu i mlade, BMG Beograd 1996, str. 184. Književne kritike; Književnost za decu. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima lični štambilj. Професор књижевности, књижевни историчар и теоретичар, есејиста и критичар, Воја Марјановић је рођен на Убу на Преображење 19. августа 1934. године. Основну и нижу гимназију завршио је на Убу,где је у трговачкој-кафеџијскојпородици добио патријархално васпитање и навику да буде вредан и одговоран у животу. Отац га је „наменио“ да му буде у позиву наследник у угоститељском послу, али су животне околности учиниле друго. По завршетку ниже гимназије на Убу, наставио је школовање у Трећој мушкој гимназији у Београду, после које студира југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Војни рок је служио у Куманову, после кога је постављен за професора руског језика и књижевности у Медицинској школи. Ту је радио деветнаест година, а онда бива изабран за професора Књижевности за децу и младе на Педагошкој академији, где је радио пуних двадесет година, да би пред пензионисање био изабран за ванредног професора Учитељског факултета у Београду. Воја Марјановић је похађао магистарске студије у Београду, а докторску дисертацију(„Приповедачки свет Бранка Ћопића“) одбранио је у Сарајеву 1989. године. За време професорске каријере, упорно се бавио књижевним радом. Писао јеесеје и критике из дечје књижевности; објављивао је књиге студија, монографије, антологије, уџбеничку литературу, а интересовала га је и белетристика и филозофска литература. Објавио је 78 књига. Тренутно пишедве књиге завичајне тематике: „Портрети некадашњих и данашњих Убљана“ и „Доајен српске драме и фарсе –Александар Поповић“. Најзначајнија дела су му: „Портрети српских писаца за децу“, „Антологија савремене поезије и прозе за децу“, „Живот и дело Бранка Ћопића“, „Књижевност за децу и младе“ I, II, III(уџбеничка литература), „Убске приче“, „Приче из мог детињства“, „Медитације“ I, II, III, једанаест тематских и општих антологија из српске књижевност за младе.

LEKOVI BEZ LEKARA šta raditi bez lekara kada ste bolesni - Dr John E. Eichenlaub Izdavač: ADUT INTERNACIONAL Beograd Godina izdanja: 2002. Povez: broš Broj strana: 296 Pismo: latinica Stanje: vrlo dobro

Reč autora: Prvi korak do uspeha podrazumeva da pronađete ono što volite da radite, a onda da se potpuno posvetite tome. Ostvarićete uspeh samo ukoliko radite ono što istinski volite… U drugom koraku do uspeha specijalizujte se za određenu granu znanja i o njoj naučite više od bilo koga drugog… Treći korak je ključan. Morate biti sigurni da ono što želte da radite ne utiče samo na vaš uspeh. Vaša želja ne sme biti sebična; mora biti od koristi čovečanstvu.

Odlomak: Hrvatska zemlja vrijedi danas, na žalost, više od nas. Naš svijet se ne raduje jer je praznik, nego jer zbog praznika ne mora raditi. Mi ne svetkujemo jer radimo, nego svetkujemo da ne moramo raditi. Gdje je Hrvatska najbjednija, tu je najhrvatskija. Hrvatska je danas zemlja potpunog bankrotstva: političkog, ekonomskog, socijalnog i literarnog. Inteligentnija i energičnija radna snaga seli se u Ameriku. Glupost je velevlast i samo glup političar s njome ne računa. I dok je srca, bit će i Kroacije!

Autor - osoba Koen, Leonard Naslov Šta ja radim ovde : izbor 1956-1986 / Lenard Koen ; izabrao i preveo Vladislav Bajac ; [foto Radivoj Bajac, Vladislav Bajac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 Fizički opis 49 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Bajac, Vladislav Bajac, Radivoj Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 90 Napomene Jedan dan u životu / Vladislav Bajac: str. 38-45. U početku svoje karijere, posle objavljivanja prvih knjiga pesama (Hajde, da poredimo mitologije, 1956, i Kutija sa začinima Zemlje, 1961), Lenard Koen je ubrajan u najznačajnije mlađe kanadske pesnike. Njegova poezija je predstavljala zanimljivu mešavinu tradicionalnih pesničkih formi, praiskonog romantizma i „snenolikih vizija nabijenih erotikom i hrišćanskim aluzijama“ (kako piše u jednom biografskom priručniku). Vera kritičara i čitalaca u njegov raskošan talenat ubrzo je potvrđena kvalitetom romana Omiljena igra (1963) i Divni gubitnici (1966), kao i zbirkama Cveće za Hitlera (1964) i Paraziti raja (1966). Pesme u ovim zbirkama su možda još intimnije nego u prethodnim, i često pokazuju grozničava nastojanja da se otkriju koreni bića u sukobu jevrejskih i hrišćanskih elemenata. Ove pesme, kao i nove pesme koje su uključene u Odabrane pesme 1956–1968 (1968), pridodale su istančanu meditativnost, svojevrsnu zrelost Koenovim gotovo baroknim slikama. Međutim, počev od 1967, Koen se sve više posvećuje muzici, tako da je do 1984. godine izdao devet ploča, a samo dve knjige pesama. Prelazak iz intimnih medija, kakvo je pisanje poezije, u masovne medije, kao što je rok muzika, za većinu književnih kritičara moglo je da znači samo jedno: gubljenje kvaliteta. Ta ocena, iako delimično tačna, ipak nije sasvim prihvatljiva: naime, Koenovu muziku pre možemo shvatiti kao „produžetak“ njegove poezije, kao širenje mogućnosti za njeno izražavanje, nego kao tipičan proizvod rok ili pop glazbe. Potvrdu za to nalazimo i u Knjizi milosti (1984), čudesnoj knjizi, teško odredljivog žanra, kojom Vladislav Bajac završava svoj izbor. U biblioteci kojom se trenutno služim pronašao sam je na polici sa knjigama hrišćanskih učitelja i svetaca! Knjiga milosti je knjiga meditacija, knjiga Koenove duše, koja potvrđuje da njegov pesnički, književni put još nije okončan. Izbor Koenovih pesama Šta ja radim ovde može istovremeno da se čita kao precizan presek njegove tridesetogodišnje pesničke karijere, i kao hronika stvaralačkog odnosa između pesnikovog dela i njegovog prevodioca. Vladislav Bajac već dugi niz godina prati stvaralaštvo Lenarda Koena – osim knjige stihova, objavio je brojne prevode i tekstove u časopisima i novinama – ali ovaj izbor predstavlja gotovo alhemičarsku esenciju Koenovog pesništva i prevodiočevog umeća. Dvadeset izabranih pesama jasno pokazuju konstante u Koenovom pesništvu: njegovu sposobnost da, bez ikakvih šavova, poveže nadrealističke i krajnje realističke slike; opsednutost ljubavlju kao možda jedinom silom koja može da izvuče čoveka iz sveta dvojnosti u kojem prebiva; nastojanja da se probiju okviri mitologija koje prete da se uspostave kao vrhovni čuvari ljudskog duha, ali isto tako: nastojanja da se sruše tabu-teme koje mogu dà zadobiju mitološku vrednost; nemoć pojedinca da pronađe postojane vrednosti u svetu u kojem tehnologija svakodnevno menja sistem vrednosti. Iz ovog izbora se vidi da je Koen trubadur, čovek koji stoji sâm naspram sveta. I sasvim je prirodno što Koen u pedesetoj godini piše Knjigu milosti, koja se završava stihom: „Blagosloven je onaj koji u putnikovom srcu čeka na svoj red.“ Koen je putnik; pesme su njegov put. David Albahari Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. MG91 (L)

Šta održava depresiju i čini da je toliko čest problem mentalnog zdravlja? Kako raditi sa beznadežnošću, strahom, stidom, neodlučnošću, neasertivnošću? Koje su terapijske intervencije koje deluju na procese u samom korenu depresije? Kako raditi sa suicidnim depresivnim klijentom

310 Izdanje posvećeno velikom majstoru Archie Goodwin ( Arči Godvin ) Banja Luka 1998 strana 180 Meki povez ilustrovano , sa tragovima korišćenja inače dobro očuvano Betmen (engl. Batman) je lik iz stripova i jedan od najpoznatijih izmišljenih likova današnjice.[1] Prvi put je objavljen u maju 1939. u Detektivskim stripovima. Njegov alter-ego je Brus Vejn (engl. Bruce Wayne), multimilioner-industrijalac i jedan od najuticajnijih ljudi Gotama. U ranim godinama serijal su crtali Bob Kejn i razni pomagači,[2][3] a jedan od glavnih scenarista bio je Bil Finger. Priča o Betmenu počinje kada Brus Vejn, od majke Marte i oca Tomasa, kao osmogodišnji dečak postaje siroče. Po povratku iz bioskopa, tročlanu porodicu presreće ulični razbojnik Džo Čil i ubija dečakove roditelje. Brus se zaklinje na osvetu, a o njemu dalje nastavlja da se brine batler Alfred. Obučen u taman kostim, na kojem se nalazi prikaz slepog miša, bori se protiv lopova i kriminalaca. Betmen ima brojne neprijatelje od kojih su najpoznatiji Džoker, Pingvin, Zagonetač, Otrovni bršljan, Gospodin Ledeni, Žena-mačka, a najbolji prijatelj mu je Robin. Od 1943. godine do danas snimljeno je desetine filmskih, televizijskih, animiranih i radijskih adaptacija ovog stripa. U filmskim verzijama su Betmena, između ostalih, glumili i Majkl Kiton, Val Kilmer, Džordž Kluni, Kristijan Bejl, Ben Aflek i Robert Patinson... Archie Goodwin (8. rujna 1937. – 1. ožujka 1998.)[2] bio je američki strip pisac, urednik i umjetnik. Radio je na nizu stripova uz stripove, a najpoznatiji je po svojim radovima Warren i Marvel Comics. Za Warrena je bio glavni pisac i urednik naslova znamenitih horor antologija Creepy and Eerie između 1964. i 1967. U Marvelu je služio kao glavni urednik tvrtke od 1976. do kraja 1977. U 1980-ima uređivao je izdavački antologijski časopis Epic Illustrated i njegov otisak Epic Comicsa. Također je poznat po svom radu na Ratovima zvijezda u stripovima i novinskim trakama. Redovito se navodi kao `najomiljeniji urednik stripova ikad`. Rani život i karijera Archie Goodwin rođen je u Kansas Cityju, Missouri, i živio je u mnogim malim gradovima duž granice Kansas-Missouri, uključujući Coffeyville, Kansas. Svojim je gradom smatrao Tulsu u Oklahomi. Tamo je proveo svoje tinejdžerske godine u srednjoj školi Will Rogers i u trgovinama rabljenih časopisa tražeći EC Comics.[6] Goodwin se preselio u New York kako bi pohađao nastavu u školi vizualnih umjetnosti. Goodwin je počeo kao umjetnik crtajući karikature za časopise i kao slobodni `pisac i povremeni umjetnički asistent` u novinskom stripu Leonarda Starra Mary Perkins, On Stage.[3] Njegov prvi urednički rad bio je za časopis Redbook, na kojem je radio i prije i nakon služenja vojnog roka kao regrut.[8] Warren Njegovu prvu priču napisanu prije nego što je otišao u vojsku nacrtali su Al Williamson i Roy Krenkel i objavili ju 1962. neposredno nakon otpuštanja iz vojske. Nikada nije bio u osoblju Harvey Comicsa. Do 1964. bio je glavni pisac scenarija za Warren`s Creepy magazin. Velik dio njegovog rada tamo, prema Batmanovom uredniku Marku Chiarellu, bio je `omaž omiljenim stripovima njegove mladosti, E.C. liniji.` [5] Do drugog izdanja bio je sukreditiran (uz Russa Jonesa) kao urednik, i ubrzo postao urednik cijele Warrenove linije: Creepy, Eerie i Blazing Combat.[3][9] Radio je za Warrena između 1964. i 1967., kao glavni pisac i glavni urednik, u kojima je zaslužan za stvaranje mitologije za Warrenin klasični lik Vampirella, kao i za pisanje njezinih najuvjerljivijih priča. Nakon njegovog odlaska iz Warrena 1967., Goodwin bi povremeno objavljivao priče tijekom sljedećih 15 godina, a čak se i vratio na kratko kao urednik 1974. godine.[10] Poznato ime Prvu prozu Archieja Goodwina objavio je časopis Ellery Queen`s Mystery Magazine, koji ga je upozorio da ne može koristiti Archieja Goodwina kao pseudonim jer je to lik Rexa Stouta u knjigama Nera Wolfea. Prema Goodwinovoj supruzi Anne T. Murphy, urednici časopisa `onda su bili tako oduševljeni kada je uzvratio i rekao da je njegovo pravo ime da su upotrijebili anegdotu kao uvod u priču, koja je objavljena u broju iz srpnja 1962.` [11] Stripovi i DC stripovi Od 1967. do 1980. Goodwin je napisao scenarije za King Features Syndicate, uključujući dnevnu traku Secret Agent X-9, [3] koju je nacrtao Al Williamson, kao i radio na drugim trakama, uključujući Captain Kate. Njegovo iskustvo pisanja duhova, Dan Flagga, inspiriralo je `Priču o uspjehu` (nacrtao Williamson, koji je imao duhove na Flaggu) za Creepy #1 (1964.), poznatog među obožavateljima stripova po crnom humoru u EC stilu u prikazivanju kreatora čiji je jedini doprinos traka koja ga je učinila bogatim bio je njegov potpis.[12] Goodwin je kratko radio za DC Comics tijekom 1970-ih, gdje je uređivao ratne stripove G.I. Combat, Our Fighting Forces i Star Spangled War Stories, [9] i zamijenio Juliusa Schwartza na mjestu urednika Detective Comicsa[9] na godinu dana. Goodwinova suradnja s Waltom Simonsonom na pričuvnoj funkciji `Manhunter` u Detective Comicsu osvojila je nekoliko nagrada.[13][14] Goodwin je također napisao glavnu ulogu Batmana u Detective Comicsu, gdje su njegovi suradnici bili umjetnici Jim Aparo,[15] Sal Amendola, Howard Chaykin,[16] i Alex Toth.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci, poput Kurta Vonegata, Irvinga Šoa i Brodskog, davali su laskave ocene njegovim knjigama. Po rečima Brodskog Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije.Puškinova brda opisuju period kada je radio kao vodič u Puškinovom parku u selu Mihajlovskom. Sergej Dovlatov (1941-1990) bio je pisac i novinar iz Sovjetskog Saveza koji je najveći i najuspešniji deo stvaralačke karijere proveo u Sjedinjenim Američkim Državama. Usled političkih okolnosti, rad Sergeja Dovlatova bio je nepriznat i cenzurisan u ideološkim okvirima koje je nametala dominantna Komunistička partija u Sovjetskom Savezu, te odlučuje da napusti svoju zemlju i preseli se u Sjedinjene Američke Države. U Americi stiče veliku popularnost, veliku čitalačku publiku i osvaja brojne nagrade. Reformisanje društvenog sistema koje je nastupilo sa Mihailom Gorbačovim doprinelo je njegovoj liberalizaciji, a u tom kontekstu i dela Sergeja Dovlatova postaju dostupna ruskoj čitalačkoj publici. Danas se Sergej Dovlatov ubraja u kategoriju najboljih ruskih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Biografija Detinjstvo i mladost Sergej Dovlatov rođen je u gradu Ufa u istočnom delu Rusije, gde se njegova porodica nalazila od početka Drugog svetskog rata. Majka Sergeja Dovlatova, Nora Dovlatova imala je jermensko poreklo i bila je glumica u predratnom Lenjingradu (danas Sankt Peterburg). Njegov otac takođe je bio deo lenjingradskog umetničkog miljea. Donat Isakovič Mečik, inače Jevrejin, bio je pozorišni reditelj. Nakon razvoda, Nora Dovlatova se preudala, a Sergej je preuzeo prezime svog očuha po kome je i ostao poznat[1]. Školovanje Srednju školu je završio u Lenjingradu 1958. godine. Nakon toga upisao je Filološki fakultet, odsek za finski jezik na Univerzitetu u Lenjingradu, ali je već na drugoj godini studija bio izbačen sa fakulteta. Tokom dvogodišnjeg studiranja Dovlatov je stekao brojna poznastva. Družio se sa čuvenim ruskim piscima Josifom Brodskim i Evgenijem Reinom. U periodu 1960-62. godine bio je u braku sa svojom prvom suprugom i koleginicom Asjom Pekurovskajom[2]. Već 1963. godine oženio se Elenom Ritman sa kojom je imao dvoje dece[1]. Vojna služba Nakon napuštanja fakulteta, Dovlatov je bio regrutovan u vojsku i jedno vreme obavljao dužnost čuvara sovjetskog logora na severu zemlje[1]. Na ovom iskustvu autora zasnovano je njegovo delo Zona koje se sastoji iz četrnaest priča iz života robijaša i njihovih čuvara[3]. Posle 1965. godine prestaje sa služenjem sovjetskoj armiji, vraća se u Lenjingrad i ponovo se okreće književnosti i pisanju. Tokom boravka u Lenjingradu pohađao je večernje kurseve iz oblasti novinarstva, ali nikada nije stekao fakultetsku diplomu[2]. U želji da se ostvari u ulozi profesionalnog pisca radio je kao novinar i urednik za nekoliko izdavačkih kuća[4]. Delatnost u Sovjetskom Savezu Nakon Lenjingrada Dovlatov odlazi u Estoniju gde se nadao da će pronaći više slobode izražavanja, iako je još uvek bio na tlu Sovjetskog Saveza. U periodu od 1972-1975. godine Dovlatov se u Talinu bavio bavio novinarstvom. Bio je dopisnik tamošnjih novina Sovjetska Estonija i Večernji Taljin i bezuspešno pokušavao da objavi svoje priče[5]. Nakon ponovnog profesionalnog razočaranja nalazi novo zanimanje, te je jedno vreme radio kao turistički vodič u Puškinovom parku u selu Mihajlovsko[6]. Pisanje Sergeja Dovlatova stilski i sadržinski se nije moglo uklopiti u opšteprihvaćena načela u književnosti Sovjetskog Saveza 60-ih godina, a koja su se odnosila na veličanje ideologije Komunističke partije. U Sovjetskom Savezu je postojao značajan broj dela koja se nisu smela publikovati. Iz tog razloga Dovlatov, i mnogi drugi umetnici su nalazili alternativne načine nezavisnog i tajnog izdavanja svojih dela (samizdat)[5]. Njegova dela su već bila poznata na Zapadu jer su 1976. godine Dovlatovljeve priče bile objavljivane u prestižnim časopisima: Tajm, Mi i Kontinent. Kada je KGB o tome bio obavešten Dovlatov je bio izključen iz Unije sovjetskih pisaca[7]. Označen kao ideološki nepodoban i nepriznat u rodnoj zemlji, Dovlatov 1979. godine odlazi u Sjedinjene Američke Države. Život i rad u SAD Sergej Dovlatov je bio pripadnik „trećeg talasa“ migranata iz Sovjetskog Saveza koji je trajao tokom pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. O tome rečito govori njegov roman Strankinja[7]. Veoma brzo, Dovlatov je postao jedan od najpoznatijih pripadnika ruske emigracije u Americi. Živeo je u Njujorku gde je uređivao ruski emigrantski list Novi Amerikanac, a takođe je radio za Radio Slobodu[8]. Još značajnija je za njega bila mogućnost da slobodno piše i objavljuje svoja dela. Tokom dvanaest godina života u emirgraciji objavio je dvanaest knjiga na ruskom jeziku koje su u međuvremenu prevedene na 29 svetskih jezika[7]. Prva objavljena knjiga Sergeja Dovlatova na engleskom jeziku bila je Nevidljiva knjiga koja je izdata već 1979. godine[1]. Za prevod knjiga na engleski jezik sa maternjeg ruskog u velikoj meri je bila zaslužna Sergejeva ćerka Katerina[8]. Smrt Grob Sergeja Dovlatova Sergej Dovlatov je umro 24. avgusta 1990. godine od srčanog udara u 49. godini života. Sahranjen je u Njujorku. Na kraju su se ipak obistinile reči koje je izgovarao kada je napuštao Rusiju 1979. godine: Ponosićete se mnome. Sve tome vodi...

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

Koraci do uspeha – autor dr Džozef Marfi Prvi korak do uspeha podrazumeva da pronađete ono što volite da radite, a onda da se potpuno posvetite tome. Ostvarićete uspeh samo ukoliko radite ono što istinski volite… U drugom koraku do uspeha specijalizujte se za određenu granu znanja i o njoj naučite više od bilo koga drugog… Treći korak je ključan. Morate biti sigurni da ono što želite da radite ne utiče samo na vaš uspeh. Vaša želja ne sme biti sebična; mora biti od koristi čovečanstvu.

“Još od svoje dvadeset i četvrte godine Paskal se počeo živo interesovati religijom i velikim problemima života. Pred kraj svoga života (živeo je svega trideset i devet godina) on je spremao materijal i beležio misli za jednu Apologiju hrišćanske religije. Govorio je da bi mu bilo potrebno deset godina zdravlјa da to delo dovriš, ali jedva da je radio na njemu i punu godinu dana. Posle njegove smrti prijatelјi su sakupili te njegove beleške i izdali ih pod naslovom Misli. Iako je tek u prvim konturama i fragmentarno, ovo delo po svojoj dubini i finoći zapažanja i po jednostavnosti i lepoti stila predstavlјa „jednu od velikih knjiga čovečanstva” (Lanson) i spada „u najviša i najjedrija dela književne istorije” (Bogdan Popović).” Ep. Hrizostom (Vojinović)

Ljubitelji avantura Alise u zemlji čuda i iza ogledala setiće se rečenice koju izgovara kraljica: „Ne mogu da podnesem više od šest nemogućih stvari pre doručka`. Na tragu zagonetki i igre rečima u kojima je uživao autor knjiga o Alisi, Luis Kerol, odnosno profesor matematike na Oksfordu Čarls Latvidž Džordž, već sedam godina u emisiji „Korak ka nauci`, svakog četvrtka od 13 do 14 sati, slušaocima se servira naučno predjelo - šest naizgled nemogućih informacija iz sveta nauke. Inspirisana tom rečenicom koja je dobila status poslovice u engleskom jeziku autorka je za ovu zbirku je odabrala 52 menija naučnih predjela za svaki dan. Izdanje Programa Radio Beograda za decu i mlade Format: 15,5 x 20,5 cm Broj strana: 114 Pismo: ćirilica Ilustrovao: Nemanja Đorđević

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povez sa zaštitnim omotomДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације3/7

Potresna priča jevrejske devojčice Ane Frank. Dnevnik koji je ona vodila iz dana u dan tokom više od dve godine za vreme Drugog svetskog rata i mučnih dana koje je provela u skloništu sa svojom porodicom... "Ana Frank pisala je svoj dnevnik od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944. Sve do proleća 1944. pisala je te zapise za sebe samu. A tada je, slušajući Radio London, čula kako holandski ministar obrazovanja u izbeglištvu govori o tome da bi trebalo sakuplati i posle rata objaviti sve što je napisano o patnjama stanovništva Holandije za vreme nemačke okupacije. Kao na primer naveo je, pored ostalog, i dnevnike. Pod utiskom ovog govora Ana je odlučila da posle rata objavi knjigu zasnovanu na svom dnevniku." - Ema Časar

Autor: Samanta Hant Povez: tvrdi, omot sa klapanama Format: 15 x 21 cm Strana: 329 Pismo: latinica Prevodilac: Sanja Jović Naslov originala: The invention of Everything else Od trenutka kada na novogodišnje veče 1943-e prvi put ugleda neobičnog čoveka koji živi u zabranjenoj sobi, Luiza, očarana radio dramama i tajnim životima hotelskih gostiju, postaje odlučna u nameri da se sprijatelji sa njim. Zadobivši Teslinu pažnju preko zajedničke ljubavi prema golubovima, Luiza – zahvaljujući izuzetnim detektivskim sposobnostima – otkriva životnu priču Nikole Tesle, srpskog imigranta i genija vizionara... Kroz izuzetno veran opis jednog od najvećih naučnika svih vremena, Nikole Tesle – pronalazača naizmenične struje i bežične komunikacija – `Izum svega ostalog` vas vodi kroz magični Njujork sa sredine dvadesetog veka, grad koji ključa od energije, čuda i mogućnosti. k-1

EDICIJA NIKAD ROBOM SPADA U JEDNU OD NAJZNACAJNIJIH EDICIJA IZDAVACKOG PREDUZECA DECJE NOVINE IZ GORNJEG MILANOVCA. GOTOVO DA NE POSTOJI JUGOSLOVENSKI STRIP AUTOR ILI STRIP SCENARISTA TOG VREMENA DA NIJE RADIO ZA OVU PRESTIZNU EDICIJU. KOJA JE NA SVOJIM STARNICAMA DONOSILA PRICE IZ ISTORIJE JUGOSLOVENSKIH NARODA UZETIH IZ NJIHOVIH LEGENDI I MITOVA I ISTORIJSKIH LICNOSTI. KASNIJE SE OVA EDICIJA PREORJENTISALA NA OBJAVLJIVANJE EPIZODA DVAJU OPSKURNIH PARTIZANSKIH KURIRA: MIRKA I SLAVKA - KOJI SU U TO VREME IMALI NEVIDJENU POPULARNOST I NARAVNO TIRAZE, CAK JE SNIMLJEN I DUGOMETRAZNI FILM O OVIM STRIP JUNACIMA. SVESKA BROJ 64 - USKOCKA KRV TEKST I CRTEZ: IVICA BEBNJANEC. IP DECJE NOVINE,30.09.1966.GODINE. LATINICNO IZDANJE SVESKA U ODLICNOM STANJU,SVE STRANICE NA BROJU. STANJE VIDLJIVO I NA FOTOGRAFIJAM. ZA DODATNA PITANJA KORISTITE KUPINDO PORUKE!