Изузетна вредност Манипулације свешћу јесте у томе што Сергеј Кара-Мурза кроз практичне примере показује како се, упорном манипулацијом, посредством јавних гласила (телевизија, радио, штампа), као и свих других бројних расположивих начина, врши освајање мозгова људи и њихово свођење на пуку гомилу која слепо слуша наредбе своје псеудо политичке и остале елите. Руски доктор историје и методологије, али и магистар хемије, Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, довршио је, на почетку последње године прошлог века, своју обимну и из најмање два веома битна разлога јако значајну социолошко-психолошку студију „Манипулација свешћу“. Основни значај те књиге је у томе што се може користити као нека врста практичног уџбеника, било у негативном – уколико је примењују манипулатори, или позитивном смислу – ако служи за одбрану од политичке преваре и мешетарења. Књига је важна и због ширине и дубине захвата у обради задате теме, јер се бави политичким и другим манипулацијама у разним друштвеним уређењима и околностима. Кара-Мурза у завршном делу своје књиге, истина, наводи да она није „приручник за праксу манипулисања“, већ првенствено садржај на основу кога сваки читалац може размислити о сопственом избору. 24 цм, 720 стр.

RETKO !!! Autor: grupa autora Povez: tvrdi Format: 14 x 20 cm Strana: 142 Pismo: latinica Šajeni, indijanski narod velikih severnoameričkih ravnica, razvili su Mit o stvaranju sveta, koji polazi od krajnjih metafizičkih apstrakcija Duha i praznine. Mit je monoteistički. Bog, zvan Maheo, stvorio je svet iz ničega. Radio je u fazama, po danima, vrlo slično hebrejskom mitu datom u početku biblijske Knjige postanja. Stvorio je svet u četiri dana, a već stvorena bića pomažu mu u kasnijim fazama. `U početku ne bejaše ničega i Maheo, sveopšti duh, živio je u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo ničega za videti. Slušao je, ali nije bilo ničega za čuti. Postojao je samo Maheo, sam u ništavilu. Maheo nije bio usamljen zbog veličine svoje moći. Njegovo biće je bilo svemir. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vreme ništavila, Maheo pomisli da bi se ta Moć trebala iskoristiti. Kakve koristi od Moći, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi za stvaranje sveta i ljudi koji žive u njemu. k-2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Metodi Meta Petrov : STARI CARIBROD - Risunki. 24 crteža, format 24 x 34 cm. Dimitrovgrad - Caribrod Očuvanost 4 ; ima posvetu na fascikli. Metodi Meta Petrov (Željuša, 24. maj 1920 — Dimitrovgrad, 19. januar 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Željuši 24. maja 1920. godine. Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata. Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Stvaralaštvo Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Nagrade Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnos

Kako razgovarati s decom o razvodu - Roberta Bejer,Kent Vinčester Sta da radis ako ti se roditelji razvedu - Roberta Bejer,Kent Vinčester Kreativni centar odlicno stanje k17+

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpski rečnik sinonima Već svojim prvim izdanjem iz 2008. ovaj rečnik iz autorske radionice Pavla Ćosića popunio je uočljivu prazninu u našoj leksikografiji. Prethodno izdan sličan rečnik postao je u velikoj meri zastareo, pa je pojavljivanje ovog dela obezbedilo jedan od osnovnih alata svim poslenicima javne reči – od novinara, preko pravnika i političara, sve do književnika. U makrostrukturi je primetno da rečnik sadrži nekih četiri stotine odrednica više od prethodnog izdanja i nekih 2.000 reči više po sinonimskim gnezdima. Usto, selekcija je znatno konsistentnija. Još jedna značajna novina je to da ovo izdanje donosi i registar reči, pa se pojedina reč može naći u svim sinonimskim gdnezdima gde se javlja. Naravno, osnovni princip makrostrukture, organizacija po sinonimskim gnezdima, koja je i jedini logičan pristup ovakvom rečniku, ostaje na snazi. Pomenuti registar dobrodošao je dodatak uz tabele sa hiponimima, koje su bile prisutne u prethodnom izdanju, ali u ovom izdanju nalazim četrnaest novih takvih tabela. U mikrosrukturi glavna novina je to da se sada beleži i akcenat reči (uz već postojeće parafraze značenja, razdvajanje višestrukih smislova, korišćenje bogatog i doslednog sistema upotrebnih etiketa). „Uveren sam, bez ikakvih rezervi, da ovo novo izdanje Srpskog rečnika sinonima Pavla Ćosića predstavlja značajan iskorak u pravcu dovođenja rečnika na nivo izvrsnosti. Time, a i činjenicom da zadovoljava potrebe i znatno šireg kruga korisnika jer sad se reč i njeni sinonimi pomoću registra mogu veoma lako naći bez ikakvog znanja leksičkih relacija.“ – Prof. dr Danko Šipka Pavle Ćosić (24. avgust 1967) u Beogradu, srpski je lingvista, pisac, leksikograf, satiričar i izdavač. Takođe je poznat po svom multimedijalnom satiričnom angažmanu unutar, sad već nepostojeće, kulturno-umetničke grupe Ilegalni poslastičari. Osnovni cilj grupe bio je da podigne građansku svest, a rad se zasnivao na ismevanju društveno i politički značajnih tema, kao i na širenju lažnih vesti sa ciljem da se raskrinkaju mehanizmi i obrasci funkcionisanja medija i propagande. U sklopu svog angažmana, grupa je organizovala koncerte, izložbe, promocije i druga kulturna dešavanja.[1] Magistrirao je na lingvistici što mu je osnovna i najvažnija profesija.[2] Osim navedenim angažmanima, bavio se i filmom i filmskom kritikom, kao i blogovima od kojih je najpoznatiji blog Svetopavlje i blog na stranici portala Kornet. Izdavaštvo, umetnost i lingvistika Nastanak izdavačke kuće Kornet[3], čiji je Ćosić vlasnik, a koja je i nazvana po Ilegalnim poslastičarima kao njihova podružnica, započela je s radom tako što je objavljivala blogove sa željom da promoviše neafirmisane autore. Prvo izdanje Korneta bila je slikovnica Borisa Starešine Marko Kraljević – Natprirodni ciklus (2006), potom roman Ivana Tobića Tobiđenja, dušo moja, zbirka priča Divne Peškir Domicid[4], a zatim i Ćosićev roman Leposava[5] koji je doživeo veliki uspeh i mnogo izdanja, a ušao je i u uži izbor za Ninovu nagradu. Naredne godine, Ćosić isto za Kornet objavljuje svoje najsveobuhvatnije delo, Rečnik sinonima, sa preko 23.000 odrednica, 2008. godine. (ovo izdanje Rečnika se još od 2012. godine nalazi u srpskom Vikirečniku ustupkom autora, a u planu je i onlajn izdanje drugog i dopunjenog izdanja kao zasebne stranice na internetu). Ovom delu prethodilo je drugo značajno delo iz oblasti jezika, Srpski za strance (testovi, vežbanja, igre), izdato 2004. za vreme Ćosićevog boravka na mestu lektora na Univerzitetu Adam Mickjevič u Poznanju, u Poljskoj.[6] Osim što je radio na sopstvenim projektima, uz podršku lingviste Ivana Klajna, Ćosić je potpomogao, u funkciji saradnika, i izdanje Rečnika kolokvijalnog govora Danka Šipke, izdatog za Danvudi pres iz Springfilda 2000. godine.[7] Od 2010. do 2014. godine imao je svoju satiričnu kolumnu u nedeljniku Pečat u kom je objavljivao satirične tekstove u vidu lažnih vesti. Taj period prekinut je njegovim privođenjem zbog navodne pretnje smrću Aleksandru Vučiću preko društvene mreže Fejsbuk. Ilegalni poslastičari su, pored lažnih vesti, najviše zapamćeni po postavljanju Ćoška Salvadora Dalija[8][9][10]u Beogradu na uglu Simine i Kapetan Mišine ulice 2007. godine koji je postao turistička atrakcija, Ćošku Marka Kraljevića u Šangaju[11] 2008. godine u okviru Festivala međunarodne savremene umetnosti, i Banderi Ilegalnih poslastičara[12] u Ljubljani u Metelkovoj. Jedno vreme je na istom ćošku, u dogovoru sa Sašom Markovićem Mikrobom na istom ćošku stajao i njegov rad pod nazivom „Ventilator”, ali je nakon godinu dana ukraden. Ćosićeva poslednja knjiga iz oblasti lingvistike, Jezičke nedoumice: zablude i mitovi, iz 2022. godine, izdata u saradnji izdavačkih kuća Kornet i Prometej, izazvala je kontroverze, kako u stručnim krugovima, tako i među laicima. U planu je drugo dopunjeno izdanje, kao i školsko izdanje. U martu 1999. za vreme NATO bombardovanja SRJ, Ćosić zajedno sa Ratkom Ristićem i Nelom Šukarom osniva prvi srpski sajber magazin, odnosno satirični portal, pod nazivom Krompir.[13] Izašla su četiri broja koja su dopunjavana do 2005. godine, a i danas im se može pristupiti putem platforme Audiolinuks. Film Devedesete su obeležene Ćosićevim doprinosom u oblasti novinarstva i uredništva. Osim što je pisao kolumnu o žargonu pod nazivom „Gistro Šatro” za mesečnik Iks Zabava (X Zabava, koji je uređivao Petar Luković), radio je kao lektor, filmski kritičar i urednik za Dnevni telegraf Slavka Ćuruvije. Sarađivao je i sa drugim dnevnim listovima i televizijskim i radio-stanicama, a autor je i dva kratka filma, dokumentarnog Slobo – Klintone! iz 1999, koji je prikazan na više evropskih filmskih festivala i nacionalnoj holandskoj telefiziji pre kraja bombardovanja SRJ, i igranog filma Nije dobar, nije loš, zao, grupe Les Autres u kojoj su još Stefan Kostadinović i Stanislav Stojanović, i u kom je učestvovao u ulozi režisera, scenariste i snimatelja.[14] Takođe, reditelj je i scenarista za reklamne spotove priručnika „Jezičke nedoumice : Zablude i mitovi” za Kornetovu produkciju na iste izdavačke kuće. Prvi je nesvakidašnja reklama za knjigu, a drugi u duhovitom spotu u kom učestvuje i ugledna novinarka i književna kritičarka Olivera Đurđević, pod nazivom „Kratki film o prebijanju`. Svoje poimanje sveta i Beograda, kao i svojih sugrađana, Ćosić je obradio u epizodi „Školsko” serije „Na veslu priča”. Pisci, ekolozi, filolozi i muzički umetnici dele sa gledaocima svoje utiske o modernom vremenu, istoriji, ekologiji, gradovima u regionu.[15] Fikcija Društveno-političku klimu devedesetih Ćosić je umetnički preradio u svom jedinom delu fikcije, satiričnom distopijskom romanu Leposava iz 2007. godine. Od 2022. godine, roman Leposava se zove Nova Leposava i stalno se menja od izdanja u izdanje, postavši tako jedinstven eksperiment jer se akteri i zbivanja stalno menjaju zavisno od društveno-političke situacije. Po prvom izdanju Leposave snimljena je i radio-drama u produkciji RTS Radio Beograda.

Odlično očuvano! Autor - osoba Hodžić, Šefko Naslov Lazar Drljača : zatočenik ljepote / Šefko Hodžić ; [fotografija Gojko Sikimić, Salko Hondo i Aleksa Štrbo] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski, srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Konjic : Skupština opštine ; Mostar : Skupština opštine, 1974 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 177 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sikimić, Gojko Hondo, Salko Štrbo, Aleksa Džumhur, Zuko (Karton) Napomene Autorova slika Predgovor Zuke Džumhura: str. 7-10 Bilješka o autoru: str. 177 Bibliografija: str. 175-176. Predmetne odrednice Drljača, Lazar, 1883-1970 -- U uspomenama Miljenko Jergović: LAZAR DRLJAČA Da je živ, ove bi jeseni slikar Lazar Drljača slavio sto trideseti rođendan. A pravo govoreći, i mogao bi biti živ kako je živio. Mogao bi biti živ, da 14. srpnja 1970. u sarajevskom Oslobođenju nije objavljena vijest da je jučer umro. Bio je čudak i pustinjak, živio je daleko od svijeta, s malo kim se družio, iako je, kažu, znao sve žive jezike. Jednom su mu, krajem šezdesetih, na cesti, negdje uz Ivan sedlo, stali autom neki stranci, da ga povezu komad puta. Bilo je ljeto, upekao zvizdan, a on onako kosmat i bradat, u kaputu. Tek kad im je sjeo u auto, muž i žena, inače Švicarci, shvatili kakvoga su ljudskog stvora k sebi pripustili. Lazar nije riječi progovarao, ali bit će da je pomalo vonjao na divljinu i na zdrav život, pa je u jednom trenutku žena na njemačkome krenula da prigovara mužu što je stao tom luđaku u zimskome kaputu. Na to joj je Lazar vrlo ljubazno, na dobrom njemačkom, naučenom na bečkim studijima, odvratio da nije lud, nego boluje od kostobolje. Ona je zašutila, ali je nakon nekog vremena, sada na francuskom, primijetila da je čovjek kojeg su povezli klošar. Lazar je nešto nervoznije na elegantnome francuskom odgovorio da nije ni klošar, iako je spavao ispod pariških mostova, ali samo zato što je daleko stanovao, a volio je slikati jutra na Seni. Nakon nekog vremena, javio se i muž, na talijanskom, da primijeti kako ovaj klošar tvrdi da je slikar, a sigurno nikada nije čuo za Modiglianija. “Ne samo da sam ga znao, nego sam mu novac posuđivao i s njim nakon pijanki mahmurao!”, dreknuo je Lazar Drljača na talijanskom i zahtijevao da ga odmah puste van iz auta, jer s budalama ne želi imati posla. Eto, to je jedna od tipičnih anegdota o hudom slikaru Lazaru Drljači, koja vjerojatno i nije istinita, a smišljena je po tipskoj bosanskoj kajdi. U svijetu bez historijskog i kulturnog pamćenja, u anegdotama i legendama biva sačuvano sve što je tom svijetu vrijedno. Ali je bez ikakvog značaja imaju li takve legende ikakve podloge u stvarnosti. Konačno, ukoliko životopis Isusa Krista može biti zasnivan na evanđeljima, zašto ne bi i životi svih drugih, važnih i nevažnih ljudi mogli biti zapisani po slobodnim, fascinacijom ispunjenim, svjedočanstvima suvremenika? A Lazar Drljača je fascinirao one koji će ga pamtiti. Rođen je u nekom selu kod Bosanske Krupe, u porodici siromašnih seljaka, koji su ga, međutim, smogli poslati u Sarajevo, na školovanje. Takvo je bilo i vrijeme, habsburške vlasti puno su ulagale u opismenjavanje Bosanaca, pa je tako i Lazar u Sarajevu završio bravarski zanat. Ali umjesto da se vrati kući, kao dvadesetčetverogodišnjak odlazi u Beč da polaže ispit na bečkoj likovnoj akademiji. Godina je bila 1906, taman je Bosna i Hercegovina bila anektirana, vrijeme kada su dobrotom okupatora započinjale prve velike likovne karijere hrvatskih, bosanskih i srpskih modernih slikara. Drljača se pokazao vrlo marljivim, posvršavao je škole, radio sve što se od njega očekivalo, ali građanske stabilnosti i sustavnosti u njega nije bilo. Odlazi u Rim, pa u Pariz, pa opet u Italiju, živi nesređenim životom, istražuje, čita, uči, i jednu za drugom odbacuje sve intelektualne mode, ali i svaki građanski obzir. Kada gledamo rijetke njegove sačuvane slike iz toga doba, učini nam se da je Lazarev talent bio neusporediv među svim drugim našim slikarskim talentima toga doba. U svemu što je radio, i kako god bi radio, Drljača je djelovao sigurno i dovršeno. Jednako u fovističkoj i u ekspresionističkoj fazi, kao i u vrijeme kada je iz čista mira počeo slikati starinske bosanske vedute, nevjerojatno precizne akvarele, u kojima ne samo da je prenosio karakteristične pejzaže, nego je na izvanredan način bilježio žanr scene iz svakodnevnog života. Kako god radio i što god radio, Lazar Drljača bio je gotov slikar, i to gotov veliki slikar, ali jedno nije mogao, a ni želio: ući u rutinu, istrajati u jednoj misli i jednom osjećaju, nego je stalno rušio ono što bi stvorio. U socijalnom smislu, dakle, u kontekstu povijesti umjetnosti i nacionalnog slikarstva, Drljača se nije mogao ostvariti. Ali to ga je, paradoksalno, činilo i većim umjetnikom nego što je bio. Jednom je rekao da je slikarstvo njegov život i da voli slikati, ali izlaže samo da bi imao od čega da živi. Uskoro je i od toga odustao. Početkom tridesetih Lazar se osamio. Živio je negdje iznad Boračkoga jezera, rijetko je silazio u Konjic, s malo kim se družio. Slikao je za sebe, nije izlagao, niti je kome slike pokazivao. Prehranjivao se od sječe drva i košnje. Tokom rata, četnici su mu spalili kolibu, i u njoj sve slike. Sljedeći put dom mu je gorio 1946, opet s onim što je u međuvremenu naslikao. O Drljačinom slikarstvu, naročito iz tog najplodnijeg životnog i umjetničkog perioda, zapravo se ništa ne zna. Vatra je obavila zadaću i likovne kritike i povijesti umjetnosti. Jednom ga je, za vrijeme rata, temeljito pokrala neka oružana banda. Odnijeli su mu i slike, ali ostala su dva nedovršena platna na štafelajima. Drljača je s platna sastrugao svu boju i sašio si odijelo. Lazar Drljača vjerovao je u mit o bosanskim bogumilima. Nakon što je sa sebe zgulio sve identitete, zaključio je kako je i sam bogumil. I to posljednji. Bila mu je želja da mu kao nadgrobnik postave stećak. Tako je na kraju i učinjeno. Lazar leži pod stećkom, za sobom ostavivši malo slika iz različitih životnih razdoblja, različitih i po doživljaju umjetnosti i estetskom svjetonazoru, i bezbroj anegdota, legendi, čaršijskih i narodskih glasina, koje se množe kako prolazi vrijeme od njegove smrti. Lazar se na kraju i sam pretvorio u glasinu: veliki slikar zemlje koje nema, u vjeri i narodu kojeg nema. Umjetnik kojeg nema, jer mu publika nikada nije bila potrebna. Savršen umjetnik. MG112 (L)

VLADIMIR DEDIJER VATIKAN I JASENOVAC Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Биографија Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер,[1] а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.[1] На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, оженио се по други пут Словенком Вером Крижман и са њом добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани. Библиографија Од његових многобројних књига, најважније су следеће:[2] Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Београд II 1946, Београд III 1950 (друго издање 1951.) Партизанске штампарије, Београд, 1945. Белешке из Америке, Београд 1951. Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948. Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949. Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951. Сарајево 1914. године, Београд, 1966. Тито говори, Њујорк, 1953. Тито против Москве, Милано, 1953. Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978. Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972. Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974. Интересне сфере, Београд 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981. Пут за Сарајево, Загреб, 1983. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984. Вољена земља, Лондон, 1985. Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta. Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990. Дедијер, Владимир; Милетић, Антун (1991). Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991. Сарајево-Београд: Прогрес, Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина.

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo! Povez knjige : broširani Strana : 256 Format knjige : 145x205x16 mm Pismo : latinica

BOGATI ZA TREN OKA - Dejvid Bah odlično očuvana Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Obogatite se radeći 4 sata nedeljno - Timoti Feris Ne čitajte ovu knjigu ako i dalje želite da radite od jutra do mraka, da imate malu ili nikakvu platu i ostanete u svojoj zoni “sigurnosti”. Bilo da ste zaposleni sa neplaćenim prekovremenim radom ili preduzetnik zarobljen u vlastitom biznisu, Obogatite se radeći 4 sata nedeljno je kompas za čitav jedan novi svet poslovanja. Možda hoćete veliku platu, ili ste željni putovanja po svetu, ili samo želite da možete da radite manje, ili samo želite manje stresan posao… sve to možete, zaista! Timoti Feris će vas naučiti: – Kako da obezbedite svoj živor i radite šta želite godinu dana, a da se pri tom vaš bankovni račun uveća za 50% – Kako da eliminišete 50 % posla u narednig 48h koristeći principe jednog malo poznatog evropskog ekonomiste – Kako da naterate vašeg šefa da ceni vaše učinke više nego vaše prisustvo ili da završite sa tim – Koje su to “muze” toka gotovine i kako da stvorite jednu za 2 do 4 nedelje i još mnogo toga… Videćete kako je Timoti, od godišnje zarade od 40.000$, radeći 80 časova nedeljno, došao do zarade od 40.000$ mesečno, radeći 4 sata nedeljno! Pridružite se klubu novih bogataša! k149+

Kao novo Nekorišćeno s police Predmet istraživanja u knjizi su mediji u savremenom multimedijalnom pozorištu, koje promenom svoje strukture pokušava da se suoči sa tehnološkim izazovima vremena i narastajućim uticajem novih medija. Pozorišni autori tako nastoje da odgovore na tehnološke izazove našeg doba i sve dublje ukorenjivanje novih tehnologija i medijskog načina izražavanja. Autorka se u knjizi bavi načinima na koje su mediji uključeni u savremeno pozorište, odnosima novih medija prema živoj igri, (post)dramskom tekstu, publici. Rediteljske poetike Tima Ečelsa, Hajnera Gebelsa, Štefana Kegija, Nikolasa Štemana, Renea Poleša, Andraša Urbana i drugih autora čiji se rad u knjizi analizira, na različite načine reflektuju savremeno okruženje, njegovu određujuću konzumerističku logiku, globalizaciju, dominaciju elektronskih i digitalnih medija, uticaj interneta i virtualnih stvarnosti. Oni problematizuju odnose između realnog i fiktivnog, života i umetnosti, negiraju tradicionalnu distinkciju između tzv. visoke umetnosti i popularne kulture, a u svemu tome pokušavaju da razumeju i protumače, ali i da produkuju nova značenja društvenih okolnosti, kao i samog umetničkog dela. Čestom teatralizacijom tehnologije na sceni, ovi autori osvešćuju ono ljudsko, realno, stvarno, opipljivo, na svetlo dana izvlače zaboravljene vrednosti, one koje polako nestaju u našem hipermedijskom okruženju. Ana Tasić rođena je 1978. u Beogradu. Završila osnovne studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2002. (Odsek za pozorišnu i radio produkciju). Godine 2008. magistrirala u oblasti teatrologije (Tretman tela/telesnosti u novoj brutalističkoj drami i pozorištu) na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (mentorka prof. dr Aleksandra Jovićević). Odbranila doktorsku disertaciju Uticaj i upotreba elektronskih medija u postdramskom pozorištu (FDU Beograd, septembar 2012) i stekla naučni stepen doktora nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta (mentorka prof. dr Aleksandra Jovićević). Magistarski rad Otvorene rane (telo u neobrutalističkoj drami i pozorištu) objavljen je u izdanju Instituta za pozorište, film, radio i televiziju (2009). Knjiga Digitalni dvojnici (Pozorište u ekranskom svetu) je njena dosktorska disertacija. Bila je selektorka brojnih pozorišnih festivala, nacionalnih i internacionalnih, članica mnogih pozorišnih žirija, moderatorka i/ili učesnica niza internacionalnih tribina, radionica, simpozijuma i konferencija u oblasti teatrologije. Pisala i piše kritičke tekstove o pozorištu i filmu za brojne medije, radila u nastavi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na predmetu Istorija svetske drame i pozorišta, bila stipendistkinja Ministarstva nauke Republike Srbije i istraživačica na projektima „Umetnost i mediji u funkciji evropskih integracija“ i „Identitet i sećanje: transkulturalni tekstovi dramskih umetnosti i medija (Srbija 1989–2015)“. Od jula 2005. je stalna pozorišna kritičarka dnevnog lista Politika. Dobitnica Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (2015). Avangarda neoavsngarda postmoderna postmodernizam

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mira Voglar, slovenački kompozitor i učitelj, * 1. maj 1935, Ravne na Koroškem. Život Studije muzikologije i muzičke pedagogije završila je 1969. na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a postdiplomske studije muzičke pedagogije na Muzičkoj akademiji u Ljubljani. Dugi niz godina predavala je metodiku muzičkog obrazovanja na Srednjoj učiteljskoj školi u Ljubljani. Kasnije, do penzionisanja, radila je kao profesor na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani. Mira Voglar je autor mnogih muzičkih bajki, muzičko-didaktičkih igara, zagonetki, brojalica, brojnih radio i televizijskih emisija, scenske muzike za dečija pozorišta i pesama za decu. Takođe je autor mnogih knjiga za vaspitače i nastavnike. Osnivač je savremenog predškolskog muzičkog vaspitanja i obrazovanja. Za rad u prosveti dobila je 1981. godine Žagarovu nagradu. Karakteristike dečjih pesama Mire Voglar Mnoge dečje pesme Mire Voglar su lažne. Deca mogu ne samo da pevaju pesme, već i da ih prate malim instrumentima. Melodije su jednostavne, vesele, razigrane. Pesme govore o stvarima koje su deci poznate (npr.: ljudi, predmeti, životinje). U pesmama se često koriste deminutivi, međumeti i ponavljanja. Deca vole pesme jer mogu da ih pevaju i koriste male instrumente...

Kako da postignete finansijsku nezavisnost brže i lakše nego što ste uopšte mislili da je moguće Izdavač: Sentiment, Beograd Prevod: Armata Ranđelović Povez: broširan Broj strana: 179 Pečatirana, nekoliko podvučenih rečenica i mestimična štikliranja, lepo očuvana. Knjiga 21 TAJNA USPEHA SAMOUKIH MILIONERA pokazuje kako svi, bez obzira na trenutnu situaciju u životu, mogu postati milioneri. Saveti iz ove knjige se zasnivaju na temeljnoj analizi navika i rada više stotina samoukih milionera, koje je Brajan Trejsi proučavao decenijama. Po Trejsijevom mišljenju, uspešni ljudi su ustvari oni koji primenjuju ove tajne uspeha. Ova koncizna i praktična knjiga daje vam postupnu formulu da postanete milioner bez obzira na to odakle počinjete. Uči vas kako da postavite celjeve, sačinite planove i otkrijete vaše skrivene sposobnosti, kako biste postigli više stvari koje istinski želite u životu. S A D R Ž A J: Uvod: Zakon uzroka i posledice Tajne uspeha • Sanjajte velike snove • Razvijte jasan osećaj pravca • Smatrajte da ste kod sebe zaposleni • Radite ono što volite da radite • Neka besprekoran rad bude vaša obaveza • Radite duže i radite više • Posvetite se doživotnom učenju • Prvo isplatite sebe • Proučite svaki detalj vašeg posla • Posvetite se tome da uslužite druge • Budite apsolutno pošteni prema sebi i drugima • Odredite vaše najvažnije prioritete i usredsredite se na njih svim bićem • Stvorite ugled da ste brzi i pouzdani • Budite spremni da se penjete sa vrha na vrh • Vežbajte samodisciplinu u svemu • Otkrijte vašu urođenu kreativnost • Okružite se pravim ljudima • Vodite posebnu brigu o svom fizičkom zdravlju • Budite odlučni i orijentisani ka akciji • Nikada nemojte dopustiti da neuspeh dolazi u obzir • Položite „test upornosti“ Zaključak: Uspeh je predvidiv (K-109)

I ove godine radimo setveni lunarni kalendar pod nayivom Vodič kroz organsko baštovanstvo za 2024. Autorka je Snežana Ognjenović dugogodišnja instruktorka organskog baštovanstva i predavač iz domena organske proizvodnje. 160 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O knjizi: Knjiga `Autonomija mišljenja` – 181.u kolekciji `Odgovori` – sadrži nove razgovore s profesorom dr Darkom Tanaskovićem, koji su vođeni 2008. i 2009. godine, u vreme 60-godišnjice njegovog rođenja. Knjiga Miloša Jeftića predstavlja sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Isto tako, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja. Knjiga je predstavljena u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Kragujevcu, Somboru i Gornjem Milanovcu. Pošto su čitaoci prihvatili knjigu, predložio sam Službenom glasnikuda, zajedno sa Beogradskom knjigom, objave novo, drugo izdanje, koje je dopunjeno inspirativnim kazivanjima uglednih ličnosti našeg kulturnog i naučnog života na predstavljanjima Autonomije mišljenja. Zahvalan sam i akademiku Vladeti Jerotiću, čiji nadahnuti predgovor na najbolji način uvodi čitaoca u razumevanje ove knjige. Posebno mi je drago što ovu knjigu zajednički objavljuju Službeni glasnik i Beogradska knjiga, potvrđujući svoj doprinos izdavačkom životu Kolekcije Odgovori. Zadovoljstvo mi je da spomenem i stalnu potporu prijatelja ove kolekcije – Radovana Popovića, Bora Draškovića, Predraga Pipera, Matije Bećkovića, Jovana Mićića, Mira Vuksanovića, Radana Džodića, Miloša Jovanovića, Gorana Milašinovića i Milana Tasića. Knjiga Autonomija mišljenja obuhvata sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Tako isto, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja.Miloš Jevtić Darko Tanasković (Zagreb, 4. januar 1948) srpski je islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata i akademik.[1] Bivši je ambasador Jugoslavije u Republici Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu, kao i ambasador Srbije pri Unesku. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na mnogim univerzitetima u regionu i svetu.[1] Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, kao i Naučnog društva Srbije. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kome se od 2017. godine nalazi njegov legat. Biografija Porodica i školovanje Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. godine u Zagrebu. Otac Rajko Tanasković (1917–1984), poreklom iz sela Preljina, kod Čačka, bio je doktor vojnih nauka, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-pukovnik JNA. Majka Ines Veslaj (Wesley) Tanasković (1920–1979), rođena u Sremskoj Mitrovici, bila je doktor fiziologije, pukovnik JNA, načelnik Instituta za vojnomedicinsku dokumentaciju i informatiku VMA, kao i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[2] Ima mlađu sestru Stanku Tanasković (rođ. 1957). Darko je klasičnu gimnaziju (osmogodišnju) završio u Beogradu. Godine 1966. upisao je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao orijentalnu filologiju 1970, zatim magistrirao 1972. godine. Tokom 1976/77. godine boravio je u Tunisu kao student, a potom je 1979. doktorirao na Filološkom fakultetu sa disertacijom „Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam“.[3][1] Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a obrazovanje je stekao i u klasičnim jezicima poput starogrčkog i latinskog.[1] Profesorska karijera Prof. dr Darko Tanasković Godine 1971. Tanasković je postao asistent-pripravnik za orijentalnu filologiju na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta, zatim docent 1980. godine, a kao vanredni profesor radio je od 1981. godine. Za redovnog profesora primljen je 1989. godine i na fakultetu je radio sve do penzionisanja 2018. godine. Predavao je, između ostalog, predmete Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Persijsku književnost, a potom i Arapsku književnost i Osnove islamske civilizacije. Na postdiplomskim studijama (magistarskim i doktorskim) predavao je Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam i drugo.[3] Jedno vreme je radio kao upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan Filološkog fakulteta i predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta. Bio je i član Komisije za matičnost, Upravnog odbora i Saveta Univerziteta u Beogradu, kao i predsednik Odbora za humanističke nauke pri Zajednici, odnosno Ministarstvu nauke Republike Srbije. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na univerzitetima u Skoplju, Sarajevu, Alžiru i Rimu, kao i na Visokoj školi za društvene nauke (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales) u Parizu. Od 1999. godine držao je predavanja i na Univerzitetu primenjenih nauka „Megatrend“, a potom i na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, Fakultetu za medije i komunikacije i Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao i Fakultetu političkih nauka i Filološkom fakultetu u Banja Luci. Bio je saradnik na Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ), Institutu za geopolitičke studije u Beogradu i od 2018. godine saradnik Instituta za strateške studije pri Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Radio je i kao profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007). Od 1990. godine profesor Tanasković je član Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta (Université Euro-Arabe Itinérante) u Rimu, a od 1995. član Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Artium Europea) u Salcburgu. Tanasković je takođe dopisni član društva za turski jezik (Türk Dil Kurumu) u Ankari (od 2000) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (od 2015), kao i član Naučnog društva Srbije (od 2016) i Srpske podružnice Rimskog kluba (od 2019). Profesor Tanasković član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba, te član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije od 2010. godine, Upravnog odbora SKZ i Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[2][3] Bio je predsednik Saveta Diplomatske akademije „Koča Popović” 2013. godine. Od 2016. godine je počasni predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva. 8. decembra 2023. objavljeno je da je jedan od potpisnika podrške listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, pred parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 17. decembar 2023.

Vulkan, Beograd, 2021. 236 strana. Veoma lepo očuvana. Činjenica je da gotovo svi mi znamo bar jednu osobu koja je sociopata, ili pak više njih. Jedan od istaknutih momenata u knjizi Sociopata vreba iza ugla jeste jeste onaj trenutak kada mi iznenada shvatimo da je neko koga poznajemo – neko za koga smo radili, sa kim smo bili u vezi ili neko s kim smo se intenzivno družili – sociopata. Ali šta da radimo sa tim saznanjem? Da bi nas naoružala protiv sociopata, dr Staut nas uči da preispitujemo autoritete, sumnjamo u dodvoravanje i pazimo na igre sažaljenja. Ona nas upozorava na to da se ne priključujemo igri onda kada sociopata pokušava da nas na nju nagovori.

Шта да радите када вам родитељ детета из ваше групе прети, а шта када је узнемирен? Шта учинити када вас вређа? Како да поступите ако детету из ваше групе погине отац? Шта да радите ако родитељ стално касни када долази по дете, или ако дође по дете под дејством алкохола? Ово су само неке од проблемских ситуација у којима се васпитачи могу наћи, а о којима током школовања за своју професију вероватно нису учили. Одговори на ова питања, али и на многа друга, налазе се у овом приручнику за васпитаче, који је написала Невена Ловринчевић, психолог са тридесет година клиничке праксе, ауторка и водитељка више акредитованих семинара намењених васпитачима, наставницима, психолозима и педагозима.

UMETNOST LJUBLJENJA - Vilijanm Kejn Autor: Vilijanm Kejn Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Godina izdanja: 2000. Broj strana: 173 Pismo: cirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Listovi požuteli od strarosti, ima male fleke na listovima sa strane, izuzevv toga u dobrom stanju. Knjiga sadrzi prakticne savete ,ukljucujuci i uputstva sta treba raditi a sta ne u razlicitim situacijama, od prvog do francuskog poljupca.Jedinstvena enciklopedija o poljupcu koja obradjuje tehnike i detalje preko 25 vrsta poljubaca.U njoj cete pronaci savete kako da se ljubite pod vodom,u pozoristu,u kolima a i dobicete ideje sta da radite s rukama.Data su i iskustva muskaraca i zena u svim poglavljima knjige.

KOMPLET KNJIGA TVORCA LEAN STARTUPA! Većina startupova ne uspe. Ali mnogi od tih neuspeha mogu da se spreče. Lean Startup je novi pristup koji se usvaja u celom svetu, menjajući način na koji su preduzeća izgrađena i način na koji se lansiraju novi proizvodi. Lean Startup pristup podstiče preduzeća koja su kapitalno efikasnija i koja bolje podupiru ljudsku kreativnost. Inspirisan lekcijama iz lean, odnosno racionalizovane proizvodnje, oslanja se na „potvrđeno učenje“, brzo naučno eksperimentisanje, kao i na nekoliko praksi suprotnih intuiciji, koje skraćuju cikluse razvoja proizvoda, procenjuju stvarni napredak bez pribegavanja ispraznoj metrici i pomažu da se shvati šta korisnici zaista žele. Omogućuje preduzeću brzo menjanje smerova, postepeno menjajući planove, minut po minut. U Lean Startupu, Ris je uspostavio prakse uspešnih startupova — izgradnja proizvoda sa minimalnom funkcionalnošću, testiranje na naučnoj osnovi i usmereno ka kupcu prema metodi napravi-proceni-uči (build-measure-learn) stalnih inovacija i odluka o zaokretu ili istrajavanju. U knjizi Startup način, svoju pažnju usmerava ka potpuno novoj grupi organizacija: postojećim preduzećima poput GE i Toyota kao ikonama među multinacionalnim gigantima, tehnološkim titanima poput Amazon-a i Facebook-a i novoj generaciji startupova Silicijumske doline poput Airbnb-a i Twilio-a. Na osnovu svog iskustva tokom prethodnih pet godina rada sa nekim od ovih kompanija, kao i neprofitnim i nevladinim organizacijama i vladama, Ris uvodi sistem preduzetničkog upravljanja koji vodi organizacije svih veličina i svih industrija ka održivom rastu i dugoročnom uticaju. Prepun priča sa terena, analiza i alatki Startup način je osnovni putokaz za orijentaciju svakoj organizaciji koja plovi kroz neizvesne vode veka pred nama. KOMPLET KNJIGA ERIKA RISA sadrži 2 najtraženija svetska naslova: 1. LEAN STARTUP, 2. izdanje, Erik Ris 2. STARTUP NAČIN (THE STARTUP WAY), Erik Ris ERIK RIS (ERIC RIES) je preduzetnik i autor bestlera New York Times-a Lean Startup, koji je prodat u više od milion primeraka i preveden na više od trideset jezika. Tvorac je Lean Startup metodologije, koja je postala globalni pokret u svetu biznisa, a u praksi je primenjuju pojedinci i kompanije širom sveta. Osnovao je mnoge startup firme, uključujući IMVU, u kojoj je bio tehnološki direktor (CTO) i radio je kao savetnik za poslovnu i proizvodnu strategiju u startupovima, firmama za preduzetnički kapital i velikim kompanijama, uključujući GE, sa kojom je u partnerskom poduhvatu kreirao program FastWorks. Ris je radio i kao „rezidentni preduzetnik” (Entrepreneur-in-residence) na Harvardovoj poslovnoj školi, IDEO, i Pivotal, a osnivač je i direktor Dugoročne berze (Long-Term Stock Exchange).

Video i multimedijalni prenos putem celularnih mreža NOVA U CELOFANU Ова одлична референца пружа детаљну анализу и оптимизацијске аспекте живих 3Г мобилних комуникационих мрежа Видео и мултимедијални преноси путем целуларних мрежа описују врхунски пренос мултимедије преко ћелијских мрежа, процењују перформансе оперативног система на основу мерења и праћења живих мрежа и на крају представљају концепте и методе за унапређење квалитета у таквим системима. Кључне карактеристике: Обраћа се преносу различитих медија преко ћелијских мрежа, са фокусом на развијајуће се УМТС преносне системе Омогућава детаљно покривање мрежне архитектуре УМТС-а и преглед 3ГПП видео услуга Описује карактеристике грешака слоја везе у приступној мрежи УМТС земаљске радио станице (УТРАН), добијене опсежним мерењима у УМТС мрежама уживо Покрива кодирање и декодирање видео записа, уводећи Х.264 / АВЦ видео кодек, као и адресирање различитих нових концепата за већу отпорност на грешке Расправите алгоритме у реалном времену који су погодни за имплементацију у терминале ограничене снаге и величине Представља методе за праћење квалитета, као и за анализу и моделирање еволуције саобраћаја у ћелијској мобилној мрежи Ова књига нуди драгоцјену референцу за истраживаче и студенте који раде на пољу преноса мултимедија путем бежичних мрежа. Индустријски стручњаци и професионалци који раде у тој области такође ће пронаћи ову књигу од интереса. This excellent reference provides detailed analysis and optimization aspects of live 3G mobile communication networks Video and Multimedia Transmissions over Cellular Networks describes the state-of-the-art in the transmission of multimedia over cellular networks, evaluates the performance of the running system based on the measurements and monitoring of live networks, and finally presents concepts and methods for improving of the quality in such systems. Key Features: Addresses the transmission of different media over cellular networks, with a focus on evolving UMTS transmission systems Provides in-depth coverage of UMTS network architecture, and an overview of 3GPP video services Describes the characteristics of the link layer errors in the UMTS Terrestrial radio Access Network (UTRAN), obtained by extensive measurements in live UMTS networks Covers video encoding and decoding, introducing H.264/AVC video codec, as well as addressing various novel concepts for increased error resilience Discusses the real-time capable algorithms that are suitable for implementation in power and size limited terminals Presents the methods for monitoring quality, as well as analyzing and modelling traffic evolution in the cellular mobile network This book provides a valuable reference for researchers and students working in the field of multimedia transmission over wireless networks. Industry experts and professionals working within the field will also find this book of interest.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radivoj „Raša“ Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i Fore. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle.[1] Biografija Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić.[2] Brat mu je Dušan Popov (publicista). Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine. Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“. Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“, [3] „Šešir bez dna“. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle: izd. Nolit: Dva oka (1963); izd. Književna opština Vršac: Gvozdeni magarac (1976); izd. Dnevnik: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); izd. Književna zajednica Novog Sada: Trulež zglave (1991); izd. Monada: Šešir bez dna (2001); izd. Tiski cvet: Lažljiva usta istine (2002); izd. Gradska narodna biblioteka Zrenjanin: Vozom posred ulice (2003); izd. Orpheus: Peta vizija (2003); izd. JOV: Bio sam srećni konj (2003); izd. Bookland: Bajke za XXI vek (2007); izd. Monart: Čarobnjakov SMS (2007); izd. Bookland: Mali zeleni (2009); izd. Tiski cvet: Spev o tranziciji (2009); izd. Jugoistok: Kako napisati najgoru pesmu (2010); izd. Bookland: Zadimljena istorija (2010); izd. Bookland: Opasne bajke (2010); izd. Lento: Sofija u kandžama smora (2011); izd. Lento: Sofijine ljubavi (2011); izd. Bookland: Kad sam padao u fras (2012); izd. Pčelica: Mokrinski patuljci (2013); izd. Bookland: Usamljena princeza (2014). Kao kolumnista dnevnih novina Politika uglavnom je pisao o društvenim temama.[4] Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (udatu Topolac).[5] Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu[6]. Preminuo je 19. aprila 2017. godine[7] i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[8] U Beogradu postoji Plato Raše Popova gde je u oktobru 2020. postavljena njegova skulptura.

III PROŠIRENO IZDANJE! Sa ovom knjigom, prate se aktuelna pitanja i upotpunjuje literatura iz oblasti Energetske elektronike na našem jeziku. Knjiga je obima oko 400 stranica sa oko 400 slika, desetine tabela i bezbroj matamatičkih izraza itd. Pri pisanju ove knjige namera je bila da se obuhvate sva najvažnija pitanja iz oblasti tranzistorskih pretvarača raznih vrsta. Iako nije praćen fakultetski program predmeta energetske elektronike, knjiga može da posluži studentima elektrotehničkih fakulteta. Pored toga, ona sigurno može korisno da posluži inženjerima i tehničarima koji se bave konstruisanjem, servisiranjem i održavanjem raznih vrsta pretvarača. Izložena materija podeljena je u pet poglavlja koja zasebno čine logične celine. Kratak sadržaj Prekidački tranzistori i diode U ovom poglavlju analiziraju se električne karakteristike pojedinih vrsta prekidačkih tranzistora a poseban akcenat se stavlja na MOSFET i IGBT. Takođe analiziraju se i karakteristike raznih vrsta dioda. Transformatori prigušnice i kondenzatori Ovde se analizira rad i elementi konstrukcije transformatora i prigušnica za pretvarače. Na kraju se analiziraju pojedine vrste kondenzatora i analiziraju njihove karakteristike. Tranzistorski pretvarači U ovom poglavlju se detaljno analiziraju sve četiri vrste pretvarača (DC/DC, DC/AC, AC/DC i AC/AC). Pored toga u ovom poglavlju prikazane su i neke savremene tehnike koje se primenjuju u ovoj oblasti. Regulacija brzine elektromotora U ovom poglavlju odvojeno i detaljno prikazani su principi tehnike regulacije brzine kao i pretvarača za ove primene. Akcenat je stavljen na regulaciji brzine kaveznih asinhronih motora gde su detaljno pbrađene tehnike skalarnog i vektorskog upravljanja. Kola za upravljanje i zaštitu U ovom poglavlju se analiziraju kola za upravljanje pojedinih vrsta pretvarača sa različitim vrstama prekidačkih tranzistora. Posebno se razmatraju drajverska i upravljačka kola. Posebna pažnja posvećena je pretvaračima sa tranzistorima tipa MOSFET i IGBT. RADOJLE RADETIĆ je diplomirao elektrotehniku 1981. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Magistrirao na ETF u Beogradu, iz oblasti energetske elektronike. Doktorsku disertaciju odbranio na FTN u Novom Sadu iz oblasti električnih merenja. Naučno zvanje - Naučni saradnik. Od 1981. do 1987. radio kao asistent na katedri za energetske pretvarače i primenu, na elektro-odseku FTN-a u Novom Sadu, grupa predmeta iz oblasti električnih mašina i regulacije. Od 1987. do 1999. god. radio u Inovacionom centru Instituta za bakar u Boru, na razvoju uređaja iz oblasti; energetske elektronike, elektrotermije, elektrohemije i električnih merenja. Od 1999. zaposlen u Elektromreži Srbije, pogon u Boru. Za svoj rad dobio značajna društvena priznanja kao što su; Zlatna medalja Društva pronalazača grada Bora, Oktobarska nagrada grada Bora, itd. Autor velikog broja uređaja iz pomenutih oblasti. Objavio preko 50 naučnih i stručnih radova iz oblasti energetske elektronike i električnih merenja, kao i velikog broja članaka za popularizaciju nauke i tehnike.

Hiperionski spisi - Bela Hamvaš Prevod i izbor Sava Babić Sjećanja Banja Luka 1997 295 str Bela Hamvaš Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....