ISBN: 9788675499824 Broj strana: 71 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Izdavač: Službeni glasnik Između 1954. i 1957. umetnik Alberto đakometi, vajar i slikar, često je viđao pisca Žana Ženea, koga tek što jeŽan-Pol Sartr izbavio iz zatvora. Umetnik je zapravo slikao pisca, i od tih poziranja nastala su četiri crteža i tri slike. Za veliki portret iz 1955, radna seansa je trajala čak četrdeset dana. Ali, za to vreme je i pisac radio svoje: nastao je AteljeAlberta Đokometija, u isti mah esej o umetnosti i susretu dve samoće, govora i razgovora. To je pogled bačen na drugi pogled, na misteriju stvaranja, ne neobičnost veze između smrti i umetnosti. Delo svedoči o Ženeovoj ljubavi prema jedinom umetniku kome se divio, a koji to apsolutno zaslužuje i s naše strane.

Slika Vladislava Lalickog, scenografija za predstavu Ribarske svađe. Kombinovana tehnika na drvetu. Dimenzija 60x50cm. Neuramljena. Vladislav Vlada Lalicki, slikar i scenograf, ali i kostimograf, grafičar i dekorater rođen je 1935.godine. Vlada je završio privatnu slikarsku školu Ananija Verbickog, koji je bio blizak saradnik poznatog ruskog slikara Kolesnikova, dok je scenografiju učio kod poznatog pozorišnog maga Bojana Stupice. Osmislio je i uradio scenografska rešenja za oko 500 pozorišnih predstava, 200 TV drama, filmova, serija i drugih TV emisija. Poznato je da je, zajedno sa rediteljem Minjom Dedićem, pet godina radio scenografiju za centralnu proslavu dodele štafete mladosti na Stadionu JNA u Beogradu.Svoja scenografska rešenja i ostvarenja izlagao je na Oktobarskom salonu u Beogradu, Trijenalu scenografije i kostima u Novom Sadu, majskim salonima... U inostranstvu, izlagao je u Parizu, Cirihu, Atini, Pragu, gradovima Amerike...

Izdavač: Likovni susret, Subotica, 1989 Edicija “Osvit” Sa posvetom autora Meki omot sa klapnama, 144 strane, bogato ilustrovano Bela Duranci (Bač, 5. jula 1931.), vojvođanski je povjesničar umjetnosti, likovni kritičar, hroničar, erudita i pisac. Radni vek je proveo u Subotici gde je radio u brojnim kulturnim ustanovama, dok je neke i sam osnovao. Bio je kustos Gradskog muzeja i zaštitar Doma kulture. Sarađivao je s Međuopštinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture. Hroničar je likovnog života preko 45 godina. Penzionisao se 1984. godine. Unatoč tome, nastavio je plodni autorski rad, postavljao izložbe, kojih je postavio na stotine. Veliki su doprinos kulturi njegova djela o vojvođanskom likovnom životu 18. i 19. stoleća, a iznimno je cenjeno njegovo poznavanje mađarske secesije u arhitekturi, prepoznatljivom obeležju grada Subotice. Godine 2001. dobio je nagradu Ferenc Bodrogvári.

Slika `Otmica`, autor Trajko Stojanovic Kosovac. Bakropis 5/6.  Stari rad, uramljen, sa oznakom galerije na poledjini. Format je 52x42.5cm sa ramom, sam rad 29x24cm. Trajko Stojanovic Kosovac rodjen je u Pristini 1934. godine. Osnovnu skolu zavrsio je u Pristini, a Skolu za primenjenu umetnost u Peći 1954. godine. Na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Božidara Prodanovića, diplomirao je 1958. godine. Radio je kao scenograf u Pokrajinskom narodnom pozoristu (1961-1971),  Jugoslovenskom narodnom pozoristu u Beogradu (1971-1974), da bi nakon toga presao u slobodne umetnike. Bio je na usavrsavanju u Parizu (1975-1978), studijski boravio u Strazburu, Briselu, Antverpenu. Bio je clan ULUS-a i imao status istaknutog umetnika. Izlagao je od 1954 godine.  Za zivota je imao 25 samostalnih, a ucestvovao na preko 220 kolektivnih izlozbi.

Program/plakat KPGT, dva lista 68x48 cm. Kozmokineticno gledalisce Rdeci pilot, Neue Slowenische Kunst . EKSTREMNO RETKO! Živadinov, Dragan, slovenski redatelj (Ilirska Bistrica, 24. I. 1960). Studirao režiju na Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo u Ljubljani (1980–84). Suosnivač je umjetničkog pokreta Neue Slowenische Kunst 1982. i začetnik stilske formacije retrogradizma. Osnovao je Gledališče Sester Scipion Nasice (1982) i Rdeči pilot (1987), pretvorivši ga u Kozmokinetični kabinet Noordung radi objedinjavanja umjetnosti i znanosti. Bavi se gravitacijskom umjetnošću i astronautikom. Osmislio je pedesetogodišnju kazališnu koncepciju (»projektil«) 1995–2045 Noordung (1995) prema Elizabetinskoj trilogiji V. Stojsavljevića i kazališnu predstavu u bestežinskom stanju Biomehanika Noordung (1999). S Dunjom Zupančič organizirao je izložbu postgravitacijske umjetnosti Mehatron Noordung (2005). tags: avangarda, nsk, neue slowenische kunst, dragan zivadinov, laibach, irwin, konceptuala, konceptualna umetnost...

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Пустолина је написана 1962, а објављена 1968. Представљајући у оквиру књижевности синтезу прозног и поетског, а у погледу уметничких родова – синтезу књижевности и воковизуела, о тој књизи се говори и у области књижевности. Садржајно, Пустолина повезује човека и космос и бави се њиховим тајнама. У воковизуелним деловима (углавном увод и трећи део) ликови и конструкције се оцртавају речима или се „шрафирају“. Известан број речи је начињен на бази синестетског превођења својстава ствари у својства речи (ахоу, лаон, олин). И не само речи него и гласови симболишу разна стања и појаве: х – празнину, с – светлост, л – заобљеност, љ – влажност. У домену синтаксе уведен је принцип уланчавања реченица, чиме се подупире музикализација текста. Поред уобичајеног паралелног односа између ликова и значења, ова „космолошка поема“ садржи и комплементарне и противречне односе. У духу отвореног дела местимично је омогућено и реверзибилно читање. Неуобичајено за праксу воковизуела, где су радови обично смештени на једну страницу, у трећем делу Пустолине спроведена је развојност. Простор и разни објекти у њему доживљавају непрекидне трансформације. Vladan Radovanović rođen je 1932. u Beogradu. Na Muzičkoj akademiji diplomirao je kompoziciju u klasi profesora Milenka Živkovića, učestvovao je ‘58. godine u osnivanju grupe Mediala koju je ubrzo napustio da bi nastavio svojim posebnim umetničkim putem koji je podrazumevao i sve druge umetnosti osim slikarstva i vizuelnih umetnosti, pa je tako inicirao i osnivanje Elektronskog studija Radio Beograda sedamdesetih, a radio je i u eksperimentalnim studijima u Varšavi, Parizu, Utrehtu i Budimpešti. Održao je 20 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, dobio je deset domaćih i međunarodnih nagrada samo u oblasti muzike, tri za književnost i četiri za vizuelne umetnosti. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Profesor je po pozivu na Grupi za višemedijsku umetnost Univerziteta umetnosti u Beogradu, počasni doktor muzike Univerziteta u Kolumbusu, Ohajo, zvanično je proglašen i počasnim doktorom višemedijske umetnosti Univerziteta umetnosti. Nolit, 1968., kartonski povez sa klapnama, 116 strana, malo zacepljen omot,

Пустолина је написана 1962, а објављена 1968. Представљајући у оквиру књижевности синтезу прозног и поетског, а у погледу уметничких родова – синтезу књижевности и воковизуела, о тој књизи се говори и у области књижевности. Садржајно, Пустолина повезује човека и космос и бави се њиховим тајнама. У воковизуелним деловима (углавном увод и трећи део) ликови и конструкције се оцртавају речима или се „шрафирају“. Известан број речи је начињен на бази синестетског превођења својстава ствари у својства речи (ахоу, лаон, олин). И не само речи него и гласови симболишу разна стања и појаве: х – празнину, с – светлост, л – заобљеност, љ – влажност. У домену синтаксе уведен је принцип уланчавања реченица, чиме се подупире музикализација текста. Поред уобичајеног паралелног односа између ликова и значења, ова „космолошка поема“ садржи и комплементарне и противречне односе. У духу отвореног дела местимично је омогућено и реверзибилно читање. Неуобичајено за праксу воковизуела, где су радови обично смештени на једну страницу, у трећем делу Пустолине спроведена је развојност. Простор и разни објекти у њему доживљавају непрекидне трансформације. Vladan Radovanović rođen je 1932. u Beogradu. Na Muzičkoj akademiji diplomirao je kompoziciju u klasi profesora Milenka Živkovića, učestvovao je ‘58. godine u osnivanju grupe Mediala koju je ubrzo napustio da bi nastavio svojim posebnim umetničkim putem koji je podrazumevao i sve druge umetnosti osim slikarstva i vizuelnih umetnosti, pa je tako inicirao i osnivanje Elektronskog studija Radio Beograda sedamdesetih, a radio je i u eksperimentalnim studijima u Varšavi, Parizu, Utrehtu i Budimpešti. Održao je 20 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, dobio je deset domaćih i međunarodnih nagrada samo u oblasti muzike, tri za književnost i četiri za vizuelne umetnosti. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Profesor je po pozivu na Grupi za višemedijsku umetnost Univerziteta umetnosti u Beogradu, počasni doktor muzike Univerziteta u Kolumbusu, Ohajo, zvanično je proglašen i počasnim doktorom višemedijske umetnosti Univerziteta umetnosti. ➣Nolit, 1968., kartonski povez sa klapnama, 116 strana, nepodvlačena, nema posvetu, zacepljena prednja korica, očuvana. *

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik Veliki format Die italienische renaissance in bildern erzählt von Erich Lessing Erich Lessing (Beč, 13. srpnja 1923. – Beč, 29. kolovoza 2018.) – austrijski fotograf, jedan od članova udruženja Magnum Photos. Biografija Erick Lessing[1] je rođen u Beču, u obitelji stomatologa i koncertne pijanistice. Nije uspio završiti školu zbog Hitlerove okupacije Austrije 1939., te je morao emigrirati u Izrael. Njegova majka je ostala u Beču i preminula u Auschwitzu. Radio je u kibucu, a zatim je obrazovanje nastavio na tehničkom koledžu u Haifi. Nakon odsluženja vojnog roka zarađivao je za život kao taksist i bavio se uzgojem šarana. Tijekom Drugog svjetskog rata služio je u britanskoj vojsci kao pilot i fotograf. U Beč se vratio 1947., te je radio kao reporter i fotograf za agenciju Associated Press, gdje ga je David Seymour pozvao da se pridruži Magnum Photosu. Postao je punopravni član udruženja 1955. Lessing je pokrivao političke događaje u Južnoj Africi i Europi i izvještavao o počecima komunizma u Istočnoj Europi za časopise Life, Epoca, Picture Post, Quick Magazine i Paris Match. Poznat je po izvještavanju o mađarskoj revoluciji, samitima i posjeti predsjednika Charlesa de Gaullea Alžiru.[2] Lessing se kasnije razočarao u novinskoj fotografiji, te se sredinom 1950-ih okrenuo umjetnosti, znanosti i povijesti. Specijalizirao se za fotografiju u boji velikog formata, objavio je više od šezdeset knjiga i afirmirao se kao fotograf kulture (npr. knjige o povijesti Austrije, Odisejevim putovanjima, Starom zavjetu, talijanskoj renesansi, povijesti Niskih Zemalja, putovanjima Svetog Pavla, grčkoj mitologiji, umjetnosti i religiji u drevnom Egiptu, povijesti Francuske, i dr.)[1][2] Lessing je podučavao fotografiju u Arlesu, na Venecijanskom bijenalu, u Ahmedabadu kao stručnjak UNIDO-a, na salcburškoj ljetnoj akademiji i na Akademiji primijenjenih umjetnosti u Beču, te je osvojio brojne nagrade. Član je UNESCO-ovog međunarodnog povjerenstva za muzeje i informacijskog ogranka CIDOC-a. Godine 1996. utemeljen je Foto arhiv Lessing, a 2012. u Beču je otvorena nova fotografska galerija koja je uključivala izložbe i stare reprodukcije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prednja stranica, sve ostalo uredno! Crtezi, projekti za mozaik i tepiseriju Mladen Srbinović (Sušica kod Gostivara, 29. novembar 1925 — Beograd, 12. maj 2009)[1] bio je srpski slikar, akademik SANU i profesor Univerziteta u Beogradu. Biografija Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951, a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti, a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), dve zidne kompozicije u Historijskom Muzeju u Sarajevu(1966), dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu(1978, uništena u požaru 1992), dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Biblioteka komisije za kinematografiju Vlade NR Hrvatske, Zagreb, 1949. Prevod: M. Golik Izuzetno retko u ponudi!!! Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила. Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica na jednom mestu malo ostevena (oljustila se boja) nista strasno. Sve ostalo uredno! Pecat! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Sava Mali SASANI U BORBI Hronika jednog sremskog sela uz Grafike ide i bonus knjiga Sasani u borbi koja greškom nije uslikana Sava Nikolić GRAFIKE 15 grafika grafike u odličnom stanju, fascikla kao na slici ne znam tačnu godinu, ali s obzirom da je 1953. izdat roman sa Sava MALI, Sasani u borbi sa identičnim dizajnom, pretpostavljam da su i grafike iz te godine. Sava Nikolić 1920 - 1981. SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920. – Beograd, 1981.), učenik Gimnazije (1939./40.). Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Poslije rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živio i radio u Beogradu. tags: NOB II svetski rat scene iz drugog svetskog rata selo umetnost NOB-a narodno oslobodilačka borba partizani drugi svetski rat hronikla jednog sremskog sela Vojvodina u borbi ratu rat u vojvodini grafika slikarstvo moderna savremena jugoslovenska grafika

Nikola Kusovac: SRPSKO SLIKARSTVO XX VEKA : IZBOR IZ PRIVATNIH ZBIRKI Tvrd povez - formata: 24x30cm, 455strana, reprodukcije, portreti, Никола Кусовац (Београд, 23. фебруар 1935) је српски историчар уметности и кустос Народног музеја у Београду, у коме је дуго година био и шеф Одељења за историју уметности. Спада у најзначајније српске ликовне критичаре, са више од две хиљаде објављених радова, међу којима је и неколико десетина монографија о разним српским сликарима. Током Одбрамбено-отаџбинског рата радио је на спасавању српског културног наслеђа и блага и његовом пребацивању у Србију. За време свог вишедеценијског рада одржао је преко хиљаду предавања и водио на стотине хуманитарних акција. [1] Један је од почасних чланова оснивача Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „ Адлигат`, где се уједно налази и његов легат, у коме је и стручни саветник за збирку уметничких дела Удружења.

POGLED IZA ŠTAFELAJA 1972-1998 Radomir RADE Vergović „Pogled iza štafelaja“ naziv je izložbe karikatura, ilustracija i naslovnih strana užičkog nedeljnika „Vesti“ Radomira Vergovića (1939), poznatog užičkog slikara, koji se pored slikarstva bavio i karikaturom. Radomir Rade Vergović je rođen u Užicu. Akademiju za primenjene umetnosti na katedri za slikasrtvo završio je u Beogradu. Godinama je radio u užičkim „Vestima“ kao likovni i tehnički urednik. ČLan je ULUPUDS-a od 1972 godine. Pored slikarstva radi mozaik, grafički dizajan, crtež, novinsku i knjižnu ilustraciju. Bavi se karikaturom, likovnom kritikom i likovnim prikazima izložbi. Likovno uređuje mnoga izdanja, publikacije. Do sada likovno opremio preko 300 knjiga i publikacija. Izlaže od 1960. godine grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu. Do sada je imao oko 40 samostalnih izložbi. Užice,2022.god.,100.strana,ILUSTROVANA,22.cm Knjiga je NOVA..... ---------------------------- M

TAMARA BARAČKOV NARODNO POZORIŠTE U 1O ČINOVA Predgovor - Nebojša Bradić Izdavač - Radio televizija Srbije, Beograd Godina - 2018 192 strana 20 cm Edicija - TV polica ISBN - 978-86-6195-152-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Umesto predgovora Prolog Smrt prvakinje Operska diva Šekspirov san Nušićev Nahod Beli labud Кlub Narodnog pozorišta Slučaj Cvetković Tajna večera Garderoberka Biblioīrafija `Knjiga prati istoimeni serijal Kulturno-umetničkog programa RTS-a. Povodom obeležavanja 150 godina postojanja Narodnog pozorišta, Kulturno-umetnički program RTS-a pripremio je dokumentarno-igrani serijal „Narodno pozorište u 10 činova“, a knjiga, pored scenarija svih epizoda sadrži veliki broj fotografija i odabrane slike iz serijala. Autor ovog jedinstvenog projekta je Nebojša Bradić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa i nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Pavle Mijović, Izdavač: Crnogorska akademija nauka i umetnosti - Podgorica, 1989. god. Broširan povez, 24 cm. 199 str. Ilustrovano Pavle Mijović (crnogor. ćiril. Павле Мијовић; Crmnica, Kraljevina Crna Gora 1914. – Beograd, SRJ, 1996.), bio je crnogorski naučnik, akademik CANU i SANU, utemeljitelj Crnogorskoga P.E.N. centra... Doktorirao je istoriju 1958. godine. Od 1960. do 1982. godine radio je u beogradskom Arheološkom institutu kao asistent, naučni saradnik i savetnik za srednjovjekovnu arheologiju. Bio je profesor istorije umetnosti i dekan Kulturološkog fakulteta u Cetinju. bio je saradnik brojnih naučnih časopisa. Deo karijere proveo je i kao diplomata. Mijović se posvetio proučavanju srednjovekovne umjetnosti, posebno menoloških ciklusa u vizantijskoj umetnosti. Za monografiju Menolog dobio je Vizantološku nagradu Gustav Šlumberger francuske Academie des Inscriptions et Belles-Letres. Od 1951. do 1984. godine preduzeo je arheološka istraživanja u Svaču, Starom Baru, Ulcinju, Kotoru, Podgorici, Budvi...

DIZAJN I DIZAJNERI XX i XXI VEKA Radmila Milosavljević, Marijana Milosavljević Trotomno izdanje. Izdavač: Radio-televizija Srbije Godina izdanja: 2019 Br. str.: 259 + 199 + 201 Povez: broš Format: 24 cm Pismo: latinica U prvoj od tri knjige predstvaljeno je po jedno delo od 120 renomiranih umetnika svetskog dizajna 20. veka. U drugu i treću knjigu autorke su uvrstile i domaće autora sa ex-YU prostora, koji su svojim delima zaslužili da se nađu u društvu najboljih. Pored stoga, uključene su i nove tendencije 21. veka, koji više nije u fazi prologa već je duboko odmakao u prvom činu predstave novog stoleća. Sve u svemu, ova antologija sadrži četiristo imena dizajnera i isto toliko predmeta za pamćenje koji su obeležili 20. i 21. vek, koji su poređani bez abecednog i kalendarskog reda, autorskog, stilskog i trendovskog opredeljenja. Kao buket raznovrsnog` cveća.

Izuzetno retko u ponudi. Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Vakalopulos, Hristos Karavuzis, Sarandis Teos, Dimos Skliris, Stamatis Renzis, Tanasis Bakojanopulos, G. Papaleksandropulos, Stelios Begzos, Marios Naslov Tarkovski u ogledalu / prevod s grčkog S. Jakšić ; prevod s ruskog Zoran Šarenac, Aleksandar Badnjarević, Miroslav Toholj Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prostor, 1994 (Novi Sad : Futura) Fizički opis 118 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jakšić, Stanimir Šarenac, Zoran, 1970- = Šarenac, Zoran, 1970- Badnjarević, Aleksandar Toholj, Miroslav, 1957-2021 = Toholj, Miroslav, 1957-2021 Zbirka Biblioteka Svetlost i senke ; knj. 1 Sadržaj S a d r ž a j: Razgovor sa Andrejem Tarkovskim (5-25); Precizno osećanje za duhovno kod A. Tarkovskog : razgovor sa Hristosom Vakalopulosom (26-35). Tarkovski i slikarstvo / Sarandis Karavuzis (36-37). O Tarkovskom : razgovor sa Dimosom Teosom (39-41); O opravoslavljenju filmske umetnosti i o Andreju Tarkovskom : razgovor sa ocem Stamatisom Sklirisom (42-59); O idealu u filmskoj umetnosti A. Tarkovskog : razgovor sa Tanasisom Renzisom (60-63). A. Tarkovski: `Nostalgija` / G. Bakojanopulos (64-67). Na periferiji nauke ; povodom filma `Solaris` Andreja Tarkovskog / Stelios Papaleksandropulos (68-77). O umetnosti, veri i nauci : odlomci iz razmišljanja Andreja Tarkovskog (79-80). Od rascepa do veze - nauka i vera / Marios Begzos (81-84). Najviše me začuđuje : razgovor sa Andrejem Tarkovskim (85-89); Pred novim zadacima : razgovor sa Andrejem Tarkovskim (90-95); Poslednji intervju (96-100). - Izbor pesama Arsenija Tarkovskog / prevod s ruskog Aleksandar Badnjarević, Miroslav Toholj (101-118): * [Deset mi je godina bilo kad je pesak...] / (prevod A. Badnjarević) (103); Note / (prevod A. Badnjarević) (104); * [Postoji grad, nad reke vodama...] / (prevod A. Badnjarević) (105-106); Muzika u gradskom parku / (prevod A. Badnjarević) (107-108); * [U mrljama svetla i spletu linija...] / (prevod A. Badnjarević) (109); * [Na polje nepožnjevana žita...] / (prevod A. Badnjarević) (110); * [Setio sam se gradova kojih više nema...] / (prevod A. Badnjarević) (111); Golubovi na trgu / (prevod A. Badnjarević) (112); * [U detinjstvu se razboleh...] / (prevod M. Toholj) (113-114); Kolevka / (prevod M. Toholj) (115-116); * [Jednom ćemo se tu naći...] / (prevod M. Toholj) (117); Posveta / (prevod M. Toholj). ISBN 86-901529-1-1 (Broš.) Predmetne odrednice Tarkovski, Andrej, 1932-1986 Andrej Tarkovski rođen je 4. aprila 1932. godine u porodici pesnika Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog i Marije Ivanovne Višnjakove. Godine 1961. završio je režiju na Sveruskom državnom univerzitetu za film „Gerasimov“ (VGIK) u klasi Mihaila Iljiča Roma. Od 1961. do 1982. radio je kao režiser u filmskoj kući „Mosfilm“. Od 1982. radio je u Italiji, Engleskoj, Švedskoj. Andrej Tarkovski preminuo je 29. decembra 1986. u Parizu. Filmografija 1956. Ubice – (studentski rad) 1958. Danas nema otpuštanja (seminarski rad sa A. Gordonom) 1961. Parni valjak i violina (diplomski rad) 1962. Ivanovo detinjstvo 1966. Andrej Rubljov 1972. Solaris 1974. Ogledalo 1979. Stalker 1982. Putovanje u vremenu 1983. Nostalgija 1986. Žrtvovanje Pozorišna i radijska dela 1965. Potpuni preokret (Radio, Moskva) 1977. Hamlet („Lenkom“,833 Moskva) 1983. Boris Godunov (Kovent Garden,834 London) Bibliografija „Martirologijuma“ Martyrolog: Tagerbücher 1970–1986, Berlin, 1989630 Μαρτυρολογιο, Athens, 1990 Time within time: The diaries, Calcutta, 1991 Martirolog vol. I–II, Tokyo, 1991–1993 Journal 1970–1986, Paris, 1993 Time within time: The diaries, London, 1994 Denik 1970–1986, Brno, 1997 Dzienniki, Warsawa, 1998 Diari: Martirologio, Firenze, 2002 Martirologio, Salamanca, 2008 MG117 (N)

Самодеятельный театр Репертуар и методика В мастерской Л.В.Варпаховского Методическое пособиe Аматерско позориште Репертоар и методологија U radionici L.V.Varpahovskog Metodološki vodič `82. kao nova - nekorišćna Леонид Викторович Варпаховски (16. [29], 1908, Москва — 12. фебруар 1976, ибид) — позоришни редитељ, сценариста, филмски редитељ, филмски критичар, уметник аматер. Народни уметник РСФСР (1966) Рођен у породици московског адвоката В. В. Варпаховског (1873-1917). Мајка је дипломирала на Институту племенитих девојака у Тифлису, водила је дечје аматерско позориште као редитељ-учитељ. 1923 - ушао у конзерваторијум. 1925 - организован од студената и наставника конзерваторијума `Први камерни експериментални синтетички ансамбл` (ПЕКСА) - `још не џез, већ експеримент на путу ка џезу`, друга група те врсте у земљи (после ексцентричног оркестар В. Парнаха), у коме је био диригент и извођач. 1928 - студирање на одсеку за историју уметности Књижевног факултета Московског државног универзитета. 1931 - дипломирао на књижевном факултету Московског државног универзитета. Радио је у московском ТРАМУ као уметник и асистент редитеља. 1933-1935 - истраживач у Позоришту. Мејерхољда. Пошто су се разишли у ставовима са В. Е. Мејерхолдом, напустио је позориште. 1936, 22. фебруар - ухапшен због присуства крајем 20-их када је његов зет разговарао са стрицем његове жене, који је био троцкиста. Пресуда Посебног састанка у НКВД-у – 3 године изгнанства у Казахстану „због промовисања троцкизма“. (Шурин – Миликовски Соломон Абрамович – упућен на Колиму, где је стрељан 8. марта 1938, рехабилитован 6. јуна 1956). 1936-1937 - Рад у позоришту руске драме. Љермонтова у Алма-Ати. 1937, 1. новембар – поновно хапшење. Испитивања, мучење. Одбијање да се призна „кривица“. Алма-Ата тројка НКВД-а осуђена је на 10 година логора (чл. 58-10) „због контрареволуционарне агитације“. 1938, 22. март - Хапшење жене Меликовске Аде Абрамовне. Комисија НКВД-а и Тужилаштва СССР-а по оптужби за шпијунажу за Јапан изрекла је 9. маја 1938. смртну казну – стрељање. Стрељан 16.06.1938.Рехабилитован 18.07.1956. 1937-1940. - Издржавање казне у БАМлагу (бесплатно). 1940 – „због контрареволуционарне агитације“ (члан 58, став 10) осуђен на 10 година рада у логорима на североистоку земље (Магадан). 1940, септембар. - Бина до Колима, до Далстроја (Нексикан, Колима, Јагодноје, Магадан). Радите у руднику злата Цхаи-Уриа. Састанци - више пута - са Варламом Шаламовим. Када је прешао у Далстрој, био је са Јуријем Домбровским. 1942. - Уређај у Севлашкој културној бригади. Састанак са уметником Мејерхолд театра Јуријем Колцовим. Инсценација Молијеровог `Умишљеног болесника`. 1943, јесен - 1947. - Именовање за уметничког директора Културне бригаде града Магадана. Познанство са Идом Самуиловном Зискином, која је касније постала његова жена. Представе у стиховима „Дњепар бесни” (о заузимању Кијева), комедија „Отмица Елене”, опера „Травијата” и многе друге представе. Смањење рока за 6 месеци за постављање `Травијате`. 1947, 17. мај. — Ослобођење. Наставак редитељског рада од стране цивила. Након условног отпуста, радио је у Уст-Омцхугу, укупно је извео 23 представе у овим крајевима. 1947, октобар - 1948, мај. - Ново хапшење по пријави. Провођење 8 месеци у самици. Суд. Инкриминишући, посебно, коришћење музике из Моцартовог „Реквијема“ у сцени погубљења једног партизана. Заштитите се на суду. Доношење ослобађајуће пресуде, потврђене на највишој инстанци у Хабаровску. После коначног ослобођења, отишао је у Тбилиси. 1953-1955 - директор Тбилисијског позоришта. Грибоједов. 1956 - вратио се у Москву. 1957 - званично рехабилитован, главни директор Позоришта. Јермолова. 1960 - директор позоришног студија Московског државног универзитета `Лењин Хиллс`. 1962 - директор московског Малог театра. 1964 - Заслужни уметнички радник Грузијске ССР. 1966 - Народни уметник РСФСР. 1970 - директор Вакхтангов театра. У последње три године Варпаховски је имао тешку депресију, практично није радио. 1995. - У Монтреалу (Канада) отворено је позориште названо по Л.В. Варпаховском. GAMor.8

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm Srećna licitacija.