Јанићије Поповић рођен је 21. новембра 1883. године у селу Грачаници. Радио је као учитељ у Маћедонији и Старој Србији. Књигу Пламен Јанићије Поповић објавио је 1930. године у Приштини. Сматрао је да је дужан да напише и остави сећања на своје саборце који су се прегалачки и ревносно, често не мислећи на сопствени живот, борили за ослобођење Старе Србије и Маћедоније. Пламен оживљава један период одлучне борбе српских учитеља и ученика, трговаца, монаха и свештеника, четничких вођа и ратника, па и угледних домаћина за голи опстанак, а уједно и ослобођење. Иако је књига Пламен конципирана као збирка приповедака боље је рећи да представља збирку историјских докумената из живота Јужне Србије. Јанићије Поповић износи живот и догађаје, виђене и доживљене без књижевних претензија, јер је сам живот под појединим Турцима и Арнаутима био болнији, суровији и страшнији од ма какве књижевне трагедије. Јунаци приповедака су пре свега учитељи без чијег искрено родољубивог рада слобода не би била могућа и који су тињање ватре распирили у пламен који ни Велике силе, ни Турска нису могле угасити. “Тек када је дара превазишла меру и дошло се до ћорсокака, прихватило се је ово, и у јесен 1904. године појавише се прве наше наоружане чете, предвођене, већим делом од самих учитеља, као нпр. Јован Стојковић Бабунски, Јован Станојковић Довезенски, Раде Радивојевић, Харалампије, Глигорије Ђорђевић и др.” пише Јанићије Поповић. Пламен није могао бити угашен. Књига Куманово објављена је 1913. године. Уочи рата 1912. године сви виђенији мештани села и градова у Старој Србији и Маћедонији били су ухапшени и затворени, тако је било и у Куманову. Јанићије Поповић као да је писао дело Куманово из казамата где је било у првом налету смештено њих “43 душе” у једној соби. 235 стр.

tvrdi povez, 300 str., ilustrovano Удовољавајући молбама које су стизале са Цетиња, Србија је у Црну Гору, почев од 1865. године, послала неколико официра и оружара. Такође, поклоњено је и 5.000 пушака, 8 брдских топова и већа количина другог ратног материјала. Почетком 1866. почело се, под надзором официра послатих из Београда, са формацијским организовањем црногорске војске по `србијанском моделу народне војске` и обуком артиљеријских и пјешадијских јединица. Извршен је и попис свих војних обвезника, при чему је било предвиђено да се по племенима организују војна вјежбања. Истовремено, на Цетињу се почело са изливањем пушчаних зрна, док је на Ријеци Црнојевића радила `војна радионица`. Свим овим пословима руководио је српски капетан Милутин Јовановић.

58971) OSNOVI TT TEHNIKE I TT UREĐAJI , Vučeta Petar tehnički major dipl. inž. ; Državni sekretarijat za narodnu odbranu Ratna Mornarica 1970 , sadržaj : UVOD Glava I OSNOVI TEORIJE INFORMACIJA 1. Kod i kodiranje 2. Količina informacije 3. Telekomunikacioni kanal 4. Redundansa Glava II OSNOVNI POJMOVI IZ TELEGRAFIJE 1. Telegrafski kodovi 1) Morzeov kod 2) Morzeov kablovski kod 3) Teleprinterski kodovi 4) Kodovi za otkrivanje i ispravljanje grešaka 2. Brzina telegrafisanja 3. Osnovna frekvencija telegrafisanja 4. Telegrafska izobličenja 1) Karakteristično izobličenje 2) Nepravilno izobličenje 3) Jednostrano izobličenje 4) Marža telegrafskih prijemnika 5. Rad sa prostom i duplom strujom 6.- Telegrafski releji 1) Polarizovani releji 2) Nepolarizovani releji 7. Morzeov telegrafski aparat 8.- Vibropleks 9. Elektronski taster Glava III TELEGRAFSKI PRENOSNI SISTEMI 1. Potrebna širina frekventnog opsega za prenos telegrafskih impulsa 2.- Telegrafski prenosni sistemi sa jednosmernom strujom 1) Simpleksni rad 2) Dupleksni rad 3. Zvučno frekventna telegrafija 1) Prenos podataka telefonskim kanalima 2) Prenos podataka i sinhronizacija 3) Detekcija i ispravljanje grešaka 4. Radio-telegrafski sistemi 1) Diverziti rad 2) Frekventna stabilnost 3) Amplitudna modulacija 4) Frekventna modulacija Glava IV AUTOMATSKI MORZE UREĐAJI 1. Morze perforator sa tastaturom 2. Vitstonov predajnik 3. Ondulator 4. Morze reperforator 5. Morze štampač 6. Kodni pretvarači Glava V 1. Start-stop teleprinteri - TELEPRINTERI 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera (1) Multikontaktni predajnik (2) Predajnik sa jednim kontaktom (vezni) (3) Predajnik sa jednim kontaktom (udarni) 3) Blokiranje tastature 4) Prijemnik teleprintera 5) Mehanizam za štampanje 6) Neštampajuće funkcije teleprintera 2. Automatski predajnik 3. Perforator 4. Reperforator 5. Elektronski teleprinter 6. Teleprinter »Siemens T-100«< 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera 3) Prijemnik teleprintera 4) Mehanizam za štampanje 5) Promena marže prijemnika teleprintera 7. Regenerativni ponavljač 8. Brzina rada teleprintera 9. Automatska korekcija grešaka Glava VI FAKSIMIL I FOTO-TELEGRAFIJA 1. Predajnik faksimila 1) Sistem za sinhronizaciju 2) Sistem za skaniranje (1) Svetlosni izvori (2) Fotocevi 4) Modulator 3) Generator noseće frekvencije 5) Pojačavač 6) Sistem za faziranje 2. Prijemnik faksimila 1) Direktni sistemi za reprodukciju 2) Foto-sistem za reprodukciju 3. Telefonska kola za faksimil prenos 4. Radio-faksimil Glava VII TELEGRAFSKE CENTRALE 1. Ručne telegrafske centrale 2.- Retransmisione centrale 3. Automatske direktne centrale- - Glava VIII · OSNOVNI POJMOVI IZ AKUSTIKE 1. Zvuk 2. Govor 3. Razumljivost i vernost govora 4. Jačina zvuka Glava IX OSNOVNI POJMOVI IZ TELEFONIJE 1. Automatski telefonski aparat 1) Ugljeni mikrofon 2) Telefonska slušalica 3) Mikrotelefonska kombinacija 4) Indukcioni kalem 5) Telefonsko zvono 6) Viljuška (menjač) 7) Brojčanik 2.- Induktorski telefonski aparat - 3.- Telefonski aparat sa centralnom baterijom - 4. Birači - 1) Obrtni birači - 2) Birači sa dva kretanja 3) Koordinatni birači 5. Telefonski releji Glava X TELEFONSKE CENTRALE 1. Ručne telefonske centrale 1) Induktorska telefonska centrala 2) Centrala sa centralnom baterijom 2.- Automatske telefonske centrale 1) Centrala sistema »korak po korak (1) Predbirački stepen (2) Stepeni grupnih birača (3) Stepen linijskog birača (4) Rad centrale sistema »korak po korak u mrežnoj grupi 2) Centrale sa koordinatnim biračima (1) Pretplatnički stepen (2) Relejski slog SR (3) Registar grupnog stepena REG-GV (4) Grupni stepen GV (5) Relejski slog LKR I registar pretplatničkog stepena REG SL. (6) Način uspostavljanja veze kod centrala sistema ARF 50 3.- Mrežne grupe Glava XI NAPAJANJE TELEFONSKIH CENTRALA Punjenje akumulatorskih baterija Sistemi napajnja telefonskih centrala Olovni akumulatori Akumulatorske baterije Glava XII VIŠESTRUKO ISKORISCENJE VODOVA 1. Dvojni priključci 2. Grupni priključci - 3. Selektivno-serijski priključci Glava XIII TELEFONSKI SAOBRAĆAJ Glava XIV OSNOVI VISOKOFREKVENTNE TELEFONIJE 1. Modulacija 1) Višestruka modulacija 2) Grupisanje kanala 2. Električni filtri 3. Pojačavači 4. Generatori nosećih frekvencija 5. Dvožična I četvorožična veza - 6. Uređaji za prenos poziva I impulsa biranja Glava XV TELEKOMUNIKACIONI VODOVI 1. Homogeni vodovi 1) Prostiranje prostoperiodičnih struja 2) Prostiranje složenoperiodičnih struja 2. Pupinizacija 3. Preslušavanje 4. Vazdušni vodovi 5. Kablovi 6. Podmorski kablovi 7. Koaksijalni kablovi PRILOZI: Broj 1 Tablica 1 - Internacionalni Morzeov kod Broj 2 Tablica 2 Međunarodni kod broj 1 Broj 3 Tablica 3 Međunarodni kod broj 2 Broj 4 Tablica 4 Tablica logaritama za osnovu 2 Literatura tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

VELIKI CIRKUS SEĆANJA FRANCUSKOG PILOTA LOVCA U BRITANSKOM RATNOM VAZDUHOPLOVSTVU AUTORI: PJER KLOSTERMAN Opis Rođen je kao sin diplomata u Brazilu. Ubrzo nakon kapitulacije Francuske prešao je u Ujedinjeno Kraljevstvo. Primljen je u pilotsku školu u Kranvelu, a 1942. u 61. operativno-trenažnu jedinicu u Rendalu, da bi 21. januara 1943. u činu narednika bio raspoređen u 341. eskadrilu (Alzas) Slobodne Francuske. Pod komandom Renea Mušota eskadrila je tada bila u Škotskoj, ali je uskoro bila prebačena za Bigin Hil, da bi izvršavala zadatke leteći na lovcima Supermarin Spitfajer IX. Klosterman je stekao korisna iskustva na svojim prvim letovima iznad Francuske u proleće 1943. i tada je prvi put izvestio o vazdušnoj pobedi, 17. juna, kada je pogodio i oštetio nemački Meseršmit Bf-109. Potom, na dan 27. jula, njegov lovački puk je pratio američke dnevne bombardere tipa Martin Maroder u napadu na Trikvil. Kada su bombarderi okrenuli za povratak kući posle izvršenog napada, neprijateljski avioni su se pojavili približavajući se sa jugoistoka. Piloti 341. eskadrile okrenuli su ulevo da pođu u penjanje, „ka suncu“ no odmah zatim morali su da priskoče u pomoć 485. eskadrili jer je ona napadnuta. Počelo je preganjanje po nebu i borba na visini od 6 400 m sa Mušotom na čelu, koji je poveo svoje pilote protiv 14 nemačkih lovaca Foke Vulf Fw-190. Kapetan L. C. Martel i njegov pratilac Klosterman oborili su svaki po dva Foke Vulfa. Tačno mesec dana kasnije, 341. eskadrila je pratila američke bombardere leteće tvrđave B-17 u napad na brodogradilišta u Sen Omeru. Tokom borbi Spitfajeri su se raspršili, a Klostermana je napalo osam nemačkih Foke Vulfova. Uspeo je da jednoga obori, a potom da umakne svojim goniocima. Ali se Mušot nije vratio sa te akcije. Klostermanova poslednja vazdušna pobeda u 341. eskadrili, bio je Meseršmit Bf-109 kojeg je oborio 26. oktobra. Pri napadima na ciljeve na zemlji, on je uništio dva železnička voza i pet kamiona, a i kasnije se posebno istakao u napadima na slične ciljeve. Nakon rata, Klosterman je radio kao inženjer, učestvujući u osnivanju Rems-Avijejšena, radeći kao predstavnik Cesne i za Reno. Klosterman je imao uspešnu političku karijeru, služeći osam mandata kao poslanik u Francuskoj narodnoj skupštini između 1946. i 1969. Takođe se kratko aktivirao u francuskom ratnom vazduhoplovstvu 1956-57. tokom Alžirskog rata. Tokom Folklandskog rata između Argentine i Ujedinjenog Kraljevstva, Klosterman je navodno čestitao argentinskim pilotima na njihovoj hrabrosti. Kao rezultat ove „izdaje“ RAF-a, Klosterman je privukao mnogo antipatije od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Takođe je privukao pažnju na sebe zbog protivljenju Zalivskom ratu. `Veliki cirkus` je jedna od velikih knjiga koje su proistekle iz rata od 1939–45. godine. - Vilijem Fokner Kao borbenom pilotu i mladom komandiru sa rekordom od 420 operativna leta, prvo u slavnoj eskadrili Slobodne Francuske u Velikoj Britaniji nazvanoj „Alzas,” zatim u jedinicama RAF, Pjeru Klostermanu nema ravnog. - Ser Džon Slesor, nosilac najviših britanskih vojnih odlikovanja, glavni komandant RAF Pjer Klosterman je ratni pilot čije će akcije u borbama uvek služiti kao primer drugima. Priključivši se eskadrili Tempests u sklopu RAF, izvodio je letove sa izuzetnom smelošću i dao ključni doprinos velikoj slavi francuskih borbenih eskadrila. Završio je svoju izvanrednu karijeru sa samo 24 godine, sa ukupnim zbirom od 600 sati borbenih letova i 33 oborena neprijateljska aviona, što mu daje titulu najboljeg francuskog borbenog pilota. - Šarl de Gol IZDAVAČ: ALGORITAM, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2014. MEKE PLASTIFICIRANE KORICE PISMO ĆIRILICA BROJ STRANA: 313 STR. ILUSTROVANO STANJE ODLIČNO 5 / NEKORIŠĆENO TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA

Izviđači Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Bojan Dimitrijević Beograd, 2011. Tvrd povez, veliki format 22cm x 31cm Latinica, 171 strana Bogato ilustrovano Istoriju često zanemarivane komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Tema je izuzetno interesantna za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojske i države u celini u toku hladnog rata. Veliki broj ilustracija dodatno pomaže u sklapanju slike o ulozi i značaju izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Epoha hladnog rata već je odavno prošlost, od koje je uspostavljena značajna vremenska i istorijska distanca, što je uticalo da se u više svetskih centara formiraju i uspostave projekti ili katedre studija hladnog rata. Proteklih godina u javnosti se pojavilo više značajnih dela u kojima se tumače razni događaji iz ovog perioda svetske istorije. Kako u Evropi nije došlo do sukoba dva vojno-politička bloka, koja su stajala jedna nasuprot drugom u periodu 1945. do 1990.godine, mnogi od radova koji se bave vojnom istorijom hladnog rata u Evropi, ustvari, govore o istoriji priprema, struktura, života ili dilema mogućeg konflikta. Publicistika i istoriografija koje privlače posebnu pažnju zapravo su studije o onim delovima dva sučeljena bloka koji se sukobljavaju u decenijama trajanja hladnog rata. To su uglavnom obaveštajne službe, kao i razne druge manje vojne organizacije koje su u miru hladnog rata bez prekida radile svoj posao, protiv druge strane, te i tako svojim komandama, vojnim i političkim rukovodstvima obezbeđivale pravovremene informacije. Među njima su i vazduhoplovne izviđačke jedinice. U poslednjih nekoliko godina više radova objavljenih u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zemljama bavilo se pitanjima vazdušnog izviđanja u toku hladnog rata. Reč je o temi o kojoj se i ranije znalo, ali se tek sa otvaranjem arhiva i vremenom stekao značajni fond znanja. Sa druge strane, radi se o borbenim aktivnostima koje su vazduhoplovstva obavljala u miru hladnog rata, pa je interesantnost teme bila zagarantovana, kako za istraživače, tako i za čitače. I SFR Jugoslavija je imala svoj udeo u takvim operacijama u doba hladnog rata. Njen jedinstveni položaj, ali i povremene krize na njenim granicama, koje su bile uslovljene konfrontacijom dvaju blokova, davali su njenom obaveštajno-izviđačkom paratu dosta prilika za iskazivanje, i to za sve vreme postojanja države, ali i kasnije, devedesetih godina, kada su građanski ratovi besneli po njenim zemljama naslednicama. Ova studija se bavi jugoslovenskim vazduhoplovnim izviđačkim jedninicama od njihovog stvaranja 1947. godine pa do današnjeg dana, ali samo o srpskom vazduhoplovstvu. Pozicija Jugoslavije i njen specifičan ideološki sistem uslovili su da kao država prođe kroz više vojno-političkih kriza, u kojima je njen obaveštajno-izviđački sistem, radi zaštite države, ali i obezbeđenja njenog ofanzivnog odgovora, bio angažovan u potpunosti. Sukob sa zemljama Informbiroa 1949 – 1954, Tršćanska kriza 1953, mađarski događaji i sovjetska intervencija 1956, agresija na Čehoslovačku 1968, sukob sa Italijom 1974, bili su momenti kada se izviđačka avijacija aktivirala i izvršavala zadatke u zemlji ili u vazdušnom prostoru suseda. Van tih dramatičnih događaja, u miru, preko ove komponente odbrane i vazduhoplovstva motrili su se protivnici sa obe strane – i na Istoku, i na Zapadu. Prestanak hladnog rata u Evropi značio je početak serije ratova na teritoriji sada već bivše Jugoslavije. Izviđačka avijacija je učestvovala i u tim događajima, ali u sasvim drugačijim uslovima, a od sredine devedesetih i uz pojavu vazdušnih izviđača Severnoatlanskog pakta, koji su potpomagali dejstva svoje avijacije 1995. i 1999. godine. Tako je priča o vazdušnom izviđanju na ovom prostoru i priča o nizu sukoba i konflikata kroz koje je ovaj region prošao. Međutim, to je priča o neprestanoj potrebi za modernizacijom i tehnoločkim napretkom koji je istvarivan kroz nabavke i upotrebe nove opreme. Autor se od ranije bavio ovom tematikom, pa su neki delovi ove studije objavljivani kao delovi studija koje su se bavile srodnim temama. Zainteresovani čitaoci će to prepoznati a o tome svedoči i biografija na kraju knjige. Iskustvo stečeno na prethodnim studijama upućuje da će ova knjiga biti i predmet diskusija na vazduhoplovnim Internet forumima. I da će stavovi biti različiti. Međutim, nismo imali imali nameru da se ponavljamo, već da u celosti ispričamo i opišemo istoriju jedne često zanemarene komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Stavljanje u logičan istorijski sled cele ove teme, od 1947. do 2007. godine, dalo nam je za pravo da smatramo da je reč o izuzetno interesantnoj temi za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojski i države u celini u toku hladnog rata. I veliki broj ilustracija pomoći će, takođe da se stvori odgovarajuća slika o ulozi izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Autor želi da se zahvali svima koji su pomogli da ovaj rukopis ima formu koja je pred čitaocima. A to su mnogobrojni pripadnici izviđačkih jedinica JRV – RV i PVO, sa kojima je u viđe navrata razgovarao, zatim svima koji su pomogli sa foto-materijalom, kao i prijateljima i saradnicima koji su radili na njenom tehničkom uobličavanju.

CVEJA JOVANOVIĆ KRVAVI PUT SEVERNOG ODREDA - ratni putopis Izdavač - Novo delo, Beograd Godina - 1987 360 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Dragojlo Dudić Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Na severu Ledeno je more Rađanje `crne komande` Austrija - Sitendorf Severna Nemačka - Beveringen I po moru plovila galija Norveška Bergen: prve žrtve Rastajemo Krajnji sever Evrope Ponoćno sunce Laponija - logor Karašok Na jug - severni Logor Usen od početka Logor Bejsfjur kod Narvika Logor Usen dalje Najzad zarobljenici Logor Korgen od početka Logor Korgen dalje Logori Krokstran i Bjelones Još o logoru korgen Logor Potus u Slanoj dolini Logor Botn od početka Logor Potus dalje Logor Polar u severnoj pustinji Logori Ejsan, Sandnesšen, Nesna, Lund Dalje zajedno na Polaru Još o Sandnesšenu, Nesni, Lundu, Ejsanu O logoru Ilvingen Pred slobodu Sloboda Priča Dragoja Žunjića Vraćamo se O logoru Eustrot na Erlandu O logorima Trola, Ejsan, Breting, Haselvik, Hovde Jošologoru Ilvingen O koncentracionom logoru Falstad O bolnici u Lilehameru Vraćamo se bez najboljih Registar imena Poseban Spisak Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dušan Azanjac Ivica Alar Karlo Andrijević Dušan Antić Milorad Ašković Miailo Besarabić Mumin Bešlić Žika Bukumirović Ljuba Vreljanski Dragoljub Vuksanović Hivzo Galošević Maks Ruski Gemajnhart Momčilo Bulja Davidović Demartin Stanko Diklić Dragomir Dimko Dinić Dragutin Guta Dobrivojević Herman Dolp Ernest Mali Duman Uroš Pilot Đelić Dionisije Đorović Rade Ele Era Karašok Slavče Živić Dragoje Žunja Žunjić Slavoljub Zarić Jovan Zeljković Osman Zubović Ivan Vanjka Ivanov Veljko Ilić Mirko Jadrić Aleksandar Fakir Jevtić Branko Jezić Stanko Jerosimić Vita Jovanović Gvozden Jovančević Valter Johansen Julija Johansen Relja Kalember Ljudevit Karas Živorad Bata Knežević Miladin Mlađo Kovačević Vlada Policajac Konstantinović Đorđe Đota Kostić Sveta Kocić Peatr Krasulja Ljubomir Krstić Aleksandar Aca Kunič Pašaga Kurjaković Alija Ale Lelić Jovan Rumun Linca Dobrosav Lukić Nikola Emil Magdić Miodrag Mandić Blagoje Marinković Pera Brana Marković Bogomir Zdravko Miladinović Milorad Dragan Milanović Jovan Miletić Ivo Kasapče Milićević Vladan Milošević Aca Gluvara Mirković Mitić Dragoslav Mitrović Dragan Šmit Nikolić Živan Čokara Nikolilć Nenad Obradović Dragoljub Zege Pavić Pavle Petković Ljubomir Ljuba Macuoka Petrović Dragoš Petronijević Spasoje Petrušić Života Pirić Radivoje Plavšić Aleksa Pekar Popović Raša Popović Triva Popović Živadin Prlić Ljubomir Prlić Petar Radeka Uglješa Radiš Vladimir Ratković Voja Rakić Sinia Savić Šefkija Sirčko Aleksandar Sokolović Josif Staljin Petar Šotan Stamenović Veselin Braca Stankovi Aleksandar Zuba Stevanović Štefan Telišman Stevan Toman Danilo Tomić Vasilije Lala Turkulj Dragi Urošević Jusuf Filipović Franjo Fuks Ibro Halilović Avdo Čakić Miodrag Šele Šestić Branko Šuput

Nemojte nas zaboraviti-ratni dnevnik srpskog oficira WWI-1914. **3350*2020 war diary of a Serbian volunteer officer in the First World War, ratni dnevnik srpskog oficira dobrovoljca u Prvom svetskom ratu, -Ovo je zapravo priča o tome kako je srpski narod uspio u vremenima koja su bila surova i teška da očuva svoj živalj i da se digne iz mrtvih autor: Milan Vakanjac tekstovi: Gordana Bulović i Mile Ignjatović; urednik: Dragan Otašević; fotografije Feđa Kiselički Institut za savremenu istoriju, Beograd 1997 godine tiraž 300.-posebna izdanja-prvo izdanje Tvrd kožni povez. 597 strana.ćirilica,lostrovana, format: 24,5 x 18,5 cm, težina 1000.grama stanje : stanje odlicno-nema vidljivijih tragova da je korištena Zahvaljujući njihovim zaslugama za budućnost su zabeleženi i sačuvani događaji kojima se srpski narod svrstao u red velikih evropskih naroda u novijoj istoriji“ Da se budućim generacijama obraća i Vakanjac, naglasila je i Gordana Bulović, jedna od autora izložbe i istoričarka umetnosti Muzeja grada Novog Sada, pojasnivši da je citat iz dnevnika ovog dobrovoljca uzet za naslov izložbe zato što podseća na stradanje, odnosno „ideju oslobođenja“, koja ih je vodila. Ona je ukratko istakla najznačajnije momente iz biografije pomalo zaboravljenog slikara Vase Eškićevića, rođenog u Irigu 1867. godine, koji je posle završenog berberskog zanata s 17 godina dospeo do čuvenog beogradskog vlasuljara Arsnickog. Bulović je ukazala na njegovo školovanje – najpre u Beču, a potom u Petrogradu, gde u klasi čuvenog slikara Rjepina završava akademiju. Međutim, već na početku Velikog rata Eškićević odlazi iz Petrograda da se s puškom u ruci bori za nacionalne ideale. Raspodeljen je za zvaničnog slikara Prve srpske armije, s kojom je prošao sve strahote i golgote rata slikajući ratne prizore onako kako ih je doživljavao. Knjiga je bogata fotografijama prvog ratnog fotoreportera Riste Marjanovića, rođenog Šapčanina, koji se na poziv srpske vlade na početku rata vraća iz Pariza u Srbiju kao zvanični fotoreporter Vrhovne komande srpske vojske, kao i slikama Vase Eškićevića koga su nacionalni ideali doveli u Srbiju iz Rusije na početku rata. Kada je buknuo Prvi svetski rat, Vasa je sve ostavio u Rusiji i preko Odese i Renija Dunavom stigao u Srbiju. Kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, proveo je svih pet godina na ratištu. Kada je počeo Austro-Srpski rat, ja sam otišao u srpsko poslanstvo u Petrogradu i prešao u srpsko podanstvo, a 15-og avgusta 1914. god. došao u Srbiju i odmah podneo Vojnom ministarstvu molbu da me naznače u kakav divizijski štab kao ratnog slikara. Krf 13 Juna 1916.g U istom dokumentu stoji da je Štab Vrhovne komande, Operativno odeljenje, doneo rešenje br. 2461 od 31. 06. 1916. godine da se za ratnog slikara Štaba Prve armije odredi akademski slikar Vasa Eškićević. Ovo rešenje potpisao je načelnik Štaba đeneral Petar Bojović. „Vasa je radio slike na samom frontu. Brzo. Posebno su zanimljive njegove skice na kojima su predstavljeni prizori iz svakodnevnog života, žene na potoku, priroda kroz koju je prolazio“, naglasila je Bulovićeva. O drugom ratnom reporteru i umetniku Risti Marjanoviću pričao je za Danas Branislav Stanković, kustos istoričar Narodnog muzeja u Šapcu, ukazujući da se ovaj fotograf, koji je rođen u Šapcu 1885. godine, posle školovanja u Beogradu, Beču, Berlinu zaustavio u Parizu, gde od 1908. godine postaje član, a potom i urednik za ilustracije New York Heralda za Evropu. Prema rečima našeg sagovornika, kroz Marjanovićeve fotografije prepoznajemo osećaj za trenutak koji posmatrača uvlači u atmosferu snimka – u fotografijama koje će moći da vidi publika se tako gotovo može osetiti miris Šapca, Mačve, zapaljenih kuća, užasi i hladnoća prelaska preko albanskih gudra, kao i po koji predah u borbi. Akademik Dušan Otašević zahvalio se i nabrojao juče sve institucije koje su ustupile materijal za izložbu „Nemojte nas zaboraviti“, među kojima su pored gorenavedenih i Vojni muzej, Galerija Matice srpske, Spomen-zbirka „Pavlje Beljanski“, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Srpska čitaonica iz Iriga, Vojna akademija, privatni kolekcionari. Na izložbi je predstavljeno 60 fotografija, 25 slika i 81 skica, a publici će biti dostupna do 25. novembra. Večeras u 19 sati svečano će je otvoriti akademik Dušan Kovačević. Upravo ovi radovi koji su bili su predstavljeni u Francuskoj na Velikoj savezničkoj izložbi 1916.godine, zatim 1917. u Londonu, pa u Njujojrku i kada je svu tu misao obavio vratio se na Solunski front i zabilježio posljednju fazu probijanja fronta i ulaska srpske vojske u Beograd i Novi Sad. Uništeno Bulovićeva je rekla da se i danas u Novom Sadu nedovoljno zna o Eškićeviću, koji je inače sahranjen na Uspenskom groblju u tom gradu 1933. Njegova slike s ratnom tematikom su, prema rečima Bulovićeve, neadekvatno ocenjene i nalaze se rasute po muzejskim zbirkama i privatnim kolekcijama Posle Drugog svetskog rata čak i fotografija na kojoj predaje crtež prestolonasledniku Aleksandru na Solunskom frontu je na zahtev vlasti uništena. ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Modernizacija i intervencija - jugoslovenske oklopne jedinice 1945-2006 / Bojan B. Dimitrijević Beograd 2010. Tvrd povez, ilustrovano, 406 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). D4 Autor je izabrao hronološki način izlaganja materije pre svega zato što je ovo, ipak, istoriografska knjiga. Ali istoriografska knjiga koja govori o jednom, u suštini, tehničkom aspektu vojne istorije. Ovo pitanje će možda izazvati kritičke komentare, ali treba imati na umu da je raspoloživost građe uticala na izgled knjige. Autor se našao pred dilemom : da ponudi sintezu, ali da ostavi van nje mnoge do sada nepoznate detalje iz istorije JNA i oklopnih jedinica. Činjenica da smo istraživali građu koja je još uvek nedostupna istraživačima ohrabrila nas je da se upustimo u davanje podataka koje obično ne sadrže materijal čija je pretenzija da budu sinteza. Pristup se potom sam nametnuo : hronološka istorija prožeta značajnim epizodama i krarakterističnim detaljima. U takve epizode spadaju : upotreba oklopnih vozova, pokušaj osvajanja proizvodnje tenka T-54, detaljni osvrt na pojedine tipove borbenih vozila, kraća poglavlja o Vojsci Republike Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine kao dopuna ratnoj epizodi oklopnih jedinica u Jugoslaviji.Druga strana izazova bila je činjenica da je autor profesionalni istoričar, ali i tenkista po `ves-u`. Fascinacija tenkovima a otuda i tehnikom predstavlja, verovatno, osobinu svakog tenkiste, pa tako i autora ove knjige. U svetlu tog dvojstva valja čitati ovo delo - kao istoriografsko štivo sa obiljem tehničkih detalja. Sadržaj: Uvod 1. STVARANJE OKLOPNIH JEDINICA JUGOSLOVENSKE ARMIJE Stvaranje partizanskih oklopnih jedinica u Drugom svetskom ratu Formiranje Prve tenkovske armije Koncepcijski problemi tenkovske armije Prelazak u mirnodopski život U Tršćanskoj krizi 1946—1947 Tipovi borbenih vozila u naoružanju Sovjetske isporuke Oklopni vozovi Pomoć drugim armijama Tehnička služba tenkovskih jedinica 2. ISKUŠENJA RASKIDA SA SOVJETSKIM SAVEZOM Organizacijski razvoj Oklopnih jedinica 1948—1949 U periodu izolacije Vozilo A Promene u organizaciji 1950—1953 3. AMERIČKA VOJNA POMOĆ - NOVA EPOHA U RAZVOJU OKLOPNIH JEDINICA Tenkovi iz programa vojne pomoći Preobuka i preoružanje Veliki manevar 1953 Tršćanska kriza 1953 Dogradnja organizacije i problemi u korišćenju dobijene tehnike Razvoj baze obuke Razrešenje pitanja oklopnih vozova Reorganizacija 1956. i novosti u obuci Tehnički problemi OJ u drugoj polovini 1950-ih godina Popuna i produženje roka mobilizacije OJ Osvajanje domaćih projekata U sastavu snaga UN Tenkisti na paradama 4. OKLOPNE JEDINICE U NOVOJ KONCEPCIJI ODBRANE, PREMA PLANU DRVAR 1959. Organizacija oklopnih jedinica Problemi popune ljudstvom i izvođenja obuke Stanje tehnike roda OJ i mobilizacijska gotovost Razvojni zadaci — domaće modifikacije tenkova T-34 i M4A3 Šerman Oklopni transporter jugoslovenske proizvodnje Nova sovjetska borbena vozila ulaze u naoružanje JNA Pokušaj kopiranja tenka T-54 Ostala tehnika za rod OJ Radio-uređaji IC uređaji Ostala oprema i naoružanje za rod OJ Kamuflažno bojenje Stanje tenkovske tehnike u prvoj polovini 1960-ih godina Prema novoj reorganizaciji Parade u 1960-im godinama 5. REORGANIZACIJA DRVAR-2 1964.GODINE Nova organizacija Nabavke nove tehnike — Tenkovi T-55 ulaze u naoružanje — Nabavka modernizovanih veterana T-34B — Nabavka ostalih borbenih vozila Koncepcijska pitanja izbora novog oklopnog transportera Plan Snaga i dogradnja formacije 1966—1967 Kadrovi roda OJ Usavršavanje uslova obuke 6. RAZVOJ OKLOPNIH JEDINICA JNA POSLE SOVJETSKE INTERVENCIJE U ČEHOSLOVAČKOJ 1968. Angažovanje po planu Avala i iskustva Odgovor na nove izazove: plan reorganizacije Snaga-2 Planovi razvoja oklopnih jedinica u 1970-im godinama Stanje tehnike OJ početkom 1970-ih godina Nove nabavke borbenih vozila iz Istočnog bloka Obuka u rodu OJ na početku 1970-ih godina Kadrovi oklopnog roda Oklopne jedinice na manevru Sloboda 1971 i drugim vežbama te decenije Problem oklopnog transportera Jugoslovenski tenkovi u Trećem svetu Perspektive i mesto OJ u strategiji JNA 1970-ih godina Opremanje novom tehnikom u drugoj polovini 1970-ih godina 7. OKLOPNI ROD JNA U POSLEDNJOJ DECENIJI SOCIJALISTIČKE JUGOSLAVIJE 1980-1991 Stvaranje novih mehanizovanih jedinica početkom 1980-ih godina Događaji na Kosovu 1981. Borbeno vozilo pešadije Od licence do jugoslovenskog tenka Familija vozila BOV iz fabrike TAM u Mariboru Nastavak mehanizacije OMJ Plan Jedinstvo 1987-1991 Oklopne jedinice prema planu Jedinstvo Pobuna na Kosovu i Metohiji 1989. godine Nastavak reorganizacije prema planu Jedinstvo 2/3 8. OKLOPNE JEDINICE JNA U RATU 1991-1992 Oklopne jedinice u tampon-zonama i na ulicama u proleće 1991. Rat u Sloveniji Rat u Hrvatskoj Iskustva upotrebe OMJ u ratu 1991. godine Reorganizacija JNA početkom 1992. i povlačenje iz Makedonije Rat u BiH Vojska Republike Srpske Srpska Vojska Krajine 9. OKLOPNE JEDINICE U VOJSCI JUGOSLAVIJE Organizacija OMJ 1992-1997 Razvojni zadaci i održavanje Počeci sukoba na Kosovu 1998. godine Oklopne jedinice u ratu 1999. godine Iskustva OMJ u ratu sa šiptarskom gerilom i NATO Gubici OMJ Vojske Jugoslavije Oklopnomehanizovane jedinice VJ u političkim događajima 2000—2001 Organizacija i popuna OMJ u toku 2001—2006. godine Stanje tehnike i modernizacija Nova reorganizacija u okviru Vojske Srbije Zaključak Prilog 1: Trofejna oklopna i guseničarska sredstva zaplenjena 1945. Prilog 2: Oklopna i guseničarska sredstva u upotrebi od 1945. u sastavu JNA Prilog 3: Registar borbenih vozila u JNA (rekonstrukcija) Prilog 4: Pregled organizacje, lokacije i brojnost snaga OJ 1962. Prilog 5: Stanje borbenih vozila u vojsci SCG, mart 2004. IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE BELEŠKA O AUTORU

Mornarički tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« 1889-1989. Tivat 1989. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 143 strane. Knjiga je odlično očuvana. Prilikom velikih manevara austrougarske mornarice 1886. na Jadranu, u Boku je doplovila flota pod komandom admirala fon Šterneka. Tom prilikom admiral se uvjerio u pogodnost i strategijsku važnost Tivta za izgradnju pomorskog arsenala. Kad je komanda mornarice u Beču proučila referat admirala Šterneka, pristupila je kupovini dijela potrebnog zemljišta ... Tako su 1888. počeli pripremni radovi na nivelisanju zemljišta za budući arsenal u Tivtu. Na poziv predsjednika opštine Tivat, Marka Filipova Krstovića, sazvano je Opštinsko vijeće, koje je 24. marta 1889. donijelo odluku da se mornarici za izgradnju arsenala besplatno dodijeli zemljište. Arsenal je odmah zaposlio 60 radnika, a prvi inženjeri bili su Česi, koji su 1889. napravili provizorno pristanište i izgradili prvi navoz. Odmah su podignute i drvene barake za uskladištenje ugljena i ostalog materijala potrebnog mornarici. Zatim je osnovana kovačka radionica, uređeni navozi i sprave za izvlačenje brodova, te krajem 1889. izvučen prvi brod. Zato se 1889. i uzima kao početak rada Arsenala. Do početka prvog svjetskog rata 1914. Arsenal je mnogostruko razvio svoje poslove i potpuno se osamostalio. Početkom 1916. izgrađena je električna centrala i nabavljen plivajući dok iz Trsta. Po slomu Austro-Ugarske Monarhije 1918. Francuzi su preuzeli komandu nad Arsenalom i postavili inženjera Janjičeka za komandanta. U junu 1920. Francuzi su iz Tivta odvukli plivajući dok, koji je bio vlasništvo firme Stablimento tecnico triestino iz Trsta. Dana 4. marta 1921. Arsenal i 12 torpiljera po 200 tona nosivosti predao je francuski kap. b.b. Blank predstavnicima Jugoslovenske ratne mornarice, kap. b.b. Miroslavu Grundu, komandantu III oblasne komande, i kap. b.b. Franji Vučeru, novopostavljenom komandantu Arsenala. Toga dana, u prisustvu cjelokupnog radništva i okolnog stanovništva, uz pucanj topova i sviranje vojne i civilne muzike, prvi put je razvijena naša zastava na zgradi komande Arsenala. Istog dana Tivatski zaliv je napustio i posljednji saveznički brod. Već 1921. počinje modernizovanje Arsenala, koji dobiva mašine na račun reparacija. Arsenal 1923. broji oko 600 radnika. Godine 1924. nabavljen je u Libeku dok od 1.700 tona i proširen je znatan dio radionica. Školske 1921/22. godine otvorena je škola učenika u privredi Mornaričko-zanatlijska škola. Do 1928. školu je završilo 226 zanatlija raznih struka. Dugogodišnji upravitelj te škole bio je Dragutin Najvirt, tehnički kapetan I klase. Godine 1929. u Arsenalu je, pored većeg broja stručnih oficira mornarice, radilo 15 inženjera raznih struka i 10 tehničkih poslovođa. Pozivu KPJ na ustanak odazvao se veliki broj radnika. Za slobodu zemlje, u toku na-rodnooslobodilačke borbe, pao je 121 radnik Zavoda. Poslije oslobođenja Arsenal je potpuno obnovljen od ratnih pustošenja i osposobljen za remont brodova. Mornaričko-industrijska škola počela je sa radom već 1945. Obnovljen i proširen, Arsenal od 1953. nosi ime narodnog heroja Save Kovačevića. Pored remonta vojnih jedinica, Mornaričko-tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« bavi se i novogradnjom. Tako je 10. februara 1970. porinut novosagrađeni patrolni brod za potrebe naših graničara. Uporedo sa razvojem naše ratne mornarice razvijao se i Zavod. Spremno je dočekao i uvođenje novih generacija brodova u ratnoj mornarici, i uspješno ih održava. Zavod je opremljen savremenim tehničkim sredstvima i organizovan za izvršenje proizvodnih zadataka. Od 1974. godine, zavisno od slobodnih kapaciteta, Mornaričko-tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« veoma uspješno vrši i remont ratnih brodova drugih zemalja. Tako kolektiv Zavoda svojom stručnošću i iskustvom učestvuje u međunarodnoj razmjeni rada, pa i na taj način stiče nova radna iskustva.

Aleksandar Miljković - Zakletva koja se poštuje - Radomir Rade J. Antić (1913-1993) Ове године се навршава 110 година од рођења и 30 година од смрти Радомира – Радета Ј. Антића из села Мало Војловце, команданта 4. Бошњачког батаљона Прве Јабланичке бригаде Југословенске војске у Отаџбини. Иако веома занимљива и узбудљива, његова биографија до сада није била предмет интересовања историографије. У локалној, идеолошки обојеној „историографији“ након Другог светског рата, у широј фамилији, локалној заједници, његова личност била је табу тема. О њему се веома мало, готово ништа није писало. Први који га је поменуо у историографији био је Бошко Крстић у књизи Јабланица и Пуста река у НОБ издате давне 1970. Крстић га помиње на два места у две реченице. Оба пута у негативном контексту. Након Крстића, лесковачки публициста и некадашњи припадник Удбе Никола П. Илић у књизи Јабланички НОП одред позвао се на изјаву Антића у једној фусноти, у делу који говори о организацији Југословенске војске у Отаџбини у некадашњем Јабланичком срезу. Скоро једну деценију након тога изашла је књига Четници у Лесковачком крају 1941–1944. аутора Живана Стојковића, Хранислава Ракића и Николе П. Илића. Иако се радило о најзначајнијем организатору четника, а касније и равногораца у селима бивше општине Бошњаце, у овој књизи нема ни помена Радета Антића. Новинар Наше речи Станко Миљковић, пре 16 година, објавио је у априлском броју из 2007. године текст Заклетва која се поштује у коме је укратко описао живот и рад Радомира Антића. Месец дана након објављивања овог текста реаговао је Никола П. Илић. Он је у мајском броју Наше речи објавио текст под насловом Ко је био четник Раде Антић? У свом реаговању, Илић, идеолошки оптерећен, изнео је низ нетачности и произвољности из Антићеве биографије. Оба текста писана су из пера публициста и новинара, лишена критичког апарата и научне методологије. Ови текстови јесу полазна основа за писање ове књиге али компаративном методом утврдили смо да се мимоилазе са историјским изворима првог реда. Последње што је написано о Антићу дошло је поново из пера Николе П. Илића. У својој књизи Одметници на југу Србије 1941–1953. Илић се у једном поглављу осврнуо и на ток хапшења Антића јануара 1947, затим на његову биографију и на јатаке који су му помагали да се скрива од 1944. до 1947. У српском народу постоји изрека „Мртва уста не говоре“. Та изрека везује се и за Радомира Антића. Он већ 30 година није међу живима, па не може да одговори на разне конструкције и искривљене историјске слике из Другог светског рата на југу Србије. Руковођени горе поменутим констатацијама и због жеље да се сазна истина и открије улога Радета Антића у Другом светском рату, ми смо годинама мукотрпно трагали за сведочанствима о његовом животу. Проучавали смо књиге, оригинална архивска докумената, узимали изјаве сведока, а све у циљу писања ове биографије. После вишегодишњих истраживања, а због чињенице да је ове године јубилеј од његовог рођења и смрти, ми ужој стручној и широј читалачкој публици дајемо ову књигу на читање. Идеју за наслов књиге преузели смо од сада покојног Станка Миљковића из Великог Војловца. У знак захвалности због тога што се први осмелио да напише нешто о Радету Антићу, ми смо се послужили насловом његовог новинског чланка из 2007. Пишући ову биографију водили смо се латинском изреком „SINE IRA ET STUDIO” односно „БЕЗ МРЖЊЕ И ПРИСТРАСНОСТИ“. У књизи смо настојали да пишемо без икаквих идеолошких, страначких или било којих других оптерећења и убеђења. Критиком и компарацијом историјских извора покушали смо да утврдимо све битне сегменте из Антићевог живота. Сама књига подељена је на више поглавља и прати живот и рад Радомира Антића од рођења 1913. па све до смрти 1993. Поглавља су поређана хронолошким редом и носе следеће наслове: МЛАДОСТ И ПОРОДИЦА; У ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ; У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ; ПОВРАТАК У БОШЊАЦЕ; У АПРИЛСКОМ РАТУ; ЧЕТОВОЂА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА; БОРБЕ ЗА ЛЕБАНЕ 1941; БОРБЕ СА ПАРТИЗАНИМА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942; КОМАНДАНТ 4. БАТАЉОНА ЈВуО; НЕМАЧКА ПОТЕРА; ОЧЕ, ПОМОЗИ!; НЕКА ЖИВИ ВЕРКА!; УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ БОШЊАЦЕ; СПАСАВАЊЕ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ; САБОТАЖЕ; БУГАРСКА ПОТЕРА; СУДБОНОСНА ГОДИНА – ПАРТИЗАНИ НАДИРУ; У ОДМЕТНИШТВУ; СУЂЕЊЕ И РОБИЈА, ПОД БУДНИМ ОКОМ УДБЕ; ЗАСЛУЖЕНА, А НЕОСТВАРЕНА ПЕНЗИЈА; ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА; НЕИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ НИКОЛЕ П. ИЛИЋА. Надамо се да ће ова књига подстаћи истраживаче и историчаре Лесковачког краја да мало више пажње посвете проучавању четничке организације на југу Србије и Југословенске војске у Отаџбини. Нека ова књига буде подстрек да се после вишедеценијске идеолошке магле, мрака и пристрасности, у правом светлу представе четнички и равногорски команданти, војводе, четовође, четници, официри и подофицири из Другог светског рата на југу Србије.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Peko Dapčević (Ljubotinj, kod Cetinja, 25. jun 1913 — Beograd, 10. februar 1999) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik i ambasador SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1953. do 1955. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije. Biografija Rođen je 25. juna 1913. godine u selu Ljubotinj, kod Cetinja. Potiče iz svešteničke porodice Jovana Dapčevića. Imao je tri brata — Vlada, Draga i Milutina i sestru Danicu. Još kao gimnazijalac na Cetinju učestvovao je u dva štrajka, a kao učenik osmog razreda bio je uhapšen zbog aktivnog učešća u manifestacijama omladine. Po završetku gimnazije, upisao se na Pravni fakultet u Beogradu i ubrzo, u svojoj dvadesetoj godini, 1933. postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Tri godine kasnije vratio se u svoj rodni kraj i kao član Okružnog komiteta KPJ za Cetinje radio je na stvaranju i jačanju partijskih organizacija. Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Miha Počervina, komandir voda, Kosta Nađ, komandir Prve čete i Peko Dapčević kao zamenik komandira (sleva nadesno), u Španiji U maju 1937. godine, Peko je otišao u Španiju, kako bi se u Španskom građanskom ratu borio protiv Frankovih nacionalističkih snaga. Posle kraće obuke on je, kao borac-mitraljezac, bio u bataljonu „Dimitrov” 15. internacionalne brigade. Na frontu Brunete, kod Madrida, ranjen je u glavu. Posle izlaska iz bolnice postao je politički delegat voda i ubrzo politički komesar čete. Uskoro je u borbama ispoljio svoje vojničke sposobnosti i postao komandir čete. Na frontu kod Ebra ponovo je ranjen u glavu, a 1938. godine ranjen je treći put u ruku. U raznim borbama (Kinto, Belčite i Katalonija) ispoljio je visoke ratničke sposobnosti. Za kratko vreme napredovao je od desetara do poručnika Španske republikanske armije, boreći se još u redovima Balkanskog i Specijalnog udarnog bataljona. Konačno, imao je čin kapetana. Kada je februara 1939. godine, posle poraza Španske republikanske armije, sa ostalim dobrovoljcima prešao francusku granicu, čekali su ga koncentracioni logori. Reakcija Francuske bacila ga je, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, u koncentracioni logor u Arželeu (franc. Argelès). Francuska policija ga je, zajedno s grupom njegovih prijatelja iz Španije, zatvorila u tvrđavu Koljure. U logoru je ostao do oktobra 1940. godine. Tada su Peko Dapčević i Fadil Jahić Španac dobili zadatak da pobegnu iz logora i da organizuju bekstvo ostalih drugova. U vezi s tim, Peko Dapčević je u aprilu 1941. godine otišao na rad u Austriju, odakle je organizovao bekstvo i prebacivanje drugova u Jugoslaviju. Narodnooslobodilačka borba Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle povratka u Jugoslaviju, uhapšen je u Somboru i sproveden za Crnu Goru, ali je uspeo da pobegne sa stanice u Nikšiću. Tu se povezao sa članovima Mesnog komiteta KPJ za Nikšić i aktivno učestvovao u pripremama za ustanak. Ustanak u Crnoj Gori Glavni članak: Trinaestojulski ustanak U prvim danima Trinaestojulskog ustanka nalazio se na funkciji člana Okružnog komiteta KPJ za Cetinje i komandanta Lovćenskog partizanskog odreda. U borbi na Košćelama (na putu Cetinje–Rijeka Crnojevića) 15. jula 1941. godine, pod njegovom komandom je najpre uništena motorizovana kolona, a potom i motorizovani bataljon italijanske divizije „Mesina”. Bio je član, a izvesno vreme i zamenik komandanta, Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru, od njegovog formiranja avgusta 1941. godine. Kao član Glavnog štaba i komandant Lovćenskog partizanskog odreda dao je veliki doprinos stvaranju i učvršćivanju partizanskih jedinica, izvođenju borbenih poduhvata i razvoju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u Crnoj Gori. U vreme krize ustanka na području Kolašina, u zimu i proleće 1942. godine, kao zamenik komandanta Glavnog štaba, objedinio je komandu na partizanskim udarnim bataljonima i odredima na ovoj teritoriji. Ove snage su na Sinjajevini, na području Morača–Kolašin, u Poljima, vodile duge i teške borbe sa znatno brojnijim četnicima, koje su pomagali Italijani. Početkom aprila 1942. godine postavljen je za komandanta Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku, a maja iste godine imenovan je za člana Vrhovnog štaba NOP i DVJ. Od tada do 10. juna, crnogorske jedinice su pod njegovom komandom vodile izuzetno teške borbe na širem području Crne Gore s nekoliko italijanskih divizija, brojnim četničkim jedinicama i snagama crnogorskih separatista. Borbe u poljima Kolašinskim, na Sinjajevini i Durmitoru, oko Nikšića, na putu Nikšić–Grahovo i Cetinje–Grahovo spadaju i po angažovanim snagama i po žestini u najteže borbe u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi. Pohod u Bosansku Krajinu Glavni članak: Pohod proleterskih brigada u Bosansku krajinu 1942. Kada je, 11. juna 1942. godine formirana Četvrta proleterska crnogorska udarna brigada, Peko je imenovan za njenog komandanta. Pod njegovom komandom brigada je učestvovala u pohodu na Bosansku Krajinu. Do sredine jula, zauzela je Hadžiće (na pruzi Sarajevo–Mostar), Gornji Vakuf i vodila borbe na sektoru Bugojna. U avgustu je izvršila dva snažna napada na jako utvrđeni Kupres i pretrpela teške gubitke. Posle ovoga vodila je borbe s jakim nemačkim snagama na Manjači, zatim je u septembru učestvovala u napadu na Jajce, a potom je učestvovala u žestokim borbama na pravcima Jajce–Donji Vakuf i Jajce–Travnik. U oktobru je učestvovala u oslobođenju Mrkonjić-Grada. Kada su 1. novembra 1942. godine formirane prve divizije NOVJ, Peko Dapčević je postavljen za komandanta Druge proleterske divizije. Od tada do sredine septembra 1943. godine, pod njegovom komandom Druga divizija je učestvovala u najtežim borbama na jugoslovenskom ratištu. Od novembra 1942. do februara 1943. godine divizija je dejstvovala na širem graničnom pojasu između Bosne i Dalmacije. U novembru je razbila neprijateljske snage na sektoru Knin–Bosansko Grahovo, 14. decembra oslobodila Livno, potom napala Kupres, oslobodila Šujicu i Duvno i vodila borbe na pravcu Duvno–Imotski; krajem decembra 1942. i početkom januara 1943. godine divizija je izvela uspešna ofanzivna dejstva u Cetinjskoj krajini. Bitka na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi U vreme bitke na Neretvi Druga divizija, je imala veoma važnu ulogu. U februaru je učestvovala u oslobođenju Posušja i Imotskog, prodrla u dolinu Neretve, oslobodila Drežnicu i Jablanicu, i delom snaga učestvovala u napadima na Konjic. Heroizam njenih boraca i uspesi štaba i komandanta posebno su došli do izražaja u teškim borbama krajem februara i početkom marta 1943. godine. Glavnina snaga divizije učestvovala je u odbrambenim borbama na pravcu Gornji Vakuf–Prozor i u čuvenom protivudaru kod Gornjeg Vakufa, a drugi deo snaga je vodio teške odbrambene borbe na Neretvi. Druga proleterska divizija je prva forsirala Neretvu, marta 1943. godine i zadala snažan udar četnicima. Od tada su počela njena ofanzivna dejstva na istok, Glavnina divizije je nastupala pravcem Čičevo–Glavatičevo–Kalinovik–Foča i učestvovala u više teških borbi i razbijanju snažnih četničkih grupacija, a drugi deo snaga je angažovan na borbama u Hercegovini. U saradnji sa Prvom divizijom, Druga divizija je forsirala Drinu, razbila italijansko-četničke snage jačine nekoliko hiljada, i oslobodila severnu Crnu Goru, a u sadejstvu sa Trećom divizijom u borbama na Javorku i Bioču razbila italijansko-četničke snage, takođe jačine nekoliko hiljada. U vreme Pete neprijateljske ofanzive Druga divizija je najpre vodila teške borbe sa Prvom nemačkom brdskom divizijom, na sektoru Mojkovca i Kolašina, potom učestvovala u stvaranju mostobrana na Vučevu i u teškim borbama na Javorku pivskom. U borbama u dolini Sutjeske njene brigade su igrale odlučujuću ulogu u napadima na Košur i u odbrani na Barama. U vreme proboja na Zelengori izuzetno značajne su odbrambene borbe na Ljubinom grobu i Košuti, i prodor prema komunikaciji Foča–Kalinovik. Oktobra 1943. godine Peko je postao komandant Drugog udarnog korpusa NOVJ. Pod njegovom komandom korpus je postao jedna od najjačih jedinica NOVJ. U jesen 1943. godine učestvovao je u oslobođenju većeg dela teritorije Crne Gore, Hercegovine i Sandžaka. Potom korpus je vodio teške borbe u Limsko-drinskoj operaciji, u proleće 1944. godine izveo Mojkovačku operaciju i druge poduhvate za odbranu slobodne teritorije Crne Gore i Sandžaka, a tokom leta učestvovao u Andrijevičkoj operaciji. Jula 1944. godine Peko je imenovan za komandanta Operativne grupe divizija, s kojom je prodro u Srbiju i oslobodio znatnu teritoriju u slivu Južne i Zapadne Morave. Septembra 1944. godine komandovao je Prvom armijskom grupom, koja je izvela operacije za oslobođenje zapadne Srbije i Šumadije i Beogradsku operaciju. Proboj Sremskog fronta Glavni članak: Sremski front Peko Dapčević na Sremskom frontu Prvog januara 1945. godine Peko Dapčević je imenovan za komandanta Prve armije JA. Prva armija je vodila borbe na Sremskom frontu i 12. aprila izvršila proboj. U završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, armija je oslobodila znatan deo Slavonije i Hrvatske, prodrla u Sloveniju i sa Trećom armijom na sektoru Celje–Maribor razbila i zarobila glavne nemačke i kolaboracionističke snage, pod komandom generala Aleksandera Lera (jačine oko 300.000 ljudi). Posleratni period Peko Dapčević, 1976. godine Maja 1945. godine imenovan je za komandanta Četvrte armije i komandanta Vojne uprave u Istri. U toku rata bio je član Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) i član Predsedništva Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja (CASNO). Od 1946. do 1948. godine završio je Višu vojnu akademiju „Vorošilov” u Moskvi. Posle povratka iz Sovjetskog Saveza, nalazio se na mestu Glavnog inspektora Jugoslovenske armije, do 8. maja 1949. godine.[1] Potom je do 27. januara 1953. bio zamenik, a od januara 1953. do 29. aprila 1955. godine Načelnik Generalštaba JNA. Posle demobilisanja 1955. godine u činu general-pukovnika JNA, bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV), kao Savezni sekretar za saobraćaj i veze, od 1955. do 1961. godine, kao i ambasador u Grčkoj, od 1961. do 1965. i učesnik velikog broja diplomatskih misija. Bio je potpredsednik Skupštine SFRJ, od 1974. godine. Bio je poslanik Privremene narodne skupštine i Ustavotvorne skupštine DF Jugoslavije, a za poslanika Savezne skupštine i Skupštine SR Crne Gore biran je više puta. Na Sedmom i Osmom kongresu SKJ biran je za člana Centralnog komiteta SKJ. Bio je član Predsedništva SSRN Jugoslavije, Glavnog odbora SUBNOR-a Jugoslavije i Saveta federacije. Bio je prvi predsednik Košarkaškog kluba „Partizan”, od 1945. do 1948. godine. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, proizveden je u čin general-majora, 1944. u čin general-lajtnanta, a 1947. u čin general-pukovnika. Zajedno je sa Kočom Popovićem na četrdesetogodišnjicu oslobođenja 9. maja 1985. godine od strane Predsedništva SFRJ, predlagan za unapređenje u čin generala-armije. To unapređenje je smatrano kao nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Od strane obojice ovaj predlog je odbijen. Preminuo je 10. februara 1999. godine u Beogradu, i sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Avijatika srpske vojske na Solunskom frontu ili Srpska avijatika` bila je vazduhoplovna jedinica sa štabom i pet eskadrila, koja je formirana 30. maja 1916. godine u Mikri kod Soluna. Po jedna eskadrila bila je namenjena za podršku svake od tri srpske armije, a dve su bile potčinjene Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Ona je u svom sastavu imale 30 aviona, 14 pilota i mali broj izviđača i mehaničara. Umesto zastarelih aviona ubrzo je jedinica bila opremljena boljim izviđačkim avioni i bombarderima. Nakon oslobođenja Srbije i osnivanja Jugoslavije jedinice srpskog vazduhoplovstva bile su osnova za izgradnju vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.[1] Pred proboj Solunskog fronta, pored Štaba Aeroplanske eskadre, srpska vojska je imala dve avijacijske eskadrile sa 40 aviona i oko 400 ljudi obučenih i pripremljenih za izršavanje borbenih zadataka. Preduslovi Vrhovna komanda srpske vojske je tokom Prvog svetskog rata neprestano upućivala oficire i podoficire na obuku u Francusku, dok je jedan deo ljudstva obučavan u Solunu za pilote, izviđače i mehaničare. Time je ostvarivan program stvaranja srpskih vazduhoplovnih jedinica, kao jezgra budućeg sopstvenog vazduhoplovstva. Stalni nedostatak kvalifikovanog srpskog osoblja doveo je do izbora novih kandidata za pilotsku i izviđačku obuku. U pilotske škole u Francuskoj 14. juna poslati su narednici Agaton Zarić, Milivoje Vukotić, Svetozar Đorđević, Radisav Lazarević i Josif Antunović, narednici-đaci Dušan Stojanović, Dragoš Adamović, Svetozar Životić, Dragoljub Mitrović-Janković, Miroslav Krejčik, Dušan Milojković, Orestije Krstić, Sava Simić, Jovan Šreplović i Sergije Marinović i podnarednici-đaci Sava Mikić, Miodrag Matić, Mića Pržuljević, Atilije Raspor i Đorđe Mirković. Ovoj grupi je priključen i redov albanske vojske Ali Husein. Na parobrodu Pompea sa njima su otputovali i kandidati za izviđače: kapetani II klase Mihailo Dimitrijević i Miloš Stamenković, poručnici Jevrem Simić, Mihailo Živković, Jovan D. Petrović i Dušan Stepanović, potporučnici Dragutin Savić, Stanimir Živković(pilot), Jovan Crvenčanin, Aleksandar Živković, Nikola Miletić, Jovan R. Petrović, Radomir Žunjić, Milan Pajić, Jakov Ljotić, Ludvik Hlavati, Vojislav Spužić, Miloš Živanović, Dimitrije Uzunčević i Tadija Sondermajer. Istorija Svi sposobni piloti, izviđači i mehaničari novoosnovane eskadre na Krfu početkom maja 1916. godine prebačeni su u Mikru kod Soluna, u kojoj je 30. maja 1916. godine formiran novi centar srpskog vazduhoplovstva. Pripadnici srpske avijatike u Mikri uključeni su u pet srpsko-francuskih eskadrila, dodeljenih srpskoj vojsci kao podrška. Tih pet eskadrila, poznatih i kao „Srpska avijatika”, bile su pod komandom francuskog pilota, majora Rožea Vitre, na aerodromima u Vertekopu, Saml i Gorgopu gde su izvršavale brojne ratne zadatke. Radi što veće samostalnosti i efikasnije organizacija Srpske avijatike na Solunskom frontu osnovane su sledeće jedinice: Štab Aeroplanske eskadre Štab Aeroplanske eskadre, pod komandom majora Koste Miletića, koji je imao ulogu da vodi računa o srpskom vazduhoplovcima u srpsko-francuskim eskadrilama, da brine o izboru i školovanju kadra, i rešava upravna pitanja i probleme na relaciji srpska Vrhovne komanda - Štab Srpske avijatike. Štab srpske Aeroplanske eskadre prešao je 18. juna 1916. godine iz Soluna u Sedes, gde je srpsko osoblje uključeno u srpsko-francuske eskadrile, koje su u to vreme bazirale bliže liniji fronta. Aeroplanski depo Posebna jedinica srpskog vazduhoplovstva na Solunskom frontu bio je Aeroplanski depo - svojevrstan školski centar gde se vršila preobuka, dopunski trenažni i probni letovi. U sastavu Depoa bio je Aeroplanski park gde su ispitivani avioni, vršena montaža, remont i opravke. U radionicama Aeroplanskog parka radilo je 120-170 srpskih aviomehaničara, zanatlija, specijalista i priučenih vojnika. Obuka kadrova i osnivanje prvih jedinica Iako u evropskim razmerama avion Doran AR 1 nije odigrao zapaženu ulogu, na Solunskom frontu i u Srpskoj avijatici ovi avioni imali su važnu ulogu Farman F40 Uključivanje srpskog osoblja u eskadrile Srpske avijatike i osposobljavanje za ratna dejstva odvijalo se postepeno. Prvo su osposobljene eskadrile pri Vrhovnoj komandi, namenjene za zadatke strategijskog izviđanja i lovačku zaštitu fronta koji je držala Srpski vojska.[2] Budući da je nedostatak obučenih izviđača u eskadrilama već postao ozbiljan, a da se povratak ove klase nije očekivao pre kraja godine, na zahtev Vrhovne komande od 30. juna 1916. Ministarski savet odobrio je da se izabere deset mlađih oficira sa odgovarajućim kvalifikacijama koji bi izviđačku obuku završili u eskadrilama Srpske avijatike. Odabrani kandidati, artiljerijski kapetan I klase Matija Rajnić, pešadijski potporučnici Vlastimir Adamović, Dušan Pavlović, Milorad Matejić, Jakov Đorđević, Petar Vukčević i Jovan Plamenac, rezervni pešadijski potporučnici Miodrag Jeličić i Miloš Dačin, i rezervni artiljerijski potporučnik Dušan Radović (pilot) upućeni su početkom oktobra u izviđačku školu u Trenažnom centru Sedes, gde je obuka mogla da se sprovede daleko efikasnije nego u operativnim jedinicama. U drugoj polovini 1916. broj letača se povećavao iz dana u dan, tako da je avgusta meseca, kada je po završetku školovanja pristiglo 20 oficira-izviđača, u eskadrilama bilo u proseku po 20 srpskih oficira, podoficira i vojnika (trećina sastava). Prva samostalna srpska jedinica - „Njeporsko odeljenje” formirano je 16. decembra 1916. godine. Marta 1917. godine došlo je do formacijskih promena u Srpskoj vojsci, pa i u avijaciji. Broj eskadrila je ostao isti ali su one raspoređene prema težištima dejstva. U sastav Prve armije ušle su 524. i 525. Aeroplanska eskadrila, a u sastav Druge armije 521, 522. i 523. Aeroplanska eskadrila. Reorganizacija francusko-srpskih u srpske eskadrile SPAD VII najbolji avion na kome su leteli srpski piloti u Velikom ratu Kako je u toku 1916. i 1917. u Francuskoj i Grčkoj obučen 41 pilot, 46 izviđača i 9 mehaničara, koji su znatno pojačali osoblje u francusko-srpskim eskadrilama, početkom 1918. godine, stvoreni su uslovi za reorganizaciju mešovitih srpsko-francuskih eskadrila u srpske jedinice, koja je izvršena tako da je 17. januara srpsko-francuska eskadrila „AR 521”, koja je tada bila locirana u Vertekopu, dobila naziv Prva srpska eskadrila, a od eskadrile „AR 525” maja i juna meseca 1918. osnovana je i Druga srpska eskadrila, na aerodromu Verbena. U pripremama za proboj Solunskog fronta, avgusta 1918. godine, Prva i Druga srpska eskadrila grupisane su u jednu formaciju sa oko 60 aviona za izviđanje i vazdušnu borbu.[3] Srpsko vazduhoplovstvo je 1. maja 1918. imalo 62 oficira, 53 podoficira i 337 kaplara i redova. Za vreme proboja Solunskog fronta, Srpska avijatika raspolagala je sa 71 avionom različitih tipova, od kojih su polovina bili bombarderi Brege 14 i lovci Spad. Ruski piloti u sastavu Srpske avijatike na Solunskom frontu Među brojnim ruskim dobrovoljcima na Solunskom frontu bilo je i pilota i vazduhoplovnih izviđača. Prvi među njima, poručnici Pavle Jankovski i Konstantin Rusijan su prevedeni iz II pešačke divizije ruske vojske na Solunskom frontu u Srpsku avijatiku 5. avgusta 1917. i raspoređeni u eskadrilu F.524. Ubrzo su prešli u eskadrilu N.523 gde se Jankovski istakao u daljnim izviđanjima, a na borbenom letu 11. oktobra 1917. bio je i ranjen. Obojica su ostali na službi u ovoj jedinici do kraja rata. Nova grupa ruskih avijatičara stigla je iz Francuske (gde je završila letačku obuku), na Solunski front početkom 1918. U njoj su bili piloti poručnici Sergej Urvačev, Erik Bergbom (po nacionalnosti Finac) i Dimitrij Onoško, potporučnik Isidor Kakiašvili (po nacionalnosti Gruzin), i izviđač poručnik Aleksandar Uljski. Nedugo za njima na Solunski front došli su i piloti poručnik Josif Bogdanović i potporučnici Vladimir Stecenko i Mihailo Derkačev, kao i izviđači kapetani Gljab Saharov i Nikolaj Mljadov, poručnik Mihailo Kudinov i potporučnik Ščerbakov. Svi oni odmah su se uključili u rad eskadrila Srpske avijatike, a sa srpskim i francuskim kolegama uspostavili su izuzetno srdačne odnose. Dejstva Srpske avijatike na Solunskom frontu Pored redovnih dejstava u području fronta, Vrhovna komanda srpske vojske koristila je avione i za dejstva po dubini okupirane teritorije. Tako su avioni iz eskadrila Srpske avijatike u toku pripremnih operacija za proboj Solunskog fronta, bombardovali Sofiju 30. septembra 1916. a 25. oktobra 1916. godine, brojne neprijateljske objekte u dubini bugarske teritorije. Leto 1918. na Solunskom frontu je proteklo u znaku poslednjih priprema za konačnu savezničku ofanzivu. Jedinice Srpske avijatike intenzivirale su svoje zadatke, od trenaže preko izviđanja tokom kojih su detaljno snimane fortifikacije i raspored neprijateljskih trupa, do lovačkih patrola u cilju gonjenja neprijateljskih aviona. U borbama za Bitolj i Kajmakčalan, pored najvećeg doprinosa koji je dala Srpska vojska, Srpska avijatika izvršila je preko 300 borbenih letova. Tokom proboja fronta francuski, srpski i ruski vazduhoplovci izvršili su veliki broj zadataka, 90 u prvom danu ofanzive, ali je nakon 24. septembra došlo je do naglog pada aktivnosti Srpske avijatike. Kao što je na nekim delovima fronta srpska pešadija napredovala brže od pojedinih savezničkih konjičkih jedinica, tako je i avijatika izbačena iz borbe budući da njeni aeroplani nisu imali dovoljan dolet da sa postojećih aerodroma u severnoj Grčkoj isprate svakodnevno pomeranje linije fronta.