Dusko Babic Tvrde korice,vrlo dobro ocuvana 269 strana M-52

ISBN: Ostalo Autor: Domaći Tip: Jednojezični Vrsta: Pravopisni rečnici Jezik: Srpski Pun naslov : REČNIK GRAMATIČKIH I KNJIŽEVNIH TERMINA, PRAVOPISNIH OBLIKA, FRAZA I DUBLETA ZA SREDNJU ŠKOLU Autor : Borivoje G. ĐUKIĆ Izdavač : Autorsko izdanje - Beograd ; 1989god. Stanje : Veoma dobro(4)

1. Rečnik književnih termina stilske figure 2. Rečnik jezičkih nedoumica 3. Džepni pravopis srpskoga jezika. Lepo očuvane. Sifra adp18.1

Recnik gramatičkih i književnih termina- Borivoje Đukić

B. Djukic, Recnik gramatickih i knjizevnih termina Borivoje G. Djukic, Beograd,1991, 367 strana, mek povez. Knjiga je NOVA, NEKORISCENA.

odlična

61077) Englesko srpsko ruski rečnik međunarodnih standardizovanih termina informatike i računarstva sa glosarom , Dj. L. Roganović , Književno izdavačka zadruga Centar Beograd 1998 , oko 6000 termina, tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , 446 strana

Opis proizvoda Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ''li'' i ''ne''. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja.

Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ''li'' i ''ne''. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja.

MARIJA RENATA MAJENOVA TEORIJSKA POETIKA - problemi jezika Prevod i pogovor - Biserka Rajčić Izdavač - Službeni glasnik, Beograd Godina - 2009 462 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Književne nauke, umetnost, kultura - Kolekcija Osnova ISBN - 978-86-519-0221-8 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: Uvod u prvo izdanje Uvod u drugo izdanje I POGLAVLJE: PREGLED STANOVIŠTA U OBLASTI POETIKE II POGLAVLJE: JEZIK POEZIJE, POETSKI JEZIK - ISTORIJA PROBLEMA III POGLAVLJE: NAJOPŠTIJE PRETPOSTAVKE I POJMOVI 1. Klasični predlozi semiotike umetnosti: J Mukaržovski i Č Moris 2. Semiotika umetnosti sovjetske škole (Tartu) 3. Semiotika poezije i jezička problematika4. Premise izlaganja 5. Opštesemiotički pojmovi i termini 6. Osnovna znakovna jedinica u jeziku: morfema – reč – rečenica 7. Presupozicije – implikacije - performativi 8. Morfema – reč – rečenica s tačke gledišta Pirsove klasifikacije znakova 9. Pojam metajezika i metateksta 10. Pojam citiranog izraza i komunikacijska situacija književnosti 11. Rekapitulacija Rečnik pojmova ANEKS III POGLAVLJA: Pokušaj analize nekih vizuelnih znakova IV POGLAVLJE: REČNIK I GRAMATIKA1. Načela izdvajanja znakotvornih nivoa u jeziku 2. Osnovne znakotvorne operacije3. Gramatika - prenošenje sadržaja4. Doživljaj gramatičkih kategorija 5. Formalni paralelizam 6. Struktura rečnika7. Rečnik - mogućnosti klasifikacije 8. Rečnik - pridavanje simboličke vrednosti9. Pesnikov individualni rečnik - stilističko polje10. Metafora V POGLAVLJE: STRUKTURA TEKSTA 1. Pojam teksta - pojam aktuelnog raščlanjavanja rečenice - pojam koherentnog teksta 2. Usmena poruka, usmeni književni tekst, pisani književni tekst 3. Osnovne strukture iskaza i problem koherentnosti4. Književni tekst - pojam celine i pojam okvira 5. Pisani književni tekst kao monolog i inorodne strukture6. Drugi tipovi uvođenja metajezičke i metatekstovne informacije7. Pokušaj analize Akermanskih stepa s tačke gledišta koherentnosti teksta VI POGLAVLJE: STIL, STILIZACIJA, STILISTIKA1. Pojam stila u savremenoj kulturnoj antropologiji2. Genera dicendi3. Aticizam i azijanizam 4. Struktura pojma „ genus dicendi“ 5. Antiklasicistički prelom 6. Savremene polemike oko „ stila“ 7. Semiotički predlog pojma stil 8. Stilizacija9. Stilistika VII POGLAVLJE: STIH I PROZA FONETSKA ORGANIZACIJA TEKSTA1. Stih i umetnost 2. Prozodija u pisanom i usmenom tekstu3. Organizacija proze4. Stih i stihotvorni elementi Stih, sistem, metarJezičke vrednosti konstanti Struktura jezika i tipični poljski metroviKonstante i tendencije Ograničenja i mogućnostiZapis ili fonički oblik stihaSemantika sistema, metra i stihaZvučna ponavljanja Zaključak Koja reč o Majenovi i njenoj Teorijskoj poetici (Biserka Rajčić) Napomena prevodioca Imenski registar "Studija Marije Renate Majenove, dugogodišnjeg rukovodioca projekta Poetika u Institutu za proučavanje književnosti Poljske akademije nauka, profesora teorije književnosti na Varšavskom univerzitetu, objavljivana je dva puta kao priručnik. Teorijska poetika Majenove podeljena je u sedam poglavlja. U prva tri bavi se definisanjem istraživačkih metoda, istorijom pojma „ jezik“ , rečnikom i gramatikom ili znakotvornim nivoima jezika, u sledeća tri strukturom teksta, pojmom stila, stilizacije i stilistike, pitanjima stiha i proze, dok je sedmo poglavlje neka vrsta rezimea. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Maria Mayenowa

Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ``li`` i ``ne``. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja. Format: 21 x 29 cm Broj strana: 64 Povez knjige: Broš Pismo: ćirilica

Opis Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ''li'' i ''ne''. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja. Format: 21 x 29 cm Broj strana: 64 Povez knjige: Broš Pismo: ćirilica

Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ''li'' i ''ne''. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja. Format: 21 x 29 cm Broj strana: 64 Povez knjige: Broš Pismo: ćirilica

Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ''li'' i ''ne''. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja. Uzrast:7 Broj strana: 56 Format: 210x290 Pismo: ćirilica Povez: Mek ISBN: 9788660351168 Brend: KROZ IGRU DO ZNANJA Ilustrator: Jasna Ignjatović

Opis proizvoda Radna sveska iz srpskog jezika omogućava deci da kroz maštovite zadatke savladaju tehnike čitanja i pisanja. Zatim, savladavaće pravopis i latinično pismo, pravilno prepričavanje i pisanje na zadatu temu. Kroz vežbanje, naučiće raspoznavanje vrsta rečenice i glavnih delova rečenice. Savladaće rastavljanje reči na slogove, pravilnu upotrebu velikog slova i rečca ''li'' i ''ne''. Kroz pesme, bajke i basne, deca će lakše zapamtiti pojedine književne termine i obogatiti svoj rečnik. Radna sveska sadrži veliki broj precizno formulisanih pitanja, ukrštenica, rebusa i ostalih zanimljivih zadataka koji predviđaju aktivno učešće deteta i primenu stečenih znanja. Uzrast:7 Broj strana: 56 Format: 210x290 Pismo: ćirilica Povez: Mek ISBN: 9788660351168 Brend: KROZ IGRU DO ZNANJA Ilustrator: Jasna Ignjatović

Henrik Markjevič NAUKA O KNJIŽEVNOSTI *6384*11-2022 Henrik Markjevič autor Izdavač: NOLIT, Beograd 1974.g Književnost i civilizacija tvrd šiven povez -platno, latinica,strana 388,format: 20cm,težina 520.grama stanje:odlično očuvana.-nema ispisivanja Knjiga Henrika Markjeviča, redov­nog profesora Jagjelonskog univerzi­teta u Krakovu, predstavlja pokušaj analize i razvijanja osnovnih pojmo­va marksističke nauke o književno­sti. Pri tome on krajnje nedogmatično i otvoreno stupa u dijalog sa drugim savremenim pravcima književnoteorijskih istraživanja, spreman da i iz nemarksističkih književnoteorijskih pravaca preuzme ono što po njegovom uverenju predstavlja stva­ran doprinos savremenom proučava­nju književnosti. Treba priznati da marksistička književna kritika i teo­rija književnosti nije uvek bila spremna za takav dijalog, bez koga je nemoguće danas izgraditi jednu marksističku nauku o književnosti, spremnu da relevantno govori o osnovnim problemima književnoteorijskog proučavanja. U tom pogledu, knjiga profesora Markjeviča ima izuzetan značaj kao pokušaj da se na širokoj osnovi modernog teorij­skog proučavanja književnosti iz­gradi jedna otvorena marksistička nauka o književnosti. Henrik Markievicz, prvobitno Herman Markievicz (rođen 16. novembra 1922. u Krakovu, umro 31. oktobra 2013., - poljski filolog, profesor humanističkih nauka (1956), teoretičar i istoričar književnosti, od 1956 profesor Jagelonskog univerziteta u 1989–2002 glavni urednik Poljskog biografskog rečnika

Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović; rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) bio je srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život, Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine. Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. Povez: tvrdokoričeni sa zaštitnim omotačem korica, broj stranica: 402, dimenzije: 19,6 x 12,5 cm, izdanje Nolit, Beograd, 1980.g.

U dobrom stanju Zlatni paviljon : roman / Jukio Mišima ; prevod s japanskog i predgovor Dejan Razić Jedinstveni naslov Kinkakuji. srpski jezik Vrsta građe roman Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1982 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 283 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Razić, Dejan, 1935-1986 = Razić, Dejan, 1935-1986 Zbirka Biblioteka Nolit. Proza Prevod dela: Kinkakuji Predgovor: str. 7-18. Predmetne odrednice Mišima, Jukio, 1925-1970 Mishima, Yukio, 1925-1970 = Mišima, Jukio, 1925-1970 Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo. Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najcitaniji, a ubrzo i najprevodeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapad- njacke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, isticuci se kao izvrstan tumac japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okoncao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski nacin, zahtevajuci da se njegova odsecena glava preda japanskom caru. Taj dogadaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajuci mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog znacajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju.

DAJSEC TEITARO SUZUKI ERIH FROM ZEN BUDIZAM I PSIHOANALIZA Predgovor - Čedomil Veljačić Prevod - Branko Vučićević Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1964 270 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Sazvežđa Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima potpis prethodnog vlasnika na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ČEDOMIL VELJAČIĆ - Zen i zapadna misao ZEN BUDIZAM I deo - Predavanja o zen-budizmu 1. Istok i Zapad 2. Nesvesnost u zen-budizmu 3. `Ja` kao pojam u zen-budizmu 4. Koan 5. Pet stupnjeva II deo - Istorijska pozadina zen-budizma Zen u odnosu na budizam uopšte Istorija zena III deo - Zen i japanska kultura 1. Slikarstvo 2. Književnost: haiku 3. Mačevanje 4. Čajna ceremonija IV deo - Egzistencijalizam, pragmatizam i zen PSIHOANALIZA I ZEN BUDIZAM 1. Današnja spiritualna kriza i uloga psihoanalize 2. Vrednost i ciljevi u Frojdovoj koncpeciji psihoanalize 3. Priroda blagostanja - čovekova psihička evolucija 4. Priroda svesti potiskivanja (represije) i depresije 5. Načela zen-budizma 6. Depresija i prosvetljenje Napomene `Često se precenjuje i na Istoku, a još više na Zapadu, raznorodnost pa i suprotnost azijske i evropske kulture.Retko je koja pojava azijske kulture zaista toliko specifičan izraz svoje sredine kao što je to na prvi pogled zen budizam na Dalekom istoku. Sve veći interes zapadnog sveta za zen u posljednje vrijeme može se, barem u određenoj meri, svesti i na pomodni uspjeh istočne egzotikeu iživelim i zamorenim metropolama, gde ideja koegzistencije teško prodire dalje od ideologije koegzistencijalizma. Pa ipak, evropski interes za zen je pojava čiji zanimljivi razvoj možemo pratiti kroz više decenija, on nije tek površinski hobby posleratnog rastrojstva. Na drugoj strani, i sam naziv zen budizam ukazuje na prostornu i vremensku složenost ove pojave u azijskim kulturnoistorijskim razmerama. Videćemo da je zen japanizirani oblik starijeg kineskog termina, koji opet nije izvorno kineski nego indijski iz budističkog izvora. Tako je već samo ime ovog pokreta derivat određenih zbivanja koja su trajala preko hiljadu godina na nepreglednim prostranstvima Azije... Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Daisetsu Teitaro Erich Fromm Zen Buddhism Psychoanalysis

Poveta na predlistu (v. sliku), inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Autor - osoba Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 = Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 Naslov Oblomov / Ivan Gončarov ; [preveo s ruskog Milovan Đ. Glišić] Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1967 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 464 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Nedeljković, Dragan, 1925-2015 = Nedeljković, Dragan, 1925-2015 Zbirka Popularna knjiga (Karton) Napomene Prevod dela: Oblomov / I. A. Gončarov Predgovor / Dragan Nedeljković: str. 5-13 Rečnik manje poznatih reči i izraza: str. 463-[465]. Roman je dobio ime po glavnom junaku Ilji Iljiču Oblomovu koji je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćene energije i potencijala. Međutim, on je zakočen nerealnim strahovima od života i postaje simbol mlađih generacija koje ne znaju šta žele od života, koji depresiju ubrajaju u karakterne osobine. Radnja romana odvija se u Rusiji između 1819. i 1856. godine u Sankt Peterburgu. Veći deo radnje odvija se u neurednom krevetu mladog Oblomova, iz kog nikako ne može da ustane. Nekoliko puta pokušava da obuje papuče ali bezvoljni pokušaji ga uvek vraćaju nazad u krevet. Ovaj prizor sa papučama simbolično govori o apsurdnosti jednog postojanja. Oblomov shvata da odustajanje traži najmanje zalaganja i energije pa je njegovo čitavo funkcionisanje bazirano na odustajanju. On odustaje od preseljena, ljubavi, obrazovanja i na kraju i od samog života. Roman Oblomov je socijalno-psihološki roman u 4 dela koji kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča tretira fenomen „suvišnog čoveka“, ali i daje oštru kritiku ruskog društva prve polovine XIX veka. Oblomov je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćenih potencijala, koji zbog slabe volje, zastarelog vaspitanja i nerealnih strahova od života ne uspeva da se ostvari ni na poslovnom, ni na društvenom, ni na ličnom planu. Lik Oblomova postao je veoma brzo tipski lik svetske književnosti, sinonim za bezvoljnost i pasivnost društveno nekorisnog pojedinca, dok je pojam „oblomovština“ postao simbol inertnosti i apatije onog dela ruskog plemstva koje i pored sveg obrazovanja i plemenitosti nema u svojim redovima aktivne i za život sposobne ljude koji bi Rusiju mogli povesti putem napretka. MG8 (N)

Nikola Milošević Roman Miloša CrnjanskogTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruНикола Милошевић (Сарајево, 17. април 1929 — Београд, 24. јануар 2007) био је српски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар, академик САНУ, лидер Српске либералне странке.Живот и делоНикола Милошевић је рођен у Сарајеву 1929. године, гимназију је завршио у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. На истом факултету је магистрирао и докторирао. Био је редовни професор Теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду од 1969. године до пензионисања. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године.Посебно се ангажовао 1968. на студентским демонстрацијама. Запамћен је по својим свакодневним, ироничним и духовитим коментарима уводних чланака листа „Политика“.Био је један од интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке, лидер Српске либералне странке, оштри критичар режима Слободана Милошевића, а од 2003. године био је народни посланик у Скупштини Србије. Преминуо је у Београду 24. јануара 2007. године после дуге и тешке болести у 78. години живота.У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици. Важио је за доброг предавача цењеног међу својим студентима. О њему као предавачу посебно је повољно писао његов студент Мило Ломпар. Милошевић је радо држао и јавна предавања о различитим филозофским темама. Током 80-их година 20. века био је један од најактивнијих предавача на јавним предањима (по броју предавања испред њега су били Бранко Павловић и Владета Јеротић).Тумачећи различита књижевна дела развио је специфични метод књижевне херменеутике где је настојао, проналазећи недоследности у филозофским и књижевним делима (у филозофским делима те противуречности се, по Милошевићевој мишљењу, састоје у логичкој недоследности док се у књижевним делима састоје у неубедљивој психолошкој мотивацији ликова), да открије и протумачи психолошку или идеолошку мотивисаност творца одређеног дела.[1][2]Теоријски доприносПсихологија знања и филозофска антропологија биле су предмет научно-филозофског рада Николе Милошевића, преточеног у двадесетак књига, почев од дела "Огледи из антропологије" ("Антрополошки есеји") за које је добио НОЛИТ-ову награду 1964. године, па до књиге "Истина и илузија" (2001). Остајући доследан свом путу истине и поштења, одбио је својевремено да прими Награду "Исидора Секулић" и Октобарску награду града Београда. Родоначелник је филозофије диференције, односно учења које се може сажети на следећи начин: Све оно што спознајемо увек је диференцирано, али никада на исти начин и у истој мери. Кроз овакву диференцирану оптику ваља сагледавати и однос психолошких и социјалних чинилаца, проблем слободе воље и слободе избора. Указао је и у својим делима доказао да увек бира нека одређена личност, са одређеним душевним склопом, те да ту личност опредељује психолошки чинилац који (унапред) одређује за коју ће се могућност личност определити ("Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити" - Истина и илузија; Скица за мој поглед на свет). Психолошка структура једне личности је одређена, детерминисана, за разлику од "људске природе", неодређеног термина добијеног неоснованом хипергенерализацијом.Покушао је Никола Милошевић да заснује и једну нову дисциплину - психологију знања, која би се бавила односима између духовних творевина и психичких чинилаца, кроз сагледавање читаве лепезе "различитих односа зависности између теоријске и и уметничке стварности с једне стране, и психолошке равни с друге стране". Закључио је да свака усмереност претпоставља неки угао гледања, а самим тим и неки угао деформације, тако да се нужно јавља једностраност, на коју опет делују различити психолошки чиниоци који обитавају у душевном склопу свих стваралаца. Психологија знања претпоставља иманентну анализу, која подразумева трагање за противречностима у склопу неке теоријске творевине, али не остаје заробљена у њеним оквирима.Најпознатије су му књиге:Антрополошки есеји,Роман Милоша Црњанског,Негативан јунак,Идеологија, психологија и стваралаштво,Андрић и Крлежа као антиподи,Зиданица на песку,Шта Лукач дугује Ничеу,Филозофија структурализма,Достојевски као мислилац,Марксизам и језуитизам,Психологија знања,Антиномија марксистичких идеологија,Православље и демократијаЦарство Божије на земљи. Филозофија диференцијеИма ли историја смислаФилозофија и психологијаНит Михољског летаКутија од ораховог дрветаСенке минулих љубавиПрофесор Милошевић је своју личну библиотеку са више хиљада књига завештао Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова супруга и син предали су књиге, преписку, белешке и осталу Николину заоставштину овом факултету, на којем је тако формиран Легат професора Милошевића.9/2

Nikola Milošević Roman Miloša CrnjanskogTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruНикола Милошевић (Сарајево, 17. април 1929 — Београд, 24. јануар 2007) био је српски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар, академик САНУ, лидер Српске либералне странке.Живот и делоНикола Милошевић је рођен у Сарајеву 1929. године, гимназију је завршио у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. На истом факултету је магистрирао и докторирао. Био је редовни професор Теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду од 1969. године до пензионисања. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године.Посебно се ангажовао 1968. на студентским демонстрацијама. Запамћен је по својим свакодневним, ироничним и духовитим коментарима уводних чланака листа „Политика“.Био је један од интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке, лидер Српске либералне странке, оштри критичар режима Слободана Милошевића, а од 2003. године био је народни посланик у Скупштини Србије. Преминуо је у Београду 24. јануара 2007. године после дуге и тешке болести у 78. години живота.У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици. Важио је за доброг предавача цењеног међу својим студентима. О њему као предавачу посебно је повољно писао његов студент Мило Ломпар. Милошевић је радо држао и јавна предавања о различитим филозофским темама. Током 80-их година 20. века био је један од најактивнијих предавача на јавним предањима (по броју предавања испред њега су били Бранко Павловић и Владета Јеротић).Тумачећи различита књижевна дела развио је специфични метод књижевне херменеутике где је настојао, проналазећи недоследности у филозофским и књижевним делима (у филозофским делима те противуречности се, по Милошевићевој мишљењу, састоје у логичкој недоследности док се у књижевним делима састоје у неубедљивој психолошкој мотивацији ликова), да открије и протумачи психолошку или идеолошку мотивисаност творца одређеног дела.[1][2]Теоријски доприносПсихологија знања и филозофска антропологија биле су предмет научно-филозофског рада Николе Милошевића, преточеног у двадесетак књига, почев од дела "Огледи из антропологије" ("Антрополошки есеји") за које је добио НОЛИТ-ову награду 1964. године, па до књиге "Истина и илузија" (2001). Остајући доследан свом путу истине и поштења, одбио је својевремено да прими Награду "Исидора Секулић" и Октобарску награду града Београда. Родоначелник је филозофије диференције, односно учења које се може сажети на следећи начин: Све оно што спознајемо увек је диференцирано, али никада на исти начин и у истој мери. Кроз овакву диференцирану оптику ваља сагледавати и однос психолошких и социјалних чинилаца, проблем слободе воље и слободе избора. Указао је и у својим делима доказао да увек бира нека одређена личност, са одређеним душевним склопом, те да ту личност опредељује психолошки чинилац који (унапред) одређује за коју ће се могућност личност определити ("Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити" - Истина и илузија; Скица за мој поглед на свет). Психолошка структура једне личности је одређена, детерминисана, за разлику од "људске природе", неодређеног термина добијеног неоснованом хипергенерализацијом.Покушао је Никола Милошевић да заснује и једну нову дисциплину - психологију знања, која би се бавила односима између духовних творевина и психичких чинилаца, кроз сагледавање читаве лепезе "различитих односа зависности између теоријске и и уметничке стварности с једне стране, и психолошке равни с друге стране". Закључио је да свака усмереност претпоставља неки угао гледања, а самим тим и неки угао деформације, тако да се нужно јавља једностраност, на коју опет делују различити психолошки чиниоци који обитавају у душевном склопу свих стваралаца. Психологија знања претпоставља иманентну анализу, која подразумева трагање за противречностима у склопу неке теоријске творевине, али не остаје заробљена у њеним оквирима.Најпознатије су му књиге:Антрополошки есеји,Роман Милоша Црњанског,Негативан јунак,Идеологија, психологија и стваралаштво,Андрић и Крлежа као антиподи,Зиданица на песку,Шта Лукач дугује Ничеу,Филозофија структурализма,Достојевски као мислилац,Марксизам и језуитизам,Психологија знања,Антиномија марксистичких идеологија,Православље и демократијаЦарство Божије на земљи. Филозофија диференцијеИма ли историја смислаФилозофија и психологијаНит Михољског летаКутија од ораховог дрветаСенке минулих љубавиПрофесор Милошевић је своју личну библиотеку са више хиљада књига завештао Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова супруга и син предали су књиге, преписку, белешке и осталу Николину заоставштину овом факултету, на којем је тако формиран Легат професора Милошевића.9/2

Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Roman Miloša Crnjanskog : problem univerzalnog iskaza / Nikola Milošević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1970 (Beograd : Kultura) Fizički opis 259 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 63 ; knj. 427 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Crnjanski, Miloš, 1893-1977 – Romani Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija - ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG90

Povelja, 2014. Knjiga nekorišćena, ali dobila pegice usled premeštanja s police na policu. ILIJA BAKIĆ: VREME ZVANO TELO Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli. U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama. Kajoko Jamasaki (Kanazava, 14. septembar 1956) jeste profesorka japanologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pesnikinja i književna prevoditeljka.[1] Biografija Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu (Japan). Bila je na specijalizaciji od 1979. do 1980. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Godine 1981. boravila je na specijalizaciji na Institutu za glasbeno narodopisje (SAZU) u Ljubljani. Magistrirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.[2] Članstvo Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije Član Srpskog književnog društva, potpresednica Upravnog odbora Član Nihongo kyoiku renraku kaigi (Asocijacija nastavnika japanskog jezika kao stranog, Tokio) Član AEJ (Asocijacija profesora japanskog jezika kao stranog u Evropi) Saradnik Matice srpske Bibliografija Poezija Torino tameni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1995. Ubusuna, rodina, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1999. Bara: mishiranu kuni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 2001. Hisoyakana asa, Shoshi Yamada, Tokyo, 2004. Atosu, shizukana tabibito, Shoshi Yamada, Tokyo, 2008. Skriveno jutro, Centar za kulturu, Palanka 2001. Rodina, ubusuna, Studentski kulturni centar, Beograd, 2004. Sanovnik, reka, Rad, Beograd, 2005. Olujni breg, Rad, Beograd, 2008. Zbirka eseja Kaitai jugosurabia, – Tokyo: Asahi shuppan, 1993. Aruhi mura wa senjo ni natta, – Tokyo: Shueisha, 1995. Sokokara aoi yami ga sasayaki, – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2003. Studija Japanska avangardna poezija: u poređenju sa srpskom poezijom, Filip Višnjić Beograd, 2004. Antologija Četiri godišnja doba: savremena japanska haiku poezija, 1. izdanje – Beograd: Nova, 1994. Uvodna studija; izbor i komentari (zajedno sa H. Jamasaki-Vukelićem i S. Mitrovićem), 2. dopunjeno izdanje, Studentski kulturni centar, Beograd. Tekst za kompoziciju Torino tameni, za mešoviti hor (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Ongaku no tomo sha, 2000. Bara, mishiranu kuni, (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2008. Hikari o mamoru mono tachi, za ženski hor i klavir (kompozitor: Ko Matsushita), – Tokyo: Kawai, 2008. Miohayami, kantata za mešoviti hor, klavir i udaraljke (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2009. Prevod Wakaki hi no kanashimi/Danilo Kiš, prevod dela Rani jadi na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1995. Shisha no hyakka jiten/Danilo Kiš, prevod dela Enciklopedija mrtvih na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1999. Niwa, hai/Danilo Kiš, prevod dela Bašta, pepeo na japanski – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2009. Literatura o piscu SUGA, Atsuko: Tabi dewa nazeka yoku nemuri, Tori no tameni, Gojuso/Atsuko Suga //Hon ni yomarete (Knjige su me čitale). – Tokyo: 1998. Wada, Tadahiko: Venetsuiya, mizuno yume (Venecija, san o vodi). – Tokyo: Chikuma shobo, 2000. pp. 273-274; Koe, imidewa naku (Glanovi, ne značenje). – Tokyo: Heibonsha, 2004. pp. 25-36., 37-49.. pp. 127-139. GENDAISHI daijiten (Veliki rečnik savremene poezije):Yamasaki, Kayoko / Motoo Ando, Makoto Ooka, Minoru Nakamura //Gendaishi daijiten (Veliki rečnik savremene poezije): –Tokyo, 2008. pp. 676–677. – Rečnička odrednica. BOŠKOVIĆ, Dragan: (Bez)utešno putovanje / Dragan Bošković // Književni magazin: Mesečnik Srpskog književnog društva. – Beograd : Srpsko književno društvo. – br. 55 – 56 (januar – februar 2006). pp. 39–40. Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005; Kada se vode povuku / Dragan Bošković // Povelja: časopis za književnst, umetnost i kulturu: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. – god. XXXIV, 3/2004. pp. 179–181. – Prikaz knjige „Rodina, ubusuna“, SKC, Beograd, 2004. VUČKOVIĆ, Radovan: Monografija o japanskoj avangardnoj poeziji// Književna istorija. – Beograd:za književnost i umetnost, XXVII, br. 127 (2005). pp. 709–713. - Prikaz knjige „Japanska avangardna poezija u poređenju sa srpskom“, Filip Višnjić, Beograd, 2004. VESELINOVIĆ, Sonja: Pesma ispod prozirnog sveta / Sonja Veselinović // Beogradski književni časopis, Književno društvo „Hiperboreja“ Beograd. – god. II, br. 5 (15. decembar 2006). pp. 212–214. – Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005. NENADOVIĆ, Svetlana: Kajoko Jamasaki-Vukelić: / Svetlana Nenadović //Dete je otac čoveka. knj.3. –Beograd: Radio-televizije Srbije, 2008. pp. 88-93. – Intervju. (Biblioteka Knjiga sećanja) STOJANOVIĆ – Pantović, Bojana: Nebeski oblici: Kajoko Jamasaki: „Rodina, ubusuna“, pogovor Dragan Bošković, SKC, 2004 / Bojana Stojanović – Pantović //Oštar ugao. –Zrenjanin: Agora, 2008. pp. 139–141. Nagrade i priznanja Dobitnik je godišnje nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/96. godinu (Srpski P.E.N. Centar). Povelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (Udruženje književnih prevodilaca Srbije), 2011. Povelja Morave (UKS), 2011.[3]

Antologija mikroeseja XX veka U slobodnoj interpretaciji, mogli bismo svakako reći da je mikroesej žanr kratkog metra pisan tehnikom razobličavanja, razotkrivanja, odnosno, demistifikovanja. Idealna forma našeg vremena: istovremeno i brz i dinamičan, i eksplicitan i ekspresivan... Mikroesej predstavlja jednu bezgranično veliku, intrigantnu i zavodljivu enigmu i, u metaforičnom smislu, neodoljivo podseća na neko „čudno vato biće“ bez identiteta roditelja, bez datuma i mesta rođenja, bez „nasleđene“ krvne grupe, dakle, bez istorije svog postanja... Najveći broj ovih tekstova pokazuje duboku filozofsko-poetičku, intimnu, čulnu i retoričku borbu protiv svakog sižea. U njima nema nikakvog minimalnog narativnog konteksta, epifanijska gnezda se smenjuju sistemom arhetipskog poimanja kristalizacije koji podrazumeva sticaj unutrašnje i spoljne svetlosti, podsvesti i asocijativnosti i jezika (mikroteksta) kao polazišta za dalju čitaočevu dokvalifikaciju. Znači, u pitanju nije žanrovski ili metažanrovski jednosmerni postulat koji se bavi suštinom eseja kao interpretacije već polazište i ishod po sebi, lirska i transcendentalna anarhija ili erotika u kojoj se stvari, pojave, pojmovi, fenomeni, iskustva, stanja i saznanja oslobađaju bilo kakvog nepoetičkog sistema i predočavaju se kao podsticaj za destabilizaciju duše u najpozitivnijem smislu tako da je njihova preotvorenost i provokativnost sve manje citatna a sve više zenovska… „Od svih stvari čovek je najviše dužan, i sve većim progresom civilizacije čovek se oseća dužan sve većem broju stvari. On je dužan Bogu i vasioni, Suncu, Mesecu i zvezdama; dužan je letu i zimi, proleću i jeseni, danu i noći, vazduhu, zemlji i kamenju, dužan je bilju i životinjama, bregovima i ravnicama, morima i rekama; dužan je svojim roditeljima, porodici, narodu, društvu, domovini, religiji; dužan je svim ljudima koji žive, koji su živeli i koji će živeti. Otud je u svakom čoveku samo mikroskopski malen deo koji on može nazvati svojim, za koji ne duguje nikom.“ – Božidar Knežević Jovan Dučić * Ivo Andrić * Anica Savić Rebac * Stanislav Vinaver * Isidora Sekulić * Miloš Crnjanski * Ksenija Atanasijević * Rastko Petrović * Momčilo Nastasijević * Dušan Radović * Aleksandar Tišma * Vladeta Jerotić * Jovan Ćirilov * Leonid Šejka * Živojin Pavlović * Branko Miljković * Danilo Kiš * Vojislav Despotov * Ljubomir Simović * Jovica Aćin * Jovan Zivlak * Radmila Lazić Prva antologija crtica, meditativne proze savremenih srpskih književnika. Idealna forma našeg vremena, mikroesej je brz i dinamičan, eksplicitan i ekspresivan, i obuhvata sve večne teme. Razmišljanja sedamdeset sedam pisaca i stvaralaca o čoveku, životu, književnosti, ljubavi izvanredna su riznica mudrosti i lepote ljudske duše. / 3 pitanja za… Zorana Bognara: „Tečni kristal“ Zorana Bognara, pesnika, esejiste, proznog pisca i književnog kritičara prva je antologija crtica, meditativne proze savremenih srpskih književnika. Povodom izlaska ove zbirke mikroeseja dobili smo odgovore na tri ključna pitanja. Kako je izgledalo prikupljanje materijala za knjigu „Tečni kristal“? Prikupljanje materijala i građe za ovu i ovakvu knjigu počelo je još početkom devedesetih, kada sam brižno isecao i „arhivirao“ lucidne univerzalne mikroeseje (bez obzira na to da li je reč o urbanom ili ruralnom, antropološkom, ontološkom, lirskom, filozofskom, lingvističkom ili nekom drugom mikroeseju) svojih kolega. Suočen sa činjenicom da je veliki broj naših pisaca pisao, negovao i objavljivao mikroeseje, a da gotovo nijednom od njih ovaj žanr nije primaran, pa samim tim ni taj deo njihovog književnog rada nije na najadekvatniji način vrednovan – odlučio sam da priredim ovu antologiju i da sve ove volšebne, univerzalne i, poput tečnog kristala, svevremene mikroeseje pokušam da spasem od zaborava i da ih, ovako okupljene na jednom mestu, ponudim književnom establišmentu, odnosno, kompetentnim čitačima i tumačima na „naknadno i/ili novo“ vrednovanje, kako bi, napokon, dobili jednu relevantniju i temeljniju recepciju u kontekstu savremene srpske književnosti. Šta će čitaoci pronaći u ovoj svojevrsnoj zbirci mikroeseja? Zašto baš mikroeseji? Šta je, zapravo, mikroesej? Ni u jednom rečniku stranih reči ili termina zasigurno nećete naći eksplicitno objašnjenje ovog pojma. No, u slobodnoj interpretaciji, mogli bismo svakako reći da je mikroesej žanr kratkog metra pisan tehnikom razobličavanja, razotkrivanja, odnosno, demistifikovanja. Mikroesej je idealna forma našeg vremena: istovremeno i brz i dinamičan, i eksplicitan i ekspresivan... Andrić ga je u knjizi Znakovi pored puta „krstio“ kao meditativna proza, drugi su ga nazivali poetskofenomenološkim refleksijama, crticama, kontemplacijama ili pak reminiscencijama – no, ipak, on u svom imenu objedinjuje i žanrovski najpreciznije određuje sve navedene termine... Kao idejni tvorac i autor ove antologije, preuzeo sam „obavezu“ i odgovornost da, uz osnovne postulate i kriterijume, na ovom mestu odredim i maksimalnu dužinu mikroeseja koja ni u kom slučaju nije mogla i nije smela biti duža od dve stranice knjižnog bloka. Kako ste odlučili koje književnike ćete uvrstiti u ovu antologiju? Svedoci smo da su od naših pisaca upravo najveća imena negovala kratku formu. Da bih priredio ovu i ovakvu antologiju, morao sam pribeći jednom ozbiljnijem i konciznijem istraživačkom i priređivačkom radu koji se zasnivao na gotovo svakodnevnom traganju po registrima i signaturama u Narodnoj biblioteci Srbije, Biblioteci grada Beograda, ali i po mnogim kućnim bibliotekama svojih kolega koji imaju i takve raritete kao što su knjige mikroeseja pojedinih pisaca s početka dvadesetog veka... / Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2006 Br. str.: 277 Povez: tvrd Format: 21cm Pismo: latinica