Александар Г. Ђуровић рођен је 1958. у Сарајеву. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду. Објавио је књиге За њу од нас (1998), Пречиста красна (2002) и Срцеплов кроз Мимовек (2004). Живи и ради у Београду. Уђе мој Зијад у трамвај, био је духа доказ, негде на Маријин Двору, код музеја и парка, и рече кондуктеру, стари, је ли на показ, динари још су били, није била марка. У нашем граду све је вртешка било и варка. Кондуктер, као винар из подрума извучен, климањем као шарка претећу присност скрати, Зијад се осмехну благо, као учтив и учен, из џепа извуче динар и динар у џеп врати. Ту, на Маријин Двору, код парка и музеја, или код „Радничког” кина, Зијад је просуо фору, расадник идеја, из фабрике факина. Расли смо заједно, Зијад, Срби би рекли, Зија, јарани, и он, и ја. Сарајево то је где се види ко је кад оркан ћарлија. Фадиле, немој, Фадиле, љубав је радњу радила, шкиљили смо кроз рашље у њу и њеног Фадила. Месец поче да кашље, поноћ је миром гладила дрворед стари, бујни, кога је младост младила. Фадиле, немој, Фадиле, дери, Фадиле, дери, звезде су асфалт кадиле, жмиркали небодери. Када је севнула праћка другара једног, Исе, јебаћу вам матер, урлао је Фадил, на наше обрисе: Грбавицом целом бежали смо, Зијо, од „Лава” до „Ларисе”. Стадион „Жеље”, Храсно, трибине боје грао, гостује „Звезда”, јасно, запад је прокључао. Звиждук и небо пуче, од застава, од вике, Џаја, ма ко га мари, играју Осим и Пике. Семенке и сомуни, и свуда шибицари, нуткају војнике. Окрећем главу десно и лево према Зију, где је, зашто га нема, дланови дрхтај крију. Хтедох да сечем вене кад видех, Зијо, то је, сав у бело-црвене, сјајне „Звездине” боје, обучен, врућ ко тостер и хладан попут кладе, носећи „Звездин” постер, у „Жељин” забран стаде. Ово само будале, знало се, могу да раде. И то је само њему, хајвану, могло да дуне, спреман да заради коју да га бабо не куне, он је носио кесу тарифом да је пуне, заузврат нудећи себе ко хоће да га пљуне. Док смо јели сомуне, док смо празнили касу, маса је стока, јаро, јебеш ти ову масу: ту ми истину стару Зијад у очи сасу. Кафе „Једанаест плавих”, били смо у дну собе с погледом на терасу. ... Данас, кад сила труси, кад вуку да би свукли, када је Русија пукла, а и ми са њом пукли, јадац ме један муси и један пробод мукли: зашто су гинули Руси и зашто су се тукли? Зашто су добили рат, а онда, глат, устукли? Анђеле, ти си кинуо и ђаво је посивео: тај Рус је страшно гинуо, јер није лоше живео. Анђеле, ти си минуо и ђаво се расплинуо: тај Рус је боље живео и зато страшно гинуо. Месец је звезду привео, за обрашчић уштинуо. И нису само Руси, незналица блеји, Узбеци и Грузини, Татари и Јевреји; у Другоме рату, да спрече дрп и опељ, гинули су многи народи у блату и Украјинац-Попељ. Када је куцнуо сат Попељ је трљао левицу, био је спреман за рат као чича за девицу, навукао их је Стаљин, тај Велики Брат, и јебао им кевицу. Био је политички комесар лавова и мишева, армије плишаних меда и подераних плишева, Осмог механизованог корпуса генерала Рјабишева. Једине организоване јединице кожних опасача и фишева од Кијева до Винице. Све остало се распало, због кењаца и пишева, као врч од фине глинице. Био је сведок дотура, био је сведок доноса, бесмислених наредби генерала Кирпоноса, био је сведок пораза и лажи што се протура, и погаженог поноса. И успео да сачува, због тога лакше бар ми је, целину свог котачића из разбијеног котура, из растурене армије. Што вадим ту корпусију и причам вам о дусима, зато што волим Русију и што се дивим Русима. И што се руска победа приписује, из злобе, да, и репатим и кусима. Магла је видик стегла а зрела раж је кисла, када је кренуо корпус да гази и да пегла друмом код Пшемисла. Рат је увек суров, не вреди облог Буров, само тим је битник: у центру Болховитин, на десној страни Гуров, на левом крилу Ситник. Све момци, мулци, молци, сви редом комсомолци, ландара им китник, што беху прва брана најезди Германа, шачица и штитник. Попељу, киту-орки, што памти пораз горки, јајца су се стисла, био је у тенку, тридесет четворки, на друму код Пшемисла. Видео је руљу ван разума и смисла, штектали су шарци, рањеници, жене, гомила се тисла, дечица и старци. Падали су људи, тактали тетејци, видео је, мука, бежале су краве и овнови, блејци, бежали од звука. Бежали су некуд, ко стари Хебрејци, од бомби и штука, међу њима први црвеноармејци хаубичког пука. Кад се не зна куда, кад паника коље, кад се не зна шта ће, чекају се муда што пуне пиштоље, а не пуне гаће. Комесар се тада стопио са стеном, чекај, пост вам бабин, зграбио је пушку, „зауер с прстеном”, ловачки карабин. Скочио с машине приправан да гине, куда идеш, керу, и спрашио метак у темени цветак првом паникеру. Видећи да војска бежи ражним снопом, Болховитин, топом, викнуо је, Ситник, удри равним резом, удри митраљезом. Снагом воље луде која фрку плеви, контра доброј вили, пренуо је људе, окренуше цеви, прођоше цивили. Баш тада је фисла, овде код Пшемисла, ракета у дољу, и кренула млада немачка армада ка ражаном пољу. Нека сила рула, ронда или ројда, пусти их, Голојда, хаубице тешке маскирај у коров, и чекај, Сидоров. Немаца је било четр’и пута више, али Руси збише своја чет’ри тенка створена за шорке, тридесет четворке. Чекао се главни да забије чавле, да младићи скоче, чекао се Попељ, сад, распали, Павле – и кланица поче. Викао је главни, кроз куполу пропет, закољите Немца, и ту се четворка показала опет да јој нема премца. Борис, Павле, Иван, и Степан, бонвиван, што гранате баца, тукли су се момци, до јуче питомци, Волођа и Аца. Тресли су се мрави ко сисата блонда, ко црквени чаци, оклопом на оклоп кад кренуше онда блесави дечаци. Ко искусне џомбе, луди преко мере, све раме уз раме, бацили су бомбе, тргли револвере, повадили каме. Церио се Немац, опробани лемац, ко мутав на брашно, хтели су му прићи блесави младићи и гинули страшно. Попељ, слеђен, гледну кроз оптику бедну пропаст очигледну, кад из шуме десно, црвен као рубин, истрча Зарубин. Ура, ура, ура, ко лавина гура, сурова и сура, дивизија цела, с њима Бог ти буди, све озбиљни људи. И тако су Немци, к’о дуванску свитку, испушили битку. А татица Попељ, због победе громке, изгубио момке. Шаптао је тихо Волођи и Аци, блесави дечаци, миловао плаве залеђене главе, измењен у фаци. Чија је то сада небријана брада, реци, Павле, чија, плакала је цела оклопна бригада, плакао сам и ја. Наслов: Час нечасне историје Издавач: Igam Страна: 198 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 12.5x20 cm Година издања: 2006 ИСБН: 86-83927-23-7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! Ilustraciuje: N. Carusina Ivan Sergejevič Sokolov - Mikitov (17. [29] maj 1892, Oseki, Kaluška gubernija — 20. februar 1975, Moskva) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Ivan Sergejevič Sokolov-Mikitov je rođen u Oseki, Kaluška gubernija[4] ​​u porodici Sergeja Nikitiča Sokolova, upravnika šumskog zemljišta bogatih trgovaca Konšina. Godine 1895. porodica se preselila u domovinu svog oca u selo Kislovo, Ugranski okrug, Smolenska oblast). Od pete godine sa ocem je učestvovao u lovu, sa osam je od oca dobio na poklon malokalibarsku pušku Monte Kristo, iz koje je naučio da puca pre nego što je pošao u realnu školu (što je uticalo na njegovo dalja strast za lovom). Kada je imao deset godina, otac ga je odveo u Smolensk, gde ga je rasporedio u Smolensku Aleksandrovsku realnu školu. U školi se Sokolov-Mikitov zainteresovao za ideje revolucije. Zbog učešća u podzemnim revolucionarnim krugovima, Sokolov-Mikitov je izbačen iz petog razreda škole. Godine 1910. Sokolov-Mikitov odlazi u Sankt Peterburg, gde počinje da pohađa poljoprivredne kurseve. Iste godine napisao je svoje prvo delo - bajku `Sol zemlje`. Ubrzo Sokolov-Mikitov shvata da nema sklonosti za poljoprivredne poslove i postaje sve više zainteresovan za književnost. Posećuje književne krugove, upoznaje se sa mnogim poznatim piscima - Aleksejem Remizovim, Aleksandrom Grinom, Vjačeslavom Šiškovim, Mihailom Prišvinom, Aleksandrom Kuprinom. Od 1912. Sokolov-Mikitov je radio u Revelu kao sekretar lista Revel Leaflet. Ubrzo je dobio posao na trgovačkom brodu, posetio mnoge lučke gradove u Evropi i Africi. U vezi sa izbijanjem Prvog svetskog rata vratio se u Rusiju 1915. godine. Tokom rata, Sokolov-Mikitov je, zajedno sa poznatim pilotom Glebom Alehnovičem, leteo na ruskom bombarderu Ilja Muromets. „Upoznao sam februarsku revoluciju na frontu. Kao zamenik frontovskih vojnika, došao je u revolucionarni Petrograd, preplavljen crvenim zastavama. Ovde u Petrogradu. upoznao Oktobarsku revoluciju, slušao Lenjinov govor u sali Tauridske palate; ovde, u redakciji Novaja žizn, upoznao sam A. M. Gorkog i druge pisce, majstore reči, koji su bili ljubazni prema mojim spisima, prvi put sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome šta je postalo moj životni put i sudbina. Revolucija je bila četvrta i poslednja prekretnica u mom životu: postao sam pisac“, sećao se I. Sokolov-Mikitov. Godine 1919. Ivan Sokolov-Mikitov se prijavio kao mornar na trgovački brod Omsk. Međutim, 1920. godine u Engleskoj, brod je uhapšen i prodat na aukciji za dugove. Za Sokolova-Mikitova je počela prisilna emigracija. Godinu dana živi u Engleskoj, a zatim se 1921. seli u Nemačku. Godine 1922. Sokolov-Mikitov se susreo u Berlinu sa Maksimom Gorkim, koji mu je pomogao da dobije dokumenta potrebna za povratak u domovinu. Po povratku u SSSR, Sokolov-Mikitov je mnogo putovao, učestvovao u arktičkim ekspedicijama na ledolomcu Georgij Sedov, koje je vodio Oto Šmit. Ekspedicije na Arktički okean, Zemlju Franca Josifa i Severnu Zemlju pratila je ekspedicija za spasavanje ledolomca Maligin, u kojoj je učestvovao kao dopisnik Izvestija. U 1929-1934 Sokolov-Mikitov je živeo i radio u Gatčini. Često su mu dolazili u posetu poznati pisci Evgenij Zamjatin, Vjačeslav Šiškov, Vitalij Bianki, Konstantin Fedin. U njegovoj kući je dugo živeo i poznati lovački pisac Nikolaj Anatoljevič Zvorikin (1873-1937). Godine 1930-1931 objavljeni su ciklusi Sokolova-Mikitova `Prekomorske priče` i `Na beloj zemlji`, kao i priča `Detinjstvo`. 1. jula 1934. godine primljen je u Savez pisaca SSSR-a. Tokom Velikog otadžbinskog rata, Sokolov-Mikitov je radio u Molotovu kao specijalni dopisnik Izvestija. U leto 1945. vratio se u Lenjingrad. Počevši od leta 1952. godine, Sokolov-Mikitov je počeo da živi u kući koju je izgradio sopstvenim rukama u selu Karačarovo, okrug Konakovo, Kalinjinska oblast. Ovde piše većinu svojih dela. Njegovu kuću „Karačarov” posetili su pisci Aleksandar Tvardovski, Viktor Nekrasov, Konstantin Fedin, Vladimir Soluhin, mnogi umetnici i novinari. Njegova proza je ekspresivna i ilustrativna pre svega u slučajevima kada se drži sopstvenog iskustva, slabija je kada pisac prenese ono što je čuo.[7] Sokolov-Mikitov je preminuo 20. februara 1975. godine u Moskvi. Prema testamentu, urna sa njegovim pepelom je sahranjena na Novom groblju u Gačini. Godine 1983. otkriven je spomenik na mestu sahranjivanja, čije je postavljanje inicirala gradska filijala VOPIIK-a Gatchina. Pored Ivana Sergejeviča, sahranjeni su i njegovi rođaci - majka Marija Ivanovna Sokolova (1870-1939) i ćerke Elena (1926-1951) i Lidija (1928-1931)