Neki Noviji Klinci I... [Various Artists] Originalno izdanje sa bogatim bukletom. Knjizica ima 24 strane. Made in Serbia Ocuvanost CD: 4+++/5- (dve male crtice, ne utice na rad) Omot/knjizica: 5 Na kutiji polomljen jedan sitan zubac drzaca diska, drzi cvrsto CD. Spisak pesama: 01 Tizzies - Mirka 2:30 02 TetraPank - Lepa Profina Kći 2:50 03 Piknik - Nikad Kao Bane 3:59 04 Đarma & Metkovi - Moj Stari Friend 2:25 05 Zbogom Brus Li - Jadna I Bedna 2007 3:30 06 Lost Propelleros - Pesma O Jednom Petlu 2:39 07 Drum`n`Zez Feat. Zagor & Piknik - Al` Se Nekad Dobro Jelo 3:50 08 Pero Defformero - Jaroslava 3:58 09 Čučuk Stana HC Orchestra - U Razdeljak Te Ljubim 1:52 10 Super S Karamelom - Pa Dobro Gde Si Ti 3:12 11 Proleće - Oprosti Mi Katrin 2:18 12 Nekropolis - Živeti Slobodno 3:27 13 Šinobusi - Život Je More 5:06 14 Sing Sing Singers - Baby Blue 2:54 15 The Groovers - Predlog 3:06 16 Crosspoint - Devojka Sa Čardaš Nogama 4:34 17 Lee Man - Limanska 4:20 18 Signum - D Mol 4:15 19 Mitesers - Plava Balada 3:52 20 Crash 2 - Crni Labud 4:27 21 Highway - Neki Novi Klinci 3:55 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop rock, industrial, blues rock, punk, death metal, power pop, ska, rockabilly, heavy metal, hardcore, hard rock pmsr5

Isporuka je besplatna za sve porudžbine u vrednosti preko 6.000 RSD. Za porudžbine u vrednosti manjoj od 6.000 RSD cena isporuke je 200 RSD. PDV je uračunat u cenu. Kurirska služba D-Express će vam poslati SMS kada preuzme artikal sa naše adrese. Od momenta prijema poruke možete očekivati isporuku u naredna 24h. Savršen način za uživanje u šetnji ili tokom treninga omogućavaju nam trenerke. Za udobne šetnje, treninge potrebno je nešto novo od sportske odeće, bilo da su to patike, trenerka, sportske majice ili sportski brus. Detaljnu ponudu možete pogledati na N Sport internet stranici. Puma Material Mix Evostripe Suit OP je muška trenerka koja se sastoji iz gornjeg dela, koji ima opciju kopčanja rajsferšlusom. Gornji deo je zelene boje sa crnim detaljima u predelu grudi, logo brenda krasi ovu trenerku. Donji deo trenerke ima elastični pojas I udobnog je kroja zahvaljujući kvalitetnoj izradi. Trenerka je namenjena za razne sportske kao I svakodnevne aktivnosti. Puma predstavlja dobro poznatu multinacionalnu kompaniju koja dizajnira i proizvodi sportsku obuću i obuću za svaki dan, odeću i dodatnu opremu sa sedištem u Herzogenaurach, Bavaria-i. PUMA je treći najveći proizvođač sportske opreme na svetu. Kompanija je osnovana 1948. godine od strane Rudolf Dassler-a. Ukoliko vam se dopadaju ovi modeli, pogledajte i širi asortiman N Sport prodavnice.

Otporan na spoljne uslove SOS Panik funkcija omogućava korisniku da hitno pošalje panik signal u monitoring centar Test funkcija za nivo baterije (Ručna aktivacija) Vizuelna indikacija (LED) za aktivaciju i proveru baterije Opciono poseduje dodatke: kratak konopac ; opciono držač za zglob, kopča za pojas i držač za montažu na zid U kompletu sa lako izmenjivom CR2032 baterijom, životni vek baterije do 3 godine Dostupna u 2 boje: crna i bela Bežični domet u tipičnom stambenom okruženju: – 30 m (100 ft.) sa MG6130/MG6160/MG6250 i RX1 – 45 m (150 ft.) sa MG5000/MG5050, K32LX, i K641LX – 60 m (200 ft.) sa RTX3 Dostupan na frekvenicji od 433 ili 868 MHz Moguća ugradnja na teritoriji cele Srbije: Beograd – Novi Sad NS – Leskovac – Niš – Smederevo – Prokuplje – Kraljevo – Aleksinac – Vranje – Kragujevac – Kruševac – Knjaževac – Pančevo – Zaječar – Jagodina – Lebane – Čačak – Paraćin – Gornji Milanovac – Jagodina – Ćuprija – Novi Beograd – Požarevac – Kikinda – Majdanpek – Pirot – Negotin – Vlasotince – Vrnjačka Banja – Mladenovac – Vladičin Han – Svrljig – Bor – Temerin – Despotovac – Smederevska Palanka – Arandjelovac – Veliko Gradište – Novi Beograd – Aleksandrovac – Šabac – Užice – Novi Pazar – Sremska Mitrovica – Ivanjica – Medvedja – Kula – Soko Banja – Blace – Kladovo – Apatin – Valjevo – Gaddžin Han – Indjija – Zrenjanin – Loznica – Subotica – Bačka Palanka – Čukarica – Palilula – Rakovica – Savski venac – Stari grad – Voždovac – Vračar – Zemun – Nova Pazova – Stara Pazova – Senta – Trstenik – Sombor – Zvezdara – Dedinje – Barajevo – Grocka – Vrbas – Šid – Lazarevac – Brus – Obrenovac – Sopot – Surčin – Ruma – Požega – Topola – Ada – Kaludjerica – Železnik – Žarkovo – Mirijevo… Model – REM101 – Alarmni sistemi – Cena – Prodaja – PARADOX Šifra proizvoda: 1322 Kategorije: Daljinski upravljači, Detekcija provale - Alarmni sistemi, Panik SOS tasteri Oznake: Alarmni sistemi, moduli, paradox, prodaja

Otporan na spoljne uslove SOS Panik funkcija omogućava korisniku da hitno pošalje panik signal u monitoring centar Test funkcija za nivo baterije (Ručna aktivacija) Vizuelna indikacija (LED) za aktivaciju i proveru baterije Opciono poseduje dodatke: kratak konopac ; opciono držač za zglob, kopča za pojas i držač za montažu na zid U kompletu sa lako izmenjivom CR2032 baterijom, životni vek baterije do 3 godine Dostupna u 2 boje: crna i bela Bežični domet u tipičnom stambenom okruženju: – 30 m (100 ft.) sa MG6130/MG6160/MG6250 i RX1 – 45 m (150 ft.) sa MG5000/MG5050, K32LX, i K641LX – 60 m (200 ft.) sa RTX3 Dostupan na frekvenicji od 433 ili 868 MHz Moguća ugradnja na teritoriji cele Srbije: Beograd – Novi Sad NS – Leskovac – Niš – Smederevo – Prokuplje – Kraljevo – Aleksinac – Vranje – Kragujevac – Kruševac – Knjaževac – Pančevo – Zaječar – Jagodina – Lebane – Čačak – Paraćin – Gornji Milanovac – Jagodina – Ćuprija – Novi Beograd – Požarevac – Kikinda – Majdanpek – Pirot – Negotin – Vlasotince – Vrnjačka Banja – Mladenovac – Vladičin Han – Svrljig – Bor – Temerin – Despotovac – Smederevska Palanka – Arandjelovac – Veliko Gradište – Novi Beograd – Aleksandrovac – Šabac – Užice – Novi Pazar – Sremska Mitrovica – Ivanjica – Medvedja – Kula – Soko Banja – Blace – Kladovo – Apatin – Valjevo – Gaddžin Han – Indjija – Zrenjanin – Loznica – Subotica – Bačka Palanka – Čukarica – Palilula – Rakovica – Savski venac – Stari grad – Voždovac – Vračar – Zemun – Nova Pazova – Stara Pazova – Senta – Trstenik – Sombor – Zvezdara – Dedinje – Barajevo – Grocka – Vrbas – Šid – Lazarevac – Brus – Obrenovac – Sopot – Surčin – Ruma – Požega – Topola – Ada – Kaludjerica – Železnik – Žarkovo – Mirijevo… Model – REM101 – Alarmni sistemi – Cena – Prodaja – PARADOX Šifra proizvoda: 1324 Kategorije: Daljinski upravljači, Detekcija provale - Alarmni sistemi, Panik SOS tasteri Oznake: Alarmni sistemi, moduli, paradox, prodaja

Prošlost bez istorije: Polemike u jugoslovenskoj istoriografiji 1961-1991 / Kosta Nikolić Beograd 2003. Tvrd povez, ćirilica, 476 strana + 32 strana sa fotografijama. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). J7 Sadržaj: PREDGOVOR I. OD ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA DO NACIONALNOG MARKSIZMA II. POLEMIKE O NACIONALNOJ POLITICI KPJ I JUGOSLOVENSKOM FEDERALIZMU 1. Nasleđe „crvenog Oktobra” 2. O „ugnjetačkoj” i „ugnjetenim” nacijama 3. O sudbini Jugoslavije 4. Istorija KPJ/SKJ 5. „Dobra zemljo, lažu ” — kontroverze iz istorije socijalističke Jugoslavije III. O UJEDINjENjU SRBIJE I CRNE GORE I ETNOGENEZI CRNOGORACA ”Ništa ljudska ruka ne može pokvariti kao istoriju. Kad se neznanje i drskost združe prvo vlada a drugo mu služi” IV. KOSOVO - PROŠLOST I SADAŠNjOST V. DRUGI SVETSKI RAT 1. „I zbog toga je Draža Mihailović ne samo dobar vojnik, nego i veliki političar, bez obzira što je on izdajnik ” 2. „Narod je birao i svoje vođe i svoje borce, ne misleći da treba da bira i svoje istoričare ” 3. Federalizacija revolucije 4. Makedonija u Drugom svetskom ratu VI. GENOCID U NDH - PREBROJAVANjE ŽRTAVA 1. Veliki zločin 2. „ Boban se ne predaje” 3. „Žestina koja noževe brusi” VII. KULT JOSIPA BROZA 1. Deifikacija vođe 2. „I posle Tita — Tito” 3. Odbrana i poslednji dani 4. „ Krenućemo od početka jer je Tito sve poremetio “ VIII. POGLED IZNUTRA ISTORIČARI O SEBI 1. „Istoričari se nerado stavljaju u položaj vrhovnog sudije” 2. „Istoriografija je uvek bila najbolji barometar oficijelne ideologije ” 3. „Zemlja bez istorije ” 4. Kraj iluzije EPILOG SUMMARY REGISTAR LIČNIH IMENA BELEŠKA O AUTORU

Detalji predmeta Stanje Polovno Dobro očuvane većinom - oko 11 Kg težina 1-4. Dostojevski - Zli Dusi 2 kom 5-6. Đorđe Sudarski Red - Ratna pisma lidiji 2 kom 7. B. Traven - Vlastodršci 8. KLOPAVI ŠEŠIR - Radovan Vrtipraški 9. Milka Stanković - Prometej sa Balkana 10. CICIBAN - Oton Župančić 11. Antić - Plavi Čuperak 12. Veljko Petrović - Prepelica u ruci 13. Voja Carić - Beli vuk 14. Gospođo noć - Spasenija Cana Sladojev 15. Pisma Majci - Spasenija Cana Sladojev 16. Tako je pričala meni moja baka - Desanka Maksimović 17. Defo - Robinson Kruso 18. Andersen - Palčica 19. Domanović - Izabrane Satire 20. Priče o malim borcima - Aleksa Mikić 21. London - Gvozdena peta 22. Kočić - Pripovetke i Jazavac pred sudom 23. Ćopić - izabrane priče 24. Dragan Lukić - Stolice zašto ne koračaš 25. Plava mesečina - Dobrica Erić 26. Erih Koš - Il Tifo 27-28. Prohujalo sa Vihorom 1-2 Mičel 29. RONIKA O SIROMAŠNIM LJUBAVNICIMA - Vasco Pratolini 30. Gotfrid Keler I prava ljubav 31. BOŽO MAHAILOVIĆ - NJEGOŠ 32. Popadić - Pobeda 33. Sedam kćeri bez miraza, Šolem Alejhem 34. Radović - Poštovana deco 35. Tamni cvet - Džon Golsvordi 36. London - Drum 37. London - Martin Idn 38. Traven - Mrtvaćki brod 39. Janoš Herceg - Crni Anđeo 40. Brus Ćetvin - Uc 41. Mark Tven - Tom Sojer 42. Bez dogme - Henrik Sjenkjevič 43. Piter Mas - Serpiko 44. PIRGO - Anđelka Martić 45. MALI PIRAT - Ante Staničić 46. Tužni cirkusanti - Mirko Vujačić

Otporan na spoljne uslove SOS Panik funkcija omogućava korisniku da hitno pošalje panik signal u monitoring centar Test funkcija za nivo baterije (Ručna aktivacija) Vizuelna indikacija (LED) za aktivaciju i proveru baterije Opciono poseduje dodatke: kratak konopac ; opciono držač za zglob, kopča za pojas i držač za montažu na zid U kompletu sa lako izmenjivom CR2032 baterijom, životni vek baterije do 3 godine Dostupna u 2 boje: crna i bela Bežični domet u tipičnom stambenom okruženju: – 30 m (100 ft.) sa MG6130/MG6160/MG6250 i RX1 – 45 m (150 ft.) sa MG5000/MG5050, K32LX, i K641LX – 60 m (200 ft.) sa RTX3 Dostupan na frekvenicji od 433 ili 868 MHz Moguća ugradnja na teritoriji cele Srbije: Beograd – Novi Sad NS – Leskovac – Niš – Smederevo – Prokuplje – Kraljevo – Aleksinac – Vranje – Kragujevac – Kruševac – Knjaževac – Pančevo – Zaječar – Jagodina – Lebane – Čačak – Paraćin – Gornji Milanovac – Jagodina – Ćuprija – Novi Beograd – Požarevac – Kikinda – Majdanpek – Pirot – Negotin – Vlasotince – Vrnjačka Banja – Mladenovac – Vladičin Han – Svrljig – Bor – Temerin – Despotovac – Smederevska Palanka – Arandjelovac – Veliko Gradište – Novi Beograd – Aleksandrovac – Šabac – Užice – Novi Pazar – Sremska Mitrovica – Ivanjica – Medvedja – Kula – Soko Banja – Blace – Kladovo – Apatin – Valjevo – Gaddžin Han – Indjija – Zrenjanin – Loznica – Subotica – Bačka Palanka – Čukarica – Palilula – Rakovica – Savski venac – Stari grad – Voždovac – Vračar – Zemun – Nova Pazova – Stara Pazova – Senta – Trstenik – Sombor – Zvezdara – Dedinje – Barajevo – Grocka – Vrbas – Šid – Lazarevac – Brus – Obrenovac – Sopot – Surčin – Ruma – Požega – Topola – Ada – Kaludjerica – Železnik – Žarkovo – Mirijevo… Model – REM101 – Alarmni sistemi – Cena – Prodaja – PARADOX Šifra proizvoda: 1323 Kategorije: Daljinski upravljači, Detekcija provale - Alarmni sistemi, Panik SOS tasteri Oznake: Alarmni sistemi, moduli, paradox, prodaja

Otporan na spoljne uslove SOS Panik funkcija omogućava korisniku da hitno pošalje panik signal u monitoring centar Test funkcija za nivo baterije (Ručna aktivacija) Vizuelna indikacija (LED) za aktivaciju i proveru baterije Opciono poseduje dodatke: kratak konopac ; opciono držač za zglob, kopča za pojas i držač za montažu na zid U kompletu sa lako izmenjivom CR2032 baterijom, životni vek baterije do 3 godine Dostupna u 2 boje: crna i bela Bežični domet u tipičnom stambenom okruženju: – 30 m (100 ft.) sa MG6130/MG6160/MG6250 i RX1 – 45 m (150 ft.) sa MG5000/MG5050, K32LX, i K641LX – 60 m (200 ft.) sa RTX3 Dostupan na frekvenicji od 433 ili 868 MHz Moguća ugradnja na teritoriji cele Srbije: Beograd – Novi Sad NS – Leskovac – Niš – Smederevo – Prokuplje – Kraljevo – Aleksinac – Vranje – Kragujevac – Kruševac – Knjaževac – Pančevo – Zaječar – Jagodina – Lebane – Čačak – Paraćin – Gornji Milanovac – Jagodina – Ćuprija – Novi Beograd – Požarevac – Kikinda – Majdanpek – Pirot – Negotin – Vlasotince – Vrnjačka Banja – Mladenovac – Vladičin Han – Svrljig – Bor – Temerin – Despotovac – Smederevska Palanka – Arandjelovac – Veliko Gradište – Novi Beograd – Aleksandrovac – Šabac – Užice – Novi Pazar – Sremska Mitrovica – Ivanjica – Medvedja – Kula – Soko Banja – Blace – Kladovo – Apatin – Valjevo – Gaddžin Han – Indjija – Zrenjanin – Loznica – Subotica – Bačka Palanka – Čukarica – Palilula – Rakovica – Savski venac – Stari grad – Voždovac – Vračar – Zemun – Nova Pazova – Stara Pazova – Senta – Trstenik – Sombor – Zvezdara – Dedinje – Barajevo – Grocka – Vrbas – Šid – Lazarevac – Brus – Obrenovac – Sopot – Surčin – Ruma – Požega – Topola – Ada – Kaludjerica – Železnik – Žarkovo – Mirijevo… Model – REM101 – Alarmni sistemi – Cena – Prodaja – PARADOX Šifra proizvoda: 1325 Kategorije: Daljinski upravljači, Detekcija provale - Alarmni sistemi, Panik SOS tasteri Oznake: Alarmni sistemi, moduli, paradox, prodaja

Malo nošena atraktivna Miss Money Money svilena haljina, original kao i sve stvari na oba moja profila. Miss Money Money je mala rimska manufaktura, jedinstvena po dizajnu i kvalitetu materijala. Haljina je izrađena od besprekorne lagane neelastične transparentne svile, postavljena. Gornji deo je ukrojen tako da može i bez brus-a. Ne providi se. Bretele su asimetrik kao i cela haljina koja je asimetrično slojevito krojena. Boja je izuzetna ciklama. Veličina na etiketi je 44, imajte u vidu da su u pitanju italijanske veličine tako da molim da pogledate mere. Grudi 40-41cm, dužina 92-96cm. Pošto je haljina izrađena od tanane svile, potrebno je da bude ležerna ( mere grudi su uzete sa rezervom tj ležerno ima još 1cm okvirno). Oznake brenda su na etiketama. Haljina na dekorativnoj traci koja je deo bretele ( na zadnjoj strani) ima neku crnu flekicu, a iste flekice su prisutne na 2 mesta na jednom volanu. U formi haljine nije primetno, traka može i da se skrati za tih nekoliko cm, ali je važno da imate info ( cena je prilagođena mani). Ukoliko ste ljubitelj dizajnerske, atraktivne, perfektne, kvalitetne, ne uniformisane obuce, odece, aksesoara sa identitetom i stilom kod mene ćete pronaći puno takvih komada za sve prilike. Na mom profilu imate puno izvrsnog aksesoara, zgodnih za poklon sebi ili drugom ukljucujuci: nove esarpe, dizajnerski ogroman sal od najfinijeg kasmira i slicno. Mozete pogledati. Takođe imate dosta aksesoara, torbi/ obuce/ nakita razlicitih, savrsenih, uglavnom italijanskih brendova ukljucujuci i high-end brendove poput raznih sa mog profila. Na profilu je aktuelno veliko snizenje zbog preseljenja. Ukoliko imate neki omiljen predmet kod mene, a nije snizen, pisite ( mozda se dogovorimo).

Informacije o Proizvodu Veličina: 36 Brend: miss money money Grad: Beograd Materijali: svila Tagovi: svecano svila haljina dizajnerska miss money money Stanje predmeta: veoma dobro Boja: roza Malo nošena atraktivna Miss Money Money svilena haljina, original kao i sve stvari na oba moja profila. Miss Money Money je mala rimska manufaktura, jedinstvena po dizajnu i kvalitetu materijala. Haljina je izrađena od besprekorne lagane neelastične transparentne svile, postavljena. Gornji deo je ukrojen tako da može i bez brus-a. Ne providi se. Bretele su asimetrik kao i cela haljina koja je asimetrično slojevito krojena. Boja je izuzetna ciklama. Veličina na etiketi je 44, imajte u vidu da su u pitanju italijanske veličine tako da molim da pogledate mere. Grudi 40-41cm, dužina 92-96cm. Pošto je haljina izrađena od tanane svile, potrebno je da bude ležerna ( mere grudi su uzete sa rezervom tj ležerno ima još 1cm okvirno). Oznake brenda su na etiketama. Haljina na dekorativnoj traci koja je deo bretele ( na zadnjoj strani) ima neku crnu flekicu, a iste flekice su prisutne na 2 mesta na jednom volanu. U formi haljine nije primetno, traka može i da se skrati za tih nekoliko cm, ali je važno da imate info ( cena je prilagođena mani). Ukoliko ste ljubitelj dizajnerske, atraktivne, perfektne, kvalitetne, ne uniformisane obuce, odece, aksesoara sa identitetom i stilom kod mene ćete pronaći puno takvih komada za sve prilike. Na mom profilu imate puno izvrsnog aksesoara, zgodnih za poklon sebi ili drugom ukljucujuci: nove esarpe, dizajnerski ogroman sal od najfinijeg kasmira i slicno. Mozete pogledati. Takođe imate dosta aksesoara, torbi/ obuce/ nakita razlicitih, savrsenih, uglavnom italijanskih brendova ukljucujuci i high-end brendove poput raznih sa mog profila. Na profilu je aktuelno veliko snizenje zbog preseljenja. Ukoliko imate neki omiljen predmet kod mene, a nije snizen, pisite ( mozda se dogovorimo).

Slobodno nas kontaktirajte: [email protected] Centrala 0652703332 Novi Sad 0652452411 Karakteristike: Telo: popularno Vrat sa vijcima: javor Fingerboard: Javor Umeci sa crnim tačkama Skala: 648 mm (25,5″) Radijus fretboarda: 241 mm (9,5″) Širina matice: 42 mm (1.650″) 21 Uski visoki pragovi Pikap: 2 keramičke pojedinačne zavojnice https://mixmusiccompany.com/ Glavne kontrole jačine zvuka i glavnog tona Jednoslojni crni štitnik Tele most sa 6 sedla sa gornjim opterećenjem sa blok sedlima Zatvoreni liveni tjuneri Chrome hardver Boja: Butterscotch Blonde Sjajan uvod u električnu gitaru Squier Sonic Telecaster naoružava početnike čvrstim instrumentom koji zadržava zvuk i stil prve čvrste električne gitare na svetu. Keramički Tele Single-Coil pickup-i na vratu i bridžu oslobađaju starinski Tele zvuk, dok 3-smerni birač zvuka i glavne kontrole tona/jačine uvode impresivnu paletu tonova koja je spremna da oblikuje raspoloženje bilo koje pesme ili lekcije. https://mixmusiccompany.com/ Telo od topole čini stvari laganim, dok tradicionalni vrat u obliku slova „C“ omogućava svim igračima udoban klasičan hvat za vežbanje i izvođenje. liveni tjuneri, Telecaster Bridge i kontrolna dugmad su takođe hromirani za taj legendarni Telecaster vizuelni svetlucanje. Plus, asortiman kultnih završnih obrada daje svakom učeniku sa 6 žica odgovarajuću Tele estetiku. Ako tražite uzbudljivu prvu električnu gitaru, nema bolje odskočne daske od Skuier Sonic Telecaster-a. Dizajniran za udobnost Bez obzira da li kupujete za dete ili samo pokušavate da naučite trikove trgovine sa 6 žica, Sonic Telecaster nudi osećaj bez zastrašivanja i neprijatnosti. Počevši od njegovog laganog tela od topole, teško da ćete primetiti težinu koja vam leži na kolenu tokom sjedećih sesija, dok je ležaj na vašem vratu kada stojite dizajniran da bude minimalan. https://mixmusiccompany.com/ Profil u obliku slova „C“ javorovog vrata pruža udobno akordiranje i neophodnu praštajuću prirodu za borbu protiv obeshrabrenja tokom učenja konopca. Uparen sa svojom Tele-standardnom dužinom skale od 25,5 inča, Sonic Telecaster je otprilike savršena reprezentacija „osposobljenog za obuku i tradicionalnog“ kao što ćete naći — čak se i na fabričke žice kalibra .009 brzo naviknuti! Materijal vrata Javor Oblik vrata C Zglob na vratu Radijus 9,5″ Fingerboard Materijal Javor Fingerboard Inlai Dots Broj pragova 21 Dužina skale 25,5″ Širina matice 1.650″ Materijal orašastih plodova Sintetička kost Patentirana iskra sa jednim namotajem Zašto fanatici gitare vole Tele? Jedan veliki razlog je njegov kultni oštar, blistav zvuk sa jednom zavojnicom. Opremljen sa parom Keramičkih Tele Single-Coil pickup-a u originalnoj Telecaster konfiguraciji, Sonic Telecaster isporučuje u velikim količinama. Od kantri do rok, alternativa i šire, ništa ne može nadmašiti skulpturalnost tonova sa jednom zavojnicom, čineći savršeno merilo za procvat početnike. (Savet za MIXa: Sonic Telecaster takođe može da proizvede verodostojan džez ton — samo okrenite dugme za ton da biste probali.) Legende gitare poput Džimija Pejdža, Brusa Springstina i Kita Ričardsa su sve favorizovali taj bezvremenski Tele ton, i nepotrebno je reći , nije puka slučajnost! https://mixmusiccompany.com/ Pickup Skuier Ceramic Tele Single-coil Bridge Pickup Skuier Ceramic Tele Single-coil Kontroliše 1 k jačinu zvuka, 1 k ton Prebacivanje 3-smernog prekidača za podizanje noža Gledajući deo Fenomenalan osećaj? Proveravati. Sjajan zvuk? Proveravati. Zapanjujući vizuelni prikazi? Možeš se kladiti! Sonic Telecaster dolazi obučen u različite klasične završne obrade, naoružavajući početnike instrumentom legendarnog izgleda. https://mixmusiccompany.com/ Dodatni vizuelni šarm dolazi u obliku hromiranog hardvera preko kontrolnih dugmadi i ploče, zapečaćenih mašina za podešavanje pod pritiskom i Telecaster Bridge-a sa 6 sedla. Ne budite zabune, Squier Sonic Telecaster ima zvučne i vizuelne mogućnosti za spektakularan instrument odskočne daske — sve po ceni koja je praktično nenadmašna! Sajt proizvođača

Na stanju: DA Cena Dexpress dostave: 250RSD Karakteristike : Visoka snaga od 150V i jako usisavanje od 6000pa : Ručni usisivač za automobile ima motor sa bakarnim zavojnicama od 150V omogućava mnogo duži životni vek i obezbeđuje jako usisavanje od 6000PA,brzo i lako upija kosu,ostatke hrane i čestice u vašem automobilu Savršeno za svakodnevno brzo čišćenje vašeg automobila Prenosivi lagani i laki za upotrebu : Ergonomski dizajn u ruci,lagan i lak za nošenje Ekstra dugačak kabl za napajanje od 4,5m može se proširiti na zadnju kutiju raznih malih i srednjih vozila radi čišćenja Meka i niska buka Zvuk je 69 decibela,mehaničko prigušivanje može efikasno smanjiti buku,a čišćenje je ugodnije Lako se čisti : Hepa filteri koji se mogu ukloniti i suvi su i mokri Moćniji je od većine tradicionalnih hepa filtera Blokira male čestice i prašinu i ima dobre efekte filtracije i uklanjanja prašine Filter je jači i lakši za čišćenje Preporuka : Očistite filter na vreme kako biste obezbedili snažan usisni efekat) Hepa filter : koji se može ukloniti i prati Naš usisivač za automobile koristi sistem dvostruke filtracije Konus ciklona može i ponekad odvojiti da spreči začepljenje filtera,dok hepa filter treba da zadrži finu prašinu,pepeo cigareta i bakterije Može se ukloniti i prati,što povećava efikasnost čišćenja i produžava životni vek Specifikacija : Napon : DC 12V Snaga : 150V Usis : 6000 PA Nazivna brzina : 35000 (o/min) Dužina kabla za napajanje : 4.5M (14.8ft) Buka : Manje od 70 db Boja : crna + crvena Materijal : metal + plastika Sadržaj paketa : 1 x usisivač za automobile sa punjačem za automobil od 4,5 m(potrebno je povezati punjač za automobil) 1 x Dusting Brus 1 x Duga ravna prorezna mlaznica 1 x Duga okrugla mlaznica 1 x Mekana duga mlaznica za crevo 1 x Torba za nošenje 1 x Uputstvo za upotrebu ######################################################################### Slanje isključivo kurirskom službom Dexpress i plaćanje pouzećem. Rok isporuke 2 do 3 radna dana. Za sve informacije nazovite nas svakim radnim danom od 8:30 do 16:30h na: 062658899 062658898 Posetite nasu Web prodavnicu na: https://dingdongshop.rs Uslovi kupovine: https://dingdongshop.rs/uslovi-kupovine/ PROMENTER INTERNATIONAL DOO MEŠOVITO PREDUZEĆE ZA EKSPORT – IMPORT BEOGRAD (NOVI BEOGRAD) Ogranak DINGONG MB: 17151894 PIB: 100425824 Delatnost: 4729 – Ostala trgovina na malo hranom u specijalizovanim prodavnicama; 4791-Trgovina na malo posredstvom pošte ili preko interneta USLOVI REKLAMACIJE: Ukoliko želite da vratite proizvod, neophodno je da bude u originalnoj ambalaži. #########################################################################

Detalji predmeta Stanje Polovno Neki od autora Andrej Mitrović Dobrica Turović Dragoljub Mirčetić Hranislav Rakić Borislav Lilić Literatura Toplički ustanak. Beograd 1959. Perović, Milivoje (1971). Toplički ustanak 1917. Slovo ljubve. Andrej Mitrović, Ustaničke borbe u Srbiji 1916-1918, Beograd, 1987. Braća Vlahović 1917. godine, priredio Miodrag Vlahović, Beograd 1987,1988. Miodrag Vlahović, Jovan Radović (1891-1918), Prilog istoriografiji Topličkog ustanka, Beograd 1992. Naredbe, izveštaji i pisma vojvoda i četovođa Topličkog ustanka, priredila Božica Mladenović, Prokuplje-Leskovac 1992. Kazivanja o Topličkom ustanku, priredila Božica Mladenović, Novi Sad 1995. Božica Mladenović, Žena u Topličkom ustanku 1917. godine, Beograd 1996. Dnevnik Koste Milovanovića Pećanca od 1916. do 1918. godine, priredila Božica Mladenović, Beograd 1998. Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918.. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 2, SKZ 1983. Momčilo Pavlović-Božica Mladenović, Kosta Pećanac (1878-1944), Beograd 2003. Povezano Kosta Vojinović Kosta Pećanac Crnogorski komiti Vanjske veze Commons-logo.svg Toplički ustanak na Wikimedijinoj ostavi Božica Mladenović, Toplički ustanak 1917. godine - (ne)istraženost teme i mogućnost daljeg istraživanja Junaci Topličkog ustanka[mrtav link] (feljton u Večernjim novostima) Dvaput obešen (članak o okupacionim vešanjima u Kruševcu) četnici koste pećanca Toplički ustanak 1917. godine (poznat i kao ustanak na jugu Srbije[1] ili narodna buna[2]") je bio srpski ustanak protiv bugarske i austrougarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. To je bio jedini "ustanak iza frontova"[1], odnosno jedini ustanak u nekoj državi okupiranoj od Centralnih sila tokom celog Prvog svetskog rata.[3] Ustanku je prethodilo četovanje, a nastavilo se i po njegovom ugušenju.[1] Izbijanju ustanka doprinelo je više činilaca, a na prvom mestu brutalan režim u okupiranim oblastima.[3] Neposredan povod ustanka je mobilizacija koju su bugarske vlasti htele da izvrše na teritoriji Toplice.[4] Masovni ustanak je trajao od 21. februara do 25. marta 1917. godine. Ustanička vojska od petnaestak hiljada boraca sručila se u rano proleće 1917. godine sa planina u ravnice i okupatorske garnizone, zarobila oko hiljadu bugarskih vojnika i oslobodila veliki deo južne Srbije.[5] Najveće borbe su vođene u dolini južne Morave, na Kopaoniku i na severu Kosova. Bilo je borbi i u drugim delovima Srbije. Da bi ugušile ustanak, centralne sile su morale sa frontova na Soči i Solunu povući čitave divizije.[5] Opštim narodnim ustankom je stvorena takozvana "Toplička slobodna republika", koja je trajala mesec dana.[6] Obuhvatala je teritoriju Toplice, Jablanice, Jastrepca, istočnih i srednjih predela Kopaonika. Mnoge žene su pomagale ustanak i imale su u njemu bitnu ulogu.[7] Paralelno sa ustankom u Srbiji, vođene su komitske borbe u okupiranoj Crnoj Gori. Vojni rezulatati ustanka su bili uništavanje neprijateljske žive sile, odvajanje divizija sa savezničkih frontova, sprečavanje regrutacije za bugarsku vojsku, sprečavanje rekvizicije, dezorganizacija okupatorske vlasti i presecanje važnih arterija kao što su pruge Beograd — Solun i Beograd — Sofija, koje su vezivale centralne sile među sobom i sa frontom.[5] Ofanzivom centralnih sila i strahovitim represalijama u proleće 1917. godine "toplička država" je slomljena. U samom topličkom okrugu do temelja je uništeno pedeset pet sela.[5] Uprkos svemu, preostale ustaničke čete su nastavile borbe. Tokom ustanka došlo je do sukoba ustaničkih vođa Koste Vojinovića Kosovca, koji je organizovao ustanak, i Koste Milovanovića Pećanca, kojeg je poslala srpska Vrhovna komanda da preuzme vodstvo. Neki smatraju da je njihov sukob "odsjaj sukoba Crne (Apisove) i Bele (kraljeve) ruke".[6] Do jeseni 1917. godine komitske čete su nastavile borbe širom Srbije. U jesen 1917. godine Toplički ustanak je konačno ugušen u krvi: okupatorski vojnici, najviše bugarski, ubijali su ne samo poslednje učesnike pobune, nego i žene, decu, starce.[6] Pre oslobođenja Srbije poginule su mnoge ustaničke vođe, između ostalih vođa ustanka Kosta Vojinović, stari komita Uroš Kostić, pop Dimitrije Dimitrijević, profesor Jovan Radović, kapetan Milinko Vlahović, student Toško Vlahović i brojni drugi. Preživeo je samo vojvoda Kosta Pećanac, koji se povukao iz ustanka.[8] Sadržaj 1 Pozadina 1.1 Povlačenje srpske vojske ka Albaniji 1.2 Okupacija i podela Srbije 1.3 Okupacija Crne Gore 2 Gerilski otpor 2.1 Počeci otpora 2.2 Racija u Brusu 2.3 Formiranje prve čete 2.4 Ulazak Rumunije u rat 2.5 Borbe u Crnoj Gori 2.6 Dolazak Koste Pećanca 2.7 Borbe u zimu 1916/1917 3 Masovni ustanak 3.1 Bugarska regrutacija 3.2 Savetovanje ustaničkih vođa 3.3 Stvaranje slobodne teritorije 3.4 Antiustanička ofanziva 4 Odmazde i zločini okupatora 5 Nastavak borbi 5.1 Sukob Pećanca i Vojinovića 5.2 Pećančev upad u Bugarsku 5.3 Formiranje protivčeta 5.4 Poruka srpskoj Vrhovnoj komandi 5.5 Pogibija Koste Vojinovića 5.6 Borbe tokom 1918. 6 Savremena tumačenja Izvori Mladenović Božica. Toplički ustanak 1917. godine - (ne)istraženost teme i mogućnost daljeg istraživanja. Baština 2006;(20-2):313-322. Narodna buna: Toplička država „Božica Mladenović, TOPLIČKI USTANAK 1917.”. Arhivirano iz originala na datum 2015-06-01. Pristupljeno 2014-01-15. Milivoje Perović, Toplički ustanak, Beograd 1972. JUŽNA SRBIJA (SRBIJA U NARODNOOSLOBODILAČKOJ BORBI) (str. 6) Tragični raskoli Božica Mladenović, Žena u Topličkom ustanku 1917. godine, Beograd 1996. Komitski vojvoda u Balkanskim i Prvom svetskom ratu Milovan Cvetković, STRADANJE LESKOVČANA U PRVOM SVETSKOM RATU Popović 2000: str. 63 Popović 2000: str. 66 Andrej Mitrović: Serbia's Great War, 1914-1918 novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:480933-Vojvoda-u-dve-uloge UBISTVO KOSTE MILOVANOVIĆA PEĆANCA „“ЦРНА РУКА”ОРГАНИЗАЦИЈА „УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ!””. Arhivirano iz originala na datum 2012-11-05. Pristupljeno 2014-01-23. Valter Manošek: HOLOKAUST U SRBIJI (Četnici Koste Pećanca) Jozo Tomasevich: CETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945 Dimitar Bechev, Historical Dictionary of the Republic of Macedonia, Scarecrow Press, 2009 ISBN 0-8108-5565-8, pp. 10, 183-184. Popović 2000: str. 88 Popović 2000: str. 65 Popović 2000: str. 89 Istorija s. n., str. 198 Димитров, Т. Босилеградският край в Сръбската експанзия към Българските земи до 1920 г. Кюстендил. 1996 г., стр. 45-46. novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:482063-Krvavi-pir-nad-narodom Novica Pašić, Ranjen Kosta pobegao novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:482696-Izdaja-skupo-kostala Galica Azem, Historical dictionary of Kosova Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove Literatura

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Аляксееù, Аляксандр Аляксеевіч Лукашэвіч, Алег Вацлававіч Наслов Спадчына Беларусі : [фотаалЬбом] / Аляксандр Аляксееù, Алег Лукашэвіч Упоредни наслов Heritage of Belarus Врста грађе књига Језик белоруски, енглески Година 2004 Издавање и производња Мінск : Мінская фабрыка каляровага друку, 2004 Физички опис 319 стр. : фотогр. ; 34 cm ISBN 985-454-231-9 Напомене Аб аùтарах: стр. 318. Предметне одреднице Споменици културе – Белорусија – Албуми УДК 72/76.03(476)(084.12) COBISS.SR-ID 127280140 Belorusija Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije belorusije Republika Bjelorusija Республика Беларусь Zastava Grb Geslo: nema Državna himna: "Мы, Белорусы" Glavni grad Minsk Službeni jezici bjeloruski i ruski Vođe - Predsjednik Alexander Lukashenko (Александр Лукашенко) - Premijer Roman Golovchenko (Раман Галоўчэнка) Uspostava Od Sovjetskog Saveza 25. kolovoza 1991. Površina - Ukupno 207,600 km2 (84.) - Voda (%) ~0 Stanovništvo - Popis iz 2003 10.322.151 (75.) - Gustoća 50/km2 Valuta bjeloruska rublja Vremenska zona +2 UTC +3 ljeti Pozivni broj 375 Web domena .бел .by 1 izvan upotrebe Belorusija (ek.) ili Bjelorusija (ijek.) (brus. Белару́сь [bʲɛlaˈrusʲ], rus. Беларусь [bʲɪlɐˈrus]; službeno Republika Belorusija, brus. Рэспубліка Беларусь, rus. Республика Беларусь), kontinentalna država u istočnoj Evropi. Graniči se sa Rusijom na severoistoku, Ukrajinom na jugu, Poljskom i Litvanijom na zapadu, te Letonijom na severozapadu. Glavni i najveći grad je Minsk, a ostali veći gradovi su Gomelj, Mogiljov, Vitebsk, Grodno i Brest. Preko 25% teritorije od ukupno 207.000 km² je pod šumom,[1] dok su najvažniji izvori prihoda poljoprivreda i industrija. Teritorija današnje Belorusije je bila deo Polocke kneževine, činila osnovu za Veliku kneževinu Litvaniju, ulazila u sastav Poljsko-litvanske unije i Ruske Imperije. 25. marta 1918. proglašena je nezavisnost Beloruske Narodne Republike. Nakon nemačkoga poraza i nasilnog preuzimanja vlasti od strane boljševika proglašena je SSR Belorusija 1. januara 1919. koja je ušla je u sastav SSSR 1922. dok je Zapadna Belorusija, shodno mirovnom ugovoru iz Rige, uključena u sastav Poljske.[2] Posle Oktobarske revolucije, Belorusija je postala jedna od konstitutivnih republika Sovjetskog Saveza i preimenovana je u Belorusku SSR. Današnje granice dobila je 1939. nakon Sovjetske invazije na Poljsku i zauzeća Zapadne Belorusije. U 1930.-1940. za vreme staljinističkih represija nastradalo je preko 100.000.000 belorusa. U toku Drugog svetskog rata, Belorusija je pretrpela strahovita razaranja, izgubila je gotovo trećinu stanovništva i više od polovine ekonomskih resursa.[3] Beloruska SSR je bila jedan od osnivača UN-a, zajedno sa SSSR-om i Ukrajinskom SSR. Beloruski parlament je 27. jula 1990. proglasio suverenitet, a nakon raspada SSSR-a i nezavisnost Belorusije 25. avgusta 1991. Aleksandar Lukašenko je predsednik države od 1994. godine. Mnoge zapadne vlade i nevladine organizacije kritikuju vlast u Belorusiji zbog navodnih represalija prema predstavnicima opozicije i lažiranja izbora.[4][5] Od 2000. godine Belorusija ima sa Rusijom potpisan ugovor o specijalnim vezama sa indicijama ka stvaranju Saveza Rusije i Belorusije. Član je carinske unije sa Rusijom i Kazahstanom, Zajednice nezavisnih država, Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti, Evroazisjke ekonomske zajednice i partner u dijalogu u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Većina stanovništva Belorusije živi u urbanim područjima u i oko velikih gradova (centara administrativnih divizija koje se zovu oblasti).[6] Preko 80% populacije su etnički Belorusi, a najbrojnije manjinske zajednice su Rusi, Poljaci i Ukrajinci. Službeni jezici su beloruski i ruski (još od referenduma 1995). U konfesionalnom pogledu trećina stanovnika su pravoslavci, pripadnici Ruske pravoslavne crkve, postoje višebrojne zajednice rimokatolika, unijata, protestanata, . Sadržaj/Садржај 1 Etimologija 2 Geografija 2.1 Posledice černobiljske havarije 3 Nacionalni parkovi 4 Istorija 4.1 Praistorija 4.2 Od srednjeg do XX veka 4.3 XX vek 5 Demografija 5.1 Religija 5.2 Obrazovanje 5.3 Najveći gradovi 6 Politika 6.1 Politički sistem 6.2 Međunarodni odnosi 6.3 Vojska 7 Administrativna podela 8 Privreda 9 Kultura i umetnost 9.1 Književnost 9.2 Muzika 9.3 Narodna nošnja 9.4 Kuhinja 10 Telekomunikacije i mediji 11 Sport 12 Nacionalni praznici 13 Reference 14 Literatura 15 Vanjske veze Etimologija Postoji nekoliko objašnjenja o poreklu imena „Bela Rus“.[7] Prema etnoreligijskoj teoriji taj termin se koristio da bi se opisale zemlje koje su bile u sastavu Velike kneževine Litvanije, a koje su naseljavali pokršteni Sloveni, za razliku od Crne Rus koja je bila naseljena pretežno paganskim Baltima.[8] Drugo moguće tumačenje imena zasniva se na nekadašnjem običaju lokalnog slovenskog stanovništva na tim prostorima da nosi isključivo belu odeću.[7][9] Jedna pak legenda kaže da je to bio naziv za stare zemlje (Polasje, Vitebsk i Mogiljov) koje nisu pokorili Tatari. Drugi izvori govore da su zemlje koje pre 1267. nisu pokorili Mongoli označavane kao „Bela Rus“.[7] Istoričar Aleš Beli je 2008. na Litvanskom institutu za istoriju u Vilnjusu uspeo da odbrani doktorsku disertaciju na temu Određivanje horonima Bela Rusija na primeru evropskih dokumenata i mapa iz perioda od XII do sredine XVIII veka prema kojoj je „Bela Rusija“ područje Novgorodske republike koju je pokorila Velika moskovska kneževina 1478. godine, a odnosi se na teritoriju današnje istočne Belorusije. U raznim izvorima je dolazilo do mešanja pojmova Rus i Rusija, tako da je često Bela Rus izjednačavana sa pojmom Bela Rusija. To pogrešno tumačenje često su širili moskovski namesnici nakon pada Kijevske Rusije da bi sebe prikazali kao legalne naslednike celog istočnoslovenskog etnosa i koristili su tu činjenicu kao povod za rat protiv Poljske i Litvanije.[10] Pojam „Bela Rusija“ prvi put se pojavio u srednjovekovnim germanskim i latinskim spisima, a papa Pije VI je koristio latinski naziv Alba Rusija (lat. Alba Russia) u papskoj buli iz 1783. godine.[11] Tokom XVII veka ruski carevi su koristili termin „Bela Rus“ kao odrednicu za teritorije koje su bile oduzete od Litvanije.[12] Belorusija je službeno dobila ime Belarusija (rus. Бeлoруссия) u vremenu carske Rusije, a ruski car je imao titulu „imperator sveruski“. Termin Belorusija se službeno koristio sve do 1991. godine kada je vrhovni sovjet tadašnje Beloruske SSR odlučio da se nova država ubuduće zove Belarus (rus. Бeлaрусь) (iako se u mnogim svetskim jezicima, pa i u srpskom država označava kao Belorusija). Službeno ime države je Respublika Belarus (blr. Рэспубліка Беларусь; rus. Рeспублiка Бeлaрусь).[13][14] Geografija Glavni članak: Geografija Belorusije Tipičan Beloruski pejzaž. Jezero Strusta u Vitebskoj oblasti Pripjat kod grada Mazir Belorusija leži između 51° i 57° severne geografske širine i 23° i 33° istočne geografske dužine. Geografski centar zemlje nalazi se na 53°31′51″N 28°2′38″E / 53.53083°N 28.04389°E udaljen 70 km jugoistočno od Minska. Državna teritorija je relativno ravna, bez većih uzvišenja. Najviši vrh Dzeržinska gora visok je svega 346 metara (a sledi Lisaja sa 342 metra), a prosečna nadmorska visina je oko 162 metra. Najniža tačka je u dolini Njemena, na granici sa Litvanijom, nadmorske visine oko 80 metara. Glacijacija je najzaslužnija za izrazito ravan i zamočvaren pejzaž Belorusije. Severni delovi su nešto izdignutiji, ispunjeni jezerima i blagim uzvišenjima morenskog porekla. Na jugu, oko reke Pripjat nalazi se velika močvarna nizija Polesje (ujedno jedno od najvećih močvarnih područja u Evropi).[15] Preko 3.000 vodotoka (od čega 42 su reke) i na hiljade manjih jezera čini hidrološku kartu Belorusije veoma bogatom i raznovrsnom. Vode otiču u dva sliva: baltički i crnomorski. Ka Baltičkom moru otiču Zapadna Dvina (ili Daugava) i Njemen, dok Dnjepar i Pripjat (inače pritoka Dnjepra u Ukrajini) otiču ka Crnom moru. Iako su jezera brojna, površinom su uglavnom mala, prosečno oko 0,5 km² i više liče na močvare. Najveće jezero je Naroč u Minskoj oblasti sa površinom od 79,6 km². Karta Belorusije Oko četvrtine državne teritorije prekriveno je šumama, ali uglavnom dominiraju manje galerijske šume. Najveća je Bjaloveška šuma, reliktna prašuma koja se prostire između Bresta i Bjalistoka (Poljska) i nalazi se pod zaštitom Uneska. Na severu uglavnom dominiraju četinarske šume (uključujući i brezu i jovu), dok u južnim područjima šume su vegetacijski mnogo raznovrsnije. Iako kontinentalna zemlja, zbog blizine Baltika (koji je udaljen svega 257 km) Belorusija ima umereno kontinentalnu klimu, što predstavlja prelaz između okeanske i kontinentalne klime.[16] Leta su dosta sveža i vlažna dok su zime blage sa obiljem snežnih padavina. Srednja godišnja temperatura vazduha kreće se od 5,7 °C do 8,2 °C. Letnji temperaturni prosek je oko 18 °C, a zimski -6 °C. Najtopliji su južni i jugozapadni delovi zemlje. Prosečna količina padavina se kreće između 500 i 800 mm godišnje sa maksimumima padavina tokom leta i jeseni, najviše u centralnim i severozapadnim rejonima.[17] Belorusija je dosta siromašna rudnim bogatstvima. Postoje jedino nešto veće zalihe treseta, zatim skromne zalihe nafte i prirodnog gasa, granita, dolomita (krečnjaka), laporca, krede, peska, šljunka i gline. Posledice černobiljske havarije Glavni članak: Černobiljska katastrofa Belorusija je najviše osetila posledice nuklearne havarije u Černobilju iz 1986. godine. Pravac vetra prvih dana i nedelja nakon havarije doveo je do toga da je od ukupne količine radioaktivnog cezijuma 137 koji je pao na Evropu, čak 70% se zadržalo nad Belorusijom.[18] O kolikoj havariji je bila reč najbolje svedoči podatak da je čak u julu 1991. cela teritorija Belorusije bila proglašena zonom ekološke katastrofe. Radijaciji su bile najizloženije južne oblasti Mogiljovska i Gomeljska, dok je ozračeno preko 2 miliona ljudi. Oko 7.000 km² je bilo kontaminirano radi

Inteligentna bežična Wi-Fi pokretna IP kamera. C8C je EZVIZ-ova prva ViFi Pan/Tilt bežična kamera namenjena za spoljnu i unutrašnju montažu, džinovsko otkriće koje kombinuje izuzetan dizajn sa sveobuhvatnom funkcionalnošću. Snimajući više detalja nego obične kamere na otvorenom, ova kamera obezbeđuje pouzdanu, sveobuhvatnu zaštitu na otvorenom. Otkrivanje osoba koje pokreće AI. Pametniji nego ikad! Kao nadogradnja jednostavne detekcije pokreta, ugrađeni AI algoritam inteligentno detektuje kretanje ljudskih oblika u realnom vremenu. Kada ljudi uđu u označeno štićeno polje, odmah ćete biti upozoreni. Svetlosna signalizacija za poboljšanu zaštitu. Kamera poseduje dva reflektora za aktivnu zaštitu, kamera vam omogućava da ručno upalite svetlo preko aplikacije ili da ga podesite da treperi kada otkrije ljude koji prolaze. Čujte šta se dešava. Ugrađeni mikrofon sa filterom buke hvata jasan zvuk i omogućava vam da preko mobilne aplikacije za video nadzor čujete i vidite šta se dešava u vašem dvorištu gde god da se nalazite. Dostupna su tri režima noćnog vida koji zadovoljavaju sve potrebe. Vaš noćni vid je sada osvetljen i živopisno vraćen u punu boju zahvaljujući dva ugrađena reflektora i profesionalnim optičkim sočivima. Crno-beli noćni vid. Ako vam nije potrebno dodatno osvetljenje, samo prebacite kameru na crno-beli noćni vid preko aplikacije EZVIZ i još uvek vidite 30 metara (100 stopa) dalje. Hover Box Element Jednostavna za ugradnju Kamera je jednostavna za samougradnju. Setovanje kamere možete odraditi preko ezviz mobilne aplikacije. Specifikacija Model CS-C8C (1080P) Kamera Senzor slike 1/2.7″ Progressive Scan CMOS Brzina zatvarača Self-adaptive shutter Objektiv 4mm @ F1.6, view angle: 87° (Horizontal), 105° (Diagonal) 6mm @ F1.6, view angle:55° (Horizontal), 66° (Diagonal) PT Angle Pan: 352°, Tilt: 95° Minimalno osvetljenje 0.5 Lux @(F1.6, AGC ON), 0 Lux with IR Montaža za objektiv M12 Dan – Noć IR-cut filter with auto-switching DNR 3D DNR WDR Digital WDR BLC Supports Noćna vidljivost 30 m / 100 ft. Video & Audio Max. Rezolucija 1920 × 1080 Broj frejmova Max:30 fps; Self-Adaptive during network transmission Video kompresija H.265 / H.264 Video Bit Rate Ultra-HD; Hi-Def; Standard. Adaptive bit rate. Audio Bit Rate Self-Adaptive Max. Bitrate 2 Mbps. Mreža Wi-Fi Standard IEEE802.11b, 802.11g, 802.11n Frekfencija 2.4 GHz ~ 2.4835 GHz Širina kanala Supports 20 MHz Bezbednost 64 / 128-bit WEP, WPA / WPA2, WPA-PSK / WPA2-PSK Brzina prenosa 11b: 11Mbps, 11g : 54Mbps, 11n: 72Mbps Wi-Fi Upravljanje AP pairing Protokol EZVIZ cloud proprietary protocol Interface Protocol EZVIZ cloud proprietary protocol. Žičana mreža RJ45 × 1 (10 M / 100 M Adaptive Ethernet Port) Skladište Lokalno skladište MicroSD card slot (Max. 256G) Cloud Skladište EZVIZ Cloud Storage. Fukcije Smart Alarm AI Person Detection Prilagođena alarm poolja Supports Audio Supports mic Opšta fukcija Anti-Flicker, Dual-Stream, Heart Beat, Password Protection, Watermark. Ostalo Uslovi rada -30°C ~ 60°C (14°F to 113 °F), Humidity 95% or less (non-condensing) IP zaštita IP65 Napajanje DC 12V / 1A Potrošnja struje MAX. 6W Dimenzije 158 x 157 x 149 mm (6.22 x 6.18 x 5.87 inch) Dimennzije pakovanja 197 x 185 x 205 mm (7.76 x 7.28 x 8.07 inch) Težina 885 g (31.22 oz) Net Weight 510 g (17.99 oz). U kutiji: Proizvod sadrži: C8C Camera 1.5-Meter Power Adapter Screw Kit Waterproof Kit Drill Template Regulatory Information Quick Start Guide. Sertifikati: Certifications: UL / FCC / CE / WEEE / REACH/ ROHS. Moguća dostava i ugradnja na teritoriji cele Srbije: Beograd – Novi Sad NS – Leskovac. Niš – Smederevo – Prokuplje – Kraljevo – Aleksinac. – Vranje – Kragujevac. – Kruševac – Knjaževac – Pančevo – Zaječar – Jagodina. – Lebane – Čačak – Paraćin. Gornji Milanovac – Jagodina – Ćuprija – Novi Beograd – Požarevac – Kikinda. – Majdanpek – Pirot. Negotin – Vlasotince – Vrnjačka Banja – Mladenovac – Vladičin Han. – Svrljig – Bor – Temerin. – Despotovac – Smederevska Palanka – Arandjelovac. – Veliko Gradište. – Novi Beograd – Aleksandrovac. – Šabac – Užice. Novi Pazar – Sremska Mitrovica – Ivanjica – Medvedja. – Kula – Soko Banja – Blace – Kladovo – Apatin – Valjevo – Gaddžin Han. Indjija – Zrenjanin. Loznica – Subotica – Bačka Palanka – Čukarica – Palilula – Rakovica – Savski venac. – Stari grad – Voždovac – Vračar – Zemun. Nova Pazova – Stara Pazova. – Senta – Trstenik – Sombor – Zvezdara – Dedinje – Barajevo – Grocka – Vrbas – Šid – Lazarevac. Brus – Obrenovac – Sopot – Surčin – Ruma. – Požega. Topola – Ada. – Kaludjerica – Železnik – Žarkovo – Mirijevo… Model proizvoda: CS-C8C EZVIZ – Bežična pokretna Wi-Fi kamera – Cena – Prodaja 6941545603575 Šifra proizvoda: 3990 Kategorija: Kamere za video nadzor Oznake: interfon, video interfon

Obuća Under Armour: US (veličina označena na sajtu) 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16 17 18 CM (okvirno) 25 25.5 26 26.5 27 27.5 28 28.5 29 29.5 30 30.5 31 31.5 32 32.5 33 33.5 34 35 36 Euro 40 40.5 41 42 42.5 43 44 44.5 45 45.5 46 47 47.5 48 48.5 49 49.5 50 50.5 51 52.5 UK 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 16 17 Obuća Ipanema Rider Cartago: Euro 37/38 38 39/40 41 42 41/42 43 44 45/46 CM (okvirno) 23.5 24 25 26 26.5 26.5 27 28 29 Gornji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL Grudi (okvirno u cm) 76-81 86-92 96-102 106-112 116-122 127-132 137-142 147-153 157-163 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Donji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL US Veličina 26-27 28-29 30-32 34-36 38-40 42-44 46-48 50-52 54-56 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Kukovi (okvirno u cm) 81-84 86-90 94-98 102-107 112-117 122-127 132-137 142-147 152-157 Dužina nogavice kod pantalona: US dužina nogavice: /30 /32 /34 /36 Visina (okvirno u cm) 165-174 175-184 185-194 195-200 Maska: Veličina iskazana na sajtu US XS/SM SM/MD MD/LG LG/XL XL/2XL Dužina u cm (dužina od sredine nosa do sredine uha okvirno) 13 - 13.8 13.9 - 15 15.1 - 16.4 16.5 - 17.6 17.7+ Muške čarape: Veličina čarapa SM MD LG XL Veličina patika za muškarce(okvirno) 36-41 41-46 46-50,5 Muške rukavice: Veličina iskazana na sajtu XS S MD LG XL XXL Dužina cm od korena ručnog zgloba do vrha srednjeg prsta 17 - 18 18 - 18,5 18,5 - 19 19 - 19,5 19,5 - 20 20 - 21 Muški kačketi: Veličina kačketa S/M M/L L/XL XL/XXL OSFM (men's) Okvirno obim glave u cm 53-55 56-58 59-62 63-65 55-60 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova Obuća Under Armour: US (veličina označena na sajtu) 5 5.5 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 CM (okvirno) 22 22.5 23 23.5 24 24.5 25 25.5 26 26.5 27 27.5 28 28.5 29 Euro 35.5 36 36.5 37.5 38 38.5 39 40 40.5 41 42 42.5 43 44 44.5 UK 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 Obuća Ipanema, Rider, Cartago: Euro 35/36 37 38 39 40 41/42 CM (okvirno) 22.8 23.8 24.5 25.2 26 26.9 Gornji delovi: US Veličina XS SM MD LG XL XXL 1X 2X 3X Grudi (okvirno u cm) 83-85 88-90 93-95 99-103 107-110 114-118 112-119½ 122-129½ 132-140 Struk (okvirno u cm) 65-67 70-72 75-77 81-85 89-93 97-100 99-109 112-122 124½-135 Donji delovi: US Veličina XS SM MD LG XL XXL 1X 2X 3X Sturk(okvirno u cm) 65-67 70-72 75-77 81-85 89-93 97-100 99-109 112-122 124-135 Kukovi (okvirno u cm) 88-90 93-95 98-100 104-108 112-116 119-123 119-127 129-137 140-147.5 Sportski grudnjak: Veličina korpe 30 32 34 36 38 40 42 44 AA XXS XS S A XS XS S M B XS XS S M L C S M L L XL XXL D S M L XL XXL 1X DD M L XL XXL 1X 2X 3X DDD L XL XXL 1X 2X 3X Sportski grudnjak: Veličina US: XS S M L XL XXL Obim grudi okvirno u cm: 71-76 76-81 89-91 91-96 93-102 102-107 Rukavice: Veličina iskazana na sajtu XS S MD LG XL Dužina cm od korena ručnog zgloba do vrha srednjeg prsta 14,5 - 16 16 - 16,5 16,5 - 17 17 - 18 18 - 18.5 Maska : Veličina iskazana na sajtu US XS/SM SM/MD MD/LG LG/XL XL/2XL Dužina u cm (dužina od sredine nosa do sredine uha) 13 - 13.8 13.9 - 15 15.1 - 16.4 16.5 - 17.6 17.7+ Čarape: Veličina čarapa SM MD LG XL Veličina patika ža žene 34,5 - 36,5 36,5 - 40,5 40,5 - 44,5 / Ženski kačketi: Veličina kačketa S/M M/L L/XL XL/XXL OSFM (women's) Obim glave u cm (okvirno) 53-55 56-58 59-62 63-65 54-58 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova Obuća Under Armour: US Unisex 4.5 5 5.5 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16 17 18 Veličina u inčima 9⅞ 10 10⅛ 10⅜ 10⅝ 10¾ 11 11⅛ 11⅜ 11⅝ 11¾ 12 12⅛ 12¼ 12⅝ 12⅞ 13 13⅛ 13¼ CM (okvirno) 23.5 24 24* 24.5 25 25.5 26 26.5 27 27.5 28 28.5 29 29.5 30 30.5 31 31.5 32 32.5 33 33.5 34 35 36 Euro 37 37.5 38 38.5 39 40 40.5 41 42 42.5 43 44 44.5 45 45.5 46 47 47.5 48 48.5 49 49.5 50 50.5 51 52.5 UK 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 16 17 Gornji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL Grudi (okvirno u cm) 76-81 86-92 96-102 106-112 116-122 127-132 137-142 147-153 157-163 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Donji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL US Veličina 26-27 28-29 30-32 34-36 38-40 42-44 46-48 50-52 54-56 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Kukovi (okvirno u cm) 81-84 86-90 94-98 102-107 112-117 122-127 132-137 142-147 152-157 Unisex rukavice: Veličina iskazana na sajtu XS S MD LG XL XXL Dužina cm od korena ručnog zgloba do vrha srednjeg prsta 17 - 18 18 - 18,5 18,5 - 19 19 - 19,5 19,5 - 20 20 - 21 Maska : Veličina iskazana na sajtu US XS/SM SM/MD MD/LG LG/XL XL/2XL Dužina u cm (dužina od sredine nosa do sredine uha) 13 - 13.8 13.9 - 15 15.1 - 16.4 16.5 - 17.6 17.7+ Unisex čarape: Veličina čarapa SM MD LG XL Veličina patika za muškarce / 36-41 41-46 46-50,5 Unisex kačketi: Veličina kačketa S/M M/L L/XL XL/XXL OSFM (unisex) Obim glave u cm (okvirno) 53-55 56-58 59-62 63-65 56-60 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. Obuća Under Armour: US Deca 2K 3K 4K 5K 6K 7K 8K 9K 10K 10.5K 11K 11.5K 12K 12.5K 13K 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6.5 7 CM 8 9 10 11 12 13 14 15 16 16.5 17 17.5 18 18.5 19 20 20.5 21 21.5 22 22.5 23 23.5 23.5* 24 24* 24.5 25 Euro 17.5 18.5 19.5 21 22 23.5 25 26 27 27.5 28 28.5 29.5 30 31 32 33 33.5 34 35 35.5 36 36.5 37.5 38 38.5 39 40 UK 1.5 2.5 3.5 4.5 5.5 6.5 7.5 8.5 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13.5 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6 *veličina obuće se razlikuje u širini Obuća Ipanema, Rider, Cartago: Euro kids/baby 19/20 21 22 22/23 23 24 25/26 27 28/29 30 31 32 33 33/34 35/36 CM (okvirno) 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16.2 17.2 18.2 19.2 20 20.5 21.2 21.7 22.2 Odeća: Veličina YXS YSM YMD YLG YXL Godine okvirno: 6-7 8-9 9-10 10-11 12-13 Visina (cm) 118-123 126-132 141-149 156-163 169-175 Grudi (cm) 63.5-66 66-71.1 71.1-76.2 76.2-81.3 81.3-86.4 Struk (cm) 55.6-58.4 58.4-70 63.5-66 66-68.6 71.1-73.7 Kukovi (cm) 64-66 67-71 74-77 81-85 89-93 Čarape: Veličina čarapa XS SM MD Veličina patika ža decu 27,5-31 31,5 - 36,5 36,5 - 40 Youth kačketi: Veličina kačketa OSFM (Youth's) YSM/YMD YMD/YLG Obim glave (okvirno u cm) 51-56 51-54 53-55 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova Obuća Under Armour: US Deca 2K 3K 4K 5K 6K 7K 8K 9K 10K 10.5K 11K 11.5K 12K 12.5K 13K 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6.5 7 CM 8 9 10 11 12 13 14 15 16 16.5 17 17.5 18 18.5 19 20 20.5 21 21.5 22 22.5 23 23.5 23.5* 24 24* 24.5 25 Euro 17.5 18.5 19.5 21 22 23.5 25 26 27 27.5 28 28.5 29.5 30 31 32 33 33.5 34 35 35.5 36 36.5 37.5 38 38.5 39 40 UK 1.5 2.5 3.5 4.5 5.5 6.5 7.5 8.5 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13.5 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6 *veličina obuće se razlikuje u širini Obuća Ipanema Rider Cartago: Euro kids/baby 19/20 21 22 22/23 23 24 25/26 27 28/29 30 31 32 33 33/34 35/36 CM (okvirno) 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16.2 17.2 18.2 19.2 20 20.5 21.2 21.7 22.2 Odeća: Veličina YXS YSM YMD YLG YXL Godine okvirno: 6-7 8-9 9-10 10-11 12-13 Visina (cm) 118-123 126-132 141-149 156-163 169-175 Grudi (cm) 63.5-66 66-71.1 71.1-76.2 76.2-81.3 81.3-86.4 Struk (cm) 55.6-58.4 58.4-70 63.5-66 66-68.6 71.1-73.7 Kukovi (cm) 64-66 67-71 74-77 81-85 89-93 Čarape: Veličina čarapa XS SM MD Veličina patika ža decu 27,5-31 31,5 - 36,5 36,5 - 40 Youth kačketi: Veličina kačketa OSFM (Youth's) YSM/YMD YMD/YLG Obim glave (okvirno u cm) 51-56 51-54 53-55 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova DNK Proizvoda • Pruža strategijsku podršku i namenjen je za aktivnosti srednjeg inteziteta kao što su vožnja bicikle, trening sa težinom i boks • Mekane korpe koje se brzo suše pružaju dodatnu strukturu i pokrivenost • Uklonjive korpe imaju pomoćne strelice R & L da biste mogli lakše da ih vratite • Ukrštene bratele • Izuzetno glatka HeatGear® tkanina iz dva sloja pruža izuzetan osećaj • Materijal odbija znoj i suši se veoma brzo • Materijal: 87% poliester, 13% elastin Naziv UA CROSSBACK MID BRA Sezona SS23 Boja Roze/ Crna Sastav 87% poliester,13% elastin Zemlja porekla Vijetnam Postupak održavanja Prema ušivnoj etiketi proizvoda / Skupljanje: Po dužini 2%, po širini 2% Uvoznik Kvantum sport d.o.o. Beograd Proizvodjač UNDER ARMOUR Karakteristika Sastav Naziv UA CROSSBACK MID BRA Sezona SS23 Boja Roze/ Crna Sastav 87% poliester,13% elastin Zemlja porekla Vijetnam Postupak održavanja Prema ušivnoj etiketi proizvoda / Skupljanje: Po dužini 2%, po širini 2% Uvoznik Kvantum sport d.o.o. Beograd Proizvodjač UNDER ARMOUR Kategorija Sportski brus Pol Žene Brend Under Armour Kroj Compression Ime/Nadimak Email Poruka Pošalji Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavajući osnovne funkcije kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Koristimo kolačiće koji su nužni za ispravno funkcionisanje naše web stranice kako bismo omogućili pojedine tehničke funkcije i tako Vam osigurali pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima stranice da shvate na koji način posetioci komuniciraju sa stranicom. Radi se o kolačićima koji nam omogućuju web analitiku, tj. analizu upotrebe naših stranica i merenje posećenosti, koju provodimo kako bi poboljšali kvalitet i sadržaj ponuđenih usluga. Marketinški kolačići koriste se za praćenje posetioca kroz web-stranice. Koriste se kako bi se korisnicima prikazivali relevantni oglasi i podstakli ga na učestvovanje, što je bitno za izdavače i oglašivače trećih strana. Koristimo Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect i Facebook kolačiće fr i tr.

Obuća Under Armour: US (veličina označena na sajtu) 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16 17 18 CM (okvirno) 25 25.5 26 26.5 27 27.5 28 28.5 29 29.5 30 30.5 31 31.5 32 32.5 33 33.5 34 35 36 Euro 40 40.5 41 42 42.5 43 44 44.5 45 45.5 46 47 47.5 48 48.5 49 49.5 50 50.5 51 52.5 UK 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 16 17 Obuća Ipanema Rider Cartago: Euro 37/38 38 39/40 41 42 41/42 43 44 45/46 CM (okvirno) 23.5 24 25 26 26.5 26.5 27 28 29 Gornji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL Grudi (okvirno u cm) 76-81 86-92 96-102 106-112 116-122 127-132 137-142 147-153 157-163 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Donji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL US Veličina 26-27 28-29 30-32 34-36 38-40 42-44 46-48 50-52 54-56 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Kukovi (okvirno u cm) 81-84 86-90 94-98 102-107 112-117 122-127 132-137 142-147 152-157 Dužina nogavice kod pantalona: US dužina nogavice: /30 /32 /34 /36 Visina (okvirno u cm) 165-174 175-184 185-194 195-200 Maska: Veličina iskazana na sajtu US XS/SM SM/MD MD/LG LG/XL XL/2XL Dužina u cm (dužina od sredine nosa do sredine uha okvirno) 13 - 13.8 13.9 - 15 15.1 - 16.4 16.5 - 17.6 17.7+ Muške čarape: Veličina čarapa SM MD LG XL Veličina patika za muškarce(okvirno) 36-41 41-46 46-50,5 Muške rukavice: Veličina iskazana na sajtu XS S MD LG XL XXL Dužina cm od korena ručnog zgloba do vrha srednjeg prsta 17 - 18 18 - 18,5 18,5 - 19 19 - 19,5 19,5 - 20 20 - 21 Muški kačketi: Veličina kačketa S/M M/L L/XL XL/XXL OSFM (men's) Okvirno obim glave u cm 53-55 56-58 59-62 63-65 55-60 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova Obuća Under Armour: US (veličina označena na sajtu) 5 5.5 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 CM (okvirno) 22 22.5 23 23.5 24 24.5 25 25.5 26 26.5 27 27.5 28 28.5 29 Euro 35.5 36 36.5 37.5 38 38.5 39 40 40.5 41 42 42.5 43 44 44.5 UK 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 Obuća Ipanema, Rider, Cartago: Euro 35/36 37 38 39 40 41/42 CM (okvirno) 22.8 23.8 24.5 25.2 26 26.9 Gornji delovi: US Veličina XS SM MD LG XL XXL 1X 2X 3X Grudi (okvirno u cm) 83-85 88-90 93-95 99-103 107-110 114-118 112-119½ 122-129½ 132-140 Struk (okvirno u cm) 65-67 70-72 75-77 81-85 89-93 97-100 99-109 112-122 124½-135 Donji delovi: US Veličina XS SM MD LG XL XXL 1X 2X 3X Sturk(okvirno u cm) 65-67 70-72 75-77 81-85 89-93 97-100 99-109 112-122 124-135 Kukovi (okvirno u cm) 88-90 93-95 98-100 104-108 112-116 119-123 119-127 129-137 140-147.5 Sportski grudnjak: Veličina korpe 30 32 34 36 38 40 42 44 AA XXS XS S A XS XS S M B XS XS S M L C S M L L XL XXL D S M L XL XXL 1X DD M L XL XXL 1X 2X 3X DDD L XL XXL 1X 2X 3X Sportski grudnjak: Veličina US: XS S M L XL XXL Obim grudi okvirno u cm: 71-76 76-81 89-91 91-96 93-102 102-107 Rukavice: Veličina iskazana na sajtu XS S MD LG XL Dužina cm od korena ručnog zgloba do vrha srednjeg prsta 14,5 - 16 16 - 16,5 16,5 - 17 17 - 18 18 - 18.5 Maska : Veličina iskazana na sajtu US XS/SM SM/MD MD/LG LG/XL XL/2XL Dužina u cm (dužina od sredine nosa do sredine uha) 13 - 13.8 13.9 - 15 15.1 - 16.4 16.5 - 17.6 17.7+ Čarape: Veličina čarapa SM MD LG XL Veličina patika ža žene 34,5 - 36,5 36,5 - 40,5 40,5 - 44,5 / Ženski kačketi: Veličina kačketa S/M M/L L/XL XL/XXL OSFM (women's) Obim glave u cm (okvirno) 53-55 56-58 59-62 63-65 54-58 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova Obuća Under Armour: US Unisex 4.5 5 5.5 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16 17 18 Veličina u inčima 9⅞ 10 10⅛ 10⅜ 10⅝ 10¾ 11 11⅛ 11⅜ 11⅝ 11¾ 12 12⅛ 12¼ 12⅝ 12⅞ 13 13⅛ 13¼ CM (okvirno) 23.5 24 24* 24.5 25 25.5 26 26.5 27 27.5 28 28.5 29 29.5 30 30.5 31 31.5 32 32.5 33 33.5 34 35 36 Euro 37 37.5 38 38.5 39 40 40.5 41 42 42.5 43 44 44.5 45 45.5 46 47 47.5 48 48.5 49 49.5 50 50.5 51 52.5 UK 6 6.5 7 7.5 8 8.5 9 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13 13.5 14 14.5 15 16 17 Gornji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL Grudi (okvirno u cm) 76-81 86-92 96-102 106-112 116-122 127-132 137-142 147-153 157-163 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Donji deo: Veličina XS SM MD LG XL XXL 3XL 4XL 5XL US Veličina 26-27 28-29 30-32 34-36 38-40 42-44 46-48 50-52 54-56 Struk (okvirno u cm) 67-70 72-76 80-85 89-94 99-104 109-116 121-127 132-138 144-150 Kukovi (okvirno u cm) 81-84 86-90 94-98 102-107 112-117 122-127 132-137 142-147 152-157 Unisex rukavice: Veličina iskazana na sajtu XS S MD LG XL XXL Dužina cm od korena ručnog zgloba do vrha srednjeg prsta 17 - 18 18 - 18,5 18,5 - 19 19 - 19,5 19,5 - 20 20 - 21 Maska : Veličina iskazana na sajtu US XS/SM SM/MD MD/LG LG/XL XL/2XL Dužina u cm (dužina od sredine nosa do sredine uha) 13 - 13.8 13.9 - 15 15.1 - 16.4 16.5 - 17.6 17.7+ Unisex čarape: Veličina čarapa SM MD LG XL Veličina patika za muškarce / 36-41 41-46 46-50,5 Unisex kačketi: Veličina kačketa S/M M/L L/XL XL/XXL OSFM (unisex) Obim glave u cm (okvirno) 53-55 56-58 59-62 63-65 56-60 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. Obuća Under Armour: US Deca 2K 3K 4K 5K 6K 7K 8K 9K 10K 10.5K 11K 11.5K 12K 12.5K 13K 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6.5 7 CM 8 9 10 11 12 13 14 15 16 16.5 17 17.5 18 18.5 19 20 20.5 21 21.5 22 22.5 23 23.5 23.5* 24 24* 24.5 25 Euro 17.5 18.5 19.5 21 22 23.5 25 26 27 27.5 28 28.5 29.5 30 31 32 33 33.5 34 35 35.5 36 36.5 37.5 38 38.5 39 40 UK 1.5 2.5 3.5 4.5 5.5 6.5 7.5 8.5 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13.5 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6 *veličina obuće se razlikuje u širini Obuća Ipanema, Rider, Cartago: Euro kids/baby 19/20 21 22 22/23 23 24 25/26 27 28/29 30 31 32 33 33/34 35/36 CM (okvirno) 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16.2 17.2 18.2 19.2 20 20.5 21.2 21.7 22.2 Odeća: Veličina YXS YSM YMD YLG YXL Godine okvirno: 6-7 8-9 9-10 10-11 12-13 Visina (cm) 118-123 126-132 141-149 156-163 169-175 Grudi (cm) 63.5-66 66-71.1 71.1-76.2 76.2-81.3 81.3-86.4 Struk (cm) 55.6-58.4 58.4-70 63.5-66 66-68.6 71.1-73.7 Kukovi (cm) 64-66 67-71 74-77 81-85 89-93 Čarape: Veličina čarapa XS SM MD Veličina patika ža decu 27,5-31 31,5 - 36,5 36,5 - 40 Youth kačketi: Veličina kačketa OSFM (Youth's) YSM/YMD YMD/YLG Obim glave (okvirno u cm) 51-56 51-54 53-55 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova Obuća Under Armour: US Deca 2K 3K 4K 5K 6K 7K 8K 9K 10K 10.5K 11K 11.5K 12K 12.5K 13K 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6.5 7 CM 8 9 10 11 12 13 14 15 16 16.5 17 17.5 18 18.5 19 20 20.5 21 21.5 22 22.5 23 23.5 23.5* 24 24* 24.5 25 Euro 17.5 18.5 19.5 21 22 23.5 25 26 27 27.5 28 28.5 29.5 30 31 32 33 33.5 34 35 35.5 36 36.5 37.5 38 38.5 39 40 UK 1.5 2.5 3.5 4.5 5.5 6.5 7.5 8.5 9.5 10 10.5 11 11.5 12 12.5 13.5 1 1.5 2 2.5 3 3.5 4 4.5 5 5.5 6 6 *veličina obuće se razlikuje u širini Obuća Ipanema Rider Cartago: Euro kids/baby 19/20 21 22 22/23 23 24 25/26 27 28/29 30 31 32 33 33/34 35/36 CM (okvirno) 13 13.5 14 14.5 15 15.5 16.2 17.2 18.2 19.2 20 20.5 21.2 21.7 22.2 Odeća: Veličina YXS YSM YMD YLG YXL Godine okvirno: 6-7 8-9 9-10 10-11 12-13 Visina (cm) 118-123 126-132 141-149 156-163 169-175 Grudi (cm) 63.5-66 66-71.1 71.1-76.2 76.2-81.3 81.3-86.4 Struk (cm) 55.6-58.4 58.4-70 63.5-66 66-68.6 71.1-73.7 Kukovi (cm) 64-66 67-71 74-77 81-85 89-93 Čarape: Veličina čarapa XS SM MD Veličina patika ža decu 27,5-31 31,5 - 36,5 36,5 - 40 Youth kačketi: Veličina kačketa OSFM (Youth's) YSM/YMD YMD/YLG Obim glave (okvirno u cm) 51-56 51-54 53-55 Postavite kursor iznad broja da pročitate uputstvo za merenje. 1 1 | Obim grudi Meriti u krug, preko najšireg dela grudi i lopatica sa spuštenim rukama 2 2 | Obim struka Meriti u krug, preko najužeg dela struka 3 3 | Obim bokova Meriti u krug, preko najšireg dela bokova DNK Proizvoda • Pruža stratešku podršku, prilagođenu aktivnostima visoke podrške kao što su trčanje i terenski sportovi • Oblikovana jednodelna podloga od poliuretana za vrhunsku udobnost i dodatnu pokrivenost • Mrežasti paneli za dodatnu prozračnost • Podesivi ukršteni kaiševi sa detaljima sa natpisom za prilagođeno pristajanje • Materijal odbija znoj i veoma se brzo suši • Materijal: 87% poliester, 13% elastin Naziv UA INFINITY HIGH HARNESS BRA Sezona FW22 Boja Crna / Roze / Plava Sastav 87% poliester,13% elastin Zemlja porekla Vijetnam Postupak održavanja Prema ušivnoj etiketi proizvoda Uvoznik Kvantum sport d.o.o. Beograd Proizvodjač UNDER ARMOUR Naziv KNOCKOUT NOVELTY TANK Sezona SS23 Boja Orange Tropic / Orange Tropic / After Burn Sastav 90% poliestar,10% elastan Zemlja porekla Kambodža Postupak održavanja Prema ušivnoj etiketi proizvoda Uvoznik Kvantum sport d.o.o. Beograd Proizvodjač UNDER ARMOUR Karakteristika Sastav Naziv UA INFINITY HIGH HARNESS BRA Sezona FW22 Boja Crna / Roze / Plava Sastav 87% poliester,13% elastin Zemlja porekla Vijetnam Postupak održavanja Prema ušivnoj etiketi proizvoda Uvoznik Kvantum sport d.o.o. Beograd Proizvodjač UNDER ARMOUR Naziv KNOCKOUT NOVELTY TANK Sezona SS23 Boja Orange Tropic / Orange Tropic / After Burn Sastav 90% poliestar,10% elastan Zemlja porekla Kambodža Postupak održavanja Prema ušivnoj etiketi proizvoda Uvoznik Kvantum sport d.o.o. Beograd Proizvodjač UNDER ARMOUR Kategorija Sportski brus Pol Žene Brend Under Armour Kroj Fitted Ime/Nadimak Email Poruka Pošalji Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavajući osnovne funkcije kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Koristimo kolačiće koji su nužni za ispravno funkcionisanje naše web stranice kako bismo omogućili pojedine tehničke funkcije i tako Vam osigurali pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima stranice da shvate na koji način posetioci komuniciraju sa stranicom. Radi se o kolačićima koji nam omogućuju web analitiku, tj. analizu upotrebe naših stranica i merenje posećenosti, koju provodimo kako bi poboljšali kvalitet i sadržaj ponuđenih usluga. Marketinški kolačići koriste se za praćenje posetioca kroz web-stranice. Koriste se kako bi se korisnicima prikazivali relevantni oglasi i podstakli ga na učestvovanje, što je bitno za izdavače i oglašivače trećih strana. Koristimo Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect i Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milosevicevi ministri represije. Nevidljivi cuvari rezima. Ispovest Bozidara Boze Spasica. Hrvat u srpskoj tajnoj policiji. Cvrsta ruka levice. Slucaj inspektora Vladimira Nikolica. Progon unutrasnjeg neprijatelja. 50.000 dosijea u RDB srbije. Od prisluskivanja do likvidacije. Optuzba Mihajla Raznatovica. Smrt na magistrali. Kako je Legija izdao Slobu. Policija je stvorila srpsku mafiju. Svadja oko Nalica. Novi nacelnik – nova sluzba. Zagonetno hapsenje Vozda. Puc protiv Djindjica. Za Srbe se oduvek govorilo da vole policijski poziv, a za Srbiju da je policijska drzzava. Ova zabluda plod je vishegodishnjih stradanja srpskog naroda od raznoraznih chuvara reda i mira, tachnije zashtitnika prvo sistema Josipa Broza, a potom Slobodana Miloshevicca. I jedan i drugi su imali svoju tajnu policiju, koja se progonecci politichke neistomishljenike vremenom izrodila u gonicha vlastitog naroda. Razlika je samo u tome shto je Titova politichka policija, koristila metode staljinisttichke torture, a Miloshevicceva taktiku drzzavnog terorizma. U drugoj Jugoslaviji od politichke policije stradalo je pola miliona Srba. U treccoj Jugoslaviji od produzzene ruke Milosheviccevicc gardi progonjeno je najmanje sto hiljada gradjana. Na meti su bili kako lideri opozicije, tako i pripadnici narodnog otpora, ali i oni ljudi, koji su bili potencijalni kamdidati za protivnike levice udruzzene sa desnicom. Na zzalost, sluchajeva i afera koje su postale deo nezvanichne istorije srpske tajne policije, u poslednjih desetak godina ima i previshe. Mnogi od njih josh nisu okonchani, niti im se nazire pravi kraj. Medjutim, naziru se glavni akteri tih politichkih skandala i tog politichkog terora, chija je mocc bila, gotovo, neogranichena. Miloshevicceva tajna policija je kriminalizovala chitavu Srbiju. Od nesvrshenih studenata je pravila batinashe i mafijashe, od izbeglih Srba stranachku armiju, od gradjana njihove saradnike u crnoj berzi. Za deset godina samo u Beogradu ubijeno je 120 ljudi, chiji se likvidatori ne znaju. Cinjenica je da je tajna policija stvorila srpsko podzemlje, ali je josh poraznija istina da na ulasku u 21. vek ta policija nije bila sposobna da kontrolishe, a kamo li da unishti vlastitu mafiju. Tako se zatvorio krug vlasti. Slobodan Miloshevicc je voljom naroda pao, voljom politichara uhapshen, a sa njim i njegovi policajci. Samo je mafija ostala na nogama, spremna da se sa novom srpskom policijom rve do smrti. U takvoj situaciji pokushao sam da napishem prichu ne samo da bih zabelezzio obrise ovog teshkog vremena vecc i da bih pokazao da se na kraju tunela, u koji smo zajedno sa Milosheviccem upali, pokazao trachak svetla. Autor Marko Lopušina (Raška, 1951) srpski je novinar, istraživač i istoričar, poznat po nizu knjiga o novijoj srpskoj istoriji, dijaspori, kao i tajnim službama i njihovoj ulozi u savremenoj srpskoj politici.[1] Bibliografija Štampane knjige Najzagonetnije jugoslovenske ubice, “Vladimir Avramović”, Kragujevac, 1987. Svi Srbi sveta, sa dr Vladom Grečićem, izdavač “Princip”, Beograd, 1994. Ubij bližnjeg svog 1, /o jugoslovenskoj tajnoj policiji/, “Narodna knjiga”, Beograd, 1996, 1997, 1999. Ubij bližnjeg svog 2, /o stranim špijunima u SFRJ i SRJ/, “Narodna knjiga”, Beograd, 1997, 1999. Ubij bližnjeg svog 3, /o jugoslovenskom podzemlju od 1945. do 2000. godine/, “Narodna knjiga”, Beograd, 1998, 2000. CIA protiv Jugoslavije, “Knjiga komerc”, Beograd, 1997, 2000, 2003. Svi Srbi sveta — vodič kroz dijasporu, “Legenda” Čačak, 1998. Tajne službe sveta, “Narodna knjiga”, Beograd, 1999. OVK-UČK protiv Jugoslavije, “Legenda”, Čačak, 1999, 2001. Sigurimi protiv Jugoslavije, “Legenda”, Čačak, 1999. Balkanska smrt — šiptarska narkomafija, “Narodna knjiga”, Beograd, 1999, 2000. Najbogatiji Srbi sveta, “Legenda”, Čačak, 1999, 2000, 2003. Sve mafije sveta, ”Knjiga komerc”, Beograd, 2000. Unutrašnji terorizam, sa Brusom Hofmanom, “Narodna knjiga”, Beograd, 2000. Lov na Miloševića, “Knjiga komerc”, Beograd, 2000, 2001. KGB protiv Jugoslavije, “Evro”, Beograd, 2000, 2001. Ko je ko u YU podzemlju, “Zograf”, Niš, 2000, 2001. Srbi u Americi, “Evro”, Beograd, 2000, 2001. Komandant Arkan, “Legenda”, Čačak, dvadeset izdanja 2000-2020. Tajne srpske policije, “Evro”, Beograd, 2001, 2003. Svetska enciklopedija podzemlja, “Knjiga komerc”, Beograd, 2001. Sačekuša – Krvavo srce Beograda, “Narodna knjiga”, Beograd, 2001. Radovan Karadžić — najtraženija srpska glava, “Zograf”, Niš, 2002. Ubij bližnjeg svog 4: Jugoslovenska tajna policija 1945-2002, “Narodna knjiga”, Beograd, 2002. Tajni ratnici eks Jugoslavije, “Evro”, Beograd, 2003. Srpska mafija, “Zograf”, Niš, 2003. FBI i Srbi, “Narodna knjiga”, Beograd, 2003. Crnogorski klan, “Narodna knjiga”, Beograd, 2003. Enciklopedija špijunaže, “Zograf”, Niš, 2003. Srpska bratska pomoć u SAD i Kanadi, Srpska bratska pomoć, Čikago, 2003. Ceca — između ljubavi i mržnje, “Evro”, Beograd, 2003, 2004. Fudbal jači od života, privatno izdanje, 2003. Albanska mafija, “Narodna knjiga”, Beograd, 2004. Srbi u dijaspori — adresar, “Legenda”, Čačak, 2004. Legija i Zemunski klan, “Knjiga komerc”, Beograd, tri izdanja od 2004. KOS — tajne vojne službe bezbednosti, “Evro”, Beograd, 2004. Milo — jedna evropska priča, “Zograf”, Niš, 2005. Tajne službe sveta, “Knjiga komerc”, Beograd, 2005. Mafije sveta, “Knjiga komerc”, Beograd, 2005. Srpske sačekuše, “Narodna knjiga”, Beograd, 2005. Srbi haraju svetom, “Evro”, Beograd, 2006. Tajne službe Srbije I–III, “Narodna knjiga”, Beograd, 2006. Lovci na Ratka Mladića, “Zograf”, Niš, 2006. Ilustrovana istorija srpske dijaspore, “Evro”, Beograd, 2006. Teroristi sveta, “Knjiga komerc”, Beograd, 2006. Hotel Moskva, štamparija “Dragić”, Zrenjanin, 2007. Srbi u SAD od 1815. do 2010., “Prometej”, Novi Sad, 2009. Masoni u Srbiji, “Knjiga komerc”, Beograd, 2010. CIA u Srbiji, “Knjiga komerc”, Beograd, 2010. Britanska prevara: MI6 u Srbiji, “Knjiga komerc”, Beograd, 2011. Srbi u Australiji, “Prometej”, Novi Sad, 2012. Srbi u Skandinaviji, “Prometej”, Novi Sad, 2012. Srbi u Istočnoj Evropi, “Prometej”, Novi Sad, 2013. Ubice u ime države, “Prometej”, Novi Sad, 2013. Špijuni majke Srbije, “Prometej”, Novi Sad, 2013. Cenzura u Srbiji, “Prometej”, Novi Sad, 2014. Teslin narod, scenario za film i knjiga, 2014. Arkan, scenario za film, 2014. Bratstvo svetog Jovana, “Prometej”, Novi Sad, 2014. Enciklopedija srpske dijaspore, “Službeni glasnik”, Beograd, 2015. Tajna društva Srbije, “Prometej”, Novi Sad, 2015. Princ Čarls i Srbi, “Prometej”, Novi Sad, 2016. Stakleni mir, “Prometej”, Novi Sad, 2017. Srbi u Nemačkoj, “Prometej”, Novi Sad, 2018. Tapi, privatno izdanje masona, 2018. Vitezovi templari Srbije, privatno izdanje templara, 2019. Tajni čuvari hrišćanstva, “Prometej”, Novi Sad, 2019. Srbi u Austriji, koautor Svetlana Matić, “Prometej”, Novi Sad, 2019.[2] Srpski inferno, Štamparija IP, Beograd, 2019. Srbi u Berlinu, “Prometej”, Novi Sad, 2020.[3] Holivudski doktor, 2020. Pupinov narod, scenario za dokumentarni film, 2020.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna losije, i prednje korice se drze na mrezicama, sve ostalo uredno! Vinston Leonard Spenser Čerčil (engl. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Vudstok, 30. novembar 1874 — London, 24. januar 1965) bio je britanski državnik, vojnik i političar koji je služio kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. tokom Drugog svetskog rata i od 1951. do 1955. godine. Osim dve godine između 1922. i 1924, bio je član Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva od 1900. do 1964. godine. Ideološki pristaša ekonomskog liberalizma i imperijalizma, veći deo svoje karijere bio je član Konzervativne partije, koju je vodio od 1940. do 1955. godine. Bio je član Liberalne partije od 1904. do 1924. godine. Mešanog engleskog i američkog porekla, Čerčil je rođen u Oksfordširu u bogatoj aristokratskoj porodici Spenser. Pridružio se britanskoj vojsci 1895. godine i video akcije u Britanskoj Indiji, Mahdistički rat (takođe poznat kao Anglo-Sudanski rat) i Drugi burski rat, kasnije je stekao slavu kao ratni dopisnik i pisao knjige o svojim kampanjama. Izabran za konzervativnog poslanika 1900. godine, prebegao je liberalima 1904. godine. U liberalnoj vladi Herberta H. Askvita, Čerčil je bio predsednik Odbora za trgovinu i ministar unutrašnjih poslova, zagovarajući reformu zatvora i socijalno osiguranje radnika. Kao prvi lord Admiraliteta tokom Prvog svetskog rata, nadgledao je Galipoljusku kampanju, ali, nakon što se ona pokazala katastrofalnom, degradiran je na kancelara Vojvodstva Lankaster. Dao je ostavku u novembru 1915. i pridružio se kraljevskim škotskim fuzilijerima na Zapadnom frontu na šest meseci. Godine 1917. vratio se u vladu pod Dejvidom Lojdom Džordžom i sukcesivno služio kao ministar za municiju, državni sekretar za rat, državni sekretar za vazduhoplovstvo i državni sekretar za kolonije, nadgledajući Anglo-irski sporazum i britansku spoljnu politiku na Bliskom istoku. Nakon dve godine van parlamenta, služio je kao kancelar blagajne u konzervativnoj vladi Stenlija Boldvina, vraćajući britansku funtu 1925. na zlatni standard na njenom predratnom paritetu, potez koji se široko smatra stvaranjem deflatornog pritiska i depresijom britanske ekonomije. Tokom dve godine van Vlade 1930-ih, Čerčil je preuzeo vođstvo u pozivanju na britansko ponovno naoružavanje kako bi se suprostavili rastućoj pretnji militarizma u nacističkoj Nemačkoj. Po izbijanju Drugog svetskog rata ponovo je imenovan za prvog lorda Admiraliteta. U maju 1940. godine postao je premijer, nasledivši Nevila Čemberlena. Čerčil je formirao nacionalnu vladu i nadgledao britansko učešće u savezničkim ratnim naporima protiv sila Osovine, što je rezultiralo pobedom 1945. godine. Nakon poraza konzervativaca na opštim izborima 1945. godine postao je lider opozicije. Početkom hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, on je javno upozorio na `gvozdenu zavesu` sovjetskog uticaja u Evropi i promovisao evropsko jedinstvo. Između premijerskih mandata napisao je nekoliko knjiga u kojima je ispričao svoje iskustvo tokom Drugog svetskog rata. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine. Izgubio je izbore 1950, ali se vraća na premijersku funkciju 1951. godine. Njegov drugi mandat bio je zaokupljen spoljnim poslovima, posebno anglo-američkim odnosima i očuvanju onoga što je ostalo od Britanskoe imperije u čijem sastavu više nije bila Indija. Na domaćem planu, njegova vlada je naglašavala izgradnju kuća i završila razvoj nuklearnog oružja (koji je započeo njegov prethodnik). Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, Čerčil je 1955. podneo ostavku na mesto premijera, ostajući član Parlamenta do 1964. godine. Nakon njegove smrti 1965. godine priređena mu je državna sahrana. Široko smatran jednim od najznačajnijih ličnosti 20. veka, Čerčil je i dalje popularan u Ujedinjenom Kraljevstvu i ostatku Anglosfere, gde se generalno posmatra kao pobedničkim ratnim liderom koji je igrao važnu ulogu u odbrani liberalne demokratije od širenja fašizma. Iako je bio kritikovan zbog svojih stavova o rasi i imperiji, uključujući i neke njegove ratne odluke, istoričari Čerčila često rangiraju kao najvećeg premijera u britanskoj istoriji. Rani život: 1874-1904 Detinjstvo i školovanje: 1874-1895 Dženi Spenser Čerčil sa svojim sinovima, Džekom (levo) i Vinstonom (desno) 1889. godine Čerčil je rođen 30. novembra 1874. godine u Blenhajm palati u Oksfordširu.[1] Po očevoj strani bio je član britanske aristokratije, kao direktan potomak Džona Čerčila, prvog vojvode od Melboroa.[2] Njegov otac, lord Rendolf Čerčil, koji je predstavljao Konzervativnu partiju, izabran je za člana parlamenta iz Vudstoka 1874. godine.[3] Njegova majka Dženi bila je kćerka američkog biznismena Leonarda Džeroma.[4] Godine 1876. Čerčilov deda po ocu, Džon Spenser-Čerčil, 7. vojvoda od Melboroa, imenovan je za vicekralja Irske, tada još u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Rendolf je postao njegov privatni sekretar i porodica se preselila u Dablin.[5] Vinstonov brat Džek rođen je tamo 1880. godine.[6] Tokom većeg dela 1880-ih, Rendolf i Dženi su bili praktično otuđeni,[6] a o braći je uglavnom brinula njihova dadilja Elizabet Everest.[7] Kada je umrla 1895. godine, Čerčil je napisao da je `bila moj najdraži i najintimniji prijatelj tokom čitavih dvadeset godina koliko sam živeo`.[8] Čerčil je počeo da pohađa internat Svetog Đorđa u Askotu, Berkšir, sa sedam godina, ali je njegovo ponašanje bilo loše.[7] Godine 1884. prešao je u školu Brunsvik u Houvu, gde se njegov akademski uspeh poboljšao.[7] Aprila 1888, sa 13 godina, za dlaku je položio prijemni ispit za školu Harou.[7] Njegov otac je želeo da se priprema za vojnu karijeru, te su tako njegove tri poslednje godine na Harou bile u vojnoj formi.[6] Iz trećeg puta upisao se na Kraljevski vojni koledž u Sandhurstu.[7] Septembra 1893. godine primljen je kao kadet u konjicu.[7] Njegov otac je umro u januaru 1895. godine, mesec dana nakon što je Čerčil diplomirao na Sandhurstu.[7] Kuba, Indija i Sudan: 1895-1899 Čerčil u vojnoj uniformi 4. Kraljičinih Husara u Olderšotu 1895. godine Februara 1895. Čerčil postaje potpukovnik u 4. Kraljičinom Husarskom puku britanske vojske sa sedištem u Olderšotu.[7] Željan da učestvuje u vojnim akcijama, iskoristio je uticaj svoje majke kako bi bio poslan u ratnu zonu.[9] U jesen 1895. on i njegov tada podređeni prijatelj Redži Barns su otišli na Kubu da posmatraju rat za nezavisnost i uključili se u okršaje nakon što su se pridružili španskim trupama u pokušaju da potisnu borce za nezavisnost.[10] Čerčil je slao izveštaje o sukobu londonskom listu Dejli Grafik.[11] Otišao je u Njujork i, zadivljen Sjedinjenim Američkim Državama, pisao svojoj majci o tome `kako su Amerikanci izuzetan narod!`.[12] Sa Husarima je u oktobru 1896. otišao u Mumbaj.[13] Sa sedištem u Bangaloru, bio je u Indiji 19 meseci, posetio je Kolkatu tri puta i pridružio se ekspedicijama u Hajderabadu i na severo-zapadnoj granici.[13] U Indiji, Čerčil je započeo projekat samoobrazovanja,[14] čitajući niz autora uključujući Platona, Edvarda Gibona, Čarlsa Darvina i Tomasa Babingtona Makolaja.[15] Knjige mu je slala majka, sa kojom se često dopisivao dok je bio u inostranstvu. U jednom pismu iz 1898. osvrnuo se na svoja verska uverenja, rekavši: `Ne prihvatam hrišćansko ili bilo koji drugi oblik verskog uverenja`.[16] Čerčil je kršten u Anglikanskog crkvi,[17] ali je, kako je kasnije ispričao, prošao kroz žestoku antihrišćansku fazu u mladosti,[18] i kako je odrastao postao je agnostik.[19] U drugom pismu jednom od svojih rođaka, on je o religiji govorio kao o „ukusnom narkotiku“ i izrazio je prednost protestantizmu nad katolicizmom jer ga je smatrao „korak bliže razumu“.[20] Zainteresovan za britanski parlamentarizam,[21] sebe je proglasio „liberalom po svemu osim po imenu“, dodajući da nikada ne može podržati Liberalnu partiju zbog njene podrške irskoj autonomiji.[22] Umesto toga, on se udružio sa torijevskim demokratskim krilom Konzervativne partije i u poseti kući održao je svoj prvi javni govor za partijsku organizaciju Primrose ligu u Klaverton Daunu, blizu Bata.[23] Mešajući reformističku i konzervativnu perspektivu, podržao je promociju sekularnog, nekonfesionalnog obrazovanja, dok se protivio ženskom pravu glasa.[24] Čerčil se dobrovoljno pridružio Malakandskim snagama u njihovoj kampanji protiv Mohmand pobunjenika u dolini Svat u severozapadnoj Indiji. Komandant Bindon Blad ga je prihvatio pod uslovom da bude raspoređen kao novinar.[25] Vratio se u Bangalor u oktobru 1897. i tamo je napisao svoju prvu knjigu o ratnim iskustvima koja je dobila pozitivne kritike.[26] Napisao je i svoje jedino romantično beletristično delo.[27] Da bi bio potpuno zaokupljen, Čerčil je prihvatio pisanje kao ono što Roj Dženkins naziva svojom „celom navikom“, posebno kroz političku karijeru kada je bio van funkcije. Pisanje je bilo njegova glavna zaštita od ponavljajuće depresije, koju je nazivao svojim „crnim psom“.[28] Koristeći svoje kontakte u Londonu, Čerčil se povezao sa vojnom kampanjom generala Herberta Kičenera u Sudanu u sastavu 21. lensera, dok je, pored toga, radio kao novinar za časopis Morning post.[29] Posle borbe u bici kod Omdurmana 2. septembra 1898. godine, 21. lanseri su povučeni.[30] U oktobru se Čerčil vratio u Englesku i počeo da piše Rečni rat, izveštaj o kampanji koji je objavljen u novembru 1899. godine. U to vreme je odlučio da napusti vojsku.[31] Bio je kritičan prema Kičenerovim postupcima tokom rata, posebno prema njegovom nemilosrdnom tretmanu neprijateljskih ranjenika i njegovom skrnavljenju grobnice Muhameda Ahmada u Omdurmanu.[32] Dana 2. decembra 1898, Čerčil je krenuo u Indiju da bi rešio svoje vojne poslove i dostavio svoju ostavku iz 4. Kraljičinih Husara. Tamo je mnogo vremena provodio igrajući polo, jedini sport sa loptom koji ga je ikada zanimao. Nakon što je napustio Husare, isplovio je iz Mumbaja 20. marta 1899, rešen da započne karijeru u politici. Politika i Južna Afrika: 1899-1901 Čerčil 1900. godine za vreme njegovog prvog izbora za Parlament Tražeći poslaničku karijeru, Čerčil je govorio na sastancima konzervativaca[34] i bio je izabran kao jedan od dva parlamentarna kandidata stranke za vanredne izbore juna 1899. u Oldamu, Lankašir.[35] Dok je vodio kampanju u Oldamu, Čerčil je sebe nazivao „konzervativcem i torijevskim demokratom“.[36] Iako su mesta u Oldamu ranije držali konzervativci, rezultat je bila tesna pobeda liberala.[37] Predviđajući izbijanje Drugog burskog rata između Britanije i Burskih republika, Čerčil je otplovio u Južnu Afriku kao novinar Morning posta.[1] U oktobru je otputovao u zonu sukoba u blizini Ledismita, koju su tada opkolile burske trupe, pre nego što je krenuo ka Kolensu.[traži se izvor] Nakon što je njegov voz iskočio iz šina usled granatiranja od strane burske artiljerije, uhvaćen je kao ratni zarobljenik i interniran u logor burskih zarobljenika u Pretoriji.[3] U decembru, Čerčil je pobegao iz zatvora tako što se ukrcao u teretne vozove i sakrio se u rudnik. Na kraju je stigao na sigurno u portugalskoj istočnoj Africi.[4] Njegovo bekstvo privuklo je veliki publicitet.[5] Januara 1900. nakratko se ponovo pridružio vojsci kao poručnik u južnoafričkom puku lake konjice, pridruživši se borbi Redversa Bulera da ublaži opsadu Ledismita i zauzme Pretoriju.[38] On i njegov rođak, Čarls Spenser-Čerčil, 9. vojvoda od Marlboroa, zahtevali su i dobili predaju 52 čuvara burskih logora.[39] Tokom celog rata, on je javno kudio antiburske predrasude, pozivajući da se prema njima postupa sa „velikodušnošću i tolerancijom“,[40] a posle rata je podsticao Britance da budu velikodušni u pobedi.[41] U julu, nakon što je dao ostavku na čin poručnika, vratio se u Britaniju. Njegove depeše Morning posta su objavljivane kao knjiga.[42] Čerčil je iznajmio stan u londonskom elitnom delu Mejfer, koristeći ga narednih šest godina. Ponovo se kandidovao kao jedan od konzervativnih kandidata u Oldamu na opštim izborima u oktobru 1900. godine, te obezbedivši tesnu pobedu postao je član Parlamenta sa 25 godina.[43] Istog meseca objavio je knjigu o svojim južnoafričkim iskustvima,[44] koja je postala fokus turneje sa predavanjima u novembru kroz Britaniju, Ameriku i Kanadu. U Americi, Čerčil je upoznao Marka Tvena, predsednika Vilijama Makinlija i potpredsednika Teodora Ruzvelta, s kojim se nije dobro slagao.[45] Kasnije, u proleće 1901. godine, održao je još predavanja u Parizu, Madridu i na Gibraltaru.[46] Konzervativni poslanik: 1901-1904 Čerčil 1904. godine tokom parlamentarne debate U februaru 1901. Čerčil je zauzeo mesto u Domu komuna, gde je njegov prvi govor dobio široku medijsku pokrivenost.[47] Povezao se sa grupom konzervativaca poznatih kao Huligans,[48] grupom koja je bila nepoverljiva prema tadašnjem lideru konzervativaca Arturu Balforu, ali je bio kritičan prema konzervativnoj vladi po raznim pitanjima, posebno o povećanju finansiranja vojske. Smatrao je da dodatni vojni izdaci treba da idu za mornaricu.[49] Ovo je uznemirilo parlamentarnu `prednju klupu` konzervativaca, ali su ga podržali liberali, sa kojima se sve više družio, posebno liberalni imperijalisti poput Herberta Henrija Askvita.[50] U tom kontekstu, Čerčil je kasnije pisao da je „postojano kretao ulevo“ parlamentarne politike.[51] Privatno je razmatrao „postepeno stvaranje evolucionim procesom demokratskog i progresivnog krila u Konzervativnoj partiju“,[52] ili kreiranje alternativne „Centralne partije“ kako bi se ujedinili konzervativci i liberali.[53] Do 1903. došlo je do stvarne podele između Čerčila i konzervativaca, uglavnom zato što se protivio njihovom promovisanju ekonomskog protekcionizma. Čerčil je osećao da će ga animozitet mnogih članova stranke sprečiti da dobije mesto u kabinetu pod konzervativnom vladom. Liberalna partija je tada privlačila sve veću podršku, tako da je na njegov prebeg 1904. možda takođe uticala lična ambicija.[54] Sa liberalima je sve više glasao protiv vlade.[55] Na primer, protivio se povećanju vojnih rashoda;[56] podržao je predlog zakona liberala o vraćanju zakonskih prava sindikatima;[55] i protivio se uvođenju carina na robu uvezenu u Britansku imperiju, opisujući sebe kao ` trezvenog poštovalaca“ principa slobodne trgovine.[57] Vlada Artura Balfora objavila je protekcionističko zakonodavstvo u oktobru 1903. godine.[58] Dva meseca kasnije, ogorčeni Čerčilovom kritikom vlade, Konzervativna asocijacija Oldama ga je obavestila da neće podržati njegovu kandidaturu na sledećim opštim izborima.[59] Maja 1904. Čerčil se suprotstavio vladinom predlogu zakona o strancima, osmišljenom da obuzda migraciju Jevreja u Britaniju.[60] On je naveo da će se predlog zakona „apelovati na ostrvske predrasude prema strancima, na rasne predrasude prema Jevrejima i na radničke predrasude protiv konkurencije” i izrazio se u korist „stare tolerantne i velikodušne prakse slobodnog ulaska i azila do koje se ova zemlja tako dugo pridržavala i od čega je toliko mnogo dobila“.[60] Dana 31. maja 1904. promenio je stranu, prebegavši od konzervativaca da bi sedeo kao član Liberalne partije u Domu komuna.[60] Liberalni poslanik: 1904-1908 Čerčil i nemački kajzer Vilhelm II tokom vojnog manevra u blizini Vroclava, Šleska oblast, 1906. godine Kao liberal, Čerčil je napao politiku vlade i stekao reputaciju radikala pod uticajima Džona Morlija i Dejvida Lojda Džordža.[61] U decembru 1905. Balfor je podneo ostavku na mesto premijera, a kralj Edvard VIII je pozvao liberalnog lidera Henrija Kembel-Banermana da zauzme njegovo mesto.[62] U nadi da će obezbediti radnu većinu u Domu komuna, Kembel-Banerman je raspisao opšte izbore u januaru 1906. godine, na kojima su pobedili liberali.[63] Čerčil je osvojio poslaničko mesto u severo-zapadnom Mančesteru.[64] Istog meseca je objavio biografiju svoga oca[64] i dobio avans od 8.000 funti.[65] Generalno je dobro primljen.[66] U to vreme je objavljena i prva biografija samog Čerčila, koju je napisao liberal Aleksandar Mekalum Skot.[67] U novoj vladi, Čerčil je postao podsekretar za kolonijalnu kancelariju, nižu ministarsku poziciju koju je tražio.[68] Radio je ispod državnog sekretara za kolonije, Viktora Brusa, 9. grofa od Elgina,[69] i uzeo je Edvarda Marša za svog sekretara, koji će ostati Čerčilov sekretar 25 godina.[70] Čerčilov prvi zadatak bio je pomaganje u izradi ustava za koloniju Transval,[71] i pomogao je u nadgledanju formiranja vlade u koloniji Reka Oranje.[72] Baveći se južnom Afrikom, nastojao je da obezbedi ravnopravnost između Britanaca i Bura.[73] Takođe je najavio postepeno ukidanje upotrebe kineskih plaćenih radnika u Južnoj Africi; on i vlada su odlučili da bi iznenadna zabrana izazvala previše uznemiravanja u koloniji i da bi mogla oštetiti ekonomiju.[74] Izrazio je zabrinutost zbog odnosa između evropskih doseljenika i crnog afričkog stanovništva. Nakon što je narod Zulu pokrenuo svoju Bambata pobunu u koloniji Natal, Čerčil se žalio na „odvratno kasapljenje domorodaca“ od strane Evropljana.[75] Član Askvitove vlade: 1908-1915 Predsednik Odbora za trgovinu: 1908-1910 Čerčil i njegova zaručnica Klementina Hozier neposredno pre njihovog venčanja 1908. godine Askvit je 8. aprila 1908. nasledio smrtno bolesnog premijera Kembel-Banermana, a četiri dana kasnije Čerčil je imenovan za predsednika Odbora za trgovinu, nasledivši Lojda Džordža koji je postao kancelar finansija.[76] Sa 33 godine, Čerčil je bio najmlađi član Kabineta od 1866. godine.[77] Novoimenovani ministri kabineta bili su zakonski obavezni da traže reizbor na dopunskim izborima i 24. aprila Čerčil je izgubio dopunske izbore na severo-zapadu Mančestera od konzervativnog kandidata za 429 glasova.[78] Liberali su ga 9. maja kandidovali u bezbednoj izbornoj jedinici u Dandiju, gde je odnio pobedu.[79] U privatnom životu Čerčil se verio sa Klementin Hozier. Venčali su se 12. septembra 1908. u Crkvi Svete Margarite u Vestminsteru i proveli medeni mesec u Bavenu, Veneciji, i zamku Veverži u Moravskoj.[80] Živeli su na trgu Eklston broj 33 u Londonu, a njihova prva kćerka Dajana rođena je u julu 1909. godine.[81] Čerčil i Klementina su bili u braku preko 55 godina, sve do njegove smrti. Uspeh njegovog braka bio je važan za Čerčilovu karijeru jer mu je Klementinina neprekidna naklonost obezbedila siguran i srećan privatni život.[82] Jedan od prvih Čerčilovih zadataka kao predsednika Odbora bio je da arbitrira u industrijskom sporu između brodskih radnika i poslodavaca na reci Tajn.[79] Nakon toga je osnovao Stalni arbitražni sud za rešavanje budućih industrijskih sporova,[83] uspostavljajući reputaciju miritelja.[84] U kabinetu je radio sa Lojdom Džordžom na zagovaranju društvenih reformi.[85] Promovisao je ono što je nazvao „mrežom državne intervencije i regulacije“ po nemačkom modelu.[86] Nastavljajući rad Lojda Džordža,[82] Čerčil je predstavio Zakon o osmočasovnom radnom vremenu rudara, koji je zakonski zabranjivao rudarima da rade više od osmočasovnog radnog dana.[87] Godine 1909. uveo je Zakon o trgovinskim odborima, stvarajući trgovinske odbore koji bi mogli da gone poslodavce koji su izrabljivali radnike. Usvojen velikom većinom, uspostavio je princip minimalne zarade i pravo radnika na pauze za obrok.[88] U maju 1909. godine predložio je Predlog zakona o birou rada, da se uspostavi preko 200 biroa rada preko kojih bi se nezaposlenima pomagalo u pronalaženju zaposlenja.[89] Takođe je promovisao ideju o šemi osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koju bi delimično finansirala država.[90] Da bi obezbedili finansiranje svojih reformi, Lojd Džordž i Čerčil su osudili politiku pomorske ekspanzije Redžinalda Mekena,[91] odbijajući da veruju da je rat sa Nemačkom neizbežan.[92] Kao kancelar, Lojd Džordž je 29. aprila 1909. predstavio svoj „Narodni budžet“, nazvavši ga ratnim budžetom za eliminisanje siromaštva. Sa Čerčilom kao najbližim saveznikom,[82] Lojd Džordž je predložio poreze bez presedana za bogate da bi finansirao liberalne socijalne programe.[93] Na budžet su uložili veto konzervativci koji su dominirali u Domu lordova.[94] Čerčil je postao predsednik Budžetske lige[95] i upozorio je da bi opstrukcija više klase mogla da naljuti britansku radničku klasu i da dovede do klasnog rata.[96] Vlada je raspisala opšte izbore u januaru 1910, koji su rezultirali tesnom pobedom liberala. Čerčil je zadržao svoje mesto u Dandiju.[97] Nakon izbora, predložio je ukidanje Doma lordova u memorandumu vlade, predlažući da ga nasledi ili jednodomni sistem ili novi, manji drugi dom koji nije imao ugrađenu prednost za konzervativce.[98] U aprilu su lordovi popustili i `Narodni budžet` je usvojen.[99] Čerčil je nastavio da vodi kampanju protiv Doma lordova i potpomagao je usvajanje Zakona o Parlamentu iz 1911. koji je smanjio i ograničio njegova ovlašćenja.[95] Ministar unutrašnjih poslova: 1910-1911 U februaru 1910. Čerčil je unapređen u ministra unutrašnjih poslova, dobijajući kontrolu nad policijom i zatvorskim službama.[97] Sproveo je program reforme zatvora.[100] Mere su uključivale razliku između krivičnih i političkih zatvorenika, uz ublažavanje zatvorskih pravila za političke.[100] Postojale su obrazovne inovacije kao što je osnivanje biblioteka za zatvorenike,[100] i zahtev da svaki zatvor organizuje zabavu četiri puta godišnje.[101] Pravila o samici su donekle ublažena,[100] a Čerčil je predložio ukidanje automatskog zatvaranja za one koji nisu platili kazne.[102] Ukinut je zatvor za lica uzrasta od 16 do 21 godine osim za najteža krivična dela.[102] Jedno od glavnih domaćih pitanja u Britaniji bilo je pravo glasa žena. Čerčil je podržavao davanje glasa ženama, ali bi podržao predlog zakona u tom smislu samo ako bi imao većinsku podršku (muškog) biračkog tela.[103] Njegovo predloženo rešenje je bio referendum o ovom pitanju, ali to nije naišlo na naklonost Askvita i pravo glasa žena je ostalo nerešeno do 1918. godine.[104] Borci za pravo glasa žena su verovale da je Čerčil posvećeni protivnik prava glasa žena.[105] U novembru 1910. borac za pravo glasa žena Hju Frenklin napao je Čerčila bičem. Frenklin je uhapšen i zatvoren šest nedelja.[105] Čerčil (drugi s leva) fotografisan kod opsade ulice Sidnej 1911. godine U novembru 1910. Čerčil je morao da se izbori sa nemirima u Tonipandiju, u kojima su rudari uglja u dolini Ronda nasilno protestovali zbog svojih radnih uslova.[106] Glavni policajac Glamorgana zatražio je od vojnika da pomognu policiji da uguši nerede. Čerčil, saznavši da trupe već putuju, dozvolio im je da idu čak do Svindona i Kardifa, ali je blokirao njihovo raspoređivanje. Bio je zabrinut da bi upotreba trupa mogla dovesti do krvoprolića. Umesto toga, poslao je 270 londonskih policajaca, koji nisu bili opremljeni vatrenim oružjem, da pomognu svojim kolegama iz Velsa.[106] Kako su se nemiri nastavljali, demonstrantima je ponudio razgovor sa glavnim vladinim industrijskim arbitrom, što su oni prihvatili.[107] Privatno, Čerčil je smatrao i vlasnike rudnika i rudare koji štrajkuju kao „veoma nerazumne“.[105] Tajms i drugi mediji optužili su ga da je previše blag prema izgrednicima;[108] nasuprot tome, mnogi u Laburističkoj partiji, koja je bila povezana sa sindikatima, smatrali su ga previše grubim.[109] Kao posledica ovog poslednjeg, Čerčil je navukao dugoročnu sumnju radničkog pokreta.[95] Askvit je raspisao opšte izbore u decembru 1910. i liberali su ponovo izabrani sa Čerčilovom pobedom u Dandiju.[110] U januaru 1911. Čerčil se uključio u opsadu ulice Sidnej; tri letonska provalnika su ubila nekoliko policajaca i sakrila se u kuću u istočnom delu Londona, koju je policija opkolila.[110] Čerčil je stajao uz policiju iako nije rukovodio njihovom operacijom.[111] Nakon što se kuća zapalila, rekao je vatrogascima da ne ulaze u kuću zbog pretnje koju su predstavljali naoružani ljudi. Nakon toga, dvojica provalnika su pronađena mrtva.[111] Iako se suočio sa kritikama zbog svoje odluke, on je izjavio da je „mislio da je bolje da pusti kuću da izgori, nego da izgubi dobre britanske živote u spasavanju tih svirepih hulja“.[111] U martu 1911. Čerčil je u Parlament uveo drugo čitanje zakona o rudniku uglja. Kada je usvojen, nametnuo je strože bezbednosne standarde u rudnicima uglja.[112] Takođe je formulisao Predlog zakona o prodavnicama za poboljšanje uslova rada radnika u radnjama; suočio se sa protivljenjem vlasnika radnji i zakon je usvojen u mnogo blažem obliku.[112] U aprilu, Lojd Džordž je uveo prvi zakon o zdravstvenom osiguranju i osiguranju od nezaposlenosti, Zakon o nacionalnom osiguranju iz 1911. godine, čiji je nacrt sačinio Čerčil.[112] U maju je Klementina rodila njihovo drugo dete, sina Rendolfa, nazvanog po Čerčilovom ocu.[113] Kao odgovor na eskalaciju građanskih sukoba 1911. godine, Čerčil je poslao trupe u Liverpul da uguše brodare koji su protestovali i okupio se protiv nacionalnog štrajka železnica.[114] Tokom Druge marokanske krize u aprilu 1911, kada je postojala pretnja rata između Francuske i Nemačke, Čerčil je predložio savez sa Francuskom i Rusijom kako bi se zaštitila nezavisnost Belgije, Danske i Holandije kako bi se suprotstavio mogućem nemačkom ekspanzionizmu.[115] Druga marokanska kriza je imala dubok uticaj na Čerčila i on je promenio svoje stavove o potrebi za pomorskom ekspanzijom....

Odlično Michel Picar: TEMPLARI : VITEZOVI GOSPODNJI, 121 strana, izdavač: Arion - Zemun sadržaj: - UVOD - KVART TEMPLARA - RED I PRAVILA REDA - POLITIČKA AVANTURA - MISTIČNA SPOZNAJA - ISKUPLJENJE - ZAKLJUČAK Hronologija istorije Hrama i Velikih Majstora Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма (лат. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), познати и као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари или само Темплари, били су католичка витешки ред који је 1139. године папском булом Omne datum optimum признала Света столица.[4] Ред је основан 1119. године и дјеловао је од 1129. до 1312. године.[5] Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici (латински) Seal of Templars.jpg Амблем Темплара[1] Активност око 1119 — 1312. Припадност Папа Тип Католички витешки ред Улога Заштита хришћанских ходочасника Величина 15.000—20.000 на самом врхунцу, од чега су 10% били витезови[2][3] Штаб Храмовна гора Јерусалим Краљевина Јерусалим Надимак Ред Соломоновог храма Витезови Темплари Патрон Бернард од Клервоа Мото Не нама Господе, не нама, већ Имену Свом славу дај (лат. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam) Маскота Два витеза која јашу једног коња Ред, који је био међу најбогатијим и моћнијим, постао је омиљена добротворна организација цијелог хришћанског свијета, док су чланство и моћ реда муњевито расли. Темплари су били истакнути у хришћанским финансијама. Витезови Темплари, у својим препознатљивим бијелим мантијама са црвеним крстом, били су међу највјештијим борбеним јединицама током крсташких ратова.[6] Неборбено чланство реда, које је чинило 90% људства, управљало је великом економском инфраструктуром широм западног хришћанског свијета,[7] развијајући иновативне финансијске технике које су рани облик банкарства,[8][9] изградњом сопствене мреже од приближно 1.000 командерства и фортификација широм Европе и Свете земље, вјероватно оснивајући прву међународну корпорацију на свијету.[10][11] Темплари су били блиско повезани са крсташким ратовима; када је Света земље изгубљена, подршка реду је нестала.[12] Гласине о тајним церемонијама иницијације Темплара довеле су до неповјерења према реду, и француски краљ Филип IV — у великим дуговима према реду — искористио је ту ситуацију како би стекао контролу над њима. Године 1307, наредио је хапшења великог броја припадника реда у Француској, којима су кроз мучења изнуђена лажна признања, а затим су спаљивани на ломачи.[13] Папа Климент V забранио је ред 1312. године под притиском краља Филипа IV. Муњевит пад моћи веома значајне скупине у европском друштву довео је до ширења разних нагађања, легенди и предања кроз вијекове. Касније организације које су у свом називу користиле ријеч „Темплар”, сачувале су ред од заборава, иако прикривајући његово поријекло. Организација Уреди Темплари су били организовани као монашки ред, слично као Бернардов Цистерцијански ред, који се сматра првом дјелотворном међународном организацијом у Европи.[14] Организациона структура је имала снажан ланац власти. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. Свака земља са значајнијим присуством Темплара (Француска, Пуату, Анжу, Јерусалим, Енглеска, Арагон, Португалија, Италија, Триполи, Антиогија, Угарска и Хрватска[15]) имала је Мајстора Реда за Темпларе у тој области. Сви они су били подређени Великом мајстору, који је постављан доживотно, а који је надгледао војне напоре реда на Истоку и његове финансије на Западу. Велики мајстор је своја овлашћења спроводио преко генералног надзорника реда, који су били витезови које су Велики мајстор и јерусалимски манастири посебно постављали како би нагледали различите покрајине, исправљајући малверзације, уводећи нове прописе и рјешавајући важне спорове. Генерални надзорник је имао овлашћења да уклони витеза са дужност и суспендује Мајсторе одређене покрајине.[16] Нема прецизних бројки, али се процјењује да је ред на врхунцу моћи имао између 15.000 и 20.000 чланова, од којих су десетина били прави витезови.[2][3] Чинови унутар реда Уреди Три главне класе Уреди Постојале су три главне класе унутар Темпларског реда: племенити витезови, неплеменити оружници и капелани. Темплари нису вршили витешке церемоније, тако да је свако које желио постати витез Темплара морао већ бити витез.[17] Они су били највидљивија грана реда и носили су чувене бијеле мантије, које симболизују чистоћу и непорочност.[18] Били су опремљени као тешка коњица, са три или четири коња и једним или двојицом јахача. Јахачи углавном нису били чланови реда, већ су били аутсајдери унајмљени на одређено вријеме. Испод витезова у реду били су оружници неплеменитог поријекла.[19] Они су у ред донијели виталне вјештине и трговину као што је ковачки занат и грађевинарство, а управљали су и многом својим реда у Европи. У крсташким државама, борили су се заједно са витезовима као лака коњица са једним коњем.[20] Неки од највиших положаја у реду били су одређени за оружнике, укључујући и положај Команданта Свода Акре, који је био дефакто адмирал темпларске флоте. Оружници су носили црну или смеђу одјећу. Од 1319. године, капелани су чинили трећу класу Темплара. Били су то посвјећени свештеници задужени за духовне потребе Темплара.[21] Све три класе реда носиле су црвени крст.[22] Велики мајстори Темплара Уреди Главни чланак: Велики мајстор Темплара Темпларска грађевину у Сен Мартен де Шану, Француска Почевши од оснивача реда Ига де Пејена у периоду 1118—1119, највиши положај унутар реда био је Велики мајстор, дужност која се обављала цио живот, иако узимајући у обзир борбену природу реда, то је могло представљати веома кратак временски рок. Сви осим два Велика мајстора умрла су положају, а неколико је умрло током војних кампања. На примјер, током опсаде Акалона 1153. године, велики мајстор Бернар де Тремеле предводио је скупину од 40 Темплара кроз рушевине градских зидина. Како их остатак крсташке војске није пратио, Темплари су, заједно са Великим мајстором, заробљени и обезглављени.[23] Великог мајстора Жерара де Ридфора обезглавио је Саладин 1189. године током опсаде Акре. Велики мајстор је нагледао све операције које је спроводио ред, укључујући и војне операције у Светој земљи и Источној Европи и финансијске и пословне поступке реда у Западној Европи. Неки велики мајстори су били и команданти на бојном пољу, мада то није увијек било најмудрије: неколико грешака у борбеном вођству Ридфорда довело је до тешког пораза у бици код Хитина. Посљедњи велики мајстор је био Жак де Моле, који је по наређењу француског краља Филипа IV спаљен на ломачи 1314. године.[24] Понашање, облачење и брада Уреди Представа Темплара (музеј опатије Тен Дајнен, фотографије из 2010) Приказ двојице Темплара како сједе на једном коњу (истичући сиромаштво), са Бусоном, светим барјаком (гонфалоном) (Метрју Перис, ц 1250).[25] Бернард од Клервоа и оснивач Иг де Пејен осмислили су посебан код понашања за Темпларски ред, познат међу савременим историчарима као Латинско правило. Његове 72 одредбе дефинисале су идеално понашање витезова, као што је врста одјеће коју могу носити и колико коња могу имати. Требало је да витезови једу своје оброке у тишини, јести месо не више од три пута седмично и не ступати у било какав физички контакт било ког типа са женама, па чак и онима из своје породице. Великог мајстору су додјељена „4 коња и један брат-капелан и један црквењак са три коња и један брат-наредник са два коња и један џентлмен слуга да носи његов штит и копље са једним коњем”.[26] Како је ред растао, првобитни списак од 72 одредбе је проширен на неколико стотина у свом коначном облику..[27][28] Витезови су носили бијели сорко са црвеним крстом и бијели плашт такође са црвеним крстом; наредници су носили црну тунику са црвеним крстом напријед и црни или смеђи плашт.[29][30] Бијели плаштов су витезовим додјељени на Троатском концилу 1129. године, а крст је на одјећу вјероватно додан пред почетак Другог крсташког похода 1147. године, када су папа Евгеније III, француски краљ Луј VII и многи друге угледне личности присуствовале састанку француских Темплара у њиховом сједишту код Париза.[31][32][33] Према темпларском Правилу, витезови увијек треба да носе бијели плашт, чак им је забрањено да једу и пују ако га не носе.[34] Црвени крст који су носили Темплари је симбол мучеништва, а смрт у борби се сматрала за велику част која осигурава мјесто на небу.[35] Постојало је кардинално правило по коме се витезови реда не смију никада предати осим ако падне темпларска застава, па чак и тада прво је требало да се прегрупишу са других хришћанским редовима, као што су Хоспиталци. Тек након што су све заставе пале, било им је дозвољено да напусте бојно поље.[36] Иако није прописано Темпларским правилом, касније је постало уобичајено да чланови реда носе дугачке и истакнуте браде. Око 1240. године, Албер из Труа-Фонтена описује Темпларе као „ред брадате браће”; док су током испитивања папских комесара у Паризу 1310—1311, од скоро 230 испитаних витезова и браће, 76 је описано као да носе браду, у неким случајевима назначено је да је „у стилу Темплара”, а 133 је рекло да је обријало браду, било у одрицању од реда или у нади да ће избјећи откривање.[37][38] Иницијација,[39] позната као Пријем у ред, била је дуковно посвјећена и укључује свечану церемонију. Странци су били обесхрабрени да присуствују церемонији, што је изазивало сумње средњовјековних истражитеља током каснијих суђења. Нови чланови су морали беспоговорно да препишу сва своја богатства и добра реду и узму завјете сиромаштва, чедности, побожности и послушности.[40] Већина браће се реду придружило за цио живот, мада је некима било дозвољено да се придруже на одређено временско раздобље. Некада је ожењеним мушкарцима било дозвољено да се придруже реду уколико је његова супруга дала пристанак,[30] али њима није било дозвољено да носе бијели плаштове.[41] Историја Уреди Главни чланак: Историја Темплара Успон Уреди Након што су Франци у Првом крсташком рату заузели Јерусалим од муслиманских освајача 1099. године, многи хришћани су кренули на ходочашће ка разним светим мјестима у Светој земљи. Иако је Јерусалим био релативно сигуран под контролом хришћана, остатак крсташких држава није био. Бандити и друмски разбојници пљачкали су ходочаснике, које су рутински клали, понекад на стотине њих, током покушаја да путују од приобаља код Јафе до унутрашњости Свете земље.[42] Заставе које су користили Темплари у биткама Године 1119, француски витез Иг де Пејен обратио се јерусалимском краљу Балдуину II и јерусалимском патријарху Вармунду и предложио им стварање монашког реда ради заштите ходочасника. Балдуин и Вармунд су се сложили, вјероватно на Наблуском сабору у јануару 1120. године, а краљ је Темпларима додијелио сједиште у лијевом крилу краљевског двора на Храмовној гори у заузетој џамији Ал Акса.[43] Храмовна гора је била од значаја јер се налазила изнад онога што се сматрало рушевинама Соломоновог храма.[44][6] Зато су крсташи џамију Ал Аксу посматрали као Соломонов храм, а због овог мјеста новоосновани ред је узео име Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма или само Витезови Темплари. Ред је са око девет витезова, укључујући Годфреја де Сен-Омера и Андреа де Монбара, имао мало финансијских средстава и ослањао се на прилоге за опстанак. Амблем реда била су два витеза која јашу једног коња, наглашавајући сиромаштво реда.[45] Прво сједиште Темплара било је у Јерусалиму, на Храмовној гори. Сиромашни статус Темплара није дуго трајао. Имали су моћног заговорника у Бернарду од Клервоа, водећа црквена личност, француског опата првенствено одговорног за оснивање цистерцитског реда монаха и нећака Андреа де Монбара, једног од оснивача реда. Бернард је ставио своју личност иза њих и написао убједљиво писмо у њихово име „У похвали новом витештву”[46][47] и 1129. године на сабору у Трои, предводио је скупину водећих црквењака који су тражили званично одобрење и потврду реда у име цркве. Овим формалним благословом, Темплари су постали омиљено добротворно друштво широм западног хришћанског свијета, примајући новац, земљу, послове и племените синове од породица које су једва чекале да помогну у борби у Светој земљи. Још једна велика корист десила се 1139. године, када је папа Иноћентије II издао папску булу Omne datum optimum, који је ред изузет од поштовања мјесних закона. Ова одлука је значила да Темплари могли слободно пролазити кроз све границе, нису морали плаћати порезе и били су изузети од свих власти осим папске.[48] Са јасном мисијом и обилним ресурсима, ред је брзо растао. Темплари су често били наредне ударне снаге у кључним биткама у крсташким ратовима, јер би тешко оклопљени витезови на својим ратним коњима кренули у напад на непријатеља, испред главних војних снага, у покушају да пробију противничку линију одбране. Једна од њихових најпознатијих побједа била је 1177. током битке код Монт Жисара, гдје је око 500 темпларских витезова помогло да неколико хиљада пјешадинаца побједи Саладинову војску од више од 26.000 хиљада војника.[10] Иако је главна мисија реда била милитаристичка, релативно мали број чланова били су борци. Остали су дјеловали на положајима за подршку витезовима и управљали финансијском инфраструктуром. Ред Темплара, иако су се чланови заклели на индивидуално сиромаштво, добио је контролу над богатством мимо непосредних донација. Племић који је био заинтересован за учешће у крсташким ратовима могао би сву своју имовину ставити под управу Темплара док је био одсутан. Акумулирајући богатство на овај начин широм западног хришћанског свијета и Оутремера, ред је 1150. почео да генерише акредитиве за ходочаснике који путују у Свету земљу: ходочасници су депоновали своје вриједности код мјесне темпларске заједнице прије укрцавања, затим добијали документ у којем се наводи вриједност њиховог депозита и тај документ су користили по доласку у Свету земљу да би преузели средства у количини блага једнаке вриједности. Овај иновативни аранжман био је рани облик банкарства и можда је био први формални систем који подржава употребу чекова; побољшавао је сигурност ходочасника чинећи их мање привлачним метама за лопове, а такође је допринио темпларског каси.[49][6] На основу ове комбинације донације и пословања, Темплари су успоставили финансијске мреже широм цијелог западног хришћанског свијета. Стекли су велике површине земљишта, како у Европи, тако и на Блиском истоку; куповали су и управљали фармама и виноградима; градили су масивне камене катедрале и дворце; били су укључени у производњу, увоз и извоз; имали су своју флоту бродова; а у једном тренутку су чак посједовали и цијели острво Кипар. Ред витезова Темплара се може квалификовати као прва међународна корпорација на свијету.[10][50][51] Пад Уреди Битка код Хитина 1187. године, прекретница која је довела до Трећег крсташког рата. Средином 12. вијека, ток крсташких ратова се промијенио. Исламски свијет се ујединио под ефикасним вођама попут Саладина. Неслога је настала међу хришћанским фракцијама у Светој земљи и око ње. Витезови Темплари повремено су се сукобили са друга два хришћанска војна реда, са Хоспиталцима и Тевтонцима, а деценије међусобних сукоба ослабиле су хришћанске положаје, како у политичком тако и у војном погледу. Након што су Темплари учествовали у неколико неуспјешних похода, укључујући и кључну битку код Хитина, док је Јерусалим поново пао у муслиманске руке под вођствством Саладина 1187. године. Цар Светог римског царства Фридрих II повратио је град у хришћанске руке у Шестом крсташком рату 1229, без помоћи Темплара, али га је под контролом држао нешто више од деценије. Ајубиди заједно са хорезмидским плаћеницима поново су заузели град 1244. и град се вратио под западну контролу тек 1917. када га је током Првог свјетског рата Британија заузела од Османског царства.[52] Темплари су били приморани да преселе своје сједиште у друге градове на сјеверу, попут морске луке Акре, коју су држали наредног вијека. Изгубљен је 1291, заједно са њиховим посљедњим копненим упориштима, Тартус и Атлит у данашњем Израелу. Њихово сједиште је затим пребачено у Лимасол на Кипру,[53] а такође су покушали да одрже гарнизон на малом острву Арадос, непосредне уз обалу Тартуса. Било је неколико покушаја ангажовања у координисаним војним напорима са Монголима,[54] путем нове инвазије на Арадос. Темплари су међутим оство изгубили 1302. или 1303. током мамелучке опсаде Арадоса. Са губитком острва, крсташи су изгубили посљедње упориште у Светој земљи.[10][55] Са војном мисијом реда која је постала мање важна, подршка организацији је почела опадати. Стање је, међутим, било сложено, јер су током двије стотине година постојања Темплари постали дио свакодневног живота западног хришћанског свијета.[56] Темпларски домови, стотине њих који су се налазили широм Европе и Блиског истока, пружали су им широку распрострањеност на мјесном нивоу.[3] Темплари су и даље управљали многим пословањима, а многи Европљани су имали свакодневни контакт са темпларском мрежом, као што је рад на фарми или винограду у власништву Темплара или користећи ред као банку у којој се могу чувати личне вриједности. Ред још увијек није био подређен мјесној власти, што га је чинило „државом у држави” — њихова стајаћа војска, иако више није имала добро дефинисану мисију, могла је пролази слободно кроз све границе. Ово стање појачало је тензије са појединим европским племством, посебно пошто су Темплари указивали на интерес оснивања сопствене монашке државе, као што су Тевтонци урадили у Пруској[49] и Хоспиталци на Родосу.[57] Хапшења, оптужбе и распуштање Уреди Нови папа Климент V, са сједиштем у Авињону у Француској, послао је писма 1305. и великом мајстору Темплара Жаку де Молеу и великом мајстору Хоспиталаца Фулку де Вилареу како би разговарали о могућем спајању два реда. Ни један ни други нису ту идеју сматрали прихватљивом, али је папа Климент устрајао и позвао оба велика мајстора у Француску 1306. како би разговарали о том питању. Де Моле је први стигао почетком 1307, али је де Виларе одлагао долазак неколико мјесеци. Док су чекали, де Моле и папа Климент разговарали су о кривичним пријавама које је двије године раније поднио протјерани Темплар и о којима су разговарали француски краљ Филип IV и његови министри. Генерално су се сложили да су оптужбе лажне, али папа Климент послао краљу Филипу писани захтјев за помоћ у истрази. Према појединим историчарима, краљ Филип, који је већ био у великим дуговима према Темпларима због ратова против Енглеске, одлучио је да искористи гласине у своју корист. Почео је да врши притиске на цркву како би предузели мјере против реда, као начин да се ослободи дугова.[58] Самостан Христов у Томару у Португалији. Изграђен 1160. као упориште Темплара, а касније је постао сједиште преименованог реда Христова. Проглашен је Свјетском баштином Унеска 1983. године.[59] У зору у петак, 13. октобра 1307. (датум понекад повезан са поријеклом сујеверја на петак 13.)[60][61] краљ Филип IV је наредио да се истовремено ухапсе де Моле и многи други француски Темплари. Хапшење је почело са фразом: „Бог није задовољан, у краљевству имамо непријатеље вјере” (франц. Dieu n`est pas content, nous avons des ennemis de la foi dans le Royaume).[62] Изнијете су тврдње да су током церемоније пријема, регрути су били принуђени да пљују на крст, негирају Христоса и непристојно се љубе; такође су оптужени за обожавање идола, а сматрало се да је ред подстицао хомосексуалну праксу.[63] Ови наводи су, међутим, били високо политизовани без икаквих стварних доказа.[64] Ипак, Темплари су оптужени за бројна друга кривична дјела као што су финансијска корупција, превара и утаја.[65] Многи оптужени признали су ове оптужбе под мучењем (иако су Темплари порицали мучење у писменим признањима), а њихова признања, иако добијена под принудом, изазвала су скандал у Паризу. Затвореници су морали признати да су пљували на крст: „Ја, Рајмон де Ла Фер, 21 годину стар, признајем да сам три пута пљунуо на крст, али само из уста, а не из срца” (франц. Moi, Raymond de La Fère, 21 ans, reconnais que [j`ai] craché trois fois sur la Croix, mais de bouche et pas de cœur). Темплари су оптужени за идолопоклонство и сумњало се да су обожавали или лик познат као Бафомет или мумифицирану одсјечену главу коју су опоравили, а поред многих артефакта, многи научници вјерују да су се у њиховом првобитном сједишту на Храмовој гори налазиле мошти Светог Јована Крститеља.[66] Повлачећи се под Филиповим захтјевима, папа Климент је 22. новембра 1307. издао папску булу Pastoralis praeeminentiae, којом је свим хришћанским монарсима у Европи наложено да ухапсе све Темпларе и заплијене њихову имовину.[67] Папа Климент позвао је на папска саслушања како би се утврдила кривица или невиност Темплара, а једном ослобођени од тортуре инквизитора, многи Темплари одустали су од својих признања. Неки су имали довољно правног искуства да се бране на суђењу, али 1310. именовао је Санског надбискупа Филипа де Марињи да води истрагу, Филип је блокирао овај покушај, користећи претходно изнуђена признања да десетине Темплара спали на ломачи у Паризу.[68][69][24] Уз Филипа који је пријетио војном акцијом, осим ако папа не удовољи његовим жељама, папа Климент је коначно пристао да распусти ред, позивајући се на јавни скандал који је изазван признањима. На Вјенском сабору 1312, издао је низ папских була, укључујући Vox in excelso, којом је јавно распуштен ред, и Ad providam, којом је већина темпларских добара предата Хоспиталцима.[70] Спаљивање Темплара на ломачи. Што се тиче вођа реда, старији велики мајстор Жак де Моле, који је под притиском мучења признао кривицу, своје признање је касније повукао. Жофроа де Шарнеј, прецептор Нормандије, такође је повукао своје признање и инсистирао на својој невиности. Обојица су проглашени кривима за поновљену јерес и осуђени да се живи спале на ломачи у Паризу 18. марта 1314. године. Де Моле је наводно остао пркосан до краја, тражећи да га вежу на такав начин да буде окренут према катедрали Нотр Дам и да му руке држи спојене током молитве.[71] Према легенди, из пламена је викао да ће га и папа Климент и краљ Филип ускоро срести пред Богом. Његове стварне ријечи забиљежене су на пергаменту: „Бог зна ко је погријешио и згријешио. Ускоро ће се догодити несрећа онима који су нас осудили на смрт” (франц. Dieu sait qui a tort et a péché. Il va bientot arriver malheur à ceux qui nous ont condamnés à mort).[62] Папа Климент је преминуо мјесец дана касније, а краљ Филип је страдао несрећним случајем током лова прије краја године.[72][а][б] Преостали Темплари широм Европе или су ухапшени и суђено им је под папском истрагом (са скоро ниједним осуђеним), апсорбовани су у друге католичке војне редове или су пензионисани и дозвољено им је да мирно проживе остатак живота. Папским декретом, имовина Темплара пренијета је на Хоспиталце, осим у краљевинама Кастиљи, Арагону и Португалији.[21] Португалија је била прва европска земља у којој су се населили, а то се догодили само двије или три године након оснивања реда у Јерусалиму.[76][77] Португалски краљ Динис одбио је да гони и мучи бивше витезове, што се дешавало у свим осталим сувереним државама под утицајем Католичке цркве. Под његовом заштитом, темпларска организација мијења име, из „Витезови Темплари” у Ред Христов и такође паралелном Врховном реду Христовом Свете столице; оба реда се сматрају наследницима Темплара.[77][78][79][80][81][82][83][84][85] Шинонски пергамент Уреди Главни чланак: Шинонски пергамент У Ватиканској тајној архиви Барбара Фрале је септембра 2001. пронашла документ познат као Шинонски пергамент који датира из периода 17—20. августа 1309, очигледно након што је похрањена на погрешном мјесту 1628. године. Запис говори о суђењу Темпларима и указује да је папа Климент ослободио све Темпларе гријеха јереси 1308. прије него што је ред формално расформирао 1312. године,[86] као и други Шинонски пергамент од 20. августа 1308. упућен краљу Филипу IV, у којем је наведе да су сви Темплари који су признали јерес „враћени тајнама и у јединство Цркве”. Други Шинонски пергамент добро је познат историчарима,[87][88][89] а објавили су га Етјен Балус 1693.[90] и Пјер Дупуи 1751. године.[91] Тренутни став Римокатоличке цркве је да је средњовјековни прогон Темплара био неправедан, да ништа није суштински погрешно са редом и његовом владавином, а да је папа Климент на уступке био приморан под притиском јавног скандала и доминантног утицаја краља Филипа IV, који је био Климентов рођак.[92][93] Насљеђе Уреди Главни чланак: Списак мјеста повезаних са Темпларима Темпл црква у Лондону. Као капела Новог храма у Лондону, била је мјесто свечаности темпларске иницијације. У данашње вријеме дио је парохијске цркве Мидл и Инер Темпла, два од Судска ина, и популарна је туристичка одредница. Са својим војним мисијама и обимним финансијским средствима, Темплари су финансирали велики број грађевинских пројеката у Европи и Светој земљи. Многе од ових грађевина и даље постоје. Многа мјеста у свом називу садрже ријеч Темпл, јер вишевјековне повезаности са Темпларима.[94] Нпр, неки од темпларских посједа у Лондону су касније изнајмљене адвокатима, што довело до назива капије Темпл бар и метро станице Темпл. Два од четири Судска ина који могу позвати своје чланове да поступају као баристери јесу Инер Темпл и Мидл Темпл, а цјелокупна област је позната као Темпл.[95] Особити архитектонски елементи темпларских грађевина укључују употребу слике „два витеза на једном коњу”, приказујући сиромаштво витезова, и округле грађевине дизајниране да подсјећају на цркву Васкрсења Христовог у Јерусалиму.[96] Савремене организације Уреди Витезови Темплари су распуштени Повељом Католичке цркве 1309. године; са сузбијањем реда, одређени број Темплара придружио се новооснован Реду Христовом, који је ефикасно окупио Темпларе и њихова својства 1319, нарочито у Португалији.[97][98] Прича о прогону и изненадном распуштању тајанствених, али моћних средњовјековних Темплара привукла је многе друге скупине да искористе наводне везе с њима као начин за побољшање сопствене слике и стварање мистерије.[99] Осим Реда Христа,[97][98] не постоји јасна историјска веза између Темплара и било које друге савремене организације, од којих је прва јавно настала у 18. вијеку.[100][101][102][103] Католички темплари Италије Уреди Главни чланак: Католички темплари Италије Ред Христов Уреди Детаљније: Ред Христов и Историја Реда Христовог Након распуштања Темплара, Ред Христов је успостављен 1319. и окупио је многе Темпларе у својим редовима, заједно са темпларским посједима у Португалији.[97][98] Сједиште реда постао је замак у Томару, бивши темпларски замак.[97] Трезвењачки покрет Уреди Главни чланци: Међународна организација добрих Темплара и Темплари части и умјерености Многе трезвењачке организације назвале су се по Реду Темплара, цитирајући увјерење да прави Темплари „пили кисело млијеко, али су зато водили ’велики крсташки рат’ против ’ужасног порока’ алкохола”.[104] Највећа међу њима јесте Међународна организације добрих Темплара, која се проширила широм свијета након што успостављена у 19. вијеку и наставила се даље залагати за апстиненцију од алкохола и других дрога; међу други редови у овој традицији су Темплари части и умјерености, који су широко распрострањени у Скандинавији.[104][105] Самозвани витешки редови Уреди Суверени војни ред Витезова Храма Јерусалимског самозвани је витешки ред успостављен 1804. и „који је УН акредитовао као невладину организацију (НВО) 2001. године”.[106] Екуменски је по томе што у своје редове прима хришћане многих конфесија. Оснивач реда, Бернар-Ремон Фабр-Палапра, израдио је Ларменијеву повељу реда како би га покушао повезати са првобитним католичким хришћанским војним редовима.[107] Слободни зидари Уреди Главни чланак: Витезови Темплари (слободно зидарство) Слободно зидарство је укључило симболе и ритуале неколико средњовјековних војних редова у бројна слободнозидарска тијела најкасније од 18. вијека.[6] То се може видјети у Црвеним крсту Константина, који је инспирисан Константиновским редом Светог Георгија; Малтешки ред инспирисан је Хоспиталцима; а Витезови Темплари су инспирисани Темпларима. Малтешки ред и Темплари карактерише јоркширки обред. Једна теорија о поријеклу слободног зидарства, тврди да поријекло води непосредно од историјских Темплара кроз његове посљедње чланова из 14. вијека, који су се наводно склонили у Шкотску и помогли Роберту Брусу у његовој побједи у Бенокберну. Ову теорију обично одбијају сва слободнозидарска тијела[108] и историчари због недостатка доказа.[109][110] Савремена популарна култура Уреди Главни чланак: Темплари у популарној култури Темплари су постали повезани са легендама о тајнама и мистеријама које постоје од давнина. Гласине су кружиле чак и за вријеме самих Темплара. Масонски писци додали су сопствене спекулације у 18. вијеку, а даља измишљена уљепшавања додата су у популарним романима као што су Ајванхо, Фукоово клатно и Да Винчијев код,[6] савременим филмовима као што су Национално благо, Посљедњи темплар и Индијана Џоунс и посљедњи крсташки поход, телевизијским серијама Пад витеза, као и видео-играма као што су Broken Sword, Deus Ex, Assassin`s Creed и Dante`s Inferno.[111] Почетком шездесетих година 20. вијека, било је спектакуларних популарних публикација које су говоре о темпларском раном заузимању Храмове горе у Јерусалима и нагађања о томе које су реликвије Темплари тамо могли пронаћи, као што је потрага за Светим гралом или Завјетним ковчегом[112] или историјска оптужба за идолопоклонство (Бафомет) трансформисана у контекст „врачања”.[113] Повезивање Светог грала са Темпларима има претходника у фикцији 12. вијека; у Парцифалу Волфрама фон Ешенбаха витезове који чувају краљевство Грала назив templeisen, очигледно свјесна фикционализација templarii.[114][115] Не постоје докази о било каквој стварној вези историјских Темплара са Гралом, нити било каква тврдња било ког темплара да је открио такву реликвију.[116] Напомене

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov Komedije / Skender Kulenović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1947 (Sarajevo : Oslobođenje) Fizički opis 236 str. ; 20 cm Zbirka Domaći pisci MG130 (N) 1. DJELIDBA 2. VEČERA 3. A ŠTA SAD… SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 02.09.1910 – Beograd, 25.01.1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac Ocvale primule Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | Čitanka za III razred srednje škole | 1980 STIH I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju „osnovni ton“ pesme, „njenu kompoziciju“, „pa čak nekoliko prvih stihova“ i „zvukove stihova koji treba da dođu“. Taj „osnovni ton“, „kompozicija“, „zvukovi stihova“ koje tek treba ispuniti konkretnom jezičkom materijom — pripadaju obliku pesme, obliku koji kao da u početku sam sobom znači i u izvesnom smislu ima samoniklu, neverbalnu egzistenciju. Reči tek potom dolaze. Ali sa dolaskom reči i započinje pravi tvorački čin, muka i radost konkretnoga verbalnog otelotvorenja: reči jesu i nisu „ton“ i „zvuk“, one prihvataju „kompoziciju“ i istovremeno joj se opiru. Jer svaka reč je pre svega, i možda iznad svega, dvostrana: znakovna čovekova tvorevina koja oblikom posreduje artikulacionoakustičku materiju dajući joj smisao, ukršta neposredno, materijalno sa isposredovanim, značenjskim. Svojom drugom, značenjskom stranom, izvodi pesnika i čitaoca u svet „onostranih“, označenih predmeta. Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži. Zato je tek realizacija, jezičko utelovljenje „osnovnoga tona“, jedini i pravi ontički čin u pesništvu; tu je dat praktično osetan ali teorijski gotovo nepojaman koloplet zamišljenog oblika i njegovoga konkretnog sačinjanja u pesmi. I koliko god su u tom pogledu primamljivi i tajanstveni pesnici koji između jednoga i drugoga — između zamišljenog oblika i njegovoga konkretnojezičkog utelovljenja u stihu i celoj pesmi — uspevaju da postignu određeno ravnovesje, za teoriju i kritiku su ponekad čak i interesantniji oni kod kojih jedna strana preteže. Pretezanje oblika, oblikotvorne discipline, svedoči o ustaljenim, u izvesnom smislu kanonizovanim postupcima; pretezanje druge strane, nemoć da se ovlada materijalom, „sadržajem“, svedoči o traganju za novim „stilom“. Zato su skice, zabeleške, nedovršeno i odbačeno komađe teksta osobito dragoceni izučavaocu, ali su retko interesantni za ponekog (probranog) čitaoca. Na ove momente ukazujemo zato što Skender Kulenović sigurno nije pesnik koji lako i često postiže oblikovnu ravnotežu; on, slikovito rečeno, svaki gram sklada dušom plaća. Stoga, verovatno, ne greše kritičari koji ističu fragmentarnost njegove poezije u celini uzete, čak i ako se ne uzmu u obzir znatni periodi ćutanja i nedoumice pre i posle tzv. ratne poezije. Jer u njegovome pesništvu ne postoji ni približno jedinstven oblikovni fokus, nego više njih, pa se dobija utisak kako je pred nama stalno fermentiranje poetskih oblika, ne njihovo postupno i metodično kristalizovanje. U potpunijoj, ambicioznijoj analizi, lako bi se moglo da pokaže kako je Kulenović neprekidno menjao svoju oblikovnu tačku ili gledište, ali bi mnogo teže bilo ukazati na prave uzroke takve nestabilnosti. Teže zato što pesnik ne bira slobodno svoju oblikovnu tačku gledišta, što je njegov izbor oblikovnih postupaka uslovljen kontekstom koji se širi od individualne naklonosti i odluke – preko dinamične hijerarhije književnih konvencija i stilskih opredeljenja – do „duha vremena“ i „bila istorije“. Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu spoljne veze, spoljni odnosi. Nesumnjivo je da ratni kontekst, kod nas izrazit ratnorevolucionarni, kad puca i društvena i kulturna hijerarhija, zahteva menjanje oblikovnog fokusa u poeziji. Ma koliko bio stabilan, iznutra organizovan, ma kakvu moć samorazvića posedovao, sistem književnostilskih konvencija uvek na neki način korelira sa širim kulturnim i društvenim sistemom. Izmene koje nastaju u navedenoj korelaciji predstavljaju pravi predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje. Jer je tu u Kulenovićevom stihu „osnovni ton“, odnosno „kompozicija“ poeme, otelotvoren u jezičkim komponentama i slojevima koje je osoben istorijski trenutak istakao u prvi plan. Ratni vihor koji je pokrenuo one donje, elementarne narodne slojeve, primordijalne snage narodnoga bića, gde se na neponovljiv način i pati i likuje, povukao je za sobom i elementarne, iskonske i predajne slojeve jezika: Stojanka majka Knežopoljka sva je sačinjena od njih i u njima. Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih usana, za živom reči koja se ne izdvaja iz konteksta konkretne govorne upotrebe, koja se često preliva u bogatim dijalekatskim, ali isto tako i frazeološkim, katkada predajnim i mitskim bojama — neophodna su nekolika uopštenija objašnjenja. Jer, svako opredeljenje za određeni oblik jezičke građe podrazumeva prihvatanje jedne mogućnosti i odbacivanje drugih koje pruža dati sistem postojećih književnih konvencija. Taj je sistem književnih konvencija hijerarhijski organizovan i korelira sa kulturnim i društvenim. Izvesno je, naime, da ono što danas nazivamo prirodnim jezikom u sebi sadrži skup različitih upotreba toga jezika. Praktično se nikada ne komunicira na nekome prirodnome jeziku uopšte, nego uvek na nekome njegovom obliku, na nekome jezičkome stilu, odnosno na potkodu u okviru opšteg jezičkog koda. U svakome prirodnom jeziku, pa i u srpskome, postoji cela hijerarhija takvih potkodova. Književnost, u principu, upotrebljava jezik u celome njegovom dijapazonu, ali se njegova upotreba u prozi i u stihu po mnogo čemu bitnom razlikuje. Za razliku od proze, koja može da uključi i uključuje različite jezičke potkodove, stih poseduje ceo niz manje ili više strogih restrikcija i njegova mera ostaje u granicama jezičke jedinice ne dosežući do različitih sfera njene upotrebe. Donekle pojednostavljeno rečeno, proza instrumentira celokupnom hijerarhijom jezičkih potkodova, jer širi, sižejni razvoj njene strukture to dozvoljava; stih se, međutim, razvija i realizuje u razmaku koji se uspostavlja između stilskostihovnih uslovnosti i jezika. Zato je tzv. pesnički jezik oduvek težio da se izdvoji u poseban potkod; zato je stepen tradicionalne poetičnosti uvek bio u direktnom proporcionalnom odnosu sa selekcijom leksike i sa nastojanjem da se formira i osvešta poetski leksikon. U stihu se neprekidno oseća onaj „osnovni ton“, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od morfološke do sintaksičke strukture), izdvajanju određenih slojeva u jezičkim jedinicama. Ostvareni oblik i nije ništa drugo do stepen uređenja tih izdvojenih sastavaka jezičkih jedinica na različitim nivoima. Izbor drugih sastavaka i drugi stepen njihovoga uređenja ima dalekosežne ritmičke i semantičke posledice, uvek predstavlja prelazak na nov stil, obeležje je novog književnog pravca. Zato se i dešava da se opšta i konvencionalizovana stihovna forma ne menja a stih ipak zvuči različito. Ukratko, u prozi je reč celovita, jer u principu ovde jezik funkcioniše u svoj svojoj komunikacionosocijalnoj hijerarhiji. Stvar je stila i postupka šta će iz te hijerarhije biti izabrano, ali se uvek bira iz cele hijerarhije. U stihu je reč raslojena, jer se ovde strože uređuju samo određene komponente u govornome nizu, dok se druge zapostavljaju. Taj novi poredak nosilac je poetskog stila i osobenog „zvučanja“ stiha. Za stilsko diferenciranje od izuzetnog je značaja sama selekcija određenih komponenata, ali isto tako i napon koji postoji između zadatoga stihovnog oblika i verbalnoga materijala u kome se on utelovljuje. Na ovome nivou analize mogla bi da se izdvoje dva slučaja: a. kad se u okviru konvencionalizovane stihovne forme otkrivaju nove oblikovne mogućnosti; b. kad se već otkrivene mogućnosti jednostavno primenjuju. U prvom slučaju je u pitanju pesnik koji u vlastitoj književnoj tradiciji začinje novu stilsku formaciju; u drugom — sledbenik, bez obzira na stvarnu vrednost i snagu koju njegova lirika može imati. Skender Kulenović je u svojim izuzetno ranim sonetima bio nesumnjivi sledbenik. Možda je suvišno još jednom ustvrditi da su Ocvale primule (1927) sledbenička lirika; međutim, nije suvišno ako pokušamo da ukažemo na neke momente koji će, možda, baciti izvesno svetlo na pesnikovo unutarnje kolebanje u potrazi za autentičnim, vlastitim stihovnim izrazom. Ono što današnjeg čitaoca i poznavaoca Kulenovićeve poezije može prijatno da iznenadi u Ocvalim primulama jeste dosta strogo i skladno izveden sonetni oblik. Ono pak što ga posebno može da zainteresuje jeste činjenica da pesnik više nikada nije hteo ili nije mogao, svejedno, da posegne za idealom tako stroge, skladne i ritmičnozvučne forme kao u svojoj sedamnaestoj godini. Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika ostao po strani. Kad bismo, na primer, nove Kulenovićeve sonete uporedili u tom smislu jedino sa sonetima Stevana Raičkovića — recimo sa izrazitim sonetom „Kamena uspavanka“ — bilo bi posve jasno koliko je naš pesnik krenuo sasvim drugim putem. Raičković ovde vrlo strogo uređuje sintaksičkointonacione momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja. To je doista melodioznomuzikalna tvorevina, ali se cena te muzikalnosti isto tako dobro oseća: reči su uveliko izgubile u svojoj samostalnosti, osobito semantičkoj. U Kulenovićevim najboljim sonetima, naprotiv, naglašeno je uranjanje u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava – sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti ritmičkointonacioni polet strofe i celoga soneta. To, međutim, ne može da bude slučajno, i stoga se još jednom moramo da vratimo Ocvalim primulama u potrazi za odgovorom. S jedne strane je razumljivo što je u njima, dvadesetih godina, spoljna forma soneta strože, klasičnije izvedena, jer je tada u čitaočevom očekivanju skup formalnih obeležja soneta bio strože određen. Ali, s druge strane, tamo je unutarnje diferenciranje komponenata u govornome nizu odlučnije izvedeno: stroža selekcija leksike, izvesno potiranje konkretnih leksičkih značenja, njihovo ujednačavanje na osnovu zajedničke funkcije reči u stihu, stalno osećanje ritmičkointonacione linije, koja objedinjuje, ujednačava i time nužno stilizuje samostalne leksičke jedinice. Opšte i neodređeno značenje do izvesne mere potiskuje pojedinačna, jasno određena, u jeziku već fiksirana. Ne zalazeći u određivanje stvarne poetske mere Ocvalih primula, nas ovde interesuje sam unutarnji oblikovni mehanizam koji dejstvuje u skladu sa zamišlju da se ostvari stroža i ritmičkozvučna sonetna tvorevina: svaka reč se upotrebljava u donekle prenesenom značenju, a svaki trop se, sa svoje strane, ponaša kao da je u pitanju neprenesena upotreba. To ujednačavanje dislocira i olakšava leksičke jedinice uvodeći ih u uravnoteženo ritmičkointonaciono kretanje; stvara osećaj da je pred nama ona poetska tvorevina koja ne samo time što ima dva katrena, dva terceta i određeni sistem rimovanja, nego još i time što po dovoljnoj meri usaglašenosti jezički datoga materijala i konvencionalno zadate poetske forme ide u susret čitaočevom očekivanju strogog, skladnog, zvučnog oblika. Pojedini nazivi koji se pokatkada daju sonetu, kao nemačko Klinggedicht ili naše saglasnica, zvonjelica (A. B. Šimić, na primer, hotimično upotrebljava ovaj poslednji naziv kad želi da istakne savršeniju ritmičkozvučnu stranu matoševskog soneta), na dosta izrazit način pokazuju šta čitalac po ustaljenoj tradiciji može da očekuje od ove stihovne forme i, prema tome, na koji je način percipira. A čitalačko očekivanje stalno prisustvuje i u samome procesu autorovog stvaranja; odnos između stvaranja i čitanja pesme može se, po mnogim momentima, analoški posmatrati kao odnos između fonacije i audicije u govornome aktu. Ali isto onako kao što u različitim književnostima i u različitim stilskoevolutivnim epohama jedne iste književnosti ne postoji jednak skup formalnih obeležja koja čitaocu signalizuju da je u pitanju sonet, tako isto se od samog signala da je neka pesma sonet očekuje različit stepen i različita vrsta strogog, skladnog i zvučnog uređenja jezičkoga materijala. Ono što bi, međutim, mogla da bude neka vrsta konstante jeste: očekivanje strožeg uređenja uopšte, osetnije uravnoteženosti između samostalne vrednosti i težine jezičke materije i strogih restrikcija poetskog oblika. Ovo očekivanje kod autora postoji kao zadatak, a kod čitaoca kao ostvarenje toga zadatka. Taj je zadatak dovoljno razgovetan u Ocvalim primulama, a kao minimalna ilustracija može poslužiti prvi katren prvog soneta: To su tople kćerke vlažnih zavjetrina. Skrivene i nježne, za suncem se žute. Bez mirisa, na dnu žutih krvi slute skora iščeznuća s dolaskom vrelina. I u ovoj i u svim ostalim strofama pesnik manjeviše spretno utkiva niz tananih zapažanja o jagorčikama u opštu impresiju, atmosferu koju utelovljuje i sam uravnoteženi ritam. Preovladavanje žute boje, vlažnotoplog, nežnog, fragilnog itd. predstavlja samo jedan postupak da se niz konkretnih pejsažnih pojedinosti, opisnih detalja, podvede pod nekoliko dominantnih momenata, da se dođe do simbolotvornog uopštavanja, da se odabrane pojedinosti u prirodnome pejsažu prevedu na izvesna duhovnoduševna znamenja. I dalje, u sižejnome razvoju ovih soneta stalno se oseća preplitanje dvaju načela; između ostalog, u jednom trenutku se kao nosilac suprotnoga načela pojavljuje sused kukurek, koji „gizdav stiže“. I ove, nimalo slučajno navedene pojedinosti, i ceo niz drugih neposredno vezuju Ocvale primule za Matoševe naširoko poznate pejsažesonete. Da se samo prisetimo dveju strofa iz „Maćuhice“: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš: usred jave procvjetao san! 2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše – Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne sonetne forme, onaj dosegnut sklad između konkretnojezičkog i ritmičkostihovnog koji se oseća u Ocvalim primulama, ono ujednačavanje, uopštavanje i simbolizacija konkretnih jezičkih značenja, slika i glasovnoga kvaliteta — sve je to uglavnom nastalo primenom već poznatih poetskih postupaka. Selekcija jezičkih jedinica i selekcija određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B. Šimić u tekstu „Ekspresionizam i svečovječanstvo“ svedoči o znatnoj ekspanziji ove stilske formacije u drugoj deceniji veka, ali i o sebi kao šesnaestogodišnjem matoševcu, pa čak i viznerovcu. Kulenović je, dakle, kao sedamnaestogodišnjak „osnovni ton“ pesme, „njenu kompoziciju“, pa i postupke njihovoga utelovljenja, jednostavno preuzeo sa linije Matoš“ Vizner. Ali su ti postupci već pokazali svoju pravu meru, na neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim „tonom“ i „glasom“, ili da zaćuti. Hijerarhija književnih konvencija i stilskih opredeljenja bitno se izmenila tokom dvadesetih godina, i pejsažsonet matoševskog tipa već je bio pomeren prema periferiji književnih zbivanja. Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije. S druge strane, bilo bi isto tako interesantno da se podrobnije ispita koliko je autorovo delimice publicističko, delimice književno saučestvovanje u grupi levo orijentisanih književnika i intelektualaca, kao i saradnja u socijalno angažovanim časopisima, uticalo na kritičko distanciranje od artističnoga i, uzmimo, artističnomeditativnoga lirskog oblika. Kao što je poznato, ovde je vrednosna lestvica bila sasvim drugačija i momenat čisto poetske, čisto umetničke koherencije bilo kog estetskog predmeta nije u njoj dobijao nimalo visoko mesto. Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i svekolikih drugih pomeranja ponovo progovorio, i to na posve nov, samonikli, neponovljivi način. U vreme svih ovih pomeranja kao da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio. Skender Kulenović je neposredno sa tog izvora zahvatio celovitu reč, bez naknadnih književnih, književnostilskih, pa i standardnojezičkih i svekolikih drugih stilizacija. Ona je zato toliko jedra, silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu. Kad se pomnije osmotri stihovna razdeoba u Stojanki majci Knežopoljki, onda se vidi kako ovde postoje samo izgovorna jedinstva i kako je merilo dato u samome izgovornom dahu. Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest. Stojanka majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovistihovi, u kojima se reči često grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli — kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine — da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti. Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi. Otud i navire ono jezičko obilje koje su kritičari toliko puta već isticali. Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša. Ona tka između usana i uha, pa je istovremeno i saopštenje i pitanje i odgovor. To mešanje različitih planova, taj neprekinuti dijalog i udvajanje, to jezičko menjanje perspektive oseća se i u sledećim stihovima. Stojanka, prvo, slikovito karakteriše svoje sinove iz dvostrane perspektive, iz mitskonacionalne i iskonskomajčinske: Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku. Onda ih u naredna tri stiha zaziva i u polumetafori poistovećuje sa praznicima pomoću kojih se u narodu i vreme i život meri: joj, Srđane Đurđevdane, joj, Mrđane Mitrovdane, joj, Mlađene Ilindane. U naredna dva stiha daje se paralelizam – poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak! Sve te perspektive sažima, u sebi sadrži dinamična, živa reč u razgovoru, u sporenju sa drugima i sa samim sobom, sa vlastitim nedoumicama. Ona još nije uhvaćena u knjišku linearnost, pogotovu ne u mengele neumoljivoga sonetnog stiha. Ko je imao prilike da čita pisma ljudi nedovoljno vičnih pismenome izlaganju lako je mogao da primeti kako se reč u njima, slikovito rečeno, osvrće na sve strane: ne pristaje na postepeno izlaganje i linearno ulančavanje, nego neprekidno prelazi iz pitanja u odgovor, pa je i pitanje i odgovor u isto vreme; iz saopštenja prelazi u specifično kićenje, kad se reči ulančavaju po glasovnoj srodnosti, pa se pisma ne pišu, nego se kite; iz umiljatog jezičkog dodvoravanja promeće se u ljutito odsecanje itd. A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju) i u manjoj meri u Stojanki majci Knežopoljki. Takvu, nedovoljno disciplinovanu i, da tako kažem, razbokorelu reč, nalazimo i u poemi Ševa. Iz razbokorele reči izašla je sva ratna poezija Kulenovićeva, i u tome je i njena osobena vrednost i svi njeni nedostaci. Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu. Stih im daje izvesno zajedničko značenje utoliko one gube svoja samostalna; stih ih uvodi u izvestan zajednički ritam i čak tempo – utoliko one gube svoj samostalni ritam; stih im daje izvesnu zajedničku intonacionu konturu — utoliko one gube svoju samostalnu sintagmatskosintaksičku intonaciju itd. U tom paralelizmu, suprotstavljanju i naponu između dvaju poredaka praktično i postoji stih kao specifična književna i istovremeno jezička jedinica. On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora. Ratne poeme Kulenovićeve, međutim, izrastaju iz potpuno osamostaljene reči, pa je Stojanka majka Knežopoljka izuzetno čedo jednog izuzetnog vremena. A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje. Skender Kulenović će nakon objavljivanja ratne poezije opet zaćutati u potrazi za novim oblikovnim postupcima. Prvu knjigu soneta objavljuje tek 1968, a drugu 1974. Vraćanje sonetnom obliku kao da je bio svojevrsni produžetak Ocvalih primula; u stvari, prihvatanje sonetnog oblika sada predstavlja pokušaj da se samostalna, višestrana i dinamična reč podvede pod imanentne zakonitosti stihovnoga retka. Nije nimalo slučajno što se unošenje u stih tzv. dijaloške reči uvek karakteriše kao prozaizacija, kao što, s druge strane, nije slučajno što se isticanje samo jednog sloja u rečima i stroža organizacija govornoga niza samo na osnovu toga izdvojenog sloja isto tako redovito karakteriše kao poetizacija proznog tkiva. U ovom su tekstu ta dva principa različite organizacije govornoga niza prosleđena u granicama unutarnje, oblikovne mikrodrame koju naslućujemo u razvoju Kulenovićeve poezije. Poslednji „čin“ te drame, iza koga je već ostalo nekoliko najznačajnijih Kulenovićevih sonetapesama, pokušao sam da interpretiram i donekle kritički procenim kada se 1968. pojavila prva Kulenovićeva knjiga Soneti. Stoga ovaj tekst predstavlja svojevrsni odgovor na neka prećutana pitanja u ranijoj kritici (v. N. Petković, Artikulacije pesme II, Sarajevo, 1972). Novica Petković (1976) „Slovenske pčele u Gračanici“ Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović ZVONKI DRAGULJI JEZIKA „Badava sve, bez boli bi tek život bio tužan“, veli mladi Skender Kulenović u svojim „Jesenskim vodama“, lirskoj prozi napisanoj godinu dana posle „Ocvalih primula“, buketa od pet soneta razbokorenih u adolescentskim godinama u travničkoj gimnaziji. Tu se već na neverovatno zreo način začeo veliki pesnik remboovske mladosti i siline. „U drugom gimnazije javila se u meni žlijezda pisanja“, ispoveda se Skender i dodaje, „da ne prestane nikad poslije“. Skender Kulenović je poeta vates i poeta doctus, u isti mah, pesnik nadahnuća i učenosti, prekognitivan i racionalan, a uza sve, evo, i po darovima koje sipa po nama živim pesnicima, poeta laureatus. U bitnom i obimnom eseju pod naslovom „Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović“ (1980), Radomir Konstantinović je eksplicitno i precizno postavio stvari na svoje mesto. Da – poezija uvek i nezaustavljivo crpi sokove iz fantazmagoričnih slika detinjstva. Svako naglašeno bežanje od zavičaja redovno vodi u pomodni osip jezika. Skender je to i te kako znao. Otuda njegova udivljenost ranim godinama života, prvim senzacijama i čudesima: I otac i mati jesu su važno Skenderovo žarište lirike. Naturalistički snažno, Skender kiti svoje pesme ruhom slikâ koje demistifikuju u šećer salivenu predstavu kućnog praga. U poemi „Na pravi sam ti put, majko, izišo“, bez zazora, istinito peva: „Pred svitanja,/ prigušiv dah i lampu,/ uz mrtvi sokak/ batrgav mu je korak osluškivala./ Pjanom,/ kundure mu ubljuvane odvezivala./ Stranca,/ pitomošću srne zalud ga je prodobrivala./ Voskom podova i mirisom mivene puti,/ svjetlinom odaja i grla,/ kajmakom na kahvi,/ cimetom jela i tijela,/ zalud ga je, zalud dočekivala:/ Sljepoočice nikad joj ne dirnu/ dlanovima dragosti, / već je istrga kliještima požude“. Istorijske turbulencije posle Prvog svetskog rata napravile su od Skenderove bogate porodice sirotinjsku raju: „Pijavica gladi/ tjemena nam je nesvjesticom sisala“. Skender je znao je da zavičajnost nosi arhetipski amblem univerzalnog, da nema lokalne reči, da svaka dotiče iskon, da takva reč doliva zvučnu boju tek podignutoj skeli pesme. Zato njegovo delo zrcali u ponornim strujama maternjeg jezika, u milinama korenske leksike, uvek otvoreno za novu koordinatu pogleda i uvida, a za nepatvoren i silan doživljaj. U jednom intervjuu, Skender veli: „Sve je moje iz Bosne... ovo što sada pišem takođe je vezano za Bosnu, za moj Petrovac, za moju Krajinu“. Čuvena poema „Stojanka majka Knežopoljka“, hipersenzibilna tvorevina napisana za jednu noć na Kozari, uz izlapelu baterijsku lampu, a pročitana narodu klonulom od stravične nesreće, sutradan, 21. avgusta 1942. godine na Paležu, već u prvom stihu donosi reč kakva se pre Skendera nije pojavila u srpskoj poeziji: „Svatri ste mi na sisi ćapćala... Joooj,/ tri goda srpska u mom vijeku,/ tri Obilića u mom mlijeku“. Glagol „ćapćati“ idealan je primer poklapanja fonične i značenjske aure reči, zvučna slika koja ima inicijacijsku moć da prene i pokrene, da duh podoji i osvetli. Poema je ispisana čistom srpskom potkozarskom leksikom: vamilija umesto familija, rsak, a ne hrsak, uka od huka, ršum, a ne hršum, ambar od hambar, alapljivo spram halapljivo, i tako dalje. „Kao suza suzu, stih stiže stih, jedan pišem, drugi već šapćem“, priseća se Skender božanskog nadahnuća te čudesne noći, „pišem i Boga molim da se nastavi“. Majstor soneta raznovrsnog metra i stope, raskošno ozvučenih rimarijuma, Skender je izrana, prestar za svoje godine, tokom celog veka pokazivao umeće za prinčevsko gazdovanje ovom nepotrošivom formom. Široki rasponi tema i motiva čine svaki sonet malim romanom, lirskom pričom sa glavom i repom. U eseju „Pjesničko iskustvo“, Skender manifestno kaže: „Ja ne umijem da pišem prozu bez poezije. Neke svoje pjesme mogao sam napisati i kao pripovjetke, a neke pripovjetke i kao pjesme“. Možda se zato jedan njegov sonet i zove „Ponornica“, baš kao i sjajni, dosad čudom prećutkivan, roman, svojevremeno proglašen, a potom preko noći, lišen „Ninove nagrade“. I kad je misaon, Skenderov sonet je prošaran jarkom emocijom. A kad je naglašeno čulan, stih mu je stegnut snagom uma. U filozofskom kvintumu soneta „Baruh Benediktus de Spinoza brusač“ zasjaju zvučne slike poput distiha: „Zvonki dragulj žudnje pod brusom slavuja/ I pčela žednica nektara i bruja“. Metapoetska mesta, na primer, u sonetu „Pjesma od dva ruba“, nedre moćnu predstavu o poeziji i beskraju: „Gle mojih stihova — stubovi betona,/ gle, dug ili kratak — kraj mu vasiona“. Skender je pesnik koji poseduje redak talenat za talenat, sposobnost za artikulaciju urođenog dara, ultrasvest o pesmi u činu nastajanja i, potom, zanat koji podrazumeva podvižničko bdenje i samodisciplinu. On se neprestano preispitivao i rvao sa preostalim značenjima jedne jedine reči, tražio joj kontekst gde će da legne kao dete u pelene, u slatki san. Skenderov kontakt sa rečima taktilne je prirode, neka vrsta vidovitog erosa. Znao je šta je „strnjika riječi“ spram njene „zvjezdane mliječi“. Esej „Iz humusa (geneza jedne pjesme)“, o ojkačkoj pevaniji u starom kozarskom kolu na Paležu na kojem se pesnik našao nakon dvadeset pet godina, predstavlja najblistavije trenutke Skenderovog, u svim pravcima razmahanog, dara. Neviđene slike zemaljskog raja u vekovnoj „visoko zavitlanoj pjesmi koju pri predahu jednih odmah produžuju drugi“! Tu se jezik uposlio i poistovetio sa čudom koje prikazuje pa se ne zna ko je kome pastorak: „Kud tijelo, tud nek i jezik — bobu bob, popu pop, kolovođe u sirovom distihu, počnu da grizu kruške ispod ženskih košulja i da ismijavaju prisustvo ženskih gaća, a udovice, pa s njima i djevojke, ne ostaju im dužne, odgovore im za mjeru sirovije, kobilom i kobiljim repom, te nastane raspusno natpjevavanje“. Tako Skender, kao svaki veliki pesnik — čisto i jasno, bez puritanskog sablažnjavanja. U poemi „Pokrivanje kuće“, neka mi bude dopušteno, na dva mesta sam ugradio po rečenicu iz toga Skenderovog eseja koji je, dalo se odmah videti, čista poezija. To su sad u mojoj poemi ovi stihovi: „A pjesnik na Paležu onomad reče:/ Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama, zapjevima sa usamljenog pletiva,/ sa jastuka nesanice,/ sa bistrog perila,/ prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom“. Zatim: „A pjesnik sa Paleža kaže:/ Pokreti se kližu/ kao na zejtinu u zglobovima,/ nadlaktice se traže i nalaze sa dojkama,/ djevojke i mlade udovice/ zaostaju lijevom nogom/ pa se kao tobož stoga iskošavaju/ muškarcima iza sebe – / kao da im se podmještaju.“ U poemi „Pismo preko mora“, jednoj od sedam, iz ciklusa „Pisma Jove Stanivuka“, Skender se laća i deseteračkog narodnog dvostiha: „Što me nisi, orlovačo goro, /uzgojila da ti budem or’o... Oj , zekuljo, slobodna ti paša,/ da je tvoje varenike čaša“. A onda: „O, sunčeva iz talasâ zvijezdo,/ da sam vjetar pa da jezdim jezdom“. Mag jezika, Skender je rašljar-otkrivalac lekovitih zdenaca u rudači narodne leksike, u kojima bridi sačuvana reč, ona koja će živnuti ceo poetski habitus i dati mu zamajac za nove dosege. Skender vešto uobručuje reč u „rasprs grla“, cedi i pirka do usijanja – da zablista poput dijamanta. To se naročito očituje u sjajnoj poemi „Ševa“. Tu je reč „vruća rana“, „rasprh perja“, tu jezik klija, kipi, rađa... MG130 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Rasprodato Prvo objavljivanje trotomne monogarfije o kralju Aleksandru Karađorđeviću nameće samom autoru Branislavu Gligorijeviću potrebu da čitaocima razjasni neke probleme s kojima se suočava tokom istraživanja i pisanja, kaoi i da ukaže na neka iskustva koja je u svom radu stekao. O kralju Aleksandru Karađorđeviću do sada se u nas nije pisalo. Verovatno ne postoji nijedna ličnost takvog značaja, koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svoga naroda, ili se o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najneponovljivi sudovi, davane najteže kvalifikacije. Druga knjiga monografije obuhvata period parlamentalne vladavine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kao građanska država izgrađivana na demokratskim temeljima Srbije. Događaji su sami nametali sadržaj knjige. Njen pretežni deo posvećen je centralnoj temi, hrvatsko-srpskom sporu, u kojoj je zbog čestih parlamentarnih kriza i razjedinjenosti srpskih nacionalnih snaga sve veću posredničku ulogu imao kralj Aleksandar. Pisati danas o Aleksandru Karađorđeviću ne znači samo po sebi puniti jednu veliku prazninu u našoj istoriografiji. Nije reč samo o životu jednog kralja, već je u pitanju jedno burno vreme, kome je on, kao duhovni pokretač i kreator mnogih značajnih zbivanja, davao lični pečat. Komplet se sastoji od tri knjige: U evropskoj politici, Srpsko-hrvatski spor i U ratovima za nacionalno oslobođenje. Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) je bio regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. Prestolonaslednik Aleksandar sa XVI pukom, koji je nosio ime cara Nikolaja II, u Nišu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat Regent Aleksandar na Solunskom frontu 1916. godine. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[12] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[13] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[14] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923.[15] Privremeno narodno predstavništvo i pitanje agrarne reforme Države većinom nastaju i nestaju u ratnim sukobima, tj. vojnom silom, a ređe demokratskim procesima. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije izuzetak. Ona je stvorena sporazumom Vlade Kraljevine Srbije sa Narodnim vijećem iz Zagreba, ali je u tom stvaranju presudna bila pobeda srpske vojske u ratu. Do izbora i donošenja prvog ustava vlast u Kraljevini SHS imali su kralj, tj. regent u njegovo ime, privremena vlada i Privremeno narodno predstavništvo.[16] Regent Aleksandar je sastavljanje vlade poverio 20.12.1918. Stojanu Protiću iz Narodne radikalne stranke. Potpredsednik vlade je postao Anton Korošec. Ministar spoljnih poslova bio je Ante Trumbić, a ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribićević. N. Pašić je očekivao da on dobije mesto predsednika vlade, ali je regent odlučio da ga pošalje u Pariz, kao vođu pregovarača na Mirovnu konferenciju. Odeljenja vlade Kraljevine SHS stvorena su u Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj i Baranji, a regent je postavio i pokrajinske vlade u Sremu, Slavoniji, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji.[17] Otvoreno nezadovoljstvo se ponovo javilo u proleće 1919. Dešavalo se da družine seljaka samovoljno prisvajaju delove veleposeda. Društveni nemiri, koji su nastali pod uticajem Oktobarske revolucije, ubrzali su provođenje agrarne reforme u Kraljevini SHS. Njome je trebalo umiriti seljaštvo. Već, u januaru 1919. regent Aleksandar obećao je proglasom davanje zemlje seljacima. Vlada je u februaru 1919. donela „Prethodne odredbe za primenu agrarne reforme”. Tada je napokon proglašeno ukida- nje kmetovskih odnosa, tj. ostataka feudalizma. Privremeno narodno predstavništvo (PNP) je samo upoznato sa tim odredbama. Vlada je odlučila da izvrši i naseljavanje ratnih dobrovoljaca, iz manje plodnih oblasti, na Kosmet, u Makedoniju, Vojvodinu i Slavoniju. Tamo su im besplatno deljeni zemljoposedi, obično veličine 3-8 hektara. Za naseljavanje kolonista država je većinom upotrebila državnu i opštinsku zemlju, ali manjim delom i odu zete posede odmetnutih Albanaca (kačaka) i dr. Država je koloniste besplatno prevozila, a posle naseljavanja bili su nekoliko godina oslobeđeni plaćanja poreza prema državi i lokalnoj upravi. Kolonizacija nije završena do 1938. U međuratnom periodu na Kosmet je naseljeno 10-11.000 porodica kolonista, tj. 50-60 hiljada osoba, a u Makedoniju 6-8.000 porodica, tj. 30-40.000 osoba.[18] Glavni sastavljač Privremenog narodnog predstavništva (PNP) bila je vlada i njen ministar za „Konstituantu” A. Kramer. U PNP su ušli predstavnici skupština Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, članovi Narodnog vijeća i Jugoslovenskog odbora. PNP je održavalo sednice od marta 1919. do oktobra 1920. a na njegov rad su uticale borbe oko političkog uređenja države. U njemu se razgovaralo o izborima za Ustavotvornu skupštinu, mirovnim ugovorima, društvenim, privrednim prilikama i dr. Svađe, nedostaci radne većine, tj. kvoruma, i prekidi rada PNP doveli su do kratkotrajnosti vlada.[19] Na predlog socijaldemokratskih partija Srbije i BiH, na kongresu u Beogradu od 20. do 23.4.1919. stvorena je Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Ona je pristupila III internacionali (Kominterni). Kominterna je stvorena u Moskvi u martu 1919. Ona je bila središnja uprava za komunističke partije izvan Rusije, tj. Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR-a). Kominterna je određivala rukovodioce za partije koje su bile učlanjene u nju. Davala im je uputstva za rad i novac. Iz Moskve je preko partija učlanjenih u Kominternu spremano pokre tanje socijalističkih revolucija.[20] U julu 1919. SRPJ (K) je organizovala opšti štrajk kao protest protiv stranih napada na revolucije u Sovjetskom Savezu i Mađarskoj. Na II kongresu u junu 1920. SRPJ (K) je promenila ime u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). U to vreme, srednom 1920. iz Kominterne je preuzeto mišljenje da je federacija najbolji oblik uređenja višenacionalnih država.[21] Protićeva vlada zamenjena je u avgustu 1919. vladom Ljubomira Davidovića, a u februaru 1920. je vladu ponovo sastavio Protić. U aprilu 1920. zemlju je potresao opšti štrajk desetina hiljada radnika na železnici. Vlada je štrajk zaustavila uvođenjem vojnog suda na železnici. Od maja 1920. do donošenja Obznane u decembru 1920. predsednik vlade bio je Milenko Vesnić.[22] Agrarna reforma Predstava kralja Aleksandra na aversu novčića od 50 para iz 1925. godine Kralj Aleksandar I Karađorđević U vreme ujedinjenja, u Jugoslaviji su postojali ostaci feudalnih odnosa. U Makedoniji to su bili čifčijski odnosi, u BiH beglučko-kmetovski odnosi, u Dalmaciji kolonatski odnosi. Pored toga, postojali su kapitalistički veleposedi i u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.[23] Agrarna reforma se ostvarivala prema uredbi vlade iz februara 1919. Sprovođenje agrarne reforme bilo je povezano sa verskim i nacionalnim odnosima. Većina veleposednika u BiH, age i begovi (oko 4 hiljade), bili su muslimani, a u Vojvodini većina veleposednika bili su Nemci. Veleposednici su bile i verske organizacije. One su na oduzimanje dela zemljoposeda gledale kao na ugrožavanje ekonomske osnove za svoje delovanje. Agrarna reforma nije oduzela veleposede od banaka i imovinu verskih ustanova.[24] U prvom periodu sprovođenja agrarne reforme ukinuti su kmetovski i čivčijski odnosi u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji. U Dalmaciji su ukinuti kolonatski odnosi. Ranijim vlasnicima obećano je obeštećenje za zemlju koja je stavljena pod sekvestar. Imovina Habzburgovaca bila je oduzeta. Zemlja oduzeta i sekvestrirana, davana je u jednogodišnji, a kasnije i višegodišnji zakup seljacima.[25] Većina nekadašnjih kmetovskih porodica koja je dobila zemlju, zahvaljujući agrarnoj reformi, bila je u BiH, tj. više od 100.000 porodica. Te su porodice oduzetu zemlju prvo privremeno dobile u zakup. Agrarna reforma je završena do sredine dvadesetih godina XX veka. Od 1925. do 1931. bogatijim seljacima je omogućeno da otkupe zemlju koja je već bila sekvestrirana, tj. uzeta od veleposednika na čuvanje do konačnog sudskog rešenja. Godine 1931. donet je Zakon o likvidiranju agrarne reforme. Nasuprot oduzimanju veleposeda, kasnije je povećan zemljišni maksimum, sa 57 na 288 hektara, koji je neko mogao posedovati. Oko dve trećine poljoprivrednih domaćinstava u Kraljevini Jugoslaviji imalo je manje od 5 hektara zemlje. Za područje Srbije iz 1912. taj procenat je bio malo manji, tj. oko 62%. Domaćinstva, sa posedima do 5 hektara, su koristila približno polovinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta u državi. Posede veće od 20 hektara imalo je oko 3% zemljoradničkih porodica, ali su te porodice raspolagale sa oko 23% poljoprivrednog zemljišta u Jugoslaviji. Veleposedi sa više od 100 hektara zemlje postojali su uglavnom na području Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Slovenije.[26] Kraljevina Jugoslavija je imala i značajan broj seljaka bez zemlje ili sa veoma malo zemlje. Oni su radili kao nadničari i zakupci na tuđoj zemlji. Takvih porodica je 1931. bilo oko 470.000. Seljaci bezemljaši (najamnici) su 1931. godine činili oko 9,6% stanovništva Jugoslavije. Njihov broj u Srbiji je bio oko tri puta manji od proseka Kraljevine, osim u Vojvodini. U Vojvodini je bilo mnogo bezemljaša, najamnika, ali je na tom području još od XIX veka bio raširen kapitalistički način proizvodnje na selu. U njoj su veleposednici zapošljavali nadničare. Društveni i ekonomski položaj seoskih nadničara i bezemljaša bio je sličan položaju gradskih najamnih radnika. 150-200.000 domaćinstava u međuratnom periodu bavilo se zemljoradnjom kao dodatnim zanimanjem. Nastavilo se i sa pečalbarstvom. Sa područja Srbije do 100.000 ljudi se u godinama pred Drugi svetski rat bavilo se „pečalbarenjem” u Srbiji i izvan nje.[27] Priznanje Kraljevine SHS i određivanje granica Kraljevina SHS nije bila priznata neposredno posle stvaranja od glavnih država u Antanti. Francuska i Engleska su imale obaveze prema Italiji. Zato nisu žurile sa priznavanjem Kraljevine SHS. Prve su je priznale Grčka i Norveška u januaru 1919. Zato je na mirovnim pregovorima u Parizu, od sredine januara 1919. delegacija Kraljevine SHS zvanično gledana kao delegacija Kraljevine Srbije. Ona se morala suprostaviti težnjama Italije da dobije teritorije u Dalmaciji i željama Rumunije da dobije ceo Banat. To je dovelo i do rasprava Pašića sa političarima iz Dalmacije Trumbićem i Josipom Smodlakom. Međusobno su se optuživali za nezainteresovanost Srba za Dalmaciju, odnosno Hrvata za Banat. Da bi uticao na priznavanje nove države i umanjio sukobe svojih političara, regent Aleksandar je putovao u Pariz na Mirovnu konferenciju, a često je predsedavao i radom svojih vlada.[28] Potpisivanje mirovnog sporazuma Antante sa Nemačkom 28. juna 1919. u dvorcu Versaju u Parizu donelo je i zajedničko priznavanje Kraljevine SHS. Ona je pod tim imenom bila potpisnik sporazuma. Sporazum o miru sa Austrijom u Senžermenu 10.9.1919. godine predvideo je da se spor oko Koruške reši plebiscitarnim izjašnjavanjem njenog stanovništva. Izjašnjavanjem u oktobru 1920. stanovništvo Koruške se opredelilo da bude u Austriji. Prema miru sklopljenom u dvorcu Neiju 27.11.1919. sa Bugarskom izvršena je manja izmena granice. Bugarska je 2.600 kilometara kvadratnih predala Kraljevini SHS. U pregovorima sa Mađarskom Kraljevina SHS nije uspela da dobije i Mohač. Mir sa Mađarskom je potpisan 4.6.1920. u dvorcu Trijanonu. Prema njemu, Banat je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije.[29] U Rijeci su Italijani, tada većina stanovništva u gradu, predvođeni pesnikom D`Anuncijem u septembru 1919. preuzeli vlast. U novembru 1920. u Rapalu je potpisan sporazum Italije i Kraljevine SHS o razgraničenju. Italiji su pripali Istra, Zadar i nekoliko ostrva, a Rijeci je priznat status samostalne države.[30] Međunarodni položaj Kraljevine SHS Revolucija i građanski rat u Rusiji imali su veliki uticaj i na Kraljevinu SHS. Kada su boljševici zauzeli Odesu, veliki broj izbeglica krenuo je prema Kraljevini SHS. Izbegli Rusi su u velikim grupama dolazili od proleća 1919. do kraja 1921. Prema izveštajima u Kraljevinu SHS tada je došlo više od 70.000 osoba iz Rusije. Veliku većinu činili su muškarci. Ruski doseljenici su većinom imali status emigranata, a tek kasnije pojedinačno su uzimali državljanstvo nove domovine. Zato je broj Rusa popisanih kao državljani Kraljevine SHS 1921. bio mali, tj. oko 28.000. Među došljacima iz Rusije bilo je mnogo intelektualaca (lekara, naučnika, umetnika i dr). Oni su znatno uticali na kulturu i nauku u Jugoslaviji u decenijama koje su usledile. Nesreća ljudi iz Rusije, koji su morali napustiti svoju domovinu, bila je sreća za Srbe jer je obogatila njihovu nauku i kulturu.[31] Neredi koje je izazvao ratni poraz u Mađarskoj doveli su do proglašenja republike sredinom novembra 1918. U njoj je u martu 1919. došlo do socijalističke revolucije. Mađarske protivnike socijalizma pomogle su vojske Francuske, Rumunije i Čehoslovačke. Početkom avgusta 1919. revolucionari su bili poraženi. Vlast u Budimpešti krajem 1919. preuzeo je admiral Mikloš Horti. On je u martu 1920. proglašen za regenta Mađarske Kraljevine. Mađarska je mirovnim ugovorom iz Trijanona izgubila oko polovine teritorije koju je imala kao deo Austrougarske.[32] U avgustu 1920. Kraljevina SHS je sklopila ugovor o savezu sa Čehoslovačkom. U proleće 1921. u Mađarsku je došao bivši kralj Karlo Habzburški. Njegov pokušaj da ponovo postane mađarski kralj izazvao je protest Rumunije, Kraljevine SHS i Čehoslovačke. To je ubrzalo njihovo povezivanje i stvaranje Male antante.[33] Francuska je nastojala da Versajskim mirom što više oslabi Nemačku i postane najznačajnija država u Evropi. Ona nije želela nikakvu obnovu vlasti Habzburgovaca, a pogotovo ne obnovu Austro-Ugarske. Zato je podržala stvaranje Male antante. Sredinom 1921. završeno je stvaranje, preko dvojnih ugovora, saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, poznatog kao Mala antanta. U oktobru 1921. Karlo Habzburški je ponovo posetio Mađarsku. Mobilizacija vojske u Čehoslovačkoj i Kraljevini SHS uz nespremnost Mađara za rat doveli su do njegovog trajnog odlaska iz Mađarske. Mađarskom je nastavio da upravlja M. Horti i ona je ostala kraljevina bez kralja.[34] Savez Kraljevine SHS sa Rumunijom ojačan je i brakom kralja Aleksandra sa Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. Na njihovom venčanju u junu 1922. godine nije prisustvovao „glavni kum” engleski kralj Džordž V, nego ga je zamenio sin Albert. Sledeće, 1923. u septembru kraljica je rodila prestolonaslednika Petra, a posle su rođeni Tomislav i Andrej.[35] Italija je u Kraljevini SHS videla prepreku za svoje širenje na istočnoj obali Jadranskog mora. To se naročito videlo od oktobra 1922. kada je predsednik vlade postao vođa fašista Benito Musolini. On je želeo da „obnovi” vladavinu iz Rima, Italije, zemljama oko Sredozemnog mora. Vojska Italije je u martu 1922. ušla u Rijeku. Kraljevina SHS morala je sporazumom iz 1924. da prizna pripajanje grada Italiji.[36] U vreme stvaranja zajedničke južnoslovenske države, Bugari su bili nepomirljivi neprijatelji Srba. Zato 1918. nije bilo ozbiljnih pomisli da se i oni nađu u zajedničkoj državi. Na zahteve da se u Makedoniji uvede samouprava vlade iz Beograda se nisu osvrtale. Posle pobede Srbije, deo pristalica samoupravne Makedonije ili pristalica velike Bugarske je iz Makedonije otišao u Bugarsku. Oni su sa Bugarima već od 1919. ubacivani u četama „komita” u Kraljevinu SHS. Ti „Makedonstvujušči” su na jugoistoku Kraljevine SHS napadali i ubijali civile, policajce, vojnike i žandare. Tako su želeli da pokrenu borbu za autonomiju Makedonije ili njeno pripajanje Bugarskoj.[37] U takvim okolnostima, Aleksandar Stambolijski, vođa Zemljodelske stranke, stvorio je 1919. vladu u Bugarskoj. On je želeo drugačije odnose sa Srbijom. Dao je i izjavu da nije Bugarin nego Južni Sloven. A. Karađorđeviću je predlagao stvaranje jedne federativne južnoslovenske države od dve članice (Bugarska i Kraljevina SHS). A. Karađorđević i N. Pašić tada nisu želeli ozbiljno razgovarati o takvom predlogu. U aprilu 1923. potpisan je srpsko bugarski sporazum koji je predvideo pojačanu kontrolu granice da se suzbije četovanje. Nezadovoljna bugarska vojska i nacionalisti odgovorili su prevratom 9.7.1923. Stambolijski je pobegao, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i ubijen. Njegovo obezglavljeno telo je bačeno u reku Maricu, a njegova stranka je bila progonjena. Vlast su preuzeli Aleksandar Cankov i protivsrpski nacionalisti. Od tada je u Bugarskoj podrška četama VMRO-a koje su upadale u Kraljevinu SHS postala otvorena.[38] Kraljevina SHS je morala da pojača nadgledanje granice, a kralj Aleksandar Karađorđević je pomišljao i da pošalje vojsku u Bugarsku kako bi tamo uništi komitske čete. Borbe žandarmerije i vojske protiv komita prenele su se i na civile koji su podržavali jednu od sukobljenih strana. U tom sukobu cela sela su spaljivana. Stvarane su srpske četničke jedinice i naoružani odredi civila, „narodna milicija”. Prema zvaničnim tvrdnjama u tim sukobima samo u Makedoniji izgubljene su stotine života, ali postoje osnovane tvrdnje da je ubijeno nekoliko hiljada osoba.[39] Slično se dešavalo i u borbama sa kačacima na Kosmetu. Još u oktobru 1918. došlo je do oružanog otpora srpskoj vlasti na Kosmetu. Tamo su morala da se pošalju vojna pojačanja. Sa prekidima, borbe protiv pobunjenih Albanaca trajale su i 1919. Tada je i manji broj Crnogoraca sa Albancima pokušao da pokrene pobunu na području južno od Podgorice, ali su poraženi. Upadi četa kačaka iz Albanije na Kosmet i u zapadnu Makedoniju nastavili su se i posle. Iza tih napada je bio Kosovski komitet, tj. Hasan Priština. Nerede je pojačavao spor Albanije i Kraljevine SHS oko određivanja granice.[40] Sredinom 1924. Ahmeda Zogua je sa vlasti zbacio Fan Noli, ali je i njegova vlada pomagala upade kačaka. Zato je Kraljevina SHS pomogla Ahmeda Zogua, koji se bio sklonio u Jugoslaviju. On je organizovao svoje pristalice i sa njima krajem decembra 1924. ponovo preuzeo vlast u Albaniji. Ubrzo je Zogu zaključio da mu je važnija podrška iz Italije, nego iz Beograda. Počeo je otvoreno da podržava zahteve Albanaca iz Kraljevine SHS da se pripoje Albaniji. U septembru 1928. Zogu se proglasio za kralja Albanaca.[41] Izbori 1920. i suspenzija rada KPJ Da bi se održali izbori, prvo je bilo potrebno odrediti granice, odnosno teritoriju na kojoj će se birati. Posle toga PNP je moralo da se usaglasi oko prihvatanja Nacrta zakona o izborima koji im je predala Vlada. Prema usvojenom izbornom zakonu, pravo da biraju dobili su muškarci koji su bili državljani Kraljevine SHS. Oni su morali imati dvadeset jednu godinu i šest meseci boraviti u opštini u kojoj biraju. Pravo glasa nisu imala vojna lica. Muškarci stariji od dvadeset pet godina koji su bili pismeni mogli su se prijaviti da budu birani. Državni službenik je morao dati ostavku na državnu službu ako bude izabran, tj. dobije poslaničko mesto u Ustavotvornoj skupštini. PNP je u drugoj polovini oktobra 1920. održalo poslednju sednicu. Raspisivanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ono je raspušteno.[42] Na izborima za Ustavotvornu skupštinu u novembru 1920. godine učestvovale su dvadeset dve stranke. Neke od njih delovale su i u prethodnim državama, a neke su nastale u Kraljevini SHS. Od novoorganizovanih stranaka najviše uspeha na izborima imale su Demokratska stranka i Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Demokratska stranka je osnovana u Sarajevu sredinom februara 1919. U nju je ušao deo članova nekadašnje Samo-stalne radikalne stranke i deo Hrvatsko-srpske koalicije oko Svetozara Pribićevića. Neko vreme Demokratska stranka je bila glavni zagovornik zamisli „integralnog jugoslovenstva”.[43] Na izborima je učestvovalo oko 65% upisanih glasača, tj. više od 1,6 miliona od skoro 2,5 miliona upisanih. Najviše mesta u Ustavotvornoj skupštini, koja je ukupno imala 419 poslanika, osvojile su Demokratska stranka (92 mandata), Narodna radikalna stranka (91 mandat), Komunisti (58 mandata), Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja se od kraja 1920. zvala Hrvatska seljačka stranka (50 mandata), Samostalna kmetijska stranka sa Savezom zemljoradnika (39), Slovenska ljudska stranka (27) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (24).[44] Komunistička partija je na izborima dobila veliki broj glasova. Ranije, u avgustu 1920. na opštinskim izborima, bila je značajna i pobeda komunističke liste sa njenim sekretarom Filipom Filipovićem na području opštine Beograd. Vlada nije želela da komunisti upravljaju prestonicom. Zato je opštinsku upravu u Beogradu suspendovala. Štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni pokazali su da se društvene pobune ne smiruju. Zato je Vlada u decembru 1920. donela Obznanu. Prema toj uredbi privremeno je zabranjeno izlaženje komunističkih novina i suspendovan je rad Komunističke partije, jer su predstavljali opasnost po kapitalistički poredak i monarhiju.[45] Ipak, komunistički poslanici su pristali da polože zakletvu kralju i radili su u Narodnoj skupštini. Napustili su je u prvoj polovini juna 1921. kada je postalo izvesno kakav će ustav ona doneti. Posle toga su među komunistima ojačale nestrpljive i nasilne družine.[46] Vidovdanski ustav [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. U decembru 1920. Ustavotvorna skupština je počela sa radom. Rasprave sa najviše sukoba vođene su oko uređenja države. Vođe Demokratske i Radikalne stranke, Lj. Davidović i N. Pašić, radili su na tome da zajednička država bude monarhija unitarno uređena, sa jedinstvenom teritorijom i bez veće samostalnosti istorijskih pokrajina. Pri tome su isticali zamisao da u Kraljevini SHS živi jedan troimeni narod. Unutar Radikalne stranke, ideje S. Protića, koji se zalagao za podelu na 9 istorijskih pokrajina sa posebnim skupštinama i vladama, smatrane su za poziv da se razbije jedinstvo države.[47] Isto je gledano i na zahteve da se Hrvatskoj da poseban položaj. Vođa Hrvatske seljačke stranke S. Radić je stalno isticao „državne” tradicije Hrvatske i narodnu posebnost Hrvata. On je tražio da u zajedničkoj federalnoj, ili konfederalnoj, državi Hrvatska bude uređena kao republika. Anton Korošec i njegova Slovenska ljudska stranka su tražili da se u državi izdvoje autonomne pokrajine, na osnovu kulturnog i privrednog kriterijuma. Muslimanski predstavnici su tražili stvaranje samoupravnih oblasti, za njih, unutar Kraljevine SHS.[48] Predstavnici radikala i demokrata su za svoj nacrt ustavnog uređenja pridobili mali deo nesrba. To su bili poslanici Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), Džemijeta (uglavnom Albanci i Turci) i Slovenačke kmetijske stranke. Prestavnici JMO su pristali da podrže ustav kada su im obećana mesta u vlasti uz uvođenje sudske i školske autonomije za muslimane. Ustav je izglasan 28.6.1921. Zato je nazvan Vidovdanski ustav. Za njega je glasalo 223 od 258 prisutnih poslanika. Malo Slovenaca i Hrvata je glasalo za Vidovdanski ustav (oko 20).[49] Prvim članom Vidovdanskog ustava država je proglašena za „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Trećim članom za službeni jezik je proglašen „srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik. Ustavom je određeno da zakonodavnu vlast vrše zajedno Narodna skupština i kralj. Zakone su predlagali ministri i poslanici, u Narodnoj skupštini, a izglasavala ih je većina prisutnih poslanika u njoj. Izglasane zakone je morao potvrditi i proglasiti kralj da bi postali punovažni. Kralj je, po ustavu, sazivao i raspuštao skupštinu. On je predstavljao i zastupao državu u odnosima sa drugim državama. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, a ustav je propisao opštu vojnu obavezu za stanovnike. Uz saglasnost Narodne skupštine kralj je sklapao međunarodne ugovore. Imenovao je vladu, državne činovnike i dodeljivao vojne činove. Izvršna vlast, Vlada je odgovarala kralju i Narodnoj skupštini.[50] Građanima je obećano pravo slobodnog udruživanja i sloboda štampe. Propisano je opšte, slobodno i tajno glasanje za Narodne skupštine. Obećano je pravo na privatnu svojinu, ali je istaknuto da ona ne sme štetiti opštim interesima. Država se ustavom obavezala da brine o narodnom zdravlju i opštim higijenskim uslovima. Proglašeni su besplatna lekarska pomoć, briga o invalidima i siromašnima.[51] Kraljevina je nasledila nekoliko različitih pravnih sistema koji su primenjivani. Sudovi su, prema Ustavu, proglašeni nezavisnim u odnosu na sve vlasti i određeno je da sude samo po zakonima. Sudije je postavljao kralj. On je imao i pravo da amnestira osuđenike. Redovni (opšti) sudovi bili su sreski, okružni, apelacioni, kasacioni i trgovački. Kasacioni sud je bio jedinstven za celu zemlju. Pored toga postojali su i posebni sudovi (vojni i drugi).[52] Donošenjem ustava i zakona nije izvršeno uvođenje jedinstvenog zakonodavstva i sudstva. Pored zakona Kraljevine Srbije, primenjivani su zakoni iz Austrougarske, Kraljevine Crne Gore. U porodičnim i naslednim sporovima među muslimanima određeno je da sude šerijatske sudije. Oni su bili u službi države i radili pri sreskim sudovima. Primena različitih pravnih sistema stvarala je probleme u sudstvu. U zaostalim oblastima kao što su Kosmet i Raška oblast, zatečeni su feudalni odnosi, a krvna osveta je bila garant ljudskog života i dostojanstva.[53] Država se po Vidovdanskom ustavu delila na oblasti, a oblasti na okruge. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine. Kao upravnike oblasti kralj je imenovao velike župane. Oni su bili podređeni ministru unutrašnjih dela. Po mišljenju Vladimira Ćorovića oni „nisu imali više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika”. Kasnije (1922), Uredbom o podeli zemlje na oblasti određeno je da država bude podeljena na 33 oblasti. Primetna je neujednačenost u veličini tih oblasti. Kasnije zakonodavna delatnost nije donela zakone koji bi ozakonili sve principe (osnovna, polazišna pravila) sadržane u Vidovdanskom ustavu.[54] Posle usvajanja Vidovdanskog ustava, Ustavotvorna skupština je nastavila da radi kao, redovna, zakonodavna.[55] Smrt kralja Petra I Karađorđevića i zabrana Komunističke partije U januaru 1921. N. Pašić je stvorio radikalsko-demokratsku vladu. U njegovu drugu vladu iste 1921. godine bili su uključeni i predstavnici manjih stranaka, tj. JMO, Zemljoradničke i Samostalne kmetijske stranke.[56] Početkom marta 1921. u Francuskoj je umro kralj Nikola Petrović-Njegoš. Nekoliko godina posle njegove smrti prestalo je četovanje njegovih pristalica u Crnoj Gori. Sredinom avgusta 1921. u Beogradu je umro kralj Petar I. Posle njegove smrti Aleksandar je postao kralj, ali za razliku od oca on nije obavio obred krunisanja.[57] Aleksandar je imao netrpeljiv stav prema komunistima, a zbog čega je bio u lošim odnosima sa komunističkim vlastima u Rusiji. Od donošenja Obznane, deo komunista se odlučio na niz atentata na predstavnike vlasti. Kada je 29.6.1921. proglašavan ustav, komunisti su u Beogradu pokušali atentat na regenta Aleksandra. U julu 1921. Alija Alijagić i grupa „Crvena pravda” ubila je bivšeg ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama. Da bi se zaustavio „crveni teror”, početkom avgusta 1921. donet je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Zakon je zabranio govorenje i delovanje protiv ustavom stvorenog političkog i društvenog sistema. Poništeni su mandati komunista u Narodnoj skupštini i opštinskim telima. Komunistima je zabranjeno da rade, ali su oni nastavili da rade nezakonito, tj. ilegalno. KPJ je od tada svoje kongrese održavala i van Kraljevine SHS.[58] Vođe SSSR-a videle su u Kraljevini SHS protivnika socijalizma i zemlju koja podržava carističke izbeglice iz Rusije. Kominterna je na svom kongresu 1924. zaključila o „jugoslovenskom pitanju” da u Jugoslaviji „srpska buržoazija” ostvaruje prevlast, a da su nesrbi izloženi „nacionalnom ugnjetavanju”. KPJ je preuzela mišljenja iz Kominterne. Sima Marković i deo komunista su pokušali ublažiti ili odbaciti te optužbe, ali su bili potisnuti.[59] Sredinom dvadesetih godina XX veka većina u KPJ je odbacila zamisao o nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. o „troimenom narodu”. Na Trećem kongresu KPJ (u Beču 1926), pored optužbe da „srpska buržoazija” iskorištava druge narode, usvojeno je i mišljenje da je u Jugoslaviji vladajuća „srpska nacija”. Pored Slovenaca i Hrvata, priznato je postojanje Makedonaca kao nacije. Iz toga je zaključeno da je potrebno federativno i republikansi urediti Jugoslaviju. Na kongresu KPJ u Drezdenu 1928. KPJ je usvojila izjavu po kojoj je njen cilj da predvodi radnike i seljake u uništenju Kraljevine SHS. Po toj zamisli bi „ugnjeteni” narodi dobili nacionalnu nezavisnost, a potom bi stvorili balkansku federaciju republika.[60] Početak političkog života u zajedničkoj državi i izbori 1923. godine Da bi se u političkom životu poništili veliki gubici Srba u Prvom svetskom ratu, izborni okruzi su pravljeni prema popisu iz 1910. Zato su premoć u Skupštini imali Srbi. Politički život bio je ispunjen sukobima i nestabilnošću. Vlade su često menjane, a predsednici vlada većinom su bili iz Radikalne stranke. Samo predsednik poslednje vlade pred diktaturu nije bio Srbin. Ministri unutrašnjih i spoljnih dela samo izuzetno nisu bili Srbi. Srba je bilo najviše u državnim službama, vojsci i žandarmeriji. To je moglo biti i posledica okolnosti da su upravo Srbi najviše želeli da rade za zajedničku državu, tj. da je grade i brane.[61] Želja da se proširi sopstvena vlast i uticaj dovele su do toga da su vlade iz Beograda često donosile ili odobravale odluke lokalnih uprava u unutrašnjosti zemlje. Tako velika vlast donosila je i velika iskušenja. U lokalnoj upravi građani su često, dajući novac ili druge „poklone”, primenjivali potkupljivanje državnih službenika da bi dobili neku odluku ili obavili neki posao. Takva korupcija nije postojala samo među nižim državnim službenicima nego i unutar vlada. Iz tih razloga narod je gubio poverenje u potkupljive i nepravedne političare i vlade. Nestalnost i nedelotvornost vlada bila je posledica svađa stranaka u Narodnoj skupštini. U njoj su postojale duboke podele i stalne svađe. Njeni zakonodavni odbori ni za pet godina rada nisu uspevali da obave svoj osnovni zadatak i ujednače različito zakonodavstvo koje je nasledila Kraljevina SHS.[62] Unutar onoga za šta se govorilo da je srpski narod, postojala su određena razilaženja i sukobi. Od grupe oko Sekule Drljevića, bivšeg ministra kralja Nikole, 1922. oblikovani su se crnogorski federalisti koji su tražili više samostalnosti za Crnu Goru, na osnovu njenih državnih tradicija, ali su na rečima, prihvatali nacionalno jedinstvo sa ostalim Srbima. Glavni predstavnik muslimana JMO je isticala da su muslimani „poseban ogranak” jedinstvenog naroda. Ona je nastojala da postigne više samouprave za BiH. Pored toga, nastojala je i da sačuva sudsku autonomiju muslimana i da obezbedi „pravednu” odštetu za oduzetu feudalnu zemlju muslimanskim veleposednicima. 1922. vođa JMO postao je Mehmed Spaho.[63] U Kraljevini SHS se službeno davala prednost upotrebi imena Južna Srbija, kao zajedničkog imena za Makedoniju i Staru Srbiju (Kosmet i Raška). U službenom imenu je bila izražena misao da će slovensko stanovništvo u Makedoniji biti srbizovano. Ipak, to se nije dogodilo. Stanovništvo u Makedoniji je u velikom broju izbegavalo odazivanje u vojsku, a pokušaj da se proširi upotreba „službenog”, tj. srpskog, jezika nije dala veće rezultate. Većina u Makedoniji je koristila narodni jezik tog područja, tj. makedonski. U Makedoniji srpsku svest je imalo stanovništvo na području Kumanova, veliki deo činovništva i „kolonista”. Otpor srbizaciji je pogodovao da Makedonija postane područje na kome je deo stanovništva pružao podršku upadima pripadnika VMRO-a iz Bugarske. Da bi se suprostavila tome 1921. Kraljevina SHS je morala da uveća žandarmeriju na oko 20.000 pripadnika. Između polovine i dve trećine žandarmerije je u sledećih deset godina stalno boravio u Južnoj Srbiji, tj. Staroj Srbiji i Makedoniji.[64] Političke svađe Srba i Hrvata bila su glavno obeležje političkog života u Kraljevini SHS. Svađe sa S. Radićem i glavnim predstavnicima Hrvata bile su neprestane. Nasuprot nepomirljivim sukobima srpskih i hrvatskih političkih predstavnika, slovenački politički predstavnici uglavnom su nalazili način da sudeluju u svakoj vladi. Tako su uspevali da postignu svoj glavni cilj, tj. da obezbede autonoman položaj teritorije na kojoj su Slovenci bili većina. Uspeli su da za to područje dobiju škole na slovenačkom jeziku i upravu sa skoro potpuno slovenačkim činovništvom.[65] U decembru 1922. Pašić je sastavio radikalsku vladu bez demokrata. Drugi izbori za Skupštinu su održani marta 1923. Zemlja je bila politički podeljena i zavađena. Tokom izborne kampanje 1923. u Hrvatskoj je dolazilo do fizičkih obračuna pristalica Hrvatske republikanske seljačke stranke i Demokratske stranke. U njima su upotrebljavani noževi i pištolji. Vlasti su u nekim mestima morale da uvode policijski čas i vanredno stanje.[66] Najviše poslaničkih mesta na izborima 1923. osvojila je Radikalna stranka (107 poslanika). Druga po snazi bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka (70 poslanika), a Demokratska stranka je bila treća. Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je sa Slovenskom ljudskom strankom (SLjS) i JMO stvorila „Federalistički blok”. Radikali su odlučili da im učine ustupke, a da bi dobili podršku za stvaranje svoje vlade. Dogovoreno je da se zamene službenici u pokrajinskim upravama, a novi postave u dogovoru sa HRSS, SLjS i JMO. Stjepan Radić je iste 1923. godine na skupštini HRSS vređao kraljevski dvor. Kada je zapretila opasnost da ga uhapse, on je pobegao u inostranstvo.[67] Nestabilnost parlamentarnog sistema Marta 1924. iz Demokratske stranke konačno se izdvojila družina oko S. Pribićevića i stvorila Samostalni demokratski klub, kasnije Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Pribićević je privremeno pružio podršku Pašićevoj vladi. Zbog odricanja radićevaca od republikanizma i njihovog dolaska u Skupštinu, Pašić je morao da podnese ostavku vlade. Pašićevu vladu jesmenila Davidovićeva (od jula do oktobra 1924), ali ni ona nije uspela da obezbedi trajniju većinu u Narodnoj skupštini. U novembru 1924. kralj je sastavljanje vlade, ponovo, poverio Pašiću.[68] Izbori u februaru 1925. doneli su Radikalnoj stranci 143 poslanička mesta. Sa njom je sarađivala Pribićevićeva SDS koja je imala dvadeset jednog poslanika. Vođa HRSS Stjepan Radić je početkom 1925. na osnovu Zakona o zaštiti države bio uhapšen. Optužen je jer je 1924. pristupio Trećoj internacionali. Vlada je odlučila da poništi mandate članova HRSS. U martu 1925. Pavle Radić je po odobrenju S. Radića u Narodnoj skupštini dao svečanu izjavu da HRSS napušta republikanizam i prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karađorđević. Zato su u martu 1925. poništeni samo mandati S. Radića i nekoliko vođa Hrvatske seljačke stranke (HSS). U junu 1925. su potvrđeni mandati ostalih poslanika HSS, a S. Radić je dobio pomilovanje od kralja. Po želji kralja, u julu 1925. došlo je do stvaranja radikalsko-radićevske vlade.[69] Početkom 1926. u samoj Radikalnoj stranci počeli su sukobi. N. Pašić je optuživan da je iznemogao i da je preterano popustljiv prema sinu Radomiru. Radomir Pašić se javljao kao učesnik u brojnim slučajevima nezakonitog bogaćenja uz zloupotrebu očevog političkog uticaja. HSS se dogovorila sa opozicijom i u Skupštini stavila na dnevni red interpelaciju o korupciji. Ministar kome je iz Skupštine upućeno takvo pitanje mogao je dva meseca da odlaže odgovor pod izgovorom da prikuplja podatke. Često se dešavalo da ministri nikada ne odgovore. Kritike i kriza zbog korupcije doveli su do Pašićeve ostavke na mesto predsednika vlade u aprilu 1926. Vladu je obrazovao Nikola Uzunović, ali je i on primoran na ostavku zbog nastavka saradnje poslanika HSS sa opozicijom. U Radikalnoj stranci pojavili su se zahtevi da se „Pašićevci”, kao leglo korupcije, potisnu iz stranke. Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1926. umro je Nikola Pašić. U to vreme na vlasti je bila poslednja radikalsko-radićevska vlada.[70] Sukob se nastavio u januaru 1927. Tada je radikalski deo vlade preko ministarstva unutrašnjih poslova ometao rad na povećanju broja pristalica HSS na području BiH i Vojvodine. Zato se u januaru 1927. konačno raspala radikalsko-radićevska koalicija. Novu vladu radikali su stvorili u februaru 1927. podržani prvenstveno od Slovenske ljudske stranke. U aprilu 1927. morala se stvoriti nova vlada radikala i demokrata. U tu vladu Velimira Vukićevića su ušli A. Korošec i M. Spaho.[71] Izbori 1927. godine i atentat u skupštini 1928. godine Na izborima u septembru 1927. Hrvatska seljačka stranka je prvi put učestvovala kao stranka koja prihvata Vidovdanski ustav i monarhiju. Radikalna stranka je dobila 117 mandata, HSS i DS po 61 mandat. Pribićevićeva SDS je bila četvrta po snazi sa 22 mandata. Među skoro beznačajnim grupama dva mandata je dobio Hrvatski blok. Njega su stvorile manje hrvatske političke stranke u leto 1926. U njemu su bili Hrvatska stranka prava, Hrvatska federalistička stranka Ante Trumbića i Hrvatski republikanski seljački savez. U septembru 1927. u Skupštinu su izabrani Ante Trumbić i Ante Pavelić. Pavelić, predstavnik pravaša, govoreći prvi put u Skupštini izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.[72] Vladu Radikalne stranke podržali su DS i SLjS. U novembru 1927. stvoren je zajednički klub poslanika HSS i SDS. Tako je stvorena Seljačko-demokratska koalicija. Lj. Davidović je ubedio demokrate da istupe iz vlade i odlučio da otpočne pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. To je dovelo do ostavke Vukićevićeve vlade u februaru 1928. Seljačko-demokratska koalicija je tražila poboljšanje položaja „prečanskih” krajeva, tj. područja severno od Dunava i zapadno od Drine, i veću samoupravu srezova i oblasti. Tražila je i promenu velikih župana u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i BiH. Pored toga, Seljačko-demokratska (SD) koalicija je tražila za sebe značajna mesta u vladi.[73] Početkom 1928. kralj Aleksandar Karađorđević je mandat za sastavljanje vlade ponudio Stjepanu Radiću, ali je, tada, najjača Radikalna stranka odbila da bude deo vlade ako ne dobije mesto predsednika. Zato je obnovljena Vukićevićeva koaliciona vlada.[74] Krajem maja 1928. u Beogradu su održani veliki protesti protiv vladajuće koalicije. Opozicija, tj. SD koalicija i Savez zemljoradnika, je prenela proteste i u Skupštinu. Radić je zbog „neparlamentarnih izraza” često bio isključivan sa sednica. Optužbe protiv vlade dovodile su i do fizičkih obračuna poslanika. Skupštinska policija je morala nasilno da udalji neke poslanike. Nasilničko raspoloženje je toliko poraslo da je 15.6.1928. na sednici Puniša Račić, poslanik radikala, predlagao da se usvoji „Zakon o dvoboju”. Vrhunac sukoba se dogodio 20.6.1928. Uvredama prekinuti, Puniša Račić pucao je i ubio P. Radića i Đuru Basaričeka, a S. Radić je bio smrtno ranjen.[75] Posle ubistava poslanici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Narodnu skupštinu, tražili njeno raspuštanje i nove izbore. Stjepan Radić je umro u Zagrebu početkom avgusta 1928. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček. Od tada Ante Trumbić istupa sa otvorenim zahtevom za odvajanje Hrvatske od Srbije. Podržavao ga je A. Pavelić. Kralj je odbio da se raspišu izbori kako bi sprečio da „Hrvati iskorištavaju leševe u toku izborne borbe”. Predsednik vlade u takvim okolnostima postao je Anton Korošec. U njegovu vladu su ušli SLjS, JMO, radikali i jedan Hrvat iz DS. A. Korošec je atentat osudio kao postupak jedne osobe za koji se ne može optužiti poslanička grupa ili ceo narod.[76] Opozicija je 1.12.1928. organizovala proteste u Zagrebu, oni su prerasli u nasilje i krvoproliće. Demokratska stranka je izašla iz vlade, ali nikakav celovit sporazum stranaka nije mogao da se sklopi. Tako je Davidović prihvatio zahtev Vlatka Mačeka da se Skupština raspusti, ali se nije slagao sa zahtevom da se stvori šest federalnih jedinica. Koroščeva vlada krajem 1928. više nije mogla da vlada državom. Kralj je morao da razgovara sa političarima o stvaranju nove vlade. Krajem novembra 1928. Narodna skupština je održala poslednju sednicu, a Koroščeva vlada je krajem decembra 1928. podnela ostavku.[77] Kraljevo preuzimanje vođenja državne politike Šestojanuarska diktatura Detaljnije: Šestojanuarska diktatura Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 6. januara 1929.. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi (1929). Kralj Aleksandar I na naslovnoj stranici Tajmsa, 11. februar 1929. godine Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. I sam kralj je rušio vlade sa skupštinskom većinom, kralj je zadržavao i one koje je nisu imale. Vidovdanskim ustavom osigurana pravo da saziva i raspušta skupštinu i raspisuje izbore učinile su kralja važnim faktorom na političkoj sceni.[78] Kralj se mešao u politički život preko političara bliskih dvoru, preko kojih je stvarao svoja uporišta, naročito u Demokratskoj i Radikalnoj stranci. Aleksandar se u vojsci oslanjao na pripadnike Bele ruke, na čijem čelu su se nalazili generali Petar Živković, Josif Kostić, Dragutin Okanović, Đura Dokić i Petar Mišić.[79] 6.1.1929. „Proklamacijom narodu” kralj je izjavio da između kralja i naroda više ne sme i ne može biti posrednika. Optužio je političare da su u svojoj zaslepljenosti zloupotrebili parlamentarizam i da dovode u opasnost državu i narod. Objavljeno je da Vidovdanski ustav prestaje da važi, a Skupština se raspušta.[80] Zakoni su ostali da važe dok se nekim ukazom ne ukinu i donesu novi. Rad političkih partija i udruženja sa plemenskim i verskim obeležjem je zabranjen.[81] Istovremeno je kao zamena za ustav proglašen Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi. Prema njemu, kralj je proglašen nosiocem sve vlasti u Kraljevini SHS. Zakon o kraljevoj vlasti je predvideo da kralj kao nosilac sve vlasti nikome ne odgovara. To je bilo uvođenje diktature. Kralj Aleksandar se nadao da će on moći da izvrši nacionalno ujedinjenje (u Jugoslovene) koje su sprečavale borbe političkih stranaka. Novu vladu poverio je dotadašnjem komandantu kraljeve garde generalu Petru Živkoviću. Da bi se istaklo narodno jedinstvo, u vladu su pored Srba uključeni i Hrvati i Slovenci.[82] Novine su bile strogo nadgledane i objavljivale su samo ono što su kralj i vlada želeli da bude objavljeno. Političari su praćeni i znalo se šta su izjavljivali na ulici, u kafani, čak i u privatnim kućama. Znalo se da političke partije i dalje postoje, iako je objavljeno da se zabranjuje njihov rad. Samo je prestalo njihovo delovanje u javnosti.[83] Većina političara je prihvatila proglašenje diktature bez otpora, ali deo političara je napustio zemlju. Pribićević je 1929. bio prisilno interniran u Brus, a zatim je napustio Kraljevinu SHS. U inostranstvu je i umro 1936. U inostranstvo je prešao i deo vođa HSS. Oni su pokušavali da skrenu pažnju međunarodne javnosti i političara na diktaturu „srpskog kralja” nad Hrvatima. Tako su se januara 1930. obratili i Društvu naroda, ali ono nije pokazalo interes za te žalbe. Zemlju je napustio i Ante Pavelić. Komunisti su pomislili da je uvođenje diktature prilika za revoluciju. Njihov pokušaj da organizuju ustanak olakšao je vlastima primenu sile. Nekoliko stotina članova KPJ i SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) ubijeno je, a u sudskim procesima mnogi su osuđeni na robiju.[84] Reakcija države na Veliku ekonomsku krizu 1929-1933. Velika ekonomska kriza je počela slomom na berzi u Njujorku u oktobru 1929. a zatim se proširila na ceo svet. Najviše je pogodila Sjedinjene Američke Države (SAD) i Nemačku. Zemlje pogođene krizom su uvele zaštitne carine za svoje proizvode. U vreme Velike ekonomske krize 1929-33. prihvaćena je zamisao Džona Majnarda Kejnza da je uvođenje monopola sprečilo da se cene na tržištu slobodno stvaraju i time pokrenulo ekonomsku krizu. Da bi se obnovila ravnoteža i zaposlenost, Kejnz je tražio uplitanje države u procese na tržištu. Država je svojim uplitanjem morala povećati zaposlenost i tražnju na tržištu. Tako je u SAD organizovanjem velikih javnih radova povećavala se proizvodnja i zaposlenost, a omogućeno je prevazilaženje krize.[85] U prvim mesecima svetske ekonomske krize njeno dejstvo nije se osetilo u Jugoslaviji. Ipak, sredinom 1930. stigla je i do Jugoslavije. Nanela je štete trgovini, bankarstvu, industriji i poljoprivredi. Uvođenjem zaštitnih carina evropske države su uticale da se vrednost robe izvezene iz Jugoslavije 1932. smanji za skoro dve trećine u odnosu na 1929. Do 1933. vrednost ukupne domaće proizvodnje u Jugoslaviji opala je na polovinu vrednosti iz 1929. Radnici koji su imali posao 1934. dobijali su manje nadnice nego u vreme kada je kriza počela. Tada se nezaposleni nisu morali javiti na biro rada. Zato nema tačnih podataka o broju onih koji su izgubili posao u Jugoslaviji tokom Velike ekonomske krize. Procenjuje se da je taj broj iznosio oko 300.000. U taj broj je spadao veliki broj „polutana” (seljaka-radnika). Drugi su prihvatali sve poslove u zamenu za stan i hranu bez novčane naknade. Prosjačenje dece, žena i muškaraca bilo je masovna pojava. Desetine hiljada skitnica su u vreme krize kao samci ili sa porodicom živeli na ulicama gradova bez ikakvog smeštaja. Samo u Beogradu je takvih bilo najmanje 6.000.[86] Država je tada pokušavala da svoju industrijsku proizvodnju zaštiti od strane konkurencije. O tome se vodilo računa pri određivanju carina. U državnim nabavkama prednost je imala domaća roba. Cene industrijskih proizvoda su zbog smanjene kupovne moći između 1929. i 1934. godine pale za skoro četvrtinu vrednosti, a cene poljoprivrednih proizvoda su istovremeno izgubile skoro polovinu vrednosti na tržištu.[87] Da bi se sprečio pad cena, došlo je do monopolističkog udruživanja industrijskih preduzeća. Uzor za to bila su udruženja koji su postojali u inostranstvu. Preduzeća koja su proizvodila istu robu sklapala su dogovore a prema njima su po jedinstvenoj ceni nudila robu ili usluge na domaćem tržištu. To nastojanje da se stekne položaj jedinog prodavca neke robe na tržištu Kraljevine Jugoslavije a tako postigne sigurnija i veća zarada izazvalo je proteste dela trgovaca i zanatlija. Država je 1934. usvojila Zakon o kartelima koji je zabranio stvaranje monopola. Došlo je do protesta industrijalaca. Zato je 1935. utvrđen postupak za odobravanje stvaranja kartela. Od tada se u Jugoslaviji stvorilo više monopolističkih udruženja.[88] Početak oporavka privrede u Jugoslaviji osetio se tek od 1935. Ovo se podudarilo sa „novim ekonomskim kursom” koji je objavio Milan Stojadinović. Osnovu Stojadinovićeve ekonomske politike činilo je veće mešanje države u privredu. Mere su uvođene po uzoru na politiku zapadnih zemalja i po preporukama iz inostranstva. Tako je Društvo naroda preporučivalo organizovanje javnih radova da se umanji nezaposlenost na jugoistoku Evrope. Vlada je još 1933. donela takvu odluku, ali je do značajnijeg organizovanja javnih radova došlo tek od 1935. Prvenstveno je to bilo građenje saobraćajnica, puteva i pruga. Intervencijom vlade ostvaren je napredak i rudarstva kao i metalurgije. U železari u Zenici povećane su količine proizvedenog gvožđa i njegov kvalitet, a u borskom rudniku je počela da radi električna rafinerija. Država je postala najznačajniji kapitalista u industriji Jugoslavije. To je dovelo do toga da 1939. porezi i carine nisu bili glavni izvor prihoda Jugoslavije. Država je 1939. bila vlasnik oko 15% industrije u Jugoslaviji i od toga ostvarivala trećinu prihoda države. Oko šestinu državnih prihoda država je ostvarivala od svojih monopola. Imala je monopole na neke proizvode(duvan, so, petrolej ...). Najveće monopolske prihode je imala od duvana. Duvan je otkupljivan od privatnih proizvođača, a zatim prerađivan u državnim fabrikama.[89] Septembarski ustav Detaljnije: Septembarski ustav Otvorena diktatura nije mogla da bude trajno zadržana. Popuštajući pred zahtevima iz Zapadne Evrope, kralj je odlučio da obnovi ustavno stanje. 3.9.1931. proglašen je Septembarski (ili Oktroisani) ustav. Zakonodavnu vlast imali su kralj i Narodno predstavništvo. Ono je bilo nova ustanova, sastojalo se od Narodne skupštine i Senata. Partije se nisu mogle stvarati na verskoj, plemenskoj ili pokrajinskoj osnovi. Kralj je uglavnom imao sličan položaj u odnosu na Narodno predstavništvo kao što je imao u odnosu na Narodnu skupštinu prema Vidovdanskom ustavu. Ipak, član 116. je kralju davao pravo da u vanrednim okolnostima (rat, pobuna i slično) svojim ukazom postupa izvan ustava i zakona. Ustav je predvideo da kralj, posle ukaza, traži saglasnost od Narodnog predstavništva za ono što je učinio u vreme vanrednih okolnosti.[90] Banovine su imale banovinska veća i banovinske odbore. Njih su imenovali banovi. Narodni poslanici, članovi banovinskih veća i predsednici opština birali su polovinu Senata, a polovinu je imenovao kralj. Senatori nisu mogli da imaju manje od 40 godina. Građanski političari u Ustavu iz 1931. nisu videli obnovu ustavnog stanja nego pokušaj da se diktatura učini trajnom. Posle njegovog objavljivanja, u novembru 1931. organizovani su „izbori” za Narodnu skupštinu. Postojala je samo jedna izborna lista Petra Živkovića, a opozicione stranke nisu učestovale. Na izbore je izašlo oko 65% upisanih birača. Da bi se stvorila stranka koja će podržati kraljevo integralno jugoslovenstvo, krajem 1931. stvorena je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Ona je 1933. preimenovana u Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS).[91] Pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi na Jadranu (1930), ulje na platnu, rad Ivana Vavpotiča Kralj Aleksandar i Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Republike Turske (1933) Detaljnije: Integralno jugoslovenstvo Kralj Aleksandar je bio veliki pobornik i glavni politički pokrovitelj ideologije integralnog jugoslovenstva, koja je oblikovana u vreme njegove mladosti, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini ideolozi jugoslovenskog pokreta počeli su da napuštaju izvornu jugoslovensku, odnosno južnoslovensku ideju, koja se zasnivala na konceptu saradnje između južnoslovenskih naroda, a umesto toga su počeli da promovišu novu, integralističku tezu po kojoj Srbi i Hrvati, a zajedno sa njima i Slovenci, predstavljaju jedinstven narod, sastavljen od tri plemena: srpskog, hrvatskog i slovenačkog. Već kao prestolonaslednik (od 1909. godine), a potom i kao regent (od 1914. godine), Aleksandar se okružio pristalicama integralističkog koncepta, a nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), integralistička ideologija je dobila sasvim novu, državnu dimenziju. Upravo u toj ideologiji, Aleksandar je pokušao da pronađe rešenje za prevazilaženje unutrašnjih podela u novostvorenoj državi. Ključni korak ka definisanju integralnog jugoslovenstva kao zvanične državne ideologije učinjen je 1929. godine, kada je naziv države promenjen u Kraljevina Jugoslavija. Od tog trenutka, integralistička politika je sprovođena putem represivnog negiranja narodne posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, a sva tri naroda (srpski, hrvatski, slovenački), zvanično su proglašeni pukim plemenima u sastavu jedinstvene jugoslovenske nacije. Takva politika je u Kraljevini Jugoslaviji intenzivno sprovođena od uvođenja Šestojanuarske diktature (1929), do Aleksandrove pogibije (1934). Nestankom kralja Aleksandra, integralistička politika je izgubila svog glavnog pokrovitelja, nakon čega je zapala u krizu, a potpuni slom je doživela u razdoblju između 1939. i 1941. godine, kada je i zvanično napuštena, čime je okončan i neslavni pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena.[92][93][94] Obnova delatnosti političkih stranaka 1932. U aprilu 1932. Živkovićevu vladu smenila je vlada Voje Marinkovića. Posle obnove ustavnog stanja, kao glavni protivnik centralizma V. Maček je isticao da zamisao da su Srbi i Hrvati jedan narod nije istinita. On je tražio podršku Velike Britanije za svoje političke stavove. Od sredine 1932. Maček je često davao izjave da je moguće otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Musolini se nadao da je to dobra prilika da se počne sa građanskim ratom koji će razbiti Jugoslaviju. Za to je odlučio da iskoristi ustaše koje je u Italiji (i Mađarskoj) organizovao Ante Pavelić. Sa