DVOROVI: TRAG JEDNOG VREMENA ZABELEŽEN NA NAJVIŠEM BREŽULJKU NA DEDINJU - Zvonko Petković Izdanje: GRAFIČKI ATELJE BOGDANOVIĆ Beograd, 2013. F: 22x22 cm O: 123 str Mek povez, ćirilica, dvojezično izdanje (sprsko-englesko),bogato ilustrovano fotografijama u boji. S3 Knjiga je potpuno N O V A.

Zvonko PETKOVIĆ DVOROVI - TRAG JEDNOG VREMENA ZABELEŽEN NA NAJVIŠEM BREŽULJKU NA DEDINJU Izdavač: Grafički atelje Bogdanović, Beograd, 2013. Meki povez Broj strana: 123 Format: 22,5 x 22,5 cm

Dvorovi: Trag jednog vremena zabeležen na najvišem brežuljku na Dedinju (Palaces: The trace of a time recorded on the highest hill in Dedinje) / Zvonko Petković Beograd 2013. Mek povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, format 22×23 cm, 123 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Ova knjigaje pokušaj dase na jedan sasvim razumljiv način prikaže, samo jedan mali, deo kulturne baštine jednog slovenskog naroda. Vladari tog nareda su se smenjivali, u početku su za sobom ostavljali svome narodu velike zadužbine i zaostavštine. Zajedno sa svojim narodom branili su svaki pedalj napadnute zemlje. Neki su se trudili da sa svojim narodom podele i patnju, da zajednički grade i izgrađuju svaku stopu te zemlje. Osećajući takve namere svojih vladara i taj mali narod je to njima uzvraćao, pa je u početku svojim vladarima čak, i poklanjao objekte koji su se nazivali „dvorovima”. Ali moja namera je da pokušam da kroz knjigu prenesem i Vama čitaocima isključivo svoje impresije, da zajednički sa Vama kroz te prostore koji su nekada pripadali dinastičkoj porodici Karađorđevića. U današnjem svetu u kome nam informacije stalno stižu, zasipaju nas, zapravo gnjave, materijali sami, njihova duhovnost, ili možda čak duševnost, preinačili su se u podatke i pričanje o materijalima. Izgubili su se dodir, osećaj, toplina — pojmovi koje pretraživači Interneta ne razgranavaju (!) po značenjima i brojnim adresama. O drvetu je najlakše i najbolje dovoljno saznati tako što ćete jedan njegov komad prisloniti uz sopstveni obraz, potom komad betona, pa inoks - čelika, i tako redom, dok ne shvatite da vam je jedino drvo blisko, milo, kao nekakav rod... Mr Bojan Kovačević, arhitekta Zvonko Petković, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, se već dugi niz godina bavi restauracijom i konzervacijom umetničkih ostvarenja iz proteklih epoha. Njegov je poduhvat pionirski, jer vrlo uspešno vraća u život antikvitete, revitalizuje ih i čini da mi postajemo svesni našeg kulturnog blaga... Arhitekta i slikar Siniša Vuković redovni profersor FPU u penziji Sadržaj: RECENZIJA OSVRT SLOVO NA POČETKU O SRPSKOM DVORU ISTOČNI ZID JUŽNI ZID OSTALI RADOVI LOKACIJA I PARK DVORA. ULAZ U DVOR - PRIZEMLjE DVORA SUTEREN PRVI SPRAT MALA „INTIMNA“ TRPEZARIJA BELI DVOR ULAZNI HOL CENTRALNI HOL VELIKI SVEČANI SALON BIBLIOTEKA SVEČANA TRPEZARIJA DRUGI SPRAT, MANSARDA IZVORI I LITERATURA O AUTORU BIOGRAFIJA

DVOROVI trag jednog vremena zabelezen na najvisem brezuljku na Dedinju - Zvonko Petković PALACES The trace of a time recorded on the highest hill in Dedinje Izdavac: Graficki atelje Bogdanovic Mek povez 123 str. Jezik Srpski, Engleski Dimenzije 22,5x 22,5 cm Diskretan pecat i datum na prvoj strani knjige.

Arhipelag, 2015. Tvrd povez, 226 strana. Lepo očuvana, u gornjem uglu prvih listova je neznatni trag od kontakta sa vodom, na predlistu je posveta autora. Istorijski roman o grofu Savi Vladislaviću, jednoj od najuzbudljivijih ličnosti srpske istorije, uticajnom diplomati na dvoru cara Petra Velikog i carice Katarine, čoveku koji je odredio granicu između Rusije i Kine. Priča o čudesnom usponu čoveka koji je od Hercegovine i Dubrovnika, potom Carigrada i Venecije, baveći se trgovačkim poslom, postao vodeći diplomata najznačajnijih ruskih careva i tajni savetnik na dvoru u Moskvi i Petrogradu. Roman Nikole Moravčevića opisuje uspon Save Vladislavića u trgovačkim i diplomatskim poslovima, kao i njegove misije u Carigradu, u Veneciji, u krajnjem Sibiru ili u Kini koje postaju istinske avanture jednog najrazličitijim i najizazovnijim događajima bogatog i ispunjenog života. Prateći život grofa Save Vladislavića, Moravčevićev roman živopisno osvetljava i jednu od najuzbudljivijih epoha u ukupnoj istoriji Rusije. To je vreme cara Petra Velikog i carice Katarine, vreme uspona i padova, vreme velikih iskušenja, ali i vreme velikih promena koje su trajno odredile buduću istoriju Rusije. Uvek u susretu s velikim događajima svog vremena, grof Sava Vladislavić se zbog dokazanih sposobnosti i nesumnjive posvećenosti brzo po dolasku u Rusiju našao u blizini cara, u samom srcu imperatorskog dvora, kao upečatljiva figura u zbivanjima na dvorovima Moskve i Petrograda. U romanu Grof Sava Vladislavić posebno plene epizode u kojima Vladislavić diplomatskim umećem spasava cara Petra u izgubljenoj situaciji posle bitke na Prutu, epizode u kojima spasava Puškinovog pretka najpre od ropstva, a potom od progonstva na kinesku granicu, grofova posvećenost Balkanu i pokušaji da se u punoj snazi otvori Istočno pitanje, ili pak pregovori o rusko-kineskoj granici kao misija Savinog života. Ako je grof Sava Vladislavić u svemu čega se poduhvatio u trgovačkom i diplomatskom životu bio uspešan, njegov privatni život u Rusiji ostaje u senci strašnih porodičnih tragedija. Povezujući biografiju izuzetne ličnosti jedne istorijske epohe i sliku same epohe, kao i javne i privatne istorije, Moravčevićev Grof Sava Vladislavić jedan je od najboljih istorijskih romana na srpskom jeziku u dugom nizu poslednjih godina.

lepo očuvano malo požuteo papir ali takav je papir korišćen u celoj ediciji u kojoj je knjiga objavljena Izdavač: Globus, Zagreb Godina izdanja: 1988. Broj strana: 299 anticka knjizevnost ilijada odiseja epovi teorija knjizevnosti Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pevača ili aeda, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući kitaru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka pre n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5] Ernst Robert Kurcijus smatra Homera „herojem-utemeljivačem evropske književnosti”.[6] Bista Homera Prvih 7 stihova Ilijade Homerova apoteoza, delo Engra Epsko pesništvo pre Homera uredi Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[7][8] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi. Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga. Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi. Homer i homersko pitanje uredi Lik pesnika uredi Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905) U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer: Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν. majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata. Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων. od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar. Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima. Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi. Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi: Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου· Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι. Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i u antici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme. Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima potpuno izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost. Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata. Homersko pitanje uredi Glavni članak: Homersko pitanje Homer Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu. Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama. U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba. Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici. Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači prerađivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata. Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici prerađivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja. Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka. Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica. Teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obrađeni. Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epovima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje. Pregled Ilijade i Odiseje uredi Početak grčke književnosti vezan je za eolske i jonske gradove u Aziji, gde se javila poezija aeda (pevača). Oni su možda postojali od mikenske epohe. Prateći se na kitari, kazivali su podvige legendarnih junaka. Od te nesumnjivo bogate književnosti, ostala su samo dva dela, Ilijada i Odiseja, i ime aeda koji ih je možda sastavio, Homera. Verovatno u 12. veku pre n. e. grad Troju (ili Ilion, otuda Ilijada) zauzeli su narodi grčkog porekla, poglavito Ahajci. Povod za ovaj pohod je, bez sumnje, sam geografski položaj grada, ali legenda kaže da su Ahajci krenuli pod Agamemnomom u rat da bi povratili Helenu, koju je bio oteo Paris. Ilijada opisuje jednu epizodu iz opsade grada, a Odiseja priča o povratku jednog Ahajskog vođe, Odiseja (Ὀδυσσεύς). Spevovi su napisani književnim jezikom čija je osnova jonski govor s nekim elementima eolskog. Karakterističan stil epa je daktilski heksametar, čiji ritam počiva na kvantitetu slogova, a ne na njihovom broju. Svaki od ova dva epa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje” za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga” jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova. Ilijada uredi U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila nekoliko stoleća ranije nego su epovi sastavljeni. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla. Radnja je jednostavna; ali ovaj dugi spev (preko petnaest hiljada stihova) obiluje različitim narativnim ili opisnim elementima. Uplitanje prirodnih i natprirodnih sila označava udeo čudesnog kod Homera; bogovi učestvuju u borbi, hrabreći ili štiteći junake. A Zevs, iznad svih, sređuje suparništva i bdi nad izvršenjem sudbine. Stil ovog dela (govori junaka, poređenja, opisi itd.) postaće uzor epskog izraza. Homersko društvo je visoko razvijeno rodovsko društvo, gde vođe ne zavise mnogo od kralja, koji je prvi među jednakima. Svakako zbog vremenske udaljenosti i zbog pesničkog ulepšavanja, Homer nije pouzdan istorijski izvor, ali je zanimljiv za istoričare i arheologe; mikenski natpisi su i potvrdili izvesne podatke o civilizaciji, koje on pominje. Ovo društvo, u kome junaštvo zna za pravila ali i za divljaštvo, na prvo mesto stavlja valjanost ratnika, ali ne isključuje ljudska osećanja. Ahilejeva ličnost predstavlja ideal mladog i lepog junaka, sklonog besu, ali svesnog vlastite hrabrosti, koji u minulim junačkim delima nalazi utehu za vlastite muke, a u slavi jedini način da prevaziđe kob smrti. Odiseja uredi U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipsa, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom. Uprkos jednostavnoj temi Odisejeveog povratka u otadžbinu, kompozicija Odiseje je složena; ovaj povratak odgađaju mnogobrojni doživljaji tokom deset godina, i pripovedanje o njima čini gotovo ceo spev (oko dvanaest hiljada stihova). Dok zarobljenog Odiseja zadržava Kalipsa, dotle u njegovom dvoru na Itaki prosci žude za njegovom ženom i bogatstvom. Sin odlazi da ga traži i ne nalazi ga, ali bar saznaje da je živ (deo speva koji se naziva Telemahija). Po naređenju bogova, Kalipsa oslobađa Odiseja, koga bura izbacuje na ostrvo Feačana. Pošto ga je prihvatila Nausikaja, kći kralja Alkinoja, on domaćinima priča o svojim doživljajima (Kirki, Kiklopima itd.). Napustivši Alkinoja, Odisej se, prerušen u prosjaka, vraća na Itaku i uz pomoć Telemaha i vernih slugu ubija prosce i daje priliku Penelopi da ga pozna. Zatim sklapa mir s porodicama prosaca. I u Odiseji se sreće čudesno kakvog ima u Ilijadi; Odiseja koga progoni Apolon, tokom njegova lutanja štiti Atena. Ali, i više, ovde ima elemenata bajke: cveća koje donosi zaborav, čudovišnih jednookih Kiklopa. Odisejevi doživljaji podsećaju na narodne priče: V. Berar (V. Bérard) pretpostavlja da se Homer inspirisao pričama feničanskih moreplovaca, u kojima se izmišljeno mešalo s geografskom stvarnošću, i da je pokušao da ustanovi Odisejev put. I slika homerskog društva je svakidašnjija nego u Ilijadi; scene bitaka su retke, iako ima i divljaštva, kao što je pokolj prosaca. Odisej je prema Ahilu zreo čovek, mudar, čak lukav, ali hrabar i brine se za svoje ljude; on savlađuje sudbinu strpljenjem i mudrošću. Stil Ilijade i Odiseje uredi I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču. Homerovi poslednici uredi U autentičnost i celinu ova dva speva sumnjalo se još od antike; jezičke razlike i nejednakost pripovedanja navode na pomisao da je ep bio sastavljen od odvojenih spevova, bolje ili gore vezanih. U tekst su vrlo rano bili umetnuti mnogi stihovi i čitavi delovi (nazvani „interpolacije”). Ali prema opštem izgledu Homerovih spevova i njihovoj kompoziciji može se suditi da su bili delo jednog pesnika, genijalnog aeda, zvao se on Homer ili ne. Bilo kako bilo, ep je znatno uticao na grčku književnost i civilizaciju; Homer je bio autoritet u svim oblastima i pružao je obimnu građu za moralnu, čak i filozofsku misao. Iako se danas smatra da filozofija počinje sa Talesom sredinom 6. veka pre n. e., stari Grci često su postavljali samog Homera za njenog pravog začetnika. Više no ikoja politička sila, on je u Grcima razvio osećanje zajednice i samoniklosti. Trojanski rat je bio tema i epova koji čine trojanski ciklus i vezuju se za književnost Nostoi („povratka” kao što je Odisejev). Nastaće i ciklusi oko drugih gradova (posebno Tebe), i oni će biti majdan za književnost, naročito tragediju. Epsko stvaranje je, inače, trajalo još dosta dugo. Tu se mogu svrstati Homerske himne u slavu bogova, više epska nego religiozna dela, koja su se razlikovala od hieroi logoi, svetih tekstova, čiju su zvaničnu verziju čuvali sveštenici u hramovima. Pojavile su se čak i parodije epova (kao što je Batrahomiomahija, boj žaba i miševa). Aedi su obrazovali esnafe (kao što su Homeridi sa Hija) i predavali jedni drugima tekstove. Nasledili su ih rapsodi (njihovo ime potiče možda otud što su od epskih delova „sašivali” celinu — raptein — ili otud što su držali u ruci štap — rabdos — dok su recitovali). Ovakvo predavanje teksta moglo je samo da ga pokvari. Da bi očuvao jedinstvenu verziju, Pizistrat je, kažu, u 6. veku naredio da se izda Homerov tekst namenjen javnom izvođenju. Počev od 3. veka, aleksandrijski gramatičari, i posle njih Vizantinci, kritički su proučavali Homerove spevove. Njima se poglavito i duguje podela spevova na dvadeset i četiri pevanja. Istorijska osnova epova uredi Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i ratnika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala između 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, nudi one dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje. Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade. Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika između dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epa, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se može odlučiti na to da se ova dva epa razdvoje, jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati njihova puna umetnička vrednost. Homerov značaj i uticaj uredi Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[9] Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[10][11] Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Vergilije je oponašao Homera ne samo u obradi pojedinih epizoda nego je, štaviše, prevodio čitave stihove, reči i izraze. Uticaj Homerovih dela može se naći i kod Ariosta, Torkvata Tasa, pa i kod Ivana Mažuranića (Smrt Smail-Age Čengića). Veliki ruski pisac Nikolaj Gogolj proglasio je Odiseju najsavršenijim delom svih vekova, „riznicom detinjski lepoga“. Ilijada i Odiseja pružaju uvek čitaocu veliki umetnički užitak. Kao dela trajne vrednosti prevedene su na sve kulturne jezike sveta.