Борислав Пекић: ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1981.год. Тврди повез, 335 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је српски књижевник, сценариста и академик. Један је од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке. Пекић је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века. Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Младост и романи Његов отац, Војислав Д. Пекић, је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти су их протерале из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се одселила у Београд. По пресељењу у Београд 1945, образовање је наставио у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен: „ Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године. Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године. Годинама је Пекић радио на неколицини романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје. Када је Пекић припремио антологију дјечије поезије, која је обухватала дјела са територију читаве Југославије, Григор Витез га је критиковао јер је, без обзира на чињеницу да је српска књижевност за дјецу богатија од хрватске, уврстио мали број аутора из СР Хрватске. У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је Ходочашће Арсенија Његована (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски. Исељење и даљи рад Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана, које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992. Године 1977. послао је рукопис сотије Како упокојити вампира на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима. Одбрана и последњи дани (1977), сага-фантазмагорија преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата. После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантазмагорије Златно руно се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џејмс Џојсовим „Уликсом”, по структури нарације класичног мита, са Мановим „Буденброковима”, по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са „Контрапунктом живота” Олдуса Хакслија, по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Златно руно описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године. Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988. и мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду је Пекић добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници. Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије. Године које су појели скакавци, у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989. Готске приче Нови Јерусалим штампане су 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године. Филм, позориште и радио Пекић се седамдесетих издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Од 27 драма које су изведене и/или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Немачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне и/или ТВ драме и добијале су бројне награде. Шеснаест њих је штампано у његовим Одабраним делима 1984. Његова драма Генерали или Сродство по оружју (1969) се може наћи у свакој антологији српске савремене драме. Добила је Награду Стеријиног позорја за комедију године 1972, као и Награду Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991. Пекићеви позоришни комади су били веома популарни и хваљени, а најпознатији од њих Цинцари или Корешподенција (1979), која је базирана на четвртом тому Златног руна, играла се 280 пута у Атељеу 212 у Београду, у периоду од 23 године. Добио је прву награду Радио Загреба за драму 186. Степеник (1982), као и прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за Како забављати господина Мартина (1990). Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм Време чуда је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991, где је Горан Паскаљевић добио награду за режију, а касније филм је учествовао на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990. Ђавољи рај (1989) (That summer of white roses), рађен по саги-фантазмагорији Одбрана и последњи дани, добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989. и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска), Сан Себастијану (Шпанија), Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД). Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је Награду Јаша Игњатовић у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом Сентиментална повест Британског царства (1992). За ово дело је добио Почасну награду БИГЗ-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински. Крај живота и смрт Године 1989, заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991, био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица, када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ. Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године. Активан, како као аутор тако и као јавна личност, до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од претендента Србије на позицију монарха. Постхумна издања Велики део Пекићевих дела су публикована постхумно. Време речи, 1993; Одмор од историје, 1993; Градитељи, 1994; Рађање Атлантиде, 1996; Скинуто са траке, 1996; У трагању за Златним руном у три тома, 1997; Изабрана писма из туђине, 2000; Политичке свеске, 2001; Философске свеске, 2001; Кореспонденција као живот I и II, 2002-2003; Сабрана писма из туђине, 2004, Роботи и сабласти (збирка необјављених драма), 2006; Изабране драме, 2007; Изабрани есеји, 2007; Морал и демократија (збирка интервјуа и есеја), 2008; Маргиналије и моралије (збирка мисли из објављених и необјављених дела), 2008. Борислав Пекић је за собом оставио огроман корпус књижевних манускрипата који се састоје од комплексних коментара о настанку и развитку тема у Златном руну, Атлантиди, 1999, са филозофског, антрополошког и историјског становишта. Присуство аутобиографских садржаја може се запазити у неким његовим делима у виду сећања на године проведене у политичком заточеништву, као и у књигама есеја поводом живота у Великој Британији. Његова опсесија темама личне слободе провлачи се, како кроз дела, тако и кроз дневнике као одговор на гушење и опресију комунистичког режима у бившој Југославији. Његова супруга и ћерка су 2012. објавиле дело „Стопе у песку“ које садржи говоре и предавања које је Пекић држао широм света. Јубилеји, изложбе, научни скупови у Пекићеву част И након смрти, Бориславу Пекићу и његовом делу одаје се дужно признање и поштовање. Српска академија наука и уметности у Београду одржала је 1. и 2. јула 2000. године научни скуп поводом седамдесетогодишњице рођења Борислава Пекића. Реферати са тог скупа штампани су у Споменици Борислава Пекића 2003. године. Народна библиотека Србије је септембра 2000. године организовала изложбу под насловом „Борислав Пекић или време речи“ заједно са Фондом Борислава Пекића и Народном библиотеком Краљева. Дана 17. априла 2007. године у Библиотеци града Београда била је отворена импозантна изложба о животу и делу великог писца поводом 80 година од његовог рођења. Ова иста изложба под покровитељством Министарства културе Владе Републике Србије путовала је, како по Србији (Јагодина, Нови Сад, Златибор, Ниш, итд), тако и по многим градовима Европе и Канаде. Гостовала је у Будимпешти, па у Сарајеву јула 2007, у Паризу 25. марта 2010, 16. новембра 2010. у Загребу, 2011. у Пули. Градска општина Врачар и Библиотека града Београда је ову изложбу у нешто друкчијем облику приказала 19. априла 2010. године. Зборник Поетика Борислава Пекића: преплитање жанрова настао је као резултат истоименог научног скупа који је одржан у Београду 19. и 20. новембра 2008. године. Међународни научни скуп, посвећен поетици и жанровским аспектима Пекићевог дела, припремљен је у оквиру пројекта „Савремене књижевне теорије и њихова примена: нове дискурзивне праксе књижевнотеоријских проучавања“ који се реализује у Институту за књижевност и уметност — Београд. Организациони одбор су чинили: др Весна Матовић, директор Института, Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, др Милан Радуловић, руководилац Пројекта у Институту, др Гојко Тешић, др Петар Пијановић, руководилац скупа, др Александар Јерков и мр Игор Перишић. Скуп је отворен 19. новембра 2008. У свечаној Сали Скупштине града уз пригодне речи др Весне Матовић, Небојше Брадића, министра за културу у Влади Републике Србије, и др Петра Пијановића. Научни скуп је окупио проучаваоце и тумаче Пекићевог дела из Србије и иностранства (Немачка, Русија, Француска, Енглеска, Пољска, Украјина, Италија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Македонија). Новембра 2010. године, Пекић је уврштен у серију марака Србијамарке ПТТ Србије „Великани српске књижевности“, чији је дизајн урадила Марина Калезић. Колекција је постала филателистичка реткост. Такође, 2002. године изграђена је основна школа на Бежанијској коси у Београду која је добила име по Бориславу Пекићу. У Београду, на Врачару, именована је улица Борислава Пекића, а 2012. године огранак Библиотеке града Београда у улици Светозара Марковића добио је име по Бориславу Пекићу. Године 2006. његова супруга Љиљана Пекић, која је била приређивач његових постхумних дела, почела је да уређује блог Борислава Пекића на ком се могу наћи, како публикована, тако и необјављена дела овог писца. Године 2012. његова унука Мари-Луиз почела је Фејсбук страницу са Пекићевим одабраним цитатима. Брига о публиковању Пекићевих рукописа, како објављених, тако и оних из заоставштине, преузеле су његова супруга Љиљана Пекић и ћерка Александра Пекић. Борислав Пекић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду од 17. децембра 2007. године. На Цветном тргу у Београду је 2. марта 2016. откривен споменик Бориславу Пекићу. Фонд „Борислав Пекић“ После Пекићеве смрти, у јулу 1993, у Београду, је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи српски ПЕН-центар, Српска академија наука и уметности, Министарство културе Републике Србије, Бранко Драгаш, Удружење књижевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање o пишчевој заоставштини, као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању. Од 1995. установљена је књижевна награда „Борислав Пекић” која се додељује гимназијалцима. Фонд редовно објављује и публикацију Анали Борислава Пекића. Писци који су добили награду Фонда „Борислав Пекић“ за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци савремене српске књижевности. Међу њима су Светислав Басара, Драган Великић, Горан Петровић, Владислав Бајац, Милета Продановић, Игор Маројевић, Сретен Угричић, Гојко Божовић, Јасмина Лукић, Саша Јеленковић, Александар Марчићев и многи други. Ово је јединствена књижевна стипендија у Србији за дела у настајању. Награда и стипендија се додељују сваке године 2. јула, на дан Пекићеве смрти. У Аналима Борислава Пекића сваке године се штампају критике и студије о разним аспектима Пекићевог стварања, као и одломци из романа награђених писаца и исцрпна Пекићева библиографија, која се сваке године ажурира. Ставови Пекић током живота у изгнанству у Уједињеном Краљевству никада није узео британско држављанство. Сматрао је да је Србин и српски писац и желео је да остане такав до краја живота, са чим су се његова супруга и ћерка солидарисале. У преписци са пријатељима наводио је да њега у Србији нико неће, као и да му Срби пребацују да није довољно Србин у јавним наступима а Црногорци да се не залаже за њихову измишљену нацију. Награде НИН-ова награда, за роман Ходочашће Арсенија Његована, 1970. Стеријина награда за текст савремене комедије, за драму На лудом белом камену, 1972. Награда „Београдски победници”, за најчитанију књигу, 1984. Годишња награда Удружења књижевника Србије, за Сабрана дела, 1985. Награда „Лазар Комарчић”, за роман 1999, 1986. Његошева награда, за роман Златно руно (седам томова), 1987. Награда „Милош Црњански”, за књигу Године које су појели скакавци, 1989. Награда Задужбине „Јаков Игњатовић”, за књигу есеја Писма из туђине, 1990. Награда „Кнегиња Милица” Крушевачког позоришта, 1991. Деретина награда, за књигу есеја Последња писма из туђине, 1991. БИГЗ-ова награда, постхумно, за књигу есеја Сентиментална повест Британског царства, 1993. Дела Време чуда, повест, Просвета, 1965, 1983; Београд: Народна Књига, 1997; Титоград: Графички завод, 1969; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2012, 2021 Ходочашће Арсенија Његована, роман, Београд: Просвета, 1970, 1971, 1991; Београд: Нолит 1981; Завод за уџбенике и наставна средства, 2002; Београд: НИН и Завод за уџбенике, 2004; Београд: Евро-ђунти, 2010 Успење и суноврат Икара Губелкијана, новела, Београд: Слово Љубве, 1975; заједно са новелом Одбрана и последњи дани: Београд: Рад, 1984; Београд: Народна књига, 1996; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд: Лагуна, 2021 (заједно); Београд: Српска књижевна задруга, 2009 (одвојено). Како упокојити вампира, сотија, Београд: БИГЗ, Рад, Народна књига, 1977; Београд: Нолит, 1982; Цетиње: Обод, 2000; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Лагуна, 2012 Одбрана и последњи дани, новела, Београд: Слово Љубве, 1977; заједно са Успење и суноврат Икара Губелкијана, Нови Сад: Соларис, 2001. Златно руно, фантазмагоријска, Београд: Просвета, 1978 (том I & II), 1980 (том III & IV), 1981 (том V), 1986 (том VI & VII); Сарајево: Свјетлост, 1990, Београд: Дерета, 2005 (том I-VII), и 2006 (том I-VII) цео комплет је у кожном повезу; Беснило, жанр-роман, Загреб: Свеучилишна наклада Либер, 1983, 1984; Београд: БИГЗ, 1985, 1987; Београд: Просвета, 1991; Београд: Дерета, 1993; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Новости, 2004; Београд: Лагуна, 2011. 1999, антрополошка повест, Љубљана, Загреб: Цанкарјева заложба, 1984; Београд: Нолит, 2001; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2011. Године које су појели скакавци, успомене из затвора или антропопеја (1948—1954), Београд: БИГЗ, 1987, 1988, 1991 (том 1), 1989, 1991 (том 2), 1990, 1991 (том 3); Нови Сад: Соларис, 2004 (томови 1, 2, 3), Београд: Службени гласник 2010 (томови 1, 2, 3). Писма из туђине, Загреб: Знање, 1987; Београд: Народна књига, 2000. Нови Јерусалим, готска хроника, Београд: Нолит, 1988; Београд: Српска књижевна задруга, 1990, 1997; Београд: Политика, Народна књига, 2004; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд, Лагуна, 2012 Атлантида, епос, 2 тома, Загреб: Знање, 1988, 1989; Нови Сад: Соларис, 1995, 2001, 2006; Подгорица: Вијести, 2007; Београд: Лагуна, 2011. Нова писма из туђине, Загреб: Младост, 1989. Последња писма из туђине, Београд: Дерета, 1991. Сентиментална повест Британског царства, повест, Београд: БИГЗ, 1992, 1993, 1995; Нови Сад: Соларис, 1999, 2002, 2006; Београд: Службени гласник, 2010. Време речи, збирка интервјуа, приредио Божо Копривица, Београд: БИГЗ и Српска књижевна задруга, 1993. Одмор од историје, приредио Радослав Братић, Београд: БИГЗ, 1993. Градитељи, Београд: БИГЗ, 1995. Рађање Атлантиде, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1996. Скинуто са траке, дневничке белешке и размишљања, приредио Предраг Палавестра, Београд: Народна књига, 1996. У трагању за Златним руном, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1997. Писма из туђине, одабрана приредио Владета Јанковић, Београд: Народна књига, 2000. Политичке свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис и Стyлос, 2001. Философске свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Стилос, 2001. Кореспонденција као живот I, преписка са пријатељима, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Службени гласник 2011. Кореспонденција као живот II, преписка са Љиљаном и Александром, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2003; Београд: Службени гласник 2011. Сабрана писма из туђине, Нови Сад: Соларис, 2004; Београд: Службени гласник 2010. Роботи и сабласти, драме, избор Светислав Јовановић, Нови Сад: Соларис, 2006. Изабрани есеји, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад; Соларис, 2007. Изабране драме, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад: Соларис, 2007. Морал и демократија, приредио Маринко Вучинић, Београд: Демократска странка, Истраживачко-издавачки сектор, 2008. Маргиналије и моралије, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2008. На лудом белом камену (Генерали или сродство по оружју + У Едену, на истоку): Београд, Атеље 212, ГОДИНА??? Генерали (у Антологија ТВ драме), Београд, РТВБ, 1969 Генерали (у Антологија савремене српске драме-С. Селенић) Београд, СКЗ, 1977 Аргонаутика; Београд: Српска књижевна задруга 1989. Интервју са Драгомиром Стојадиновићем; Београд: Институт за савремену историју, 2007. Живот на леду; Београд: Завод за уџбенике, 2009. Цинцари или Корешподенција; Београд: Удружење драмских писаца Србије и Позориште “Модерна гаража“, 2009. Како забављати господина Мартина (у Антологија српске радио драме од М. Јокић-З. Костић, бр. 2, 1939-2003, Београд, РТС, 2004 Ремек-дело или Судбина уметника; Београд: Народно позориште, 1979 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Цинцари или корешпонденција Београд, Атеље 212, 1980 Б. Пекић/Михиз Атељеа 212: Заклети спасилац дављеника; Београд, Атеље 212, 1985 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Корешпонденција + Спасилац; Београд, Атеље 212, 1986 Б. Пекић Театар у подруму Атеље 212: Време чуда(у програму су коментари о Пекићу); Београд, Атеље 212, Б. Пекић Синтеза 26, Обешењак у Крушевачком позоришту, Крушевац, Багдала, 1984, 1993 Б. Пекић Крушевачко позориште, Обешењак, Генерали, Крушевац, Крушевачко позориште, 1996 Анали, одломци из заоставштине, критике и библиографија Београд: Фонд Борислав Пекић, 2004 (бр. 1); 2005 (број 2); 2006 (број 3); 2007 (број 4); 2008 (број 5); 2009 (број 6); 2010 (број 7) Едиције изабраних дела: Одабрана дела Борислава Пекића, у 12 томова, Београд: Партизанска књига, 1984. Садржи: Том 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана; Одбрана и последњи дани. Том 2: Време чуда. Том 3: Како упокојити вампира. Том 4: Ходочашће Арсенија Његована. Том 5: Златно руно 1. Том 6: Златно руно 2. Том 7: Златно руно 3. Том 8: Златно руно 4. Том 9: Златно руно 5. Том 10: На лудом, белом камену: одабране комедије; садржи између осталих следеће драме: На лудом, белом камену или булење вампира, Разарање говора, Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју. Том 11: У Едену, на истоку: одабране фарсе;садржи између осталих драме: У Едену, на истоку, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Рђав дан на Стоцк Еxцханге-у, Обешењак, Тезеју, Јеси ли убио Минотаура?, Рајнске задушнице. Том 12: Тамо где лозе плачу: есеји, дневници. Изабрана дела Борислава Пекића у 6 томова, Београд: Просвета 1991. Књ. 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана: Одбрана и последњи дани: новеле. Књ. 2: Време чуда: повест. Књ. 3: Ходочашће Арсенија Његована: роман. Књ. 4: Како упокојити вампира: сотија. Књ. 5: Беснило: жанр-роман. Књ. 6: Нови Јерусалим: готска хроника.

Lepo očuvano BIGZ, 1995. 290 strana. „A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom – specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ – završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha – Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad[uredi | uredi izvor] Mladost i romani[uredi | uredi izvor] Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim „Uliksom”, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim „Budenbrokovima”, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa „Kontrapunktom života” Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja[uredi | uredi izvor] Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast[uredi | uredi izvor] Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“[uredi | uredi izvor] Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi[uredi | uredi izvor] Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade[uredi | uredi izvor] NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela[uredi | uredi izvor] Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

Borislav Pekic - Kako zabavljati gospodina Martina Pozorisna kultura, 1/1971. Narodno pozoriste/Pozorisna komuna, Beograd Mek povez, 94 strane. U ovom casopisu prvi put je objavljena Pekiceva drama. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad Mladost i romani Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“ Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

Knjiga je kao nova samo stajala na polici Na prvoj praznoj strani ima malu posvetu DVOJEZIČNO IZDANJE tekst uporedo na srpskom i italijanskom Autor Mikelanđelo Buonaroti Izdavač Paideia Godina izdanja 2008 Broj strana 158 Povez Tvrdi Format 21 cm Oblast Poezija Zastupljeni soneti, madrigali, kancone, fragmenti od kojih su neki nalik na kakav haiku ili tanku, burleske i groteske sa obaveznom gorkom primesom. Mikelanđelova poezija nije u službi ekspliciranja njegove slikarske, vajarske i arhitektonske umetnosti, iako boje, oblici, strukture i konstrukcije u njoj postoje, kao što su očigledni i uticaji poezije Dantea i Petrarke. Mikelanđelo di Lodoviko Buonaroti Simoni (ital. Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni; Kapreze, 6. mart 1475 — Rim, 18. februar 1564) bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, jedan od najznamenitijih i najuticajnijih umjetnika istorije evropske umjetnosti. Za vrijeme života već je bio smatran najvećim umjetnikom svoga vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umjetnika svih vremena. Veliki broj njegovih djela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umjetnosti. Freske tavanice Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija djela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umjetnosti nije bio neuobičajen u njegovo vrijeme. Skulpture u mermeru je radio čitavog svog stvaralačkog vijeka, a drugim umjetnostima se bavio samo u određenim etapama.[1] Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najvjerovatnije posljedica velike popularnosti slikarstva u 20. vijeku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene. Obuka i rani uticaji[uredi | uredi izvor] Mikelanđelo Buonaroti-Simoni je rođen 6. marta 1475. godine u malom toskanskom mjestu Kapreze, gdje je njegov otac Lodoviko Buonaroti dobio posao privremenog gradonačelnika. Lodoviko je tada imao trideset i jednu godinu, ali izgleda da mu je to bio prvi plaćeni posao.[2] Nasljednik, zajedno sa svojim bratom Frančeskom, opadajućeg bogatstva plemićke porodice Buonaroti, koja prema zabilježenim podacima potiče iz 1228. godine i koja je stekla bogatstvo trgovinom i razmjenom novca, Lodoviko je bio zadužen za brigu o zlatnim dukatima koji su preostali u posjedu Buonarotija. Iako su Buonarotiji kao porodica, stari koliko i Mediči, Stroci i Tornabuoni, a poznato je i da su plaćali porez u Firenci skoro tri vijeka, Mikelanđelov deda je izgubio skoro sve posjede i bogatstvo, ostavljajući svojim sinovima samo porodičnu vilu sa farmom u mjestu Setinjano i jednu kuću u Firenci sa problematičnim vlasničkim statusom.[2] Mikelanđelova majka Frančeska di Neri Minijato del Sera, umrla je kada je Mikelanđelo imao samo šest godina. U to vrijeme Mikelanđelo je bio u dobu kada su svi sinovi dobrostojećih toskanskih porodica započinjali svoje školovanje. Ipak, Mikelanđelo će prvi put ugledati učionicu tek četiri godine kasnije.[2] Umjesto učenja grčkog i latinskog, što je bila toskanska tradicija, Mikelanđelo je proveo to vrijeme u društvu jedne porodice kamenorezaca čiji su članovi više generecija rezali i dovlačili mermerne blokove za građevine i palate u Firenci. U međuvremenu njegov otac se ponovo ženi, Lukrecijom di Antonio di Sandro Ubaldini, koja obraća pažnju Lodoviku da Mikelanđelo još nije počeo nikakvo školovanje. Sa deset godina Mikelanđelo je primljen u Urbinovu školu gramatike u Firenci u kojoj je proveo naredne tri godine. Budući da je osnovno obrazovanje počeo vrlo kasno i da je prethodne četire godine proveo apsorbujući za njega mnogo interesantnije stvari, u toj školi se nije istakao i čak nije naučio da čita latinski ili grčki.[2] Umjetničku obuku Mikelanđelo je takođe počeo relativno kasno za tadašnja shvatanja, negdje sa 13. godina, vjerovatno poslije prevazilaženja primjedbi koje je imao njegov otac, a koje su se odnosile na degradaciju njegovog društvenog statusa, (u to vrijeme status umjetnika je bio ekvivalentan statusu zanatlije). Ipak, na očevu intervenciju Mikelanđelo biva primljen na obuku od tri godine u radionici tada veoma poznatog i perspektivnog firentinskog slikara, Domenika Girlandaja, ali je napušta poslije samo godinu dana i više sukoba sa svojim učiteljem, tvrdeći da „nema šta da nauči“. Uprkos ovoj tvrdnji tada mladog i ponosnog Mikelanđela, smatra se da je u radionici Girlandaja savladao vještinu tehnike fresko slikarstva.[1] Iz te prve epohe sačuvano je više crteža, uglavnom kopija figura iz Girladajovih djela, ali i manji broj kopija djela drugih starijih firentinskih majstora, kao što su Đoto i Mazačo. Kopiranje djela učitelja i velikih majstora, bio je standardni način na koji su tadašnji mladi umjetnici sticali iskustvo i razvijali svoju umjetničku vještinu i talenat. Talenat Mikelanđela je vrlo brzo zapazio i tadašnji vladar Firence, Lorenco Mediči, zvani Lorenco Veličanstveni i primio ga pod svoju zaštitu. Ono što je bilo važno za mladog umjetnika, je da je od tog momenta imao pristup umjetničkoj kolekciji Medičija, koju su dominirali dijelovi antičkih rimskih skulptura, kao i da je bio okružen velikim poznavaocima antičke umjetnosti, književnosti, mitologije i filozofije. Lorenco Veličanstveni, koji je sebe okružio poetama, umjetnicima i intelektualcima, nije bio veliki mecena renesansne umjetnosti kao što tvrdi legenda koja je o njemu stvorena. Djela koja je sakupljao, koristio je kao dekoraciju svoje rezidencije, a okruživao se najboljim umjetnicima i intelektualcima za potrebe političkih uticaja. Vajar u bronzi i prijatelj Medičija Bertolo di Đovani, jedan od mnogobrojnih učenika Donatela, bio je zadužen za čuvanje i održavanje kolekcije, a ujedno je bio i najbliže onome što bi se moglo nazvati Mikelanđelov učitelj vajarstva. Ipak, Mikelanđelo nije slijedio njegov način rada, niti ga je privlačilo vajarstvo u bronzi. Jedno od dva Mikelanđelova djela koja su preživjela iz ovog ranog perioda, je varijacija na temu jedne kompozicije sa starorimskog sarkofaga, a Bertolo je uradio jednu sličnu u bronzi. Riječ je o kompoziciji Bitka Kentaura iz 1492. godine. Pokret i snaga figura razjašnjavaju bolje umjetnikova kasnija interesovanja od djela Djevica sa stepenica (1491), koje karakteriše delikatan tretman niskog reljefa i koje odražava tadašnju modu u vajarstvu firentinskih vajara. Mikelanđelo je težio da razotkrije sve tajne koje su čuvale skulpture antičkih vajara, koji su znali da predstave svu ljepotu ljudskog tijela u pokretu, sa svim mišićima i tetivama. Kao i Leonardo, nije se zadovoljavao da nauči zakone anatomije iz treće ruke, odnosno preko antičke skulpture. Sam je analizirao ljudsku anatomiju, disecirao mrtva ljudska tijela i crtao žive modele, sve dok svaki detalj ljudske figure nije prestao da bude tajna za njega. Ali za razliku od Leonarda, za kojeg je čovjek bio samo jedno od čuda Prirode, Mikelanđelo se potrudio da u potpunosti ovlada problemom njegovog predstavljanja, u svim mogućim pozama i pokretima.[1] Bitka lapita i kentaura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka lapita i kentaura Bitka lapita i kentaura ili Bitka kentaura oko 1492. g., mermerni visoki reljef, 84,45 x 90,49 cm. Bitku kentaura je Vazari (1568) naslovio kao „Bitka između Herkula i kentaura”, a Kondivi (1553) „Otmica Dejanire i bitka kentaura”. Po Kondiviju, ideju za reljef je Mikelanđelo dobio od Policijana, učitelja sinova Lorenca Veličanstvenog. Pjesnik i humanista Policijano se najvjerovatnije upoznao sa subjektom preko Bokačove Geneaologije ili zbirke legendi koja je pripisana Higiniju. Detalji ovog reljefa nisu sasvim jasni. Još uvijek nije razjašnjeno koje od figura su kentauri, a još manje koje su muške a koje ženske. Po Džastiju, međutim, centralna figura je kentaur Euritije, dok Knap misli da je riječ o Herkulu ili Tezeju. Ovakve scene su modelovane na prednjim stranama sarkofaga rimskog carskog perioda, a konjički reljef koji je uradio Bartoldo (Mikelanđelov učitelj kod Medičija) je često upoređivan sa ovim Mikelanđelovim. Izgleda da je Mikelanđelo veoma volio ovaj svoj reljef kentaura (što potvrđuje i Kondivi), koji je izradio kad mu je bilo sedamnaest godina. U svakom slučaju, čuvao ga je cijelog života, a zatim je pripao njegovoj porodici. Skorije interpretacije kažu da je na reljefu prikazana Bitka lapita i kentaura, inspirisana u mitološkoj legendi detaljno ispričanoj u Ovidijevoj Metamorfozi. Po toj legendi, kentauri, a koji su bili pozvani na svadbenu proslavu lapita, su pokušali da otmu njihove žene uključujući mladu, uzrokujući time bitku sa svim raspoloživim sredstvima. Ona ima smisla budući da u reljefu ima najviše prikazanih ljudskih figura a tek nekoliko kentaura čiji konjski dio praktično nije ni vidljiv, već tek sugerisan.[3] Prva etapa[uredi | uredi izvor] Firenca je u to vrijeme bila vodeći umjetnički centar Evrope, gdje su radili najbolji umjetnici i suparništvo među njima bilo je vrlo stimulativno. Ipak, grad više nije bio u mogućnosti da svim umjetnicima ponudi posao na velikim projektima kao ranije, zbog čega su vodeći firentinski umjetnici, Leonardo da Vinči i njegov učitelj Andrea Verokio, napustili Firencu u potrazi za boljim mogućnostima u drugim gradovima. Medičijevi su pali 1494. godine, a Mikelanđelo je otišao ranije, prije političkog meteža. Statue za grob sv. Dominika u istoimenoj crkvi u Bolonji[uredi | uredi izvor] U Bolonji, Mikelanđelo je bio najmljen kao zamjena preminulog vajara na velikom projektu, kako bi isklesao posljednje tri figure neophodne za završetak izrade grobnice i škrinje sv. Dominika (1494—1495. godine) u istoimenoj crkvi. Te tri mermerne figure karakteriše posebna ekspresivnost i originalnost. Odstupajući od maštovite agilnosti figura svog prethodnika, Mikelanđelo je nametnuo ozbiljnost pojednostavljujući masu forme, kao posljedica studije djela antičkih vajara i nasljeđa firentinske umjetničke tradicije, mada je pojednostavljivanje masa figura bilo u kontrastu sa tadašnjom tendencijom predstavljanja, što vjernijeg dočaravanja teksture i detalja ljudskog tijela. Isticanje ozbiljnosti se takođe odražava u izboru mermera kao materijala. Iako su ti kvaliteti konstanta u Mikelanđelovoj umjetnosti, povremeno ih je napuštao ili modifikovao zbog spoljašnjih faktora, specifične funkcije djela ili zbog stimulativnih uticaja stvaralaštva drugih umjetnika. Bahus ili Bah[uredi | uredi izvor] Bahus ili Bah (1496–1498), Mermer, visina 203,2 cm, uključujući osnovu, Muzej Bargelo u Firenci. To je slučaj sa Bahusom koji je nastao u Rimu (1496—1498. godine), poslije kratkog povratka u Firencu, prvom Mikelanđelovom skulpturom velikih dimenzija koja je sačuvana do danas. Inspiracija za Bahusa dolazi iz antičkih grčkih i rimskih primjera skulpture, ali je daleko pokretnija i složenija u izradi. Dočarana nestabilnost sugeriše karakter „boga vina”, isklesanog u mermeru vanserijskom virtuoznošću. Predviđen da bude izložen u vrtu, Bahus je jedina Mikelanđelova skulptura koja poziva na posmatranje sa svih strana, a ne samo sa frontalne. Prema riječima Kondivija, naručioc statue je bankar Jakopo Gali. Naručen 1496. godine bio je predviđen za vrt Galijeve vile. Bahus i satir su isklesani iz jednog kamenog bloka. Vazari je prvi primjetio hemafroditski element figure: „Čudesna smješa oba pola – kombinacijom vitkosti mladića sa okruglom punoćom ženskog tijela”; na šta je Kondivi dodao: „Oči Baha su mutne i nepristojne.” Patološki karakter figure je često odbijao kritičare. Brinkman ga je nazvao „najsirovijom skulpturom Mikelanđela koju posjedujemo”; Makovski opisuje „porok u blistavom mladalačkom licu” kao estetsku grešku. Stendal napominje: „Mikelanđelo je razotkrio antiku u onoj mjeri u kojoj ona izražava snagu figure, ali lice je grubo i bez šarma.” Slično je napisao pjesnik Šeli: „Lice ove figure je najgora greška duha i značenja Bahusa. Izgleda kao da je pijan, sirov i prost, a njegov izraz razuzdanosti je ono najodvratnije.” On pronalazi grešku u ukočenosti nogu, što je pogrešno, budući da su one upravo naturalistični prikaz poluparalizovanih pokreta pijanih bogova. Svi kritičari, međutim, primjećuju umjetničku savršenost skulpture i prisutnost hrišćanskog elementa u ovoj paganskoj temi. Pijeta ili Bogorodica sa preminulim Hristom[uredi | uredi izvor] Bogorodica sa preminulim Hristom ili Pijeta. Mermer, visina 175,26 cm, 1498. godine. Rim, Vatikan. Bogorodica sa preminulim Hristom ili Pijeta, iz 1498. godine, poznata i kao „Bogorodica groznice” (Madonna della Febbre; po imenu kapele u kojoj se jedno vrijeme nalazila), je jedno od najznačajnijih ranih Mikelanđelovih djela, danas u bazilici Svetog Petra u Vatikanu. Jedino djelo koje je Mikelanđelo svojeručno potpisao (uklesao svoj potpis na traku tunike Bogorodice). Djelo je naručio kardinal Žan Bilere de Lagraula, francuski ambasador u Vatikanu, kao dio spomenika u francuskoj kapeli sv. Petronila, koja se nalazila u prethodnom zdanju bazilike Svetog Petra. Ugovor je sklopljen 27. avgusta 1498. godine, a dogovorena cijena je bila 450 dukata. (Firentinski dukat se zvao florin i sastojao se od 3,545 grama zlata; prema današnjim cijenama, gram zlata je oko 133 evra, tako da bi približna protivvrijednost koju je kardinal platio Mikelanđelu bila oko 209.475 evra). Tema je bila potpuna novina za Italiju – barem što se tiče vajarstva. Postoji jasna veza, a koja nije ograničena samo na tematski izbor, sa Oplakivanjem Hrista delo vajara Jakopa del Selaja (1442–93), danas u Berlinskom muzeju, posebno u pogledu patetičnog otvaranja Bogorodičine ruke i viseće desne ruke Hrista. Mnogi Mikelanđelovi savremenici su je smatrali jeretičkom; jedan ortodoksni pisac je 1549. godine opisao Mikelanđelovu „pijetu” kao „luteransko shvatanje”. Djelo je prvobitno bilo izloženo u kapeli Petronila, takozvanoj francuskoj kapeli starog zdanja bazilike Svetog Petra; nakon rušenja potkrovlja oko 1535. godine, postavljena je u novo zdanje bazilike, prvo u kapelu Groznice, a od 1749. godine se nalazi u kapeli Raspeća (Cappella del Crocifisso), ili kapeli Pijete (Cappella della Pietà) kako se još zove. Četiri prsta Bogorodičine lijeve ruke su polomljena i zamijenjena 1736. godine. Ime „pijeta” se ne odnosi na specifično djelo, već na zajedničku tradicionalnu vrstu hrišćanske ikonografije, od kojih je ova Mikelanđelova verzija bez sumnje najistaknutiji primjer. Izvučena iz konteksta narativnih scena žalosti nakon Hristove smrti, grupa je komponovana sa idejom da u posmatraču probudi pokajničku molitvu za grijehove koji su bili motiv njegove žrtveničke smrti. Ovaj tip ikonografije je bio dosta prisutan u Francuskoj i na sjeveru Evrope, a daleko manje u Italiji. Ikonografska inovacija u Mikelanđelovom pristupu temi, za razliku od njegovih kolega sa sjevera, nalazi se u činjenici da odustaje da prikaže tragove mučenja na tijelu Hrista, kao i u izbjegavanju dramatizma u licu i pokretu Bogorodice. S tehničke strane, problem za Mikelanđela se sastojao u iznalaženju načina „oslobađanja” figura iz jednog mermernog bloka, a rezultat je veoma neuobičajen primjerak u istoriji umjetnosti. Tretirao je grupu kao jednu čvrstu i kompaktnu masu kao i u ranijim djelima, što čini da ostavlja veoma snažan i upečatljiv utisak. Takođe je obratio pažnju na neizbježne kontraste koji razjašnjavaju ikonografsku strukturu: muško i žensko, vertikalno i horizontalno, nag i odjevena, mrtav i živa. Pijeta je prvo veliko djelo iz kojeg se može zaključiti Mikelanđelove umjetničke namjere. Samo po sebi bilo je novina spojiti dvije mermerne figure u prirodnoj veličini u jednu grupu, a posebno težak zadatak postaviti odraslo muško tijelo u krilo žene koja sjedi. Moglo bi se očekivati sresti oštar horizontalni presjek kroz grupu pod pravim uglom, ali Mikelanđelo je postigao ono što niko drugi u to vrijeme nije mogao, jer je sve uvrnuto i uvijeno tako da se dvije figure kombinuju u lakoj harmoniji: Marija drži svoj teret ali nije obuzeta njime; mrtvi Hrist je sasvim ostvaren sa svake tačke gledišta i izražajan u svakoj liniji. Rame podignuto nagore i glava zabačena unazad daju nesvakidašnju patetiku Hristovom mrtvom tijelu. Još više iznenađuje Marijin pokret i izraz. Uplakano lice izobličeno bolom i duševno urušavanje, predstavljali su drugi prethodni majstori. Mikelanđelo, međutim, kaže: „Bogorodica ne oplakuje kao zemaljska majka”. Nepokretna, blago spuštene glave, njene crte lica ne odaju nikakvo osjećanje. Rječita je samo njena spuštena lijeva ruka: polutovorene šake, ona prati nijemi monolog patnje. Hrist ne pokazuje znake stradanja, što predstavlja novi senzibilitet svojstven za visoku renesansu. Sa formalne tačke gledišta, očiglednije je firentinsko porijeklo djela i stil iz 15. vijeka. Bogorodičina glava je drugačija, ali je nježnog, uskog tipa koji su favorizovali rani Firentinci, dok su obe figure sličnog stila. Draperije su donekle upadljivo bogate, sa sjajnim vrhovima nabora i dubokim sjenkovitim usjecanjima koje su vajari visoke renesanse rado uzimali za model. Mermer je veoma uglačan, kao što je to bila praksa, stvarajući snažna odbijena svjetla, ali nema pozlate karakteristične za ranija vremena. Mikelanđelo se vraća u Firencu u proljeće 1501. godine, nakon što je isklesao Baha za svog prijatelja Jakopa Galija i Pijetu za francuskog kardinala. Ostao je u Rimu dovoljno dugo da vidi Pijetu montiranu u kapeli Francuskih kraljeva u starom zdanju bazilike Svetog Petra, i stiže u Firencu na vrijeme kako bi se posvetio najvećem konkursu vajarstva od vremena kada je Đovani di Biči, osnivač bogatstva Medičija, odlučio da pokrene konkurs za izradu vrata gradske Krstionice i dodijelio posao Gibertiju.[2] David[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Mikelanđelov David David ili Div, (između 1501–1504. godine), mermer, visina 513,45 cm uključujući osnovu. Galerija Akademije umjetnosti u Firenci; simbol renesansnog ideala humanizma David, ili „Div” kako je još nazivan, bio je narudžba Katedrale u Firenci. Ugovor je potpisan 16. avgusta 1501. godine, sa rokom isporuke od dvije godine i novčanom naknadom koja je kasnije povišena na 400 dukata. (Današnja približna protivvrijednost bi bila oko 186.200 evra.) Mikelanđelu je dat mermerni blok iz kojeg je Agostino di Dučo, ili možda Bačelino, pokušao da iskleše Davida, nekoliko desetljeća ranije. Mikelanđelo je prvo napravio voštani model mladog Davida s remenom u ruci, koji bi mogao poslužiti kao amblem palate. Kada je Mikelanđelo završio Davida, savremenici su bili impresionirani veličanstvenošću statue i komisija istaknutih firentinskih umjetnika se sastala 25. januara 1504. godine, kako bi se odlučilo gdje će biti postavljen. Među učesnicima su bili, Leonardo da Vinči, Botičeli, Filipino Lipi, Peruđino i Pjero di Kozimo. Odlučeno je da se statua postavi ispred ulaza u palatu Priori (danas palata Vekio), a da se Donatelova Judita ukloni s njenog ulaza, kako bi se napravilo mjesto za ovaj novi simbol Firence i renesansnog shvatanja ideala humanizma. Montaža statue ispred palate Vekio je završena 8. septembra 1504. godine. Kada su Mediči protjerani iz Firence, 26. aprila 1527. godine, David je oštećen klupom izbačenom iz jednog od prozora palate, a njegova lijeva ruka je razbijena. Tri komada su pronašli Salvijati i Vazari. Po naredbi vojvode Kozima, 1543. godine, dijelovi su ponovo pripojeni statui a ostala oštećenja takođe sanirana. Da bi se spriječilo njeno dalje propadanje, statua Davida je 1873. godine premještena u Akademiju Firence, gdje se nalazi i danas. Mermerna replika je izrađena 1910. godine i postavljena ispred palate Vekio. Tema je legendarna priča iz starog zavjeta po kojoj se mladi David, budući kralj Izraela, suprotstavlja Golijatu i pobjedivši ga spašava svoju narod. Mikelanđelo je odabrao momenat u kojem se David sprema da baci kamen na Golijata. Naizgled ležeran položaj oslonca na jednu nogu, u kom je koncipirao Davida, vjerovatno po ugledu na svog prethodnika Donatela koji je obradio istu tematiku u ranoj renesansi, je u kontrastu sa napetom koncentracijom njegovog pogleda kojim prati kretanje svoga neprijatelja. Mikelanđelov David se predstavlja kao izazivač. Ustreptao od sabijene energije, izgleda prkosno kao Donatelov sv. Đorđe, mada ga nagota isto tako vezuje za bronzanog Davida ovog starijeg majstora. Međutim, stil figure proklamuje jedan ideal ljepote veoma različit od žilavosti i vitkosti Donatelovih mladića. Mikelanđelo se ovde inspiriše mišićavim tijelima helenističkog vajarstva, budući da se upravo bio vratio iz Rima, gdje je sigurno imao prilike da vidi neke upravo tada otkrivene helenističke primjere vajarstva. Grupa Laokoon i njegovi sinovi tada još uvijek nije bila otkrivena. Herojske razmjere, izuzetna ljepota proporcija, snaga i nabreknuta zapremina helenističkih oblika, postali su dio Mikelanđelovog stila, a preko njega i renesansne umjetnosti uopšte. Ipak, David se nikako ne bi mogao smatrati antičkom statuom. U helenističkim djelima tijelo se akcijom oslobađa duševnih emocija, dok David, smiren i napregnut istovremeno, prikazuje „radnju u mirovanju”, tako karakterističnu za Mikelanđela. Modeliranje Davida je veoma blisko onom u antičkoj skulpturi, sa pojednostavljenom geometrijom podesnom za statue velikih razmera, ali bez zapostavljanja organske forme i asimetrije ljudskog tijela. Mikelanđelovo stručno poznavanje ljudske anatomije je očigledno u statui Davida, mada proporcionalno gledano, glava je veća, a ruke su duže u odnosu na tijelo. Objašnjenje za tu činjenicu leži u tome da je David bio predviđen za krov firentinske katedrale, tako da bi preuveličavanje glave i ruku omogućilo lakše prepoznavanje i posmatranje iz daljine. Švajcarski istoričar umjetnosti Jakob Burkhart pronalazi nedostatak u Mikelanđelovom Davidu u pretjeranoj „zaokupiranosti modelom” koji izvire iz pozadine, a „grešku” u pokušaja da se predstavi figura adolescenta u kolosalnim razmjerama. „Samo figuru odraslog čovjeka se može lako uvećati do ovih razmjera... Kada se posmatra kroz sočivo koje umanjuje, David dobija neuobičajeno u ljepoti i životnosti; s izuzetkom glave, za koju se čini da je dizajnirana za sasvim drugo raspoloženje.” Bogorodica (Madona) iz Briža[uredi | uredi izvor] Bogorodica iz Briža, oko 1504. g. Bijeli mermer, 128,27 cm visine, uključujući osnovu. Crkva Notr-Dam u Brižu. Bogorodica iz Briža je nastala paralelno s radom na Davidu, a njeno najranije pominjanje je iz Dnevnika Albrehta Direra s njegovog putovanja u Holandiju, 7. aprila 1521. godine: „Vidio sam alabastersku Bogorodicu u crkvi Naše Bogorodice koja je napravljena u Rimu.” (Alabaster ovde znači bijeli mermer, a crkva „naše” Bogorodice znači Notr-Dam.) Kondivi, koji djelo nije nikada vidio uživo, a koje je u Briž donio Frančesko del Puljeze 1506. godine, opisuje ga kao izrađeno u bronzi, i kaže da je trgovac iz Briža, Mukron, za njega platio 100 dukata (u današnjoj protivvrijednosti oko 46.550 evra). Francuski vajar David d’Anže je tvrdio da je uočio rad ruke jednog od Mikelanđelovih pomoćnika; Velflin je imao isto mišljenje. Pikračini, u svom vodiču Tribuna del David (Prato, 1883. g.) ga uključuje među „sumnjiva djela”. Stražnji i bočni pogledi pokazuju da je jedan asistent, možda Bačo da Montelupo, uradio neke dorade, barem na draperiji i sokovima kamena na kom Bogorodica sjedi. Očigledno je da je grupa dizajnirana da bude postavljena prilično visoko. U sadašnjem položaju glava Hrista djeteta izgleda prevelika. U Rembrantovom ateljeu pronađena je gipsana kopija „Malog Hrista” iz grupe iz Briža (u inventaru od 1656. godine zabilježen kao „Mali Hrist od Mikelanđela”). Ova Rembrantova kopija se pojavljuje na jednoj slici Jana Livensa (Jan Lievens). Još jedna kopija se nalazi u slici Valeranta Valjona „Mladi umjetnik”, iz oko 1670. g. (London, Nacionalna galerija). Tokom posljednjeg rata Hitler je prebacio Bogorodicu iz Briža u Austriju, s namjerom da je preda muzeju u Lincu. Bogorodice (Madone) sa Hristom djetetom[uredi | uredi izvor] Sveta Porodica Uporedo sa radom na Davidu (1501–04), Mikelanđelo je stvorio više djela Bogorodice sa Hristom djetetom za privatne kolekcionare, veoma popularne teme u to vrijeme. Riječ je o jednoj maloj statui, dva kružna reljefa koja podsjećaju na slikarska djela u smislu da se u njima sugeriše više slojeva prostorne dubine i slici na temu Svete Porodice, koja je ujedno i njegova jedina štafelajska slika. Dok statua na temu Bogorodice s Hristom izgleda statično, sliku Svete Porodice i jedan od kružnih reljefa, (Bogorodica sa djecom Hristom i sv. Jovanom), karakteriše dinamičan pokret. Sveta Porodica, vjerovatno porudžba Anjola i Madalene Doni za rođenje njihovog sina, je posebno inovativna slika koja će značajno uticati na prve firentinske maniriste. Spiralna kompozicija i hladan svjetli kolorit, podržavaju skulpturalne mase figura stvarajući jedan dinamičan i ekspresivan efekat. Njena ikonografska interpretacija je uzrok nebrojenih rasprava među istoričarima umjetnosti koje ni danas nemaju konačan epilog. Druga etapa[uredi | uredi izvor] Poslije slave koju je širom Italije stekao sa Davidom, Mikelanđelo je radio samo na velikim projektima. Privlačili su ga ambiciozni projekti, ali je odbacivao da radi sa pomoćnicima, tako da su mnogi od njih ostali nezavršeni. Godine 1504. je počeo rad na freski za salu Velikog koncila Firence, gdje je takođe radio Leonardo na drugoj freski.[1] U obe freske tematika su bile vojne pobjede firentinske vojske. Mikelanđelo je odabrao temu Kascinske bitke. Leonardova freska je prikazivala konje u galopu, a Mikelanđelova gola tijela vojnika koji plivaju prema obali zbog uzbune u vojnom logoru. Stvarni doživljaj oba djela danas je samo moguće naslutiti preko sačuvanih pripremnih skica, pošto freske nisu sačuvane. Početkom 1505. godine, Mikelanđelo je počeo projekat za firentinsku katedralu koji se sastojao od izrade statua 12 apostola u mermeru, ali je samo započeo rad na sv. Mateju. Zanosan pokret nedovršene figure sv. Mateja, ukazuje na Leonardov uticaj, mada se kroz nju prožima monumentalnost i snaga, karakteristika svojstvena samo njemu. Figure koje stvara Mikelanđelo dočaravaju „borbu umjetnika da ih oslobodi iz mermernog bloka”, kako je i sam govorio u više prilika. Iako bi možda ova konstatacija mogla da implicira da je namjerno ostavljao nedovršene statue, bez sumnje Mikelanđelo je želio da završi svaku od njih. Jednom prilikom je napisao sonet o tome koliko je za vajara teško „osloboditi” idealnu figuru iz hladnog mermernog bloka u kom je ova potencijalno utamničena. Tako da, iako su mnoga od tih djela ostala nedovršena zbog nedostatka vremena i drugih okolnosti koji su ga sprječavale da nastavi rad, svako od njih odražava snažna osjećanja i stres kojem se podvrgavao u stvaralačkom procesu. Grobnica pape Julija II[uredi | uredi izvor] Iste godine, 1505, papa Julije II je pozvao Mikelanđela da prihvati projekat izrade spomenika njegove grobnice koji je trebalo da se nalazi u zadnjem polukružnom dijelu prethodnog zdanja bazilike Svetog Petra. Sa dozvolom pape odlazi u Kararu, poznati italijanski kamenolom kvalitetnog mermera, kako bi odabrao mermerne blokove za izradu statua ovog ambicioznog spomenika. U kamenolomu je proveo više od šest mjeseci, birajući i odbacujući mermerne blokove i usput radeći prve pripremne crteže. Te rane Mikelanđelove skice za ovaj poduhvat, pokazuju strukturu u tri nivoa. U donjem nivou je trebalo da se nalaze figure koje bi predstavljale pobjedu i koje bi se smjenjivale sa figurama robova. Srednji nivo je bio predviđen za četiri krupne figure u sjedećem položaju, od kojih je dvije trebalo da predstave Mojsija i sv. Pavla. Na trećem i najgornjem nivou bi se nalazili anđeli koji bi nosili figuru Julija II. Papa Julije II je bio veoma ambiciozan i želio je da ostavi trag u istoriji, ali vojni pohod na Bolonju i trošak oko gradnje bazilike Svetog Petra su ga sputale u njegovoj ambiciji. Mikelanđelo je pomislio da postoji zavjera protiv njega i da je zbog toga Papa odlučio da ne nastavi projekat i vratio se u Firencu, bez njegovog znanja. Čim je saznao, Julije II je izvršio jak pritisak na vlasti u Firenci, tražeći da ga odmah pošalju nazad u Rim.[1] Kada se vratio dobio je zadatak da oslika tavanicu Sikstinske kapele, na čemu je radio od 1508. do 1512. godine. Tavanica Sikstinske kapele[uredi | uredi izvor] Stvaranje Adama Delfijska sibila Sikstinska kapela ima veliko simboličko značenje za instituciju Pape i koristi se za velike ceremonije kao što je izbor i proglašenje novog Pape. U to vrijeme zidovi kapele su već bili oslikani freskama značajnih slikara kvatročenta, a zadatak Mikelanđela je bio da oslika njen svod. Za početak, Mikelanđelo je planirao dvanaest apostola, predstvaljenih kao samostalne figure, bez dramatizacije. U početku Mikelanđelo nije nimalo bio oduševljen projektom i smatrao je da je pao na njegova leđa kao posljedica zavjere njegovih protivnika. Činio je sve da ga izbjegne. Govorio je Papi da on u stvari i nije slikar, već vajar, kao i da će mu ako prihvati projekat, biti potreban veliki broj pomoćnika iz Firence. Pošto je Julije II insistirao, Mikelanđelo je počeo da radi skicu po kojoj je svod trebalo da bude oslikan figurama dvanaest apostola. Ali odjednom je promijenio mišljenje i zatvorio se u kapelu, ne dozvoljavajući pristup nikome sem Papi i krenuo da radi frenetičnim ritmom, stvarajući u periodu od četiri godine jedno od najspektakularnijih djela renesanse i istorije umjetnosti uopšte.[1] Konačni dizajn kompozicije predstavlja biblijsku priču postanka svijeta, koja počinje momentom gdje Bog razdvaja svjetlost od tame, nastavljajući pričom o Adamu i Evi i završavajući pričom o Nojevom potopu. Scene biblijskih priča iz Starog zavjeta, među kojima su i one o jevrejskom kralju Davidu i Mojsiju, predstavljene su u uglovima kompozicione strukture, a slike proroka, sibila, (drevnih proročica) i Hristovih predaka, smještene su u okvirima iznad prozora. Stvaranje Adama je izuzetna fuzija forme i sadržine. Adam je predstavljen u opuštenom ležećem položaju blago na desnom boku, podupirući se desnom podlakticom sa ispruženom lijevom rukom prema takođe ispruženoj ruci Boga Oca. Drugi projekti[uredi | uredi izvor] Mojsije za grobnicu pape Julija II[uredi | uredi izvor] Mojsije za grobnicu Julija II. Mermer, 254 cm visine Ubrzo nakon što je završio rad na tavanici Sikstinske kapele, Mikelanđelo se vratio svom omiljenom zadatku, izradi grobnice pape Julija II. Između 1513–15. godine isklesao je statuu Mojsija, kog se može posmatrati kao skulpturalnu verziju proroka iz Sikstinske kapele. Kontrola kubne gustine kamena evocira velike rezerve energije i snage; detalj i modeliranje površine je bogatije nego ranije, a obline tijela su jasno isječene iz mermera. Tekstura površine je takođe sa više varijacije nego u njegovim ranijim vajarskim djelima, pošto je umjetnik konačno našao način da obogati detalj bez žrtvovanja masivnosti statue. Postoje različite hronologije izrade ove statue. Prema Todeu, započeta je 1506. godine, dok Knap tvrdi da je mermer koji je iz Karare stigao 24. juna 1508. godine, bio namjenjen za izradu Mojsija i robova iz Luvra. Vazari, međutim, izričito kaže: „Dok se Mikelanđelo bavio ovim poslom, preostali blokovi mermera su stigli iz Karare i istovareni u Ripu”; u to vrijeme papa je imao „glavu punu bolonjskih problema”; tako da to mora da je bila 1506. godina. Između početka klesanja Mojsija i njegovog završetka, Mikelanđelo je naslikao proroke Joela i Jeremiju na tavanici Sikstinske kapele. „Kada je Mikelanđelo dovršio Mojsija”, piše Vazari 1568. godine, „nije bilo drugog djela da se vidi, bilo antičkog ili savremenog, koje bi se s njime moglo uporediti.” On posebno hvali slikoviti tretman kose – „čovjek bi mogao pomisliti da je vajarevo dlijeto postalo slikareva četkica.” Stendal (1817) piše: „Oni koji nisu vidjeli ovu statuu, ne mogu shvatiti punu snagu vajarstva,” ali takođe pominje „bespovratni gubitak”, dio sudbine same statue i citira vajara Falkonea (Étienne Maurice Falconet), koji je izjavio da je Mikelanđelov Mojsije više nalik galijskom robu nego Bogom inspirisanom zakonodavcu, i slikara Hajnriha Fislija (Johann Heinrich Füssli), koji je u njemu otkrio sličnost sa satirom ili „kozjim licem”. Otprilike u to vrijeme Gete je držao malu bronzanu kopiju Mojsija na svom radnom stolu. Kostim je imitacija antičkih statua varvara (pokušaj istorijskoj preciznosti), a „ostatak je u potpunosti u antičkom stilu”, napisao je Mikelanđelov biograf Kondivi. Pobunjeni i umirući rob[uredi | uredi izvor] Umirući rob, mermer, visina 229,87 cm. Muzej Luvr. Pobunjeni rob, mermer, visina 215,9 cm. Muzej Luvr. Robovi pripadaju projektu za grobnicu pape Julija II. Ove dvije statue nisu iskorišćene za grobnicu, jer, kako smo saznali od samog Mikelanđela, nisu se mogle uklopiti u njen redukovani dizajn. Godine 1544. kada je grobnica podignuta, majstor je ležao bolestan u palati Roberta Strocija. Potonji, rođak Katerine de Mediči i praunuk Lorenca Veličanstvenog, bio je vlasnik bankarskih kuća u Rimu i Lionu i imao je veze na francuskom dvoru. Konspirisao je protiv velikog vojvode Kozima de Medičija i dijelio sa Mikelanđelom ambiciju da se Firenca vrati svojoj republikanskoj slobodi. Tada mu je Mikelanđelo predstavio i u zahvalnost poklonio ove dvije statue, a šest godina kasnije Stroci ih je poklonio francuskom kralju Anriju II, koji ih je potom poklonio vojvodi Anu de Monmorensiju za njegov dvorac u Ekuanu (Écouen); 1632. godine pripali su kardinalu Rišeljeju; 1794. godine postaju državna imovina i prebačeni su u Luvr. Pobunjeni rob ima duboku pukotinu, koja ide preko lica sve do lijevog ramena (retuširana u većini reprodukcija). Antički prototipovi ovih zatočenika nisu bile statue okovanih varvara, već helenističke predstave satira Marsija, koje su preživjele u srednjovjekovnim figurama sv. Sebastijana. Još u Kondivijevo vrijeme bilo je pokušaja da se otkrije alegorijsko značenje robova; date su gotovo sve moguće sugestije, sve do „personifikacije smrti”. Kondivi piše (1553. godine): „Između niša trebalo je da budu hermesi, na koje bi, na kvadratnim projekcijama, ostale statue bile vezane kao zarobljenici. One bi predstavljale liberalne umjetnosti i na isti način slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu, svaka statua sa svojim osobinama, čineći ih lako prepoznatljivim. Ovo je trebalo da znači da su sve plemenite umjetnosti umrle u isto vrijeme kada i papa Julije II.” Oskar Olendorf je interpretirao robove u platonskom smislu, Verner Vejsbah kao trijumfalne simbole. Političku interpretaciju, a koja nije naišla na širu podršku, dao je Vazari: „Ovi zarobljenici predstavljaju provincije koje je papa pokorio i uklopio u papinsku državu.” Ako ignorišemo sve te pretpostavke, i ukoliko želimo da vidimo ništa više pored onoga što sami radovi otkrivaju našim očima, robovi postaju lako razumljivi kao vječni ljudski simboli: zarobljenici života, snova i smrti, koji se bore protiv okova sudbine i nemilosrdne prirode, Titani koji se uzalud bore ili gube svijest. U tom smislu ova zauvijek poražena bića postaju suprotnost privremenim osvajačima, to jest „Pobjedama”. Ovde je ponovo, ali sada u kamenu, Mikelanđelo stvorio nove tipove od kojih postoji više varijanti na tavanici Sikstinske kapele, kao parova nagih figura koje drže vijence iznad prijestolja proroka. Složenost pokreta ovih statua robova putem kojih izražavaju snažna osjećanja unutrašnje borbe, su bez presedana u monumentalnom vajarstvu renesanse. Jedini raniji primjeri s kojima bi ih se moglo uporediti su iz helenističkog perioda klasične antike, dobro poznati Mikelanđelu kroz otkriće Laokoonove grupe, 1506. godine. Starac i njegova dvojica adolescentnih sinova, koji čine tu grupu, sigurno su bile stimulans za pomenute tri Mikeleanđelove statue, a vrlo vjerovatno i slične figure koje se javljaju na tavanici Sikstinske kapele. Mikelanđelo je koristio helenističko spiralno uvrtanje figura tek kada je bio spreman da ga uspješno izvede, a već je išao u tom pravcu ranije nego što je Laokoon otkriven, kao što je očigledno u statui sv. Mateja iz 1505. godine. Strašni sud[uredi | uredi izvor] Strašni sud, Sikstinska kapela Godine 1534, Mikelanđelo se poslije skoro četvrt vijeka vratio fresko slikarstvu. Tema ove njegove posljednje freske je Strašni sud, koju je za Sikstinsku kapelu naručio tadašnji papa Pavle III. Riječ je o omiljenoj temi za velike zidove italijanskih crkava u Srednjem vijeku, koja je već do kraja 15. vijeka izašla iz mode. Po nekim interpretacijama, novo interesovanje za Strašni sud dolazi od impulsa Kontrareformacije koja se odvijala uz podršku Pavla III. Slikarski stil ovog Mikelanđelovog djela je vidno drugačiji od onog kojim se služio prije četvrt vijeka. Izbor boja je prostiji i čine ga smeđi tonovi figura, nasuprot jasne nebesko-plave boje pozadine. Figure su sa manje energije i njihove forme su manje artikulisane, dok trupovi izgledaju kao pojednostavljene mase mesa. U gornjem središnjem dijelu freske, Hrist kao sudija, okružen apostolima, svecima i mučenicima, diže desnu ruku u znak spasenja onih koji se nalaze na toj strani a spušta lijevu u znak osude onih ispod, sugerišući takvom koordinacijom pokreta konačno uspostavljanje ravnoteže među ljudima. Spasene duše se postepeno uzdižu kroz gustu vazdušnu atmosferu, dok one osuđene padaju u ponor. U lijevom najdonjem dijelu freske, skeleti izviru iz grobova, motiv direktnog porijekla iz primjera srednjovjekovne ikonografije. Zdesna dole, Haron čamcem prevozi duše osuđenih preko rijeke Stiks, mitološki motiv koji je Dante učinio prihvatljivim hrišćanima preko svoje Božanstvene komedije a koji je u slikarstvo uveo umbrijski slikar Luka Sinjoreli oko 1500. godine. Mikelanđelo se divio ovom umjetniku zbog njegovog umijeća da izrazi dramatična osjećanja ne zapostavljajući anatomsku tačnost. Strašni sud, koncipiran kao jedinstvena i sjedinjena scena velikih razmjera bez arhitektonskih elemenata koji bi dijelili i određivali prostor, je prožeta osjećanjem dinamičnog naboja koje dolazi od emotivnih pokreta i izraza suđenih. Arhitektonski projekti[uredi | uredi izvor] Bazilika Svetog Petra u Vatikanu[uredi | uredi izvor] Mikelanđelo je postao glavni arhitekta bazilike Svetog Petra 1546. godine u svojoj 72 godini života i poslije smrti njegovog prethodnika Antonija Sangala Mlađeg. Nova bazilika se gradila nad ranijom paleohrišćanskom, a radove je započeo papa Julije II sa arhitektom Bramanteom na čelu projekta. Poslije Bramanteove smrti njegovo mjesto je preuzeo Rafael, koji je modifikovao njegov izvorni projekat, preobrativši osnovu iz grčkog u latinski krst. Kada je Mikelanđelo preuzeo posao, ponovo je modifikovao plan i vratio ga na izvornu ideju Bramantea sa malim varijacijama. Bramanteov projekat osnove bazilike Svetog Petra. Bramanteov projekat osnove bazilike Svetog Petra. Kupula bazilike Svetog Petra, koju je projektovao Mikelanđelo. Kupula bazilike Svetog Petra, koju je projektovao Mikelanđelo. Mikelanđelov projekat osnove bazilike Svetog Petra. Mikelanđelov projekat osnove bazilike Svetog Petra. Tehnika izrade skulptura[uredi | uredi izvor] Mikelanđelo je bio prvi vajar u istoriji koji, koliko je poznato, nije podlijegao staroj tradiciji polihromiranja, odnosno bojenja skulptura. Ostavljao je prirodnu boju kamena, boju mermera, i ona je veoma bitna za razumjevanje njegove skulpture, čiju površinu je obrađivao što je više moguće bogatije i rezonantnije. Nijedan raniji vajar nije posvećivao toliku pažnju završnom poliranju površine, a u nekim nedovršenim djelima, udarci dlijeta već su tako raspoređeni da proizvode meki sjaj u strukturi mermera. U njegovoj skulpturi nema namjerno površno obrađenih površina kamena, niti pokušaja da se stvori iluzija da veo mutne atmosfere interveniše između oka i skulpture. Izglađene površine mase imaju duboki, unutrašnji sjaj koji dolazi od pažljivog i dugotrajnog poliranja, i izgledaju suprotstavljene čvrstim mišićima i svilenkastoj teksturi kamene kože. Što se tiče masa u nedovršenim djelima o kojima je dosta pisano, nema dokaza koji bi potkrijepili tvrdnju da ih je umjetnik svjesno namjeravao da tako i ostanu. U jednom svom sonetu je pjesnički opisao svoju „borbu sa kamenom”, ali je činjenica da je precijenio svoju sposobnost do te mjere da je preuzeo više posla nego što je mogao da završi čak i za pet života, dokle god mu to teško padalo. Njegov osjećaj za formu je bio takav da je i najmanji dodir bilo kog vajarskog instrumenta u njegovoj ruci odavao utisak uvjerljivosti, moći i ljepote, što ne znači da nedovršene skulpture ne bi imao namjeru da usavrši do savršenstva da su to okolnosti, uvijek nepovoljne za Mikelanđela, dozvoljavale. Kako je Mikelanđelo zapravo stvarao svoje skulpture? U stvarnosti i za razliku od romantične i atraktivne ideje, kao što se možda činila nekadašnjim kritičarima u prošlosti, vajari šesnaestog stoljeća nisu jednostavno napadali kameni blok bez pripreme i „oslobađali” skulpturu iz njega u život, već su prethodno proučavali zamišljenu pozu a često i detalje u seriji crteža, počev od brzih skica u crnoj i crvenoj kredi, ugljenu, olovnoj olovci ili nekoj od kombinacija ovih medija, do detaljno razrađenih crteža sa studijom forme putem svjetla i sjene i sjenčenja, i radili studije različitih anatomskih karakteristika modela. Vajar bi zatim napravio mali model u glini ili vosku. Naravno, ništa ga nije spriječavalo da napravi takav model i bez preliminarnih crteža, i Mikelanđelo je ponekad mogao da uradi upravo to – nema načina da to saznamo. Ali možemo sumnjati da je on ikada pratio ovu tešku i brzu rutinu, posebno ako je radio inspirisan nekom velikom novom idejom, ili je bio pritisnut vremenskim ograničenjem da ispuni neku narudžbu. Crteži[uredi | uredi izvor] Crtež zauzima posebno mjesto u Mikelanđelovom stvaralaštvu i obuhvata širok spektar izraženih ideja u različitim tehnikama, počev od brzih skica u tehnici pera i tinte, studija složenijih kompozicija i detaljnih analiza anatomije u crvenoj kredi i ugljenu, pa do arhitektonskih planova za građevine na kojima je radio. Posebnu kategoriju zauzimaju detaljni i potpuno završeni crteži sa idejom da budu shvaćeni kao posebna umjetnička djela i koje je obično poklanjao svojim najbližim prijateljima. U nekim od tih crteža su predstavljeni mitovi antičke grčke i rimske mitologije, ponekad prerađeni da dočaraju njegove novoplatonovske ideje. Drugi pak, predstavljaju idealizovana ljudska bića. Mikelanđelove biografije[uredi | uredi izvor] Posljedica Mikelanđelove slave za vrijeme života je da je njegova karijera dokumentovana bolje nego što je slučaj s bilo kojim drugim umjetnikom savremenikom. Mikelanđelo je bio prvi umjetnik čija je biografija objavljena dok je još bio živ, u stvari objavljene su dvije rivalske biografije o njegovom radu i životu. Prva je posljednje poglavlje u knjizi Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, koju je napisao slikar i arhitekta Đorđo Vazari. To je bila jedina biografija o živom umjetniku gdje su njegova djela eksplicitno predstavljena kao kulminacija savršenstva u umjetnosti, prevazilazeći napore svih onih koju su stvarali prije njega. I pored ovakvih pohvala, Mikelanđelo nije bio sasvim zadovoljan i zatražio je od svog pomoćnika Askanija Kondivija da napiše drugu, kraću biografiju o njemu (koja je objavljena 1553. godine); najvjerovatnije zasnovanu na Mikelanđelovim vlastitim komentarima o svom radu i životu, i u kojoj je prikazan onako kako bi sam želio da bude upamćen. Nakon Mikelanđelove smrti, Vazari je u drugom izdanju svoje knjige iz 1568. godine, opovrgao neke stvari objavljene u Kondivijevoj biografiji. I iako su istoričari umjetnosti naklonjeniji autoritetu Kondivija, Vazarijevo živopisno pisanje, važnost njegove knjige uopšte, često štampanje na različitim jezicima, učinili su da postane najčešći izvor za popularne ideje o životu i radu Mikelanđela, ali i drugih umjetnika renesanse. Mikelanđelova slava je takođe doprinijela da se sačuva nebrojen broj dokumenata, uključujući njegove skice, pisma i sonete, opet više nego je slučaj s bilo kojim drugim savremenikom. Pored velike koristi od svega toga, u kontroverznim pitanjima jedino je poznata Mikelanđelova verzija stvari. Naslijeđe i uticaj[uredi | uredi izvor] Mikelanđelovo naslijeđe je zauvijek pripalo onoj maloj grupi najistaknutijih stvaralaca koji su bili sposobni da izraze, slično kao Šekspir i Betoven, tragično iskustvo čovjeka univerzalnom širinom i obuhvatnošću. Statua Pobjede I pored velike slave njegovih djela, Mikelanđelov uticaj na kasniju umjetnost je relativno ograničen. Ovo se ne objašnjiva time što su kasniji umjetnici oklijevali da imitiraju jedno tako veliko umjetničko umijeće, pošto je, recimo, djelo Rafaela isto smatrano velikim, ali je imitirano daleko više. Više je vjerovatno da je ova određena silina izraza koja se veže za Mikelanđela, skoro kosmičke veličine, bila obeshrabrujuća za mnoge. Ograničen uticaj njegovog djela uključuje nekoliko slučajeva skoro totalne zavisnosti, gdje je najtalentovaniji umjetnik koji je tako stvarao bio Danijele da Voltera. Ipak, Mikelanđelo je postao uzor u određenim aspektima svoga stvaralaštva. Među umjetnicima 17. vijeka, smatran je vrhunskim učiteljem za korektan crtež anatomije, mada manje prihvatan u drugim aspektima svoje umjetnosti. Maniristi su iskoristili sabijenost prostora viđenu u nekoliko Mikelanđelovih djela (vidi gore Sveta Porodica), kao i spiralni pokret njegove statue Pobjede, a vajar majstor 19. vijeka, Ogist Roden efekat nedovršenosti mermernih blokova. Određeni majstori baroka 17. vijeka se direktno inspirišu u Mikelanđelovom djelu, ali na način kojim se isključuje svaku doslovnu sličnost. Pored vajara Đana Lorenca Berninija, slikar Piter Paul Rubens je najbolje pokazao upotrebu Mikelanđelovog stvaralaštva za kasnijeg velikog umjetnika. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ Gombrich, E. H. Historia del Arte (pp. 303-315) (The Story of Art — originalni naslov na engleskom) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. 1995. ISBN 978-84-8306-044-5. ^ Vrati se na: a b v g d Stone, Irving and Jeane I, Michelangelo, Sculptor (From the translation by Charles Speroni), Doubled & Company, INC, Garden City, New York, 1962 ^ Hartt 1968, str. 48–55. Literatura[uredi | uredi izvor] Hartt, Frederick (1968). Michelangelo The Complete Sculpture (Umjetnost). New York: Harry N. Abrams inc. Publishers. Bruno Nardini, Mikelanđelo život i delo, Vuk Karadžić, Beograd 1976. David Summers, Michelangelo and the Language of Art (objavljena 1981. godine) — studija istorijske pozadine Mikelanđelovog stvaralaštva, kroz analizu intelektualne i filozofske terminologije epohe renesanse. James S. Ackerman and John Newman, The Architecture of Michelangelo, (drugo izdanje 1986. godine) — studija Mikelanđelovih arhitektonskih poduhvata preko terminologije koja se obično koristi u vajarstvu. Robert S. Liebert, Michelangelo: A Psychoanalytic Study of His Life and Images (1983) – istorijski uravnotežena akademska studija Mikelanđelovog života i djela. Mario Salmi (ed.), The Complete Work of Michelangelo, 2 vol. (1966) Linda Murray, Michelangelo: His Life, Work, and Times (1984), kratki hronološki pregled. Anthony Hughes, Michelangelo (1997), koncizna biografija. William E. Wallace, Michelangelo: The Complete Sculpture, Painting, Architecture (1998).