Naslov: Arhitektura i totalitarizmi 20. veka: arhitekta Albert Šper Izdavač: Orion Art Strana u boji: 131 Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-6389-087-9

Opis Arhitektura Alberta Špera ostaće upamćena kao vrhunac ujedinjenja društvenog poretka i graditeljstva. Kasnija tumačenja, ne mogašvi se osloboditi ideološkog naboja, nisu na pravi način posmatrala pojavu kakvu, bez sumnje, predstavlja Šper i njegovo graditeljstvo. Dugo je vremena trebalo proći da bi se uvidela veza njegove arhitekture sa nemačkim graditeljstvom XIX veka, prvenstveno Šinkelom i arhitektima njegovog kruga. Uvek je posmatrana kao sastavni deo nemačke ratne mašine koja je težila porobljavanju i ostavanju drugih naroda i njihovih teritorija. Sadržaj: Društvene prilike / Umetnost nacističkog perioda / Moderna arhitektura i nacizam / Totalitarizam u arhitekturi tridesetih godina / Pol Ludvig Trost / Život i delo Alberta Špera / Partijsko polje u Nirnbergu / Nemački paviljon na svetskoj izložbi / Vajarski atelje u Bavarskoj / Nova kancelarija Rajha / Urbanistički planovi za novu prestonicu / Veliki projekti / Zaključak / Literatura

Moderna arhitektura, kritička istorija Široko prihvaćen pregled istorije arhitekture 20. veka i njenih korena postao je klasika još od prvog izdanja 1980. godine. Kenet Frempton je ovu knjigu preradio i dopunio 1985. godine,a sada ga je ponovo proširio, dovodeći priču do današnjih dana i istražujući područja i sadržaje koji su danas posebno značajni. Potpuno nova poslednja glava usmerena je na četiri zemlje u kojima su pojedinačni talenti i prosvećeni finansijeri tako povezani da grade sveobuhvatnu i ubedljivu arhitektonsu kulturu: Finsku, Francusku i Španiju.

МИРЈАНА МЕНКОВИЋ ГРАДИТЕЉСКА БАШТИНА ПИРОТА У 19. И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ БЕОГРАД 2017 а) АРХИТЕКТУРА - ПИРОТ - 19в-20в ........................................................... ЦРТЕЖИ И СКИЦЕ ТЕРЕНСКЕ БЕЛЕШЕК ФОТОГРАФИЈЕ У БОЈИ ИЛУСТРАЦИЈЕ У БОЈИ БРОШ ЋИРИЛИЦА 71 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра ***********

Pionir moderne američke arhitekture Frenk Lojd Rajt (1867-1959) već više od veka predstavlja uzor i inspiraciju generacijama graditelja širom sveta. O tom strastvenom arhitekti, intelektualcu i humanisti naklonjenom demokratskim idealima napisano je mnoštvo knjiga, ali su u njima Rajtova obimna stvaralačka zaostavština i buran privatni život najčešće prikazani potpuno odvojeno. Knjiga Roberta Mekartera izdvaja se iz mora literature o slavnom arhitekti time što uzima u obzir ideje i verovanja koji su oblikovali Rajtov rad i širi intelektualni kontekst u kojem je stvarao, predočavajući nam i važne detalje iz njegovog uzbudljivog privatnog života. Iz Mekarterove knjige saznajemo šta je Rajtovu arhitekturu činilo tako revolucionarnom i zbog čega zdanja ovog angažovanog umetnika i konstruktora i danas deluju sveže, moderno, monumentalno. Naslov: Frenk Lojd Rajt Izdavač: Clio Strana: 290 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-7102-450-1

Аутор разматра дело југословенског, српског и босанско-херцеговачког архитекте Мате Бајлона, једног од водећих међу градитељима модерне и савремене архитектуре и урбанизма током највећег дела 20. века код нас, и као темељ будућих генерацијских усмерења. У овој монографији аутор је први пут у Србији и бившој Југославији дао комплетан преглед деловања великана архетектуре на западно-балканским просторима. Утицај Мате Бајлона на развој савремене и модерне архитектуре у југословенским земљама оставио је неизбрисив траг, што је аутор успешно и детаљно представио у овом студиозном раду. Наслов: Мате Бајлон, архитекта (1903–1995) Издавач: Задужбина Андрејевић Страна: 330 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2007 ИСБН: 978-86-7244-605-0

Ovo je mozaik-priča o Novom Sadu. Kakav je bio, kakav jeste i kakav bi mogao da bude. Istovremeno, to je mozaik-priča o njegovom licu i pokušaj da se ono vidi u objektivnom svetlu. Zapitaćemo se: da li je to moguće? Ne počinje se priča i ne gradi se slika da bi “nešto” bilo objektivno, već da se u ogledalu vidi ono što se želi. Bar tako rekosmo malopre. Zbilja, koliko je potrebno da se odmakne ili koliko da se stane u stranu, kako bi se izbegao odsjaj sopstvenog lika? Čini se toliko mnogo da se lik više ne nazire, čak ni da se ne naslućuje... Ne postoji jedna slika grada, kao što ne postoji ni jedan drugi dualitet sem istine. Istina je da ne postoji mogućnost bilo kog pojedinca da obuhvati celinu grada. On je u stanju da “osvoji” samo pojedine njegove delove, pri čemu problem sklapanja u celinu i dalje o(p)staje. Prema tome, mi ovde nećemo pokušavati da uradimo nemoguće, da onom koji ima poverenja u ovo posmatranje, obećamo kako ćemo biti u stanju da se bavimo “velikom urbanom sintezom”. Toga, jednostavno, nema. Hoćemo da opišemo grad koji nije uspeo da se odmakne dalje od sopstvene slike u ogledalu a koji je to silno želeo. Ljubinko Pušić (Novi Sad, 1952.) redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde predaje Sociologiju grada i Sociologiju okruženja. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. godine. Objavio je knjige: Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka (1987); Grad: znaci vremena (1991); Čitanje grada: između duha i materije (1995); Grad, Društvo, Prostor: sociologija grada (1997); Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja (2001); Preduzetnici i grad (ur. 2002); Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti (ur. 2003); Pisanje grada: urbana svakodnevica (2007). Član je Akademije Arhitekture Srbije. Naslov: Grad bez lica Izdavač: Mediterran publishing Strana: 392 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-86689-31-3

O knjizi: Naslov originala: L'Arte moderna / Giulio Ovaj drugi tom podeljen je u dve velike celine: Epoha funkcionalizma ("Urbanistika, arhitektura, industrijski dizajn", "Slikarstvo i skulptura", "Plavi jahač", "Ruska avangarda", "Pariska škola", "Dada", "Nadrealizam"...) i Kriza umetnosti kao "evropske nauke" ("Urbanistika i arhitektura", "Vizuelna istraživanja" i "Slikarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama").Vremenski počinje godinama nakon Prvog svetskog rata, odnosno stvaralaštvom Le Korbizijea, Gropijusa, Bauhausa. Slede svi značajniji pokreti u umetnosti prve polovine 20 veka. Italijanski futurizam označen je kao prvi koji se može nazvati avangardnim. Argan tvrdi da posle Drugog svetskog rata Evropa više nije centar svetske umetničke kulture. Novi centar umetnosti i tržišta je Njujork. Oko ovog centra obrazuju se drugi, nema više jezgra i periferije: moderna umetnost postoji u Japanu, Latinskoj Americi, iako karakteristične uporišne tačke ostaju Njujork i, posredno, Pariz.

O knjizi: Naslov originala: L'Arte moderna / Giulio Ovaj drugi tom podeljen je u dve velike celine: Epoha funkcionalizma ("Urbanistika, arhitektura, industrijski dizajn", "Slikarstvo i skulptura", "Plavi jahač", "Ruska avangarda", "Pariska škola", "Dada", "Nadrealizam"...) i Kriza umetnosti kao "evropske nauke" ("Urbanistika i arhitektura", "Vizuelna istraživanja" i "Slikarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama").Vremenski počinje godinama nakon Prvog svetskog rata, odnosno stvaralaštvom Le Korbizijea, Gropijusa, Bauhausa. Slede svi značajniji pokreti u umetnosti prve polovine 20 veka. Italijanski futurizam označen je kao prvi koji se može nazvati avangardnim. Argan tvrdi da posle Drugog svetskog rata Evropa više nije centar svetske umetničke kulture. Novi centar umetnosti i tržišta je Njujork. Oko ovog centra obrazuju se drugi, nema više jezgra i periferije: moderna umetnost postoji u Japanu, Latinskoj Americi, iako karakteristične uporišne tačke ostaju Njujork i, posredno, Pariz.

61814) Umetnost broj 6, časopis za likovne umetnosti i kritiku April / Maj / Jun 1966 Izdavački zavod Jugoslavija Beograd Sadržaj : dr Lazar Trifunović: Svet Slike Živojin Turinski : Slikarstvo Miće Popovića Zoran Kržišnik : Riko Debenjak Zoran Pavlović : Slikarstvo Branka Protića Aleksander Bassin: Čovek u vremenu i prostoru arh Zoran Manjević : Arhitektura Dragište Brašovana dr Lazar Trifunović : Beogradsko živopisno učilište Irina Subotić : Jugoslovenska grafika 20. veka u Muzeju savremene umetnosti Draga Duksanović-Anić : Istorija umetnosti u koncepciji francuskih istoričara analista Na naslovnoj strani : Tempera Miće Popovića mek povez, format 20 x 24 cm , naslovna korica presavijena po sredini , ilustrovano, latinica, 128 strana, potpis na naslovnoj strani

Akile Bonito Oliva, Đulio Karlo Argan
Umetnost
Barkod: 9788671022309
Naslov originala: L"Arte moderna / GiulioOvaj drugi tom podeljen je u dve velike celine: Epoha funkcionalizma ("Urbanistika, arhitektura, industrijski dizajn", "Slikarstvo i skulptura", "Plavi jahač", "Ruska avangarda", "Pariska škola", "Dada", "Nadrealizam"...) i Kriza umetnosti kao "evropske nauke" ("Urbanistika i arhitektura", "Vizuelna istraživanja" i "Slikarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama").Vremenski počinje godinama nakon Prvog svetskog rata, odnosno stvaralaštvom Le Korbizijea, Gropijusa, Bauhausa. Slede svi značajniji pokreti u umetnosti prve polovine 20 veka. Italijanski futurizam označen je kao prvi koji se može nazvati avangardnim. Argan tvrdi da posle Drugog svetskog rata Evropa više nije centar svetske umetničke kulture. Novi centar umetnosti i tržišta je Njujork. Oko ovog centra obrazuju se drugi, nema više jezgra i periferije: moderna umetnost postoji u Japanu, Latinskoj Americi, iako karakteristične uporišne tačke ostaju Njujork i, posredno, Pariz.

Autori: Đulio Karlo Argan, Akile Bonito OlivaNaslov originala: L"Arte moderna / GiulioOvaj drugi tom podeljen je u dve velike celine: Epoha funkcionalizma ("Urbanistika, arhitektura, industrijski dizajn", "Slikarstvo i skulptura", "Plavi jahač", "Ruska avangarda", "Pariska škola", "Dada", "Nadrealizam"...) i Kriza umetnosti kao "evropske nauke" ("Urbanistika i arhitektura", "Vizuelna istraživanja" i "Slikarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama").Vremenski počinje godinama nakon Prvog svetskog rata, odnosno stvaralaštvom Le Korbizijea, Gropijusa, Bauhausa. Slede svi značajniji pokreti u umetnosti prve polovine 20 veka. Italijanski futurizam označen je kao prvi koji se može nazvati avangardnim. Argan tvrdi da posle Drugog svetskog rata Evropa više nije centar svetske umetničke kulture. Novi centar umetnosti i tržišta je Njujork. Oko ovog centra obrazuju se drugi, nema više jezgra i periferije: moderna umetnost postoji u Japanu, Latinskoj Americi, iako karakteristične uporišne tačke ostaju Njujork i, posredno, Pariz.

odlično stanje retko u ponudi Sketches of the traditional architecture of Cyprus Crteži tradicionalne arhitekture Kipra Publisher: Pancyprian Architectural Heritage Organization: 1974 Text is in English, French, and Greek. format 21 x 29 cm Kipar (grč. Κύπρος; tur. Kıbrıs), zvanično Kiparska Republika (grč. Κυπριακή Δημοκρατία; tur. Kıbrıs Cumhuriyeti), ostrvska je država u Sredozemlju, 113 km južno od Turske i oko 120 km zapadno od sirijske obale. Geopolitički, pripada Jugozapadnoj Aziji.[2] Glavni grad je Nikozija. Kipar je treće najveće ostrvo u Sredozemnom moru i jedno od najpopularnijih turističkih odredišta na Sredozemlju, sa više od 2,4 miliona turista godišnje.[3] Kipar je nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva stekao 1960. godine, a od 1. maja 2004. član je Evropske unije. Turska je 1974. izvršila invaziju na Kipar i okupirala značajne delove ostrva, što je hiljade kiparskih Grka i Turaka pretvorilo u izbeglice. Tada je došlo do uspostavljanja delimično autonomnog režima u okupiranim delovima na severu ostrva. Aktuelne nesuglasice su doprinele podeli ostrva na četiri dela: Kiparska Republika na jugu, Turske Republike Severni Kipar (koji priznaje samo Turska) na severu ostrva, Zelenu liniju Ujedinjenih nacija, koja deli ostrvo na dva dela i dve suverene baze, nad kojima je Ujedinjeno Kraljevstvo zadržala kontrolu nakon proglašenja nezavisnosti Kipra. Predlagano je stvaranje države Kipar, koju bi činila dva entiteta: Grčka Republika Južni Kipar i Turska Republika Severni Kipar. Postoji nekoliko teorija o nastanku imena ovog ostrva. Jedna je da nastao od grčke reči za čempres (grč. Κυπαρίσσι). Po drugoj teoriji ime je nastalo prema grčkoj reči za kanu (grč. Κύπρος). U novije vreme, pojavila se i tvrdnja da je Kipar dobio ime po latinskoj frazi aes Cyprium (metal sa Kipra), što se odnosi na bakar, i što je kasnije evoluiralo u Cuprum. Naime, u drevno doba Kipar je bio poznat kao jedno od većih ako ne i najvećih nalazišta bakra na Mediteranu, pa je tako latinsko ime hemijskog elementa bakar (Cuprum) dobilo ime po nepravilnom čitanju naziva ovog ostrva.[4] Geografija[uredi] Glavni članak: Geografija Kipra Kipar je najistočnije ostrvo u Sredozemnom moru, a sa površinom od 9.251 km² treće je po veličini u istom (nakon Sicilije i Sardinije). Što se tiče država, po površini se nalazi na 161. mestu u svetu i po tome je najsličniji Libanu i Portoriku. U geološkom i geotektonskom pogledu Kipar predstavlja deo Male Azije, koji se u prošlosti odvojio. U klimatskom i vegetacijskom smislu ovo ostrvo je smešteno u severnom umerenom pojasu, tačnije mediteranskoj podoblasti. Satelitski snimak ostrva Što se saobraćaja tiče, Kipar ima veoma povoljan položaj. Ova zemlja se nalazi bukvalno između Evrope, Azije i Afrike. Za Kipar se često kaže da je najistočnija zapadna zemlja, što je donelo mnogo koristi u pogledu saobraćaja. S obzirom na to da se nalazi 64 km južno od Turske, 97 km zapadno od Sirije i 439 km severno od Sueckog kanala, skoro svaki brod koji prolazi ovda i ide dalje na istok, i obrnuto, zaustavlja se u nekoj od kiparskih luka. Više od 1.000 stranih brodova danas plovi svetskim morima pod kiparskom zastavom. Osim brodskog, Kipar je važna stanica i za avionski saobraćaj. Mnogi avioni koji lete sa zapada na Bliski istok, pa i dalje, sleću prvo na aerodrome u, na prvom mestu, Larnaki ali i Pafosu. Glavni grad Nikozija nema aerodrom. Aerodrom u Larnaki je moderan i odgovara svim svetskim standardima. Sa njega poleću avioni, kako za sve veće evropske gradove (Frankfurt, London, Pariz, Rim, Amsterdam i dr.), tako i za mnoge destinacije na Bliskom istoku i zemljama Persijskog zaliva. Zahvaljujući dobrom strateškom položaju, Kipar je u istoriji često bio meta velikih sila. Ovim ostrvom su prošli: Feničani, Grci, Egipćani, Persijanci, Makedonci i Aleksandar Veliki, Rimljani, Vizantinci, Arapi, Britanci, Francuzi, Mleci, Osmanlije, opet Britanija, nakon čega su ostvarili nezavisnost. Međutim, Kipar i dan danas više zavisi od velikih sila i suseda (pre svega Grčke, Turske, Velike Britanije, SAD i EU), jer se sve važnije političke odluke donose prvo na relaciji Atina-Ankara, pa se tek onda pitaju kiparski zvaničnici, koji uglavnom samo potvrde te odluke. Klima[uredi] Peščana oluja sa Bliskog istoka koja se prostire do Kipra, 19. oktobar 2002. Kipar ima tipičnu sredozemnu klimu i važi za najtoplije ostrvo Mediterana, a sa oko 340 sunčanih dana godišnje, ovo je najsunčanija zemlja u ovom delu sveta (pogotovo se to odnosi na Evropu). Treba naglasiti da klimatske odlike nisu iste na svim delovima ostrva, pa je tako u unutrašnjosti i sa povećanjem nadmorske visine ta sredozemna klima nešto izmenjena, iako se radi o malom prostoru. Glavni faktor klime koji uzrokuje ove izmene je pravac pružanja planina Trodos i Besparmak, koji idu paralelno sa obalom te zatvaraju unutrašnjost ostrva. Posledica toga je to da unutrašnjost ima toplija leta, hladnije zime, te manju količinu padavina od priobalja. Vode[uredi] Od nešto više od 9.000 km² koji čine ovo ostrvo, 10 km² otpada na vodu. Treba napomenuti da Kipar ima samo dve stalne reke i to: Pedias i Jalias. Njihovi tokovi su nešto manji od 100 km. Obe teku kroz Mesaoriju i ulivaju se u zaliv Famagusta. One se uglavnom koriste za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Oni su jedini stalni tokovi, jer ostale reke, koje su inače i mnogo manje, imaju svoj tok samo u vreme jakih kiša i uglavnom kada se otapa sneg sa planina. Primeri nekih takvih reka su: Jerakaz i Jialusa (sa severnih planina) te Diakrizos, Kuris, Vasiliskos (sa južnih). U proleće ove reke često se izliju, pa tako odnose plodan mulj i zemljište u more. Zbog toga Kiprani grade brane, kako bi sprečili da voda odnese svu plodnu zemlju. Rečni režim na Kipru je nivalno-fluvijalni, tj. reke dobijaju više vode od otapanja snega nego od kiša. Reljef[uredi] Planina Trodos Kipar se prostire na nešto više od 9.000 km². Na toj relativno maloj površini može se primetiti kompleksnost prirodno-geografskih osobina, neočekivana za ovako mali prostor. Ostrvo je izduženo u pravcu zapad-istok i izgledom podseća na električnu gitaru. U pravcu zapad-istok rastojanje je 224 km, a sever-jug najduže rastojanje je 121 km. Dužina obalne linije je 648 km. Obala je dobro razuđena. Ima nekoliko poluostrva od kojih je najveće Karpas, koje se nalazi na severoistoku ostrva. Između poluostrva i rtova postoji nekoliko zaliva koji su uglavnom dobili imena po lukama koje su smeštene u njima (Famagusta, Larnaka, Akrotiri, Episkopi, Hrizohu, Morfu i dr.). Osim glavnog ostrva, druga veća ostrva ne postoje. Istorija[uredi] Deo serije o istoriji Kipra Istorija Kipra CYPRVS INSVLA Hronologija Praistorija Antička istorija (Rimska era) Srednji vek Kraljevina Kipar Venecijanski Kipar Osmanski Kipar Britanski Kipar Republika Kipar P history.svg Portal Istorija pru Glavni članak: Istorija Kipra Praistorija i antika[uredi] Najranije potvrđeno mesto ljudske aktivnosti je Aetokremnos na južnoj obali ostrva, što pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova bile aktivne na ostrvu oko 10.000 godina p. n. e., dok su prva naselja potiču otprilike od 8200. p. n. e. Dolazak prvih ljudi podudara se sa izumiranjem patuljastih nilskih konja i patuljastih slonova.[5] Najstarija naselja koja su pronađena na Kipru potiču još iz neolita, otprilike perioda od 7000. do 3900. p. n. e. To su bila naselja Kirokitija i Kalavasos koji se nalaze u unutrašnjosti Kipra. Pafos U bronzanom dobu ovde doseljavaju Grci i sa sobom donose uticaj Mikenske kulture. Oni grade i svoje prve gradove ovde: Salamis (Kipar), Pafos, Kurion i Kition. Otprilike u slično vreme ovde i Feničani osnivaju svoje kolonije, tako da su se već tad počele mešati kulture na ovom ostrvu. Uskoro se na ostrvu formira 10 kraljevina koje su neko vreme uspevale održavati samostalnost. Ali ipak oko 1600. p. n. e. Egipat osvaja ovo ostrvo. No, nakon pada Egipta, vlast preuzima Persija. A za sve ovo vreme Kipar je ipak bio pod najvećim uticajem Grčke, verovatno što su Grci bili i dalje većinski stanovnici. 333. p. n. e. Aleksandar Veliki osvaja ostrvo i u sastavu države koju je on osvojio Kipar ostaje nekih malo manje od 200 godina, kad se javlja Rimsko carstvo kao velika sila koja naravno nije mogla promašiti ovo ostrvo. U prvom veku nove ere na Kipar stiže i hrišćanstvo. Srednji vek[uredi] Nakon raspada Rimskog carstva, Kipar ostaje pod vlašću Vizantije. Uskoro se na ostrvu pojavljuju i Arapi, koji se ipak nisu dugo zadržali, niti ostavili dublji trag. 1191. godine tokom Krstaških ratova, ostrvo osvaja engleski kralj Ričard Lavljeg Srca. On je vladao ovim ostrvom samo jednu godinu, nakon čega ga je prodao Templarima, a oni su ostrvo prodali francuskom vojskovođi Giju Lizinjanu. Iako je vladao samo jednu godinu Ričard je počeo izgradnju grada Limasola. U ovo vreme Kipar je bio bitna strateška baza krstaša. 1489. godine vlast nad ostrvom preuzima Mletačka republika, a u Maloj Aziji se javila nova velika sila - Osmansko carstvo. Turska i britanska uprava[uredi] U leto 1570. turska flota pod komandom Pijale Paše je prevezla na ostrvo oko 60.000 vojnika, uključujući konjicu i artiljeriju, pod komandom Lale Kara Mustafe paše. Turska vojska se iskrcala neprimećena kod Limasola 2. jula 1570. i opsela Nikoziju. Grad je zauzet 9. septembra. Famagusta se održala do avgusta 1571. Sa vremenom je Osmansko carstvo sve više slabilo, pa je na Berlinskom kongresu, po posebnom dogovoru Velike Britanije i Turske, odlučeno da će ova prva okupirati ostrvo, što je ova uskoro i uradila bez većih problema. Turci su ovo dopustili u zamjenu za to da Englezi stanu na njihovu stranu u Tursko-ruskom ratu. Pred početak Prvog svetskog rata Ujedinjeno Kraljevstvo je anektiralo ostrvo, koje sada i službeno postaje njihova kolonija. Nakon britanskog preuzimanja vlasti nad ostrvom, veliki broj Turaka napušta ostrvo i seli se u Tursku, čime Grci opet postaju većinsko stanovništvo. No, kiparskim Grcima se nije svidelo da budu najveća kolonija u Evropi, tako da se između dva svetska rata javlja pokret „Enosis“ što znači „ujedinjenje“, čiji cilj je bio oslobađanje od kolonijalne vlasti i priključenje ostrva matičnoj Grčkoj. Sada sledi Drugi svetski rat, a Kipar u njemu odigrava bitnu stratešku ulogu, a kiparski dobrovoljci se bore na strani saveznika pod zastavom Velike Britanije. Tek nakon rata i početka dekolonizacije sveta, „Enosis“ počinje da dobija veću ulogu. Formira se organizacija EOKA koja sprovodi politiku oslobađanja kolonijalne vlasti oružanom borbom. Kiparski Grci su je smatrali oslobodilačkim pokretom, a Englezi terorističkom i zločinačkom organizacijom, kao i sve druge oslobodilačke antikolonijalne pokrete. Englezi su kao i u svim drugim kolonijama sprovodili politiku „zavadi pa vladaj“. Turcima su davali privilegije da bi izazvali zavist kod Grka. Npr. državni tužilac Kipra je bio Rauf Denktaš. Osim toga davali su do znanja Turcima da ako oni (Englezi) odu, da će privilegije nestati. Time je zasijano seme budućeg građanskog rata i invazije. Nezavisnost[uredi] Početkom pedesetih godina na čelo oslobodilačkog antikolonijalnog pokreta dolazi arhiepskop Makarios III, poglavar kiparske pravoslavne crkve. On je ujedno bio i duhovni vođa pokreta. Zato ga je Velika Britanija proterala iz zemlje, te je nekoliko godina proveo u egzilu na Sejšelima. U međuvremenu je pokret „Enosis“ sve više rastao i bivao sve jači, da je Velika Britanija morala popustiti. Makarios se vraća na čelo kiparskih Grka i Kipar dobija nezavisnost 1960. Iste godine pristupa UN-u, a ubrzo i Komonveltu, te Pokretu nesvrstanih. Engleska je Kipru dala nezavisnost uz teške uslove. Turci, koji su činili 18% stanovništva dobijaju 30% mjesta u državnoj administraciji i 40% poslova u policiji. Turci imaju pravo veta na sve državne odluke. Britanija je zadržala dve svoje vojne baze na ostrvu: Akrotiri i Dekelija. Makarios je postao prvi predsednik Kipra. Kao predsednik vodio je nesvrstanu politiku i prisustvovao prvom samitu nesvrstanih 1961. u Beogradu. Postao veliki prijatelj Jugoslavije i Josipa Broza Tita. Zbog svoga mlakog odnosa prema Zapadu i zbog zalaganja za nesvrstanost, izazvao je podozrenje SAD i Ujedinjenog Kraljevstva, koja je imala vojne baze na Kipru. Ovo je oslabilo pozicije NATO-a u Grčkoj. Na čelu Turaka je bio dr. Mustafa Kučuk, koji je ujedno bio i potpredsednik države. Blokirao je sve Makariosove odluke, po nekima ohrabren bivšom kolonijalnom silom. Makarios je 1963. predložio 13 ustavnih amandmana, sa ciljem da omogući normalno funkcionisanje države. Tada počinju nevolje i prvi sukobi Grka i Turaka. Grcima su bile vezane ruke jer su Turci činili 40% policije. Prvi sukob je bio 21. decembra 1963, u kome su stradala 2 Turčina i jedan grčki policajac. U sukobima ili ratu posle toga tokom 1964. stradao je 191 Turčin i 133 kiparska Grka. Pošto je policija bila blokirana, a Kipar nije imao vojsku, u sukob se umešala EOKA i postigla je nadmoć nad Turcima, pa se usled toga ponovo pojavljuje Ujedinjeno Kraljevstvo da zaustavi potpuni poraz Turaka. Rat je zaustavljen uglavnom zahvaljujući stranom pritisku, ali i predsedniku Makariosu. Na Kipar su upućene UN snage za razdvajanje zaraćenih sela i zaselaka na Kipru. Uskoro je Makarios suspendovao EOKA-u i time pokazao znak pomirljivosti sa grčke strane. Jedan dobar deo kiparskih Grka je zbog sukoba smatrao da je ujedinjenje sa Grčkom spas od nevolja. Administrativna podela[uredi] Glavni članak: Administrativna podela Kipra Karta podele Kipra na okruge i opštine Zvanična podela Kipra na okruge i stvarna podela Kipra na dva dela, grčki i turski - uporedni prikaz Kipar spada u manje evropske zemlje, pa država ne poseduje nivo pokrajina ili regiona. Osnovna upravna podela Kipra je na okruge (grč. Επαρχία, tur. Bölgesi). Zvanično postoji 6 okruga, koji nose naziv grada-sedišta okruga. Okruzi se dalje dele na opštine. Posebna teškoća u razmatranju upravne podele na Kipru je podeljenost ostrva na južni, grčki i severni, turski deo, odnosno na međunarodno priznatu Republiku Kipar i na međunarodno nepriznatu Tursku Republiku Severni Kipar. Povezano sa tim postoje različite područne podele i područne jedinice, različiti su i popisi u oba dela države, različito poimanje okruga, opštine, grada i predgrađa. Danas zvanično postoji 6 okruga na ostrvu, ali nezvanično, usled turske okupacije severnog Kipra, ova podela se sprovodi samo u južnom delu države, pod upravom kiparskih Grka. Severni deo već decenijama ima sopstvenu podelu na okruge, koja odstupa od zvanične. Zvanična država stoga ima svoje izmeštene organe vlasti za okupirane okruge i opštine, koji su smešteni u grčkom delu Kipra. Naziv okruga Matični naziv (grč. / tur.) Sedište Amohostos Αμμόχωστος / Gazimağusa Amohostos Kerineja Κερύνεια / Girne Kerineja Larnaka Λάρνακα / Larnaka Larnaka Limasol Λεμεσός / Leymosun Limasol Nikozija Λευκωσία / Lefkoşa Nikozija Pafos Πάφος /Baf Pafos Politika[uredi] Glavni članak: Politika Kipra Nikozija - glavni grad Kipra Glavni politički problem ostrva je podela na grčki i turski deo. U tridesetak godina koliko je prošlo od podele pa do danas nije učinjen bukvalno ni jedan korak ka ponovnom ujedinjenju, mada je u interesu i jednih i drugih ujedinjenje - Grci bi mogli da se vrate na zemlju sa koje su izbegli, a Turci bi izašli iz izolacije. Turci su na ostrvu pod neprekidnom kontrolom turske armije, tako da je njihov politički angažman ograničen. U više navrata je dolazilo do pokušaja pregovora koji su propali jer ni jedna pregovaračka strana nije nimalo odstupila od svojih prvobitnih zahteva. Turska strana zastupa tezu o konfederalnoj zajednici država, dok grčka strana teži unitarizmu. Najozbiljniji pokušaj za ujedinjenje bio je 2004, a inicirao ga je generalni sekretar UN-a Kofi Anan. Ako bi se prihvatio taj plan celo ostrvo bi ušlo u EU, ako ne, samo južni, odnosno grčki. Grčki političari su procenili da ovaj sporazum više odgovara turskoj strani, pa su ga odbacili iz sledećih razloga: plan nije omogućavao povratak svih grčkih izbeglica, kao ni vraćanje svog zemljišta koje im je pre pripadalo, Turci bi dobili previše mesta u organima vlasti i plan takođe nije uključivao uklanjanje britanskih baza sa ostrva. Iz tih razloga, na referendumu na grčkom delu ostrva 75% građana je odbilo sporazum. Iako je plan prihvatilo 64% građana Severnog Kipra, on nije prošao, tako da je nastao pravi paradoks - u EU je praktično ušao samo južni deo, iako službeno Turska Republika Severnog Kipra predstavlja deo Kiparske Republike pa samim tim je deo EU. Velika prepreka ujedinjenju ostrva je stalna prisutnost 50.000 turskih vojnika. Kiparska Republika[uredi] Ambasada Kipra u Vašingtonu Službena površina Kiparske Republike koja stoji u svim svetskim podacima je u stvari površina ostrva koja iznosi 9.251 km². No, stvarna površina kojom raspolaže ova republika je dosta manja. Kada se oduzme površina Turske Republike Severni Kipar, ovoj republici ostaje 5.896 km². Površina britanskih baza im oduzima još 154 km² ili 2% teritorije, a ako se izuzme i površina UN-ove „tampon zone“, dođe se do podatka da Kiparska Republika raspolaže teritorijom od oko 5.500 km² ili nešto više od polovine teritorije ostrva. Ova prvobitna površina se piše zato što je Turska Republika Severni Kipar nepriznata i zvanično je sastavni deo Kiparske Republike. Kiparska Republika raspolaže većim delom ostrva, i to na zapadu, jugu, većim delom centralne oblasti, te nešto manje na jugoistoku. Taj deo na jugoistoku je odvojen od matične teritorije britanskom vojnom bazom Dekelija, te se može smatrati enklavom. Unutar ove baze postoje i dva sela koja se takođe smatraju enklavama. To su sela Ksilotimvu i Ormidija. Međutim granice sa britanskim vojnim bazama nisu toliko izražene kao sa turskim delom ostrva. Dan nezavisnosti slavi se 1. oktobra. Kiparska Republika je stekla nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva 16. avgusta 1960. godine, kada su je priznale sve svetske države osim Turske, koja je nije priznala ni do danas. Zbog već navedenih razloga, ona nema suverenitet nad svom svojom teritorijom od 1974. godine. Zastava Kiparske Republike je jedina zastava suverene države na svetu na kojoj se nalazi oblik ostrva na geografskoj karti. Taj oblik se nalazi u centru zastave i obojen je bakarnom bojom, jer je bakar simbol Kipra, a ostrvo je dobilo ime po njemu. Ispod oblika ostrva, nalaze se dve ukrštene maslinove grančice koje predstavljaju jedinstvo i mir između Grka i Turaka. Podloga je bela. Zastava je usvojena odmah nakon dobijanja nezavisnosti, a osmislio ju je tadašnji potpredsednik dr. Fazil Kučuk, a prihvatio predsednik Makarios. Uz zastave Irske, Indije (sve tri imaju iste boje: narandžastu, belu i zelenu) i Bosne i Hercegovine, predstavlja tzv. „mirovne zastave“. Himna Kiparske Republike je „Ύμνος εις την Ελευθερίαν - Ymnos is tin Elefterian“. Ovo u prevodu sa grčkog glasi „Himna slobodi“. Zanimljivo je to da su himna Kiparske Republike i himna Republike Grčke u stvari jedna te ista himna. Dakle, kad igaju reprezentacije ove dve zemlje u bilo čemu, dovoljno je da se himna intonira samo jedanput. Valuta pre uvođenja evra u 2008. godini bio je Kiparska Funta (CYP): EUR 1 = CYP 0.585274, CYP 1 ≈ 1.71 evra. Vlada Kiparske Republike se sastoji od Predsednika i potpredsednika, te Parlamenta koji broji 59 članova, 56 iz reda Grka i 3 iz reda manjina. Sudska vlast ima 13 članova. Sadašnji predsednik Kipra je Dimitris Hristofijas koji je izabran na izborima 2008. godine. Vojska Kiparske Republike se sastoji od oko 6.500 vojnika, sa 8,33 vojnika po 1.000 stanovnika jedna je od solidnije militarizovanih država. Treba napomenuti da Kipar iako je članica EU, nije članica NATO-a. Službeni jezik je grčki. Pored grčkog dosta se koristi i engleski kog govori oko 90% domaće populacije zato što je Kipar bio britanska kolonija praktično oko 80 godina. BDP po glavi stanovnika iznosi 19.633 američkih dolara, što Kiparsku Republiku svrstava među razvijenije zemlje sveta, tačnije na 36. mesto, zajedno sa Slovenijom, Južnom Korejom i Maltom, koje imaju sličan BDP. A otkad je članica EU, Kipar se ubraja među razvijene zemlje sveta (ne među zemlje u razvoju, kao do tada). Kiparska Republika je članica mnogih svetskih i evropskih organizacija, a između ostalih izdvaja se članstvo u EU i Komonveltu. Turska Republika Severni Kipar[uredi] Glavni članak: Turska Republika Severni Kipar Turska Republika Severni Kipar zauzima sever, te veći deo istoka ostrva. Površina koju zauzima iznosi 3.355 km² ili nešto oko 37% celokupne površine ostrva. No, zbog UN-ove neutralne zone ta površina je nešto manja. Kao i južni tako i Severni Kipar ima jednu svoju eksklavu, istina mnogo manju, ali mnogo više izolovanu nego što je to slučaj kod južnjaka. To je selo Erenkoj (Kokina), koje leži u Morfu zalivu i od matične teritorije odvojeno je sa oko 5-10 km grčke plaže. Glavni grad je službeno Nikozija, ali vrlo često i Kirenija vrši tu ulogu. Ovu državu, osim od Turske, niko drugi u svetu ne priznaje. Zanimljivo je i to da je Autonomna Republika Nahičevan, koja je pod suverenitetom Azerbejdžana, takođe priznala ovu republiku, dok sam Azerbejdžan nije. Inače, Severni Kipar ima međunarodni embargo u svakom pogledu: političkom, ekonomskom, trgovinskom, saobraćajnom, vojnom, sportskom, kulturnom i dr. Ovo je uslovljeno time što se on smatra okupatorom i argresorom na Republiku Kipar, te se smatra njenim delom. Tako Severni Kipar uveliko zavisi od Republike Turske, bez koje praktično ne bi opstao. Sve svoje spoljne poslove mora izvršavati preko nje. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, ova izolacija polako počinje popuštati, te ova republika sve više počinje da samostalno deluje, iako to još nije ni blizu pravih samostalnih zemalja. Podloga zastave TRSK je bela. Na podlozi se nalaze dve vodoravne crvene pruge, koje su odvojene od gornjeg, odnosno donjeg ruba. Između ovih pruga se nalazi crveni polumesec i zvezda, simbol islama, koji je službeno državna religija, iako se TRSK deklariše kao sekularna država. Himna nosi naziv „Istiklal Marš“. Valuta je Nova turska lira, koja je zamenila staru tursku liru 1. januara 2005. godine. Sadašnji predsednik je Mehmet Ali Talat. Pored njega vladu čini premijer Ferdi Sabit Sojer, te parlament od 50 članova, u kom većinu ima Turska Republikanska Stranka. Izbori su svakih 5 godina, a sadašnji predsednik je prošle godine na izborima pobedio Raufa Denktaša koji je bio predsednik od samoproglašavanja nezavisnosti 1983. godine. Vojska TRSK je u stvari vojska Republike Turske, koja se nalazi na ostrvu od 1974. do danas. Broji oko 30.000 vojnika, koji čuvaju suverenitet ove samoproglašene republike. Jedan od osnovnih zahteva kiparskih Grka je da se ova vojska povuče, međutim to Turci ne žele. Službeni jezik je turski. Grčki ovde baš i nije poželjno čuti, a naravno isto se odnosi i na Turski jezik sa druge strane granice. BDP po glavi stanovnika iznosi 8.095 američkih dolara. To jeste manje od polovine BDP-a grčkog Kipra, ali kada se uzme u obzir da je ovo zemlja u izolaciji, te da gotovo skroz zavisi od Turske, ovo je više nego solidna cifra. Ovo je veći BDP po glavi stanovnika, čak i od BDP-a same Turske. Ipak, ova nelogičnost u pogledu BDP-a TRSK i BDP-a njenog zaštitnika i finansijera, dobija smisao kada se zna da Severni Kipar ima stanovnika kao prosečno naselje Istanbula, te da Turci iz svog državnog budžeta izdvajaju dobar deo novca za svoje sunarodnike sa Kipra. Ujedinjeno Kraljevstvo[uredi] Glavni članak: Akrotiri i Dekelija Dakle, nakon odlaska kolonijalne vlasti Ujedinjenog Kraljevstva sa Kipra, oni su ovde ostavili svoje dve vojne baze koje egzistiraju i do danas i važne su strateške pozicije ove države, zbog blizine Bliskog istoka. Površina ovih baza je 154 km² ili nešto manje od 2% ostrva. Na ovoj teritoriji živi oko 15.000 ljudi: oko 8.000 njih su britanski vojnici i njihove porodice, dok su ostalih 7.000 domaći Grci koji ili rade u ovim bazama ili ovde imaju svoje posede kojih se nisu hteli odreći. Baza Dekelija je nešto veća i nalazi se na jugoistočnom delu ostrva i osim grada Dekelije ovde se nalazi i selo Ajos Nikolaos. Ova baza graniči i sa Severnim Kiprom, a delove Republike Kipar odvaja od matičnog dela teritorije, te južnim kipranima, odnosno Grcima i nije baš drago što postoje ove baze, pogotovo ova, Dekelija. Druga baza je Akrotiri i nalazi se na samom jugu ostrva, tačnije zauzima istoimeno poluostrvo. Ovde se nalazi i najjužnija tačka ostrva, rt Gata. Pored Akrotirija na teritoriji baze nalazi se i gradić Episkopi. Svi zakoni na ovoj teritoriji su isti kao i u Britaniji, te se ovi delovi ostrva zvanično i tretiraju kao deo Ujedinjenog Kraljevstva. Zelena linija/UN[uredi] Zelena linija u Nikoziji 1974. godine je uspostavljena linija razgraničenja, čime je ostrvo podeljen na grčki i turski deo, a ta linija je nazvana „zelena linija“ po boji flomastera kojim su je ucrtali na karti UN-ovi mirovni pregovarači. Oko ove linije je uspostavljena neutralna zona pod kontrolom UN. Ona prolazi i kroz glavni grad Nikoziju i različite je širine na pojedinim svojim delovima, od stotinjak metara baš u Nikoziji, do 5-10 km u nekim drugim delovima ostrva. Njena površina se ne može tačno izraziti, jer to je ipak „tampon“ zona koja nema čvrste granice, a i ona iz godine u godinu postaje sve labavije određena. Ipak, otprilike se može reći da zauzima sličnu površinu kao i britanske baze, znači negdje oko 1,8%. Ova zona ima tri svoja segmenta. Prvi je najmanji i nalazi se oko turske eksklave Kokina (Erenkoj). Drugi, ubedljivo najveći segment, proteže se kroz centralni deo ostrva, između ostalog i kroz Nikoziju, od Morfu zaliva na zapadu, do baze Dekelija na istoku. Mnogi objekti, gradići i sela koji su se sticajem okolnosti našli u ovoj zoni, stavljeni su van funkcije, odnosno raseljeni su, tako da u ovoj zoni ne živi gotovo niko osim UN-ovih vojnika, koji ovde čuvaju mir. Najznačajniji objekat koji je ostao u ovoj zoni je svakako aerodrom u Nikoziji, koji je iz tog razloga od 1974. godine van funkcije, pa su južnjaci izgradili aerodrom u Larnaki, a severnjaci nešto malo izvan Nikozije. Pravo čudo i izuzetak predstavlja malo mesto od oko 3.000 stanovnika, po imenu Pila, koje se nalazi u ovoj zoni nedaleko od baze Dekelija. To je, naime, jedino mesto na ostrvu, a verovatno i u svetu, gde Turci i Grci žive zajedno. I konačno, treći segment „tampon“ zone je dosta kraći i ide od baze Dekelija, tačnije mesta Ajos Nikolaos, do zaliva Famagusta. Bitno je reći i to da su kroz „zelenu liniju“ do danas otvorena 4 punkta kroz koje se može doći iz jednog dela ostrva u drugi. Najvažniji takav punkt se nalazi u Nikoziji, pored Ledra palate. Stanovništvo[uredi] Glavni članak: Demografija Kipra Demografija Kipra Vezano za stanovništvo, treba napomenuti da većina podataka (uglavnom brojčanih) važe za celokupno ostrvo. Prema podacima iz 2005. godine, Kipar ima 780.133 stanovnika. Gustina naseljenosti ostrva iznosi negde oko 84 st/km², što Kipar svrstava u zemlje sa srednjom gustinom stanovništva. Kao ni u većini država, stanovništvo nije ravnomerno raspoređeno. Najgušće je naseljen priobalni sektor oko većih gradova, pre svega Limasola i Larnake i prostor centralne nizije Mesaorije pogotovo u neposrednom okruženju glavnog grada Nikozije. Najslabije je naseljen unutrašnji planinski deo. Međutim, ni ovi prostori nisu nešto ekstremno naseljeni, odnosno nenaseljeni, pa tako najveća naseljenost ne prelazi 200 st/km², a najmanja je negde u granici između 20 i 40 st/km². Iz činjenice da 18% stanovništva (Turaka) živi na 37% prostora, da se zaključiti da je severni Kipar ređe naseljen od južnog. Etnička struktura stanovništva je sledeća: 77% Grci, 18% Turci i 5% ostale etničke grupe.[6] Gotovo svi, i Turci i Grci, žive na svom delu ostrva, uz slučajne izuzetke. Tako 0,5% Grka živi u Severnom Kipru i to na poluostrvu Karpas. Treba reći da 40% ovog naroda je izbeglica u svojoj državi. Sa druge strane 1,3% Turaka živi u južnom delu i njih je mnogo manje izbeglica. Što se tiče ostalih, ovde ima mnogo manjinskih naroda, a ovaj podatak od 4% nije do kraja relevantan, jer njihov broj iz godine u godinu raste, a ima i dosta neprijavljenih ljudi, kao i onih koji su ovde na privremenom radu ili nešto dužem (ili kraćem, svejedno) turističkom odmoru. Dve „autohtone“ manjine koje žive ovde duže vreme jesu Jermeni i maroniti, dok u novije vreme Kipar su naselile i druge etničke grupe, poput Engleza, Nemaca, Rusa, Jevreja, Srba i dr. Ipak ogromna većina ovih stanovnika živi u Republici Kipar, a izuzetak je jedino jedan broj maronita i Kurdi koji žive u TRSK. Religijska struktura se gotovo poklapa sa etničkom. Dakle, Grci su pravoslavci, a Turci sunitski muslimani, uz jedan manji broj ateista u oba naroda. Ostatak su jermenski pravoslavci, maronitski hrišćani, rimokatolici, protestanti, Jevreji i ostali pravoslavci. Slična je situacija i sa jezičkom strukturom. Grci govore grčki, a Turci turski jezik. Ove manjine koriste u svojim zajednicama svoje jezike, a oko 90% stanovništva govori i engleski jezik. Vezano za stepen urbanizacije treba reći da 69% stanovništva živi u gradovima, a ostatak je ruralno stanovništvo. Polno-starosna struktura pokazuje sledeće: broj muškaraca i žena je otprilike podjednak, a udeo mladog stanovništva je 22%, zrelog 67%, te starog 11%. Starosno-polna piramida ima relativno pravilan oblik, međutim smatra se da će u narednih 50 godina ona postepeno gubiti svoju pravilnost, jer će se broj starog i zrelog stanovništva povećavati, dok će se broj mladog smanjivati. Prosečan životni vek je 76 godina za muškarce i 81 godina za žene. Nepismenost na Kipru iznosi oko 2% (0,8% muškarci i 3,1% žene). Na Kipru osnovno obrazovanje traje 6 godina, srednje još toliko, a oba su obavezna. U južnom delu ostrva postoji nekoliko univerziteta, dok učenici iz Severnog Kipra moraju ići u Republiku Tursku ako se žele dalje školovati. Privreda[uredi] Glavni članak: Privreda Kipra Prije početka, treba napomenuti da međunarodne organizacije ne priznaju Tursku Republiku Severni Kipar, pa većina sledećih podataka važi za celi Kipar. Kipar je u poslednjih 15-tak godina doživio brz ekonomski rast. Osnovni razlozi za to su: relativno bogatstvo privrednim sirovinama potrebnim za razvoj ekonomije (koje je ipak imalo više značaja u prošlosti nego danas), pre svega rudama i šumom, zatim plodno zemljište, povoljan geografski položaj, povoljni klimatski uslovi, te jeftina imigrantska snaga. Mislim da ove faktore za razvoj privrede nije potrebno dodatno objašnjavati. Naravno, postoje i neki negativni činioci po privredu, koji su uglavnom društveno-političkog karaktera. Tu se podrazumeva nedavna istorija ostrva što za posledicu ima podelu ostrva. Vrlo verovatna činjenica je ta da bi Kipar beležio još veći privredni napredak kada ne bi bilo ove podele. Inače i pre famozne 1974. godine Kipar je imao dosta dobar ekonomski razvoj sa tendencijom daljeg napredovanja. No, turskom invazijom te godine i podelom ostrva, ekonomska situacija se drastično mijenja, a BDP opada za jednu trećinu, a otprilike i trećina ljudi na ostrvu tada biva nezaposlena. Od tada se grčki i turski deo počinju posebno razvijati. Republika Kipar se brzo oporavlja, pre svega zbog pomoći Velike Britanije, a najbolji pokazatelj je i to što se u sledećih 7 godina nezaposlenost smanjila za 90%. Celokupni tercijarni sektor predvođen turizmom, koji je i osnova ekonomskog razvoja ostrva, doživljava puni zamah, posebno u 90-im godinama, kada se dešava „eksplozija“ u ovoj oblasti, što je nastavljeno i u ovoj deceniji. Pored tercijarnog, takođe su i primarni i sekundarni sektor privrednih delatnosti doživeli brz oporavak (istina sekundarni nešto manje nego što se očekivalo). Ulazak u EU je još više učvrstio dobro ekonomsko stanje i dao temelje za još mnogo veći ekonomski rast. Sa druge strane Severni Kipar je bio u težoj poziciji za oporavak, jer su između ostalih sankcija, dobili i onu ekonomsku. Ali, ipak uz veliku pomoć Republike Turske i oni uspevaju da dignu svoju ekonomiju i stave je na jedan solidan nivo, koji jeste istina dosta niži nego kod južnjaka, ali za jednu zemlju u izolaciji je više nego fantastičan. Istina je da Severni Kipar bez Turske, ne bi mogao opstati u bilo kakvom pogledu, a najmanje ekonomskom. Sva ekonomija ovde je zasnovana na turskoj pomoći i ulaganju, a svaku vezu sa svetom TRSK održava upravo preko Turske. Najklasičniji primer toga je izvoz proizvoda, koji se vrši isključivo preko Turske, da o ostalim primerima i ne govorimo. U BDP-u Kipra primarni sektor učestvuje sa 4,6%, sekundarni sa 19,9%, a razumljivo tercijarni najviše sa 75,5%. Slični su i procenti zaposlenosti stanovništva po sektorima: 4,9% primarni, 24% sekundarni i 71,1% tercijarni. Pretpostavka je da je situacija nakon ulaska u EU povoljnija. Ovako, ukupna vrednost izvoza R. Kipar je 1,3 milijarde američkih dolara, a TRSK 63 miliona američkih dolara. Ali vrednosti uvoza su sledeće: za R. Kipar 3,9 milijardi, a za TRSK 301 milion. Ovde se vidi da i jedan i drugi deo ostrva imaju trgovinski deficit. Ali, oni ovaj neostatak i više nego kompenziraju velikom zaradom od turizma, a S. Kipar i novčanom pomoći od Turske. Glavni trgovinski partneri Kipra su: V. Britanija, Grčka, Italija, SAD, Rusija, Nemačka, Turska, Sirija, Liban itd. Podaci se odnose na oba dela ostrva. Poljoprivreda[uredi] Poljoprivreda zapošljava 5% aktivnog stanovništva i ostvaruje otprilike isti procenat učešća u BDP-u ostrva. Poljoprivreda se veže uglavnom da centralnu oblast plodne Mesaorije. Grane koje dominiraju su ratarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, te nešto manje stočarstvo. Pod usevima je 8% obradivog zemljišta. U ratarstvu dominira uzgoj krompira (kog i izvoze), te paradajza, kupusa, pšenice, kukuruza, ječma, pamuka, lana i duvana. Duvan je posebno važan jer u izvozu učestvuje sa 7%. Voćarstvo i vinogradarstvo su takođe vrlo značajni, a u izvozu učestvuju sa 25%. Tu se podrazumeva uzgoj limuna, agruma, smokvi, lubenica, jabuka, vinove loze i dr. Od vinove loze se dobija poznato kiparsko vino, koje je jako važan izvozni proizvod, i grožđice. Stočarstvo je slabije razvijeno, a veže se uglavnom za planinska područja. Dominira govedarstvo, peradarstvo i svinjogojstvo. Ribarstvo je skoncetrisano u priobalju ostrva i dosta je razvijenije od stočarstva. Za šumarstvo treba reći da je u problemima zbog neplanske seče. Ostrvo je inače prirodno bogat šumom, ali veliki deo tog bogatstva je posečen. Ipak, kiparske vlasti su sprovele niz zakona i reformi u vezi ovog pitanja, pa se očekuje poboljšanje situacije u budućnosti. Industrija i rudarstvo[uredi] Rudarstvo danas ima manji značaj nego što je imalo kroz istoriju. Kipar je bio jedno od najvećih nalazišta bakra u poznatom svetu u antičko doba, pa je i dobio ime po bakru. Danas zaliha bakra skoro da i nema, a značajnija rudna bogatstva predstavljaju azbest i hrom. U industriji najveći broj radnika je zaposlen u prehrambenoj industriji, te nešto malo manje u tekstilnoj. U zadnje vreme je postala značajna i petrohemijska industrija, koja se zasniva na uvozu nafte. U Larnaki se nalazi značajna rafinerija nafte. Nafta je najznačajniji uvozni proizvod, jer je Kipar nema nikako, iako se nalazi na Bliskom istoku. Hemijska industrija se bavi proizvodnjom đubriva koja su vrlo bitna za ovdašnju poljoprivredu. Metalna i mašinska industrija su tek u razvoju i uveliko zavise od uvoza. Da se vratim malo prehrambenoj i tekstilnoj industriji, kao najvažnijim granama ovog sektora. Prehrambena industrija vrši preradu poljoprivrednih proizvoda. Tu su najvažnije razne vrste voća i agruma, zatim već spomenuto vino, pa onda mlečna i mesna industrija, a u Nikoziji se nalazi i velika fabrika duvana. Tekstilna industrija zajedno sa industrijom kože i obuće učestvuje u izvozu sa 35%. Uglavnom se prerađuju sopstvene sirovine, poput pamuka i svile. Ova industrija je više razvijena u TRSK, posebno čipkarstvo, koje je ovde izuzetno kvalitetno. Turizam[uredi] Kipar ubedljivo najviše koristi ima od tercijarnog sektora, a to se pre svega odnosi na turizam, od kog u principu i zavisi celo ostrvo. Kipar ima sve predispozicije za razvoj turizma, što je vrlo dobro i iskorišćeno. Kipar ima godišnju turističku posetu nešto manju od 2,5 miliona, a zarada čini oko 3 četvrtine budžeta države. Osnovu turizma čini kupališni turizam, baziran na prelepim i raznolikim obalama i plažama, od strmih do ravnih i prostranih, od šljunkovitih do peskovitih. Plaže Pafosa, Limasola, Aje Nape, Morfua i dr. spadaju među najlepše plaže Mediterana, pa možda čak i sveta. U prilog razvoja ovog turizma ide i to što Kipar ima otprilike 340 sunčanih dana godišnje. Osim kupališnog razvijen je i kulturno-istorijski turizam. Na ostrvu se nalazi nekoliko antičkih gradova od kojih su najpoznatija tri: Salamis, Kurion i Amatus. Takođe i u većim gradovima postoje mnoge stare građevine interesantne za turiste, poput Kolosi dvorca u Limasolu, tvrđave Pafos, Selimije džamije u Nikoziji itd. Mnogi od ovih objekata su pod zaštitom UNESKO-a, uključujući tu i 9 pravoslavnih manastira i crkvi. U unutrašnjosti Kipra postoje brojna, kako grčka tako i turska sela, u kojima se život odvija na prilično tradicionalan način, pa je Kipar pogodan i za seoski turizam. Takođe, postoji i mogućnost i razvitka planinskog, zimskog i skijališnog turizma na Trodosu, ali taj oblik turizma je daleko iza ovih ostalih. Saobraćaj[uredi] Glavni članak: Saobraćaj Kipra Vezano za putni saobraćaj, možemo reći da Kipar ima oko 13.000 km puteva od čega je oko 7.000 km asfaltirano. Treba napomenuti da je ovaj saobraćaj mnogo razvijeniji na južnom nego na severnom delu ostrva. Na Kipru ne postoji železnički saobraćaj. Vadušni saobraćaj je dosta razvijen. Glavni aerodrom se nalazi u Larnaki, a veoma značajan, pogotovo za dolazak turista, je i aerodrom u Pafosu. Severni Kipar ima aerodrom Erkan nedaleko od Nikozije, ali zbog međunarodne izolacije, odavde se može leteti samo za Tursku i Azerbejdžan. Istina, u zadnje vreme sankcije popuštaju, pa se ponekad avioni sa ovog aerodroma zapute i u neke zapadne zemlje, na primer Veliku Britaniju. Na Kipru postoji još nekoliko manjih aerodroma i heliodroma, koji ne služe za međunarodni saobraćaj. Pomorski saobraćaj je vrlo razvijen. Glavne luke Limasol i Larnaka su vrlo prometne. Severni Kipar ima dve luke: Famagusta i Kirenija, ali brodovi ovamo dolaze samo iz Turske zbog već opisanih razloga. Kultura[uredi] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Sport[uredi] Kipar je prvi put učestvovao na Zimskim olimpijskim igrama 1980. u Lejk Plesidu. Posle nije propustio nijedne igre. Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012, jedriličar Pavlos Kontides osvojio je srebrnu medalju, prvu olimpijsku medalju za Kipar.[7] Fudbalska reprezentacija Kipra utakmice kao domaćin igra na stadionu Antonis Papadopulos u Larnaki. Kiparski nacionalni fudbalski tim se nikada nije kvalifikovao na završni turnir Svetskog prvenstva ili Evropskog prvenstva. Markos Bagdatis je najuspešniji kiparski profesionalni teniser. Najveći uspesi u karijeri su mu dostizanje 8. mesta na ATP listi, osvajanje četiri turnira i dostizanje finala Otvorenog prvenstva Australije 2006. godine. tags: narodno stvaralaštvo seoske kuće seoska arhitektura antologija kuća ranko radovic aleksandar deroko srednjovekovna arhitektura stare kuće brvnare kolibe ... ruralne rurano rural houses mostovi grčka turska

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslov: MODERN BELGRADE ARCHITECTURE MODERNA ARHITEKTURA BEOGRADA tekst na engleskom jeziku Autor: Mihajlo Mitrović Izdavač: Jugoslavija Belgrade Godina izdanja: 1975 Broj strana: 136 Povez: Meki Opis i stanje: Ilustrovana Mihajlo Mitrović (Čačak, 1. septembar 1922 — Beograd, 20. decembar 2018) bio je srpski arhitekta i univerzitetski profesor.[1] Biografija Odmaralište na Tari Diplomirao je 1948. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je stipendista Ujedinjenih nacija u Francuskoj i Danskoj 1950. U Urbanističkom zavodu Srbije, kao glavni projektant,[2] uradio je generalne urbanističke planove za Zaječar, Trstenik, Pirot, Niš, Banju Koviljaču, Lazarevac, Vrnjačku Banju.[3] Bio je direktor „Projektbiroa“ (1961-81). Godine 1980. izabran za redovnog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Projektovao je i jednu zgradu u Parizu. Jedan od najpoznatijih srpskih arhitekata u svetu. U njegova najznačajnija dela spadaju: odmaralište „Narcis“ na Zlatiboru, stacionar OUN u Banji Koviljači, hotel „Putnik“, Geneksove kule (Zapadna kapija),[3] hram Sv. Vasilija Ostroškog u Beogradu;[3] Vrnjački ciklus: topla voda Snežnik, Slatina, Rimski izvor, Jezero; veći broj stambenih zgrada po Srbiji... Izlagao je samostalno u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i Salonu MSU u Varšavi, zatim u Vroclavu, te na kolektivnim izložbama u Milanu, Njujorku, Rabatu, Gracu. Bavio se arhitektonskom publicistikom i kritikom. U zagrebačkom „Oku“ imao je svoju kolumnu (1983—89), pisao je za NIN od 1974. do 1983. godine. U „Politici“ je neprekidno pisao kolumnu o arhitekturi 42 godine. Autor je knjiga „Novija arhitektura Beograda“, „Sve je arhitektura“ i „Na kraju veka“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, lista „Borba“, Salona arhitekture, Velike nagrade za arhitekturu SAS, Sedmojulske nagrade za životno delo. Bio je generalni sekretar Saveza arhitekata Jugoslavije, predsednik Saveza arhitekata Srbije. Za počasnog doktora Beogradskog univerziteta promovisan 1999. Za predsednika Akademije arhitekture izabran je 1999. godine. Biran je za počasnog člana Ruske akademije arhitekture.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Mitrović (Čačak, 1. septembar 1922 — Beograd, 20. decembar 2018) bio je srpski arhitekta i univerzitetski profesor.[1] Biografija Odmaralište na Tari Diplomirao je 1948. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je stipendista Ujedinjenih nacija u Francuskoj i Danskoj 1950. U Urbanističkom zavodu Srbije, kao glavni projektant,[2] uradio je generalne urbanističke planove za Zaječar, Trstenik, Pirot, Niš, Banju Koviljaču, Lazarevac, Vrnjačku Banju.[3] Bio je direktor „Projektbiroa“ (1961-81). Godine 1980. izabran za redovnog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Projektovao je i jednu zgradu u Parizu. Jedan od najpoznatijih srpskih arhitekata u svetu. U njegova najznačajnija dela spadaju: odmaralište „Narcis“ na Zlatiboru, stacionar OUN u Banji Koviljači, hotel „Putnik“, Geneksove kule (Zapadna kapija),[3] hram Sv. Vasilija Ostroškog u Beogradu;[3] Vrnjački ciklus: topla voda Snežnik, Slatina, Rimski izvor, Jezero; veći broj stambenih zgrada po Srbiji... Izlagao je samostalno u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i Salonu MSU u Varšavi, zatim u Vroclavu, te na kolektivnim izložbama u Milanu, Njujorku, Rabatu, Gracu. Bavio se arhitektonskom publicistikom i kritikom. U zagrebačkom „Oku“ imao je svoju kolumnu (1983—89), pisao je za NIN od 1974. do 1983. godine. U „Politici“ je neprekidno pisao kolumnu o arhitekturi 42 godine. Autor je knjiga „Novija arhitektura Beograda“, „Sve je arhitektura“ i „Na kraju veka“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, lista „Borba“, Salona arhitekture, Velike nagrade za arhitekturu SAS, Sedmojulske nagrade za životno delo. Bio je generalni sekretar Saveza arhitekata Jugoslavije, predsednik Saveza arhitekata Srbije. Za počasnog doktora Beogradskog univerziteta promovisan 1999. Za predsednika Akademije arhitekture izabran je 1999. godine. Biran je za počasnog člana Ruske akademije arhitekture.

Novi Sad 2013. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, veliki format (30 cm), 179 strana. Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: ARHEOLOGIJA Ana-Marija Antić: Zaštitna arheološka istraživanjana trasi gasovoda Banatski Dvor — Gospođinci horizont starijeg neolita ARHITEKTURA Valentina Brdar: O zgradama Gradske bolnice u Novom Sadu (1909—1912) Vesna Majstorović: Palata Lazara Dunđerskog i pivarski kompleks u Zrenjaninu Bojan Kojičić, Dragana Šijak, Igor Kovač: Dvorac Lasla Karačonjija u Novom Miloševu Vesna Karavida: Zgrada podružnice Prve hrvatske štedionice u Zrenjaninu Branislav Milić: Stare ustave i brodske prevodnice na Begejskom kanalu ETNOLOGIJA Maria Silađi: Nova Crnja — ambijentalna vrednost strukture naselja Danka Višekruna i Milutin Grozdanić: Čardaci u prošlosti novosadskih baštovana KONZERVACIJA I RESTAURACIJA Miroslav Zakić: Konzervatorsko-restauratorski radovi na ikonostasu srpskog pravoslavnog hrama Svetog Ilije u Zadru i problem više bojenih slojeva na ikonama Mihajla Sperance Olivera Brdarić: Konzervacija i restauracija ikona Sveti Nikola i Sveti Prokopije rad Stevana Aleksića iz kapele Paunović u Vukovaru Sava Stražmešterov: Rekonstrukcija i prezentacija ikonostasa mitropolita Simeona (1635) uklonjenog iz katolikona glavne crkve manastira Hilandara u 18. veku Daniela Korolija Crkvenjakov: Studija tehnike i konzervacija čudotvorne Bogorodičine ikone iz Saborne crkve u Sremskim Karlovcima Ivana delić Nikolić, Olivera Vušović, dr Zagorka Radojević: Laboratorijska ispitivanja i istorijska baština — primer manastira Dombo ISTORIJA UMETNOSTI Ljiljana Lazić: Radovan Ćesarov (1900—1977) Prilog poznavanju novosadskog umetničkog zanatstva u 20. veku SEĆANjA David Gaon (1948-2006) / Donka Stančić Vojislav Matić (1935-2011) / Pavle Stanojević Milan Mića Ulić (1935-2012) / Pavle Stanojević Slobodan Jovanović (1937—2011): Odlazak hroničara vojvođanske arhitekture / Vladimir Mitrović Olivera Milanović Jović / Branka Kulić Stana Medan (Vlahovići, srez Mostar, 1936 - Novi Sad, 2011) / Svetlana Bakić UPUTSTVO ZA AUTORE

Srpski Rusi: Jedan vek ruske emigracije u Srbiji Pred nama je knjiga koja opisuje i analizira jedan od najvažnijih događaja u istoriji ruskog i srpskog naroda u toku 20. veka: dolazak ruske emigracije u Srbiju, odnosno Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Izbegli Rusi ostavili su upečatljiv trag u prosveti, arhitekturi, zdravstvu, avijaciji, graditeljstvu, duhovnom i društvenom životu u gradovima u kojima su se doselili. Skoro da nema oblasti u kojoj nisu ostvarili značajna postignuća. Oni su dali nemerljiv doprinos preporodu Srbije nakon Prvog svetskog rata i brojnih stradanja. Carski Rusi su tako došli kao melem na ranu razorenom srpskom biću, a sa sobom su poneli knjige, umetničke predmete, važne porodične relikvije i ljubav prema domovini. Cilj ove knjige je da otrgne od zaborava taj jedinstven događaj iz novije ruske i srpske istorije, da ga prikaže sa one ljudske strane, kako su živeli i kakav su trag ostavili na razvoj srpske kulture, države i društva. Pažnja je posvećena sećanju na veliki izbeglički egzodus i jedinstven primer prijateljstva ruskog i srpskog naroda u najtežim trenucima istorije. Štampanje ove publikacije se poklopilo sa stogodišnjicom od završetka dolaska bele emigracije na ove prostore, čime se obeležio ovaj značajan jubilej.

SRPSKI RUSI - JEDAN VEK RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Šifra artikla: 382725 Isbn: 9788682198130 Autor : Drago Delić Izdavač : KLJUČ IZDAVAŠTVO Pred nama je knjiga koja opisuje i analizira jedan od najvažnijih događaja u istoriji ruskog i srpskog naroda u toku 20. veka: dolazak ruske emigracije u Srbiju, odnosno Кraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Izbegli Rusi ostavili su upečatljiv trag u prosveti, arhitekturi, zdravstvu, avijaciji, g... Detaljnije Pred nama je knjiga koja opisuje i analizira jedan od najvažnijih događaja u istoriji ruskog i srpskog naroda u toku 20. veka: dolazak ruske emigracije u Srbiju, odnosno Кraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Izbegli Rusi ostavili su upečatljiv trag u prosveti, arhitekturi, zdravstvu, avijaciji, graditeljstvu, duhovnom i društvenom životu u gradovima u kojima su se doselili. Skoro da nema oblasti u kojoj nisu ostvarili značajna postignuća. Oni su dali nemerljiv doprinos preporodu Srbije nakon Prvog svetskog rata i brojnih stradanja. Carski Rusi su tako došli kao melem na ranu razorenom srpskom biću, a sa sobom su poneli knjige, umetničke predmete, važne porodične relikvije i ljubav prema domovini. Cilj ove knjige je da otrgne od zaborava taj jedinstven događaj iz novije ruske i srpske istorije, da ga prikaže sa one ljudske strane, kako su živeli i kakav su trag ostavili na razvoj srpske kulture, države i društva. Pažnja je posvećena sećanju na veliki izbeglički egzodus i jedinstven primer prijateljstva ruskog i srpskog naroda u najtežim trenucima istorije. Štampanje ove publikacije se poklopilo sa stogodišnjicom od završetka dolaska bele emigracije na ove prostore, čime se obeležio ovaj značajan jubilej. Delićeva monografska studija pod naslovom „Srpski Rusi” pojavljuje se u pravo vreme, obimnog i razumljivog sadržaja, radi današnjeg shvatanja vremena u kojem se nalazimo i koje traje. Ova izuzetno značajna i vredna istorijska studija prožima tako dug, a istomah kratak vremenski prostor ispunjen velikim i, pre svega, ljudskim žrtvama. - Dr Žarko Dimić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Autor Drago Delić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KLJUČ IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2023 Format 16x23 Strana 299 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Crteži i zapisi Brojna su bila interesovanja i preokupacija Ljubiše Đenića, čoveka koji je svojim delovanjem u periodu od početka tridesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka, zaslužio sećanje – ne samo u rodnoj Čajetini i celom zlatiborskom kraju nego je, o čemu svedoči i ova knjiga, ostavio dubok trag u srpskoj kulturi. Interesovao se za etnologiju, etnografiju, istoriju... Preko pet decenija prikupljao je, sređivao i objavljivao narodne umotvorine svog zavičaja. Objavljivao je u 58 listova i časopisa. Svoje višedecenijsko istraživanje rodnog kraja krunisao je Zlatiborskim letopisom koji predstavlja njegovo životno delo. Pa, ipak, posebno mesto u hijerarhiji Đenićevih interesovanja zauzimala je arhitektura zlatiborskih brvnara i prošlost starih kuća i drugih građevina, a posebno mesto u hijerarhiji njegovih preokupacija – rad na crtežima kojima je te brvnare i druge građevine sačuvao od zaborava. Govoreći o svojim likovnom radovima, Đerić je skromno isticao kako u njima ne vidi umetničku, već isključivo dokumentarnu vrednost. Lepota njegovih crteža, međutim, kazuje nam da ta skromnost nije bila opravdana. A čistota jezika njegovih zapisa, iako autor nije pokazivao književne pretenzije, čitaocu pruža nesporan literarni užitak.

Brojnа su bilа interesovаnjа i preokupаcijа LJubiše Đenićа, čovekа koji je svojim delovаnjem u periodu od početkа tridesetih do krаjа osаmdesetih godinа 20. vekа, zаslužio sećаnje – ne sаmo u rodnoj Čаjetini i celom zlаtiborskom krаju nego je, o čemu svedoči i ovа knjigа, ostаvio dubok trаg u srpskoj kulturi. Interesovаo se zа etnologiju, etnogrаfiju, istoriju... Preko pet decenijа prikupljаo je, sređivаo i objаvljivаo nаrodne umotvorine svog zаvičаjа. Objаvljivаo je u 58 listovа i čаsopisа. Svoje višedecenijsko istrаživаnje rodnog krаjа krunisаo je Zlаtiborskim letopisom koji predstаvljа njegovo životno delo. Pа, ipаk, posebno mesto u hijerаrhiji Đenićevih interesovаnjа zаuzimаlа je аrhitekturа zlаtiborskih brvnаrа i prošlost stаrih kućа i drugih grаđevinа, а posebno mesto u hijerаrhiji njegovih preokupаcijа – rаd nа crtežimа kojimа je te brvnаre i druge grаđevine sаčuvаo od zаborаvа. Govoreći o svojim likovnom rаdovimа, Đerić je skromno isticаo kаko u njimа ne vidi umetničku, već isključivo dokumentаrnu vrednost. Lepotа njegovih crtežа, međutim, kаzuje nаm dа tа skromnost nije bilа oprаvdаnа. A čistotа jezikа njegovih zаpisа, iаko аutor nije pokаzivаo književne pretenzije, čitаocu pružа nesporаn literаrni užitаk.

Opis proizvoda Brojna su bila interesovanja i preokupacija Ljubiše Đenića, čoveka koji je svojim delovanjem u periodu od početka tridesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka, zaslužio sećanje – ne samo u rodnoj Čajetini i celom zlatiborskom kraju nego je, o čemu svedoči i ova knjiga, ostavio dubok trag u srpskoj kulturi. Interesovao se za etnologiju, etnografiju, istoriju... Preko pet decenija prikupljao je, sređivao i objavljivao narodne umotvorine svog zavičaja. Objavljivao je u 58 listova i časopisa. Svoje višedecenijsko istraživanje rodnog kraja krunisao je Zlatiborskim letopisom koji predstavlja njegovo životno delo.Pa, ipak, posebno mesto u hijerarhiji Đenićevih interesovanja zauzimala je arhitektura zlatiborskih brvnara i prošlost starih kuća i drugih građevina, a posebno mesto u hijerarhiji njegovih preokupacija – rad na crtežima kojima je te brvnare i druge građevine sačuvao od zaborava.Govoreći o svojim likovnom radovima, Đerić je skromno isticao kako u njima ne vidi umetničku, već isključivo dokumentarnu vrednost. Lepota njegovih crteža, međutim, kazuje nam da ta skromnost nije bila opravdana. A čistota jezika njegovih zapisa, iako autor nije pokazivao književne pretenzije, čitaocu pruža nesporan literarni užitak.

Najznačajniji umetnik renesanse! Njegova dela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture predstavljaju najpoznatija dela svih vremena. Edicija Geniji Umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Ðoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Sjajne knjige edicije Geniji Umetnosti sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama. Naslov: Geniji Umetnosti - Mikelanđelo Izdavač: Knjiga Komerc Strana: 160 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm ISBN: 978-86-7712-315-4

Biserka Ilijašev : KIKINDA VEKOVI PROLAZE - GRAD OSTAJE, Istorijski arhiv Kikinda 2002, tvrdi povez, veliki format, omot, str. 216. 250 godina urbanističkog i graditeljskog razvoja. Kolor ilustrovana monografija. Očuvanost 4. Biserka Ilijašev (rođ. Milićević, 15. mart 1942 — 29. decembar 2020) bila je inženjerka arhitekture, rođena je u selu Grgure, u opštini Blace, 1942. godine. Bila je članica Udruženja urbanista Srbije i Vojvodine, inženjerske komore Srbije i Udruženja arhitekata Kikinde. Završila je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1966. godine. Karijera Radni vek započela je 1966. godine, kao profesor u Srednjoj građevinskoj školi u Kikindi, u okviru tadašnjeg Školskog centra za tehničko obrazovanje. 1977. godine dobija zaposlenje u Projektnom birou (deo građevinske radne organizacije Severni Banat). U periodu 1980 – 1982. godine, bila je direktor Projektnog biroa. 1987. godine imenovana je za sekretara za urbanizam opštine Kikinda i na tom mestu ostaje do 1991. Poslednjih 10 godina radnog veka, do penzionisanja 2001. godine, radila je na poslovima vodećeg urbaniste u Zavodu za urbanizam u Kikindi. Uradila je niz urbanističkih planova ne samo za opštinu Kikinda, nego i za opštine Novi Kneževac, Nova Crnja i Čoka. U centru interesovanja Biserke Ilijašev, kao arhitekte i urbaniste, nalazila se graditeljska baština Kikinde. Posvetila se istraživanju ove oblasti. Kroz bogato urbanističko i arhitektonsko nasleđe Kikinde, Biserka Ilijašev tragala je za mogućnostima razvoja Kikinde u urbanističkom i arhitektonskom smislu. Saznanja dobijena u ovim istraživanjima koristila je u izradi urbanističkih planova i trudila se da Kikinda ostane prepoznatljiv grad. Svojim radom doprinela je očuvanju identiteta i prepoznatljivosti naselja u Banatu na kraju 20. veka.[1] Umrla je 29.12.2020. u Kikindi.[2] Objavljene knjige Biserka Ilijašev autorka je niza knjiga o arhitekturi i urbanizmu Kikinde: SUVAČA U KIKINDI – MLIN RAVNICE, AD Kikindski mlin, Kikinda i Tiski cvet, Novi Sad, 1999. KIKINDA, VEKOVI PROLAZE – GRAD OSTAJE, Istorijski arhiv, Kikinda, 2002. VRATA – KIKINDSKI ARHITEKTONSKI DRAGULj, Istorijski arhiv, Kikinda, 2004. ARHITEKTI MILAN I ĐORĐE TABAKOVIĆ, Garamond, Novo Miloševo, 2007. VILE I PALATE U KIKINDI, Istorijski arhiv, Kikinda, 2010. 20 GODINA ZA JAVNO ZDRAVLjE KIKINDA, monografija, Zavod za javno zdravlje Kikinda, 2013. 50 GODINA URBANIZMA U KIKINDI - grad po meri čoveka, monografija, Narodni muzej Kikinda i Udruženje članova i prijatelja Matice srpske u Kikindi, Kikinda 2015.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! MRTVOUZICE Mentalne zamke staljinizma - Bogdan Bogdanović AUGUST CESAREC Zagreb 1988. Bogdan Bogdanović (20. august 1922 – 18. juni 2010) bio je srpski i jugoslavenski arhitekta, umjetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Politiku je napustio zbog sukoba sa Slobodanom Miloševićem, a koji je opisao u knjizi Zelena kutija. Zbog istog je sukoba otišao u egzil u Beč gdje živio sa suprugom do smrti 2010. godine. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obilježja podignutih u drugoj polovini dvadesetog vijeka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu (Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma), Jasenovcu (Spomenik Cvijet,), Bihać (Spomen – park Garavice sa kenotafima žrtava fašizma), Prilepu (Grupni kenotafi palih boraca otpora), Mostaru (Partizanski spomenik) i Kruševcu (Slobodište, simbolička nekropola)...

Bogdan Bogdanović - GLIB I KRV Beograd : Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2001 (Beograd : `Zagorac`) Fizički opis 223 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Perović, Latinka Zbirka Biblioteka Svedočanstva / Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji ; n° 9 Napomene Tiraž 400 Bogdan Bogdanović: Dnevni i noćni čovek / Latinka Perović: str. 7-15 Bogdan Bogdanović - biografija: str. 220-221 Arhitektonska dela: str. 223 Bibliografija: str. 222. Predmetne odrednice Bogdanović, Bogdan, 1922-2010 – Intervjui sadržaj Latinka Perović - Dnevni i noćni čovek: Bogdan Bogdanović 1. Između `srbijanstva` i kosmopolitizma 2. Disident na četiri ćoška 3. Bogdanov čarobni krug 4. Uzaman im packe i zvezdice 5. Jezičke zamke staljinizma. Pismo Centralnom komitetu SK Srbije 6. Staljinistički postmodernizam 7. Bogdan Bogdanović 8. Đavolu treba odrezati rep 9. Ja sam malo drugačiji Srbin 10. Dnevni i noćni čovjek 11. Da sam četnik ne bih verovao Draškoviću 12. Život okružen lažima 13. Tri frtalja jednog kralja 14. Prokletstvo nedovršenih istorija 15. Hrabrost je kriknuti- ne 16. Imamo privid slobode 17. Kosmički simboli Bogdana Bogdanovića 18. Odisej u carstvu Hada 19. Šešeljeve „zlatne kašike“ 20. Zlokobna srećka 21. Podsticaji uspaljene mašte 22. Izgnanik u Beogradu - Biografija - Bibliografija - Dela Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta, graditelj, umetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu. Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu. K.D.S.4.3.