Moderna arhitektura, kritička istorija Široko prihvaćen pregled istorije arhitekture 20. veka i njenih korena postao je klasika još od prvog izdanja 1980. godine. Kenet Frempton je ovu knjigu preradio i dopunio 1985. godine,a sada ga je ponovo proširio, dovodeći priču do današnjih dana i istražujući područja i sadržaje koji su danas posebno značajni. Potpuno nova poslednja glava usmerena je na četiri zemlje u kojima su pojedinačni talenti i prosvećeni finansijeri tako povezani da grade sveobuhvatnu i ubedljivu arhitektonsu kulturu: Finsku, Francusku i Španiju.

Opis Klasik Vreme, prostor, arhitektura , prvi put objavljen 1941. godine, preveden na veliki broj jezika, a sada, u petom izdanju, Vreme, prostor i arhitektura je knjiga bez premca kada je u pitanju oblikovanje našeg arhitektonskog okruženja. Diskusije vodećih arhitekata – Rajta, Gropijusa, Le Korbizjea, Misa van der Roa, Alta, Utzona, Serta, Tangea i Makia – propraćene su sa preko 500 ilustracija. “Moje interesovanje se uglavnom koncentrisalo na novu tradiciju u arhitekturi koja nastaje, kao i na to da se obelodane njeni odnosi prema drugim delatnostima. Sličnost metoda vidi se u arhitekturi, konstrukciji, slikarstvu, urbanizmu i nauci. Sve brži porast stanovništva, čiji smo svedoci, zahteva u poslednjim decenijama ovog stoleća građevinski volumen kakvog nikad dosad nije bilo. Nerešeno pitanje ostaje: da li razvoj ide u tom pravcu da Zemlju pretvori u jedan jedini globalni grad, ili će pre toga gradovi shvatljivih dimenzija za ljude postati unutrašnja nužnost?” (Iz predgovora, 1964. godine, S.G.) S A D R Ž A J UVOD ARHITEHTURA OKO 1960: NADE I OPASNOSTI Pometnja i dosada Znaci tradicije koja nestaje Izmena strukture grada Univerzalna arhitektura Univerzalna arhitektura i regionalni razvitak Konstrukcija i njeno prostorno delovanje Odnos prema prošlosti Sadašnje stanje arhitekture Volumen u prostoru Plastične tendencije Arhitektura i plastika Problem presvođenja Ponovno oživljenje zida DEO I ISTORIJA KAO DEO ŽIVOTA Istoričar i njegovo doba Zahtev za kontinuitetom Istorija vremena Jednakost metoda Tranzitorni i konstitutivni elementi Arhitektura kao organizam Postupak DEO II ARHITEKTONSKO NASLEĐE Nova prostorna koncepcija: Perspektiva Brunelleschijev Dom za nahočad Kapela Pazzi u Firenci Perspektiva i urbanizam Uslovi porasta gradova Zvezdasti grad Filarete (1400 – 1469) Vigevano: Piazza Ducale (1493 – 1495) Univerzalizam renesansnog čoveka Perspektiva i konsitutivni elementi grada Zid, trg i ulica Bramante i spoljni stepenik Michelangelo i modelisanje spoljnog prostora Šta znači Area Capitolina? Leonardo da Vinci i početak regionalnog planiranja Sikst V (1585 – 1590) i planiranje baroknog Rima Grad u srednjem veku i renesansi Sikst V i njegov pontifikat Glavni plan Socijalni aspekti Pozni barok Valoviti zid i fleksibilna osnova Francesco Borromini, 1599 – 1676. Guarino Guarini, 1624 – 1683. Južna Nemačka: Vierzehnheiligen Organizacija spoljnog prostora Rezidencija i priroda Versailles Trgovi Nizovi trgova Niz trgova u Nansiju Bath: novi razvoj društvenog centra za oporavak Visoko razvijeni urbanizam u 18. veku: Piazza del Popolo Konstitutivni elementi Lansdowne Crescenta, Bath, (1794) DEO III RAZVOJ NOVIH MOGUĆNOSTI Industrijalizacija kao fundamentalan događaj Gvožđe Prve gvozdene konstrukcije u Engleskoj Sunderlandski most Prve gvozdene konstrukcije na kontinentu Od gvozdenog livenog stuba do čeličnog skeleta Gvozdeni liveni stub U susret čeličnom skeletu James Bogardus River Front u St. Louisu Rane skeletne konstrukcije Dizalice Odvajanje zadataka arhitekata i inženjera École Polytechnique: odnos prema nauci i životu Želja za novom arhitekturom Odnos između arhitekture i konstrukcije Henry Labrouste, arhitekt-konstruktor, 1801 – 1875. Biblioteka Sainte-Geneviève u Parizu Bibliothèque Nationale u Parizu, Labrousteovo majstorsko delo Novi zadaci – nova rešenja Tržnice Robne kuće kao posledica industrijalizacije Velike izložbe Londonska Svetska izložba 1851. Pariska Svetska izložba 1867. Pariska izložba 1867. Pariska izložba 1878. Pariska izložba 1889. Čikaška izložba 1893. Propast svetskih izložaba Gustave Eiffel i njegova kula DEO IV ZAHTEV ZA MORALOM U ARHITEKTURI Devedesete godine: Prethodnici moderne arhitekture Henry van der Velde, 1863 – 1957. Brisel, centar savremene umetnosti između 1880. i 1890. Časopis L’Art Moderne (1881) Prilog Victora Horta Berlageova amsterdamska Berza i zahtev za moralom Otto Wagner i bečka škola Uticaj armiranog betona Auguste Perret Tony Garnier DEO V AMERIČKI RAZVOJ Evropa posmatra američku proizvodnju Struktura američke industrije Balonski okvir i industrijalizacija Balloon Frame i izgradnja Zapada Pronalazak balloon framea George Washington Snow, 1797 – 1870. Balloon frame i Windsor-stolica Ravne površine u američkoj arhitekturi Fleksibilna i slobodna osnova Čikaška škola Čikaška arhitektura oko 1880. Stambena zgrada U susret čistim oblicima 251 Leiter Building, 1889. Reliance Building, 1894. Sullivan: robna kuća Carson-Pirie-Scott, 1899 – 1906. Uticaj Svetske izložbe u Čikagu 1893. Frank Lloyd Wright Wright i američki razvoj Krstata i izdužena osnova Ravne površine i struktura Organska arhitektura Kancelarijske zgrade Uticaj Frank Lloyda Wrighta DEO VI KONCEPCIJA PROSTOR – VREME U UMETNOSTI, KONSTRUKCIJI I ARHITEKTURI Nova prostorna koncepcija: Prostor – vreme Da li su nam potrebni umetnici? Ispitivanje prostora: kubizam Umetnička sredstva izražavanja Uobličavanje pokreta: futurizam Slikarstvo danas Konstrukcija i estetika: Ploča i površina Mostovi Roberta Maillarta Pogovor Walter Gropius i nemački razvoj Nemačka u 19. veku Walter Gropius Nemačka posle prvog svetskog rata i Bauhaus Zgrade Bauhausa u Desauu, 1926. Arhitektonski stav Walter Gropius u Americi Značaj evropske emigracije posle 1930. Walter Gropius i Amerika Arhitektonska delatnost Gropius kao učitelj Walter Gropius: 1953 – 1964. Američka ambasada u Atini, 1961. Le Corbusier i arhitektonska sredstva izražavanja Villa Savoie, 1928 – 1930. Konkurs za palatu Društva naroda, 1927. Centrosojuz, Moskva Velike građevine i arhitektonski ciljevi Razvoj Le Corbusiera između 1938. i 1952. St. Dié Unité d’Habitation u Marseju Čandigar Le Corbusierov razvoj između 1953. i 1964. Carpenter Center for visual arts Harvardskog univerziteta Postanak centra Planiranje Zašto nema nikakvih uzora? Le Corbusier i investitori ove epohe Mies van der Rohe i integritet oblika Elementi Mies van der Roheove arhitekture Letnjikovci, 1923. Mies van der Rohe i naselje Weissenhof, Štutgart 1927. Mies van der Rohe gradi Illinois Institute of Technology Stambene kule od 1949. O integritetu oblika Mies van der Rohe 1953 – 1964. Upravna zgrada Bacardi kod Meksiko Sitija, 1961. Galerija 20. veka u Berlinu, 1963. Alvar Aalto: iracionalnost i standard Komplementarnost diferenciranog i primitivnog Finska Finska arhitektura pre 1930. Aaltove prve zgrade Sanatorijum Paimio, 1929 – 1933. Talasasti zid Sunila: Fabrične zgrade i predeo, 1937 – 1939. Kuća Mairea, 1938 – 1939. Organski urbanizam Nameštaj u standardnim oblicima Aaltovo delo između 1953. i 1964. Urbanistička delatnost 1953 – 1964. Saynätsalo Kulturni centri Seinäjoki, 1960. Kulturni centar Helsinkija, 1958. Aalto kao arhitekt Humana strana Jørn Utzon i treća generacija Odnos prema prošlosti Jørn Utzon Horizontalna površina kao suštinski element Pravo na izraz: svodovi opere u Sidneju Uživljavanje u situaciju: pozorište u Cirihu, 1964 Saživljavanje sa anonimnim investitorom Mašta i realizacija Internacionalni kongresi za novo građenje i formiranje današnje arhitekture DEO VII URBANIZAM U DEVETNAESTOM VEKU Rani 19. vek Rue de Rivoli Napoleona I Grad i zelena površina: Trgovi Londona Vrtni trgovi Bloomsburya Razvoj stambene izgradnje u velikim razmerama: Regent’s park Ulica postaje dominantna: transformacija Pariza 1853 – 1868 Pariz u prvoj polovini 19.veka Tri réseauxa Eugène Haussmanna Trgovi, bulevari, vrtovi i rastinje Grad kao tehnički problem Haussmannova primena modernih metoda finansiranja Najamna kuća u Haussmannovo doba Razmera ulice Haussmannova predviđanja: njegov uticaj DEO VIII URBANIZAM KAO HUMANI PROBLEM Pozni 19. vek Stav Otta Wagnera prema velegradu Ebenezer Howard i vrtni grad Patrick Geddes i Arthur Soria y Mata Cité Industrielle Tony Garniera, 1901 – 1904. Amsterdam i ponovno rađanje urbanizma između 1900. i 1930. Plan proširenja Amsterdama, 1934. Odnosi između gradnje stanova i želja privatnog života DEO IX PROSTOR – VREME U URBANIZMU Današnje shvatanje urbanizma Razaranje ili transformacija? Novo merilo u urbanizmu Parkway Visoke kuće u slobodnom prostoru Rockefeller Center Promena pojma grada Pogovor Napomene Registar

Stambena arhitektura Beograda u 19. i početkom 20. veka Autor: Mirjana Roter-Blagojevic Izdavač: Arhitektonski fakultet / Orion Art Godina izdanja: 2006 Broj strana: 522 Format: 28 x 22,5cm Povez: Meki povez sa klapnom Opis i stanje: Sadržaj na slici, štampano na kvalitetnom papiru, bogato ilustrovano, veoma dobro - odlično očuvano Kroz poglavlja ove monografije dat je pregled tipičnih elemenata, oblika i koncepcija koja su uticala na preobražaj arhitektonskog stvaralaštva u Beogradu tokom proteklih vekova. Tako se na jednom mestu mogu pronaći stručne analize, sa veoma dobro obrađenim primerima, neophodne za uočavanje bitnih karakteristika naše graditeljske prošlosti. Pored naučne tipološke analize i prikaza nastanka i razvoja stambenih oblika u periodu uspostavljanja moderne gradske strukture Beograda krajem 19. i početkom 20. veka, što do ovog monografskog dela nije bilo sveobuhvatno i iscrpno razmatrano. Definiše se pojam „kuća“ kao neophodan okvir ljudskog života i kao prvi proizvod ljudskog intelekta preko koga se on iskazao kao pobednik nad prirodom. Monografija je bogato ilustrovana fotografijama u boji mnogih znamenitih građevina u Beogradu koje su nastale u 19. i početkom 20. veka. Pored stručne populacije kao što su arhitekte, istoričari umetnosti, građevinci i studenti navedenih fakulteta, knjiga će biti interesantna i zaljubljenicima Beograda koji žele da saznaju nešto više o istoriji svog grada. Tags: Beograd Arhitektura Istorija 26.05.2023.

60054) ARHITEKTURA POZORIŠTA XX VEKA , Radivoje Dinulović , Clio Beograd 2009 , Dugоgоdišnjе bаvljеnjе Rаdivоја Dinulоvićа аrhitеkturоm pоzоrištа i , širе, prоblеmаtikоm scеnskоg prоstоrа rеzultirаlо је knjigоm koјоm је u srpskој tеаtrоlоgiјi оtvоrеnа tеmа о kојој smо dо sаdа čitаli sаmо u prеvоdimа dеla. Dеfinišući pоzоrišni prоstоr kао dео urbаnе cеlinе i urbаnu cеlinu kојој је nеоphоdnо pоzоrištе dа bi bilа kоmplеtnа, аutоr nаs upоznаје sа svim аspеktimа pоzоrišnе zgrаdе kаkvu је zаtеkао pоčеtаk 20.vеkа. Оsvrćе sе nа rаzvој scеnе i scеnskоg prоstоrа trаžеći svе bitnе kоmpоnеntе kоје su uslоvilе rаzvој scеnе u dvаdеsеtоm vеku. Tаkо rаzgrаničаvа tri аspеktа sаglеdаvаnjа pоzоrištа : pоzоrištа u tipоlоgiјi аrhitеktоnskih оbјеkаtа pоzоrištа kао prоgrаmа u аrhitеkturi i pоzоrištа kао umеtničkе fоrmе kојi mu pоmаžu dа u pоtpunоsti dеfinišе pоzоrištе u dvаdеsеtоm vеku , оbеlеžеnо nаstојаnjеm dа sе dоvеdе u pitаnjе svаkа kоnvеnciоnаlnа оdrеdnicа instituciоnаlnоg tеаtrа. tvrd povez, format 18 x 24,5 cm , zaštitni omot, 266 strana, ilustrovano, posveta na naslovnoj strani ,

Kao na slici Nemačka arhitektura ima dugu, bogatu i raznovrsnu istoriju kroz periode. Zastupljen je svaki veliki evropski stil od rimskog do postmoderne, uključujući i čuvene karolinške, romanske, gotske, renesansne, barokne, klasične i moderne građevine. Vekovi parčanja Nemačke na kneževine i kraljevstva uslovili su veliku regionalnu različitost i `lokalnu arhitekturu`. Ovo je prouzrokovalo heterogenu arhitekturu, različitu od grada do grada. Dok se ova raznolikost i dalje može prepoznati u malim gradovima, uništenje arhitektonskog nasleđa u većim gradovima u toku Drugog svetskog rata dovelo je do ponovne izgradnje koju karakteriše jednostavna modernistička arhitektura. Antička arhitektura[uredi | uredi izvor] Porta Nigra u Triru, jedna od najvećih arhitektonskih relikvija iz rimskog perioda Rimsko carstvo se nekada rasprostiralo preko velikog dela današnje Savezne Republike Nemačke i danas i dalje postoje tragovi od oko 100. do 150. godine pre nove ere, rimski limes, sistem za odbranu granica koji su koristili Rimljani, a u ovo doba označavao je i granice Rimskog carstva.[1] Pored građevina predviđenih za vojsku, kao što su utvrđenja i kampovi, Rimljani su gradili i druge objekte kao što su (rimska) kupatila, mostovi i amfiteatri. Trir, na obalama reke Mozel, najstariji je grad u Nemačkoj, velika metropola osnovana (ili čak i pre) 16. godine nove ere. Najpoznatija građevina iz tog perioda je verovatno Porta Nigra, najbolje očuvana gradska kapija. Ovde takođe postoje i ostaci termalnih banja, rimski most i rekonstruisana Konstantinova bazilika. Sa odlaskom Rimljana, njihova urbana kultura i arhitektura (npr. grejanje, prozori i staklo) nestali su sa teritorije Nemačke. Predromanika[uredi | uredi izvor] Opatija Lorš Predromanički period u zapadnoevropskoj umetnosti obično datira iz perioda pojave Merovinške dinastije (franačkih kraljeva) oko 500 godine ili iz perioda Karolinške renesanse (period Karolinga - pokrenut na dvoru Karla Velikog) u kasnom 8. veku, a traje sve do početka 11. veka - romaničkog perioda. Od zdanja iz ovog perioda sačuvana je opatija Lorš. Ovde se vidi kombinacija elemenata romanskog slavoluka (lučni oblik prolaza, polustubovi) sa teutoničkim nasleđem (neutemeljenim trouglovima na ukrasnim arkadama, polihromatsko zidarstvo). Jedna od najznačajnijih crkava u ovom stilu je crkva Svetog Mihaila u Hildeshajmu,[2] izgrađena između 1001. i 1031. godine pod rukovodstvom episkopa Bernarda od Hildeshajma (993—1022) kao kapela njegovog Benediktinskog manastira. Sagrađena je u otonskom stilu (ranoj renesansi). Otonska renesansa je niža renesansa u pratnji vlade prva tri cara Saksonske dinastije, sva tri sa imenom Oto: Oton I (936—973), Oton II (973—983) i Oto III (983—1002). Romanika[uredi | uredi izvor] Katedrala u Špejeru Period romanike, od 10. do ranog 13. veka, okarakterisan je polukružnim lukovima, robustnim izgledom, malim uparenim prozorima i kružnim svodovima. Mnoge nemačke crkve datiraju upravo iz ovog vremena, uključujući dvanaest Kelnskih crkava. Najvažnija građevina ovog perioda u Nemačkoj je katedrala u Špejeru. Ona je građena u fazama od oko 1030. godine, a u 11. veku bila je najveće zdanje hrišćanskog sveta i arhitektonski simbol moći salijske dinastije, dinastije četiri nemačka kralja (1024—1125). Katedrale u Vormsu i Majncu su drugi važni primeri romaničkog stila. Mnoge crkve i manastiri su osnovani u ovoj eri, posebno u Saksoniji-Anhalt. Rajska romanika se javlja na katedrali u Limburgu.[3] Od važnosti je još i crkva Svetog Servatijusa u Kvedlinburgu, i katedrala u Libeku, u Brunsviku, u Trijeru i Bambergu, čija se poslednja faza konstrukcije prenela na gotički period. Opatija Maulbron je smatrana za značajan primer `monaške arhitekture`. Sagrađena je između 12. i 15. veka i iz tog razloga sadrži i gotičke elemente. U 11. veku takođe je počela izgradnja brojnih zamkova, uključujući poznati zamak Vartburg, koji je kasnije proširen u gotičkom stilu. Gotika[uredi | uredi izvor] Kelnska katedrala Gotička arhitektura je cvetala tokom visokog i kasnog perioda srednjeg veka. Izrasla je iz romaničke arhitekture. Prve gotičke građevine u Nemačkoj bile su građene od oko 1230. godine, kao na primer Gospina crkva u Triru (1233—1283), koja je jedna od najvažnijih ranih gotičkih katedrala u Nemačkoj i spada pod arhitektonsku tradiciju francuske gotike.[4] Frajburška katedrala je sagrađena u tri faze, prvoj sa početkom 1120. pod vođstvom vojvode od Zehringena, drugoj iz 1210. godine i trećoj fazi 1230. godine. Od originalne zgrade danas su ostali samo temelji. Zapisano je da je imala kulu od 116 m, za koju je Jakob Burkhart tvrdio da je najlepša u hrišćanskoj arhitekturi. Kula je skoro kvadratne baze, a u njenom centru nalazi se galerija u obliku dvanaestostrane zvezde. Iznad galerije, kula je osmostrana i sužava se do vrha kule. Ovo je jedina gotska crkva (sa kulom) u Nemačkoj koja je sagrađena u srednjem veku (1330) i preživela bombaške napade novembra 1944. godine, kada su uništene sve kuće na istočnoj i zapadnoj strani pijace. Kategrala u Kelnu je, posle milanske katedrale, najveća gotska katedrala u svetu. Njena konstrukcija započela je 1248. i sa prekidima trajala do 1880. godine - period od preko 600 godina. Ona je 144,5 m duga, 86,5 m široka i njene dve kule su 157 m visoke.[5] Zbog svojih ogromnih kula, ona takođe ima najveću fasadu od svih crkava u svetu. Katedralski hor, mereno između stubova, takođe se razlikuje po najvećoj razmeri visini i širini od bilo koje srednjovekovne crkve, 3,6:1, prevazilažeći čak i katedralu u Bovi, koja ima malo viši svod.[6] Pijaca u Dornštetenu sa kućama u fahverku i srednjovekovnom crkvom Svetog Martina sa desne strane Fahverk je specifičan stil gotske arhitekture koji se sreće u Zapadnoj Evropi, posebno u zapadnoj Nemačkoj i u regionima oko Baltičkog mora gde nema prirodnih resursa kamena. Građevine su građene više-manje samo od opeke. Gradska hala i crkva Svetog Nikole u Štralzundu su dobri primeri ovog stila. Gradovi kao što su Libek, Rostok, Vizmar, Štralzund, Grajfsvald i brojni ostali gradovi u današnjoj severnoj i zapadnoj Poljskoj su oblikovani upravo u ovom regionalnom stilu. Model za mnoge crkve iz Severne Nemačke bila je crkva Svete Marije u Libeku, sagrađena između 1200. i 1350. Gradnja gotskih crkava bila je praćena konstrukcijom esnafskih domova i gradskih hala od strane tadašnje buržoazije. Dobar primer je gotička gradska hala (13. vek) u Štralzundu. Takođe postoji i gradska hala u Bremenu (1410) i rekonstruisana gradska hala u Minsteru (prvo sagrađena 1350. godine). Stanovi iz ovog perioda bile su uglavnom poludrvne građevine, što se još može videti u Goslaru i Kvedlinburgu. Kvedlinburg ima neke od najstarijih poludrvnih kuća u Nemačkoj. Metoda konstrukcije, korišćena isključivo za kuće srednjovekovnog i renesanskog perioda, održala se čak do 20. veka za seoske kuće. Renesansa[uredi | uredi izvor] Dvorac Volfenbitel Renesansna arhitektura pripada periodu između ranog 15. i ranog 17. veka, a manifestovala se u raznim delovima Evrope, kada je postojalo svesno oživljavanje i razvoj nekih elemenata antičkog grčkog i rimskog razmišljanja i kulture. Najraniji primer renesansne arhitekture u Nemačkoj je Fuger kapela u crkvi Svete Ane u Augzburgu.[7] U to vreme, Nemačka je bila podeljena na mnogo kneževina, građani su imali tek nekolocinu prava, a oružane borbe, posebno religijski konflikti protestantske reformacije, učinili su da veliki delovi zemlje ostanu praktično nerazvijeni. Neki prinčevi su podržavali modernu umetnost, kao na primer u Torgau, Ašafenburgu i Landshutu, gde je era renesanse i nastala. Primeri obuhvataju dekorisano unutrašnje dvorište Trausnic dvorca[8] i vojvodski dvorac Landšut,[9] sagrađeni od strane italijanskih renesansnih majstora zanata. Crkva Svetog Mihaela u Minhenu (gradnja počela oko 1581) važna je renesansna građevina. Takođe postoji i Hajdelberg dvorac sa tipičnim renesansnim fasadama.[10] Gradska hala u Augsburgu je takođe važan primer, međutim sagrađena je kasno, u periodu 1614—1620, a arhitekta je bio Elijaz Hol iz Augzburga. U dolini reke Vezer postoje mnogi dvorci i kuće u stilu `vezerske renesanse`. U ovom stilu građeni su i gradovi Lemgo i Hameln. Dvorac Volfenbitel i jevanđeoska crkva Device Marije su takođe specifični primeri renesanse. U Tiringiji i Saksoniji, mnoge crkve i dvorci sagrađeni su u renesansnom stilu, na primer, Vilijamov dvorac u Šmalkaldenu, crkva u Rudolštadtu, dvorac Gota, gradska hala u Lajpcigu, enterijer prezbutarijanskih građevina, katedrala Frajberg, dvorac u Drezdenu i Šonhof u Gorlicu. U severnoj Nemačkoj nalazi se Gustrover zamak i bogat enterijer Štralsundske crkve Svetog Nikole. Barok[uredi | uredi izvor] Bogorodična crkva u Drezdenu Barokna arhitektura prvi put se javlja početkom 17. veka u Italiji, ponovno plasirajući humanistički rimski rečnik renesansne arhitekture u novom retoričkom, pozorišnom, vajarskom smislu, prikazujući trijumf apsolutističke crkve i države. Ali, dok je renesansa počivala na bogatstvu i moći italijanskih sudova, bila spoj sekularnih i religioznih snaga, barok se direktno povezuje sa kontrareformacijom, pokretom unutar katoličke crkve koji je služio kao odgovor na protestantske reformacije. Barokni stil stigao je u Nemačku posle tridesetogodišnjeg rata. Barokna arhitektura nemačkih vladinih i vladarskih rezidencija zasnivala se na modelu francuskog baroka, posebno na sud Luja XIV i Versaju. Primeri su Cvinger palata u Drezdenu, sagrađena od strane Mathausa Danijela Popelmana (1709—1728),[11] prvobitno napravljena da održavanje sudskih festivala. Arhitektura apsolutizma stavljala je uvek vladara u centar, čime je povećavala prostornu kompoziciju, na primer prikazujući moć vladara u obliku veličanstvenih stepenica koje vode do ove ličnosti (statue). Interakcija arhitekture, slikarstva i vajarstva bitna je odlika barokne arhitekture. Značajan primer je rezidencija Vurzburg sa halom imperatora i stepeništem, čija je konstrukcija započela pod vođstvom Johana Baltazara Nojmana 1720. godine. Freske na stepeništu delo su Đovanija Batiste Tijepola, rađene od 1751. do 1753.[12] Druge dobro poznate barokne palate su Nova palata u Potsdamu, palata Šarlotenburg u Berlinu,[13] palata Vajsenštajn u Pomersfeldenu[14] i Augzburški dvorac u Brilu, čiji su enterijeri većinom urađeni u rokoko stilu. Rokoko je kasna faza baroka u kojem je dekoracija postala obilnija i prikazivala većinu boja u svetlijim tonovima. Na primer, Sansusi dvorac, građen od 1745. do 1747, bio je prethodno letnja palata Fridriha Velikog, kralja Pruske, u Potsdamu blizu Berlina. Često se smatra nemačkim rivalom Versaja.[15] Među najpoznatijim primerima ubrajaju se i crkva u Benediktinu Otobairenu u bavarsko-baroknom stilu, Veltenburški manastir, Etal opatija i crkva Svetog Jovana Nepomukog (zvanoj Asam crkva u Minhenu). Drugi primeri barokne arhitekture crkava su Bazilika Vijercenhajlingena u Obergrankenu i restaurirana Bogorodična crkva u Drezdenu, čiji je tvorac Džordž Bar između 1722. i 1743.[16] Klasicizam[uredi | uredi izvor] Kraljevstvo vrtova Desau-Verlic Berlinska koncertna dvorana Klasicizam je stigao u Nemačku u drugoj polovini 18. veka. Inspiraciju je crpeo iz klasične arhitekture antike i bilo je reakcija na barokni stil u arhitekturi i dizajnu eksterijera (pejzaža). Kraljevstvo vrtova Desau-Verlic jedan je od prvih i najvećih parkova u Nemačkoj. Izgrađen je u kasnom 18. veku u vreme vladavine vojvode Leopolda III (1740—1817), nakon što se vratio iz `velike turneje` (tradicionalno putovanje za učene mladiće u 18. veku) prilikom koje je posetio Italiju, Holandiju, Englesku, Francusku i Švajcarsku, zajedno sa svojim prijateljem - arhitektom Fridrihom Vilhelmom fon Erdmansdorfom. Za razliku od formalnih baroknih bašti, ova je slavila naturalistički manir engleskih pejzažnih bašti i simbolisala je slobodu prosvetiteljstva. Brandenburška kapija, naručena od strane pruskog kralja Fridriha Vilhelma II kao znak mira, a završena od strane Karla Gotharda Langhansa 1791. godine, potencijalno je jedan od najpoznatijih spomenika klasicizma u Nemačkoj. Branderburška kapija restaurirana je od 2000. do 2002. godine od strane Deutsche Stiftung Denkmalschutz, organizacije za očuvanje spomenika iz Berlina.[17] Sada se smatra jednom od najpoznatijih evropskih znamenitosti. Najistaknutiji arhitekta ovog stila u Nemačkoj bio je nesumnjivo Karl Fridrih Šinkel. Šinkelov stil, u njegovom najproduktivnijem periodu, definisan je njegovom naklonošću ka grčkoj, pre nego rimskoj arhitekturi, a izbegavao je stil specifičan za skorašnje francuske okupatore. Njegove najpoznatije građevine nalaze se u i oko Berlina. Čine ih Novo stražarsko mesto (1816—1818); Berlinska koncertna dvorana (1819—1821) na Gendarmen skveru, koja je zamenila prethodno pozorište koje je bilo uništeno u vatri 1817. godine; i Altes muzej na Muzejskom ostrvu (1823—1830). Leo fon Klence (1784—1864) bio je dvorski arhitekta bavarskog kralja Ludviga I, još jedan istaknuti predstavnik oživljenog grčkog stila. Ludvigova strast za helenizam ispirisala je arhitektonski stil fon Klenca, koji je sagradio mnogo neoklasičnih građevina u Minhenu, uključujući i Rumes halu i hram Monopteros. Na Kunigsplacu je dizajnirao verovatno najpoznatije moderno helenističko arhitektonsko delo. Blizu Regenzburga je sagradio Valhala hram, nazvan po Valhali - prebivalištu palih ratnika u staronordijskoj mitologiji. Još jedna bitna građevina ovog perioda je Vilhelmov dvorac u Kaselu (početak gradnje 1786. godine). Istoricizam[uredi | uredi izvor] Semper opera, Drezden Istoricizam, takođe poznat i kao eklekticizam, umetnički je i arhitektonski stil koji crpe inspiraciju iz istorijskih umetničkih radova i stilova. Nakon neoklasičnog perioda (koji se može smatrati i pokretom u okviru istoricizma), nova faza istoricizma nastupa sredinom 19. veka, obeležena povratkom na antički klasicizam, posebno u arhitekturi i slikama sa istorijskim motivima. Zapaženi arhitekta ovog vremena bio je Gotfrid Zemper, koji je sagradio galeriju u Cvinger palati (1855) i Zemper operu u Drezdenu (1878), i bio je uključen u prvobitni dizajn dvorca Šverin. Zemperove građevine imaju primese renesansnog stila, baroka, a čak postoje i karakteristike korintskih stubova iz klasične Grčke.[18][19] Postojale su regionalne varijante istoricističkih stilova u Nemačkoj. Primeri su arhitektura `odmarališta` (posebno na Baltičkoj obali Nemačke), hanoverska škola arhitekture i nirnberški stil. Sklonost prema srednjovekovnim objektima vidi se na primeru dvorca Nojšanštajn, koji je Ludvig II naručio 1869. godine. Nojšanštajn je dizajniran od strane Kristijana Janka, scenskog dizajnera, što objašnjava fantastičnu prirodu rezultujuće građevine. Arhitektonska stručnost, neophodna za gradnju na tako opasnom mestu, prvi put je izvedena od strane dvorskog arhitekte Edvarda Ridela iz Minhena, a kasnije i Džordža fon Dolmana, zeta Lea fon Klenca. Bitne spomena su još i Ulm katedrala, i na kraju ovog perioda Rajhstag zgrada (1894) od strane arhitekte Pola Valota. Secesija[uredi | uredi izvor] Jedna od vila koju je projektovao Henri van de Velde Art nuvo (secesija) poznat je često i po nemačkom imenu jugendstil “stil mladih”. Ime je preuzeto iz umetničkog žurnala “Mladi”, koji je bio izdavan u Minhenu i koji je zagovarao novi umetnički pravac. Druga dva žurnala “Simplicizam” (jednostavnost), izdavan u Minhenu, i P“”an (tiganj), izdavan u Berlinu, dokazali su da su važni zagovornici stila mladih. Dva epicentra ovog stila u Nemačkoj bili su Minhen i Darmštat. Po ugledu na tradicionalnu nemačku grafiku, ovaj stil koristi precizne i oštre ivice, elemente koji su drastično drugačiji od tekućih i uvijenih linija po kojima je poznat art nuvo na drugim mestima. Henri van de Velde, koji je većinu svoje karijere ostvario u Nemačkoj, bio je Belgijanac koji je uticao na mnoge da nastave sa stilom vezanim za grafiku, uključujući Petera Berensa, Hermana Obrista i Ričarda Rajmeršmida. Avgust Endel je takođe poznati secesionistički dizajner.[20] Moderna[uredi | uredi izvor] Ajnštajnova kula u Potsdamu Bauhaus Desau Dvostruka kuća od Le Korbizijea i rođakom Pjer Žanreom u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Ono što modernu u arhitekturi karakteriše je eliminacija nepotrebnih ornamenata sa građevine i vernost njenoj strukturi i funkciji. Moto stila je sumiran u četiri slogana: ornamenti su zločin, `istina za materijale` (svaki materijal treba biti iskorišćen tamo gde pripada), forma prati funkciju, i Le Korbizijepov opis kuće kao `mašine za stanovanje`. Ovaj pokret razvijao se rano u 20. veku. Usvojen je od strane mnogih uticajnih arhitekti i arhitektonskih edukatora. Iako je tek nekoliko ovakvih građevina bilo sagrađeno u prvoj polovini veka, nakon Drugog svetskog rata ovaj stil postao je dominantan za arhitekturu institucija i zgrada korporacija za pune tri decenije. Inicijalni podsticaj za modernu arhitekturu u Nemačkoj je uglavnom bila idustijalizacijska konstrukcija, u kojoj arhitektonski dizajn nije podvrgnut važećem istoricizmu, na primer AEG fabrika turbina u Berlinu od strane Petera Bahrensa (1908—1909) i posebno Fagus fabrike od strane Valtera Gropijusa u Alfeldu (1911—1914). U toku ovog perioda (1915) konstruisan je prvi neboder u Jeni. Takozvani klasični modernizam u Nemačkoj identičan je Bauhausu, osnovanom od strane Valter Gropijusa 1919. godine, ubrzo nakon što je smenio Henrija van de Veldea u Vajmaru kao direktora umetničke škole. Bauhaus je postala najuticajnija umetnička i arhitektonska škola u 20. veku. Iako u početku nije postojalo odeljenje za arhitekturu, Gropijus je video to kao `najviši cilj svake umetničke aktivnosti`. Ajnštajnova kula u Postdamu je astrofizički opzervatorijum u Albert Ajnštajn naučnom parku u Potsdamu, dizajniran od strane arhitekte Eriha Mendelsona. Ovo je bio jedan od prvih velikih projekta za njega, završen u doba kada je mladi Rihard Nojtra bio u timu, a takođe je i Mendelsonova najpoznatija građevina. U vreme inflacije i ekonomskih kriza, bauhaus je tražio isplativ, funkcionalan i moderan dizajn za kuće. Tako je u Vajmaru 1923. godine nastala `kuća na rogu` Georga Muhea i Adolfa Mejera. Godine 1925, samo godinu dana nakon što su nacionalističke partije dobile većinu tiringijskog parlamenta, bauhaus u Vajmaru je ugašen. Te iste godine u Desau, Gropijus je otpočeo zidanje nove škole, završene 1926. godine. Bauhaus Desau je daleko najpoznatiji spomenik umetnosti klasičnog modernizma u Nemačkoj. Kada su Nacisti dobili na moći 1932, Bauhaus je ugašen. Nakon ovoga postojala je dijaspora magistara i studenata Bauhausa širom sveta, posebno u SAD, i Bauhaus stil se raširio svuda, postajući poznat kao internacionalni stil. Godine 1927. jedna od prvih i najznačajnijih manifestacija ovog stila bio je Vajzenhof projekat (naselja) u Štutgartu, sagrađen kao sastavni deo izložbe `Stan`, organizovane od strane Dojčer verkbunda, a nadgledanom od strane Misa van der Roa. Učestvovalo je petnaest arhitekata, od kojih su vezani za ovaj pokret: Mis, Peter Berens, Le Korbizije, Valter Gropijus, J.J. P. Oud, Mart Štam i Bruno Taut. Izložba je bila veoma popularna, sa hiljadama dnevnih posetilaca. Brojna stambena naselja sagrađena u ovom periodu sada su među najvažnijim građevinama modernističkog perioda. One uključuju Potkovičasto stambeno naselje u Berlinu (1930) čije su arhitekte bili Bruno Taut i Martin Vagner tokom Vajmarske republike; Aloment Damerštok (1930) u Karlsrueu od strane Gropijusa i Cehe Colverajn u Esenu, građen od 1927. do 1932, a na čelu projekta bile su arhitekte Fric Šup i Martin Kremer. Između 1926. i 1940. većina radio tornjeva građena je od drveta, od kojih je najviši Transmiter Milaker (190 m). Jedini preostao od njih je Glivice Radio toranj u Glivicama, današnja Poljska. Nacistička arhitektura (1933—1945) sa glavnim arhitektom Albertom Šperom služila je samo u marketinške (propagandne) svrhe.

ARHITEKTURA I SKULPTURA SREDNJEG VEKA U PRIMORJU: Gojko Subotić Naslov Arhitektura i skulptura srednjeg veka u Primorju / Gojko Subotić Vrsta građe priručnik Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije, 1963 ([Beograd] : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 115 str., [52] str. s tablama : ilustr. ; 20 cm Zbirka Saznanja : biblioteka priručne literature za učenike srednjih škola ; 10 ISBN (Karton) Napomene Bibliografija: str. 111-115. Predmetne odrednice Arhitektura -- Jadransko primorje -- 9-14v Skulptura -- Jadransko primorje -- 9-14v Korice su pohabane na ćoškovima, ostalo je odlično očuvano. sd

Autor:Mirjana Roter-Blagojevic urbani i arhitektonski preobrazaj Beograda tokom 19.i pocetkom 20.veka Analiza prostorne organizacije stambenih zgrada Arhitektonsko oblikovanje stambenih zgrada Veliki format,meke korice,dobro ocuvana,ilustracije u boji i crno bele 511 strana M-17

godina: 2006, strana: 522, povez: mek, format: A-4 Kroz poglavlja ove monografije dat je pregled tipičnih elemenata, oblika i koncepcija koja su uticala na preobražaj arhitektonskog stvaralaštva u Beogradu tokom proteklih vekova. Tako se na jednom mestu mogu pronaći stručne analize, sa veoma dobro obrađenim primerima, neophodne za uočavanje bitnih karakteristika naše graditeljske prošlosti. Monografija je bogato ilustrovana fotografijama u boji mnogih znamenitih građevina u Beogradu koje su nastale u 19. i početkom 20. veka. Pored stručne populacije kao što su arhitekte, istoričari umetnosti, građevinci i studenti navedenih fakulteta, knjiga će biti interesantna i zaljubljenicima Beograda koji žele da saznaju nešto više o istoriji svog grada. Cena: rasprodato

Ovah široko prihvaćen pregled istorije arhitekture 20. veka i njenih korena postao je klasika još od prvog izdanja 1980. godine. Kenet Frempton je ovu knjigu preradio i dopunio 1985. godine,a sada ga je ponovo proširio, dovodeći priču do današnjih dana i istražujući područja i sadržaje koji su danas posebno značajni. Potpuno nova poslednja glava usmerena je na četiri zemlje u kojima su pojedinačni talenti i prosvećeni finansijeri tako povezani da grade sveobuhvatnu i ubedljivu arhitektonsu kulturu: Finsku, Francusku, Španiju i Japan. Naslov: Moderna arhitektura: kritička istorija: sa 362 ilustracije: 3. izdanje: izmenjeno Izdavač: Orion Art Strana: 377 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2011 ISBN: 86-83305-12-0

Naslov originala: Design 20th Century Prevod: Marija Obradović Prdnja korica: Džo Kolombo, Stolna lampa od akrila za O-Luce, 1962 Ovaj pregled dizajna 20. veka sadrži sve one ideje, stilove, struje, dizajnere, škole, kompanije i institucije koji su oblikovali pravac teorije dizajna i prakse, unapredili razvoj inovativnih formi, primenu materijala, tehničkih sredstava i procesa, ili izvršili uticaj na razvoj stilova u primenjenim i dekorativnim umetnostima, kao i kulturi idruštvu uopšte. Oblasti koje su pokrivene uključuju: dizajn nameštaja, proizvoda, tkanina, stakla, keramike, predmeta od metala i grafički dizajn, dok se dizajn enterijera i arhitektura spominju samo povremeno.

Наслов: Стамбена архитектура Београда у 19. и почетком 20. века: Residental Architecture of Belgrade in the 19th and at the beginning of the 20th century Издавач: Orion Art Страна у боји: 522 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 28 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-83305-27-9

Orion Art Godina izdanja: 2006. 511 strana,veliki format 28cm knjiga ima posvetu autora i odlično je očuvana

Biljana Aranđelović - Savremena arhitektura i njen razvoj od kraja XIX veka do danas Књига Савремена архитектура и њен развој од краја XIX века до данас пружа целовит приказ развоја савремене архитектуре кроз опис живота и дела више од 90 водећих архитеката који су у оквиру главних архитектонских праваца и група обликовали и мењали светску архитектуру и савремене градове.. Пратећи развој савремене архитектуре, принципа и система, приказана су кључна дела која сведоче о иновативним пројектима и идејама које су се низале и реализовале. Књига је богато илустрована с више од 300 фотографија у боји. 20 х 24 цм, 440 стр.

Opis Moderna arhitektura – kritička istorija je široko prihvaćen pregled istorije arhitekture 20. veka i njenih korena postao je klasika još od prvog izdanja 1980. godine. Kenet Frempton je ovu knjigu preradio i dopunio 1985. godine,a sada ga je ponovo proširio, dovodeći priču do današnjih dana i istražujući područja i sadržaje koji su danas posebno značajni. Potpuno nova poslednja glava usmerena je na četiri zemlje u kojima su pojedinačni talenti i prosvećeni finansijeri tako povezani da grade sveobuhvatnu i ubedljivu arhitektonsu kulturu: Finsku, Francusku i Španiju. Iz džinovske riznice Moderne arhitekture neprekidno kritički tražimo i premšljamo ozbiljne slike i ocene događaja i da bacimo jednu novu svetlost na sve što je ostalo iza nas. Cilj tih svetlosti nije istoriografija i faktografija (samo), koliko je prvo. jačanje naše sadšnje stvaralačke sposobnosti i kompleksno razumevanje odnosa arhitektura / njeno vreme, a u tome pravcu i naše sopstveno, i drugo. osećanje prošlosti, pa i Moderne arhitekture, ne kao magacina gotovih modela, dogmi i oblika, kao da smo u “šoping molu”, nego kao jedne velike duhovne laboratorije, velikog mesta MOGUĆNOSTI i podsticaja za naše sopstveno graditeljsko “poslovanje”, kako bi baš tu reč upotrebio profesor Branislav Milenković. Tako iz ove knjige Keneta Fremptona najednom uzimamo jednu razgovetnu, smislenu, bogatu priču o modernoj arhitekturi. Vidimo zadihane junake i njihove promenljive nade, koliko i njihova dela, reči i zablude, sve one heroičke gestove i udare vremena. Iza ove duge priče, naravno, vide se i bezbrojne ideje i pogledi, da bi na kraju pred naše oči izašla velika tvorevina duha u svim vremenima, koja se zove aRHITEKTURA. Ona je ovde napisana, namerno, početnim MALIM slovom, kako bismo na kraju sve što nam je arhitektura (oduvek) donosila – morali kazati – VELIKIM pismom. Nema većeg uspeha za jednu knjigu od njene duhovne trajnosti, faktografske tačnosti i misaonog bogatstva sa kojim je nikad ne prestajete ponovo gledati i pitati. Kenet Frempton napravio je takvu knjigu.

Autor: Goran Polovina Izdavač: AGM knjiga Godina: 2020. Br.strana: 234 Povez: mek povez / latinica Fotografije: kolor/crno bela ISBN: 978-86-6048-018-9 / sifra 1118 Cena : 1870,00 / 16 eur PDF Sadržaj i odeljak Klasicizam u arhitekturi Srbije nedovoljno je istražena istorijska pojava, iako je znatno uticala na razvoj domaće arhitektonske teorije i prakse. Osvetljavanje i vrednovanje dometa ovako važnog stila novije domaće arhitekture omogućuje da se rekonstruiše precizna linija razvoja istorijskog nasleđa novijeg doba. Klasicizam je stil u umetnosti sa kraja 18. i iz prve polovine 19. veka, koji je ponovo afirmisao osobenosti arhitekture antičkih uzora, oslanjajući se na racionalističku filozofiju i nove društvene okolnosti posle francuske buržoaske revolucije. Bazira se na estetskim teorijama Vinkelmana, po kojima je lepota stvorena već u antičkoj umetnosti, sa osnovnim odlikama odmerenosti, simetrije, reda i jasnoće. Najbolje se može okarakterisati njegovom maksimom „plemenite jednostavnosti i tihe veličine“. Široko prihvatanje novih estetskih normi učinilo je da klasicizam postane međunarodni umetnički pravac, naročito zastupljen u Evropi i SAD. U svim tim zemljama su podignute zgrade stilskih odlika po uzoru na antičke hramove, bez obzira kakva je bila namena tih zgrada. Građevine su monumentalne, dobro proporcionisane i harmonične. To je stil sa kojim se arhitektura Srbije srela posle dobijanja određenih sloboda unutar Osmanske carevine i prvi je iskorak van granica tradicionalne balkanske gradnje. Malo zastupljen na samom početku, pre svega zbog ograničavajućih ekonomskih i političkih faktora, klasicizam u Srbiji dobija puni zamah posle nešto više od pola veka, ovog puta kroz forme obnovljenog klasicizma, aktuelnog između dva svetska rata. Štaviše, objekti podignuti u ovom periodu dali su pečat centru Beograda i kao takvi postali su jedan od kamena međaša srpske arhitekture. Svoju dugovečnost klasicizam, pored nesumljivih estetskih dometa koje je dostigao, duguje i korpusu ideja koje reprezentuje a što je, ne slučajno, odredilo da se najreprezentativnije državne građevine izvedu u ovom stilu. Svako zrelo društvo je kao svoje najviše ideale stavljalo razumnost i moralnost, a klasicistička arhitektura je to uvek u sebi nosila i predstavljala, od svog nastanka krajem 18. veka, pa na dalje. Čak su se i preteče klasicizma u vidu antičke grčke i rimske arhitekture time vodile. Stvorena je kao arhitektura bazirana na moralnom kriterijumu, u vreme kada su se kreirale nove moderne države, sa svim postulatima trodelne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske), kada se upravljačka moć prenosila sa monarha na narod, kada je bilo potrebno da se konstituiše demokratski sistem kao izraz volje građana. Sa svim atributima prosvetiteljstva, ovakva arhitektura nosi u sebi večite ideje pravednosti i večitu estetiku formiranu tokom dve hiljade godina. Struktura ovog rada, kojim se obrađuje tema, sastavljena je od sedam poglavlja, držeći se principa od opšteg ka posebnom. Redosled kojim se vrši analiza je sledeći: I – Uvod – u prvom poglavlju ćemo se osvrnuti na razloge koji su se pojavili kao pokretački motiv za izradu ovog rada. Definisaćemo problemski okvir i cilj studije. II – Pregled dosadašnjih istraživanja klasicizma u srpskoj arhitekturi – u ovom poglavlju ćemo dati kraći pregled dosadašnjih bitnijih istraživanja srpskog klasicizma u domaćoj istoriji umetnosti. III – Pojmovno određenje klasicizma; Načini istraživanja pojave klasicizma i njegovih osobenosti – u ovom poglavlju ćemo osvetliti stilske osobine klasicizma, način na koji se to manifestuje, kako kroz formalne oblike, tako i kroz topološke odlike građevina, zatim principe na kojima se bazira, sa analizom primera koji ilustruju navedeno. IV – Nastanak klasicizma u Evropi, primeri. Kasnije pojave klasicizma u svetu. – U ovom delu će se istražiti društvena i ekonomska podloga koja je iznedrila atmosferu pogodnu za razvoj klasicizma, kako u vizuelnim umetnostima uopošte, tako i u samoj arhitekturi. Pratićemo razvoj ovog stila, njegove uspone, krize i obnove, aktuelne do današnjih dana. Osvrnućemo se na najizrazitije primere objekata epohe, analizirajući pojavne oblike u raznim zemljama zapadne, srednje i istočne Evrope i SAD. V – Klasicizam u Kneževini Srbiji 19. veka, Kraljevini Srbiji 19. veka, Vojvodini 19. veka i Srbiji u okviru Kraljevine Jugoslavije u 20. veku. - U ovom poglavlju ćemo predstaviti razvoj stila u srpskoj arhitekturi 19. i 20. veka. Pre toga ćemo se upoznati sa društvenim okolnostima, uslovima za razvoj klasicizma, kako u umetnosti, tako i u arhitekturi, začecima jasnije građevinske regulative i prakse u tek oslobođenoj zemlji. Prostudiraćemo primere izgrađenih objekata, u formalnom i topološkom smislu. Pratićemo pojave klasicizma, reteriranje i ponovno izbijanje u prvi plan krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka. VI - Zaključak – Iz svih analiza prethodnih poglavlja, izvešćemo zaključke o značaju istražene pojave sa istorijskog, sociološkog i estetskog aspekta. Takođe, sagledaćemo kakve su mogućnosti korišćenja iskustava ove studije sa projektantskog aspekta. VII - Literatura, izvori

Ovaj široko prihvaćen pregled istorije arhitekture 20-og veka i njenih korena postao je klasika još od prvog izdanja 1980-e godine. Kenet Frempton je ovu knjigu preradio i dopunio 1985. godine, a sada je ponovo proširio, dovodeći priču do današnjih dana i istražujući i sadržaje koji su danas posebno značajni. Potpuno nova poslednja glava usmerena je na četiri zemlje u kojima su pojedinačni talenti i prosvećeni finansijeri tako povezani da grade sveobuhvatnu i ubedljivu arhitektonsku kulturu: Finsku, Francusku, Španiju i Japan. "Kao koristan pregled rada nauglednijih stvaralaca u širokom području arhitekture, ova ambiciozna publikacija sadrži mnogo poglavlja, a koje svako za sebe predstavlja zapaže esej; to je u celom tekstu praćeno zrelim kritičkim objašnjenjima... valitet Fremptonovog istraživanja i analize je veoma visok.. posebna vrednost ovakve vrste pregledne istorije je u tome što traži izvore i što ih temeljno ispituje." - Ada Louise Huwtable, New York Review of Books Čitaj dalje

Autori: Prof.dr Dušica Živanović Izdavač: AGM knjiga Godina: 2023. Br.strana: 204 /A4 format Povez: mek povez ISBN: 978-86-6048-046-2 Cena : 2200,00 rsd /19 eur PDF Sadržaj i odeljak Materija izložena u ovoj monografiji odnosi se na jedan od temeljnih aspekata prostornosti i pojavnosti arhitektonskog sklopa – geometriju, koja kao fenomen predstavlja svojevrsnu gradivnu gramatiku svake graditeljske zamisli i ostvarenja. Odnos između dva ključna pojma kojima se vrši tumačenje izlagane teme, geometrije i morfologije prikazan je na jasan i saglediv način, potkrepljen grafičkim i osnovnim numeričkim objašnjenjima. Istorijski period koji je zahvaćen u ovoj monografiji, kao što je rečeno, predstavlja vreme značajne kulturološke promene kroz koju je domaća sredina, tada, prolazila; sadržaj monografije, pored ostalog, na taj način, prikazuje kulturološki uzbudljiv period razvoja, uzajamnih odnosa i „preklapanja“ stilova akademizma, secesije i, tek u naznakama vidljive – moderne. Monografija se temelji na izuzetno obimnom istraživačkom radu, kroz detaljno obrađene primere i na taj način predstavlja svojevrsni portfolio a koji će bez sumnje doprineti nekim novim istraživanjima. Rezultati ispitivanja GEOMETRIJSKIH PRAVILA i u okviru njih različitih proporcijskih odnosa predstavljaju veliki doprinos egzaktnim racionalnim metodama istraživanja arhitektonske forme.

Olivera Milanović-Jović UMETNOST U BAČKOJ U XVIII I PRVOJ POLOVINI XIX VEKA, arhitektura Novi sad, 1988. A4 format, 200 ilustrovanih strana. 20 zadnjih strana odvojene od poveza

Monografska studija dela Nikole Dobrovica Izdavač: Novinsko-informativni centar Vojska, Beograd Redakcija posebnih izdanja, knjiga 45 Povez: tvrd Broj strana: 224 Ilustrovano. Kratka posveta i pečat bivšeg vlasnika, odlično očuvana. Kompleks Saveznog Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije (sa svim varijetetima imena države i institucija čije je središte tu bilo) podignut je u periodu 1954-65. godine, na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Nemanjine, tradicionalnom središtu državnih zgrada Srbije i Jugoslavije u 19. i 20. veku. Na osnovu idejnog rešenja sa konkursa na kome je pobedio arhitekta Nikola Dobrović, realizacija projekta je, kroz programske i tehničke faze modeliranja, podrazumevala brojne nedoumice i proširenja ali, u svakom slučaju, ostajući u dominantnom pravcu Dobrovićevih intencija. Iako hermetične namene za ondašnje društvo, kompleks je sve vreme u arhitektonskom svetu čitave Jugoslavije, Srbije i Beograda bio cenjen kao apsolutno vrhunsko delo i domet graditeljstva na ovim prostorima. U NATO agresiji 1999. godine, iako ispražnjen i bez ikakve trenutne funkcije, u dva navrata je bombardovan i teže oštećen. Na osnovu aklamacijske inicijative arhitektonskog esnafa proglašen je za kulturno dobro 2005. godine. (K-100)

godina: 2007, strana: 330, povez: mek, format: 23 x15 cm Autor razmatra delo jugoslovenskog, srpskog i bosansko-hercegovačkog arhitekte Mate Bajlona, jednog od vodećih među graditeljima moderne i savremene arhitekture i urbanizma tokom najvećeg dela 20. veka kod nas, i kao temelj budućih generacijskih usmerenja. U ovoj monografiji autor je prvi put u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji dao kompletan pregled delovanja velikana arhetekture na zapadno-balkanskim prostorima. Uticaj Mate Bajlona na razvoj savremene i moderne arhitekture u jugoslovenskim zemljama ostavio je neizbrisiv trag, što je autor uspešno i detaljno predstavio u ovom studioznom radu. Cena: 1320.00 rsd

Klasicizam u arhitekturi Srbije nedovoljno je istražena istorijska pojava, iako je znatno uticala na razvoj domaće arhitektonske teorije i prakse. Osvetljavanje i vrednovanje dometa ovako važnog stila novije domaće arhitekture omogućuje da se rekonstruiše precizna linija razvoja istorijskog nasleđa novijeg doba. Klasicizam je stil u umetnosti sa kraja 18. i iz prve polovine 19. veka, koji je ponovo afirmisao osobenosti arhitekture antičkih uzora, oslanjajući se na racionalističku filozofiju i nove društvene okolnosti posle francuske buržoaske revolucije. Bazira se na estetskim teorijama Vinkelmana, po kojima je lepota stvorena već u antičkoj umetnosti, sa osnovnim odlikama odmerenosti, simetrije, reda i jasnoće. Najbolje se može okarakterisati njegovom maksimom „plemenite jednostavnosti i tihe veličine“. Široko prihvatanje novih estetskih normi učinilo je da klasicizam postane međunarodni umetnički pravac, naročito zastupljen u Evropi i SAD. U svim tim zemljama su podignute zgrade stilskih odlika po uzoru na antičke hramove, bez obzira kakva je bila namena tih zgrada. Građevine su monumentalne, dobro proporcionisane i harmonične. To je stil sa kojim se arhitektura Srbije srela posle dobijanja određenih sloboda unutar Osmanske carevine i prvi je iskorak van granica tradicionalne balkanske gradnje. Malo zastupljen na samom početku, pre svega zbog ograničavajućih ekonomskih i političkih faktora, klasicizam u Srbiji dobija puni zamah posle nešto više od pola veka, ovog puta kroz forme obnovljenog klasicizma, aktuelnog između dva svetska rata. Štaviše, objekti podignuti u ovom periodu dali su pečat centru Beograda i kao takvi postali su jedan od kamena međaša srpske arhitekture. Svoju dugovečnost klasicizam, pored nesumljivih estetskih dometa koje je dostigao, duguje i korpusu ideja koje reprezentuje a što je, ne slučajno, odredilo da se najreprezentativnije državne građevine izvedu u ovom stilu. Svako zrelo društvo je kao svoje najviše ideale stavljalo razumnost i moralnost, a klasicistička arhitektura je to uvek u sebi nosila i predstavljala, od svog nastanka krajem 18. veka, pa na dalje. Čak su se i preteče klasicizma u vidu antičke grčke i rimske arhitekture time vodile. Stvorena je kao arhitektura bazirana na moralnom kriterijumu, u vreme kada su se kreirale nove moderne države, sa svim postulatima trodelne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske), kada se upravljačka moć prenosila sa monarha na narod, kada je bilo potrebno da se konstituiše demokratski sistem kao izraz volje građana. Sa svim atributima prosvetiteljstva, ovakva arhitektura nosi u sebi večite ideje pravednosti i večitu estetiku formiranu tokom dve hiljade godina. Struktura ovog rada, kojim se obrađuje tema, sastavljena je od sedam poglavlja, držeći se principa od opšteg ka posebnom. Redosled kojim se vrši analiza je sledeći: I – Uvod – u prvom poglavlju ćemo se osvrnuti na razloge koji su se pojavili kao pokretački motiv za izradu ovog rada. Definisaćemo problemski okvir i cilj studije. II – Pregled dosadašnjih istraživanja klasicizma u srpskoj arhitekturi – u ovom poglavlju ćemo dati kraći pregled dosadašnjih bitnijih istraživanja srpskog klasicizma u domaćoj istoriji umetnosti. III – Pojmovno određenje klasicizma; Načini istraživanja pojave klasicizma i njegovih osobenosti – u ovom poglavlju ćemo osvetliti stilske osobine klasicizma, način na koji se to manifestuje, kako kroz formalne oblike, tako i kroz topološke odlike građevina, zatim principe na kojima se bazira, sa analizom primera koji ilustruju navedeno. IV – Nastanak klasicizma u Evropi, primeri. Kasnije pojave klasicizma u svetu. – U ovom delu će se istražiti društvena i ekonomska podloga koja je iznedrila atmosferu pogodnu za razvoj klasicizma, kako u vizuelnim umetnostima uopošte, tako i u samoj arhitekturi. Pratićemo razvoj ovog stila, njegove uspone, krize i obnove, aktuelne do današnjih dana. Osvrnućemo se na najizrazitije primere objekata epohe, analizirajući pojavne oblike u raznim zemljama zapadne, srednje i istočne Evrope i SAD. V – Klasicizam u Kneževini Srbiji 19. veka, Kraljevini Srbiji 19. veka, Vojvodini 19. veka i Srbiji u okviru Kraljevine Jugoslavije u 20. veku. - U ovom poglavlju ćemo predstaviti razvoj stila u srpskoj arhitekturi 19. i 20. veka. Pre toga ćemo se upoznati sa društvenim okolnostima, uslovima za razvoj klasicizma, kako u umetnosti, tako i u arhitekturi, začecima jasnije građevinske regulative i prakse u tek oslobođenoj zemlji. Prostudiraćemo primere izgrađenih objekata, u formalnom i topološkom smislu. Pratićemo pojave klasicizma, reteriranje i ponovno izbijanje u prvi plan krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka. VI - Zaključak – Iz svih analiza prethodnih poglavlja, izvešćemo zaključke o značaju istražene pojave sa istorijskog, sociološkog i estetskog aspekta. Takođe, sagledaćemo kakve su mogućnosti korišćenja iskustava ove studije sa projektantskog aspekta. Naslov: Klasicizam u domaćoj arhitekturi XIX I XX veka Izdavač: AGM Knjiga Strana u boji: 234 Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6048-018-9

Књига је стручни бедекер 110 најзначајнијих новосадских архитектонских дела, који хронолошки обухватају прву половину 18. века и крај 20. века. Додатну информацију представљају подеони синтезни текстови о XVIII и XIX веку и посебно за XX век у којима је дата анализа и приказ развоја стилске архитектуре и урбанизма у граду на југу аустроугарске монархије. Обухваћени су објекти рађени у бароку, класицизму, бидермајеру, романтизму, историзму, сецесији, артдекоу, међуратној модерној и послератној савременој модерној архитектури. Наслов: Нови Сад - од куће до куће, 2 Издавач: Studio Bečkerek Страна: 614 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2017 ИСБН:

HILANDAR , Dimitrije Bogdanović , Vojislav Đurić , Dejan Medaković , Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije 1978 monografija o srpskom pravoslavnom manastiru na Svetoj Gori,istorija,duhovni život, slikarstvo,umetnost,arhitektura... Sadržaj: Sveta gora, Hilandar u srednjem veku, Pod turskom vlašću, XVI i XVII vek, Pod Turcima, XVIII i XIX vek, Zbivanja u XIX veku, Bibliografija, Indeks, 139 fotografija u boji tvrd povez, zaštitni omot, veliki enciklopedijski format 25 X 30 cm , bogato ilustrovano u boji, očuvano,ćirilica, 220 strana, posveta na naslovnoj strani ,

Olivera Milanović-Jović UMETNOST U BAČKOJ U XVIII I PRVOJ POLOVINI XIX VEKA, arhitektura Novi sad, 1988. A4 format, 200 ilustrovanih strana. 20 zadnjih strana odvojene od poveza

Издавачи: Орион Арт и ФТНКМ Књига „Полетне ​педесетe у српској архитектури” аутора др Дијане Милашиновић Марић, представља први, изузетно свеобухватан и темељан, рукопис о развоју архитектуре у Србији четрдесетих и педесетих година 20. века. Слојевито и са више аспеката сагледан период педесетих година, искристалисао је низ запажања, открио нове визуре и примере. У временском распону од само петнаест година (1945-1960) остварена је жива и квалитативно разнолика делатност, снажна градитељска продукција у области урбанизма и архитектуре у Србији, која је изнедрила значајне ауторе, карактеристичне архитектонске форме и дала изузетне вредности, данас препознатљиве и незаобилазне. Градитељска делатност започета у том временском раздобљу усмерила је развој градова, засеока, насеља, села и регија и оставила видљив градитељски слој готово у свим урбаним и сеоским просторима у Србији, а према којима би, у контексту остваривања континуитета архитектуре, требало изградити одговарајући однос. Такође, истраживање овог периода открива и јасне назнаке аутохтоног тражења и аутентичног архитектонског израза карактеристичног за српски архитектонски простор. Наслов: Полетне педесете у српској архитектури Издавач: Orion Art Страна: 343 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 26 cm Година издања: 2017 ИСБН: 9788663890572