Arhitektura i pejzažni kod Monografija „Arhitektura i pejzažni kod“ autorke Ane Vignjević predstavlja metodološki esej, koji u okvirima savremene arhitektonske teorije preispituje granice arhitekture ka svom neposrednom pejzažnom okruženju. Podnaslov „Ogled o transformaciji materijalnog“ ukazuje na okvir i putanju u kojoj se predmetna oblast sagledava. Ovim se istovremeno prepoznaje i stav autorke da se suštinski iskorak arhitekture ka predelima izvan njenih formalnih određenja manifestuje prvenstveno na planu percepcije materijalnosti. Ovakvom pozicijom ona nas preusmerava od uobičajenog, tradicionalnog tumačenja arhitektonsko-pejzažne relacije, baziranog na prepoznavanju vizuelnih i formalnih analogija, ka fenomenološkim koncepcijama zasnovanih na skrivenim ekološkim, estetsko-simboličkim i perceptivnim kodovima. dr Ružica Božović Stamenović ...u današnjoj situaciji, u kojoj nije više tako komplikovano dozvoliti sebi „pisani dokument“, monografija Ane Vignjević pod naslovom „Arhitektura i pejzažni kod – ogled o transformaciji materijalnog“ i dalje podseća da je za arhitekte pisati arhitekturu jednako vredno kao i graditi. Svakako je u pitanju autorka vanserijskog opšteg viđenja stvari, sveta i života, nesvakidašnje širine i sposobnosti da jezički uobličava i materijalizuje prostor u skladu sa onim što je navela i u podnaslovu ovog eseja. Za Anu Vignjević transformacija materijalnog najdirektnije je metod arhitektonskog projektovanja koji je samo prilagođen momentu u kojem se autorka arhitekturom bavi na specifičan način. Režijom ona gradi vidljivost samog postupka transformacije čineći ga najdirektnije analognim pretpostavljenim metodološkim modelima iz neposrednog ličnog iskustva. Beu namere da napusti poziciju arhitekte, uprkos mogućnostima diskurzivne pomešanosti na liniji fenomenološko-estetskog kretanja, autorka kroz različite i neočekivane arhitektonske koncepcije gradi „pulsirajuće polje“ odnosa između realne neposrednosti arhitekture i iracionalne (metaarhitektonske) poetičnosti prostora. dr Vladimir Milenković Prikaži više

Arhitektura Rusije dvadesetih Toliko poruka za budućnost arhitekture, koja u “zemlju Konstruktivizma”, ne samo što nije “ponovo” došla, nego je po direktivi ideologa socrealizma bila nemilosrdno uklonjena, kao tvorevina “tuđa” sistemu. Za arhitekturu, to je vreme iskušenja u kojem sredstva građenja i ekonomije, stvarne društvene mogućnosti za bilo kakvo istraživanje, nisu ni približno na nivou duhovnosti i umetničke snage potencijalnih graditelja. Iluzija je mnogo, ali i potpuno tačnih predviđanja. Što su ona bila data “pre vremena”, to je najmanje njihov neuspeh. Crteži i opusi pomenutih arhitekata, stoga, čine sve. Doba “papirne arhitekture”, kako sami konstruktivisti, ne bez izvesnog žaljenja ističu, bio je sav njihov svet. Na taj način pred nama se otvara ne samo jedan krug ideja i naslućivanja, nego i jedan nacrtani manifest “nepomućene uverljivosti”. Otuda je objavljivanje ove knjige kod nas neka vrsta svečanog trenutka za sve one koji razumeju da se u arhitekturi njena duhovna materija neprestano i plemenito obnavlja, kao velika memorija kreativnog stvaralaštva.

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

politikin zabavnik broj 2413, Stripovi: Petra u Boki - piše i crta Atilio Mikeluci, Hogar, Miki Maus, Paja Patak ; Tekstovi: - Beograd koga više nema : sin debelog trivuna, - aromaterapija, šta je to? : na prijemni s buketom djurdjevka, - naš čovek vozač kod Al Kaponea : Stric je dao reč, - mitologija i arhitektura : ne smetaj zmaju na kupanju, - čudoviste na Atlantiku: potera za `Bizmarkom`, - život piše drame: Za Dika, za Dejva, za sebe, - sve žabe ovog sveta: Bordzije ili apotekari budućnosti, - fantastika : Džon Morisej : Čarobno ogledalo, - tražili ste pesmu: Madona : Frozen ; zaledjen.

politikin zabavnik broj 2413, Stripovi: Petra u Boki - pise i crta Atilio Mikeluci, Hogar, Miki Maus, Paja Patak ; Tekstovi: - Beograd koga vise nema : sin debelog trivuna, - aromaterapija, sta je to? : na prijemni s buketom djurdjevka, - nas covek vozac kod Al Kaponea : Stric je dao rec, - mitologija i arhitektura : ne smetaj zmaju na kupanju, - cudoviste na Atlantiku: potera za `Bizmarkom`, - zivot pise drame: Za Dika, za Dejva, za sebe, - sve zabe ovog sveta: Bordzije ili apotekari buducnosti, - fantastika : Dzon Morisej : Carobno ogledalo, - trazili ste pesmu: Madona : Frozen ; zaledjen. Stanje kao na slici.

Po prvi put u našoj Crkvi pojavljuje se knjiga u celosti posvećena ovoj veličanstvenoj zadužbini Dušanovoj, nekada najvećem i najlepšem srpskom manastiru, kome, kako svedočahu savremenici, "ničeg ravnog pod suncem ne beše". Knjiga nas upoznaje ne samo sa raskošnom arhitekturom, kamenom plastikom, živopisom, kao stvaralačkim srpskim spojem romejskih (vizantinskih) i rimskih (zapadnih) tradicija, nego i sa povesnicom Svetih Arhanđela, koji postaju rasadnik vere i prosvete, a, do Kosovske bitke, i državno saborište srpsko. Prvo kolo edicije od 10 knjiga, čije je objavljivanje planirano tokom 2011. godine obuhvatilo bi najstarije i danas, uglavnom, najugroženije bisere srpske kulturne i crkvene baštine na Kosovu i Metohiji i Raškoj oblasti: pored Dečana, Gračanice i Banjske, Svete Arhanđele kod Prizrena, zatim Moraču, Studenicu, Hilandar, Žiču, Mileševu i Sopoćane. Čitaj dalje

Politikin Zabavnik 2413 Petra II deo [Atilio Micheluzzi] Miki Maus, Hogar, Paja Patak, Hit strana: Madona SF priča: Džon Morisej - Čarobno ogledalo Sve žabe ovog sveta (na 7 strana) Zabavnikov ZOO: Sova slučaj za psihijatra Život piše drame: Za Dika, za Dejva, za sebe Šta se nosi, vozi sluša... S one strane verovatnog: Da li je tu Karl? Čudovište na Atlantiku: Potera za `Bizmarkom` Mitologija i arhitektura : Ne smetaj zmaju na kupanju Naš čovek vozač kod Al Kaponea Beograd koga više nema : Sin debelog trivuna Jovan Gavrilović Aromaterapija, šta je to? ... Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Magnet TRISKEL (Triglav), u tri boje - antičko srebro, antička bronza i patina. Već ste navikli da mi svemu prilazimo drugačije, pa tako i neke sasvim obične, svakodnevne predmete umemo da učinimo čarobnim. Kod nas ni magnet ne može da bude `samo magnet` . Učinićemo da vam od naših magneta zastane dah. Da budu prava umetnička dela pa makar ih stavili i na frižider. Ručno su rađeni, svaki ima svoju kutiju i opis na dva jezika pa si idealni i za poklon. Prečnik ovih magneta je 9 cm U potpunosti ručni rad. Triskelion je drevni simbol koji se može naći u gotovo svim civilizacijama na nakitu, tetovažama, odeći, umetnosti i arhitekturi. Sastoji se od tri međusobno povezane spirale, mada postoji u mnogo sličnih varijacija, kako u prikazu tako i u njegovim tumačenjima. Predstavlja neprekidni ciklus bez početka i kraja: jedinstvo fizičkog, duhovnog i nebeskog carstva; zatim um-telo -duh, sadašnjost-prošlost -budućnost, stvaranje-očuvanje -uništenje, život-smrt-ponovno rođenje. Čak i u hrišćanstvu triskelion može predstavljati Sveto Trojstvo Oca, Sina i Svetog Duha. Iako se triskelion obično doživljava kao irski simbol, postojao je i pre Kelta, pre više od 6000 godina, a prvi se pojavio se na Malti. Široko je rasprotranjen i širom slovenskog sveta, a nalazimo ga i u Grčkoj, Japanu i Portugalu. Triskelion samim tim prevazilazi bilo koju religiju ili kulturu i postaje univerzalni civilizacijski simbol. Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

Opis proizvoda Ovaj rad, iako je po svome sadržaju i metodologiji istorijski, ne pojavljuje se kao proizvod istorijske radoznalosti. U epohi u kojoj se jedinstvo Crkve sve više shvata kao epicentar bogoslovskog istraživanja, doprinos našega bogoslovlja ne nameće se samo kao zahtev nauke, već i kao osnovna obaveza prema Crkvi. Međutim, da bi odgovorilo tome zahtevu i da bi ispunilo svoju dužnost, naše bogoslovlje nije više u mogućnosti da pribegava vlastitim pisanim izvorima ispovednog karaktera. Postepeno napuštanje veroispovednog načina razmišljanja kod prošlih generacija i priznavanje potrebe kao što je ona da naše bogoslovlje ne predstavlja izraz neke ispovesti, već izraz samo jedne, svete, katoličanske i apostolske Crkve, usmerava njegovo kretanje ka izvorima drevne nepodeljene Crkve koja je, pored razdora i sukoba koji su je mnogo puta potresali, uvek dobro znala šta znači saborna svest Crkve. To naročito važi za istraživanje jedinstva Crkve koje ima za cilj da našem razdeljenom hrišćanskom svetu podari onu ispovednu nit koja će mu pomoći da, kroz razne raskole, ponovo pronađe i ostvari svoje jedinstvo. To okretanje ka izvorima drevne nepodeljene Crkve moguće je, za one koji potiču iz pravoslavnog Predanja, na bezbedan način ostvariti kroz izučavanje liturgijskog života naše Crkve. Tvrdnja koja je kao prekor upućivana protiv naše Crkve, da je ona vekovima bila „zajednica bogosluženja“, danas se pokazuje kao najbolje jemstvo za siguran pristup do svesti drevne Crkve. Jer liturgijski život naše Crkve, koji karakteriše čuvanje ustrojstva i koji ima predanjski karakter, nije podlegao opterećenju kasnijih spoljašnjih elemenata, odgovarajući uvek, unutar savremenog i promenjivog sveta, jednoj, svetoj, katoličanskoj i apostolskoj Crkvi svake epohe koja je bogoslužila u jednom telu. U okvirima tih opštih pravaca, a osnažena preporodom biblijskih, svetootačkih i liturgijskih istraživanja koja cvetaju u naše vreme, napisana je i ova studija. He doprinoseći svrsishodnosti veroispovedne prirode, njen pisac je pošao od temeljne važnosti Evharistije i Episkopa za jedinstvo Crkve, onako kako se one naročito opažaju u svesti Pravoslavne Crkve. Jer suvišno je naglašavati da je u celokupnom hrišćanskom svetu samo Pravoslavlje u središtu svoje svesti zadržalo mesto Evharistije i Episkopa. Α ako je to i zaboravljeno od strane pojedinih pravoslavnih bogoslova, ostalo je, ipak, sačuvano u svesti pravoslavnog pobožnog naroda, koji „Crkvu“, u njenom konkretnom obliku, poistovećuje sa hramom gde se savršava Evharistija, i sa svodovima gde, kao što je primetio jedan poznati vizantolog naših dana, „celina (arhitekture i živopisa) predstavlja samo Carstvo Božije, čija „država“ sadržana u mikrokosmosu jeste Crkva sa zajednicom svetih kao podanicima Hrista Svedržitelja“. To živo i mističko izobražavanje „zajednice svetih“, odnosno tela Crkve, u evharistijskom bogosluženju, gde na „mestu Božijem“, po svetome Ignjatiju, dominira Episkopski tron, otkriva „evharistiju koja je pod episkopom“ kao živi simvol i stvarni izraz jedinstva Crkve. Ova studija, koja je krenula od tih pretpostavki, ima za cilj da pod svetlost svesti drevne Crkve iznese celokupan odnos koji povezuje jedinstvo Crkve sa Evharistijom i Episkopom. Da li je, naime, takva veza postojala u prvobitnoj Crkvi i do koje tačke je ona dosezala? Da li je takva veza imala odlučujući značaj u formiranju prvobitne katoličanske Crkve, i kakav konkretan uticaj je ona imala na svest te Crkve ο vlastitom jedinstvu? To cy bila temeljna pitanja pred kojima se našla ova studija. Sasvim je jasno da se ta pitanja odnose samo na jednu stranu veoma široke teme ο jedinstvu Crkve, a to treba ovde naglasiti, da se ne bi dalo povoda da se ova studija pogrešno shvati kao „jednostrana“ u svome stavu prema jedinstvu Crkve. Ali mnogi aspekti te široke teme ostaju, naravno, nepokriveni ovom studijom i očekuju svoje istraživanje. Prihvatanje te činjenice, ipak, ne lišava njenoga pisca uverenja da, barem za njega, koji se kreće i diše unutar atmosfere Pravoslavlja, nije bilo moguće drugačije, nego dati apsolutnu prednost ovoj strani teme…

Овај рад, иако је по своме садржају и методологији историјски, не појављује се као производ историјске радозналости. У епохи у којој се јединство Цркве све више схвата као епицентар богословског истраживања, допринос нашега богословља не намеће се само као захтев науке, већ и као основна обавеза према Цркви. Међутим, да би одговорило томе захтеву и да би испунило своју дужност, наше богословље није више у могућности да прибегава властитим писаним изворима исповедног карактера. Постепено напуштање вероисповедног начина размишљања код прошлих генерација и признавање потребе као што је она да наше богословље не представља израз неке исповести, већ израз само једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, усмерава његово кретање ка изворима древне неподељене Цркве која је, поред раздора и сукоба који су је много пута потресали, увек добро знала шта значи саборна свест Цркве. To нарочито важи за истраживање јединства Цркве које има за циљ да нашем раздељеном хришћанском свету подари ону исповедну нит која ће му помоћи да, кроз разне расколе, поново пронађе и оствари своје јединство. To окретање ка изворима древне неподељене Цркве могуће је, за оне који потичу из православног Предања, на безбедан начин остварити кроз изучавање литургијског живота наше Цркве. Тврдња која је као прекор упућивана против наше Цркве, да је она вековима била „заједница богослужења“, данас се показује као најбоље јемство за сигуран приступ до свести древне Цркве. Јер литургијски живот наше Цркве, који карактерише чување устројства и који има предањски карактер, није подлегао оптерећењу каснијих спољашњих елемената, одговарајући увек, унутар савременог и промењивог света, једној, светој, католичанској и апостолској Цркви сваке епохе која је богослужила у једном телу. У оквирима тих општих праваца, а оснажена препородом библијских, светоотачких и литургијских истраживања која цветају у наше време, написана је и ова студија. He доприносећи сврсисходности вероисповедне природе, њен писац је пошао од темељне важности Евхаристије и Епископа за јединство Цркве, онако како се оне нарочито опажају у свести Православне Цркве. Јер сувишно је наглашавати да је у целокупном хришћанском свету само Православље у средишту своје свести задржало место Евхаристије и Епископа. Α ако је то и заборављено од стране појединих православних богослова, остало је, ипак, сачувано у свести православног побожног народа, који „Цркву“, у њеном конкретном облику, поистовећује са храмом где се савршава Евхаристија, и са сводовима где, као што је приметио један познати византолог наших дана, „целина (архитектуре и живописа) представља само Царство Божије, чија „држава“ садржана у микрокосмосу јесте Црква са заједницом светих као поданицима Христа Сведржитеља“. To живо и мистичко изображавање „заједнице светих“, односно тела Цркве, у евхаристијском богослужењу, где на „месту Божијем“, по светоме Игњатију, доминира Епископски трон, открива „евхаристију која је под епископом“ као живи символ и стварни израз јединства Цркве. Ова студија, која је кренула од тих претпоставки, има за циљ да под светлост свести древне Цркве изнесе целокупан однос који повезује јединство Цркве са Евхаристијом и Епископом. Да ли је, наиме, таква веза постојала у првобитној Цркви и до које тачке је она досезала? Да ли је таква веза имала одлучујући значај у формирању првобитне католичанске Цркве, и какав конкретан утицај је она имала на свест те Цркве ο властитом јединству? To cy била темељна питања пред којима се нашла ова студија. Сасвим је јасно да се та питања односе само на једну страну веома широке теме ο јединству Цркве, a то треба овде нагласити, да се не би дало повода да се ова студија погрешно схвати као „једнострана“ у своме ставу према јединству Цркве. Али многи аспекти те широке теме остају, наравно, непокривени овом студијом и очекују своје истраживање. Прихватање те чињенице, ипак, не лишава њенога писца уверења да, барем за њега, који се креће и дише унутар атмосфере Православља, није било могуће другачије, него дати апсолутну предност овој страни теме. Осим ових чисто прагматичних ограничења, ова студија је ограничена методама и временским границама својих извора. Природно је да се све што има везе са јединством Цркве дотиче проблема многих грана богословља и да покреће питања најразличитијих богословских интересовања. He потцењујући значај тих проблема, писац ове студије се упорно удаљавао од савремене проблематике: како се студија развијала супротстављао се теоријама новијих богослова ο јединству Цркве и, поставивши се на чисто историјско становиште, окренуо се ка изворима, да би из њих црпео не само одговоре, већ и сама питања. Због тога је било неопходно да се у дугом уводу у ову студију терен истраживања очисти од новијих схема, у оквиру којих је искључена тема ο јединству Цркве, у које историографија обично, негирајући сваки смисао историјског метода, преноси и истраживање првобитне Цркве. Ограничена на строго испитивање извора, ова студија је црпела само секундарне изворе и оне који cy y избору савремене библиографије. Библиографија у вези са Црквом трију првих векова представља истински лавиринт из кога истраживач може изаћи само уз строги избор, ако пожели да се не упушта у дијалог са својим савременицима који је на штету исправног схватања историјских извора Али тај избор претпоставља познавање библиографије и захтева велики труд. Што се тиче временских граница извора ове студије, оне су се наметале током истраживања. Значајан лик светог Кипријана, као и целокупна његова епоха, представљају једну степеницу у историји еклисиологије, док се кроз потпуни развој аксиома ecclesiam in episcopo et episcopum in ecclesia esse, који се наметао у то доба, пред истраживачима природно појављује тема ове студије као граница целокупног једног периода. Претпоставкама, формирању и развоју ове теме у тој епохи, посвећена су три дела наше студије. Наставак изучавања извора из времена од IV века па даље, које је, срећом, неупоредиво једноставније због обиља постојећих писаних извора, још увек чека своје остварење. Ова студија своје остварење и појаву пред читаоцима дугује благослову Божијем израженом кроз многе људе. Њено писање је постало могуће захваљујући богатим средствима истраживања Универзитета Харвард, који је током дугог низа година дословно пружао гостопримство њеном писцу. Присуство значајних професора на томе универзитету, као што су G. Florovsky, G. Williams и Κ. Stendahl, y току целокупног истраживања ове теме, представљало је извор непроцењивог надахнућа и подршке. Пријем овога рада као докторске дисертације на Богословском факултету Универзитета у Атини пружио је повода за драгоцена указивања и примедбе од стране његових професора, због чега аутор осећа најдубљу благодарност ка њима, за сав труд који су они као професори уложили, као и за све оно што су нарочито за ову студију учинили. Посебну благодарност аутор дугује професору Герасиму Конидарису за његову драгоцену помоћ. Коначно, објављивање овога рада не би било могуће без великодушне и несебичне економске подршке Митрополита солунског г. Пантелејмона и Митрополита козанског г. Дионисија, који чак није штедео свога труда, читајући написани материјал и пратећи напредовање студије, пруживши тако непроцењиву помоћ из филолошког и богословског богатства које поседује. Изражавање благодарности свима њима, као и многима другима који су непосредно и на различите начине допринели појави ове студије, представља узвраћање само малога дела овог неодуживог дуга. Ј. Д. 3. Наслов: Јединство цркве у светој евхаристији и у епископу у прва три века Издавач: Беседа Страна: 227 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 1997 ИСБН:

Dvojezično izdanje - na srpskom i engleskom jeziku. Reč autora: ’’Dunav je i u staroj i u novoj eri bio i ostao najvažniji vodeni put centralne i jugoistočne Evrope. Na njemu je vekovima vršena razmena dobara mnogih naroda. Postojanost, neprekidnost razvoja i obilje nađenih dokaza omogućavaju da se prate Dunava i, može se reći u stoju, za vreme od više hiljada godina. Dunavu su se vekovima divili, nazivali ga plemenitim, sjajnim i veličanstvenim, kraljicom svih reka, žilom kucavicom Podunavlja, a još od Mojsijevih vremena svetom rekom, posle i kultno poštovanim. Celinom dunavskog prostora nikad nije trajno vladala jedna država, nije ga naseljavao jedan narod, niti je u tom prostoru preovladavala jedna kultura. Znamo da je u određenim istorijskim okolnostima bio zloupotrebljavan, kad su se za njega – kako je pisao Marsilji – lakomile mnoge soldetske. Pa ipak, Dunav je vekovima imao veliki značaj ne samo u širenju kultura nego i u povezivanju i prožimanju različitih privrednih struktura od interesa za život i napredak čoveka, čemu i sada doprinosi pripadnicima 15 naroda koji žive u njegovom slivu. Dunav je osovina i most razvoja podunavskih zemalja, on predstavlja zajedničko prirodno nasleđe koje je nedeljivo. Gradovi nastali na obalama Dunava povezani su sa drugim delovima svojih i evropskih zemalja, a preko luka na Crnom i Severnom moru sa svim morima i lukama sveta. Još pre dva i po milenijuma, Herodot je govoreći o velikom vodotoku ukazao na rodnu zemlju uz reku i blagodati od nje, a naš pesnik Miroslav Mika Antić kaže: Velika blagorodna reka, beskraj plodne ravnice, blizina fruškogorja, sve su to prirodne okolnosti koje su oduvek privlačile čoveka, jer su mu omogućavale da lakše živi i proširuje veze sa dalekim svetovima. Kad god se pisalo o Novom Sadu, Dunav je neraskidivo vezan s njim, a to potiče od najtoplijih osećanja Novosađana prema reci na čijim se obalama vekovima živi. Dunav je urbana matrica grada i duh mesta. Od davnina je ovde poznata raskrsnica kopnenih i vodenih puteva, gde se slobodno ukrštaju kulture, tradicije, arhitekture, jezici, gde je raznolikost prednost, bogatstvo koje spaja ljude. Dunav čuva u sećanju mnoga prohujala vremena, a privlačnošću svoje energije – kao sveti osmišljavanjem opstajanja – neprestano ukazuje utočište od najranijih civilizacija. Kroz sva ta istorijski poznata vremena javljaju se tragovi o nazivima Dunava, koje smo skupili iz mnogih domaćih i stranih izvora, a po prvi put kod nas – sabrali i obradili u ovoj publikaciji. Govoreći o problemima iz toponomastike, dr Dušan L. Popović u poznatom delu Srbi u Bačkoj do 18. veka (SANU, Beograd, 1951, 12) navodi da velike reke… i Dunav… po pravilu imaju veoma stara imena… nepromenjiva, jer njihovi nazivi ne zavise od jedne etničke grupe, nego od više, a ove drže kontinuitet. Međutim, rekli bismo, dobijanje, održavanje i gubljenje imena zavisi od okolnosti. Tokom vekova i smenom etničkih grupa i velike reke dobijale su više naziva-imena. Zato se i ne može reći, kad govorimo o Dunavu, da se održao jedan nepromenjeni naziv, npr. onaj prvi Herodotov, od prva dva i po milenijuma, jer se od tada, kao što bi se pokazalo kasnije, na desetine puta menjao. A kako su Dunav nazivale razne etničke grupe, koje su naseljavale njegove obale hiljadama godina pre Herodota, to nije poznato, a ni sama imena nekih od tih grupa nisu ostala zabeležena. Daleko smo od pomisli da je našim radom sve rečeno na ovu temu, jer još nema šireg tematskog istraživanja o nazivima Dunava kroz vekove.’’

Mastering Kylix 2 – upotpunosti ovladajte RAD alatom koji je napravljen specijalno za Linux okruženje. Kylix 2 nagoveštava velike mogućnosti u svetu Linux aplikacija. Knjiga Mastering Kylix 2 je najbolji način na koji možete iskoristiti sve prednosti koje nudi ovaj moćan RAD alat. Ko-autor ove knjige, Marco Cantu, je svetski priznat ekspert za Delphi. Knjiga sadrži instrukcije, savete i trikove koje nećete naći ni na jednom drugom mestu. Počinjete od osnova Kylixa, zatim neprimetno napredujete i razvijate veštine koje su Vam neophodne za korišćenje Kylixa pri rešavanju stvarnih izazova — od programiranja priključaka, XML obrade do programiranja Web usluga. Knjiga sadrži Upoznavanje sa Kylixovim IDE-om Korišćenje Kylixovih objektno-orijentisanih mogućnosti Implementiranje Linuxovog rada sa datotekama Rad sa BaseCLX bibliotekom Programiranje GUI-a Korišćenje naprednih komponenti i kontrola Pravljenje formulara Pravljenje grafičkih karakteristika Pravljenje Kylix komponenti Korišćenje komponente ClientDataSet i MyBase Obradu komunikacije između procesa Pravljenje Web programa pomoću WebBrokera i WebSnapa Obradu XML-a Programiranje SOAP Web usluga Na propratnom CD-u Na propratnom CD-u dobijate kompletan izvorni kod hiljada primera koji se nalaze u knjizi. Takođe, dobijate elektronsku kopiju knjige Essential Pascal. To je Cantuova knjiga koja predstavlja uvod u programski jezik Pascal, napisana iz perspektive Kylixa. Na kraju dobijate open source verziju Kylixa, FreeCLX-a, Interbase 6 Open Source Edition i Indy open-source paket Web komponenti. Ovaj CD je važan propratni materijal za knjigu “Mastering Kylix 2”. Na CD-u ćete naći obimne informacije za sve što Vam je neophodno za programiranje u Kylixu. Izvorni kod Na propratnom CD-u se nalazi kompletan izvorni kod svih primera koji se nalaze u knjizi. Za svako poglavlje postoji po jedan direktorijum u okviru koga postoji po jedan poddirektorijum za svaki primer u kome se nalaze sve neophodne datoteke: Datoteke projekta i paketi PAS Pascal jedinice XFM datoteke formulara ili modula podataka Resursne datoteke Opcije projekata Sve što je neophodno za kompajliranje programa pomoću Kylixa Za više informacija pročitajte readme datoteku na propratnom CD-u. Aplikacije Kylix 2 Open Edition omogućava brzo pravljenje aplikacija pomoću Web usluga za linux platformu. Pomoću Kylixa možete lako napraviti Web usluge koje Vaše poslovanje integrišu sa aplikacijama Vaših kupaca i dobavljača; transformisati Apache Web servere u moćne Web servere aplikacija; možete dobiti odlične performanse Web usluga koje možete integrisati u mnoge poslovne aplikacije. FreeCLX otvoreni projekat za Borlandovu CLX Component Library biblioteku za GNU/Linux. BaseCLX, VisualCLX i DataCLX paketi imaju dvostruku licencu kako bi se omogućio rad više programera. Indy v.800 otvorene Internet komponente koje popularne Internet protokole ugrađuju u Delphi 6 i Kylix 2. Klijentske i serverske implementacije su deo Indy datoteka, kao i kompletan izvorni kod i obimna dokumentacija. InterBase6 Open Source Edition SQL relaciona baza podataka velikih performansi koja se može koristiti na više platformi, koja kombinuje lakoću korišćenja, nisku cenu održavanja i veliku moć. InterBase obezbeđuje fleksibilnost koja je neophodna za Internet, mobilne i ugnježđene aplikacije za baze podataka. Materijal u PDF formatu Essential Pascal Uvod u programski jezik Pascal u Delphiju kojim su obuhvaćene osnove (iskazi, tipovi podataka i tako dalje) i neke napredne teme kao što su pokazivači, stringovi, jedinice i drugo. Essential SQL Kratak uvod u SQL jezik. Nemojte zaboraviti da povremeno posećujete autorov Web sajt (www.marcocantu.com) kako biste proverili da li ima ispravki, novosti i dodatnog materijala. Napravite sofisticirane aplikacije za baze podataka i klijent/server aplikacije Upotrebite Kylix 2 XML podršku za Web usluge i druge Linux programe Brzo i efikasno prebacite Windows aplikacije u Linux Detaljno objašnjenje izvršnih i VisualCLX biblioteka komponenata Za više informacija posetite naše Web stranice. www.sybex.com www.sybextrainer.com O autorima: Marco Cantu je autor šest izdanja najbolje prodavane knjige Mastering Delphi. Pored pisanja i učestvovanja na konferencijama, Marco drži predavanja o Delphiju i XML tehnologijama. Živi u Italiji. Uberto Barbini je predavač i konsultant na Univerzitetu u Milanu. Uberto je u Italiji objavio knjigu o Delphiju i jedan je od programera open source programa Fractal Forge. Posetite Markov Web sajt za Delphi i Kylix programere Marko Kantu (Marco Cantu) je napravio sajt koji je namenjen isključivo Delphi i Kylix programerima, a nalazi se na adresi . Na sajtu možete naći sve što Vam je potrebno za pravljenje programa. www.marcocantu.com Na sajtu možete naći: Izvroni kod ove knjige (koji se takođe nalazi na propratnom CD-u) Dodatne primere i savete Brojne komponente, čarobnjake i alate koje je napravio autor Elektronsku knjigu Essential Pascal i knjigu u pripremi Essential Delphi/Kylix Neke radove koje je autor napisao o Delphiju i programskim jezicima C++ i Java Linkove ka dokumentima i sajtovima o Delphiju Ostale materijale koji se odnose na knjige autora, konferencije na kojima učestvuje i njegove seminare Na sajtu postoji i diskusiona grupa u kojoj postoji deo koji je namenjen knjigama autora, tako da čitaoci mogu razmatrati sadržaje sa autorom i međusobno. Postoje i drugi delovi diskusione grupe u kojima možete razmenjivati mišljenja o Delphiju i drugim temama. Diskusionoj grupi se može pristupiti preko Web interfejsa. Kratak sadržaj Poglavlje 1 – Dobrodošli u Linux i Kylix Poglavlje 2 – Kylix 2 IDE Poglavlje 3 – Programski jezik Object Pascal: klase i objekti Poglavlje 4 – Programski jezik Object Pascal: nasleđivanje i polimorfizam Poglavlje 5 – Izvršna biblioteka (RTL) Poglavlje 6 – Osnovne biblioteke klasa Poglavlje 7 – Biblioteka VisualCLX Poglavlje 8 – Izrada koriničkog interfejsa Poglavlje 9 – Rad sa formularima Poglavlje 10 – Grafika u Kylixu Poglavlje 11 – Arhitektura Kylix aplikacija Poglavlje 12 – Pravljenje komponenti Poglavlje 13 – Biblioteke i paketi Poglavlje 14 – Programiranje baza podataka u Kylixu Poglavlje 15 – Programiranje klijent/server Poglavlje 16 – Komunikacija između procesa Poglavlje 17 – Web programiranje Poglavlje 18 – XML i SOAP Dodatak Spisak primera Index Naslov: Kylix razvoj Linux aplikacija Izdavač: Kompjuter biblioteka Strana: 766 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2002 ISBN: 86-7310-212-X

HUNDERTVASER - francuski jezik HUNDERTWASSER Slikarska dela Fridensrajha Hundertvasera Bogato ilustrovano Godina izdanja: 1967 Povez: mek Format: 21x15 Stanje kao na slici. Korice odlepljene, unutrašnjost u odličnom stanju. Fridensrajh Hundertvaser (nem. Friedensreich Regentag Dunkelbunt Hundertwasser; rođen kao Friedrich Stowasser; 15. decembar 1928, Beč — 19. februar 2000, Kvin Elizabet 2) bio je austrijski umetnik.Hundertvaser je rođen pod imenom Fridrih Stovaser. Bio je jedinac iz mešovitog braka. Nakon što mu je otac preminuo 1929. godine, kad je imao samo godinu dana, u holokaustu su mu stradali svi rođaci s majčine strane. Njega i majku Elsu od smrti u ratu spasilo je samo očevo poreklo i činjenica da je služio u austrijskoj vojsci. Sa samo pet godina počinje otkrivati umetnost i radi prve crteže. Godine 1936. upisuje se u Montesori školu, ali je napušta nakon godine dana zbog finansijskih problema. U školi uočavaju njegov neobični smisao za boje i oblike. Godine 1948. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beču, u klasi Robina Hristiana Andrersena. Nakon što je prikupio osnovna znanja o proporcijama tela, crtanju akta i kopiranju iz prirode, napušta akademiju jer smatra da mu ona više ništa ne može ponuditi. Ubrzo posjećuje izložbu Egona Šilea, čiji je rad imao veliki uticaj na njega, za razliku od formalnog obrazovanja i tu ga impresioniraju boje, kao i živost i humanost građevina koje prikazuje na slikama. Takođe ga fasciniraju dela Valtera Kampmana i njegovo prikazivanje stabala kao da su ljudska bića. Ova dva slikara imala su podjednaki uticaj na Hundertvasera kao i veliki majstori poput Paula Klea i Gustava Klimta. Godine 1949. putuje u Italiju a zatim odlazi u Pariz, gde ostaje kroz 1950. godinu. Odlazak u Pariz bio je presudan i snažno je uticao na njegov život i rad. Postao je svetski poznat već od kasnih 60-ih godina, jer nakon boravka u Parizu slede neprestane izložbe, predavanja i performansi. Od vremena kada je naslikao svoju prvu spiralu, 1953. godine u ateljeu svoga prijatelja Renea Broa, Hundertvaser je učvrstio svoju viziju sveta i svoj odnos prema spoljašnjoj stvarnosti. Bio je to odnos osmišljen kao osmoza, postepeni prelaz koji sledi nivoe svesti, a u svojem je središtu uvek imao svoje „ja“. Slikarski simbol spirale predstavlja biološku metaforu. Ravne linije nazivao je „đavoljim oruđem“. Svoju umetničku teoriju nazvao je „transautomatizam“, a bila je zasnovana na nadrealističkom automatizmu, ali se fokusirala na iskustvo gledaoca. Bavio se slikarstvom, skulpturom, arhitekturom, kao i uređivanjem fasada, dizajnom poštanskih markica, plakata, odeće i zastava. Bio je veliki borac za očuvanje prirode, što je pokazivao i kroz svoje radove. Protivnik pravih linija (`Ljudi, kao i sva živa bića, sagrađeni su od ćelija. Ako ćelije uoče nešto što nije organska forma odašilju alarmantne signale mozgu, što izaziva razna oboljenja, uključujući i ona kancerogena. Prava linija potpuno je strana ljudskom rodu, suprotnost životu i svemu što postoji. Ona je fikcija na kojoj se temelji naša civilizacija. Pojavila se kod ljudskog roda sa ciglom i modularnom konstrukcijom, a njena krajnja posledica su moderna arhitektura i dizajn.`), u svojim radovima koristio je jarke boje, organske forme. Na modelu `Highrise Meadow House`, u Beču, Hundertvaser je ukazao na mogućnosti uzgajanja biljaka i drveća u samom središtu grada. Isticao je kako je gradnja takvih kuća jeftinija nego što se čini, a osnovni cilj su sreća i zadovoljstvo onih koji u njoj žive. Model se sastojao od tri betonska bloka, naravno kružna, s međusobno različitim i nesimetrično postavljenim prozorima na betonskim stubovima. Na ravnim krovovima tako odvojenih spratova zasađeni su trava, cveće i drveće, a krave su se liftovima dovozile na takve zelene površine. Zu bi se odlagala zemlja iz organskih toaleta (još jedan njegov izum) i na njoj bi mogle da se odgajaju različite vrste voća i povrća. Ujedno bi se takvom konstrukcijom rešio i odvod jer bi se iskorišćena voda crpila na vrh, pa bi se spiralnim kanalima spuštala niz građevinu i pritom pročišćavala. Da ideja nije toliko suluda i nemoguća najbolje svedoči nekoliko Hundertvaserovih realizovanih projekata, kao što je Dečji centar u Hederhajmu, koji je sagradio Alfred Schmid prema slikarevim zamislima 1988. godine.

Svileni Bagrem Seme, Svilasta Albicija (Albizia julibrissin) Cena je za pakovanje od 10, 20 semena. Albizia - svileni bagrem najrasprostanjenija i danas u svojoj pradomovini na severnoj granici sutropskog pojasa od Persije do Japana. Razlikujemo više stotina vrsta koje ratu u Africi, Aziji i Australiji. U Evropi i Americi je poznata od 18. veka. Albizija julibrissing je ukrasno, listopadno drvo koje brzo raste i dostiže visinu od 6-10 m. Krošnju formira u obliku kišobrana. Letnja je cvetnica. Cveta od juna do septembra u više valova. Cvet ima više tučkova, rozoljubičaste boje i formira ukrasne mirišljave cvetne pahuljice. Svojim jakim mirisom veoma privlači pčele, i postaje im omiljeno mesto boravka. Mahunast plod je dužine 12-18 cm, sadrži semenke, i posle sazrevanja semenki u kasnu jesen menja boju u tamno smeđe. Zimi mahune dugo ostaju na stablu. Listovi se noću savijaju ka gore (zatvaraju se), zelene su boje. U jesen boju menjaju u žuto. Voli zaštićeno, sunčano, toplo mesto. Umereno suvo tlo. Odgovara joj svaka zemlja, ni kreč ni slano tlo ne smetaju razvoju. Ranije se mislilo da je neotporna na zimu, ali već trogodišnje biljke nesmetano mogu preživeti zimu. Zaštitit treba samo sadnice mlađe od dve godine. Veoma je popularno ukrasno drvo, zbog dugotrajnog, mirisnog i lepog cveta, prekrasnog lista i svoje nezahtevnosti. RAZMNOŽAVANJE Albizia julibrissin razmnožavamo semenom u maju na slobodnom ili početkom aprila u plastenicima (staklenicima). Seme koje sazreva u kasnu jesen prikupljamo i držimo na haladnom i suvom mestu. Pre setve se vrši skarifikacija ili se potapa u vruću vodu, da bi tanka ali čvrsta ljuštura semena omekla i pukla. Sadnice su veoma osetljive na hladnoću pa ih u prvoj godini zimi obavezno treba pokrivati. UZGOJ Zbog preosetljivosti na hladnoću sadnice na početku treba držati na toplom mestu, u rastresitoj zemlji bogatoj krečom. Na slobodnom je moguće da će u prvoj godini narasti 1,5-2 m. Sklona je smrzavanju pri vrhu, ali nove izdanke ponovo tera iz korena i donosi dugačke izdanke. Zbog toga se pribegava orezivanju vrha stabla u septembru. Kod uzgoja u kontejnerima ima usporen rast pa se ako je u cilju prodaje tek u proleće presađuju u kontejnere. WIKIPEDIA: Svilasta albicija (Albizia julibrissin Durazz.) pripada rodu koji je dobio ime po italijanskom plemiću Albiciju (Fillipo degli Albizzi) koji ju je introdukovao iz Carigrada u Firencu oko 1749. [1] Ime vrste je nastalo od iskvarene persijske reči đuliabrišam (گل ابریشم) svileni cvet (od đul گل "cvet" + abrišam ابریشم "svila"). U svetu je poznata pod različitim imenima kao na primer persijsko svileno drvo (Persian silk tree), ružičasti siris (pink siris), lenkoranska akacija (po gradu Lenkoranu u Azerbejdžanu). Vrste roda Albizia nekada su bile svrstane u rod Mimosa i rod Acacia pa su nekadašnji sinonimi za ovu vrstu i Acacia julibrissin (Durazz.) Willd. i Mimosa julibrissin Scop. Savremeni persijski naziv za albiciju je šabkosb (شبخسب) što znači „noćni spavač“ jer se listovi ove biljke zatvaraju tokom noći i po oblačnom vremenu. U Japanu uobičajena su imena nemunoki, nemurinoki i nenenoki što znači „spavajuće drvo“, a jedan od starih sinonima albicije bio je Acacia nemu Willd. prema delu japanskog naziva. Ruski naziv je ака́ция шёлковая – dudova akacija (шелкови́ца – dud) zbog izgleda cvetnih pupoljaka koji liče na dudinju. Areal Svilasta albicija se od prirode javlja u jugozapadnoj tropskoj i suptropskoj Aziji, a u istočnoj Aziji se širi prema severnim, hladnijim delovima, gde opstaje i na nižim temperaturama. Opis vrste Jednodomo malo listopadno drvo, visine 5–15m uspravnih i retkih grana koje formiraju široku, okruglastu i prozračnu krunu. Kora je tamno zelenosiva sa vertikalnim brazdama kod starijih stabala. Pupoljci su crvenkasti i spiralno raspoređeni na izdanku. Listovi dvostruko parno perasto složeni, 20–45 cm dugi 12–25 cm široki sa 8-12 pari složenih listova na kojima je 20-30 pari liski; liske su elipsasto izdužene 1–1,5 cm duge i 2–4 mm široke. Cvetovi dvopolni, sedeći, u gustim loptastim cvastima, brojni, roze, crvenkasti ili beli. Cvast ima upadljive končaste prašnike dužine 3-5 cm koji su u osnovi srasli. Pojedinačni cvetovi sa malom čašicom i krunicom (osim centralnih). Cvetovi su privlačni za pčele i leptire. Cveta od juna do septembra. Plod je pljosnata, mnogosemena mahuna dužine 10–20 cm duga i 2–2.5 cm široka, slamnatožute do braon boje. U svakoj mahuni je (3) 5-12 (15) zrna. Zrele su u jesen, zatvorene se dugo zadržavaju na granama. Seme braon boje, eksalbuminsko, makrobiotičko, dužine do 1 cm. U kilogramu ima prosečno 26 500 zrna. Značaj za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu U Americi je naturalizovana i gaji se kao ukrasna biljka; u nekim državama SAD ima status invazivne vrste. Kod nas se gaji zbog svoje dekorativnosti u različitim kategorijama zelenih prostora (soliterno ili u grupaciji) i do sada nije pokazala invazivnost iako obilno plodonosi. Otporna je na niske temperature. Ovoj vrsti potrebno je osigurati otvorena i svetla mesta kada pokazuje najveću vitalnost. Zahteva rahla, sveža i hranljiva zemljišta. Treba je povremeno prihranjivati organsko-mineralnim đubrivima i redovno je i obilno zalivati. Orezivanjem grana ujesen stimuliše se obilnije cvetanje naredne godine. Zanimljivost Seme albicije sakupljeno u Kini 1793. godine i deponovano u kolekciji Prirodnjačkog muzeja (Natural History Museum, London), isklijalo je posle gašenja požara izazvanog nemačkim bombama 1940. godine, posle 147 godina. Tri isklijale sadnice posađene su u blizini, ali su stradale u novom bombardovanju sledeće godine.

Autor - osoba Knežević, Marija, 1963- = Knežević, Marija, 1963- Naslov Knjiga o nedostajanju / Marija Knežević Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 180 str. ; 16 x 16 cm Drugi autori - osoba Vešović, Katarina Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Ogledalo ; 2 (broš.) Napomene Tiraž 500 Životopis: str. 172 Str. 174-179: Eseji poput ovih / Katarina Vešović. О ČEMU JE OVDE UGLAVNOM REČ Ovo je neminovno knjiga eseja. Zašto neminovno? Vreme u kojem sam se zatekla doživljavam kao doba esejističkog mišljenja I Izražavanja. I kod čitalaca I kod pisaca evidentna je potreba za komentarom. Ma znam ja to – sve češće se čuje – ali šta ti misliš? Kako bi ti to rekla, rekao? Esejistički senzibilitet, koji je naravno oduvek postojao, okuražen je i oslobođen činjenicom da su nam priče ili odavno poznate ili su se „dogodile pre priče“, kako je u jednoj od svojih priča zapisao David Albahari. Broj dostupnih knjiga raste, a sa njim i izrazitija selektivnost čitalaca. Ljude jednostavno mrzi da čitaju „dosadne knjige“. Traže, najčešće s pravom, da budu zavedeni I to što brže. „Storije“ su filmovane ili to potencijalno mogu biti. Vreme njihovog prijema je skraćeno, doživljaj dopunjen pokretnom slikom, zvukom. Pojačana potreba za „novim glasom“ je takođe posledica zamora usled opšte akumulacije koju smo skloni da doživimo kao nagomilavanje informacija. I rasprava о prvom licu je prevaziđena. Ono nije diskutabilno - ono jeste identitet teksta. Pripovedač-junak postaje garant uživanja u tekstu ili, pak, u suprotnom, jedini vinovnik dosađivanja. Drugo je pitanje da li je knjiga uspela ili ne, da li taj predmet sa povezanim stranicama ima pravo da se zove knjiga. Pod pretpostavkom da je to pravo stečeno, svaki tekst, zapisan ili ne, bilo da je reč о poeziji, pričama, romanima... filmu ili pak živom dijalogu, pripada ili teži ka tome da pripadne porodici eseja. Jer ukoliko nije reč tek о jednokratnoj razonodi, čime jedno štivo opravdava svoje postojanje u doba megaprodukcije pisanih i štampanih stranica ako ne ličnom perspektivom, osvešćenim pa samim tim i odgovornim ja-obraćanjem, umećem posmatranja i imenovanja onoga što „sve nas okružuje“, razumevanjem kroz empatiju, ozbiljnošću nezamislivom bez humora, prividnom lakoćom kretanja po tlu palimpsesta? Rečju, ono što stanovnik današnje biblioteke potražuje jeste stav. Neko će reći originalnost. Svejedno. Ukoliko uistinu postoji, stav je neponovljiv. Sa stanovišta autentičnog pripovedača-junaka postoji samo jedna neispričana priča – sopstvena. I dok je tako, dok traje taj „šendijevski“ osećaj nedopričanosti, ima smisla pričati je. Druga napomena odnosi se na reč i pojam nostalgija. Stekla sam, a sada već i negujem određenu podozrivost prema ovom terminu. „Čežnja za nečim što (možda) nikada nije ni postojalo“ nije mi bliska toliko koliko osećaj nedostajanja, apstraktne ¡II sasvim konkretne uskraćenosti, osećanje progresivnog lišavanja. Pišući tekstove koji slede, tragala sam za pravim pitanjima о ovom fenomenu. Upitanost umesto odgovora, to jest upitanost kao konačni odgovor, jeste definicija jednog senzibiliteta i, rekla bih, osnovno obeležje ove knjige. Marija Knežević rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu gde je i predavala kreativno pisanje. Radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Objavila je knjige poezije Elegijski saveti Juliji (1994), Stvari za ličnu upotrebu (1994), Doba Salome (1996), Moje drugo ti (2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003), In tactum (2005), Uličarke (2007), Šen (2011) i Tehnika disanja (2015), knjigu Querida – elektronsku prepisku sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (2001), romane Hrana za pse (1989), Ekaterini (2005) i Auto (2017), knjigu priča Fabula rasa (2012), knjige eseja Knjiga o nedostajanju (2003) i Knjiga utisaka (2008). Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG136 (N)

Autor - osoba Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 = Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 Naslov Zbivanja / Pasternak Hrptni naslov Ljudi i zbivanja Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Beograd : M. Čolić : S. Mašić, 1971 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 47 str. ; 16 cm. Zbirka Nezavisno izdanje ; 9 Napomene Om. stv. nasl.: Ljudi i zbivanja Tiraž 1000. Predmetne odrednice Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 – Autobiografija Stanje: na nekoliko mesta obeleženo uz marginu, podvučeno nekoliko reči, potpis na predlistu. Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890 – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960) je bio ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kada jednog vrelog letnjeg dana sredovečni činovnici Buvar i Pekiše slučajno odaberu istu klupu na kojoj će sesti da predahnu, otpočinje prijateljstvo kakvo se retko sreće u istoriji književnosti. Uprkos fizičkim razlikama, krupni Buvar i sitni Pekiše otkrivaju da imaju pregršt sličnosti u karakteru i stavovima, koje ne odlikuje baš prevelika inteligencija. Nakon iznenadne vesti o dobijenom nasledstvu, odlučuju da napuste Pariz i pređu na selo, što pokreće niz komičnih epizoda. Naši junaci se okušavaju u najrazličitijim naukama – poljoprivredi, hemiji, arheologiji, arhitekturi, politici, religiji, pa čak i medicini… Iako o ništa ne znaju o ovim oblastima, to ih neće sprečiti da iskopavaju fosile i leče teško obolele ljude. Ovo poslednje Floberovo, možemo slobodno reći remek-delo, predstavlja satiričan, na mahove urnebesan prikaz francuske buržoazije XIX veka, njenih konvencija, stereotipa i ograničenosti. Flober je roman Buvar i Pekiše zamislio kao svoje životno delo, pa je u procesu istraživanja pre nego što je započeo sa samim pisanjem pročitao čak 1500 knjiga. Iako ne u potpunosti zaokružen i tek posthumno objavljen, (rukopis od 4000 stranica sastavila je autorova sestričina nakon njegove prerane smrti), Buvar i Pekiše će ostati jedno od najznačajnijih i najzanimljivih dela svetske književnosti, a njegovi protagonisti koji prave cirkus u provinciji – legendarni književni duo. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Fijuk vjetra ili Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog / Goran Babić Ostali naslovi Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 60 str. ; 16 x 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Crvena sveska ; 1 (broš.) Napomene Tiraž 500 Dramski tekstovi Gorana Babića: str. 60. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. – Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. – Krabulja. Zagreb 1970. – Strašna djeca. Zagreb 1973. – Tri poeme. Beograd 1974. – Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. – Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. – Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. – Naša stvar. Rijeka 1975. – Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. – Dim i zima. Zagreb 1977. – Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. – Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. – Kako se uči ljubav. Beograd 1979. – Noćna rasa. Zagreb 1979. – Smrt u snu. Zagreb 1979. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG80 (N)

Žak Derida Delo 2aJanuar - Februar 1991Meki povezJedan od najznačajnijih francuskih filozofa Žak Derida (Jacques Derrida, 1930–2004), rođen je u Alžiru. Studirao je na Ecole Normale Superieure u Parizu gde je 1954. godine napisao svoj diplomski rad pod nazivom Problem geneze kod Huserla.Od 1964. Derida postaje predavač na Ecole Normale Superieure gde je bio aktivan sve do 1983. godine. Predavao je i na Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales u Parizu. Sa Fransoaom Šatleom (Francois Chatelet, 1925–1985) osnovao je College international de philosophie (CIPH) 1983. godine. Bio je profesor humanistike na University of California, Irvine. Bio je predavač na brojnim američkim univerzitetima: Johns Hopkins University, Yale University, New York University, Stony Brook University, New School for Social Research.Pošto je objavio knjigu O gramatologiji1 (ed. de Minuit, Paris, 1967) u kojoj proučava prvobitan odnos između čulnosti i razluke (differAnce), Derida u knjizi O diseminaciji2 objavljenoj 1972. godine razrađuje opšte karakteristike dekonstrukcije opisane terminom diseminacija (rasejavanje), konceptom kojim se od tada označava njegova filozofija. U stvari, problematika dekompozicije i redefinicije čulnosti već je bila prisutna u njegovom delu Uvod u poreklo geometrije,3 objavljenom 1962, kao i u njegovoj knjizi Glas i fenomen,4 objavljenoj 1967. godine. U ovoj filozofiji diseminacije, bliskoj Hajdegerovoj (Martin Heidegger, 1889–1976) filozofiji, Derida nas poziva “da mislimo drugačije”, to jest, da se stavimo u položaj isprepletanosti sa mišljenjem kako bismo u njega umetnuli drugost. Njegovo značajno delo Pisanje i razlika,5 pokazuje različite mehanizme strategija pisanja vezanih za opštu problematiku dekonstrukcije. Na taj način, polje pisanja duboko je prožeto problematikom čulnosti pod uticajem diseminacije (Položaji, 1972, ed. de Minuit i Margine, 1972, ed. de Minuit).Takvo razmišljanje dovodi do stvaranja estetike prikrivanja i otkrivanja koja započinje diseminacijom pisanja. Tu se pojavljuje differAnce kao istovremeno i strukturalno i genetičko izvorište svih pojmovnih parova (kontradiktornih ili različitih), svih efekata različitosti. U delu Istina u slikarstvu koje je objavljeno 1978. (Flammarion), ponovo se ispituje pojavljivanje efekata bujanja differAnce na grafičkom planu, ali ovog puta ne na polju pisanja već u slikarskoj praksi.U toj filozofskoj raspravi slike, sve se svodi na potez, vrstu i/ili “trag”, što nije ništa drugo nego znak koji se označava. U delima Lecture de Droit de regards, objavljeno 1985, (ed. de Minuit, Paris) i Points de suspension, 1992, (Galilee) bliže je označeno, u okviru njegove “estetike”, da je “filozofija foto-logija” i da “rukopis svetlosti” od filozofije stvara “razvoj prava pogleda”.6 Razglednica, delo objavljeno 1980. (Flammarion) orijentiše Deridinu filozofiju ka poetici darovanja i estetici gostoljubivosti (Marksove aveti, Galilee, 1993; Politika prijateljstva, Galilee, 1994; Otpor, Galiliee, 1996; O gostoljubivosti, Calman-Levy, 1997). U dijalogu sa Elizabetom Rudinesko (Elisabeth Roudinesco, 1944–) u knjizi De quoi demain … (izdavači Fayard et Galilee, 2001) Derida iznova preispituje ulog razmišljanja o različitosti unutar univerzalnog.Diseminacija (rasejavanje)Derida je poznat po svom prodornom razmišljanju koje nas upozorava da sumnjamo u zauvek utvrđene istine, u apsolute istovetnosti i u referencijalnost u korist neprekidne emancipacije čula. Poput Fukoa (Michel Foucault, 1926–1984) i Deleza (Gilles Deleuze, 1925–1995), Derida raskida sa dogmom jedine i nepromenljive istine da bi istakao pluralizaciju čulnosti.On je pre svega poznat po svom radu o dekonstrukciji i diseminaciji koji je omogućio da se ponovo razmisli o čulnosti u njenoj stalnoj udaljenosti i povlačenju. Deridini upadi koji destabilizuju konvencionalna znanja dotakli su sve filozofske, umetničke, kulturalne i književne produkcije. Filozofsko iskustvo je za Deridu “problematično prelaženje granica, nesigurnost u pogledu granica filozofskog polja.”7Bogatstvo njegovog dela, bilo da je reč o mnogobrojnim spisima, knjigama, člancima ili njegovim predavanjima, razgovorima i seminarima, predstavlja danas za filozofe, književnike, kritičare i sve intelektualce, više od originalnog i otvorenog razmišljanja – ono je nezaobilazan instrument za dešifrovanje pisanja i umetničkog dela. Neprekidnom praksom podsećanja i ponovnog pisanja filozofskih tekstova, Derida želi da oslobodi transcendentalne privide i apsolute od referencijalnosti. On je, neumorno, tokom svojih predavanja o velikim filozofskim tekstovima (Platona /Πλάτων, 428/427–348/347 p. n. e./, Dekarta /Rene Descartes, 1596–1650/, Kanta /Immanuel Kant, 1724–1804/, Huserla /Edmund Husserl, 1859–1938/, Ničea /Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844–1900/, Hajdegera) stvarao dinamike u cilju destabilizacije totalizujuće strukture i svakog puta uočio udaljenost, višestrukost i ono što on naziva prvobitnom differance između idejnih projekata i prakse pisanja. Derida je ponovnim oživljavanjem velikih umetničkih, književnih, pa čak i tehnoloških kreacija Žabesa (Edmond Jabes, 1912–1991), Malarmea (Stephane Mallarme, 1842–1898), Artoa (Antonin Artaud, 1896–1948), Bataja (Georges Bataille, 1897–1962), Kafke (Franz Kafka, 1883–1924), Klosovskog (Pierre Klossowski, 1905–2001), Blanšoa (Maurice Blanchot, 1907–2003), Šara (Rene Char, 1907–1988), Van Goga (Vincent van Gogh, 1853–1890), pokazao da se pisanje i stvaralaštvo upisuju u prvobitnu strast, kao diskurs u želju i odsustvo drugog.Za Deridu samo umetnost dekonstrukcije, diseminacija po modelu skopein, to jest, vizuelno opažanje koje vodi ka suštini stvari omogućava da se dekomponuje ono što je “poznato” i shvaćeno te da se tako stigne do jednostavnog oblika, do idein.Na tom mestu treba da se odigra jedno približavanje između umetnosti dekonstrukcije i platonovske dijalektike koja, takođe pročišćavajući čulnost, stiže da “otkrije” ideju, razumljivost. Ali za Deridu, odsutnost, ona koju treba otkriti, ne opisuje se kao “portret”, kao “pro-tractus, pro– ili pour-traict mreže iskazivanja”.8 Upravo zato funkcije govora i pisanja ne treba imitirati već stvarati. Predstaviti nepredstavljivo, reći neizrecivo, misliti neistinito, to pre svega znači ne potonuti u logiku suprotnosti, da bismo mogli samo da razmišljamo o drugom, o udaljenosti, ivici, o onom između što se može imenovati, polazeći od čitanja Platona, pharmakon, chora ili graphein.Misliti to znači obeležiti, upisati.Na tom mestu Derida pristupa pitanju značenja. Ne postoji misao koja, ako je upisana, ne otkriva rasejani pluralitet znakova i tragova. Ali znak se ne dodaje, kao što postoji sklonost da se veruje, istini da bi se predstavio kao dokaz, znak konstituiše istinu u unutrašnjosti. Ova ideja remeti logiku zapadnjačke racionalnosti koja je označeno uvek smatrala transcendentalnim, to jest, čistom čulnošću, stranom svim načinima označavanja pa čak i svim oblicima razumevanja. Čulnost je pre svega unutra, u unutrašnjoj intimnoj sferi “mentalne oralnosti”. Ona se potom upisuje u znake koji će je fiksirati i obezbediti njeno kruženje. To znači da postoji ukidanje svih vrsta hijerarhije između znakova i svih ekspresivnih supstanci kao što su, na primer, govor i pisanje. U tom izražajnom polju neodređenog upisivanja, stvara se međusobno ukrštanje različitih načina izražavanja, između govorenja i pisanja, između označitelja i označenog što od čulnosti stvara neprekidno postajanje, jedno nastajanje.Ovo međusobno ukrštanje koje u isto vreme želi da bude radikalizacija sosirovske lingvistike i huserlijanske fenomenologije omogućila je differAnce koja, u skladu sa Deridinim terminima, ukazuje na činjenicu da jedna istorijsko-metafizička epoha mora da napokon jezik odredi kao totalitet svog problematičnog horizonta.9DifférAnce (Razluka)DifferAnce čiji nastavak –Ance ukazuje na neodlučnost, u metafizici između aktivnosti i pasivnosti kretanja koja proizvodi razlike, jeste način da čitamo aporije i kontradikcije bez obaveze da pravimo sintezu, jer, na kraju krajeva, u filozofiji je uvek reč o onom što može da postane objekat nekog iskustva. To je, dakle, jedna večita dijalektika čiji se termini nikad ne mogu pomiriti u nekoj konstituisanoj sintezi ili sintezi koja nešto konstituiše, već je to dijalektika koja podstiče na razmišljanje postavljajući pitanje svom izvorištu. U tom smislu, differAnce se udaljava od svakog stabilnog oblika, od svake konačne afirmacije, predstavljajući jednu nepodudarnu sliku sadašnjosti, podjednako pomerenu kao metafizika koja je, prema Hajdegeru, odvojena od izvora kome teži da se vrati. Deridino razmišljanje je podrobno istraživanje tih udaljenosti, tog ispoljavanja posledica razlike. Međutim, o razlici se “ne razmišlja bez traga”.10 Drugačije rečeno, čulnost se nalazi u distribuciji tragova i znakova. Upravo se zato čulo eksteriorizuje, izlazi iz samog sebe i skriva se tako što postaje drugi. Stoga je to differAnce11 osmišljeno odnosom ili vremenskom razlikom tragova, ambivalentnim pojmom u kom se međusobno ukrštaju empirijsko i transcendentalno. Trag je, dakle, jedna puna prisutnost koju metafizika ne može da shvati zato što ona operiše ukidanjem sadašnjosti. Samo estetika koja je zalepljena za sadašnjost može da označi trag kao čistu prisutnost.Estetsko iskustvo povezano je sa “spektakularnošću” objekta. Estetika se još od Kanta formira u kategorijama recepcije, u reciprocitetu između opaženog objekta i subjekta koji opaža.DifferAnce se skriva u pojavnoj realnosti. Derida govori o differAnce kao da je ona ništa12 u odnosu na smisao u kom ne bi imala nikakve veze sa bilo kakvom istorijskom determinisanošću. Ali differAnce ostaje u pokretu, ona je “diferencijalni” pokret koji se sam menja, nošen sopstvenom diferencijacijom. U tome je smisao slavnog Deridinog iskaza “differAnce se razlikuje”. Na taj način differAnce je vezana za prisustvo i estetsko iskustvo čiji objekat oscilira između prisustva i odsustva, vidljivosti i nevidljivosti, empirizma i transcendentnosti, provlači se između tih suprotnosti.Deridina estetika ima fundamentalni zadatak da učini vidljivim ta ukrštanja. Deridino intersovanje za umetnost manifestuje se istovremeno u analizama koje se tiču nekih praksi poput slike, crteža, fotografije, arhitekture i televizije, ali i u ponovnom sagledavanju problema koje postavlja mimezis, dakle, lepote i porekla umetnosti. Svi ovi problemi upisuju se u fundamentalno preispitivanje istine i čulnosti.Estetika ponovnog tragaUmesto da predstavi čulno kao ono što ga prevazilazi, znak ga predstavlja iznutra. Možemo reći i to da je čulno uvučeno u “igru predstavljanja”, na mesto razlike koja tragovima označava beskrajni gubitak izvora čulnosti u njegovim mnogostrukim promenama. “Razluka se razlikuje” istovremeno se približavajući i povlačeći se u različitim tragovima koji su u neku ruku njeni rasejani pojavni oblici, a njih jedino možemo iskusiti kroz umetnost. U stvari, pre svega u umetnosti i estetskom iskustvu odigrava se prisustvo u odsustvu, pojava i nestanak, vidljivo i nevidljivo, trag i praznina. Taj sablasni karakter vidljivosti vraća se metaforično na izvorište prikazivanja diskursa kao onog što uvek zamenjuje “diferencijalno nepojavljivanje traga”,13 što je izvor crteža i svakog grafičkog predstavljanja. Ukoliko je čista linija, trag nema nikakav identitet. Zbog toga umetnosti vezane za sliku podstiču želju diskursa da dopuni taj ponovni trag čula. U tim uslovima, jasno nam je zbog čega Derida daje specijalan tretman primeren elementima grafičke supstance i zašto “pomera” svoj ulog. Diskurs o slikarstvu je pre svega granica, ponovni trag (ili crta), drugi način da se označi trag “kao trag suprotnosti”14:Ostaje jedan prostor za započinjanje da bi se dogodila istina u slikarstvu. Ni unutra ni spolja, on se širi a da se ne da uokviriti, ali ipak nije izvan okvira. On radi, na njemu se radi, dopušta da djeluje okvir, njemu dopušta da radi […]. Crta ovdje samu sebe privlači, samu sebe podvlači i sama se događa.15Delo Istina u slikarstvu, Derida započinje postavljanjem velikog filozofskog pitanja – šta je umetnost – pozivajući se posebno na Kanta, Hegela (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831) i Hajdegera kako bi pokazao da Ono što je filosofsko zatvara umjetnost u njen krug, ali to istovremeno znači da se filosofski govor takođe vrti u krugu.16Da li je onda filozofija “diskurs o okviru”17? U stvari, to pomeranje kojim Derida operiše u estetskom razmišljanju daje okviru, kao granici predstavljenog prostora, ulogu da saopšti ono što neutrališe, što postavlja granice, što preispituje i podražava mimezis.Derida izučava “estetičko pitanje“ u delu Pisanje i razlika uz pomoć analize Artoovog18 dela koje je on smatrao simboličkim u pogledu diseminacije predstavljanja: Budući da je uvijek već počela, predstava nema kraja. No može se zamisliti zatvaranje onoga što nema kraja. Zatvaranje je kružna granica unutar koje se ponavljanje razlike beskrajno ponavlja. To je njezin prostor igre. To kretanje je kretanje svijeta kao igre. […] Ta je igra okrutnost kao jedinstvo nužnosti i slučaja. Ta igra života je umjetnost.19Na taj način differAnce delokalizuje predstavljeni prostor jer ona provaljuje u zatvorenost i jer je element nepredstavljivog. U stvari, differAnce i jeste i nije ono što se pojavljuje zato što se pojavljuje u svom nestanku. Umetnost će ovde imati funkciju egzemplarnosti, to jest, elementa kojim se manifestuje differAnce. Derida umnožava svoje reference na umetnike, slikare, vajare, pesnike i ljude iz pozorišnog okruženja. Analiza slike Stare cipele sa pertlama Vinsenta van Goga omogućiće mu da objasni posledice te differAnce. Više nego što želi da te cipele pripiše seljaku ili građaninu kao što su to pokušali da učine neki kritičari, Derida smatra prisustvo odstojanja cipela od pertli “dvostrukim širenjem”20 koje postavlja problem tumačenja umetničkog dela i problem istine u slikarstvu. Ove cipele ne pripadaju, one nisu ni prisutne ni odsutne, cipele postoje, i to je sve.21 One ostaju tu bez subjekta, ali isto tako i bez objekta, one se mogu shvatiti po želji, ali njih niko ne može posedovati a još manje sačuvati. Moguće ih je samo vratiti ako neko smatra da ih ima i verovati da ih daje ako ih nema. Samo dar objašnjava prisustvo cipela koje manifestuju želju da budu vraćene.Želja da vrati istinu vodi Deridu ka logici ogoljavanja22 i estetici darivanja. Ovaj filozof pravi jednu tananu analizu bliskosti dara i fotografije u svojim delima Psiha i Dato vreme. Umetnost fotografije je predstavljanje “koje je istovremeno nepredstavljanje” zato što ono “ne ukida referencu” ali beskonačno udaljava izvestan oblik realnosti, realnosti čiji je referent opažajno.23To je razlog što filozofsko ispitivanje konstruiše u samom tom rastojanju jednu misao o etičko-estetskom prisustvu na svom horizontu odgovornosti s onim što povezuje alijenaciju, nedostatak i pozitivnost. Na taj način se može razumeti njeno ovladavanje problemima darivanja, pozivanja u pomoć i molitve, ali i aparthejda, prava na azil, na internet, na gostoprimstvo…Gostoprimstvo: estetika životaU svojoj knjizi O gostoprimstvu,24 Derida nas poziva da razmišljamo o iskustvu gostoprimstva polazeći od ponovnog traga, od ponovnog usvajanja regulatorne ideje kantovskog koncepta čovečanstva te kosmpolitizma, od Klosovskovog tumačenja posete i hajdegerovskog pitanja o pozivanju na razmišljanje. Posle ponovnog pažljivog čitanja trećeg završnog člana Kantovog Projekta o večnom miru, Derida otkriva aporiju između antropološke dimenzije prava na gostoprimstvo i ograničenja tog prava na uslove poštovanja nacionalnih identiteta (poštovanje prava, tradicije, jezika…).Štaviše, kosmopolitski ideal dolazi u sukob sa ograničenjem prijema rezervisanog samo za podanike ili građane neke države. Derida zatim primerima proširuje kantovsko prihvatanje različitih iskustava gostoprimstva i dovodi do vrhunca kontradikciju iskaza “poželeti dobrodošlicu” upisujući je u neznanje onog što dobrodošlica jeste. Dobrodošlica je zatim predmet istančane analize prvobitne tenzije koja ispunjava sam pojam gostoprimstva na kom parazitira njegova suprotnost – neprijateljstvo: svako primanje “kod sebe” automatski prate ograničenja, pa makar se ona odnosila na poštovanje kućnog reda. Gostoprimstvo sačinjava dvostruki postulat uzimanja i davanja. Poziv, u svom konstruktivnom ponavljanju, afirmiše u isto vreme i svaki put, gosta kao domaćina kod svoje kuće.U tom suštinskom ograničenju zakona gostoprimstva, Derida zatim pokreće ontološko pitanje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” U raspravi o ovom pitanju on predlaže četiri značenja koja su komplementarna kao četiri hipoteze koje je Derida prihvatio čitajući dela Klosovskog, Hajdegera i Benvenista (Emile Benveniste, 1902–1976). Prvo značenje jeste “da mi još ne znamo šta je gostoprimstvo”. Ovde nije reč o vremenskom neznanju, već o ne-znanju, o onom što se opire nekom identitetu po sebi, svakom stabilizujućem određenju, njegovom konstituisanju kao predmetu znanja, ukratko, konceptu. Ova teškoća dolazi zbog toga što je izvan sadašnjeg trenutka, izvan statusa objekta, gostoprimstvo mesto ne nekog znanja već intencionalnog iskustva prema drugom kao apsolutnom strancu, kao nepoznatoj osobi.Drugo značenje je to što se gostoprimstvo nalazi u intencionalnom činu koji “se objavljuje drugom u dobrodošlici” kao obaveza. Na tom nivou, estetička analiza bogatstva teksta Roberta večeras Klosovskog, veoma je indikativna i omogućava da razmišljamo o unutrašnjoj kontradikciji gostoprimstva u “postajanju gostom” od strane onog koji poziva, u isto vreme preko neminovnosti i kratkotrajnosti tog iskustva i preko supstitucije zvanične posete pozivanjem u goste. Neminovnost zvanične posete je uslov za vlasnika poseda da izvrši zadatak domaćina i bude primljen od strane onog koga on prima i to do granica da postane gostov talac. Na ovom mestu se Derida poziva na Levinasovu (Emmanuel Levinas, 1906–1995) logiku supstitucije, gde istovetnost u svojoj pasivnosti jeste talac i označava početak etike kao vršenja odgovornosti.Treće značenje upisuje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” u njegov odnos prema vremenu koje se vraća na jedan odnos suštinske anahronosti tog iskustva. O njemu treba razmišljati u terminu “još uvek ne” koji je analizirao Hajdeger u “mi još uvek ne znamo” iz dela Šta se naziva mišljenje?25 Gostoprimstvo čuva jedan suštinski odnos prema onom što dolazi i što još uvek ne poznajemo, ali o čemu uvek razmišljamo.26Četvrto značenje pitanja gostoprimstva je pitanje ponovnog razmatranja Benvenistovih teza izraženih u delu Ekonomija, srodstvo, gostoprimstvo u kome su etimološke i institucionalne porodične veze ispitane u svetlu gostoprimstva kao sociološke činjenice.Tokom pažljivog proučavanja koje se oslanja na posledice differAnce i počiva na poštovanju i poznavanju jezika i njihovog identiteta, Derida otkriva aporiju koja je deo gostoprimstva (hosti-pet-s; gost i domaćin) koje postavlja prag svakog primanja (bilo da je reč o porodici ili Državi) u poštovanju istosti, u poštovanju “mog doma” i u poštovanju činjenice da je neko kod svoje kuće.Deridina filozofija, bilo da je reč o istorijskim upadima u unutrašnjost filozofskih tekstova, u jedinstvenom tretmanu umetničkih dela ili u svojim konceptima o životnim stilovima putem darivanja i gostoprimstva, jeste filozofija koja od razmišljanja istovremeno pravi povratak ka izvorištu čuđenja, ka epohalnoj opreznosti i ka repetitivnom poslu dešifrovanja i prizivanja drugosti. Operacijama dekonstrukcije, ona održava živom obavezu da ispituje aporije i ide ka suštini ideja, rizikujući da zbog toga skrene s pravog puta duhovno neupućene. Sa Deridom, od sada, misao u svojoj operaciji ponovnog pisanja, može da se usudi da konstantno dešifruje današnjicu, putem pojmova diseminacije, dekonstrukcije drugosti-promene, dara, praštanja i gostoprimstva.4/26

Žak Derida Delo 2aJanuar - Februar 1991Meki povezJedan od najznačajnijih francuskih filozofa Žak Derida (Jacques Derrida, 1930–2004), rođen je u Alžiru. Studirao je na Ecole Normale Superieure u Parizu gde je 1954. godine napisao svoj diplomski rad pod nazivom Problem geneze kod Huserla.Od 1964. Derida postaje predavač na Ecole Normale Superieure gde je bio aktivan sve do 1983. godine. Predavao je i na Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales u Parizu. Sa Fransoaom Šatleom (Francois Chatelet, 1925–1985) osnovao je College international de philosophie (CIPH) 1983. godine. Bio je profesor humanistike na University of California, Irvine. Bio je predavač na brojnim američkim univerzitetima: Johns Hopkins University, Yale University, New York University, Stony Brook University, New School for Social Research.Pošto je objavio knjigu O gramatologiji1 (ed. de Minuit, Paris, 1967) u kojoj proučava prvobitan odnos između čulnosti i razluke (differAnce), Derida u knjizi O diseminaciji2 objavljenoj 1972. godine razrađuje opšte karakteristike dekonstrukcije opisane terminom diseminacija (rasejavanje), konceptom kojim se od tada označava njegova filozofija. U stvari, problematika dekompozicije i redefinicije čulnosti već je bila prisutna u njegovom delu Uvod u poreklo geometrije,3 objavljenom 1962, kao i u njegovoj knjizi Glas i fenomen,4 objavljenoj 1967. godine. U ovoj filozofiji diseminacije, bliskoj Hajdegerovoj (Martin Heidegger, 1889–1976) filozofiji, Derida nas poziva “da mislimo drugačije”, to jest, da se stavimo u položaj isprepletanosti sa mišljenjem kako bismo u njega umetnuli drugost. Njegovo značajno delo Pisanje i razlika,5 pokazuje različite mehanizme strategija pisanja vezanih za opštu problematiku dekonstrukcije. Na taj način, polje pisanja duboko je prožeto problematikom čulnosti pod uticajem diseminacije (Položaji, 1972, ed. de Minuit i Margine, 1972, ed. de Minuit).Takvo razmišljanje dovodi do stvaranja estetike prikrivanja i otkrivanja koja započinje diseminacijom pisanja. Tu se pojavljuje differAnce kao istovremeno i strukturalno i genetičko izvorište svih pojmovnih parova (kontradiktornih ili različitih), svih efekata različitosti. U delu Istina u slikarstvu koje je objavljeno 1978. (Flammarion), ponovo se ispituje pojavljivanje efekata bujanja differAnce na grafičkom planu, ali ovog puta ne na polju pisanja već u slikarskoj praksi.U toj filozofskoj raspravi slike, sve se svodi na potez, vrstu i/ili “trag”, što nije ništa drugo nego znak koji se označava. U delima Lecture de Droit de regards, objavljeno 1985, (ed. de Minuit, Paris) i Points de suspension, 1992, (Galilee) bliže je označeno, u okviru njegove “estetike”, da je “filozofija foto-logija” i da “rukopis svetlosti” od filozofije stvara “razvoj prava pogleda”.6 Razglednica, delo objavljeno 1980. (Flammarion) orijentiše Deridinu filozofiju ka poetici darovanja i estetici gostoljubivosti (Marksove aveti, Galilee, 1993; Politika prijateljstva, Galilee, 1994; Otpor, Galiliee, 1996; O gostoljubivosti, Calman-Levy, 1997). U dijalogu sa Elizabetom Rudinesko (Elisabeth Roudinesco, 1944–) u knjizi De quoi demain … (izdavači Fayard et Galilee, 2001) Derida iznova preispituje ulog razmišljanja o različitosti unutar univerzalnog.Diseminacija (rasejavanje)Derida je poznat po svom prodornom razmišljanju koje nas upozorava da sumnjamo u zauvek utvrđene istine, u apsolute istovetnosti i u referencijalnost u korist neprekidne emancipacije čula. Poput Fukoa (Michel Foucault, 1926–1984) i Deleza (Gilles Deleuze, 1925–1995), Derida raskida sa dogmom jedine i nepromenljive istine da bi istakao pluralizaciju čulnosti.On je pre svega poznat po svom radu o dekonstrukciji i diseminaciji koji je omogućio da se ponovo razmisli o čulnosti u njenoj stalnoj udaljenosti i povlačenju. Deridini upadi koji destabilizuju konvencionalna znanja dotakli su sve filozofske, umetničke, kulturalne i književne produkcije. Filozofsko iskustvo je za Deridu “problematično prelaženje granica, nesigurnost u pogledu granica filozofskog polja.”7Bogatstvo njegovog dela, bilo da je reč o mnogobrojnim spisima, knjigama, člancima ili njegovim predavanjima, razgovorima i seminarima, predstavlja danas za filozofe, književnike, kritičare i sve intelektualce, više od originalnog i otvorenog razmišljanja – ono je nezaobilazan instrument za dešifrovanje pisanja i umetničkog dela. Neprekidnom praksom podsećanja i ponovnog pisanja filozofskih tekstova, Derida želi da oslobodi transcendentalne privide i apsolute od referencijalnosti. On je, neumorno, tokom svojih predavanja o velikim filozofskim tekstovima (Platona /Πλάτων, 428/427–348/347 p. n. e./, Dekarta /Rene Descartes, 1596–1650/, Kanta /Immanuel Kant, 1724–1804/, Huserla /Edmund Husserl, 1859–1938/, Ničea /Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844–1900/, Hajdegera) stvarao dinamike u cilju destabilizacije totalizujuće strukture i svakog puta uočio udaljenost, višestrukost i ono što on naziva prvobitnom differance između idejnih projekata i prakse pisanja. Derida je ponovnim oživljavanjem velikih umetničkih, književnih, pa čak i tehnoloških kreacija Žabesa (Edmond Jabes, 1912–1991), Malarmea (Stephane Mallarme, 1842–1898), Artoa (Antonin Artaud, 1896–1948), Bataja (Georges Bataille, 1897–1962), Kafke (Franz Kafka, 1883–1924), Klosovskog (Pierre Klossowski, 1905–2001), Blanšoa (Maurice Blanchot, 1907–2003), Šara (Rene Char, 1907–1988), Van Goga (Vincent van Gogh, 1853–1890), pokazao da se pisanje i stvaralaštvo upisuju u prvobitnu strast, kao diskurs u želju i odsustvo drugog.Za Deridu samo umetnost dekonstrukcije, diseminacija po modelu skopein, to jest, vizuelno opažanje koje vodi ka suštini stvari omogućava da se dekomponuje ono što je “poznato” i shvaćeno te da se tako stigne do jednostavnog oblika, do idein.Na tom mestu treba da se odigra jedno približavanje između umetnosti dekonstrukcije i platonovske dijalektike koja, takođe pročišćavajući čulnost, stiže da “otkrije” ideju, razumljivost. Ali za Deridu, odsutnost, ona koju treba otkriti, ne opisuje se kao “portret”, kao “pro-tractus, pro– ili pour-traict mreže iskazivanja”.8 Upravo zato funkcije govora i pisanja ne treba imitirati već stvarati. Predstaviti nepredstavljivo, reći neizrecivo, misliti neistinito, to pre svega znači ne potonuti u logiku suprotnosti, da bismo mogli samo da razmišljamo o drugom, o udaljenosti, ivici, o onom između što se može imenovati, polazeći od čitanja Platona, pharmakon, chora ili graphein.Misliti to znači obeležiti, upisati.Na tom mestu Derida pristupa pitanju značenja. Ne postoji misao koja, ako je upisana, ne otkriva rasejani pluralitet znakova i tragova. Ali znak se ne dodaje, kao što postoji sklonost da se veruje, istini da bi se predstavio kao dokaz, znak konstituiše istinu u unutrašnjosti. Ova ideja remeti logiku zapadnjačke racionalnosti koja je označeno uvek smatrala transcendentalnim, to jest, čistom čulnošću, stranom svim načinima označavanja pa čak i svim oblicima razumevanja. Čulnost je pre svega unutra, u unutrašnjoj intimnoj sferi “mentalne oralnosti”. Ona se potom upisuje u znake koji će je fiksirati i obezbediti njeno kruženje. To znači da postoji ukidanje svih vrsta hijerarhije između znakova i svih ekspresivnih supstanci kao što su, na primer, govor i pisanje. U tom izražajnom polju neodređenog upisivanja, stvara se međusobno ukrštanje različitih načina izražavanja, između govorenja i pisanja, između označitelja i označenog što od čulnosti stvara neprekidno postajanje, jedno nastajanje.Ovo međusobno ukrštanje koje u isto vreme želi da bude radikalizacija sosirovske lingvistike i huserlijanske fenomenologije omogućila je differAnce koja, u skladu sa Deridinim terminima, ukazuje na činjenicu da jedna istorijsko-metafizička epoha mora da napokon jezik odredi kao totalitet svog problematičnog horizonta.9DifférAnce (Razluka)DifferAnce čiji nastavak –Ance ukazuje na neodlučnost, u metafizici između aktivnosti i pasivnosti kretanja koja proizvodi razlike, jeste način da čitamo aporije i kontradikcije bez obaveze da pravimo sintezu, jer, na kraju krajeva, u filozofiji je uvek reč o onom što može da postane objekat nekog iskustva. To je, dakle, jedna večita dijalektika čiji se termini nikad ne mogu pomiriti u nekoj konstituisanoj sintezi ili sintezi koja nešto konstituiše, već je to dijalektika koja podstiče na razmišljanje postavljajući pitanje svom izvorištu. U tom smislu, differAnce se udaljava od svakog stabilnog oblika, od svake konačne afirmacije, predstavljajući jednu nepodudarnu sliku sadašnjosti, podjednako pomerenu kao metafizika koja je, prema Hajdegeru, odvojena od izvora kome teži da se vrati. Deridino razmišljanje je podrobno istraživanje tih udaljenosti, tog ispoljavanja posledica razlike. Međutim, o razlici se “ne razmišlja bez traga”.10 Drugačije rečeno, čulnost se nalazi u distribuciji tragova i znakova. Upravo se zato čulo eksteriorizuje, izlazi iz samog sebe i skriva se tako što postaje drugi. Stoga je to differAnce11 osmišljeno odnosom ili vremenskom razlikom tragova, ambivalentnim pojmom u kom se međusobno ukrštaju empirijsko i transcendentalno. Trag je, dakle, jedna puna prisutnost koju metafizika ne može da shvati zato što ona operiše ukidanjem sadašnjosti. Samo estetika koja je zalepljena za sadašnjost može da označi trag kao čistu prisutnost.Estetsko iskustvo povezano je sa “spektakularnošću” objekta. Estetika se još od Kanta formira u kategorijama recepcije, u reciprocitetu između opaženog objekta i subjekta koji opaža.DifferAnce se skriva u pojavnoj realnosti. Derida govori o differAnce kao da je ona ništa12 u odnosu na smisao u kom ne bi imala nikakve veze sa bilo kakvom istorijskom determinisanošću. Ali differAnce ostaje u pokretu, ona je “diferencijalni” pokret koji se sam menja, nošen sopstvenom diferencijacijom. U tome je smisao slavnog Deridinog iskaza “differAnce se razlikuje”. Na taj način differAnce je vezana za prisustvo i estetsko iskustvo čiji objekat oscilira između prisustva i odsustva, vidljivosti i nevidljivosti, empirizma i transcendentnosti, provlači se između tih suprotnosti.Deridina estetika ima fundamentalni zadatak da učini vidljivim ta ukrštanja. Deridino intersovanje za umetnost manifestuje se istovremeno u analizama koje se tiču nekih praksi poput slike, crteža, fotografije, arhitekture i televizije, ali i u ponovnom sagledavanju problema koje postavlja mimezis, dakle, lepote i porekla umetnosti. Svi ovi problemi upisuju se u fundamentalno preispitivanje istine i čulnosti.Estetika ponovnog tragaUmesto da predstavi čulno kao ono što ga prevazilazi, znak ga predstavlja iznutra. Možemo reći i to da je čulno uvučeno u “igru predstavljanja”, na mesto razlike koja tragovima označava beskrajni gubitak izvora čulnosti u njegovim mnogostrukim promenama. “Razluka se razlikuje” istovremeno se približavajući i povlačeći se u različitim tragovima koji su u neku ruku njeni rasejani pojavni oblici, a njih jedino možemo iskusiti kroz umetnost. U stvari, pre svega u umetnosti i estetskom iskustvu odigrava se prisustvo u odsustvu, pojava i nestanak, vidljivo i nevidljivo, trag i praznina. Taj sablasni karakter vidljivosti vraća se metaforično na izvorište prikazivanja diskursa kao onog što uvek zamenjuje “diferencijalno nepojavljivanje traga”,13 što je izvor crteža i svakog grafičkog predstavljanja. Ukoliko je čista linija, trag nema nikakav identitet. Zbog toga umetnosti vezane za sliku podstiču želju diskursa da dopuni taj ponovni trag čula. U tim uslovima, jasno nam je zbog čega Derida daje specijalan tretman primeren elementima grafičke supstance i zašto “pomera” svoj ulog. Diskurs o slikarstvu je pre svega granica, ponovni trag (ili crta), drugi način da se označi trag “kao trag suprotnosti”14:Ostaje jedan prostor za započinjanje da bi se dogodila istina u slikarstvu. Ni unutra ni spolja, on se širi a da se ne da uokviriti, ali ipak nije izvan okvira. On radi, na njemu se radi, dopušta da djeluje okvir, njemu dopušta da radi […]. Crta ovdje samu sebe privlači, samu sebe podvlači i sama se događa.15Delo Istina u slikarstvu, Derida započinje postavljanjem velikog filozofskog pitanja – šta je umetnost – pozivajući se posebno na Kanta, Hegela (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831) i Hajdegera kako bi pokazao da Ono što je filosofsko zatvara umjetnost u njen krug, ali to istovremeno znači da se filosofski govor takođe vrti u krugu.16Da li je onda filozofija “diskurs o okviru”17? U stvari, to pomeranje kojim Derida operiše u estetskom razmišljanju daje okviru, kao granici predstavljenog prostora, ulogu da saopšti ono što neutrališe, što postavlja granice, što preispituje i podražava mimezis.Derida izučava “estetičko pitanje“ u delu Pisanje i razlika uz pomoć analize Artoovog18 dela koje je on smatrao simboličkim u pogledu diseminacije predstavljanja: Budući da je uvijek već počela, predstava nema kraja. No može se zamisliti zatvaranje onoga što nema kraja. Zatvaranje je kružna granica unutar koje se ponavljanje razlike beskrajno ponavlja. To je njezin prostor igre. To kretanje je kretanje svijeta kao igre. […] Ta je igra okrutnost kao jedinstvo nužnosti i slučaja. Ta igra života je umjetnost.19Na taj način differAnce delokalizuje predstavljeni prostor jer ona provaljuje u zatvorenost i jer je element nepredstavljivog. U stvari, differAnce i jeste i nije ono što se pojavljuje zato što se pojavljuje u svom nestanku. Umetnost će ovde imati funkciju egzemplarnosti, to jest, elementa kojim se manifestuje differAnce. Derida umnožava svoje reference na umetnike, slikare, vajare, pesnike i ljude iz pozorišnog okruženja. Analiza slike Stare cipele sa pertlama Vinsenta van Goga omogućiće mu da objasni posledice te differAnce. Više nego što želi da te cipele pripiše seljaku ili građaninu kao što su to pokušali da učine neki kritičari, Derida smatra prisustvo odstojanja cipela od pertli “dvostrukim širenjem”20 koje postavlja problem tumačenja umetničkog dela i problem istine u slikarstvu. Ove cipele ne pripadaju, one nisu ni prisutne ni odsutne, cipele postoje, i to je sve.21 One ostaju tu bez subjekta, ali isto tako i bez objekta, one se mogu shvatiti po želji, ali njih niko ne može posedovati a još manje sačuvati. Moguće ih je samo vratiti ako neko smatra da ih ima i verovati da ih daje ako ih nema. Samo dar objašnjava prisustvo cipela koje manifestuju želju da budu vraćene.Želja da vrati istinu vodi Deridu ka logici ogoljavanja22 i estetici darivanja. Ovaj filozof pravi jednu tananu analizu bliskosti dara i fotografije u svojim delima Psiha i Dato vreme. Umetnost fotografije je predstavljanje “koje je istovremeno nepredstavljanje” zato što ono “ne ukida referencu” ali beskonačno udaljava izvestan oblik realnosti, realnosti čiji je referent opažajno.23To je razlog što filozofsko ispitivanje konstruiše u samom tom rastojanju jednu misao o etičko-estetskom prisustvu na svom horizontu odgovornosti s onim što povezuje alijenaciju, nedostatak i pozitivnost. Na taj način se može razumeti njeno ovladavanje problemima darivanja, pozivanja u pomoć i molitve, ali i aparthejda, prava na azil, na internet, na gostoprimstvo…Gostoprimstvo: estetika životaU svojoj knjizi O gostoprimstvu,24 Derida nas poziva da razmišljamo o iskustvu gostoprimstva polazeći od ponovnog traga, od ponovnog usvajanja regulatorne ideje kantovskog koncepta čovečanstva te kosmpolitizma, od Klosovskovog tumačenja posete i hajdegerovskog pitanja o pozivanju na razmišljanje. Posle ponovnog pažljivog čitanja trećeg završnog člana Kantovog Projekta o večnom miru, Derida otkriva aporiju između antropološke dimenzije prava na gostoprimstvo i ograničenja tog prava na uslove poštovanja nacionalnih identiteta (poštovanje prava, tradicije, jezika…).Štaviše, kosmopolitski ideal dolazi u sukob sa ograničenjem prijema rezervisanog samo za podanike ili građane neke države. Derida zatim primerima proširuje kantovsko prihvatanje različitih iskustava gostoprimstva i dovodi do vrhunca kontradikciju iskaza “poželeti dobrodošlicu” upisujući je u neznanje onog što dobrodošlica jeste. Dobrodošlica je zatim predmet istančane analize prvobitne tenzije koja ispunjava sam pojam gostoprimstva na kom parazitira njegova suprotnost – neprijateljstvo: svako primanje “kod sebe” automatski prate ograničenja, pa makar se ona odnosila na poštovanje kućnog reda. Gostoprimstvo sačinjava dvostruki postulat uzimanja i davanja. Poziv, u svom konstruktivnom ponavljanju, afirmiše u isto vreme i svaki put, gosta kao domaćina kod svoje kuće.U tom suštinskom ograničenju zakona gostoprimstva, Derida zatim pokreće ontološko pitanje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” U raspravi o ovom pitanju on predlaže četiri značenja koja su komplementarna kao četiri hipoteze koje je Derida prihvatio čitajući dela Klosovskog, Hajdegera i Benvenista (Emile Benveniste, 1902–1976). Prvo značenje jeste “da mi još ne znamo šta je gostoprimstvo”. Ovde nije reč o vremenskom neznanju, već o ne-znanju, o onom što se opire nekom identitetu po sebi, svakom stabilizujućem određenju, njegovom konstituisanju kao predmetu znanja, ukratko, konceptu. Ova teškoća dolazi zbog toga što je izvan sadašnjeg trenutka, izvan statusa objekta, gostoprimstvo mesto ne nekog znanja već intencionalnog iskustva prema drugom kao apsolutnom strancu, kao nepoznatoj osobi.Drugo značenje je to što se gostoprimstvo nalazi u intencionalnom činu koji “se objavljuje drugom u dobrodošlici” kao obaveza. Na tom nivou, estetička analiza bogatstva teksta Roberta večeras Klosovskog, veoma je indikativna i omogućava da razmišljamo o unutrašnjoj kontradikciji gostoprimstva u “postajanju gostom” od strane onog koji poziva, u isto vreme preko neminovnosti i kratkotrajnosti tog iskustva i preko supstitucije zvanične posete pozivanjem u goste. Neminovnost zvanične posete je uslov za vlasnika poseda da izvrši zadatak domaćina i bude primljen od strane onog koga on prima i to do granica da postane gostov talac. Na ovom mestu se Derida poziva na Levinasovu (Emmanuel Levinas, 1906–1995) logiku supstitucije, gde istovetnost u svojoj pasivnosti jeste talac i označava početak etike kao vršenja odgovornosti.Treće značenje upisuje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” u njegov odnos prema vremenu koje se vraća na jedan odnos suštinske anahronosti tog iskustva. O njemu treba razmišljati u terminu “još uvek ne” koji je analizirao Hajdeger u “mi još uvek ne znamo” iz dela Šta se naziva mišljenje?25 Gostoprimstvo čuva jedan suštinski odnos prema onom što dolazi i što još uvek ne poznajemo, ali o čemu uvek razmišljamo.26Četvrto značenje pitanja gostoprimstva je pitanje ponovnog razmatranja Benvenistovih teza izraženih u delu Ekonomija, srodstvo, gostoprimstvo u kome su etimološke i institucionalne porodične veze ispitane u svetlu gostoprimstva kao sociološke činjenice.Tokom pažljivog proučavanja koje se oslanja na posledice differAnce i počiva na poštovanju i poznavanju jezika i njihovog identiteta, Derida otkriva aporiju koja je deo gostoprimstva (hosti-pet-s; gost i domaćin) koje postavlja prag svakog primanja (bilo da je reč o porodici ili Državi) u poštovanju istosti, u poštovanju “mog doma” i u poštovanju činjenice da je neko kod svoje kuće.Deridina filozofija, bilo da je reč o istorijskim upadima u unutrašnjost filozofskih tekstova, u jedinstvenom tretmanu umetničkih dela ili u svojim konceptima o životnim stilovima putem darivanja i gostoprimstva, jeste filozofija koja od razmišljanja istovremeno pravi povratak ka izvorištu čuđenja, ka epohalnoj opreznosti i ka repetitivnom poslu dešifrovanja i prizivanja drugosti. Operacijama dekonstrukcije, ona održava živom obavezu da ispituje aporije i ide ka suštini ideja, rizikujući da zbog toga skrene s pravog puta duhovno neupućene. Sa Deridom, od sada, misao u svojoj operaciji ponovnog pisanja, može da se usudi da konstantno dešifruje današnjicu, putem pojmova diseminacije, dekonstrukcije drugosti-promene, dara, praštanja i gostoprimstva.4/26