U potpunosti ovladajte RAD alatom koji je napravljen specijalno za Linux okruženje! Broj ocena: 99 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Računarske Knjige - Operativni Sistemi Šifra Proizvoda: 1797 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Kylix – Razvoj Linux aplikacija (199) Kylix – Razvoj Linux aplikacija (199) Autor: Marco Cantu, Uberto Barbini Korisnički Nivo: Svi nivoi CD uz knjigu: Da ISBN broj: 86-7310-212-X Izdavač originala: SYBEX Opis proizvoda: Kylix – Razvoj Linux aplikacija (199) Mastering Kylix 2 – upotpunosti ovladajte RAD alatom koji je napravljen specijalno za Linux okruženje. Kylix 2 nagoveštava velike mogućnosti u svetu Linux aplikacija. Knjiga Mastering Kylix 2 je najbolji način na koji možete iskoristiti sve prednosti koje nudi ovaj moćan RAD alat. Ko-autor ove knjige, Marco Cantu, je svetski priznat ekspert za Delphi. Knjiga sadrži instrukcije, savete i trikove koje nećete naći ni na jednom drugom mestu. Počinjete od osnova Kylixa, zatim neprimetno napredujete i razvijate veštine koje su Vam neophodne za korišćenje Kylixa pri rešavanju stvarnih izazova — od programiranja priključaka, XML obrade do programiranja Web usluga. Knjiga sadrži Upoznavanje sa Kylixovim IDE-om Korišćenje Kylixovih objektno-orijentisanih mogućnosti Implementiranje Linuxovog rada sa datotekama Rad sa BaseCLX bibliotekom Programiranje GUI-a Korišćenje naprednih komponenti i kontrola Pravljenje formulara Pravljenje grafičkih karakteristika Pravljenje Kylix komponenti Korišćenje komponente ClientDataSet i MyBase Obradu komunikacije između procesa Pravljenje Web programa pomoću WebBrokera i WebSnapa Obradu XML-a Programiranje SOAP Web usluga Na propratnom CD-u Na propratnom CD-u dobijate kompletan izvorni kod hijlada primera koji se nalaze u knjizi. Takođe, dobijate elektronsku kopiju knjige Essential Pascal. To je Cantuova knjiga koja predstavlja uvod u programski jezik Pascal, napisana iz perspektive Kylixa. Na kraju dobijate open source verziju Kylixa, FreeCLX-a, Interbase 6 Open Source Edition i Indy open-source paket Web komponenti. Ovaj CD je važan propratni materijal za knjigu “Mastering Kylix 2”. Na CD-u ćete naći obimne informacije za sve što Vam je neophodno za programiranje u Kylixu. Izvorni kod Na propratnom CD-u se nalazi kompletan izvorni kod svih primera koji se nalaze u knjizi. Za svako poglavlje postoji po jedan direktorijum u okviru koga postoji po jedan poddirektorijum za svaki primer u kome se nalaze sve neophodne datoteke: Datoteke projekta i paketi PAS Pascal jedinice XFM datoteke formulara ili modula podataka Resursne datoteke Opcije projekata Sve što je neophodno za kompajliranje programa pomoću Kylixa Za više informacija pročitajte readme datoteku na propratnom CD-u. Aplikacije Kylix 2 Open Edition omogućava brzo pravljenje aplikacija pomoću Web usluga za linux platformu. Pomoću Kylixa možete lako napraviti Web usluge koje Vaše poslovanje integrišu sa aplikacijama Vaših kupaca i dobavljača; transformisati Apache Web servere u moćne Web servere aplikacija; možete dobiti odlične performanse Web usluga koje možete integrisati u mnoge poslovne aplikacije. FreeCLX otvoreni projekat za Borlandovu CLX Component Library biblioteku za GNU/Linux. BaseCLX, VisualCLX i DataCLX paketi imaju dvostruku licencu kako bi se omogućio rad više programera. Indy v.800 otvorene Internet komponente koje popularne Internet protokole ugrađuju u Delphi 6 i Kylix 2. Klijentske i serverske implementacije su deo Indy datoteka, kao i kompletan izvorni kod i obimna dokumentacija. InterBase6 Open Source Edition SQL relaciona baza podataka velikih performansi koja se može koristiti na više platformi, koja kombinuje lakoću korišćenja, nisku cenu održavanja i veliku moć. InterBase obezbeđuje fleksibilnost koja je neophodna za Internet, mobilne i ugnježđene aplikacije za baze podataka. Materijal u PDF formatu Essential Pascal Uvod u programski jezik Pascal u Delphiju kojim su obuhvaćene osnove (iskazi, tipovi podataka i tako dalje) i neke napredne teme kao što su pokazivači, stringovi, jedinice i drugo. Essential SQL Kratak uvod u SQL jezik. Nemojte zaboraviti da povremeno posećujete autorov Web sajt (www.marcocantu.com) kako biste proverili da li ima ispravki, novosti i dodatnog materijala. Napravite sofisticirane aplikacije za baze podataka i klijent/server aplikacije Upotrebite Kylix 2 XML podršku za Web usluge i druge Linux programe Brzo i efikasno prebacite Windows aplikacije u Linux Detaljno objašnjenje izvršnih i VisualCLX biblioteka komponenata Za više informacija posetite naše Web stranice. www.sybex.com www.sybextrainer.com O autorima: Marco Cantu je autor šest izdanja najbolje prodavane knjige Mastering Delphi. Pored pisanja i učestvovanja na konferencijama, Marco drži predavanja o Delphiju i XML tehnologijama. Živi u Italiji. Uberto Barbini je predavač i konsultant na Univerzitetu u Milanu. Uberto je u Italiji objavio knjigu o Delphiju i jedan je od programera open source programa Fractal Forge. Posetite Markov Web sajt za Delphi i Kylix programere Marko Kantu (Marco Cantu) je napravio sajt koji je namenjen isključivo Delphi i Kylix programerima, a nalazi se na adresi www.marcocantu.com. Na sajtu možete naći sve što Vam je potrebno za pravljenje programa. Na sajtu možete naći: Izvroni kod ove knjige (koji se takođe nalazi na propratnom CD-u) Dodatne primere i savete Brojne komponente, čarobnjake i alate koje je napravio autor Elektronsku knjigu Essential Pascal i knjigu u pripremi Essential Delphi/Kylix Neke radove koje je autor napisao o Delphiju i programskim jezicima C++ i Java Linkove ka dokumentima i sajtovima o Delphiju Ostale materijale koji se odnose na knjige autora, konferencije na kojima učestvuje i njegove seminare Na sajtu postoji i diskusiona grupa u kojoj postoji deo koji je namenjen knjigama autora, tako da čitaoci mogu razmatrati sadržaje sa autorom i međusobno. Postoje i drugi delovi diskusione grupe u kojima možete razmenjivati mišljenja o Delphiju i drugim temama. Diskusionoj grupi se može pristupiti preko Web interfejsa. Kratak sadržaj Poglavlje 1 – Dobrodošli u Linux i Kylix Poglavlje 2 – Kylix 2 IDE Poglavlje 3 – Programski jezik Object Pascal: klase i objekti Poglavlje 4 – Programski jezik Object Pascal: nasleđivanje i polimorfizam Poglavlje 5 – Izvršna biblioteka (RTL) Poglavlje 6 – Osnovne biblioteke klasa Poglavlje 7 – Biblioteka VisualCLX Poglavlje 8 – Izrada koriničkog interfejsa Poglavlje 9 – Rad sa formularima Poglavlje 10 – Grafika u Kylixu Poglavlje 11 – Arhitektura Kylix aplikacija Poglavlje 12 – Pravljenje komponenti Poglavlje 13 – Biblioteke i paketi Poglavlje 14 – Programiranje baza podataka u Kylixu Poglavlje 15 – Programiranje klijent/server Poglavlje 16 – Komunikacija između procesa Poglavlje 17 – Web programiranje Poglavlje 18 – XML i SOAP Dodatak Spisak primera Index Svi proizvodi iz: Računarske Knjige - Operativni Sistemi Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Blago Srbije – kulturno-istorijska baština OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Prikaži više

Blago Srbije – kulturno-istorijska baštinaTamara OgnjevićIzdavač: Mladinska knjigaŽanr: Umetnost OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE”• od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije• od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana• od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA)• od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna• od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemljiO ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE”• o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...)• o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...)• o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...)• o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...)• o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...)• o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...)• o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...)• o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...)• o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...)• o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...)• o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...)• o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...)• o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...)• o naivnoj umetnosti• o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...)• o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...)• o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama)ZAŠTO „BLAGO SRBIJE”• zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom• zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini• zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti• zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Narodno stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predložio je engleski arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja, usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti — neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom, pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu. Do oslobođenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i bliska svima. Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte način života. Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije. Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam „narod“ više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom značenja pojma „narod“, menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva stanovništva. Izrazi „narodna igra“ i „narodna pesma“ danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i novija tradicija nastavljaju da žive paralelno. Anonimnost srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa, opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu, muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju (bajalice, tužbalice itd.). Narodna pesma je umetnička celina koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme. U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma. Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti. U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta svojina. Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i obradu. Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija, sadrže i takmičenja u folkloru. Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa. Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i njegove umetničke obrade i interpretacije. Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem, folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri razradi. K o l o. – Kolo je kod nas najrasprostranjeniji i najomiljeniji oblik igre. Kolo je takav oblik u kome učestvuje neograničen broj igrača koji igraju svi zajedno i koji su međusobno povezani u jednom nizu. Kolo se kreće redovno po kružnoj a ređe po spiralnoj ili zmijastoj liniji. Kolo se može igrati u zatvorenom krugu, što je slučaj kada se ne zna gde je početak a gde kraj kola. Zatvoreno kolo raoprostranjeno je u Slavoniji, Crnoj Gori, Lici, Dalmatinskom zagorju i Vojvodini. U Crnoj Gori postoji zanimljiv oblik zatvorenog kola. To je „kolo na kolu“. Tragova toga kola ima i po Srbiji (istočna Srbija i Stari Vlah). Kod ovog oblika igre igrači donjeg kola nose na ramenima igrače gornjeg kola Češći oblik igre je otvoreno kolo. Tu su igrači međusobno povezani isto kao i kod zatvorenog kola, samo što je lanac na jednom mestu prekinut, tako da se zna gde je početak a gde kraj kola. Igrač na početku zove se kolovođa a igrač na kraju kola kec. Ovo su danas najuobičajeniji izrazi kojima se nazivaju ti igrači ali ovih izraza ima mnoštvo. Obojica ovih igrača imaju u kolu naročitu ulogu i biraju se među najboljim igračima. Oni su glavni igrači i diktiraju ostalim igračima i sviračima tempo igre, figure i sl. Kolovođa je glavna ličnost u kolu i od njegove igre umnogome zavisi kako će kolo igrati. On upravlja kolom bilo ličnim primerom, što prihvataju ostali igrači, bilo glasnom komandom, naročitim znacima ili na koji drugi način. Muzički pratioci takođe paze na njegove znake, pa prema njima ubrzavaju ili usporavaju tempo. Ima slučajeva kada su kolovođa i kec u naročitom uzajamnom odnosu. Uzajamni odnos kolovođe i keca može se ogledati i u naizmeničnom izvođenju figura. U ovom slučaju, dok kolovođa izvodi figure i skokove, kec igra kao i ostali igrači. Čim on prestane, igru preuzima kec a kolovođa igra sa ostalim igračima. Kod nekih naših igara, naročito svadbarskih, unapred se zna ko će od učesnika svadbe povesti koje kolo.

HUNDERTVASER - francuski jezik HUNDERTWASSER Slikarska dela Fridensrajha Hundertvasera Bogato ilustrovano Godina izdanja: 1967 Povez: mek Format: 21x15 Stanje kao na slici. Korice odlepljene, unutrašnjost u odličnom stanju. Fridensrajh Hundertvaser (nem. Friedensreich Regentag Dunkelbunt Hundertwasser; rođen kao Friedrich Stowasser; 15. decembar 1928, Beč — 19. februar 2000, Kvin Elizabet 2) bio je austrijski umetnik.Hundertvaser je rođen pod imenom Fridrih Stovaser. Bio je jedinac iz mešovitog braka. Nakon što mu je otac preminuo 1929. godine, kad je imao samo godinu dana, u holokaustu su mu stradali svi rođaci s majčine strane. Njega i majku Elsu od smrti u ratu spasilo je samo očevo poreklo i činjenica da je služio u austrijskoj vojsci. Sa samo pet godina počinje otkrivati umetnost i radi prve crteže. Godine 1936. upisuje se u Montesori školu, ali je napušta nakon godine dana zbog finansijskih problema. U školi uočavaju njegov neobični smisao za boje i oblike. Godine 1948. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beču, u klasi Robina Hristiana Andrersena. Nakon što je prikupio osnovna znanja o proporcijama tela, crtanju akta i kopiranju iz prirode, napušta akademiju jer smatra da mu ona više ništa ne može ponuditi. Ubrzo posjećuje izložbu Egona Šilea, čiji je rad imao veliki uticaj na njega, za razliku od formalnog obrazovanja i tu ga impresioniraju boje, kao i živost i humanost građevina koje prikazuje na slikama. Takođe ga fasciniraju dela Valtera Kampmana i njegovo prikazivanje stabala kao da su ljudska bića. Ova dva slikara imala su podjednaki uticaj na Hundertvasera kao i veliki majstori poput Paula Klea i Gustava Klimta. Godine 1949. putuje u Italiju a zatim odlazi u Pariz, gde ostaje kroz 1950. godinu. Odlazak u Pariz bio je presudan i snažno je uticao na njegov život i rad. Postao je svetski poznat već od kasnih 60-ih godina, jer nakon boravka u Parizu slede neprestane izložbe, predavanja i performansi. Od vremena kada je naslikao svoju prvu spiralu, 1953. godine u ateljeu svoga prijatelja Renea Broa, Hundertvaser je učvrstio svoju viziju sveta i svoj odnos prema spoljašnjoj stvarnosti. Bio je to odnos osmišljen kao osmoza, postepeni prelaz koji sledi nivoe svesti, a u svojem je središtu uvek imao svoje „ja“. Slikarski simbol spirale predstavlja biološku metaforu. Ravne linije nazivao je „đavoljim oruđem“. Svoju umetničku teoriju nazvao je „transautomatizam“, a bila je zasnovana na nadrealističkom automatizmu, ali se fokusirala na iskustvo gledaoca. Bavio se slikarstvom, skulpturom, arhitekturom, kao i uređivanjem fasada, dizajnom poštanskih markica, plakata, odeće i zastava. Bio je veliki borac za očuvanje prirode, što je pokazivao i kroz svoje radove. Protivnik pravih linija (`Ljudi, kao i sva živa bića, sagrađeni su od ćelija. Ako ćelije uoče nešto što nije organska forma odašilju alarmantne signale mozgu, što izaziva razna oboljenja, uključujući i ona kancerogena. Prava linija potpuno je strana ljudskom rodu, suprotnost životu i svemu što postoji. Ona je fikcija na kojoj se temelji naša civilizacija. Pojavila se kod ljudskog roda sa ciglom i modularnom konstrukcijom, a njena krajnja posledica su moderna arhitektura i dizajn.`), u svojim radovima koristio je jarke boje, organske forme. Na modelu `Highrise Meadow House`, u Beču, Hundertvaser je ukazao na mogućnosti uzgajanja biljaka i drveća u samom središtu grada. Isticao je kako je gradnja takvih kuća jeftinija nego što se čini, a osnovni cilj su sreća i zadovoljstvo onih koji u njoj žive. Model se sastojao od tri betonska bloka, naravno kružna, s međusobno različitim i nesimetrično postavljenim prozorima na betonskim stubovima. Na ravnim krovovima tako odvojenih spratova zasađeni su trava, cveće i drveće, a krave su se liftovima dovozile na takve zelene površine. Zu bi se odlagala zemlja iz organskih toaleta (još jedan njegov izum) i na njoj bi mogle da se odgajaju različite vrste voća i povrća. Ujedno bi se takvom konstrukcijom rešio i odvod jer bi se iskorišćena voda crpila na vrh, pa bi se spiralnim kanalima spuštala niz građevinu i pritom pročišćavala. Da ideja nije toliko suluda i nemoguća najbolje svedoči nekoliko Hundertvaserovih realizovanih projekata, kao što je Dečji centar u Hederhajmu, koji je sagradio Alfred Schmid prema slikarevim zamislima 1988. godine.

Svileni Bagrem Seme, Svilasta Albicija (Albizia julibrissin) Cena je za pakovanje od 10, 20 semena. Albizia - svileni bagrem najrasprostanjenija i danas u svojoj pradomovini na severnoj granici sutropskog pojasa od Persije do Japana. Razlikujemo više stotina vrsta koje ratu u Africi, Aziji i Australiji. U Evropi i Americi je poznata od 18. veka. Albizija julibrissing je ukrasno, listopadno drvo koje brzo raste i dostiže visinu od 6-10 m. Krošnju formira u obliku kišobrana. Letnja je cvetnica. Cveta od juna do septembra u više valova. Cvet ima više tučkova, rozoljubičaste boje i formira ukrasne mirišljave cvetne pahuljice. Svojim jakim mirisom veoma privlači pčele, i postaje im omiljeno mesto boravka. Mahunast plod je dužine 12-18 cm, sadrži semenke, i posle sazrevanja semenki u kasnu jesen menja boju u tamno smeđe. Zimi mahune dugo ostaju na stablu. Listovi se noću savijaju ka gore (zatvaraju se), zelene su boje. U jesen boju menjaju u žuto. Voli zaštićeno, sunčano, toplo mesto. Umereno suvo tlo. Odgovara joj svaka zemlja, ni kreč ni slano tlo ne smetaju razvoju. Ranije se mislilo da je neotporna na zimu, ali već trogodišnje biljke nesmetano mogu preživeti zimu. Zaštitit treba samo sadnice mlađe od dve godine. Veoma je popularno ukrasno drvo, zbog dugotrajnog, mirisnog i lepog cveta, prekrasnog lista i svoje nezahtevnosti. RAZMNOŽAVANJE Albizia julibrissin razmnožavamo semenom u maju na slobodnom ili početkom aprila u plastenicima (staklenicima). Seme koje sazreva u kasnu jesen prikupljamo i držimo na haladnom i suvom mestu. Pre setve se vrši skarifikacija ili se potapa u vruću vodu, da bi tanka ali čvrsta ljuštura semena omekla i pukla. Sadnice su veoma osetljive na hladnoću pa ih u prvoj godini zimi obavezno treba pokrivati. UZGOJ Zbog preosetljivosti na hladnoću sadnice na početku treba držati na toplom mestu, u rastresitoj zemlji bogatoj krečom. Na slobodnom je moguće da će u prvoj godini narasti 1,5-2 m. Sklona je smrzavanju pri vrhu, ali nove izdanke ponovo tera iz korena i donosi dugačke izdanke. Zbog toga se pribegava orezivanju vrha stabla u septembru. Kod uzgoja u kontejnerima ima usporen rast pa se ako je u cilju prodaje tek u proleće presađuju u kontejnere. WIKIPEDIA: Svilasta albicija (Albizia julibrissin Durazz.) pripada rodu koji je dobio ime po italijanskom plemiću Albiciju (Fillipo degli Albizzi) koji ju je introdukovao iz Carigrada u Firencu oko 1749. [1] Ime vrste je nastalo od iskvarene persijske reči đuliabrišam (گل ابریشم) svileni cvet (od đul گل "cvet" + abrišam ابریشم "svila"). U svetu je poznata pod različitim imenima kao na primer persijsko svileno drvo (Persian silk tree), ružičasti siris (pink siris), lenkoranska akacija (po gradu Lenkoranu u Azerbejdžanu). Vrste roda Albizia nekada su bile svrstane u rod Mimosa i rod Acacia pa su nekadašnji sinonimi za ovu vrstu i Acacia julibrissin (Durazz.) Willd. i Mimosa julibrissin Scop. Savremeni persijski naziv za albiciju je šabkosb (شبخسب) što znači „noćni spavač“ jer se listovi ove biljke zatvaraju tokom noći i po oblačnom vremenu. U Japanu uobičajena su imena nemunoki, nemurinoki i nenenoki što znači „spavajuće drvo“, a jedan od starih sinonima albicije bio je Acacia nemu Willd. prema delu japanskog naziva. Ruski naziv je ака́ция шёлковая – dudova akacija (шелкови́ца – dud) zbog izgleda cvetnih pupoljaka koji liče na dudinju. Areal Svilasta albicija se od prirode javlja u jugozapadnoj tropskoj i suptropskoj Aziji, a u istočnoj Aziji se širi prema severnim, hladnijim delovima, gde opstaje i na nižim temperaturama. Opis vrste Jednodomo malo listopadno drvo, visine 5–15m uspravnih i retkih grana koje formiraju široku, okruglastu i prozračnu krunu. Kora je tamno zelenosiva sa vertikalnim brazdama kod starijih stabala. Pupoljci su crvenkasti i spiralno raspoređeni na izdanku. Listovi dvostruko parno perasto složeni, 20–45 cm dugi 12–25 cm široki sa 8-12 pari složenih listova na kojima je 20-30 pari liski; liske su elipsasto izdužene 1–1,5 cm duge i 2–4 mm široke. Cvetovi dvopolni, sedeći, u gustim loptastim cvastima, brojni, roze, crvenkasti ili beli. Cvast ima upadljive končaste prašnike dužine 3-5 cm koji su u osnovi srasli. Pojedinačni cvetovi sa malom čašicom i krunicom (osim centralnih). Cvetovi su privlačni za pčele i leptire. Cveta od juna do septembra. Plod je pljosnata, mnogosemena mahuna dužine 10–20 cm duga i 2–2.5 cm široka, slamnatožute do braon boje. U svakoj mahuni je (3) 5-12 (15) zrna. Zrele su u jesen, zatvorene se dugo zadržavaju na granama. Seme braon boje, eksalbuminsko, makrobiotičko, dužine do 1 cm. U kilogramu ima prosečno 26 500 zrna. Značaj za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu U Americi je naturalizovana i gaji se kao ukrasna biljka; u nekim državama SAD ima status invazivne vrste. Kod nas se gaji zbog svoje dekorativnosti u različitim kategorijama zelenih prostora (soliterno ili u grupaciji) i do sada nije pokazala invazivnost iako obilno plodonosi. Otporna je na niske temperature. Ovoj vrsti potrebno je osigurati otvorena i svetla mesta kada pokazuje najveću vitalnost. Zahteva rahla, sveža i hranljiva zemljišta. Treba je povremeno prihranjivati organsko-mineralnim đubrivima i redovno je i obilno zalivati. Orezivanjem grana ujesen stimuliše se obilnije cvetanje naredne godine. Zanimljivost Seme albicije sakupljeno u Kini 1793. godine i deponovano u kolekciji Prirodnjačkog muzeja (Natural History Museum, London), isklijalo je posle gašenja požara izazvanog nemačkim bombama 1940. godine, posle 147 godina. Tri isklijale sadnice posađene su u blizini, ali su stradale u novom bombardovanju sledeće godine.

ОД ЧЕГА ЈЕ САЧИЊЕНО „БЛАГО СРБИЈЕ” • од 528 страна богато илустрованих питких, занимљивих и информативних текстова о споменичком наслеђу наше земље, културне мапе Србије, времеплова у ком ће бити приказани најзначајнији тренуцу и културној историји Србије ради лакше хронолошке оријентације у књизи и малог речника мање познатих речи и стручних термина из историје уметности и археологије • од око хиљаду сјајних фотографија грађевина, археолошких налаза, уметничких дела, употребних предмета који се не виђају сваког дана • од знања, умећа и осећаја за лепо вишеструко награђиваних домаћих аутора (историчарке уметности и књижевника ТАМАРЕ ОГЊЕВИЋ и фотографа и новинара ДРАГАНА БОСНИЋА) • од препознатљивог раскошног МК дизајна • од висококвалитетних боја и папира укомбинованих у најбољој штампарији у земљи О ЧЕМУ ЋЕТЕ ЧИТАТИ У „БЛАГУ СРБИЈЕ” • о преисторијским налазиштима на тлу Србије и налазима која се чувају у нашим музејима (Лепенски Вир, Винча, Беловоде и Белолице, Атеница, Нови Пазар...) • о римским и византијским градовима (Гамзиград, Царичин град, Виминацијум, Сирмијум, Вија милитарис, Медијана...) • о црквама, манастирима и палатама (Петрова црква у Расу, Сопоћани, Студеница, Милешева, Дечани, Манасија, Раваница, Љубостиња, Каленић, Лазарица, Богородица Љевишка, Грачаница, Ђурђеви ступови, Жича, Бањска, Св. Архангели код Призрена, манастири Овчарско-кабларске клисуре, Прохор Пчињски, Стара и Нова Павлица, куршумлијске цркве, фрушкогорски манастири, Саборна црква у Београду, Руска црква у Београду, Новосадска катедрала, панчевачке цркве ...) • о утврђењимаа, дворовима, владарским летњиковцима и конацима (Голубац, Бач, Гардош, Козник, Маглич, Милешевац, Рам, Смедерево, Ужице, Петроварадин, Калемегдан, Фантаст, Челарево, Капетаново, Кулпин, Ечка, Стари и Нови двор у Београду, дворови на Дедињу, Конак кнегиње Љубице, Конак кнеза Милоша, вила Обреновића у Смедереву, Сремски Карловци...) • о средњовековним фрескама и иконама (Смрт Ане Дандоло, Бели анђео, портрети првих Немањића...) • о раскошним делима примењене уметности (керамика, стаклено посуђе, прибор за јело, ношња, накит, намештај, употребни предмети, црквени мобилијар...) • о сликарству новог века (романтизам, барок, сецесија, модернизам...) • о ремек-делима архитектуре (градске куће у Суботици, Сомбору, Зрењанину, Хотел Москва, зграда француске амбасаде у Београду...) • о народном градитељству (Манакова кућа, крајпуташи, вински подруми...) • о рукописаним, илуминираним књигама и опреми за књиге (Мирослављево јеванђеље, Београдска Александрида...) • о вајарству од преисторије до новијег доба (Мештровић, Росандић, Олга Јанчић, Петрић...) • о исламској и јеврејској уметности на тлу Србије (Бајракли-џамија у Београду, Калемегдан, Фетислам, Нови Пазар, Сјеница, Пештер, турски фермани, богато украшене свете књиге, ношња...) • о задужбинама и уметничким легатима (Капетан-Мишино здање, легати Милене Павловић Барили, Паје Јовановића, Надежде Петровић...) • о наивној уметности • о ствараоцима и наручиоцима дела (Капетан Миша Анастасијевић, Катарина Ивановић, Јелисавета Начић, Божидар Карађорђевић, Сава Шумановић...) • о историјским околностима и занимљивостима (Чегар и Ћеле-кула, династички сукоби, буне и устанци, уговорени владарски бракови...) • о великим открићима (налазишта или предмети значајни у светским размерама) ЗАШТО „БЛАГО СРБИЈЕ” • зато што наша земља обилује познатим и непознатим благом • зато што водећи српски музеји не раде годинама, што смо изгубили навику одласка у њих и што генерације стасавају без довољно знања о својој културној баштини • зато што ћемо оно што добро познајемо више ценити и волети • зато што се нико није одважио да покуша да све то благо на јасан и приступачан а визуелно раскошан начин представи свим људима у нашој земљи Наслов: Благо Србије: Културно-историјска баштина Издавач: Mladinska knjiga Страна у боји: 528 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24,0 x 32,0 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7928-340-5

ОД ЧЕГА ЈЕ САЧИЊЕНО „БЛАГО СРБИЈЕ” • од 528 страна богато илустрованих питких, занимљивих и информативних текстова о споменичком наслеђу наше земље, културне мапе Србије, времеплова у ком ће бити приказани најзначајнији тренуцу и културној историји Србије ради лакше хронолошке оријентације у књизи и малог речника мање познатих речи и стручних термина из историје уметности и археологије • од око хиљаду сјајних фотографија грађевина, археолошких налаза, уметничких дела, употребних предмета који се не виђају сваког дана • од знања, умећа и осећаја за лепо вишеструко награђиваних домаћих аутора (историчарке уметности и књижевника ТАМАРЕ ОГЊЕВИЋ и фотографа и новинара ДРАГАНА БОСНИЋА) • од препознатљивог раскошног МК дизајна • од висококвалитетних боја и папира укомбинованих у најбољој штампарији у земљи О ЧЕМУ ЋЕТЕ ЧИТАТИ У „БЛАГУ СРБИЈЕ” • о преисторијским налазиштима на тлу Србије и налазима која се чувају у нашим музејима (Лепенски Вир, Винча, Беловоде и Белолице, Атеница, Нови Пазар...) • о римским и византијским градовима (Гамзиград, Царичин град, Виминацијум, Сирмијум, Вија милитарис, Медијана...) • о црквама, манастирима и палатама (Петрова црква у Расу, Сопоћани, Студеница, Милешева, Дечани, Манасија, Раваница, Љубостиња, Каленић, Лазарица, Богородица Љевишка, Грачаница, Ђурђеви ступови, Жича, Бањска, Св. Архангели код Призрена, манастири Овчарско-кабларске клисуре, Прохор Пчињски, Стара и Нова Павлица, куршумлијске цркве, фрушкогорски манастири, Саборна црква у Београду, Руска црква у Београду, Новосадска катедрала, панчевачке цркве ...) • о утврђењимаа, дворовима, владарским летњиковцима и конацима (Голубац, Бач, Гардош, Козник, Маглич, Милешевац, Рам, Смедерево, Ужице, Петроварадин, Калемегдан, Фантаст, Челарево, Капетаново, Кулпин, Ечка, Стари и Нови двор у Београду, дворови на Дедињу, Конак кнегиње Љубице, Конак кнеза Милоша, вила Обреновића у Смедереву, Сремски Карловци...) • о средњовековним фрескама и иконама (Смрт Ане Дандоло, Бели анђео, портрети првих Немањића...) • о раскошним делима примењене уметности (керамика, стаклено посуђе, прибор за јело, ношња, накит, намештај, употребни предмети, црквени мобилијар...) • о сликарству новог века (романтизам, барок, сецесија, модернизам...) • о ремек-делима архитектуре (градске куће у Суботици, Сомбору, Зрењанину, Хотел Москва, зграда француске амбасаде у Београду...) • о народном градитељству (Манакова кућа, крајпуташи, вински подруми...) • о рукописаним, илуминираним књигама и опреми за књиге (Мирослављево јеванђеље, Београдска Александрида...) • о вајарству од преисторије до новијег доба (Мештровић, Росандић, Олга Јанчић, Петрић...) • о исламској и јеврејској уметности на тлу Србије (Бајракли-џамија у Београду, Калемегдан, Фетислам, Нови Пазар, Сјеница, Пештер, турски фермани, богато украшене свете књиге, ношња...) • о задужбинама и уметничким легатима (Капетан-Мишино здање, легати Милене Павловић Барили, Паје Јовановића, Надежде Петровић...) • о наивној уметности • о ствараоцима и наручиоцима дела (Капетан Миша Анастасијевић, Катарина Ивановић, Јелисавета Начић, Божидар Карађорђевић, Сава Шумановић...) • о историјским околностима и занимљивостима (Чегар и Ћеле-кула, династички сукоби, буне и устанци, уговорени владарски бракови...) • о великим открићима (налазишта или предмети значајни у светским размерама) ЗАШТО „БЛАГО СРБИЈЕ” • зато што наша земља обилује познатим и непознатим благом • зато што водећи српски музеји не раде годинама, што смо изгубили навику одласка у њих и што генерације стасавају без довољно знања о својој културној баштини • зато што ћемо оно што добро познајемо више ценити и волети • зато што се нико није одважио да покуша да све то благо на јасан и приступачан а визуелно раскошан начин представи свим људима у нашој земљи Наслов: Благо Србије: Културно-историјска баштина Издавач: Mladinska knjiga Страна у боји: 528 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24,0 x 32,0 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7928-340-5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga odabranih eseja Ni Zapad ni Istok predstavlja svojvrstan napor da se književno-kritički i estetski uobliči duhovni portret srednjoevropskog pisca u našem vremenu, njegova psihološka priroda kao i delikatnost književno-hermeneutičkog ophodjenja sa stvaralaštvom takvih pisaca kao što su bili Stanislav Ignacije Vitkjevič, Vitold Gombrovič Česlav Miloš, Bruno Šulc, ali i Milan Kundera, Josif Brodski, Danilo Kiš i Dubravka Ugrešić. Aleksander Fjut (1945) poljski je istoričar književnosti, književni kritičar i esejista, do odlaska u penziju bio je redovni profesor i šef Katedre za poljsku književnost XX veka na Institutu polonistike Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Držao je predavanja na univerzitetima u Lilu, Blumingtonu, Stokholmu, Getingenu, Levenu, Rio de Žaneiru, Beču… U svojim delima, na pograničju književnosti i sociologije, antropologije, nauke o religiji i psihologije, najviše se bavio Srednjom Evropom (SE). Veliki broj naučnoesejističkih dela posvetio je stvaralaštvu Česlava Miloša. Smatran je najvećim poznavaocem Miloševog dela u svetu. Kod nas su dosad prevedene i objavljene četiri Fjutove knjige, Razgovori sa Česlavom Milošem (1985), Ni Zapad ni Istok (2011) Prkosni autoportret Česlava Miloša (2012) i U vlasti privida (2017). Tri poslednje objavio je Albatros Plus. Ovaj razgovor, koji Danas objavljuje u skraćenom obimu, biće integralno objavljen u knjizi, sa radnim naslovom Moji razgovori s Poljacima, u izdanju Karposa. * Pažnju naših čitalaca skrenuli ste na sebe esejima iz knjige „Biti (ili ne biti) Srednjoevropljanin“, koja je u Poljskoj objavljena u periodu velikih političkih promena u Evropi, kad su se mnoge zemlje starale da uđu u EU. Kakav smisao danas ima termin Srednja Evropa? – Treba podsetiti da je sâm naziv Srednja Evropa, koji se pojavio 1980-ih, a koji su, ne slučajno, lansirali uglavnom emigranti iz ovog regiona, imao istovremeno politički, pragmatični i kulturni smisao. Politički, jer je osporavao pripadnost ove teritorije tzv. Istočnoj Evropi, odnosno, delu u kome je dominirao Sovjetski Savez. Pragmatični, jer je podsećanje na postojanje takvih zemalja, kao što su baltičke države koje su silom pripojene SSSR, ili Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, najzad, zemlje Jugoslavije, trebalo da navede zapadne elite da reaguju na društveni položaj narodâ SE, podređenih komunističkim režimima. Najzad, kulturni smisao svodio se na podsećanje da je taj deo Evrope njen integralni deo, zahvaljujući sličnoj arhitekturi, sistemu vrednosti, sredozemnom nasleđu. Mene je, međutim, interesovalo nešto drugo – pitanje, može li se iz književnosti SE nekako destilisati njena specifičnost, nešto, po čemu se ona razlikuje od drugih evropskih književnosti. Našao sam tri glavne komponente: problematičan identitet, neprihvaćen provincijalizam, kao i osećanje promenljivosti, ne samo spoljašnjih, već i unutrašnjih granica. * U jednom od eseja ove knjige pišete – „Može se reći da je SE sada svuda“? – Naravno! Jer, odlike na koje sam prethodno ukazao, karakteristične su za većinu evropskih naroda. Problematičan identitet, odnosno, postavljanje sebi pitanja ko sam, ne tiče se samo pripadnika pojedinih društvenih zajednica koji su, kao narodi SE, bili primorani na migraciju, na konfrontiranje sa drugačijim kulturama ili etničkim grupama – takva je bila sudbina Poljakâ, Mađarâ, Čehâ, Rumunâ… koji su postali žrtve arbitrarnih, u stvari, kolonijalnih odluka saveznikâ, sadržanih u paktu, potpisanom u Jalti. Slična sudbina pogađa ljude u celom svetu, koji su primorani da zbog ratova i ekonomskih kriza napuštaju svoju otadžbinu i traže novo mesto za život. Moglo bi se reći da smo, kao u antičkom dobu i srednjem veku, svedoci nove seobe narodâ. Analogno, menjaju se granice državâ ili, kao u EU, gube značaj u korist drugih – verskih, kulturnih – granicâ. Ne postoji više opozicija: centar – provincija, kao u staroj Evropi, u kojoj je takav centar bio Pariz ili Beč. Jer, sada čak ni Njujork nije više centar sveta. Drugim rečima, kad sam tragao za suštinom SE osnova mojih traganja bila je stabilna, čvrsta Zapadna Evropa. Sad, kao što je pisao Zigmunt Bauman, živimo u promenljivoj savremenosti. * Priključivanjem EU izgledalo bi da SE (za koju su najviše bili zainteresovani pisci disidenti), nema više nikakav značaj, da pripada prošlosti. Međutim, posle petnaestak godina o njoj pišu Andžej Stasjuk i Jurij Andruhovič. Istina, nazivaju je „druga Evropa“ a, po njima, njoj pripadaju i Rumunija, Albanija i deo bivše NDR (Nemačka Demokratska Republika). Odakle taj čudan sastav? – To je drugačije shvatanje Evrope – ranije je bilo određivano vremenskim, sada, veoma proizvoljno tretiranim, prostornim kriterijumom. Jer, prema pomenutim piscima, SE obuhvata sve države, koje su bile pod komunističkim režimom ali, što je veoma zanimljivo, ne i Austriju koja se nalazi u srcu Evrope! Sigurno da je period komunizma u znatnoj meri bio presudan za različitost iskustava Srednjoevropljana od iskustava stanovnikâ Zapada. Teško nasleđe. Ne bagatelišući ovo iskustvo, kao i sve razlike tradicijâ, kulturâ i običajâ narodâ ubrajanih u SE, ne treba ipak omalovažavati njihovo izrazito zajedništvo – naročito na teritorijama nekadašnje Austro-Ugarske monarhije. Tragovi tog zajedništva lako se mogu zapaziti u arhitekturi, ali i u mentalitetu, kako na Balkanu, tako i u južnoj Poljskoj i Ukrajini, na teritorijama nekadašnje Galicije. * U XX veku disidenti su obično nastupali u ulozi arheologa prošlog vremena – Kiš je čak nazvao sebe „paleontologom, koji traži neznatne tragove jevrejskog naroda ostale posle njihovog genocida“. Ima li smisla govoriti još o SE, pošto sve zemlje, koje su smatrane nekada srednjoevropskim, sada pripadaju EU? – Srednja Evropa je uvek bila samo idejni projekat, kako je pisao Kundera, sudbinska zajednica. Sad, posle pada Berlinskog zida, ona traži da se poštuje njena posebnost, odnosno, smatra se varijantom ili vrstom čitavog kulturnog obrasca. Slično kao Severna ili Južna Evropa. Otuda ta druga Evropa. * Ovaj period je posebno bio traumatičan za nas (raspad Jugoslavije i bombardovanje Srbije). Vi pišete da je „ideja o SE za male narode šansa za izlazak iz izolacije, pogled na doživljaje svog naroda iz šire i bogatije perspektive“. To je veoma je lepo, ali Jugoslavija je tada, po rečima slovenačkog pisca Draga Jančara, predstavljala „najhaotičniji deo Evrope (…), konglomerat kultura, civilizacija, religija“? – Veoma cenim književnost Jančara, ali mislim da ovde greši. Ili, tačnije rečeno, njegovo mišljenje se ne odnosi više na sadašnje vreme. Jer, takav konglomerat kultura, civilizacija i religija je sada i cela Zapadna Evropa, u kojoj su migracije njenih stanovnika u druge krajeve sveta, a takođe nagli i masovni priliv imigranata, poljuljali nekadašnju ravnotežu i mnoge zemlje postavile pred ozbiljni izazov: kako pomiriti svoje sisteme vrednosti, običaje, zakone i kulturu sa onima koje imaju i praktikuju drugačije, npr. muslimani? Political correctess pokazuje ovde svoju suštinsku slabost. * Kad je reč o zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije, jedino je Slovenija u civilizacijskom pogledu predstavljala izuzetak. Rekli ste da globalizacija može da predstavlja izuzetnu šansu za procvat kultura koje su, dosad tretirane kao provincijske, gurnute na marginu. Kakvu šansu, kad da se žig provincijalizma teško uklanja? – Nisam siguran da li je Slovenija više evropska od Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Možda je bogatija, ali ništa, osim toga. Sve te zemlje su naslednice evropskih tradicija. Konačno, cela Austrougarska monarhija bila je mešavina mnogih kultura i religija. Takođe, ne verujem mnogo u žig provincionalizma. Ono što je ranije taj deo Evrope degradiralo, sad postaje njegova šansa. Jer, upravo, brižljivo negovan lokalni karakter: tradicije, običaji, a takođe, ne treba zaboraviti, ukusna kuhinja, postaju adut u uniformnom svetu. Upravo on budi čežnju za prošlošću, jača male društvene grupe i svuda predstavlja glavnu turističku atrakciju, što ne treba omalovažavati. Mnogo volim da putujem po tom veoma slikovitom delu Evrope. Ne zaboravite da sam se rodio i da i dalje živim u Galiciji, odnosno, u Krakovu, a moji preci potiču iz Mađarske. Dakle, SE je za mene rodna Evropa (Rodna Evropa, aluzija na naslov Miloševe knjige Rodzinna Europa koja je do ulaska Poljske u EU prevođena najčešće kao Druga Evropa). * „Primer bivše Jugoslavije ostaje strašan memento. On dokazuje da se perifernost lako može pretvoriti u kulturni izolacionizam, lažan ponos na sve što je domaće, što ne podleže spoljnim uticajima…“ Veoma ste dobro definisali to što se dogodilo i dalje traje u svim zemljama bivše Jugoslavije? – Teško mi je da govorim o političkim temama, jer se za te stvari ne osećam dovoljno kompetentan. Ali, ponešto znam o istoriji Srba, kako su, bežeći od Turaka, bili primorani dva puta da napuštaju svoju otadžbinu i idu na sever. Kasnije su morali da podnose vladavinu Habzburgâ. Za mene je veoma potresna ta istorija. Kao što dobro znate, u poljskoj tradiciji i u poljskoj književnosti snažno je istican martirološki siže, samosažaljevanje zbog okupiranih teritorija, proganjanja, ustanaka itd. Ali, mi smo bili pod okupacijom Rusije, Pruske i Austrije nešto više od sto godina, a Balkan, i Srbija na njemu, pod osmanskom imperijom pet stotina! A koliko je tu bilo ustanaka koje su osvajači krvavo gušili! Treba takođe dodati dominaciju islama u hrišćanskim zemljama. To poređenje je za mene bila poučna lekcija smernosti. Pa ipak, koliko mi je poznato iz poljskog iskustva, teške traume, koje nastaju iz sećanja na ropstvo, zaceljuju sporo, nikad ne potpuno. Lako je manipulisati njima. Sve opasnije, one mogu da postanu izvor nacionalizma, a čak šovinizma, želje za revanšom za pretrpljene nepravde, netrpeljivosti ili mržnje prema strancima. Nažalost, talas nacionalizma sada raste u celoj Evropi i celom svetu, ali i u SE. Zbog njenih istorijskih iskustava, lako može da se pretvori u cunami koji ruši sve pred sobom. Toga se najviše bojim, sećajući se rata u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je, i pored svih svojih nedostataka, jedino EU efikasan antidot za otrove nacionalizma, da daje izvesnu garanciju za mirnu koegzistanciju, ublažava stare zađevice, leči od stradalačkih stereotipa i može da predstavlja lekciju tolerancije. Samo da potraje što duže....

Motivisаn nаstojаnjem dа ukаžem nа grаditeljsku upornost Novosаđаnа, njihovu nesаvlаdivu ljudsku potrebu dа premoste prepreku i život učine lаkšim i sаdržаjnijim, njihovu vezаnost zа mesto, vreme i kontinuitet zаjedničkog življenjа nа ovim prostorimа, аli i dа podsetim nа zlа vremenа u kojimа su uništаvаni grаditeljski nаpori i rušeni mostovi, koji su bili i ostаli znаk, simbol i dušа Novog Sаdа, а posle višegodišnjih istrаživаnjа i upoznаvаnjа sа sаkupljenom grаđom iz domаćih i strаnih izvorа o premošćаvаnjimа plovnog tokа Dunаvа, posebno između Novog Sаdа i Petrovаrаdinа i njihove bliže okoline, sаčinio sаm prvobitni rukopis Splаv – skele – pontonski i stаlni mostovi, sа nаmerom dа – u okviru jednog štivа – prikаžem istorijаt premošćаvаnjа Dunаvа kroz vekove. Međutim, s obzirom nа obimnost i donekle nekoherentnost ili neujednаčenost delovа tekstа, а uvаžаvаjući i mišljenjа prijаteljа iz mostogrаditeljske struke, odustаo sаm od ovog prvobitnog konceptа, а potom obimаn rukopis rаzdvojio i kroz dаlje prerаde i odgovаrаjuće dopune uobličio u pet posebnih štivа: Splаv, Skele, Pontonski mostovi, Nаzivi zа Dunаv kroz vekove, Dunаvski mostovi. Knjigu Splаv izdаlа je Grаdskа bibliotekа u Novom Sаdu, а štаmpаo novosаdski „Prometej“ 2001. godine. U okviru jedne knjige, koju je 2002. godine izdаo „Prometej“, obrаđenа su dvа štivа: Novi Sаd nа Dunаvu – skele i pontonski mostovi 294–2001. Knjigu Dunаv – nаzivi reke kroz vekove, nа srpskom i engleskom jeziku, „Prometej“ je izdаo 2004. godine. Rukopis Dunаvski mostovi, oni rаniji, sаdаšnji i budući, čini 40 аutorskih tаbаkа i oko 150 ilustrаcijа. Izdаvаnjem i ove knjige zаokružuje se – kаo prilog grаđi – znаčаjnа temа o istorijаtu i nаčinimа premošćаvаnjа Dunаvа kroz vekove, а koliko mi je poznаto – s obzirom nа izvore i sаdržаj – ovo je kod nаs jedinstveno štivo. Rukopis se sаstoji iz sedаm delovа i, u okviru njih, 25 poglаvljа. Skoro u svim poglаvljimа imа nekih podаtаkа koji se prvi put objаvljuju, а isto tаko i nekih ilustrаcijа, skicа ili crtežа. Zbog složenosti mаterije, pojedinа poglаvljа su grupisаnа u odeljke, аli nа tаkаv nаčin dа predstаvljаju – koliko je to bilo moguće – zаokružene metodološke i stručne celine. U drugom delu podelа nа pojedinа poglаvljа učinjenа je nа hronološkoj osnovi, što nije bilo moguće u ostаlim delovimа, osim delimično u četvrtom i petom, u kojimа se govori o plаnirаnim novim mostovimа, mostovimа u grаdu i nа Kаnаlu DTD i mostovimа nа putevimа, kаo i dunаvskim mostovimа u nаšoj zemlji i plovnom toku Dunаvа. Tekst ne čine sаmo аktuelni mostovi nа Dunаvu nа dužini plovnog putа od 2.240 km, nа kome je pred krаj 2004. godine postojаlo 156 mostovа, ili prosečno po jedаn nа svаkih 14,3 kilometrа, nego i istorijаt grаđenjа mostovа, njihovog rušenjа i podizаnjа novih, mostovi u grаdu, nа kаnаlimа i putevimа u Vojvodini, kаo i oni nаjpoznаtiji kod nаs i u svetu – drveni i kаmeni mostovi i аkvаdukti. Nа krаju su poglаvljа sа 70 zаnimljivih pričа o mostovimа i аktuelni međunаrodni pregled koji se odnosi nа Dunаv i koridore VII i X. U krаćim poglаvljimа dаt je rezime o novosаdskim mostovimа od 1883. do 2005. godine, spisаk grаdonаčelnikа u vreme grаdnje i otvаrаnjа novosаdskih mostovа od 1883. do 2005, putevi – pruge – mostovi zаtečeni 1918. godine pri stvаrаnju prve južnoslovenske držаve, dok je nа početku rukopisа dаto 12 podnаslovа uvodnog sаdržаjа. Kod ovаko složenog i obimnog rukopisа rаzmišljаo sаm i o nаpuštаnju VI delа (drveni i kаmeni mostovi i аkvаdukti), kаko bi ovаj deo, uz određenа proširenjа, bio uobličen kаo posebno štivo, аli sаm od togа odustаo. Drveni i kаmeni mostovi, o kojimа se ovde govori, kаo i brojni drugi koji nisu pomenuti, kаko oni koji su dočekаli nаše dаne u izvornom ili izmenjenom obliku, tаko i oni koji su nestаli – porušeni ljudskom rukom ili uništeni zubom vremenа, znаčаjni su zа istoriju mostogrаdnje, а nаročito kаd se imа u vidu vreme i uslovi u kojimа su nаstаjаli i stаnje ondаšnje tehnike grаđenjа. Pа i u tim uslovimа stvorenа su grаndioznа delа mostogrаdnje u prošlosti, kаdа se nije znаlo zа beton i čelik, kаdа su jedini mаterijаli zа grаđenje stаmenih konstrukcijа bili drvo i kаmen, а njihovo stvаrаnje imаlo osnovu u trаdicionаlnom nаčinu grаdnje i intuicije grаditeljа. Oni su dostojni svedoci vremenа kаdа se drugаčije živelo, mislilo i rаdilo. Pored osnovne nаmene dа sаvlаdаju prepreku, oni su imаli znаčаjnu ulogu u svаkodnevnom čovekovom životu. Nа njimа su postojаle pitoreskne stаmbene zgrаde, trgovinske prodаvnice i zаnаtske rаdionice, odvijаle se životne rаdosti u susretimа mesnog i okolnog stаnovništvа, а neposredno uz njih dešаvаlа su se zbivаnjа kojа život znаče – nicаlа su trgovištа, nаstаjаle utvrde, nаseljа i grаdovi. Nа mnogim trаdicionаlnim rečnim prelаzimа, koji su se ukrštаli sа kopnenim putevimа, drvene ili kаmene mostove vremenom su zаmenili pontonski mostovi, а rаzvitkom sаobrаćаjа sаvremeni metаlni ili betonski mostovi. Međutim, nа njimа nemа one tаko kаrаkteristične i jedinstvene živosti kаkvа je postojаlа nа stаrim kаmenim i pontonskim mostovimа ili obаlskim pristаnimа, jer dаnаs se preko mostа prelаzi u žurbi, а dа pešаk ili vozаč kаtkаd i ne primete dа su bili nа njemu. Inаče, prvi utrti putevi, koji su svoj sаobrаćаjni znаčаj zаdržаli kroz čitаvu istoriju, išli su nаjkrаćim prаvcimа i te prаvce su uglаvnom zаdržаli i kаsniji putevi, pа i dаnаšnje nаjvаžnije sаobrаćаjnice (kаo što je slučаj koridorа 10), uglаvnom zbog pogodnih mestа zа premošćаvаnjа vodotokа ili sаvlаdаvаnje reljefnih preprekа. Zаto se mostovi smаtrаju nаjvаžnijim delovimа putevа, jer služe zа premošćаvаnje sаmo nа nekim mestimа, kojа imаju veliku privlаčnu silu i zbog togа se premа njimа i orijentišu vаžni putevi. I pored togа što su mostovi još od iskonskih vremenа bili inspirаcijа romаntičаrа i pisаcа, pesnikа i književnikа, slikаrа, od pećinskog čovekа do nаših dаnа, ipаk su veomа oskudni izvori o istorijаtu mostogrаdnje. Poveći je broj publikаcijа o izgrаdnji nekog mostа, ili više njih (sаmo iz Biblioteke Mаtice srpske imаmo listing od preko 90 nаslovа), аli to su uglаvnom, izuzimаjući stručne inženjerske rаdove, prepаkovаni idejni ili glаvni projekti i nаjopštiji opisi o njimа. Isto tаko, bogаtа istorijа grаđenjа mostovа mаrginаlno je obrаđenа u istorijаtimа аrhitekture, iаko imа i te kаko znаčаjno mesto u evoluciji grаđenjа, u grаditeljskom nаsleđu prošlosti jednog nаrodа ili epohe, а nаši prostori bogаti su tim nаsleđem duhа i umećа ljudske smelosti. * Ovаj rukopis nije se mogаo ostvаriti bez svesrdne pomoći u toku sаkupljаnjа obimne grаđe i zаto mi je prijаtnа dužnost dа se zаhvаlim: Dunаvskoj komisiji u Budimpešti, Međunаrodnom društvu zа mostove (IABSE), Međunаrodnom nаučnom forumu „Dunаv – rekа sаrаdnje“ u Beogrаdu, Biblioteci Mаtice srpske, Muzeju Vojvodine, Ahrivu Vojvodine, Istorijskom аrhivu Novog Sаdа, Muzeju Novog Sаdа, urbаnističkim zаvodimа Novog Sаdа i Vojvodine, Zаvodu zа izgrаdnju Novog Sаdа, Rečnoj kаpetаniji Novog Sаdа, Uprаvi zа sаobrаćаj Grаdа Novog Sаdа, Mostogrаdnji – Beogrаd, Eurogаrdiju – Novi Sаd. Isto tаko, zаhvаljujem se prof. dr Brаtislаvu Stipаniću nа dаtim sugestijаmа, publikаcijаmа i ilustrаcijаmа, Bori Mirosаvljeviću zа fotogrаfije mostovа, diplomirаnim inženjerimа – Ivаnu Mаmužiću, Arsenu Pribiću, Aleksаndru Milovаnovu i Rаdivoju Terzinu zа dаte mаterijаle i povremene stručne konsultаcije. Zаhvаlаn sаm i Zorаnu Kolundžiji, mom stаrom izdаvаču i Predrаgu Rаjiću, lektoru i korektoru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Blago Srbije – kulturno-istorijska baština - Tamara Ognjević Autor:: Tamara Ognjević Žanrovi:: Umetnost Izdavač:: Mladinska knjiga Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 528 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24x32 cm OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Tamara Ognjević (5. januar 1965) srpska je istoričarka umetnosti, heritolog i književnica. Nakon završene Dvanaeste beogradske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je završila poslediplomske studije, a usavršavala se u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji.[1] Pisala je tekstove i članke za listove Mladost, Reporter, Start, Svijet, Duga, Borba, Revijalna štampa, Pogledi, Politika, Večernje novosti, TV Studio B, Žena, Nada, Nadanova, Frankfurtske vesti, Dan, Vreme, Blic žena, Blic i NIN. Naučne radove je objavljivala u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu, Zborniku likovnih umetnosti Matice srpske, Leskovačkom zborniku, Novopazarskom zborniku... Autor je izložbe „Kneginja Jelisaveta - dugo putovanje kući” koja je bila izložena u Istorijskom muzeju Srbije od 15. septembra do 14. novembra 2019. godine.[2] Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne novinske federacije i Udruženja likovnik umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).[1] Učestvovala je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Osnovala je 2009. godine Centar za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti Artis, koji je član Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).

"Istaknuta istoričarka umetnosti Tamara Ognjević, uz pomoć izuzetnog fotografa Dragana Bosnića [...], svojim stručnim esejima prošla je celu Srbiju, od Subotice do manastira Ovčarsko-kablarske klisure, od Lepenskog vira, Vinče i Singidunuma do današnjeg Beograda, od ikona i fresaka, preko slikarke Katarine Ivanović do Mediale, od pravoslavne i islamske do jevrejske kulture... Važna i velika knjiga. Rekao bih da ovakvu Srbija do sad nije imala! Ovde verovatno nije sve, a i ne može da bude, ali sve što je u njoj – tu je s dobrim razlozima.” - SLOBODAN IVKOV, Blic Knjiga OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) o naivnoj umetnosti o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) Čitaj dalje

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Razvoj modela mašinskog učenja i dubokog učenja pomoću programskog jezika Python Mašinsko učenje uz PyTorch i Scikit-Learn je kompletan vodič za mašinsko učenje i duboko učenje pomoću biblioteke PyTorch. Služiće vam i kao prirunik za učenje i kao referenca koju ćete uvek koristiti dok gradite sisteme mašinskog učenja. Naučićete sve osnovne tehnike mašinskog učenja zahvaljujući jasnim objašnjenjima, vizuelizacijama i primerima. Dok ste uz neke knjige primorani da slepo sledite uputstva, uz ovu knjigu o mašinskom učenju shvatićete principe koji vam omogućavaju da sami gradite modele i aplikacije. Ova knjiga je ažurirana tako da obuhvata duboko učenje upotrebom biblioteke PyTorch i predstavlja čitaocima najnovije dodatke biblioteci scikit-learn. Uz to, ova knjiga objašnjava različite tehnike mašinskog učenja i dubokog učenja za klasifikaciju teksta i slika. Takođe ćete učiti o generativnim suparničkim mrežama (GAN) za generisanje novih podataka i inteligentnim agentima za obuku uz učenje uslovljavanjem. Konačno, ovo novo, prošireno, izdanje obuhvata najnovije trendove dubokog učenja, uključujući grafovske neuronske mreže i transformatore velikih razmera koji služe za obradu govornog jezika (NLP). Ova knjiga o biblioteci PyTorch biće vaš kompanjon za mašinsko učenje u programskom jeziku Python, bilo da ste Python programer koji tek počinje da se bavi mašinskim učenjem ili želite da produbite svoje znanje o najnovijim dostignućima. Uveren sam da će vam ova knjiga biti od neprocenjive vrednosti i kao opširan pregled uzbudljive oblasti mašinskog učenja i kao riznica praktičnih uvida. Nadam se da će vas inspirisati da primenite mašinsko učenje za opšte dobro u bilo kom području koje vam zadaje probleme. Dmitro Dzhulgakov PyTorch Core Maintainer Šta ćete naučiti - Istraživanje radnih okvira, modela i tehnika za mašinsko 'učenje' iz podataka - Upotrebu biblioteke scikit-learn za mašinsko učenje i biblioteke PyTorch za duboko učenje - Obučavanje klasifikatora mašinskog učenja slikama, tekstom i drugim - Izgradnju i obučavanje neuronskih mreža, transformatora i grafovskih neuronskih mreža - Najbolju praksu za procenu i podešavanje modela - Predviđanje kontinuiranih ciljnih ishoda pomoću regresione analize - Otkrivanje detalja tekstualnih podataka i podataka društvenih medija pomoću analize mišljenja Kratak sadržaj Kako da računarima pružite mogućnost da uče iz podataka Obučavanje jednostavnih algoritama mašinskog učenja za klasifikaciju Predstavljanje klasifikatora mašinskog učenja pomoću biblioteke scikit-learn Izgradnja dobrih skupova podataka za obuku – pretproceriranje podataka Kompresovanje podataka upotrebom redukcije dimenzionalnosti Učenje najbolje prakse za procenu modela i podešavanje hiperparametara Kombinovanje različitih modela za učenje u ansamblu Primena mašinskog učenja na analizu mišljenja Predviđanje kontinuiranih ciljnih promenljivih pomoću regresione analize Upotreba neoznačenih podataka – analiza klasterovanja Implementiranje višeslojnih veštačkih neuronskih mreža od nule Paralelizacija obuke neuronske mreže pomoću radnig okvira PyTorch Detaljnije - mehanika radnog okvira PyTorch Klasifikacija slika pomoću dubokih konvolutivnih neuronskih mreža Modelovanje sekvencijalnih podataka korišćenjem rekurentnih neuronskih mreža Transformatori - Poboljšanje obrade govornog jezika pomoću mehanizma pažnje Generativne suparničke mreže za sintetizovanje novih podataka Grafovske neuronske mreže za otkrivanje zavisnosti u grafički strukturiranim podacima 19. Učenje uslovljavanjem za donošenje odluka u kompleksnim okruženjima ​Mašinsko učenje korišćenjem radnog okvira PyTorch i biblioteke Scikit-Learn ​-- *nova* Python knjiga o mašinskom učenju Knjiga Mašinsko učenje korišćenjem radnog okvira PyTorch i biblioteke Scikit-Learn je dugo nastajala i uzbuđen sam što konačno mogu da pričam o objavljivanju moje nove knjige. Ovaj projekat je započet kao 4. izdanje knjige Python mašinsko učenje. Međutim, napravili smo toliko izmena u knjizi da smo shvatili da zaslužuje novi naslov koji će to odražavati. Možda se pitate šta ima novo? Veoma sam uzbuđen što ću vam reći sve o tome. Kako je ova knjiga strukturirana Pre nego što pređem na uzbudljive delove, dozvolite da ukratko objasnim kako je knjiga strukturirana. Sve u svemu, ova knjiga je sveobuhvatan uvod u mašinsko učenje. To uključuje „tradicionalno“ mašinsko učenje – odnosno, mašinsko učenje bez neuronskih mreža – i duboko učenje. U prvih deset poglavlja vas upoznajemo sa mašinskim učenjem korišćenjem biblioteke scikit-learn, koja je verovatno najpopularnija biblioteka za mašinsko učenje. U prvom delu ove knjige naučićete sve osnovne koncepte u vezi sa mašinskim učenjem, uključujući pretprocesiranje podataka, evaluaciju modela i podešavanje hiperparametara. Poglavlje 11 je prekretnica ove knjige. U tom poglavlju vam pokazujem kako možemo da implementiramo višeslojnu neuronsku mrežu, od nule, u biblioteci NumPi, i opisujem povratnu propagaciju – popularan i široko korišćen algoritam za obuku neuronskih mreža – korak po korak. U drugoj polovini ove knjige fokusirani smo na duboko učenje. Opisujemo teme kao što su klasifikacija i generisanje slika i teksta. Takođe, postoji poglavlje koje se bavi grafički strukturiranim podacima, što je uzbudljivo jer proširuje ono što možete da uradite korišćenjem dubokog učenja. Knjigu završavamo učenjem uslovljavanjem, koje je u suštini posebna pod-oblast (ali postoji i deo koji koristi duboko učenje.) Trebalo bi da napomenem da ovo odražava ukupnu strukturu knjige Python mašinsko učenje, 3. izdanje. Međutim, u narednim odeljcima ću vam govoriti o nekoliko prepisanih tekstova, proširenih odeljaka i dva potpuno nova poglavlja. Sa više od 770 stranica smo dostigli granicu u pogledu količine sadržaja koju možemo da imamo a da zadržimo mogućnost štampane verzije. Korišćenje radnog okvira PyTorch Kao što vidite čitajući naslov, jedna od velikih promena je to što smo preneli primer koda poglavlja o dubokom učenju iz biblioteke TensorFlow u PyTorch. To je bio veliki poduhvat i zaista cenim to što mi je Yuxi (Hayden) Liu pomogao u tome, tako što je preuzeo vođstvo u ovoj tranziciji. PyTorch je objavljen 2016. godine i prošle su četiri godine otkako sam ga u potpunosti usvojio i za istraživanje i za podučavanje. Ono što volim kod radnog okvira PyTorch je to što je dobro dizajniran i veoma pogodan za korišćenje, a istovremeno je dovoljno fleksibilan da mogu lako da ga prilagodim svojim istraživačkim projektima. Ali zapravo, nisam jedini koji voli da koristi PyTorch. Prema najnovijim trendovima, PyTorch se koristi u oko 60% svih implementacija koda u nedavnim publikacijama dubokih neuronskih mreža. Kao mali bonus, dodao sam i odeljak o korišćenju biblioteke PyTorch Lightning, koja pomaže u organizovanju koda i projekata. Takođe, olakšava mnoge komplikovane aspekte, kao što je obuka sa više GPU-a. Pošto sada bliže sarađujem sa PyTorchLightning timom očekujte još PyTorch Lightning sadržaja u budućnosti. Bez obzira na to da li ste potpuno novi u dubokom učenju ili ste počeli svoj put korišćenjem drugog radnog okvira za duboko učenje, siguran sam da ćete uživati u korišćenju radnog okvira PyTorch. Transformatori za obradu govornog jezika Kao što ste možda čuli, transformatori su sada vodeća arhitektura dubokog učenja za najsavremeniju obradu govornog jezika. U ovom poglavlju ćete naučiti kako su transformatori evoluirali iz rekurentnih neuronskih mreža. Objašnjavamo mehanizam samopažnje, korak po korak, sve do originalne arhitekture transformatora. Međutim, ovo poglavlje sadrži mnogo više od toga. Takođe opisujemo razne GPT arhitekture (transformatori tipa dekodera usmereni na generisanje tekstova) i BERT (transformatori tipa enkodera fokusirani na klasifikaciju teksta) i pokazaćemo vam kako da koristite ove arhitekture u praksi. Bez brige, za to vam nije potreban superkompjuter, jer vam pokazujemo kako da usvojite besplatno dostupne, unapred obučene modele koje možete dodatno da podesite za nove zadatke. Prošle godine, nakon veoma dugog predavanja o transformatorima bio sam veoma uzbuđen što sam napisao ovo novo poglavlje. Uz veliku pomoć Jitiana Zhaoa, reorganizovali smo ove sadržaje i učinili ih dostupnijim. Posebno sam ponosan na poboljšani tok i nove slike koje pomažu da ovi koncepti budu bolje ilustrovani. Grafovske neuronske mreže Na osnovu prethodnog odeljka, možda vam se čini da transformatori dobijaju svu pažnju. Međutim, takođe sam veoma uzbuđen zbog ovog drugog novog poglavlja o grafovskim neuronskim mrežama. Ova tema je usko povezana sa mojim istraživačkim interesovanjima i uzbudljivim novim smerom za duboko učenje. Ono što je zaista sjajno kod grafovskih neuronskih mreža je to što nam omogućavaju da koristimo grafički strukturirane podatke (umesto tabela, slika ili teksta). Na primer, neki problemi iz stvarnog sveta predstavljeni su kao grafovi, uključujući grafove društvenih mreža i grafove molekula (hemikalije). U ovom poglavlju objašnjavamo, korak po korak, kako grafovske neuronske mreže funkcionišu. Ovo poglavlje počinjemo objašnjenjem kako možemo da strukturiramo grafove kao ulazne podatke u duboke neuronske mreže. Zatim, prelazimo na motivaciju koja stoji iza korišćenja konvolucija grafa, implementiramo grafovsku neuronsku mrežu od nule i, na kraju, koristimo PyTorch Geometric za zadatak predviđanja molekularnih svojstava. Za ovo poglavlje imao sam zadovoljstvo da sarađujem sa Benom Kaufmanom, studentom doktorskih studija kome sam trenutno mentor. Trenutno radim na nekoliko uzbudljivih istraživačkih projekata sa Benom i zahvalan sam njegovom entuzijazmu za pisanje ovog poglavlja. Ovo poglavlje je proizašlo iz našeg zajedničkog interesovanja za korišćenje grafovskih neuronskih mreža u kontekstu virtuelnog skrininga – računske procedure koja se često koristi za otkrivanje bioaktivnih molekula i (farmaceutskih) lekova. (Ako ste zainteresovani za više detalja o ovoj temi, možda će vam se dopasti i naš sveobuhvatni članak Machine Learning and AI-based Approaches for Bioactive Ligand Discovery and GPCR-ligand Recognition.) Svež novi izgled Ovo je moja peta knjiga sa izdavačkom kućom Packt (često zaboravim da sam davno napisao knjigu Heatmaps in R, davno), i veoma sam uzbuđen zbog novog rasporeda! Ovaj novi raspored ima tanje margine (jedini način da se sav sadržaj uklopi u ograničenje stranice) i postoje natpisi na slikama, koje možete da vidite na snimcima ekrana iz knjige. Ono što je najvažnije, ovaj novi izgled bolje funkcioniše za matematičke delove knjige: veličina fonta matematičkih simbola je sada konačno konzistentna. Štaviše, bonus je to što knjiga sada podržava boje sintakse. Smatram da to može da olakša čitanje određenog koda. Jedno malo upozorenje je da umetnut kod ima tamnu pozadinu, što pomalo otežava štampanje, ali će prijati mnogim programerima koji biraju tamnu pozadinu u svom uređivaču koda ili terminalu komandne linije. Na kraju, trebalo bi da kažem da je štampana verzija dostupna samo u sivim tonovima kako bi knjiga imala razumnu cenu. Još nisam dobio štampani primerak i stoga ne mogu da prikažem sliku kako to izgleda. Međutim, čitao sam svoju knjigu na crno-belome-čitaču i, čini mi se, izgleda sasvim dobro. Zapravo, zbog mogućnosti da bez žaljenja škrabam po njima, e-čitači su odnedavno postali moj omiljeni izbor za čitanje knjiga. Naravno, ako više volite boju, uvek možete da razmislite o tabletu bez elektronskog mastila ili da pogledate GitHub skladište knjige gde ćete pronaći sve slike u boji, a takođe sam ih ugradio u Jupyter notebook za lakšu referencu. Šta se još promenilo Pored dva nova poglavlja i premeštanja svih poglavlja zasnovanih na biblioteci TensorFlow na PyTorch, postoji i nekoliko izmena u prvom delu knjige. Na primer, prepisao sam poglavlje 11 – implementacija neuronske mreže od nule – skoro od nule da bih ponudio bolje objašnjenje povratne propagacije. Takođe su prepravljeni i drugi odeljci, kao što je logistička regresija. Iako ne želim da nabrajam sve manje promene, takođe sam revidirao nekoliko slika. Sve u svemu, postoji mnogo malih dodataka raštrkanih po celoj knjizi. Mali dodaci, kao što su PCA faktorska težina ili nasumična pretraga – relativno mali dodaci koje jedva da vredi pominjati, ali mogu da imaju veliki uticaj u praktičnoj primeni. Najznačajniji novi odeljak je odeljak u kom objašnjavamo gradijentno pojačavanje za klasifikaciju. Na predavanjima sam obično objašnjavao gradijentno pojačavanje sa primerom regresije, zato što je jednostavnije i zgodnije u poređenju sa klasifikacijom. Međutim, studenti su me pitali kako to funkcioniše za klasifikaciju i svideo mi se izazov da to zapišem. (I da, drago mi je što ste pitali, vrlo sažeto je obuhvaćen i XGBoost.) Uživajte Sve u svemu, veoma sam uzbuđen zbog ove knjige. Od prvog izdanja nisam se toliko zabavljao radeći na projektu knjige. Drago mi je što smo konačno prešli na PyTorch – alat koji svakodnevno koristim za istraživanje i za svoje hobi projekte. I rad na poglavljima o transformatorima i grafovskim neuronskim mrežama bio je veoma prijatan. Stvaranje tog novog sadržaja od nule je bio veliki posao. Vodite beleške, kreirate strukturu, kreirate figure, a zatim na kraju popunjavate pasuse jedan po jedan. Puno je posla, ali to je ono što volim. Biće mi drago da čujem pitanja ili povratne informacije. Slobodno mi se obratite! Najbolje mesto za to je Forum za diskusiju (na GitHub-u). Nadam se da ćete uživati u ovoj knjizi! Linkovi GitHub skladište stranica Amazon.com stranica knjige na Packt veb sajtu

DE GUŠTERIBUS, EPISTOLARNI ESEJ ili ESEJ Edicija: TABAK, Beograd Izdavači: Bogdan Bogdanović, Miodrag Darmićanin Godina izdanja: 1986 Korice: Miro Glavurić Povez: meki Broj stranica: 16 Ediciju Tabak pokrenuo je sredinom osamdesetih godina prošlog veka Miodrag Dramićanin, vlasnik kultne knjižare „Bata“ koja se nalazila u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Svaka knjiga imala je tačno 16 strana (jedan štamparski tabak), a osim Kalajićevog „Codexa Solarnog reda“, objavljene su još i sledeće sveske „Siv“ (Milan Oklopdžić), „Sekualni život kamila“ (Zvezdana Popović), „Pejsaži dubokog života“ (Žan-Luj Žak), „De gušteribus“ (Bogdan Bogdanović i Rada Iveković) i dr. Ilustracije na koricama delo su slikara Mira Glavurtića. Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 – Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta, graditelj, umetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga – kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu. Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu. Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su: Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951–1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952–1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959–1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959–1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960–1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960–1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804–1815, 1876–1878, 1912, 1914–1918, 1941–1945), Knjaževac, 1961–1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969–1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969–1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970–1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971–1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972–1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića - Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eseji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5. Spomen obeležje „Kameni cvet“ u Jasenovcu Spomenik palim borcima revolucije, Vlasotince. Spomen-park Revolucije, Leskovac Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep Slobodište, Kruševac Povratak grifona Krug na četiri ćoška Postmoderna IVEKOVIĆ, Rada, filozofkinja i književnica (Zagreb, 18. XII. 1945). Kći Mladena, političara. U Zagrebu maturirala 1964. te diplomirala indologiju i anglistiku 1969. Polazila poslijediplomski studij na Odsjeku za budističke studije Sveučilišta u New Delhiju 1970–72. i 1972. doktorirala iz filozofije tezom The Problem of the »Soul« in Pali Buddhism (Supported by Evidence from Sutta-pitaka and the Milindapanka) – A Critical and Comparative Study. God. 1987. boravila u Indiji učeći sanskrt na Sveučilištu u Varanasiju. Na zagrebačkom Filozofskom fakultetu predavala je azijsku i indijsku filozofiju, kao znanstvena suradnica 1982–84, docentica 1984–88. te izvanredna profesorica 1988–92. Od 1991. predaje komparativnu i indijsku filozofiju na Université de Paris-VIII (Saint-Denis). Kao gostujuća profesorica predavala na University of Philadelphia, John Hopkins University (Washington), na sveučilištima u Grazu i Sarajevu te u zagrebačkom Centru za ženske studije. U indološkim i filozofskim radovima bavi se problemom sepstva i apsoluta u ranom budizmu (Rana buddhistička misao), indijskom etikom i estetikom, brahmanističkom ortodoksnom filozofijom i određenjem budizma u odnosu na brahmansku socijalnu strukturu, usporedbom vedskoga i tantričkoga tijeka indijske misli (Druga Indija) te suvremenom indijskom filozofijom i srodnim disciplinama (Indija – fragmenti osamdesetih). Razmatrajući i aspekte zapadne postmoderne filozofije (G. Vattimo, J. F. Lyotard, P. Sloterdijk), inovativno je istraživala strukturalne i metodološke srodnosti između indijske intelektualne tradicije i zapadne meke (slabe) misli (vrijeme indijske tradicije i povijest u postmodernoj, pomičnost obzora izbavljenja u indijskoj filozofiji, prazno mjesto drugoga/druge u postmodernoj misli), a pisala je i o kastinskom sustavu, indijskim vjerskim pokretima, filozofiji filma G. Deleuzea, suvremenoj indijskoj anglofonoj književnosti (S. Rushdie, V. S. Naipaul, N. Chaudhury) te kazališnoj adaptaciji Mahābhārate u režiji P. Brooka. U studijama s područja feminističke teorije propituje aspekte tzv. ženske problematike (ženska prava i položaj žene unutar pojedinih političkih sustava, žene u ratu, pitanja ženskoga identiteta). Od 1991. intenzivnije se bavi balkanskom problematikom; uzroke konflikta na prostoru bivše Jugoslavije analizira s feminističkoga stajališta smatrajući nacionalne razlike posljedicom rodnih. Uz filozofske studije i književne eseje (Benares. Esej iz Indije), objavila je roman ženske problematike Sporost–oporost. Surađivala u periodicima Gledišta (Beograd 1976), Forum (1977), Naše teme (1977, 1982–83), Odjek (1977), Kulturni radnik (1978, 1982–83), Marksistička misao (1978), Dometi (1979), Filozofska istraživanja (1985–88, 1990), Republika (1985), Gordogan (1986), Kulture Istoka (Beograd 1986), Synthesis philosophica (1986), Most (1990), Confluences-Méditerranée (Pariz 1993, 1999), Hypatia. A Journal of Feminist Philosophy (Bloomington, Indiana, 1993, 2000), Belgrade Circle Journal (1994), République des lettres (Pariz 1994, 1996, 1998), Issues in Contemporary Culture and Aesthetics (Maastricht 1997), Treća (1998), Identities. Journal for Politics, Gender and Culture (Skoplje 2001) i zbornicima Žena i društvo – kultiviranje dijaloga (Zagreb 1987), Postmoderna. Nova epoha ili zabluda (Zagreb 1988), Sudesika. Festschrift Bhikkhu Nanajivako (Zagreb 1997), Žena i politika mira (Zagreb 1997), Trava od srca. Hrvatske Indije II (Zagreb 2000). Izabrala je tekstove te napisala pogovor, napomene i glosarij antologije Počeci indijske misli (Beograd 1981). Uredila je zbornike Studije o ženi i ženski pokret (Beograd 1981), Europe – Inde – Postmodernité. Pensée orientale et pensée occidentale (s J. Poulainom, Pariz 1993), La Croatie depuis l’effondrement de la Yugoslavie (Pariz 1994), Hommage à Sarajevo, Destruction de l’image/image de la destruction (s Dunjom Blažević, Pariz 1997), Otherhood and Nation (s Nadom Pagnon, Ljubljana 1998), Guérir de la guerre et juger la paix (s J. Poulainom, Pariz 2000). DJELA: Rana buddhistička misao. Sarajevo 1977. — Indijska i iranska etika (suautor Č. Veljačić). Sarajevo 1980. — Pregled indijske filozofije. Zagreb 1981. — Druga Indija. Zagreb 1982. — De Gušteribus (suautor B. Bogdanović). Beograd 1985. — EEJI. Epistolarni eseji (suautor B. Bogdanović). Beograd 1986. — Sporost–oporost. Zagreb 1988. — Indija – fragmenti osamdesetih. Filozofija i srodne discipline. Zagreb 1989. — Benares. Esej iz Indije. Zagreb 1990 (njem. prijevod Graz—Wien 1993; franc. prijevod Paris 2001). — Orients, critique de la raison postmoderne. Essais. Paris 1992. — Briefe von Frauen über Krieg und Nationalismus (suautorica). Frankfurt 1993. — Jugoslawischer Salat. Graz 1993. — Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (suautorica). Beograd 1994. — La balcanizzazione della ragione. Roma 1995. — Le Sexe de la philosophie. Essai sur Jean François Lyotard et le féminin. Paris 1997. — L’Autopsie Yougoslave. Paris 1999 (tal. prijevod Autopsia dei Balcani. Milano 1999; njem. prijevod Autopsie des Balkans. Graz 2001). Miro Glavurtić (Kotor, 1932) je crnogorski slikar i pisac Miro Glavurtić je slikar i pisac rođen u Kotoru, Crna Gora 1932. godine. Završio je Šumarski fakultet u Beogradu ali se bavio slikarstvom i spisateljstvom. Bio je član i teoretičar umetničke grupe Mediala kojoj su pripadali Šejka, Vuković, Olja Ivanjicki, Milić Stanković (Milić od Mačve), Milovan Vidak i Ljuba Popović. Bio je urednik titogradskog (podgoričkog) lista „Ovdje“ i saradnik više listova i časopisa kao što su: Vidici, Delo, Savremenik, Književne novine i Politika. Bavi se problemima savremene umetnosti kako književnošću tako i likovnom umetnošću. Njegova platna prikazuju nadrealni svet okružen neizvesnošću. Od 1992. živi u Hrvatskoj. Bibliografija Glad, Matica Srpska, Novi Sad (1964) Zvekir, Prosveta, Beograd (1969) Satana, M. Glavurtić, Beograd (1978) Psine, Zapis, Beograd (1982) Pakao, M. Glavurtić, Beograd (1986) Satana u savremenom čoveku i svetu, Ihtus, Beograd (1996) Romski car, Otkrovenje, Beograd (2011) KC (N)

Ova knjiga će vam pomoći da naučite programiranje – i da pri tom uživate. Računari su svuda oko nas, skoro u svakom aspektu našeg života, ipak većina nas u stvari ne shvata kako oni funkcionišu, niti znamo kako da ih nateramo da rade za nas. Pošto se svet sve više oslanja na računare, umeće programiranja će biti bitno za svakoga, ne samo za profesionalne softverske inženjere i programere. Pomoću ove knjige izgradićete osnove programiranja koje će vas pripremiti za postizanje svih vaših programerskih ciljeva. Ako želite da postanete programer profesionalnog softvera, treba da naučite kako efikasnije da komunicirate sa programerima, a ako ste prosto radoznali da saznate kako programiranje funkcioniše, ova knjiga je odličan prvi korak koji će vam pomoći da to postignete. Učenje programiranja će i dalje biti teško, ali će biti moguće – a nadamo se da može da bude zabavno, a ne frustrirajuće. SADRŽAJ Uvod Zašto sam napisao ovu knjigu 1 Zašto bi trebalo da pročitate ovu knjigu 3 Vaš projekat 3 1 „Hello, World!” pisanje prvog programa 5 Biranje tekst editora 5 Osnovne funkcije 6 Biranje 8 Sublime Text 9 TextMate 9 Notepad++ 9 Gedit 9 Vim 10 Eclipse 10 IntelliJ 11 Xcode 11 Visual Studio 11 Napravite direktorijum za projekat 12 Počnite od malog: napravite fajl za testiranje 12 Kako HTML i JavaScript sarađuju u pretraživaču 13 Značaj malih promena 15 Gradite na svom uspehu 17 Referencirajte svoj JavaScript u fajlu manifest.json 20 Neka radi! 20 Veča moč, veča odgovornost 21 Rezime 21 2 Kako softver radi 23 Šta je to „softver”? 23 Životni ciklus softvera 24 Izvorni kod - tu sve počinje 25 Skup instrukcija 25 Programski jezici 26 Od izvornog koda do nula i jedinica 31 Prevedeni i interpretirani jezici: kada izvorni kod postaje binaran? 31 Izvršno okruženje 32 Izvršavanje u procesoru 34 Ulaz i izlaz 34 Korisniji softver (za višekratnu upotrebu), pomoću ulaza 34 Odakle ulaz stiže? 35 Kako softver pribavlja ulaz 36 Vrste izlaza 36 Đubre ušlo, đubre izašlo 37 Stanje 38 Dodavanje stanja u Kittenbook 39 Memorija i promenljive 41 Promenljive 41 Skladištenje promenljive 42 Konačan resurs 44 Curenje memorije 44 Rezime 45 3 Upoznavanje računara 47 Vaš računar je glup 47 Vaš računar je čaroban 48 Stajanje na ramenima džinova 48 Unutrašnjost računara 48 Procesor 48 Kratkoročna memorija 49 Dugoročna memorija 49 Korišćenje računara 50 Sistem fajlova 50 Komandna linija: preuzimanje kontrole 52 Rezime 62 4 Alatke za izgradnju 63 Automatizujte (skoro) sve 63 Instalirajte Node 64 Instalirajte Grunt 66 Softver koji pomaže da se pravi softver 69 Izbegavanje grešaka 70 Raditi brže 70 Zadaci koje treba automatizovati 71 Prevođenje 71 Testiranje 71 Pakovanje 72 Postavljanje 72 Izgradite svoju vlastitu izgradnju 73 Gruntfile.js 73 Dodatni moduli za Grunt 73 Učitavanje dodatnih modula za Grunt 76 Registrovanje zadataka 76 Pazite ovo! 78 Rezime 80 5 Tipovi podataka, strukture podataka, baze podataka 83 Tipovi podataka 83 Zašto postoje različiti tipovi podataka 84 Osnovni tipovi podataka 84 Složeni tipovi podataka 89 Dinamički i statički tipizirani jezici 96 Strukture podataka 96 Skup 99 Stek 99 Stablo 100 Graf 101 Kako izabrati efikasnu strukturu podataka 104 Baze podataka 104 Dugotrajno (postojano) skladištenje 104 Relacione baze podataka 104 Kratak uvod u SQL 106 Rezime 107 6 Regularni izrazi 109 Ctrl+F na steroidima: traženje uzoraka 109 Upotreba regularnih izraza u JavaScriptu 110 Ponavljanje 111 Specijalni znakovi i izlazne sekvence 112 {1,10}: pravite vlastite super moći 113 Upariti bilo šta, tačka 114 Ne budite gramzivi 114 Uglaste zagrade od [A-Za-z] 115 Liste znakova 115 Rasponi 115 Negacija 116 Šablon za brojeve telefona 116 Treba mi s 119 Prečice za uglaste zagrade 119 Ograničenja 121 Hvatanje oznake 124 Napredno traženje i zamena 125 Početak i kraj (reda) 126 Indikatori 126 Global 126 Ignore Case 126 Multiline 127 Da li ćete ikad koristiti Regex? 127 grep 127 Menjanje koda 127 Provera ispravnosti 128 Izdvajanje podataka 128 Rezime 129 7 if, for, vvhile i when 131 Operatori 131 Operatori poređenja 131 Logički operatori 132 Unarni operatori 134 Binarni operatori 134 Ternarni operatori 136 Istinitost 139 „Sintaksne poslastice” 140 Petlja nad nizom 142 Petlja nad slikama 142 Ugnežđene petlje 143 Potreban vam je prekid 143 Beskonačne petlje 145 Još jedan prekid 146 Ako ne znate kada da stanete 146 VVhen 147 Događaji 147 Osluškivači 147 Cron zadaci 148 Vremensko odlaganje 149 Catch kada nešto nije u redu 150 Pisanje robustnog koda 151 Rezime 151 8 Funkcije i metodi 153 Struktura funkcije 153 Definicija 154 Pozivanje 154 Argumenti 155 Stek poziva 157 Enkapsuliranje koda 158 Uradi jednu stvar kako treba 158 Podeli pa vladaj 159 Mesto za svaku stvar i svaka stvar na svom mestu Višekratno koriščenje koda 163 Rešavanje opšteg problema 163 Uraditi više sa manje 163 Ne ponavljaj se 165 Opseg 166 Globalne promenljive 167 Lokalne promenljive 168 Kako se promenljive traže 168 Rezime 171 9 Programski standardi 173 Konvencije kodiranja 173 Određivanje standarda 174 Hakerisati ili ne hakerisati 174 Platiti na mostu ili na ćupriji 175 Pisanje održivog koda 175 Formatiranje koda 176 Neka bude konzistentno 177 Beline 178 Neće se desiti samo: uvedite pravila 178 Upotreba tuđeg rada 180 Radite brže 180 Softver otvorenog koda 181 Napravila zajednica 181 Kada da pravite sami 182 Oprobana praksa 182 Dokumentacija 182 Planiranje 183 Testiranje 183 Rezime 183 10 Dokumentacija 185 Dokumentovati nameru 186 Samodokumentovan kod 186 Ne dokumentujte ono što je oćigledno 189 Opasnost od zastarele dokumentacije 190 Pronalaženje grešaka uz pomoć dokumentacije 191 Dokumentujte za sebe 191 Koliko dobro pamtite? 191 Dokumentujte da biste ućili 192 Dokumentacija van komentara 192 Dokumentacija za druge 196 Dokumentujte svoje odluke 196 Dokumentujte svoje resurse 197 Dokumentacija kao lekcija 197 Rezime 198 11 Planiranje 199 Razmišljajte pre nego što gradite 199 Napravite specifikaciju 200 Projektovanje arhitekture 200 Crtanje dijagrama 201 Pokušajte da oborite svoj sistem 202 Iterativno planiranje 203 Projektujte proširivanje 203 Koji su vaši prioriteti? 204 Doživljaj korisnika 204 Performanse 204 Bezbednost 205 Skalabilnost 205 Rokovi 205 Kompromisi 206 Utvrdite i postavite ograničenja 206 Saznajte šta možete i šta ne možete 206 Rezime 207 12 Testiranje i otklanjanje grešaka 209 Ručno testiranje 209 Testirajte dok radite 210 Probajte nešto ludo 210 Jedite vlastitu pseču hranu 211 Automatizovano testiranje 211 Jedinično testiranje 212 Napravite testove za kittenbook 215 Velika greška! 218 Špijuni kao mi 219 Integraciono testiranje 221 Hvatajte probleme što pre 222 Otklanjanje grešaka 222 Poruke o greškama 223 Evidencije 224 Tačke prekida 224 Inspekcija, osmatranje i konzola 228 Koračanje kroz kod 229 Stek poziva 231 Pronađite osnovni uzrok 231 Kodirajte, testirajte, otklanjajte greške, pa opet 231 Rezime 232 13 Naučite da pecate: kako da steknete znanje programiranja za ceo život 233 Kako se traži 234 Biranje pravih izraza 235 Tražite unazad 236 Prepoznavanje kvalitetnih resursa 236 Lični blogovi: skrivene dragocenosti 237 Gde, kada i kako postavljati programerska pitanja 237 Gde 237 Kada 240 Kako 241 Učite tako da podučavate 241 Rezime 242 14 Gradite svoje veštine 243 Napravite vlastiti kittenbook 243 Preoblikujte Facebook 243 Dodajte novu funkcionalnost 244 Podelite vašu verziju Kittenbooka 245 Smislite vlastiti projekat 246 Rešite vlastiti problem 246 Budite ambiciozni 246 Tražite pomoč, pružajte pomoč 247 Projekti otvorenog koda 247 GitHub 247 Pronalaženje projekta 248 Različiti načini na koje možete da date svoj doprinos 248 Napravite vlastiti projekat 249 Besplatno onlajn obrazovanje 249 Project Euler 249 Udacity 250 Coursera 250 codecademy 251 Khan Academy 251 Obučavanje 251 Plaćeno obrazovanje 252 Pročitajte knjigu 252 Udacity i Coursera 252 Treehouse 253 Rezime 253 15 Napredne teme 255 Kontrola verzija 255 Zašto da se koristi kontrola verzija? 256 Rad u timu 257 Subversion 260 Git 260 00P (objektno orijentisano programiranje) 265 Klase 266 Nasleđivanje 266 Primerci 267 Uzorci za projektovanje 268 PubSub 268 Mediator 269 Singleton 270 Rezime 270 Glosar 273 Indeks 293 Naslov: Naučite programiranje Izdavač: CET Strana: 336 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-7991-382-1

NAUČITE GIT: PRAKTIČAN I VIZUELAN VODIČ ZA OSNOVE GITA KOMPJUTERSKA LITERATURA Šifra artikla: 387555 Isbn: 9788675554721 Autor : Ana Skoulikari Izdavač : MIKRO KNJIGA Ova knjiga vas uči na jednostavan, vizuelan i praktičan način kako da izgradite čvrst mentalni model o tome kako Git sistem za kontrolu verzija funkcioniše. Kroz upotrebu slika, objašnjenja i praktičnih vežbi, naučićete kako da koristite GIT sa samopouzdanjem. Informacije se uvode postepeno kako... Detaljnije Ova knjiga vas uči na jednostavan, vizuelan i praktičan način kako da izgradite čvrst mentalni model o tome kako Git sistem za kontrolu verzija funkcioniše. Kroz upotrebu slika, objašnjenja i praktičnih vežbi, naučićete kako da koristite GIT sa samopouzdanjem. Informacije se uvode postepeno kako bi se izbegla zbrka sa nepoznatim pojmovima ili konceptima. Naučite Git je idealna knjiga za sve koji treba da koriste Git za lične ili profesionalne projekte: studente koji uče programiranje, mlade programere, stručnjake za podatke i autore tehničke dokumentacije. Ova knjiga vas uči kako da: • Preuzmete Git i da inicijalizujete lokalno skladište • Dodate fajlove u područje pripreme i kako da pravite komite (commit) • Pravite, premeštate i brišete grane • Spajate i menjate bazu grana • Radite sa udaljenim skladištima, uključujući kloniranje, slanje, povlačenje i dobijanje (cloning, pushing, pulling, and fetching) • Koristite zahteve za povlačenje (pull requests) za saradnju sa drugima • Dobro ime je najbolja dokumentacija • Greške su zarazne • Eliminišite slučajeve grešaka • Kôd koji se ne izvršava, ne radi • Ponekad samo treba da zakucate eksere Ali geometrija je takođe predmet koji zbunjuje mnoge učenike jer je toliko različit od matematike koju su ranije radili. Geometrija zahteva da koristite deduktivnu logiku u formalnim dokazima. Ovaj proces uključuje posebnu vrstu verbalnog i matematičkog zaključivanja koja je nova za mnoge učenike. Videti kuda dalje ići u dokazu, ili čak odakle početi, može biti izazov. Predmet takođe uključuje rad sa dvodimenzionalnim i trodimenzionalnim oblicima: poznavanje njihovih svojstava, pronalaženje njihovih površina i zapremina i zamišljanje kako bi izgledali kada se pomeraju. Ovaj element prostornog rezonovanja geometrije je još jedna stvar koja je čini drugačijom i izazovnom. Geometrja za neupućene, 3. izdanje, može vam biti od velike pomoći ako ste udarili u zid koji se zove geometrija. Ili ako ste student geometrije, knjiga vas može sprečiti da udarite u zid. Kada vam se otvori svet geometrije i stvari počnu da klikću, možda ćete zaista ceniti ovu temu, koja fascinira ljude milenijumima i koja nastavlja da privlači ljude ka karijeri u umetnosti, inženjerstvu, arhitekturi, planiranju grada, fotografije i kompjuterske animacije, između ostalog. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija KOMPJUTERSKA LITERATURA Autor Ana Skoulikari Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 16,8x23,5 Strana 296 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano ,The painter-king with five skins, Pierre Restany, The Power of art Фриденсрајх Хундертвасер Хундертвасер 1998. године на Новом Зеланду Датум рођења 15. децембар 1928. Место рођења Беч, Аустрија Датум смрти 19. фебруар 2000. (71 год.) Место смрти брод Квин Елизабет 2, Фриденсрајх Хундертвасер (нем. Friedensreich Regentag Dunkelbunt Hundertwasser; рођен као Friedrich Stowasser; 15. децембар 1928, Беч — 19. фебруар 2000, брод Квин Елизабет 2) био је аустријски уметник. Биографија Хундертвасер је рођен под именом Фридрих Стовасер. Био је јединац из мешовитог брака. Након што му је отац преминуо 1929. године, кад је имао само годину дана, у холокаусту су му страдали сви рођаци с мајчине стране. Њега и мајку Елсу од смрти у рату спасило је само очево порекло и чињеница да је служио у аустријској војсци. Са само пет година почиње откривати уметност и ради прве цртеже. Године 1936. уписује се у Монтесори школу, али је напушта након године дана због финансијских проблема. У школи уочавају његов необични смисао за боје и облике. Године 1948. уписује Академију ликовних уметности у Бечу, у класи Робина Христиана Андрерсена. Након што је прикупио основна знања о пропорцијама тела, цртању акта и копирању из природе, напушта академију јер сматра да му она више ништа не може понудити. Хундертвасер: једна од зграда у стамбеном насељу у Дармштату, Немачка. Убрзо посјећује изложбу Егона Шилеа, чији је рад имао велики утицај на њега, за разлику од формалног образовања и ту га импресионирају боје, као и живост и хуманост грађевина које приказује на сликама. Такође га фасцинирају дела Валтера Кампмана и његово приказивање стабала као да су људска бића. Ова два сликара имала су подједнаки утицај на Хундертвасера као и велики мајстори попут Паула Клеа и Густава Климта. Године 1949. путује у Италију а затим одлази у Париз, где остаје кроз 1950. годину. Одлазак у Париз био је пресудан и снажно је утицао на његов живот и рад. Постао је светски познат већ од касних 60-их година, јер након боравка у Паризу следе непрестане изложбе, предавања и перформанси. Од времена када је насликао своју прву спиралу, 1953. године у атељеу свога пријатеља Ренеа Броа, Хундертвасер је учврстио своју визију света и свој однос према спољашњој стварности. Био је то однос осмишљен као осмоза, постепени прелаз који следи нивое свести, а у својем је средишту увек имао своје „ја“. Сликарски симбол спирале представља биолошку метафору. Равне линије називао је „ђавољим оруђем“. Своју уметничку теорију назвао је „трансаутоматизам“, а била је заснована на надреалистичком аутоматизму, али се фокусирала на искуство гледаоца. Име Много је пута мењао своје име. Први пут мења презиме из Стовасер у Хундертвасер –сто вода. У води види уточиште, место на које увек може побећи. Док је 1961. живео у Јапану променио је име из Фриедрих у Фридерих, затим у Фридереих, те на крају у Фриденсреих, а често се називао и господин Регентаг или капетан Регентаг по свом једрењаку. Брод је назвао Регентаг, односно - кишни дан, због лепоте боја које се могу видети у киши и јер су кишни дани једини дани кад може радити, кад је сретан. На крају је додао још једно име, Дункелбунт – тамно-шарен. Рекао је да има толико имена јер он у себи носи више особа — сликара, архитекта... Дело Бавио се сликарством, скулптуром, архитектуром, као и уређивањем фасада, дизајном поштанских маркица, плаката, одеће и застава. Био је велики борац за очување природе, што је показивао и кроз своје радове. Противник правих линија ("Људи, као и сва жива бића, саграђени су од ћелија. Ако ћелије уоче нешто што није органска форма одашиљу алармантне сигнале мозгу, што изазива разна обољења, укључујући и она канцерогена. Права линија потпуно је страна људском роду, супротност животу и свему што постоји. Она је фикција на којој се темељи наша цивилизација. Појавила се код људског рода са циглом и модуларном конструкцијом, а њена крајња последица су модерна архитектура и дизајн."), у својим радовима користио је јарке боје, органске форме. На моделу "Highrise Meadow House", у Бечу, Хундертвасер је указао на могућности узгајања биљака и дрвећа у самом средишту града. Истицао је како је градња таквих кућа јефтинија него што се чини, а основни циљ су срећа и задовољство оних који у њој живе. Модел се састојао од три бетонска блока, наравно кружна, с међусобно различитим и несиметрично постављеним прозорима на бетонским стубовима. На равним крововима тако одвојених спратова засађени су трава, цвеће и дрвеће, а краве су се лифтовима довозиле на такве зелене површине. Зу би се одлагала земља из органских тоалета (још један његов изум) и на њој би могле да се одгајају различите врсте воћа и поврћа. Уједно би се таквом конструкцијом решио и одвод јер би се искоришћена вода црпила на врх, па би се спиралним каналима спуштала низ грађевину и притом прочишћавала. Да идеја није толико сулуда и немогућа најбоље сведочи неколико Хундертвасерових реализованих пројеката, као што је Дечји центар у Хедерхајму, који је саградио Alfred Schmid према сликаревим замислима 1988. године.

Priče iz Drugog rata „Priče iz Drugog rata je zbirka 30 stripova Aleksandra Zografa koja iz specifičnih perspektiva osvetljava zbivanja tokom Drugog svetskog rata u Srbiji, ali i širom sveta: od Banata i Bavarske, preko Bora i Minhena, do Rima i San Franciska. Kao i mnogo puta do sada, autor je svoje pričao otkrivao iz privatnih beležnica, pisama i razglednica koje je nalazio kod prodavca na buvljim pijacama, praveći zatim od tog materijala nezaboravna strip dela. Zbirku otvara verovatno najpotresniji strip – Pisma Hilde Dajč – o sudbini 20-godišnje jevrejske studentkinje arhitekture i bolničke volonterke, koja je 1942. stradala u kamionu dušegupki na putu iz logora Sajmište ka masovnoj grobnici u Jajincima. Strip O borskoj beležnici bavi se životom mađarskog pesnika Mikloša Radnotija na prinudnom radu u rudnicima na istoku Srbije. Na selima u zimske večeri pevaju se nove pesme čiji je repertoar vrlo bogat govori o Politikinoj reportaži iz zime ’41. o onome što ćemo kasnije upoznati kao novokomponovanu narodnu muziku. Događaji iz najstarijeg srpskog dnevnika su tema i stripa 6. 4. 1941. Tmurna ratna svakodnevica opisana je i kroz priče o novinama Ilustrovana nedelja, koje su izlazile pod mađarskoj okupacijom u Novom Sadu, ili o Novom vremenu u Beogradu, partizanskim listovima Put slobodi i Pioniri, nemačkom Signalu, ali i stripovima kao što su Beležnica jednog skauta ili čak Ratni dani u Bavarskoj. Saobraćajni test je nastao iz beležnice Proveri samog sebe namenjene vozačima kamiona Trećeg rajha. Pančevo 22. 04. 1941. bavi se monstruoznim nacističkim streljanjem civila u ovom gradu koje je autor rekonstruisao po jednoj VHS reportaži sa nemačke televizije iz ’97, a Mreže su posvećene zbirci poezije Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, koju je beogradski nadrealista Milan Dedinac objavio 1947, nakon povratka iz konc logora u Šleskoj. Zaboravljeni pesnik skida prašinu sa uspomene na Radomira Prodanovića, a Beleške iz Amerike bave se impresijama Vladimira Dedijera sa konferencije UN-a u San Francisku proleća ’45. godine. I-38 potiče iz arhive Gestapoa, a reč je o tragičnoj sudbini mladog časovničara Aleksandra Ignjatovića, koji je svom šefu rekao: „Vi ćete izgubiti ovaj rat.“ Taj folksdojčer ga je onda prijavio policiji kojoj je naš junak od reči do reči sve to i ponovio: „Vi ćete izgubiti ovaj rat, a sada se pravite važni!“ Petodelna Radoslavljeva priča dostojna je filmske ekranizacije na kojoj bi joj pozavideo i Forest Gamp. Taj hrabri štamparski radnik, fudbaler, trgovac, avanturista, vojnik, konobar i spasilac opisivao je svoj put od 1915. sve do 1944. godine, kada se zapis o njegovom uzbudljivom životu prekida na pola rečenice: „Otac mi je govorio: sine, pomogni drugome, i eto, ja sam uvek tako činio, pomagao sam, udelim i siromahu, razume se, ako im...“ Najpoznatiji istorijski događaj prošlog veka dugo je već jedna od centralnih tema u Zografovom opusu, sagledan kroz živote i iskustva pojedinaca koje „zvanična istoriografija nije primećivala“. Naglašavajući kako „crta čoveka koji se suprotstavlja“, on kaže da da se Drugim svetskim ratom bavi jer (i dalje) živimo u društvu koje neprestano zaboravlja ili izvrće svoju prošlost. „Rat 90-ih je nastao zato što se nije do kraja razumelo šta nam se događalo 40-ih. Ideologija, i prećutkivanje istine zbog ideologije, čine da ljudi, čim im se ukaže prilika, počnu da se biju. Tako nastaju mržnja, podvojenost… i na kraju rat. Bez obzira da li u Jugoslaviji, Vijetnamu ili Ukrajini.“ Pored stripova, u knjizi se nalaze i dva posebna teksta. U uvodnom Zograf pojašnjava svoje motive i autorsku poziciju, dok u eseju Mala porodična istorija rekonstruiše važne i više nego neobične događaje iz života članova svoje porodice tokom ratnih godina, ističući to kao lični razlog koji ga dodatno podstiče da se uporno vraća ovoj temi." Prikaži više

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Autor - osoba Knežević, Marija, 1963- = Knežević, Marija, 1963- Naslov Knjiga o nedostajanju / Marija Knežević Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 180 str. ; 16 x 16 cm Drugi autori - osoba Vešović, Katarina Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Ogledalo ; 2 (broš.) Napomene Tiraž 500 Životopis: str. 172 Str. 174-179: Eseji poput ovih / Katarina Vešović. О ČEMU JE OVDE UGLAVNOM REČ Ovo je neminovno knjiga eseja. Zašto neminovno? Vreme u kojem sam se zatekla doživljavam kao doba esejističkog mišljenja I Izražavanja. I kod čitalaca I kod pisaca evidentna je potreba za komentarom. Ma znam ja to – sve češće se čuje – ali šta ti misliš? Kako bi ti to rekla, rekao? Esejistički senzibilitet, koji je naravno oduvek postojao, okuražen je i oslobođen činjenicom da su nam priče ili odavno poznate ili su se „dogodile pre priče“, kako je u jednoj od svojih priča zapisao David Albahari. Broj dostupnih knjiga raste, a sa njim i izrazitija selektivnost čitalaca. Ljude jednostavno mrzi da čitaju „dosadne knjige“. Traže, najčešće s pravom, da budu zavedeni I to što brže. „Storije“ su filmovane ili to potencijalno mogu biti. Vreme njihovog prijema je skraćeno, doživljaj dopunjen pokretnom slikom, zvukom. Pojačana potreba za „novim glasom“ je takođe posledica zamora usled opšte akumulacije koju smo skloni da doživimo kao nagomilavanje informacija. I rasprava о prvom licu je prevaziđena. Ono nije diskutabilno - ono jeste identitet teksta. Pripovedač-junak postaje garant uživanja u tekstu ili, pak, u suprotnom, jedini vinovnik dosađivanja. Drugo je pitanje da li je knjiga uspela ili ne, da li taj predmet sa povezanim stranicama ima pravo da se zove knjiga. Pod pretpostavkom da je to pravo stečeno, svaki tekst, zapisan ili ne, bilo da je reč о poeziji, pričama, romanima... filmu ili pak živom dijalogu, pripada ili teži ka tome da pripadne porodici eseja. Jer ukoliko nije reč tek о jednokratnoj razonodi, čime jedno štivo opravdava svoje postojanje u doba megaprodukcije pisanih i štampanih stranica ako ne ličnom perspektivom, osvešćenim pa samim tim i odgovornim ja-obraćanjem, umećem posmatranja i imenovanja onoga što „sve nas okružuje“, razumevanjem kroz empatiju, ozbiljnošću nezamislivom bez humora, prividnom lakoćom kretanja po tlu palimpsesta? Rečju, ono što stanovnik današnje biblioteke potražuje jeste stav. Neko će reći originalnost. Svejedno. Ukoliko uistinu postoji, stav je neponovljiv. Sa stanovišta autentičnog pripovedača-junaka postoji samo jedna neispričana priča – sopstvena. I dok je tako, dok traje taj „šendijevski“ osećaj nedopričanosti, ima smisla pričati je. Druga napomena odnosi se na reč i pojam nostalgija. Stekla sam, a sada već i negujem određenu podozrivost prema ovom terminu. „Čežnja za nečim što (možda) nikada nije ni postojalo“ nije mi bliska toliko koliko osećaj nedostajanja, apstraktne ¡II sasvim konkretne uskraćenosti, osećanje progresivnog lišavanja. Pišući tekstove koji slede, tragala sam za pravim pitanjima о ovom fenomenu. Upitanost umesto odgovora, to jest upitanost kao konačni odgovor, jeste definicija jednog senzibiliteta i, rekla bih, osnovno obeležje ove knjige. Marija Knežević rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu gde je i predavala kreativno pisanje. Radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Objavila je knjige poezije Elegijski saveti Juliji (1994), Stvari za ličnu upotrebu (1994), Doba Salome (1996), Moje drugo ti (2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003), In tactum (2005), Uličarke (2007), Šen (2011) i Tehnika disanja (2015), knjigu Querida – elektronsku prepisku sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (2001), romane Hrana za pse (1989), Ekaterini (2005) i Auto (2017), knjigu priča Fabula rasa (2012), knjige eseja Knjiga o nedostajanju (2003) i Knjiga utisaka (2008). Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG136 (N)

Autor - osoba Komadina, Miloš Naslov Ono / Miloš Komadina Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 60 str. ; 16 x 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Ogledalo ; 1 (broš.) Napomene Tiraž 500 Životopis: str. 59. Za knjigu „Ono“ kaže se da se prvi put pojavilo izvan imaginacije jednog pesnika. Slobodan Mašić i Draško Miletić su 28. marta 2003. godine pokrenuli ediciju „Ogledalo“. Pre pomenutog datuma, „Ono“ je bilo verni saputnik Milošu Komadini u njegovim poetskim dogodovštinama i kao takvo ostalo je zabeleženo u istoimenoj zbirci. Poezija Miloša Komadine predstavlja jasno otamnjenje iz mraka već viđenog. Ona (poezija) kroz „Ono“ jasno pokazuje kako prevazići našu otuđenost od celog sveta, makar naš svet bio dnevna soba ili džungla Južne Amerike. MILOŠ KOMADINA (Beograd, 10. 8. 1955 – Beograd, 28. 2. 2004) Miloš Komadina je srpski pesnik, rođen 10. avgusta 1955. godine, preminuo posle duge i teške bolesti 28. februara 2004. godine u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je ujedno i kao pripovedač i prevodilac, posebno dela Karlosa Kastanede. Miloš je započeo pesničku karijeru veoma rano, objavljujući pesme još kao gimnazijalac. Prva od deset zbirki pesama „Obično jutro“ objavljena je 1978. godine. Radio je i kao urednik za poeziju u časopisima: „Student“, „Vidici“ i „Književne novine“. Takođe, Miloš je bio i jedan od osnivača Srpskog književnog društva. Dobar opis Miloševe ličnosti daje se u člancima Zorice Kojić koja kaže: „...zanosni taj poeta na listovima svojih knjiga i u svakodnevnom životu podjednako, zauvek mladi snevač rastafarijanskih dab snova, obožavalac regea („Steel pulse“), Bulata Okudžave i ribolova, večni mladić i dečak koji je goreo na tinejdžerskim vatrama od istinskog oduševljenja prirodom i svakim njenim elementom, pišući i proslavljajući življenje i mikro i makro svet u njemu i okolo njega svakom česticom svog dobrog, predobrog gradskog bića... Ako se pesnici kroz pisanje trude da se oslobode svog pakla, Miloš Komadina je zauzvrat proizvodio sami raj, čist vazduh i plavo nebo u direktnom susretu za svakog svog prijatelja i čitaoca. Miloš koga su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali „pesničinom“ nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome – kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! – Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na „Ti“ i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta.“ BIBLIOGRAFIJA Objavio je sledeće knjige poezije: „Obično jutro“, 1978. (Nolit) „Rečnik melanholije“, 1980. (Nolit) „Figure u igri“, 1983. (Nolit) „Etika trave“, 1984. (Prosveta) „Južni krst“, 1987. (Nolit) „Nešto s anđelima“, 1991. (Nolit) „Dan“, 1994. (BIGZ) „Čudo“, 1998. (Narodna knjiga) „Ono“, 2003. (Nezavisna izdanja, Masic) Miloš je takođe objavio i knjigu proznih tekstova i pesama „Vode i vetrovi“ 1994. godine (Zajednica književnika Pančeva) i knjigu priča „Insitut za rak“ 2003. godine (Stubovi kulture) za koju je inače i dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Zbirku pesama „Svilom šivena juta“ su na osnovu pesnikove zaostavštine priredili Gordana Ćirjanić i Milutin Petrović 2005. godine. Kaže se da su imali uspeha u sklapanju knjige: zbirka se drži kao celina i liči na Komadinu. NAGRADE Miloš je dobitnik najuglednijih književnih nagrada, uključujući i nagradu „Vasko Popa“ za sveukupno pesničko delo, nagrade „Milan Rakić“ i „Miloš Crnjanski“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Nagrada „Vasko Popa“ 2002. godine dodeljena je za zbirku pesama „Svejedno“ („Rad“, 2001.) za koju se kaže da „potvrđuje negovanu poetiku koju pesnik razvija u osam objavljenih knjiga u vremenskom rasponu od dvadeset godina“. Neki od razloga zašto je zbirka „Svejedno“ osvojila ovu nagradu tiče se i toga što „Komadina podjednako komunicira sa pesmom i čitaocem, negujući asocijaciju i slikovnost i što njegov stih ima svoju meru, izoštren je, ironičan i precizan“. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. KC (K)

Autor - osoba Vitorović, Danilo Naslov Angelos / Danilo Vitorović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. Vitorović : S. Mašić, 1970 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 92 str. ; 16 cm Zbirka Nezavisno izdanje ; 5 „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG73 (N) tags: avangarda, neoavangarda, postmoderna, dizajn, mixed media, opasne slike petar volk...

Odlično stanje Priča o internetu How the Web Was Born The Story of the World Wide Web James Gillies and Robert Cailliau The first book-length account of the origins of the World Wide Web Co-written by Robert Cailliau, one of the pioneers of the Web Contains interviews with the key players in the story Part of the March 2000 Popular Science promotion How the Web was Born: The Story of the World Wide Web by James Gillies (Author), Robert Cailliau (Author) In 1994, a computer program called the Mosaic browser transformed the Internet from an academic tool into a telecommunications revolution. Now a household name, the World Wide Web is a prominent fixture in the modern communications landscape, with tens of thousands of servers providing information to millions of users. Few people, however, realize that the Web was born at CERN, the European Laboratory for Particle Physics in Geneva, and that it was invented by an Englishman, Tim Berners-Lee. Offering its readers an unprecedented `insider`s` perspective, this new book was co-written by two CERN employees--one of whom, Robert Cailliau, was among the Web`s pioneers. It tells how the idea for the Web came about at CERN, how it was developed, and how it was eventually handed over at no charge for the rest of the world to use. The first book-length account of the Web`s development, How the Web was Born draws upon several interviews with the key players in this amazing story. This compelling and highly topical book is certain to interest all general readers with a taste for the Web or the Internet, as well as students and teachers of computing, technology, and applied science. Internet[1] je svetski sistem umreženih računarskih mreža koji je transformisao način na koji funkcionišu komunikacioni sistemi. Počeci interneta se vežu za stvaranje ARPANET-a, 1969. godine, mreže računara pod kontrolom Ministarstva odbrane SAD. Danas, internet povezuje milijarde računara širom sveta na jedan nehijerarhijski način. Internet je proizvod spoja medija, računara i telekomunikacija. Međutim, internet nije samo proizvod tehnološkog napretka, nego takođe društvenih i političkih procesa, uključujući naučnu zajednicu, politiku i vojsku. Od svojih korjena kao jedno neindustrijsko i neposlovno okruženje vezano za naučnu zajednicu, internet se vrlo brzo proširio na svet trgovine i poslovanja. Ipak, bilo je potrebno skoro 30 godina da se internet nametne kao tehnološka inovacija koja konstantno transformiše društvo i ekonomiju. Internet je javno dostupna globalna paketna podatkovna mreža koja povezuje računare i računarske mreže korištenjem internet protokola (IP). To je `mreža svih mreža` koja se sastoji od milijuna kućnih, akademskih, poslovnih i vladinih mreža koje međusobno razmjenjuju informacije i usluge kao što su elektronska pošta, chat i prijenos datoteka te povezane stranice i dokumente World Wide Weba. Pojam internet znači mreža unutar mreže, ili internkonekcija između više računara. Internet je globalna mreža. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i time čine ovu strukturu. Broj računara na internetu se trenutno procenjuje na oko 150.000.000.000. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista. Prenošenje instrukcija između računskih mašina se prvi put desilo 1940. godine kada je George Stibitz iskoristio TTY, odnosno tele-mašinu za kucanje, pomoću koje je poslao instrukcije sa njegovog Model K iz Darthmouth univerziteta u Nju Hempširu na njegom `Complex Number Calculator`-u u Njujorku, te također primio rezultate istim putem. Tek 1964. godine, istraživali sa Dartmoutha su izumili glavnu mašinu sa dijeljenim vremenom sa priključenim terminalima. U osnovi terminali su iskorištavali resurse glavnog računara, te pomoću glavnog računara na kojeg su prikopčani dobijali rezultate natrag na terminal. Već od prvih dana pa sve do danas, Internet je proslavio mnogo `rođendana`, ali koji je pravi teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kad je dr. Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o packet-swiching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rođenja Interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja će preživeti nuklearni napad. Sedamdesete godine donele su nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživački projekt. Godine 1969. godine Univerzitet Kalifornija u Los Angelesu, SRI u Stanfordu, Univerzitet Kalifornije u Santa Barbari te Univerzitet Utaha su bili prikopčani na ARPANet mrežu koja je koristila 50 kbit/s mrežna kola. ARPANet je ustvari preteča današnjeg Interneta, iako je bila puno ograničenija nego globalna mreža – Internet, ipak je bila prva mreža takve vrste. Kasnije će se tehnologija sve više razvijati te prerasti u današnju mrežu kakvu poznajemo. Internet je globalno dostupna mreža koju čini više međusobno povezanih manjih i većih mreža koje komuniciraju pomoću Internet Protokola (IP), a koji su povezani bakrenim kablovima, optičkim kablovima i drugim. Prva Internet mreža je stvorena 1. januara 1983, što se smatra i stvaranjem Interneta kada je Američka Nacionalna Naučna Fondacija ((en)) (NSF) napravio univerzitetsku mrežu koja će kasnije postati NSFNet. Brz razvoj Interneta je pomogla mogućnost TCP/IP-a (Internet protokola) da radi preko već postojećih mreža i komunikacija (kao što su telefonske žice itd). Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi. Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a 1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno primitivni Netvork Kontrol Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža računara. Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao: `Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti fleksibilan kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju`. Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio «neverne tome» da se NCP može isključiti po želji. Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983. godine, tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi računari koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su već nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom. Prvo predstavljanje javnosti je doživio 1990-tih godina. U augustu 1991 CERN u Švicarskoj je predstavio veb sajt, dok je već prije tri godine Tim Berners-Lee počeo stvaranje HTML, HTTP te prve web stranice na CERN-u u Švicarskoj. Nacionalni Centar za `Supercomputing Applications` je objavio Mosaic web preglednik, a 1994 godine se povećava interes javnosti za Internet koji je do sad bio isključivo akademsko/tehničke prirode. Internet je sve više uzimao maha, tako da je 1990-tih integrisao većinu tadašnjih postojećih javnih računarskih mreža, što je ostvareno najviše zahvaljujući nedostatku mjerodavne centralne administracije što je omogućilo nesmetan rast mreže, kao i prilično slobodnu prirodu Interneta i njegovih protokola. Do juna 2008 oko 1,46 milijardi ljudi koristi Internet u čitavom svijetu.[2] `Internet` ili `internet`[uredi | uredi kod] U srpskohrvatskom je bilo dosta rasprave piše li se riječ `internet` velikim ili malim početnim slovom. Odgovor glasi: i jedno i drugo. Naime, `internet` je naziv za bilo koju mrežu koja koristi IP. Ta mreža može biti samo u jednoj zgradi ili se prostirati cijelim svijetom, ali biti potpuno odvojena od svih ostalih mreža. S druge strane, riječ `Internet` označava ime mreže: globalne, javno dostupne mreže koja se sastoji od međusobno povezanog mnoštva drugih mreža. No nisu svi interneti povezani u Internet. Postoje privatne, specijalizirane mreže koje su zasnovane na IP, ali nisu povezane u Internet. Također, lako se može zamisliti, pa i očekivati, da će u budućnosti postojati i druge mreže, odvojene od današnjeg Interneta ili zasnovane na drugim protokolima. Zato, kad govorimo o globalnoj, javnoj mreži koja nas danas povezuje, ispravno je pisati `Internet` jer je to naziv mreže, dok je svaka druga, izolirana (privatna) mreža koja koristi IP, bez obzira kako ju vlasnik zvao, istovremeno i `internet`. Internet Pristup internetu[uredi | uredi kod] Internet kao globalna svjetska mreža nema cenzuru i nema prepreka. Dostupna je na svakom djeliću planete Zemlje, naravno, uz odgovarajuću opremu. Da bi pristupili ovoj mreži moramo imati jedan od sistema za komunikaciju kao što su: Analogna telefonska linija ISDN ADSL kablovski bežični satelitski Analogna telefonska linija[uredi | uredi kod] Ovaj sistem podrazumijeva infrastrukturu javne komutirane telefonske mreže (PTNS-Public Telephon Network System) ili jednostavnije rečeno upredenu paricu do telefonske centrale kakvu imaju gotovo svako domaćinstvo. Ovim sistemom se, kroz spojne vodove, vrši prenos analognih signala (prvobitno namijenjeno isključivo za govorne informacije) u vrlo uskom spektru od 400 do 4000 Hz što je sasvim dovoljno za prenos govora. Ako se između računara i ovakve linije postavi uređaj koji će vršiti konverziju digitalnih u analogne signale i obrnuto modem moguće je ostvariti uvezivanje računara sa brzinom prenosa do 56 kbps. (Teoretski 64 kbps). ISDN[uredi | uredi kod] Ovaj sistem također koristi upredenu paricu kao fizički prenosnik digitalnih signala a opseg je proširen i uključuje dva analogna kanala tako da su brzine do 128 kbps. Naziv je dobio kao skraćenica engleskog termina Integrated System of Digitaly Network. Prenos podataka kroz spojne vodove je digitalni. ADSL[uredi | uredi kod] Kao varijanta DSL (Digitaly Subscriber Line) ili u slobodnom prevodu digitalna pretplatnička linija koristi osobinu uvezivanja više `kanala` od po 64 kbps u željenu (bolje rečeno plaćenu) širinu prenosa. Oznaka ADSL znači da je protok informacja asimetričan tj prema potrebi količina dolaznih informacija (Download) sa servera prema klijentu se uvećava na račun odlaznih (Upload)količina bita. Komunikacija kroz spojne vodove je digitalna. Kablovski internet[uredi | uredi kod] U naseljenim mjestima gdje je uspostavljen sistem tzv. kablovske televizije moguće je ostvariti istim vodovima prenos podataka i konekcija na internet. Ovaj sistem ima veoma veliku propusnu širinu podataka koja ide i do 1 Gbps. Veoma često se koristi jedini problem je što brzina prenosa direktno ovisi o broju korisnika (pretplatnicima) Bežični internet[uredi | uredi kod] Iako termin možda nije najadekvatniji uspostavljen je prema originalnoj engleskoj verziji Wireless. Danas se koristi više različitih varijanti a najčešće komunikacije na ultra visokim frekvencijama od 2,4 i 5 GHz. Zbog osobina prostiranja ove vrste talasa (pravolinijski i ne prolaze niti se odbijaju od fizičke prepreke) ograničenja su velika: mora postojati optička vidljivost između antena pristupne stanice i korisnika a daljina se kreće do nekoliko kilometara. Brzine koje se mogu postići na ovim frekvencijama su velike i kreću se od 2 Mbps do 54 Mbps. Satelitski internet[uredi | uredi kod] Iako najskuplji sistem ipak predstavlja najpouzdaniji i najbrži sistem za prenos podataka pa tako i za pristup internetu. Kao posrednik u komunikaciji koristi se geostacionarni satelit pozicioniran na visini od oko 35000 km iznad zemlje. Pošto se kreće ugaonom brzinom identičnoj brzini rotacije Zemlje to je njegov položaj u odnosu na određeni prostor na Zemlji uvijek isti. Prostor koji je pokriven signalom satelita naziva se `Footprint`. Tehnologija[uredi | uredi kod] Protokoli[uredi | uredi kod] Komunikacionu infrastrukturu Interneta čine njegova hardverska komponenta i sistem softverskih slojeva koji kontrolišu različite aspekte te arhitekture. I dok se hardver često može koristiti da podrži druge softverske sisteme, dizajn i strogi proces standardizacije softverske arhitekture odlikuju Internet i pružaju temelj za njegovu skalabilnost i uspeh. Odgovornost za dizajn internetskih softverskih sistema je preneta Grupi za internet inženjering (Internet Engineering Task Force (IETF). IETF vodi radne grupe da postavljanje standarda o različitim aspektima Interenet arhitekture, otvorene za svakog pojedinca. Rezultati diskusija i konačni standardi se objavljuju u nizu radova, koji se svaki zove Zahtev za komentar (Request for Comments (RFC)) i dostupni su besplatno na veb-sajtu IETF. Glavni metodi umrežavanja koji omogućavaju Internet se sadrže u specijalnim zahtevima za komentare, koji čine internet standarde. Drugi manje rigorozni dokumenti su čisto informativni, eksperimentalni ili istorijski ili dokumentuju najbolje trenutne prakse u implementaciji internet tehnologija. Usluge[uredi | uredi kod] Najpoznatije usluge za na Internetu su: World Wide Web - koristi HTTP za prijenos web stranica napisanih u HTML-u - to je noviji servis, ali i najbrže rastući, često se pogrešno koristi kao sinonim Internet razgovor ili čavrljanje (chat) - koji može biti komunikacija glasom (oba računala trebaju imati zvučne kartice, mikrofone i zvučnike/slušalice) ili pismena komunikacija - primjeri su IRC, ICQ i u zadnje vrijeme sve popularniji Skype elektronička pošta - koristi POP, SMTP i druge protokole, jedna od prvih usluga na Internetu prijenos datoteka - uz standardni FTP danas se sve više koristi peer to peer protokoli Usenet - mreža namijenjena razmjeni poruka u interesnim grupama World Wide Web[uredi | uredi kod] Ovaj NeXT računar je koristio Tim Berners-Lee na CERN institutu. To je bio prvi veb server. Mnogi ljudi sinonimno koriste termine Internet i World Wide Web, ili samo Web, mada ta dva termina nisu sinonimi. World Wide Web je samo jedan od stotina servisa koji se koriste na Internetu. Web je globalni set dokumenata, slika i drugih resursa, logički međusobno povezanih hiperlinkovima i referenciranih sa uniformnim resursnim identifikatorima (URI). Ovi identifikatori simbolično identifikuju servise, servere, i druge baze podataka, i dokumente i resurce koje oni mogu da pruže. Hipertekst transfer protokol (HTTP) je glavni pristupni protokol na mreži. Veb servisi isto tako koriste HTTP za omogućavanje komunikacije između softverskih sistema da bi se delila i razmenjivala poslovna logika i podaci. World Wide Web pretraživači, kao što su Majkrosoft Internet Explorer, Mozilla Firefox, Opera, Aplov Safari, i Google Chrome, omogućavaju korisnicima da navigiraju sa jedne veb stranice na drugu putem hiperlinkova koji su ugrađeni u dokumente. Ti dokumenti isto tako mogu da sadrže bilo koju kombinaciju računarskih podataka, uključujući grafiku, zvuk, tekst, video, multimedijski i interaktivni kontent koji je dostupan dok je korisnik u interakciji sa stranicom. Skriptovanje na strani klijenta može da obuhvati animacije, igra, poslovne aplikacije i naučne demonstracije. Putem Internet pretraga vođenih ključnim rečima koristeći pretraživače poput Yahoo! i Google, korisnici širom sveta imaju lak, momentalni pristup ogromnim i raznovrsnim količinama onlajn informacija. U poređenju sa štampanim medijima, knjigama, enciklopedijama i tradicionalnim bibliotekama, World Wide Web je omogućio decentralizaciju informacije velih razmera. Veb je isto tako omogućio pojedincima i organizacijama da objavljuju ideje i informacije za potencijalno veliki auditorijum onlajn sa znatno redokovanim troškovima i vremenom kašnjenja. Objavljivanje veb strane, bloga, ili pravljenje vebsajta obuhvata mali inicijalni trošak i mnogi besplatni servisi su dostupni. Međutim, objavljivanje i održavanje velikih, profesionalnih veb sajtova sa atraktivnim, raznovrsnim i aktuelnim informacijama je još uvek teška i skupa propozicija. Mnoge osobe i neke kompanije i grupe koriste veb logove ili blogove, koje se uglavnom koriste kao onlajn dnevnici koji se lako održavaju. Neke komercijalne organizacije motivišu osoblje da komuniciraju savete u oblastima u kojima su specijalizovani jer smatraju da će posetioci biti impresionirani ekspertnim znanjem i slobodnim informacijama, te da će ih to privući datoj korporaciji. Jedan primer takve prakse je Majkrosoft, čiji programeri objavljuju svoje lične blogove da bi podstakli javni interest u njivov rad. Kolekcije ličnih veb stranica koji objavljuju veliki provajderi su i dalje popularne, i postaju sve sofisticiranije. Dok su operacije kao što su Angelfire i GeoCities postojale od ranih dana mreže, novije ponude od, na primer, Fejsbuka i Tvitera trenutno su najpopularnije. Te operacije često brandiraju sebe kao društveni mrežni servisi. Oglašavanje na popularnm veb stranama može da bude unosno, i elektronska privreda ili prodaja produkata i servisa direktno preko veba je i dalje u porastu. Kad je Veb razvijen tokom 1990-tih, tipična veb stranica je čuvana u svojoj završnoj formi na serveru, formatirana u HTML jeziku, spremna za transmisiju na veb pretraživač u odgovoru na zahtev. Tokom vremena, proces kreiranja i isporuke veb stranica je postao dinamičan, čime je kreiran fleksibilni dizajn, raspored, i kontent. Veb sajtovi se često kreiraju koristeći softver za menadžment kontenta sa, inicijalno, veoma malo kontenta. Saradnici tih sistema, koji mogu da budu plaćeno osoblje, članovi neke organizacije ili pripadnici javnosti, unose u ishodišnu bazu podataka kontent koristeći stranice za uređivanje koje su dizajnirane za tu svrhu, dok obični posetioci pristupaju i čitaju taj kontent u HTML formi. U zavisnosti od sajta, može ili ne mora da postoji sistem za uređivanje, odobravanje i obezbeđenje koji je ugrađen u proces prihvata novo unetog sadržaja i davanja dotupa ciljnim posetiocima. Komunikacije[uredi | uredi kod] E-mail je važan komunikacioni servis koji je dostupan na Internetu. Koncept slanja elektronskih tekstualnih poruka između osoba koje komuniciraju na način koji je analogan slanju pisama ili memoranduma je prethodio formiranju Interneta. Slike, dokumenti i drugi fajlovi se šalju kao prilozi emejla. Emejlovi se mogu slati na više adrase istovremeno. Internet telefonija je još jedan široko zastupljeni komunikacioni servis koji je omogućen nastankom Interneta. VoIP je skraćenica za engl. Voice-over-Internet Protocol - protokol za prenos glasa preko Interneta. To je protocol koji je u osnovi Internet komunikacije. Ideja je zaživela tokom ranih 1990-tih sa aplikacijama sličnim voki-tokiju za personalne računare. Zadnjih godina mnogi VoIP sistemi su postali jednako jednostavni i laki za upotrebu kao i normalni telefon. Korist od korišćenja Internata za prenos glasa je da VoIP može da bude besplatan ili znatno jeftiniji od tradicionalnih telefonskih poziva, posebno na dugim rastojanjima i za korisnike kojima je uvek dostupna Internet konekcija kao što je kablovski ili ADSL prikljućak. VoIP je kompetativna alternativa tradicionalnom telefonskom servisu. Interoperabilnost između različitih provajdera je vremenom povoljšana i moguće je pozivati i primati pozive sa tradicionalnih telefona. Jednostavni, jeftini VoIP mrežni adapteri su dostupni, i oni eliminišu potrebu za personalnim računarom. Kvalitet zvuka još uvek može da varira od poziva do poziva, mada je obično jednak ili bolji od tradicionalnih poziva. Preostali problemi korišćenja VoIP obuhvataju pozive brojeva za hitne slučajeve i pouzda Prenos podataka[uredi | uredi kod] Razmena fajlova je primer transfera velikih količina podataka preko Interneta. Računarski fajl se može poslati imejlom kupcima, kolegama i prijateljima kao prilog. On se može poslati na vebsajt ili FTP server da bi ga drugi korisnici mogli na jednostavan način preuzeti. On se može staviti u „zajedničku lokaciju“ ili na fajl server. Opterenje pri masovnom preuzimanju velikih količina podataka se može umanjiti upotrebom servera koji služe kao `ogledala` ili putem peer-to-peer mreža. U bilo kojem od tih slučajeva, pristup fajlu može da bude kontrolisan putem autentikacije korisnika, tranzit fajla preko Interneta može da bude zaštićen enkripcijom, i naplata se može vršiti za davanje pristupa fajlu. Naplata se može na primer vršiti putem kreditne karte, čiji detalji su isto tako u kodiranom obliku. Poreklo i autentičnost primljenog fajla se može proveriti pomoću elektronskog potpisa ili MD5 koda ili drugih sumarnih prezentacija poruke. Ova jednostavna svojstva Interneta, na globalnoj osnovi menjaju produkciju, prodaju, i distribuciju svega što se može redukovati do računarskog fajla za transmisiju. Time su obuhvaćeni svi oblici štampanih publikacija, softverskih proizvoda, vesti, muzike, filma, videa, fotografije, grafike i drugih umetnosti. To je uzrokovalo sajzmička pomeranja u svim postojećim industrijama koje su ranije kontrolisale produkciju i distribuciju tih produkata. Streaming media je isporuka digitalnih medija u realnom vremenu za neposrednu upotrebu ili uživanje krajnjih korisnika. Mnogi radio i televizijski distributeri pružaju internetski pristup svojim živim audio ili video produkcijama. Oni isto tako omogućavaju odloženo gledanje ili slušanje putem sistema kao što su Preview, Classic Clips i Listen Again. Tim provajderima se pridružio niz drugih koji vrše distribuciju samo putem Interneta i koji nikad nisu imali dozvole za druge oblike distribucije. To znači da se uređaj koji je povezan sa Internetom, kao što je računar, može koristiti za pristup onlajn medijima na skoro isti način kao što je ranije bilo moguće samo sa televizorom ili radio prijemnikom. Opsed dostupnih tipova kontenta je daleko širi, od specijalizovanih tehničkih vebkasta do multimedijskih servisa koji se isporučuju po zahtevu. Podkastiranje je varijacija te teme, gde se – obično audio – materijal preuzme i reprodukuje na računaru ili se prenese na portabilni medijski plejer da bi se slušao u pokretu. Te tehnike koje koriste jednostavnu opremu omogućavaju svakom uz neznatnu cenzuru ili kontrolu da emituje audio-vizuelni materijal širom sveta. Prenos digitalnih medija povećava potražnju za mrežnim protokom. Na primer, za standardni kvalitet slike neophodna je veza brzine 1 Mbit/s za SD 480p, za HD 720p kvalitet je neophodno 2,5 Mbit/s, i HDX kvalitet zahteva 4,5 Mbit/s za 1080p.[3] Veb kamere su finansijski pristupačne ekstenzije tog fenomena. Dok neke veb kamere mogu da pruže video pune brzine, slika je obično mala ili su obnavljanja spora. Video pričaonice i video konferenciranje su isto tako popularni kod velikog broja korisnika sa personalnim veb kamerama, sa ili bez dvosmernog zvuka. YouTube koji je osnovan 15. februara 2005, je danas vodeći vebsajt za slobodni video striming sa ogromnim brojem korisnika. Taj sajt koristi flaš-bazirani veb plejer za prenos i prikazivanje video fajlova. Registrovani korisnici mogu da pošalju neograničene količine video materijala i da izgrade svoje personalne profile. YouTube tvrdi da njihovi korisnici gledaju stotine miliona, i pošalju stotine hiljada video snimaka dnevno. Trenutno, YouTube koristi HTML5 plejer.[4] Sigurnost[uredi | uredi kod] Internet je zbog svoje raširenosti najveći izvor malicioznog softvera. Najveći dio malicizonog softvera dolazi s pornografskih stranica (znatno rjeđe kod onih čije se korištenje plaća) te većine internetskih stranica s torrentima, crackovima, generatorima ključeva (keygeni), serijskim brojevima i sl. Doduše, neke stranice s torrentima (Demonoid, TorrentLeech i slične) ograničavaju registraciju te se na njima vrlo rijetko postavlja sadržaj s malicioznim softverom. Korisnik može dobiti neku vrstu malicioznog softvera pokretanjem zaražene datoteke skinute s interneta a ponekad i jednostavnim posjećivanjem maliciozne internetske stranice (to se zovedrive-by download). Dosta su česte i alatne trake (toolbars) koje sadržavaju različite oblike spywarea i adwarea, od kojih prvi prate korisnikovo korištenje Interneta i njegove navike u korištenju računala, dok adwarei dostavljaju reklame i oglase, a ponekad također prikupljaju podatke o korištenju Interneta. Internetske stranice čiji URL počinje s https:// a ne s http:// imaju šifrirane veze, što prevenira mogućnost da netko drugi pročita informacije koje je korisnik unio na tim stranicama. Ipak, to ne znači da te stranice nisu maliciozne, već samo da su njihove veze šifrirane, što znači da prefiks https:// nikako ne može biti garancija u sigurnost stranice. Osim malicioznog softvera, postoje i zlonamjerni ljudi. Oni često u sobama za chat maltretiraju i/ili vrijeđaju ostale korisnike, a ponekad se predstavljaju kao djeca ili tinejdžeri da bi namamili najmlađe korisnike Interneta. Internet slang[uredi | uredi kod] Internet slang je neformalni žargon razvijen (i još u razvoju) s ciljem ubrzanja i pojednostavljenja tekstualne komunikacije među korisnicima Interneta. Mnogi izrazi ovog žargona strukturirani su tako da štede vrijeme korisnika prilikom pisanja poruka, a temelje se na engleskom govornom području. Neki primjeri: 2 = to, 4 = for, 2B = to be, BTW/btw = by the way, FYI = for your information, FTW = for the win, LOL = laughing out loud, NOYB = none of your business, r8 = right, TY = thank you, THX = thanks, SU = shut up, STFU = shut the f*ck up (vulgarno), w8 = wait, BRB = be right back, AFK = Away from keyboard Na Internetu se za izražavanje emocija koriste emotikoni (smajliji, smajlići), koji se na engleskom nazivaju smileys ili emoticons. Najčešći su: :-) ili :) - sreća :-D ili :D - osmeh :-( ili :( - tuga ;-) ili ;) - namigivanje :-P ili :P - plaženje jezika (obično u šali) :-O ili :o - šok, iznenađenost, zaprepaštenost :-@ ili :@ - ljutnja 3:-) ili 3:)- djavolak <]:-)}}}}}} -deda mraz ^.- -podignuta obrva :-* ili :* - poljubac <3 - srce O:) - andjelčić ^_^ - duša Kako nastao internet Istorija interneta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez malo labaviji, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Naši stariji etnolozi ili etnografi, polazeći od gledišta da je etnologija nauka koja se bavi prvenstveno zaostalim etničkim grupama i samo starijim oblicima i pojavama u narodnom životu, gotovo sasvim su zanemarili Vojvodinu, budući da je to naša najnaprednija pokrajina. Posledica takvih shvatanja i držanja je ta da smo i danas veoma slabo obavešteni o etničkim odnosima u Vojvodini i o etničkim osobinama njenog stanovništva, kako srpskog tako i nesrpskog. Nema boljeg primera za to od činjenice da se ni u našoj nauci o narodu ni u javnosti uopšte nije znalo da se jedna grupa Srba u Vojvodini zove Herama. Sadržaj: D-r Milenko S. Filipović: Predgovor I KO SU BANATSKE HERE D-r Milenko S. Filipović: Ko su banatske Here II PREDEO I NASELjA BANATSKIH HERA D-r Branislav Bukurov: Okolina Bele Crkve Milorad Marčetić: Biljni i životinjski svet D-r Branislav Bukurov: Bela Crkva B. Bukurov, R. Nikolić i M. Filipović: Herska sela u Jugoslaviji B. Bukurov i M. Filipović: Herska sela u Rumuniji III PRIVREDA I TEHNOLOGIJA Rajko Nikolić: Privredne prilike Milan Milošev: Oruđa i načini rada u zemljoradnji Rajko Nikolić: Rad oko stoke Aleksandar Stefanović: Pčelarstvo M. Milošev i Z. Marković: Svilarstvo Milan Milošev: Ribolov Milan Milošev: Pletarstvo Rajko Nikolić: Pečenje cigle Zagorka Marković: Predenje i tkanje Aleksandar Stefanović: Bojenje biljnim bojama D-r Milenko S. Filipović: Ćilimarstvo Branislav Kojić: Seoska arhitektura Rajko Nikolić: Pokućstvo i posuđe Marija Stojadinović: Ishrana Bora Lungin Maksimović: Narodna nošnja IV DRUŠTVENI ŽIVOT Vera Milutinović: Ustanove i pojave društvenog života Sofija Dimitrijević: Običaji u ličnom i porodičnom životu D-r Milenko S. Filipović: Vera i crkva u životu banatskih Hera D-r Milenko S. Filipović: Slava ili svetac Sofija Dimitrijević: Običaji o praznicima preko godine Milorad Marčetić: Narodna medicina i veterina ZAVRŠNA RAZMATRANjA D-r Pavle Ivićb Mesto banatskog herskog govora među srpskim dijalektima D-r Milenko S. Filipović: Postanak i razvitak grupe banatskuv Hera Popis slika Registar Milenko S. Filipović (Bosanski Brod, 8. novembar 1902 — Beograd, 22. april 1969) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih etnologa i etnografa.[1] Osnovni biografski podaci Rođen 8. novembra 1902. godine u Bosanskom Brodu u porodici željezničara sa ukupno sedmero djece. Milenko S. Filipović je bio istaknuti jugoslovenski antropogeograf i svjetski poznat i priznat etnolog, istraživač širokih geografskih prostranstava i još dubljih narodnih običaja, migracija srpskog stanovništva i njihovih posljedica, do veoma rijetkih i teško uočljivih pojava i posljedica narodnog života. Školovanje Osnovnu školu završio je u gradu Visokom, vozareći željeznicom iz obližnjih Podlugova. Gimnaziju pohađa u Tuzli u teškim uslovima Prvog svjetskog rata, gdje ga materijalno pomaže kao i druge odlične učenike industrijalac Danilo Pantić. Kao odličan učenik Milenko daje instrukcije slabim đacima i tako materijalno pomaže školovanje svoje braće i sestara. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu (1921) gdje studira grupu predmeta: geografija, etnologija i nacionalna istorija kod najvećih naučnika toga vremena, geografa Jovana Cvijića i etnologa Tihomira Đorđevića i Jovana Erdeljanovića. Iako je dao mnogo radova iz antropogeografije, profesor Filipović je ipak na prvom mjestu bio etnolog. Studije završava za tri i po godine u svojoj 23. godini života. Kada je mjesto profesora geografije u Velesu, u Makedoniji, odmah nastavlja sa naučnim radom na izradi doktorske disertacije: “Visočka nahija”, koju je odbranio 1928. Godine. Disertacija od 456 stranica teksta objavljena je iste godine u Beogradu u čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”. Naučni rad U čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”, tokom života objavio je dosta radova, a važniji su: “Vogošća i Bioča u Bosni”,” Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, „Glasinac”, „Rama” u Bosni i “Takovo”. 1930. godine je izabran za docenta i za vandrednog profesora 1937. godine na mladom Filozofskom fakultetu u Skoplju. Sa područja Makedonije profesor Filipović je objavio nekoliko desetina većih i manjih radova i postao član Naučnog društva. Jedan je od pokretača osnivanja Etnološkog društva Jugoslavije i glavni urednik časopisa “Etnologija”. Bogati naučni rad profesora Filipovića prekida Drugi svjetski rat na području Jugoslavije od 1941-1945. godine, koji je preživio u Beogradu. I u takvim uslovima profesor Filipović nastavlja sa naučnim radom, tako da je odmah poslje oslobođenja izabran za Naučnog saradnika Srpske akademije u Beogradu. Kao već istaknuto naučno ime dobija Rokfelerovu stipendiju i provodi jednu školsku godinu na Harvardskom univerzitetu u SAD, gdje ne samo sluša, nego i drži predavanja na engleskom jeziku, koji je sam naučio. Zbog zapaženih naučnih radova izabran je za naučnog saradnika Harvardskog univerziteta. Slobodno vrijeme je koristio za upoznavanje i skupljanje građe o Srbima u Americi od obala Atlantika do obala Pacifika. Na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je po pozivu za redovnog profesora na predmetima antropogeografija i etnologija 1955. godine. I tokom relativno kratkog boravka u Sarajevu razvio je snažnu naučnoistraživačku i organizacijsku djelatnost. Tako je već 1957. godine kao glavni urednik prvog geografskog naučnog časopisa u Bosni i Hercegovini “Geografskog pregleda” objavio veoma zapaženi uvodni članak “Cvijićeva antropogeografska škola”. Ostao je glavni urednik ovog časopisa do odlaska u penziju (1962). Istovremeno je izabran za člana Naučnog društva BiH, a zatim za redovnog člana Akademije nauka BiH. Od 1959. Do 1964. godine bio je direktor Balkanološkog instituta Akademije nauka BiH. Organizovao je i učestvovao sa nekoliko referata na čuvenom Simpozijumu o srednjovjekovnom katunu. Ni teška bolest nije mogla spriječiti profesora Filipovića da nastavi sa svojim naučnim radom u Sarajevu i u Beogradu. Brojni su radovi profesora Filipovića u Dijelima Akademije nauka BiH u Sarajevu kao što su: “Lepenica kao regija“,“Popovo u Hercegovini“(zajedno sa Lj. Mićevićem), “Majevica“(S obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba),“Srpska naselja u Beloj Krajini“, i na desetine manjih po obimu, ali zato veoma značajnih po sadržaju. Radovi profesora Filipovića objavljeni su i u tri jugoslovenske enciklopedije, a navodimo samo najznačajnije kao: “Kućna zadruga“, “Rod“, “Krsna slava“, “Bratstvo“, “Cigani“, „Cincari“ i brojni drugi. Profesor Filipović zapazio je na desetine odličnih studenata, koje je stalno motrio i pomagao im da uspeju u teškom naučnom radu. Desetak od njih su postali poznati naučnici u svojim naučnim disciplinama. Pojedini njegovi učenici čuvaju brojna pisma kojima je ovaj nesebični učitelj izražavao gotovo roditeljsko staranje za njih. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Među brojnim antropogeografskim studijama prof. M. Filipovića ističu se radovi: „Visočka nahija`, „Severna veleška sela`, „Debarski Drimkol`, „Golo Brdo“, „Glasinac`, „Rama u Bosni`, „Takovo`, „Popovo u Hercegovini`, „Has pod Paštrikom`, „Modriča nekad i sad`, „Položaj i teritorijalni razvitak Velesa`, „Nomadski stočari na Ograždenu`, „Cvijićeva antrapogeografska škola` itd. [2] Kroz čitav svoj prilično težak život radio je sa ogromnom energijom ne priznavajući životne teškoće. Zato je uspio da u svom naučnom objavljenom radu ima gotovo 400 stotine bibliografskih jedinica. Cijeli život profesora Filipovića bio je posvećen naučnom istraživanju i naučnim radovima. Taj rad je poznat i priznat ne samo u Jugoslovenskim zemljama već i u širokim naučnim krugovima u inostranstvu, jer su pojedini Filipovićevi radovi objavljeni i izvan naše zemlje. Temeljno znanje stranih jezika omogućilo je prof. Filipoviću poznavanje svetske naučne literature. Od manjih članaka o pojedinim sitnijim problemima brzo je prešao na zaokrugljene i potpunije studije. Neke njegove studije su najbolje koje postoje u jugoslovenskoj etnološkoj i antropogeografskoj nauci.[2] Smrt Profesor Filipović je umro 22. aprila 1969. godine, poslje teške bolesti, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu nadaleko od jednog od svojih učitelja Jovana Cvijića i slavnog književnika i borca za narodna prava Petra Kočića. Smrću profesora M. Filipovića naša nauka izgubila je vatrenog pobornika. On će ostati u trajnom sećanju jugoslovenskih etnologa i geografa, a pre svega njegovih učenika i saradnika. Ostaće oličenje izuzetne energije i etičke postojanosti. Ovo nekoliko redova neka mu bude samo stručak priznanja od zahvalnog učenika i prijatelja.