Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Mesto: Selo, negde u senovitom delu Mediterana. Mesto na kojem se igre nikada ne završavaju. Vreme: Doba kada se putovalo na konjima, borilo mačevima i još se nije uživalo u duvanu. Ili je možda reč o posuvraćenom vremenu, izvan pravog vremena sveta? Likovi: Knez – koga još nazivaju Milostivi, upravlja Selom i čitavom Kneževinom, bacajući tamne krilate senke u hodu. Vlada uz pomoć trgovine, a ne silom, kako to oduvek čini vladar ovoga sveta. Starac – tihi gospodar zapleta, iako bezglasan od početka do kraja. Selo – metonimijska oznaka za duhom uspavane podanike Milostivoga Kneza, koji žive o hlebu i čudesima, o živom i mrtvom starcu i njegovom učenju, znajući da svaka roba ima svoga kupca. Doušnik – glas koji pripoveda, onako kako se govori jedino samome sebi; oči i uši Milostivoga Kneza; senka u uglu, senka Kneževe senke. Ovisnik o tuđim tajnama. Ostali-Kapetan i njegova kći, Dečak, hodočasnici, vojnici, insekti i kamenje. Mitska podloga: Istorijska pričica koja beleži da su stanovnici Umbrije, u zenitu srednjovekovlja, želeli da ubiju suseda pustinjaka da bi došli do njegovih svetih moštiju; Veliki inkizitor poznatoga Rusa; nezaobilazna Knjiga nad knjigama. Napomena za čitaoca: Ovu knjigu možete čitati i ukoliko verujete i ukoliko ne verujete u čuda. Njen tekst je u oba slučaja savršeno bezbedan. Čitajući je, vernik neće postati nevernik, niti će nevernik postati vernik. Ovaj roman se ne bavi istorijom, već „ljudskim stanjem“ koje je od najdublje prošlosti suštinski nepromenjeno; konkretizacija njegovih značenja, sasvim moguća na osnovu opisa arhitekture i nošnje protagonista, nepotrebna je, bila bi vanknjiževna i vulgarna. Junaci su mu ekstrahovani iz Svetog pisma i njihova novozavetna sudbina se, po ugledu na Pekića, začudno preinačava, ali bez parodičnih namera: oni ostaju reprezentativni i duboko simbilični, dok se okolnosti izokreću, pa izgleda kao da u središtu fabule više nije Mesija, no „knez ovoga sveta“, hromi i nečastivi. O svemu pripoveda njegov verni sluga, Doušnik, usamljeno i nesrećno biće, pretvoreno u uvo (ponekad i u nos!), bez drugih ambicija osim da udovolji gospodaru (sudbina i zapleta); takav narator je odraz prave prirode vlasti, čudovišnog konglomerata ekonomske nadmoći i medijske manipulacije; radnja romana prati promenu njegovog odnosa prema nedodirljivom Knezu. S druge strane je u ciničnom naslovu istaknuto Selo, čovečanstvo u malom, koje Doušnik opisuje sviftovski zgađeno, brojgelovski detaljno i košmarno, pritisnuto onim Raskoljnikovljevim bubama koje svuda gamižu… Ne treba, međutim, u tematsko-motivskim slojevima tražiti prednosti ovog romana; sve je to manje-više alternativna, pa i konfuzna fikcionalizacija opštih mesta. Istančanost pripovedačevih čula, lirsko „pravo mesto“ za svaku reč i tajanstveni odnosi između njihovih značenja i zvučanja, to su pravi kvaliteti Jovićevog pisanja, preko potrebni sve jeftinijoj savremenoj srpskoj prozi.

PROSPER MERIME BARTOLOMEJSKA NOĆ Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Проспер Мериме (франц. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) је био француски књижевник. Биографија Мериме потиче из имућне грађанске породице која је неговала књижевно-филозофске, највише волтеровске, и уметничке традиције. Отац му је био сликар, а и сам је имао сликарског дара. Од ране младости посећивао је књижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац историје, архитектуре и археологије, постао је 1834. инспектор у Управи историјских споменика. Године 1844. постао је члан Француске академије. Интересовао се за руски језик и литературу, преводио дела руских писаца, а био је и пријатељ са Тургењевим. Поред књижевних писао је и научне радове из области којима се бавио. Постао је сенатор (1854), а касније и секретар Сената (1860). Проблем класификовања Мериме, романтичар по времену у којем је живео и по неким елементима свог стваралаштва, био је у исто време и класициста и реалиста. Романтичар Мериме је једним својим делом човек свог времена и окружења. Он најбоља своја књижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цветања покрета романтизма у Француској. Романтично је код Меримеа интересовање за друге народе, за непознате, егзотичне земље, тамошње обичаје и, уопште, за фолклор. Њега занима све што је необично, чудно, и фантастично, укључујући натприродно и стравично. Као добар познавалац историје, интересујући се за прошлост он је транспонује у књижевност. Заједно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у људима тражи снажна осећања, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енергију, бунтовнички дух и са уживањем се препушта посматрању изузетних личности. Занимљиво му је само оно што одудара од свакодневног, учмалог грађанског живота. Класициста Када је реч о фактури дела, о начину на који приступа предмету уметничке обраде и његовом третирању, Мериме је настављач класицистичких традиција у француској књижевности. Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузбијању расплињавања, сталној контроли сопствених осећања и тока мисли, брижљивом одабирању материје и задржавању само онога што је битно и неопходно. Његов израз је концизан, набијен смислом, композиција и нарација су јасне и логичне. Као велики класичари и он задржава осећај мере и реда и има такт једног васпитаног човека који влада собом. Са класицизмом га повезује и тежња да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите људске страсти. По свим овим особинама Мериме је наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корнеј, Молијер и Расин. Реалиста Поред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме је, заједно са Стендалом, зачетник нових тенденција у књижевности и претходник француских реалиста. С ретким смислом за стварност и њено сликање Мериме све чини да до те стварности дође. Он је радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцније реалисти и натуралисти он прикупља документацију на основу које ће касније стварати књижевно дело. При томе, издваја оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, оживљавајући и осветљјавајући на тај начин личности и догађаје. Меримеов однос према стварности је однос незаинтересованог сведока, верног сликара, који не измишља и не коментарише. На тај начин он се ни мисаоно, ни афективно не везује за стварност приказану у делу. Мериме прича шта је видео, а не и шта је доживео; он се налази поред догађаја, а не у њима. Одбацивањем лаке и наивне филозофије, као и писања дела са тезом, појаве популарне у то време, Мериме такође показује реалистичке и антиромантичарске тежње. Као психолог, не упушта се у несигурна истраживања нејасних и далеких предела људске душе. На тај начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулација. Мериме је често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и маштање, али је понекад и знак супериорног пишчевог дистанцирања од сопственог дела. Књижевни рад Позориште Кларе Газул Мериме је свој дуг романтизму платио у свом првом значајнијем књижевном остварењу. Задовољавајући своју склоност ка мистификовању, он 1825. објављује збирку комада Позориште Кларе Газул (франц. Le Theatre de Clara Gazul). Касније ће објавити и друго и треће допуњено издање. Публици своје дело представља као француски превод остварења тобожње шпанске глумице. За стварање њеног имена Мериме се послужио француском верзијом српске речи гусла (франц. La Guzla). Мешајући трагично и комично и занемарујући класичарско правило о три јединства (места, времена и радње), Мериме две године пре Виктора Игоа илуструје идеје које ће највећи француски романтичар изнети у чувеном предговору Кромвелу. У првом издању издваја се историјска „комедија у три дана“ Шпанци у Данској. Друго издање (1830) Мериме увећава са два комада. Најзанимљивија је духовита антиклерикална комедија Каруце светог миропомазања (франц. Le Carosse du Saint-Sacrement), чија се радња дешава у главном граду Перуа, Лими. Трећем издању (1842) Мериме је додао, поред још једног, историјски комад Жакерија (франц. La Jacquerie). Једино је за комад Жакерија предмет узет из француске средњовековне историје. Сви остали комади се дешавају у Шпанији или у Латинској Америци, што збирци даје већу или мању егзотичну нијансу. То ово дело (поред страсти, драматичних ситуација које из њих проистичу и историјских евокација) припаја романтичарском позоришном фонду. Гусле И даље стварајући у духу романтичарског покрета, Мериме 1827. објављује своју чувену мистификацију Гусле, или избор илирских песама скупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини (франц. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Да би оставио утисак аутентичности и научне егзактности, Мериме је дело снабдео предговором и великим бројем коментара. Збирка садржи 35 песама, од којих само 2 нису творевина самог писца. То су песме: Хасанагиница, чији је превод радио према Фортисовом, и Милош Кобилић, Андрије Качића-Миошића, коју је Меримеу дао Антун Соркочевић, и сам верујући да је реч о народној песми. Приликом стварања остале 33 песме Мериме се служио многобројним изворима, као што су антички, стари кинески, Данте, Дон Калме, Фортис, Шарл Нодје. Он је овом збирком још једном потврдио своје интересовање за далеке, мало познате и слабо развијене народе и њихове умотворине, као и романтичарску склоност ка фантастичном и стравичном (појава вампиризма заузима значајно место у Гуслама). Дело је изазвало одушевљење код савременика и јако веровање у његову аутентичност. Занимљиво је да је чак и познати руски књижевник Пушкин подлегао овом општем мишљењу. Када је постало јасно да су у питању мистификације и обраде, а не изворне народне песме, јавило се и питање Меримеове намере коју је имао издајући ово дело. Стављајући на страну друге његове намере, јасно је да није хтео да се наруга народном стваралаштву. Сам се више пута похвално изразио о њему, укључујући ту и српске народне умотворине, што је било опште уверење романтичарски настројених ствараоца. Хроника о владавини Карла IX Задовољавајући своју тежњу ка транспоновању историјског материјала у литературу, 1829. године Проспер Мериме издаје Хронику о владавини Карла IX (франц. Chronique du regne de Charles IX). То је дело о љубави и убиству у коме се прича повест о два брата, калвинисте и католика. Брат калвинист, у љубавном заносу постаје спреман да промени веру, али после крваве Вартоломејске ноћи постаје убица сопственог брата. Новеле Поред мистификација, драма и историјских романа, Мериме је писао и новеле. Почео је да их објављује 1829. у часопису Париска ревија. У њима је до пуног изражаја дошао његов смисао за једноставност, за брзо и сигурно вођење радње до кулминације, за концизност и лапидарност у изразу. Зато, пре свега, у историји француске књижевности Проспер Мериме заузима истакнуто место као један од њених најбољих новелиста. Рана фаза Заузеће шанца (франц. L`Enlevement de la Redoute). Објављена је 1829. и прича о једној епизоди из француско-пруског рата. Она сведочи о Меримеовој новелистичкој виртуозности, његовој моћи да кроз догађаје, без коментара, поготову без икаквог осећајног ангажовања, импресивно дочара слику хероизма ратника и трагичних збивања. Већ у овој новели Мериме напушта романтичарски миље, остајући доследан класицистичком односу према форми и наговештавајући реализам. Матео Фалконе (франц. Mateo Falcone). Објављена је такође 1829. и спада међу његова најбоља остварења у овом роду. У овој повести о издаји и части, у којој отац убија сопственог сина да би спрао љагу са породичног имена, Мериме је достигао врхунац драмског интензитета. Тај интензитет је заснован највећим делом на контрасту између узбудљивости и трагичности догађаја и концизности и умерености излагања. Етрурска ваза (франц. Le Vase etrusque). И овде је реч о љубави и крви, али не плаховитој и необузданој него префињеној и дискретној. Главна личност ове приче је Сен-Клер, у чији је портрет писац уградио и неке аутобиографске црте. Средишња фаза Душе из чистилишта (франц. Les Ames du Purgatoire). Новела је објављена 1834. и са њом Мериме започиње да проширује оквир својих прича. То је у ствари његова верзија Дон Жуана, у којој га много више занимају сликовито и драматично него проблем греха и искупљења, а приметни су и елементи фантастике и страве. Илска Венера (франц. La Venus d`Ille). Објављена је 1837. У њој фантастично и стравично прерастају у натприродно. Реалистички декор једног места у Пиринејима, са описима свадбене свечаности, постаје поприште правог чуда: син месног археолога-аматера постаје на дан венчања жртва љубоморне бронзане Венере коју је његов отац откопао. Зрела фаза (Коломба и Кармен) Две најбоље и најпознатије Меримеове новеле су Коломба (1840) и Кармен (1845). Поред заједничке велике уметничке вредности, ове две новеле имају доста додирних црта. Обе су обимом дуже, као краћи романи. Тема и једне и друге су љубав, част и крв, а главне личности су жене. Као непосредан подстицај за њихов настанак Меримеу су послужила његова путовања по Медитерану (Корзика, Шпанија и др.) и пажљиво посматрање предела у којима подједнако учествују уметник и научник. По тематици и ликовима Коломба и Кармен су романтичарске новеле, али по обради обе су реалистичке. Чак и када говори о младој Коломби, која подсећа на античку Електру у осветничком заносу или када нам дочарава лик несталне и заводљиве Кармен и трагичну љубав Дон Хосеа, Мериме је неутрални посматрач, увек на дистанци. Поред реалистичких тенденција, у делу се препознају и класицистички поступци, као што су шаблонско увођење у радњу, упознавање са протагонистима радње и припремање кулминације. Позна фаза У једној од последњих написаних новела Мериме се опет враћа романтичарској склоности ка необичном и стравичном. То је новела Локис (1869). У њој се прича о литванском грофу, човеку-медведу, који на дан венчања, вођен неодољивим нагоном, наноси смртни ујед својој жени. Све то помало подсећа на илирског вампира из тада већ давно написаних Гусала.