Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Politikin Zabavnik 2807 Kuća Muza - prvi tom: Mulen Ruž III deo [Gradimir Smuđa] Hogar Garfild Tajne okeanskih dubina (na 4 strane) Zašto se kaže... Novembar Vizantijske priče: Vasilije Prvi Makedonac od konjušara do cara (na 3 strane) 7 prirodnih čuda sveta: U ritmu tri reke Život piše drame: Ne mogu da oprostim! Ko je bila Zineida Rajh? (na 3 strane) Šta to beše sreća (na 3 strane) Svaka slika ima priču: Klod Mone S one strane verovatnog: Dečak ili duh? `Blob` arhitektura novog vremena Za čitanje i uživanje: Policajac i misa - O. Henri Zabavnikov ZOO: Zanimljiva priroda (na 3 strane) SRH4 letelice ... Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Politikin Zabavnik 2807 Kuća Muza - prvi tom: Mulen Ruž III deo [Gradimir Smuđa] Hogar Garfild Tajne okeanskih dubina (na 4 strane) Zašto se kaže... Novembar Vizantijske priče: Vasilije Prvi Makedonac od konjušara do cara (na 3 strane) 7 prirodnih čuda sveta: U ritmu tri reke Život piše drame: Ne mogu da oprostim! Ko je bila Zineida Rajh? (na 3 strane) Šta to beše sreća (na 3 strane) Svaka slika ima priču: Klod Mone S one strane verovatnog: Dečak ili duh? `Blob` arhitektura novog vremena Za čitanje i uživanje: Policajac i misa - O. Henri Zabavnikov ZOO: Zanimljiva priroda (na 3 strane) SRH4 letelice ... Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Politikin Zabavnik 2807 Kuća Muza - prvi tom: Mulen Ruž III deo [Gradimir Smuđa] Hogar Garfild Tajne okeanskih dubina (na 4 strane) Zašto se kaže... Novembar Vizantijske priče: Vasilije Prvi Makedonac od konjušara do cara (na 3 strane) 7 prirodnih čuda sveta: U ritmu tri reke Život piše drame: Ne mogu da oprostim! Ko je bila Zineida Rajh? (na 3 strane) Šta to beše sreća (na 3 strane) Svaka slika ima priču: Klod Mone S one strane verovatnog: Dečak ili duh? `Blob` arhitektura novog vremena Za čitanje i uživanje: Policajac i misa - O. Henri Zabavnikov ZOO: Zanimljiva priroda (na 3 strane) SRH4 letelice ... Ocena: 4. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Naziv: Struktura Saraja Autor: Alen Grorišar Godina izdanja: 1979 Izdavač: Éditions du Seuil, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: Biblioteka Zodijak objavljuje dela i iza brane tekstove bez obzira na vreme njihovog nastanka ako doprinose razvoju savremene ljudske misli. Kao što ni sam čovek nije jednostran, tako se ni Biblioteka Zodijak ne ograničava samo na jednu oblast aktivnosti ljudskog duha, već prikazuje ljudsku misao u svoj raznovrsnosti njenih istraživačkih napora. Kako nijedna ljudska zajednica nije vi še bespomoćno usamljena i izdvojena, kako se na svim područjima ljudske delatnosti ostvaruje jedinstvo savremenog čovečanstva i svet sve više teži da postane nerazdvojna celina, tako se i Biblioteka Zodijak obraća delima i autorima svih vremena i svih naroda da bi pružila panoramu svetskih ideja koje zaokupljaju savremenog čoveka. Biblioteka Zodijak ne pravi razliku između oprečnih shvatanja i ubeđenja, ona ne daje prednost nijednom kulturnom krugu, već podrazumeva da se kulture međusobno prožimaju i da su one opšte dobro i neotuđiva svojina svakog čoveka. Biblioteka Zodijak objavljuje drevne spise i dela najpozvanijih savremenih autora o bitnim problemima ljudskog saznanja iz oblasti filozofije, arhitekture, likovnih umetnosti, pozorišta, filma i televizije. Ona takođe objavljuje iza brane tekstove iz prirodnih nauka, koji na dostupan način saopštavaju rezultate savremenih istraživanja. Biblioteka Zodijak uvrstiće u svoju seriju i ona dela koja su plod mašte i neobičnog duha ako svojim poetskim, misaonim i buntovnim dejstvom imaju uticaja ili su simptomatična za sredinu i vreme kada su nastala.

Miholjsko leto starog Beograda Profesija arhitekte ojačava njegove korene i izoštrava fokuse posmatranja urbane stvarnosti... ne samo graditeljsko-strukturne već i sociološke, psihološke, likovno-estetičke i druge. Rođena Beograđanka, studiozna teoretičarka i praktičarka urbanizma, ali i suptilna likovna interpretatorka promenljive urbane scene, magistar arhitekture Milica Jakšić duboko ponire u probleme beogradske svakodnevice. Samim tim što ih svakodnevno razrešava, njenom oku ne promiče ni najmanji delić, naročito ako predstavlja uzrok neželjenog stanja. Urođenim smislom za likovnost, nostalgijom starosedeoca i posvećenošću profesionalca, autorka je oblikovala izuzetan grafički spomenar. Posle izlaganja na salonima urbanizma, mr Jakšić će svoje grafike objaviti pod naslovom - "Miholjsko leto..".! Od kuća spomenika i starica, preko kupolastih, egzotičnih, modernih... do sirotinjskih, iznenađujućih, iščezavajućih... odvija se panoptikum starih nastambi. Koliko osećanja za "duh mesta" nalazimo u crtežima i lirskim zapisima! U okruženju kolega, sjajnih crtača, teško je istaći se. Ipak, autorka nudi specifičan izraz kojim dočarava zgrade i ambijente. Da li su to gobleni, tapiserije, arabeske...?! Sve to, kako kada, kao sredstvo oblikovanja znalački kadriranih sekvenci. Treperava linija kao da ne sluša ruku, ali... odmotavanjem prediva odvija se rafinirano tkanje prizora. Akvarelski prozračne krošnje uranjaju konturama u pitome krovove. Paučinasta, sfumato faktura sugeriše patinu vremena, a ornamentalna plastika i preciznost detalja daju na znanje da ove setne prizore komponuje neimar od zanata. Slike kao da dišu! Smelo eksponirana šrafura poprima ulogu materije, ali i senki i vazduha... dubinski planovi ostvareni su gustinom grafičkih linija... sve je u komešanju a ipak, smireno u harmoničnoj vremeplovnoj konotaciji. Davno nismo videli takav spontani, hiper-lepršavi grif sa tako dorečenim materijalnim ali i psihološkim učinkom. I taman kada pomislimo da će crtački perfektno ispleteni toranj Saborne crkve već pod najslabijim dahom "rasparati" svoje paučinasto tkivo, uviđamo da je ovaj prestonički megalit postojaniji od onog u Kjubrikovoj "Odiseji 2001"! Prikaži više

Mesto: Selo, negde u senovitom delu Mediterana. Mesto na kojem se igre nikada ne završavaju. Vreme: Doba kada se putovalo na konjima, borilo mačevima i još se nije uživalo u duvanu. Ili je možda reč o posuvraćenom vremenu, izvan pravog vremena sveta? Likovi: Knez – koga još nazivaju Milostivi, upravlja Selom i čitavom Kneževinom, bacajući tamne krilate senke u hodu. Vlada uz pomoć trgovine, a ne silom, kako to oduvek čini vladar ovoga sveta. Starac – tihi gospodar zapleta, iako bezglasan od početka do kraja. Selo – metonimijska oznaka za duhom uspavane podanike Milostivoga Kneza, koji žive o hlebu i čudesima, o živom i mrtvom starcu i njegovom učenju, znajući da svaka roba ima svoga kupca. Doušnik – glas koji pripoveda, onako kako se govori jedino samome sebi; oči i uši Milostivoga Kneza; senka u uglu, senka Kneževe senke. Ovisnik o tuđim tajnama. Ostali-Kapetan i njegova kći, Dečak, hodočasnici, vojnici, insekti i kamenje. Mitska podloga: Istorijska pričica koja beleži da su stanovnici Umbrije, u zenitu srednjovekovlja, želeli da ubiju suseda pustinjaka da bi došli do njegovih svetih moštiju; Veliki inkizitor poznatoga Rusa; nezaobilazna Knjiga nad knjigama. Napomena za čitaoca: Ovu knjigu možete čitati i ukoliko verujete i ukoliko ne verujete u čuda. Njen tekst je u oba slučaja savršeno bezbedan. Čitajući je, vernik neće postati nevernik, niti će nevernik postati vernik. Ovaj roman se ne bavi istorijom, već „ljudskim stanjem“ koje je od najdublje prošlosti suštinski nepromenjeno; konkretizacija njegovih značenja, sasvim moguća na osnovu opisa arhitekture i nošnje protagonista, nepotrebna je, bila bi vanknjiževna i vulgarna. Junaci su mu ekstrahovani iz Svetog pisma i njihova novozavetna sudbina se, po ugledu na Pekića, začudno preinačava, ali bez parodičnih namera: oni ostaju reprezentativni i duboko simbilični, dok se okolnosti izokreću, pa izgleda kao da u središtu fabule više nije Mesija, no „knez ovoga sveta“, hromi i nečastivi. O svemu pripoveda njegov verni sluga, Doušnik, usamljeno i nesrećno biće, pretvoreno u uvo (ponekad i u nos!), bez drugih ambicija osim da udovolji gospodaru (sudbina i zapleta); takav narator je odraz prave prirode vlasti, čudovišnog konglomerata ekonomske nadmoći i medijske manipulacije; radnja romana prati promenu njegovog odnosa prema nedodirljivom Knezu. S druge strane je u ciničnom naslovu istaknuto Selo, čovečanstvo u malom, koje Doušnik opisuje sviftovski zgađeno, brojgelovski detaljno i košmarno, pritisnuto onim Raskoljnikovljevim bubama koje svuda gamižu… Ne treba, međutim, u tematsko-motivskim slojevima tražiti prednosti ovog romana; sve je to manje-više alternativna, pa i konfuzna fikcionalizacija opštih mesta. Istančanost pripovedačevih čula, lirsko „pravo mesto“ za svaku reč i tajanstveni odnosi između njihovih značenja i zvučanja, to su pravi kvaliteti Jovićevog pisanja, preko potrebni sve jeftinijoj savremenoj srpskoj prozi.

Prosper Merime Karmen Benžamen Konstan AdolfTvrdi povez sa zaštitnim omotomMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.

Prosper Merime KarmenMeki povezMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.6/5

Prosper Merime KarmenMeki povezMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.6/5

Prosper Merime Karmen Benžamen Konstan AdolfTvrdi povez sa zaštitnim omotomMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.

Prosper Merime PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruПроспер Мериме (франц. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) је био француски књижевник.БиографијаМериме потиче из имућне грађанске породице која је неговала књижевно-филозофске, највише волтеровске, и уметничке традиције. Отац му је био сликар, а и сам је имао сликарског дара. Од ране младости посећивао је књижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац историје, архитектуре и археологије, постао је 1834. инспектор у Управи историјских споменика. Године 1844. постао је члан Француске академије. Интересовао се за руски језик и литературу, преводио дела руских писаца, а био је и пријатељ са Тургењевим. Поред књижевних писао је и научне радове из области којима се бавио. Постао је сенатор (1854), а касније и секретар Сената (1860).Проблем класификовањаМериме, романтичар по времену у којем је живео и по неким елементима свог стваралаштва, био је у исто време и класициста и реалиста.РомантичарМериме је једним својим делом човек свог времена и окружења. Он најбоља своја књижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цветања покрета романтизма у Француској.Романтично је код Меримеа интересовање за друге народе, за непознате, егзотичне земље, тамошње обичаје и, уопште, за фолклор. Њега занима све што је необично, чудно, и фантастично, укључујући натприродно и стравично. Као добар познавалац историје, интересујући се за прошлост он је транспонује у књижевност. Заједно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у људима тражи снажна осећања, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енергију, бунтовнички дух и са уживањем се препушта посматрању изузетних личности. Занимљиво му је само оно што одудара од свакодневног, учмалог грађанског живота.КласицистаКада је реч о фактури дела, о начину на који приступа предмету уметничке обраде и његовом третирању, Мериме је настављач класицистичких традиција у француској књижевности.Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузбијању расплињавања, сталној контроли сопствених осећања и тока мисли, брижљивом одабирању материје и задржавању само онога што је битно и неопходно. Његов израз је концизан, набијен смислом, композиција и нарација су јасне и логичне. Као велики класичари и он задржава осећај мере и реда и има такт једног васпитаног човека који влада собом. Са класицизмом га повезује и тежња да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите људске страсти.По свим овим особинама Мериме је наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корнеј, Молијер и Расин.РеалистаПоред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме је, заједно са Стендалом, зачетник нових тенденција у књижевности и претходник француских реалиста.С ретким смислом за стварност и њено сликање Мериме све чини да до те стварности дође. Он је радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцније реалисти и натуралисти он прикупља документацију на основу које ће касније стварати књижевно дело. При томе, издваја оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, оживљавајући и осветљјавајући на тај начин личности и догађаје. Меримеов однос према стварности је однос незаинтересованог сведока, верног сликара, који не измишља и не коментарише. На тај начин он се ни мисаоно, ни афективно не везује за стварност приказану у делу. Мериме прича шта је видео, а не и шта је доживео; он се налази поред догађаја, а не у њима.Одбацивањем лаке и наивне филозофије, као и писања дела са тезом, појаве популарне у то време, Мериме такође показује реалистичке и антиромантичарске тежње.Као психолог, не упушта се у несигурна истраживања нејасних и далеких предела људске душе. На тај начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулација.Мериме је често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и маштање, али је понекад и знак супериорног пишчевог дистанцирања од сопственог дела.9/11

Prosper Merime PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruПроспер Мериме (франц. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) је био француски књижевник.БиографијаМериме потиче из имућне грађанске породице која је неговала књижевно-филозофске, највише волтеровске, и уметничке традиције. Отац му је био сликар, а и сам је имао сликарског дара. Од ране младости посећивао је књижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац историје, архитектуре и археологије, постао је 1834. инспектор у Управи историјских споменика. Године 1844. постао је члан Француске академије. Интересовао се за руски језик и литературу, преводио дела руских писаца, а био је и пријатељ са Тургењевим. Поред књижевних писао је и научне радове из области којима се бавио. Постао је сенатор (1854), а касније и секретар Сената (1860).Проблем класификовањаМериме, романтичар по времену у којем је живео и по неким елементима свог стваралаштва, био је у исто време и класициста и реалиста.РомантичарМериме је једним својим делом човек свог времена и окружења. Он најбоља своја књижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цветања покрета романтизма у Француској.Романтично је код Меримеа интересовање за друге народе, за непознате, егзотичне земље, тамошње обичаје и, уопште, за фолклор. Њега занима све што је необично, чудно, и фантастично, укључујући натприродно и стравично. Као добар познавалац историје, интересујући се за прошлост он је транспонује у књижевност. Заједно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у људима тражи снажна осећања, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енергију, бунтовнички дух и са уживањем се препушта посматрању изузетних личности. Занимљиво му је само оно што одудара од свакодневног, учмалог грађанског живота.КласицистаКада је реч о фактури дела, о начину на који приступа предмету уметничке обраде и његовом третирању, Мериме је настављач класицистичких традиција у француској књижевности.Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузбијању расплињавања, сталној контроли сопствених осећања и тока мисли, брижљивом одабирању материје и задржавању само онога што је битно и неопходно. Његов израз је концизан, набијен смислом, композиција и нарација су јасне и логичне. Као велики класичари и он задржава осећај мере и реда и има такт једног васпитаног човека који влада собом. Са класицизмом га повезује и тежња да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите људске страсти.По свим овим особинама Мериме је наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корнеј, Молијер и Расин.РеалистаПоред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме је, заједно са Стендалом, зачетник нових тенденција у књижевности и претходник француских реалиста.С ретким смислом за стварност и њено сликање Мериме све чини да до те стварности дође. Он је радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцније реалисти и натуралисти он прикупља документацију на основу које ће касније стварати књижевно дело. При томе, издваја оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, оживљавајући и осветљјавајући на тај начин личности и догађаје. Меримеов однос према стварности је однос незаинтересованог сведока, верног сликара, који не измишља и не коментарише. На тај начин он се ни мисаоно, ни афективно не везује за стварност приказану у делу. Мериме прича шта је видео, а не и шта је доживео; он се налази поред догађаја, а не у њима.Одбацивањем лаке и наивне филозофије, као и писања дела са тезом, појаве популарне у то време, Мериме такође показује реалистичке и антиромантичарске тежње.Као психолог, не упушта се у несигурна истраживања нејасних и далеких предела људске душе. На тај начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулација.Мериме је често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и маштање, али је понекад и знак супериорног пишчевог дистанцирања од сопственог дела.9/11

Lovac u raži - Selindžer Orfejsko zaveštanje Niš 184 STR Dž. D. Selindžer, za koga se svojevremeno tvrdilo da je najznačajniji posleratni američki pisac, ali koji je okrenuo leđa uspehu i udvoricama, postavši neka vrsta književne Grete Garbo, poznat po tome što nije želeo da bude poznat, umro je u sredu u svojoj kući u Kornišu, gde je preko 50 godina živeo odvojeno od sveta. Imao je 91 godinu. Firma koja zastupa Selindžera, Harold Ober Associates, objavila je ovu vest, uz napomenu da se radi o prirodnoj smrti. „Iako je u maju slomio kuk, bio je odličnog zdravlja sve do naglog pogoršanja posle Nove godine. Nije imao nikakve bolove neposredno pre smrti, ni dok je umirao.“ Selindžerov ugled počiva na nevelikom, ali vrlo uticajnom opusu: romanu „Lovac u žitu“ i zbirkama „Devet priča“, „Freni i Zui“ i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: Uvod“. „Lovac“ je objavljen 1951. i već je prva rečenica, pomalo u duhu Marka Tvena, ukazivala na novi smeli pravac u američkoj književnosti: „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koprefild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari“.[1] Iako neki, posebno nastavnici i bibliotekari, nisu znali šta da misle o knjizi, „Lovac“ je postao bestseler, a narator i glavni junak, Holden Kolfild, tinejdžer koga su izbacili iz škole, postao je najpoznatiji američki književni mangup posle Haklberi Fina. Sa svojim ciničnim, žargonskim tonom, saosećanjem za pubertetlije, i snažnim, ali otuđenim osećanjem za moral i nepoverenjem prema svetu odraslih, ovaj roman je pogodio žicu hladnoratovske Amerike i ubrzo stekao kultni status, posebno među mladima. Čitanje „Lovca“ je nekad predstavljalo ključnu stepenicu u odrastanju, skoro podjednako važnu kao dobijanje vozačke dozvole. Roman je ostao prijemčiv do danas, iako neke od Holdenovih briga danas deluju staromodno. Godišnje se još uvek proda 250.000 primeraka ove knjige. Mark Dejvid Čepmen, koji je 1980. ubio Džona Lenona, rekao je da se objašnjenje toga što je uradio može naći u „Lovcu u žitu“. Filip Rot je 1974. napisao: „Reakcija studenata na dela Dž. D. Selindžera znak je da on, za razliku od većine drugih, nije okrenuo leđa vremenu, već da je uspeo da ukaže na današnji sukob identiteta i kulture.“ Mnogi kritičari su više cenili zbirku „Devet priča“, objavljenu 1953, koja je uticala na pisce poput Rota, Džona Apdajka i Harolda Brodkija. Priče su se odlikovale svojim oštroumnim socijalnim zapažanjima, savršenim dijalozima (Selindžer, koji je koristio kurziv skoro kao muzičku notaciju, nije bio majstor književnog, već govornog jezika) i time što su srušile sve što je ostalo od tradicionalne arhitekture pripovetke – staru strukturu početka, sredine i kraja – i kreirale arhitekturu emocija, u kojoj priča dobija sasvim novi pravac malom promenom tonaliteta ili ironičnim komentarom. Apdajk je rekao da se divi „toj zen-otvorenosti koju te priče imaju, i tome što se ne zatvaraju naglo.“ Selindžer je takođe usavršio veliku veštinu književne ironije – sposobnost da saopšti to što misli, a da kaže što manje, ili čak nešto sasvim suprotno. Orvil Preskot je 1963. napisao u New York Times-u: „Retko je u istoriji književnosti, ako je ikada, nekoliko pripovedaka izazvalo toliko rasprava, kontroverzi, hvalospeva, osporavanja, mistifikacija i interpretacija.“ Kao mladić, Selindžer je žudeo za ovakvom pažnjom. Tokom studija hvalisao se svojim spisateljskim talentom i ambicijama, i upućivao razmetljiva pisma Vitu Barnetu, uredniku časopisa Story. Ali uspeh mu je, kad ga je jednom osetio, ubrzo dosadio. Rekao je urednicima časopisa Saturday Review da mu se „smučila“ njegova fotografija na koricama „Lovca u žitu“ i zatražio da se slika izbaci iz narednih izdanja. Dao je instrukcije svom agentu da spali sva pisma čitalaca. Selindžer, koji je živeo u 57. ulici na Menhetnu, 1953. godine je zauvek pobegao od književnog sveta, odselivši se na imanje od 36 hektara u šumovitom delu Korniša. Po svemu sudeći, ispunjavao je Holdenovu želju da sebi sagradi „kolibicu od para koje sam zaradio i da tamo proživim ostatak života,“ daleko od „bilo kakvih glupavih razgovora sa bilo kime.“ Retko je putovao, osim povremeno na odmor u Floridu ili da poseti Vilijama Šona, skoro jednako velikog otuđenika i nekadašnjeg urednika časopisa New Yorker. Izbegavajući uobičajeni Šonov sto u restoranu hotela Alginquin, nalazili su se pod satom starog hotela Biltmore, koji je bilo sastajalište mnogih studentskih generacija. Nakon selidbe u Nju Hempšir, Selindžer je objavljivao sve ređe, da bi ubrzo potpuno prestao. Materijal iz „Freni i Zui“ (1961) i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ (1963) već je prethodno bio objavljen u New Yorker-u, a poslednje što je od njega štampano bila je pripovetka „Hapworth 16, 1924“ koja je zauzela skoro čitavo izdanje New Yorker-a od 19. juna 1965. Selindžer je 1997. pristao da Orchises Press, mala izdavačka kuća iz Aleksandrije u Virdžiniji, objavi „Hapworth“ kao knjigu, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Nikad nije štampao ostale objavljene pripovetke u zbirci, niti je dopuštao da se štampaju u udžbenicima ili antologijama. Jedna pripovetka, „Ujka Vigili u Konektikatu“, pretočena je u film „Moje ludo srce,“ koji je bio toliko loš da Selindžer nikada nakon toga nije prodao filmska prava. K. S. N.

Prosper Merime KarmenTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez Izdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez Izdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez Izdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez Izdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

PROSPER MERIME BARTOLOMEJSKA NOĆ Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Проспер Мериме (франц. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) је био француски књижевник. Биографија Мериме потиче из имућне грађанске породице која је неговала књижевно-филозофске, највише волтеровске, и уметничке традиције. Отац му је био сликар, а и сам је имао сликарског дара. Од ране младости посећивао је књижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац историје, архитектуре и археологије, постао је 1834. инспектор у Управи историјских споменика. Године 1844. постао је члан Француске академије. Интересовао се за руски језик и литературу, преводио дела руских писаца, а био је и пријатељ са Тургењевим. Поред књижевних писао је и научне радове из области којима се бавио. Постао је сенатор (1854), а касније и секретар Сената (1860). Проблем класификовања Мериме, романтичар по времену у којем је живео и по неким елементима свог стваралаштва, био је у исто време и класициста и реалиста. Романтичар Мериме је једним својим делом човек свог времена и окружења. Он најбоља своја књижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цветања покрета романтизма у Француској. Романтично је код Меримеа интересовање за друге народе, за непознате, егзотичне земље, тамошње обичаје и, уопште, за фолклор. Њега занима све што је необично, чудно, и фантастично, укључујући натприродно и стравично. Као добар познавалац историје, интересујући се за прошлост он је транспонује у књижевност. Заједно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у људима тражи снажна осећања, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енергију, бунтовнички дух и са уживањем се препушта посматрању изузетних личности. Занимљиво му је само оно што одудара од свакодневног, учмалог грађанског живота. Класициста Када је реч о фактури дела, о начину на који приступа предмету уметничке обраде и његовом третирању, Мериме је настављач класицистичких традиција у француској књижевности. Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузбијању расплињавања, сталној контроли сопствених осећања и тока мисли, брижљивом одабирању материје и задржавању само онога што је битно и неопходно. Његов израз је концизан, набијен смислом, композиција и нарација су јасне и логичне. Као велики класичари и он задржава осећај мере и реда и има такт једног васпитаног човека који влада собом. Са класицизмом га повезује и тежња да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите људске страсти. По свим овим особинама Мериме је наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корнеј, Молијер и Расин. Реалиста Поред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме је, заједно са Стендалом, зачетник нових тенденција у књижевности и претходник француских реалиста. С ретким смислом за стварност и њено сликање Мериме све чини да до те стварности дође. Он је радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцније реалисти и натуралисти он прикупља документацију на основу које ће касније стварати књижевно дело. При томе, издваја оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, оживљавајући и осветљјавајући на тај начин личности и догађаје. Меримеов однос према стварности је однос незаинтересованог сведока, верног сликара, који не измишља и не коментарише. На тај начин он се ни мисаоно, ни афективно не везује за стварност приказану у делу. Мериме прича шта је видео, а не и шта је доживео; он се налази поред догађаја, а не у њима. Одбацивањем лаке и наивне филозофије, као и писања дела са тезом, појаве популарне у то време, Мериме такође показује реалистичке и антиромантичарске тежње. Као психолог, не упушта се у несигурна истраживања нејасних и далеких предела људске душе. На тај начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулација. Мериме је често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и маштање, али је понекад и знак супериорног пишчевог дистанцирања од сопственог дела. Књижевни рад Позориште Кларе Газул Мериме је свој дуг романтизму платио у свом првом значајнијем књижевном остварењу. Задовољавајући своју склоност ка мистификовању, он 1825. објављује збирку комада Позориште Кларе Газул (франц. Le Theatre de Clara Gazul). Касније ће објавити и друго и треће допуњено издање. Публици своје дело представља као француски превод остварења тобожње шпанске глумице. За стварање њеног имена Мериме се послужио француском верзијом српске речи гусла (франц. La Guzla). Мешајући трагично и комично и занемарујући класичарско правило о три јединства (места, времена и радње), Мериме две године пре Виктора Игоа илуструје идеје које ће највећи француски романтичар изнети у чувеном предговору Кромвелу. У првом издању издваја се историјска „комедија у три дана“ Шпанци у Данској. Друго издање (1830) Мериме увећава са два комада. Најзанимљивија је духовита антиклерикална комедија Каруце светог миропомазања (франц. Le Carosse du Saint-Sacrement), чија се радња дешава у главном граду Перуа, Лими. Трећем издању (1842) Мериме је додао, поред још једног, историјски комад Жакерија (франц. La Jacquerie). Једино је за комад Жакерија предмет узет из француске средњовековне историје. Сви остали комади се дешавају у Шпанији или у Латинској Америци, што збирци даје већу или мању егзотичну нијансу. То ово дело (поред страсти, драматичних ситуација које из њих проистичу и историјских евокација) припаја романтичарском позоришном фонду. Гусле И даље стварајући у духу романтичарског покрета, Мериме 1827. објављује своју чувену мистификацију Гусле, или избор илирских песама скупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини (франц. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Да би оставио утисак аутентичности и научне егзактности, Мериме је дело снабдео предговором и великим бројем коментара. Збирка садржи 35 песама, од којих само 2 нису творевина самог писца. То су песме: Хасанагиница, чији је превод радио према Фортисовом, и Милош Кобилић, Андрије Качића-Миошића, коју је Меримеу дао Антун Соркочевић, и сам верујући да је реч о народној песми. Приликом стварања остале 33 песме Мериме се служио многобројним изворима, као што су антички, стари кинески, Данте, Дон Калме, Фортис, Шарл Нодје. Он је овом збирком још једном потврдио своје интересовање за далеке, мало познате и слабо развијене народе и њихове умотворине, као и романтичарску склоност ка фантастичном и стравичном (појава вампиризма заузима значајно место у Гуслама). Дело је изазвало одушевљење код савременика и јако веровање у његову аутентичност. Занимљиво је да је чак и познати руски књижевник Пушкин подлегао овом општем мишљењу. Када је постало јасно да су у питању мистификације и обраде, а не изворне народне песме, јавило се и питање Меримеове намере коју је имао издајући ово дело. Стављајући на страну друге његове намере, јасно је да није хтео да се наруга народном стваралаштву. Сам се више пута похвално изразио о њему, укључујући ту и српске народне умотворине, што је било опште уверење романтичарски настројених ствараоца. Хроника о владавини Карла IX Задовољавајући своју тежњу ка транспоновању историјског материјала у литературу, 1829. године Проспер Мериме издаје Хронику о владавини Карла IX (франц. Chronique du regne de Charles IX). То је дело о љубави и убиству у коме се прича повест о два брата, калвинисте и католика. Брат калвинист, у љубавном заносу постаје спреман да промени веру, али после крваве Вартоломејске ноћи постаје убица сопственог брата. Новеле Поред мистификација, драма и историјских романа, Мериме је писао и новеле. Почео је да их објављује 1829. у часопису Париска ревија. У њима је до пуног изражаја дошао његов смисао за једноставност, за брзо и сигурно вођење радње до кулминације, за концизност и лапидарност у изразу. Зато, пре свега, у историји француске књижевности Проспер Мериме заузима истакнуто место као један од њених најбољих новелиста. Рана фаза Заузеће шанца (франц. L`Enlevement de la Redoute). Објављена је 1829. и прича о једној епизоди из француско-пруског рата. Она сведочи о Меримеовој новелистичкој виртуозности, његовој моћи да кроз догађаје, без коментара, поготову без икаквог осећајног ангажовања, импресивно дочара слику хероизма ратника и трагичних збивања. Већ у овој новели Мериме напушта романтичарски миље, остајући доследан класицистичком односу према форми и наговештавајући реализам. Матео Фалконе (франц. Mateo Falcone). Објављена је такође 1829. и спада међу његова најбоља остварења у овом роду. У овој повести о издаји и части, у којој отац убија сопственог сина да би спрао љагу са породичног имена, Мериме је достигао врхунац драмског интензитета. Тај интензитет је заснован највећим делом на контрасту између узбудљивости и трагичности догађаја и концизности и умерености излагања. Етрурска ваза (франц. Le Vase etrusque). И овде је реч о љубави и крви, али не плаховитој и необузданој него префињеној и дискретној. Главна личност ове приче је Сен-Клер, у чији је портрет писац уградио и неке аутобиографске црте. Средишња фаза Душе из чистилишта (франц. Les Ames du Purgatoire). Новела је објављена 1834. и са њом Мериме започиње да проширује оквир својих прича. То је у ствари његова верзија Дон Жуана, у којој га много више занимају сликовито и драматично него проблем греха и искупљења, а приметни су и елементи фантастике и страве. Илска Венера (франц. La Venus d`Ille). Објављена је 1837. У њој фантастично и стравично прерастају у натприродно. Реалистички декор једног места у Пиринејима, са описима свадбене свечаности, постаје поприште правог чуда: син месног археолога-аматера постаје на дан венчања жртва љубоморне бронзане Венере коју је његов отац откопао. Зрела фаза (Коломба и Кармен) Две најбоље и најпознатије Меримеове новеле су Коломба (1840) и Кармен (1845). Поред заједничке велике уметничке вредности, ове две новеле имају доста додирних црта. Обе су обимом дуже, као краћи романи. Тема и једне и друге су љубав, част и крв, а главне личности су жене. Као непосредан подстицај за њихов настанак Меримеу су послужила његова путовања по Медитерану (Корзика, Шпанија и др.) и пажљиво посматрање предела у којима подједнако учествују уметник и научник. По тематици и ликовима Коломба и Кармен су романтичарске новеле, али по обради обе су реалистичке. Чак и када говори о младој Коломби, која подсећа на античку Електру у осветничком заносу или када нам дочарава лик несталне и заводљиве Кармен и трагичну љубав Дон Хосеа, Мериме је неутрални посматрач, увек на дистанци. Поред реалистичких тенденција, у делу се препознају и класицистички поступци, као што су шаблонско увођење у радњу, упознавање са протагонистима радње и припремање кулминације. Позна фаза У једној од последњих написаних новела Мериме се опет враћа романтичарској склоности ка необичном и стравичном. То је новела Локис (1869). У њој се прича о литванском грофу, човеку-медведу, који на дан венчања, вођен неодољивим нагоном, наноси смртни ујед својој жени. Све то помало подсећа на илирског вампира из тада већ давно написаних Гусала.

PROSPER MERIME KARMEN Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Minerva Edicija Velike ljubavi Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad Pozorište Klare Gazul Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen) Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.