PROSPER MERIME BARTOLOMEJSKA NOĆ Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Проспер Мериме (франц. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) је био француски књижевник. Биографија Мериме потиче из имућне грађанске породице која је неговала књижевно-филозофске, највише волтеровске, и уметничке традиције. Отац му је био сликар, а и сам је имао сликарског дара. Од ране младости посећивао је књижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац историје, архитектуре и археологије, постао је 1834. инспектор у Управи историјских споменика. Године 1844. постао је члан Француске академије. Интересовао се за руски језик и литературу, преводио дела руских писаца, а био је и пријатељ са Тургењевим. Поред књижевних писао је и научне радове из области којима се бавио. Постао је сенатор (1854), а касније и секретар Сената (1860). Проблем класификовања Мериме, романтичар по времену у којем је живео и по неким елементима свог стваралаштва, био је у исто време и класициста и реалиста. Романтичар Мериме је једним својим делом човек свог времена и окружења. Он најбоља своја књижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цветања покрета романтизма у Француској. Романтично је код Меримеа интересовање за друге народе, за непознате, егзотичне земље, тамошње обичаје и, уопште, за фолклор. Њега занима све што је необично, чудно, и фантастично, укључујући натприродно и стравично. Као добар познавалац историје, интересујући се за прошлост он је транспонује у књижевност. Заједно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у људима тражи снажна осећања, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енергију, бунтовнички дух и са уживањем се препушта посматрању изузетних личности. Занимљиво му је само оно што одудара од свакодневног, учмалог грађанског живота. Класициста Када је реч о фактури дела, о начину на који приступа предмету уметничке обраде и његовом третирању, Мериме је настављач класицистичких традиција у француској књижевности. Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузбијању расплињавања, сталној контроли сопствених осећања и тока мисли, брижљивом одабирању материје и задржавању само онога што је битно и неопходно. Његов израз је концизан, набијен смислом, композиција и нарација су јасне и логичне. Као велики класичари и он задржава осећај мере и реда и има такт једног васпитаног човека који влада собом. Са класицизмом га повезује и тежња да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите људске страсти. По свим овим особинама Мериме је наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корнеј, Молијер и Расин. Реалиста Поред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме је, заједно са Стендалом, зачетник нових тенденција у књижевности и претходник француских реалиста. С ретким смислом за стварност и њено сликање Мериме све чини да до те стварности дође. Он је радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцније реалисти и натуралисти он прикупља документацију на основу које ће касније стварати књижевно дело. При томе, издваја оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, оживљавајући и осветљјавајући на тај начин личности и догађаје. Меримеов однос према стварности је однос незаинтересованог сведока, верног сликара, који не измишља и не коментарише. На тај начин он се ни мисаоно, ни афективно не везује за стварност приказану у делу. Мериме прича шта је видео, а не и шта је доживео; он се налази поред догађаја, а не у њима. Одбацивањем лаке и наивне филозофије, као и писања дела са тезом, појаве популарне у то време, Мериме такође показује реалистичке и антиромантичарске тежње. Као психолог, не упушта се у несигурна истраживања нејасних и далеких предела људске душе. На тај начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулација. Мериме је често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и маштање, али је понекад и знак супериорног пишчевог дистанцирања од сопственог дела. Књижевни рад Позориште Кларе Газул Мериме је свој дуг романтизму платио у свом првом значајнијем књижевном остварењу. Задовољавајући своју склоност ка мистификовању, он 1825. објављује збирку комада Позориште Кларе Газул (франц. Le Theatre de Clara Gazul). Касније ће објавити и друго и треће допуњено издање. Публици своје дело представља као француски превод остварења тобожње шпанске глумице. За стварање њеног имена Мериме се послужио француском верзијом српске речи гусла (франц. La Guzla). Мешајући трагично и комично и занемарујући класичарско правило о три јединства (места, времена и радње), Мериме две године пре Виктора Игоа илуструје идеје које ће највећи француски романтичар изнети у чувеном предговору Кромвелу. У првом издању издваја се историјска „комедија у три дана“ Шпанци у Данској. Друго издање (1830) Мериме увећава са два комада. Најзанимљивија је духовита антиклерикална комедија Каруце светог миропомазања (франц. Le Carosse du Saint-Sacrement), чија се радња дешава у главном граду Перуа, Лими. Трећем издању (1842) Мериме је додао, поред још једног, историјски комад Жакерија (франц. La Jacquerie). Једино је за комад Жакерија предмет узет из француске средњовековне историје. Сви остали комади се дешавају у Шпанији или у Латинској Америци, што збирци даје већу или мању егзотичну нијансу. То ово дело (поред страсти, драматичних ситуација које из њих проистичу и историјских евокација) припаја романтичарском позоришном фонду. Гусле И даље стварајући у духу романтичарског покрета, Мериме 1827. објављује своју чувену мистификацију Гусле, или избор илирских песама скупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини (франц. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Да би оставио утисак аутентичности и научне егзактности, Мериме је дело снабдео предговором и великим бројем коментара. Збирка садржи 35 песама, од којих само 2 нису творевина самог писца. То су песме: Хасанагиница, чији је превод радио према Фортисовом, и Милош Кобилић, Андрије Качића-Миошића, коју је Меримеу дао Антун Соркочевић, и сам верујући да је реч о народној песми. Приликом стварања остале 33 песме Мериме се служио многобројним изворима, као што су антички, стари кинески, Данте, Дон Калме, Фортис, Шарл Нодје. Он је овом збирком још једном потврдио своје интересовање за далеке, мало познате и слабо развијене народе и њихове умотворине, као и романтичарску склоност ка фантастичном и стравичном (појава вампиризма заузима значајно место у Гуслама). Дело је изазвало одушевљење код савременика и јако веровање у његову аутентичност. Занимљиво је да је чак и познати руски књижевник Пушкин подлегао овом општем мишљењу. Када је постало јасно да су у питању мистификације и обраде, а не изворне народне песме, јавило се и питање Меримеове намере коју је имао издајући ово дело. Стављајући на страну друге његове намере, јасно је да није хтео да се наруга народном стваралаштву. Сам се више пута похвално изразио о њему, укључујући ту и српске народне умотворине, што је било опште уверење романтичарски настројених ствараоца. Хроника о владавини Карла IX Задовољавајући своју тежњу ка транспоновању историјског материјала у литературу, 1829. године Проспер Мериме издаје Хронику о владавини Карла IX (франц. Chronique du regne de Charles IX). То је дело о љубави и убиству у коме се прича повест о два брата, калвинисте и католика. Брат калвинист, у љубавном заносу постаје спреман да промени веру, али после крваве Вартоломејске ноћи постаје убица сопственог брата. Новеле Поред мистификација, драма и историјских романа, Мериме је писао и новеле. Почео је да их објављује 1829. у часопису Париска ревија. У њима је до пуног изражаја дошао његов смисао за једноставност, за брзо и сигурно вођење радње до кулминације, за концизност и лапидарност у изразу. Зато, пре свега, у историји француске књижевности Проспер Мериме заузима истакнуто место као један од њених најбољих новелиста. Рана фаза Заузеће шанца (франц. L`Enlevement de la Redoute). Објављена је 1829. и прича о једној епизоди из француско-пруског рата. Она сведочи о Меримеовој новелистичкој виртуозности, његовој моћи да кроз догађаје, без коментара, поготову без икаквог осећајног ангажовања, импресивно дочара слику хероизма ратника и трагичних збивања. Већ у овој новели Мериме напушта романтичарски миље, остајући доследан класицистичком односу према форми и наговештавајући реализам. Матео Фалконе (франц. Mateo Falcone). Објављена је такође 1829. и спада међу његова најбоља остварења у овом роду. У овој повести о издаји и части, у којој отац убија сопственог сина да би спрао љагу са породичног имена, Мериме је достигао врхунац драмског интензитета. Тај интензитет је заснован највећим делом на контрасту између узбудљивости и трагичности догађаја и концизности и умерености излагања. Етрурска ваза (франц. Le Vase etrusque). И овде је реч о љубави и крви, али не плаховитој и необузданој него префињеној и дискретној. Главна личност ове приче је Сен-Клер, у чији је портрет писац уградио и неке аутобиографске црте. Средишња фаза Душе из чистилишта (франц. Les Ames du Purgatoire). Новела је објављена 1834. и са њом Мериме започиње да проширује оквир својих прича. То је у ствари његова верзија Дон Жуана, у којој га много више занимају сликовито и драматично него проблем греха и искупљења, а приметни су и елементи фантастике и страве. Илска Венера (франц. La Venus d`Ille). Објављена је 1837. У њој фантастично и стравично прерастају у натприродно. Реалистички декор једног места у Пиринејима, са описима свадбене свечаности, постаје поприште правог чуда: син месног археолога-аматера постаје на дан венчања жртва љубоморне бронзане Венере коју је његов отац откопао. Зрела фаза (Коломба и Кармен) Две најбоље и најпознатије Меримеове новеле су Коломба (1840) и Кармен (1845). Поред заједничке велике уметничке вредности, ове две новеле имају доста додирних црта. Обе су обимом дуже, као краћи романи. Тема и једне и друге су љубав, част и крв, а главне личности су жене. Као непосредан подстицај за њихов настанак Меримеу су послужила његова путовања по Медитерану (Корзика, Шпанија и др.) и пажљиво посматрање предела у којима подједнако учествују уметник и научник. По тематици и ликовима Коломба и Кармен су романтичарске новеле, али по обради обе су реалистичке. Чак и када говори о младој Коломби, која подсећа на античку Електру у осветничком заносу или када нам дочарава лик несталне и заводљиве Кармен и трагичну љубав Дон Хосеа, Мериме је неутрални посматрач, увек на дистанци. Поред реалистичких тенденција, у делу се препознају и класицистички поступци, као што су шаблонско увођење у радњу, упознавање са протагонистима радње и припремање кулминације. Позна фаза У једној од последњих написаних новела Мериме се опет враћа романтичарској склоности ка необичном и стравичном. То је новела Локис (1869). У њој се прича о литванском грофу, човеку-медведу, који на дан венчања, вођен неодољивим нагоном, наноси смртни ујед својој жени. Све то помало подсећа на илирског вампира из тада већ давно написаних Гусала.

PROSPER MERIME KARMEN Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Minerva Edicija Velike ljubavi Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad Pozorište Klare Gazul Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen) Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.

Vladimir Ćorović Ilustrovana istorija Srba 1-6 komplet Politika-Narodna knjiga 2005 god.,tvrd povez,format 25×17 cm,ukupno 1099 strana,ilustrovano. sve knjige lepo očuvane. # Nevesta mora – Elizabet Gilbert Ni dana bez tebe – Džesika Brokmoul Kad se nemoguće desi – Džudi Blum Poslednje zbogom – Džejn Šemilt Stazom greha – Džil Aleksander Esbaum Zeleni smuti za savršen početak dana! – Dž. Dž. Smit Kad svi zaborave – Dženifer Diboa Dame biraju – Trejsi Ševalije Doba suše – Gabriela Babnik Istina u nama – Saša Arango Jedina na svetu – Rouan Kolman Melodija moje duše – Rajan Vinfild Na kraju duge – Kristina Bejker Klajn Noć karnevala – Hana Filding Od suza biseri – Darsi Čan Stvorena za ljubav – Saira Šah U tvojim snovima – Morgan Makarti Zaustavimo nasilje! – Endru Metjuz Zauvek s tobom – Dani Atkins Cvet strasti – Margo Bervin Daleka zvezda – Ana Velozo Istina o ljubavi – Debora Makinli Kurtizanin ljubavnik – Gabrijela Kim Ljubav nađe put – Nik i Kanae Vujičić Ljubavi, pronađi me – Grejem Simson Moje zlato spava – Lijan Morijarti Na vrhovima prstiju – Deana Kameron Nezaustavljiv – Nik Vujičić Prevari me ako smeš – Tes Simons Stihovi u pesku – Sara Šeridan Stranac u noći – Veronika Henri Sunce u njenoj kosi – Džumpa Lahiri Sve boje duge – Ivet Manesis Korporon Živeti slobodno II izdanje – Nik Vujičić Oproštaj za kraljicu – En O’Brajen Plamen dodira – Elena Šapiro Prilika za ples – Deana Kameron Seks i grad – Kendas Bušnel Trenutak sreće – Metju Kvik Devojka koju si voleo – A. R. Tori Dragulj moje krune – Nora Roberts Govor tela u ljubavi – Barbara i Alan Piz Kruna – Rufi Torp Kuća nemogućih ljubavi – Kristina Lopez Bario Noći u Veneciji – Roberta Rič Sakrij me od zaborava – Tarin Fišer Slatki ukus suza – Hafisa Hadži Tajanstvena zadovoljstva – Kejt Vilijams Zarobljeni snovi – Marina Nemat Strast u smrti – Dž. D. Rob(Nora Roberts) Duhovi prošlosti – Džodi Piko Iskra u tami – Rupert Tomson Stanica Jedanaest – Emili Sent Džon Mandel Leto u Italiji – Dejvid Makfarlan Samo ovu noć – Amanda Kvik Sve što sam želela – Lori Nelson Spilman U okovima nevere – Tes Simons Čekajući Dogoa – Mark B. Mils Mlađa – Pamela Redmond Satran Molitva za kraljicu – En O’Brajen Princ na belom konju – Džud Devero Sva lica izdaje – Harold Robins Crveni sultan – Reha Čamuroglu Led u plamenu – Nora Roberts Calendar girl Januar/Februar – Odri Karlan Calendar girl Jul/Avgust – Odri Karlan Calendar girl Maj/Jun – Odri Karlan Calendar girl Mart/April – Odri Karlan Calendar girl Novembar/Decembar – Odri Karlan Calendar girl Septembar/Oktobar – Odri Karlan Puštam te – Kler Makintoš Divljina – Šeril Strejd Do krajnjih granica – Nina Sadovski Hodnici vremena – Fredrik T. Olson Neka druga žena – Tamar Koen Nevine laži – Lijan Morijarti Ovde dolaze sanjari – Imbolo Mbue Princeza Sultana: Čuvaj moju tajnu – Džin Sason Sada ili nikada – Rebeka Dan Šalu na stranu – Nik Hornbi Trebalo je da znaš – Džin Hanf Korelic Ukradena sreća – Miranda Beverli-Vitmor Ukradena svetlost – Karen Onodžajfi Ukus osvete – Jusi Adler-Olsen Zvezda padalica – Stefani Kliford Čudesna potraga – Bruk Dejvis Dijeta 8 nedelja – Majkl Mozli Drska čednost – Nora Roberts Hiljadu i jedna noć – Hanan el Šejh Indijski začin na francuski način – Ričard Č. Morais Noćna ptica – Adam Bruks Ples u tami – Stejnar Bragji Pravila života – Kler Bidvel Smit Preljubnica mekog srca – Elajza Kenedi Skriveni uzdasi – Džasinda Vajlder U srcu obmane – Harold Robins Voli me – Dž. Kener Čuvari biblioteke – Glen Kuper Gorki mesec – Kolin Falkoner Možda nebo zna – Gijom Muso Ogledalo duše – Amanda Kvik Sjaj zvezda – Sidni Šeldon Slatka uteha – Asli E. Perker Uzmi me – Dž. Kener Sačuvaj ljubav – Ema Čejs Ne traži me – Ema Čejs Kao nijedna druga – Ema Čejs Knjiga o nama – Lisa Kari Sa tobom je sve moguće – Tom Mičel San – Mark Trevidic Carigradska proročica – Majkl Dejvid Lukas Skini mi zvezde – Karin Lamber Anđeo tame – Sidni Šeldon Careva balerina – Adrijen Šarp Devojka od papira – Gijom Muso Đavo nosi Pradu – Lorin Vajsberger Harun i More priča – Salman Ruždi Knjiga mrtvih duša – Glen Kuper I am Love – Žana Poliakov Kad otkuca ponoć – Eloiza Džejms Kao da smo jedno – Džasinda Vajlder Kćeri princeze Sultane (V) – Džin Sason Molitva moje majke – Nafisa Hadži Krvna veza – Sidni Šeldon Luda ljubav – Aleksandra Poter Moć podsvesti – nova tajna – Džozef Marfi Ništa nije večno – Sidni Šeldon Neverni princ – Nora Roberts Pakleni planovi – Sidni Šeldon Oslobodi me – Dž. Kener Ponoćne uspomene – Sidni Šeldon Sunce iza bedema – Džin Sason Sveti gresi – Nora Roberts Zato što te volim – Gijom Muso Vođa bez titule – Robin Šarma Lovemarks – Žana Poliakov Orijentalista – Tom Rajs Soulfood – Žana Poliakov Vetrenjače bogova – Sidni Šeldon Moj pas – Tanja Lučić Alhemija duše – Barbara de Anđelis Princeza Sultana: Neisplakane suze – Džin Sason Arzenšek, Vladimir, Struktura i pokret, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1984. 2. Badiju, Alen, Pregled metapolitike, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2008. (Biblioteka Fronesis) 3. Bakić- Hayden, Milica,Varijacije na temu “Balkan”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2006. (Biblioteka Fronesis) 4. Birešev, Ana, Orionov vodič: otkrivanje dominacije u sociologiji Pjera Burdijea, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 5. Birešev Ana, Drezgic Rada, Prodanovic Srdjan (prir.) Corruption and social development, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Conferentia) 6. Birešev Ana, Pudar Gazela, Bošković Dušan (prir.) Priroda, etika, politika: ekološke (pre)okupacije i (pre)orijentacije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju , 2012. (Biblioteka Disput) 7. Blagojević Mirko, Jablanov Maksimović Jelena, Bajović Tijana (prir.) (Post)sekularni obrt: religijske, moralne i društveno-političke vrednosti studenata u Srbiji, Institut za filozofiju društvenu teoriju, Konrad Adenauer Stiftung, 2013. (Biblioteka Disput) 8. Blagojević Mirko, Todorović Dragan (eds.) Orthodoxy from an empirical perspective, Yugoslav Society for the Scientific Study of Religion, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 9. Blagojević, Mirko, Religija i crkva u transformacijama društva sociološko-istorijska analiza religijske situacije u srpskocrnogorskom i ruskom (post)komunističkom društvu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2005. (Biblioteka Fronesis) 10. Bojanić Petar, Sibertin-Blanc Guillaume (eds.) De la terreur a l`extreme-violence, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. 11. Bojanić Petar, Babić Jovan, Pudar Gazela (eds.) Europe in the emerging world order: searching for a new paradigm, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. (Biblioteka Conferentia) 12. Bojanić, Petar, Granica, znanje, žrtvovanje, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2009. (Biblioteka Fronesis) 13. Bojanić, Petar (prir.) Politike tajne: tajna, tajna služba, služba državne bezbednosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Narodna biblioteka Srbije, 2007. 14. Bojanić, Petar, Nasilje, figure suverenosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Bojanić Sanja, Ćeriman Jelena, Pavić Zentner Verica (prir.) Rod i obrazovanje, Institut za filozofiju i društvenu teoriju 2014. 17. Bošković, Dušan, Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944.do 1972. godine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2003. (Biblioteka Fronesis) 1 18. Čavoški, Kosta, Ustav kao jemstvo slobode: ogledi o ustavu i ustavnosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 1995. (Biblioteka Fronesis) 19. Cvetković, Vladimir (prir.) (Re)konstrukcija institucija: godinu dana tranzicije u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2002. (Biblioteka Disput) 20. Đerić, Gordana, Pr(a)vo lice množine: kolektivno samopoimanje i predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2005. (Biblioteka Fronesis) 21. Đerić, Gordana, Prošlost u sadašnjosti: prilozi prenosu sećanja kroz vreme, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 22. Đerić,Gordana, Intima javnosti: okviri predstavljanja, narativni obrasci, strategije i stereotipi konstruisanja Drugosti u upečatljivim događajima tokom razgradnje bivše Jugoslavije: štampa, TV, film, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2008. 23. Dobrijević Aleksandar, Mladenović Ivan, (prir.) Razlozi i noramativnost, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Pasaž) 24. Dobrijević, Aleksandar, Ka adekvatnoj moralnoj teoriji: normativna etika Ričarda M. Hera, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2006. (Biblioteka Fronesis) 25. Drezgić Rada, Duhaček Daša,Vasiljević Jelena (prir.) Ekofeminizam: nova politička odgovornost, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Disput) 26. Drezgić Rada, Radinković Željko, Krstić Predrag (prir.) Horizont bioetike: moral u doba tehničke reprodukcije života, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Disput) 27. Drezgić, Rada, “Bela kuga” među “Srbima”: o naciji, rodu i rađanju na prelazu vekova, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2010. (Biblioteka Fronesis) 28. Đurić, Jelena, Antropološka teorija i društvena praksa : na tragu istraživačkog iskustva Zagorke Golubović, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Zasluga) Fronesis) 31. Gligorov, Vladimir, Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1984. (Biblioteka Disput) 33. Hirsch Alfred, Bojanić Petar, Radinković Željko (prir.) Vertrauen und Transparenz – für ein neues Europa, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Conferentia) 34. Imširović, Jelka, Od staljinizma da samoupravnog nacionalizma, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1991. 35. Jakšić, Božidar, Umetnost preživljavanja: gde i kako žive Romi u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2005. (Biblioteka Disput) 2 36. Jarić, Isidora (prir.) Bolonjska reforma visokog školstva u Srbiji: problemi, dileme, očekivanja i strahovi nastavnog osoblja na beogradskom univerzitetu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 37. Jeremić-Molnar, Dragana, Nestajanje uzvišenog i ovladavanje avangardnog u muzici moderne epohe. Knj. 1, Muzički uzvišeno u delima Betovena i Šenberga, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 38. Jeremić-Molnar, Dragana, Nestajanje uzvišenog i ovladavanje avangardnog u muzici moderne epohe. Knj. 2, Muzički avangardizam u Šenbergovoj dodekafonskoj poetici i Adornovoj kritičkoj estetici, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 39. Jocković, Miroslav, Veštačka inteligencija, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1994. 40. Jovanov, Rastko, Hegelovo pravo naroda: istoričnost i granice prava, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Fronesis) 41. Jovanović, Đokica, Sunovrat u zajednicu: politička stvarnost jugoslovenskog društva i stil života, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, 1995. 42. Koštunica, Vojislav, Ugrožena sloboda: političke i pravne rasprave, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2002. (Biblioteka Fronesis) 43. Krstić, Predrag, O čemu govorimo kad govorimo o…psovanju, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka o čemu govorimo kad govorimo o…) 44. Krstić, Predrag, Kud plovi ovaj brod: teorijske staze Enterprajza, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 45. Krstić, Predrag, Filozofska životinja: zoografski nagovor na filozofiju, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2008. 46. Krstić, Predrag, Postapokaliptika: ničemu više filozofija, kao i dosad, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2009. (Biblioteka Fronesis) 47. Krstić, Predrag, Subjekt protiv subjektivnosti: Adorno i filozofija subjekta, , Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2007. (Biblioteka Fronesis) 48. Lay Vladimir (prir.), Društveni pokreti i politički sistem u Poljskoj: (1956-1981), Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1985. 49. Milidrag, Predrag, “Poput slika stvari”: temelji Dekartove metafizičke teorije ideja, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 50. Milidrag, Predrag, Samosvest i moć: Dekartov Bog kao causa sui, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Okean, 2006. 51. Milisavljević Vladimir, Blanc Guillaume Sibertin (eds.) Deleuze et la violance, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, EuroPhilosophie, 2012. 52. Milisavljević Vladimir, Mladenović Ivan (prir.) Tomas Hobs – utemeljenje moderne filozofije politike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2012. (Biblioteka Fronesis) 53. Miščević, Nenad, Sva lica filozofije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Zasluga) 54. Mladenović, Ivan, Institucionalna realnost i Pravda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 3 55. Mladenović, Ivan, Racionalni izbor i demokratija, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2012. (Biblioteka Fronesis) 56. Molnar, Aleksandar, Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?: O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 2000-2007., Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2008. 57. Molnar, Aleksandar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi: 5, Rat Od kulta Votana do holokausta, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2006. 58. Molnar, Aleksandar, Rasprava o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji. Knj. 1, Igra svetlosti u razumu 18. veka, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 59. Molnar, Aleksandar, Rasprava o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji. Knj. 2, Aporije prosvećenog apsolutizma Fridriha II, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 60. Naumović, Slobodan, Upotreba tradicije u političkom i javnom životu Srbije na kraju dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 61. Nemanjić Miloš, Spasić Ivana (prir.) Nasleđe Pjera Burdijea: pouke i nadahnuća, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2006. (Biblioteka Disput) 62. Obrenović, Zoran, Srbija i novi poredak, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, (Beograd, Niš), 1992. 63. Oklobdžija, Mirjana, Revolucija između slobode i diktature, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1986. 64. Petrović-Trifunović Tamara, Bojanić Sanja, Pudar Draško Gazela (eds.) Mind the Gap(s): family, socialization and gender, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. 65. Radinković, Željko, Narativna modifikacija Hajdegerove fenomenologija, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Fronesis) 66. Radojičić, Mirjana (prir.) Svetozar Stojanović: ličnost i delo, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2015. (Biblioteka Zasluga) 67. Rakić Vojin, Bojanić Petar, Prodanović Srđan (eds.) New perspectives on bioethics, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Conferentia) 68. Rakić Vojin, Bojanić Petar, Prodanović Srđan (eds.) The state and state building: theory and practice, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Conferentia) 69. Rakić Vojin, Drezgić Rada, Mladenović Ivan (prir.) Bioetika, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. 70. Savić, Mile (prir.) Integracija i tradicija: Integration and tradition, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, teoriju, “Filip Višnjić”, 1996. (Biblioteka Fronesis) 72. Sládeček, Michal, Pravila i kontekst upotrebe: teme i tumačenja Vitgenštajnove filozofije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 73. Sládeček, Michal, Politička zajednica: koncepcija političke zajednice u liberalno-komunitarnom sporu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić , 2008. (Biblioteka Fronesis) 4 74. Social and Cultural Capital in Western Balkan Societies, Centre for Empirical Cultural Studies of South-East Europe, Institute for Philosophy and Social Theory, 2012. 75. Spasić Ivana, Subotić Milan (prir.) Revolucija i poredak: o dinamici promena u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2001. (Biblioteka Disput) 76. Spasić Ivana, Subotić Milan (eds.) Revolution and order: Serbia after october 2000, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2001. (Biblioteka Disput) 77. Spasić, Ivana, Značenja susreta: Goffmanova sociologija interakcije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 1996. (Biblioteka Fronesis) 78. Stojanović, Svetozar, Od marksizma do etatizma sa ljudskim licem, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1988. 79. Stojanović, Svetozar, Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995. (Biblioteka Fronesis) 80. Stupar, Milorad, Filozofija politike: antičko i moderno shvatanje političke zajednice, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 81. Subotić, Milan, Na drugi pogled, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2007. (Biblioteka Fronesis) 82. Subotić, Milan, Sricanje slobode, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, (Beograd, Niš), 1992. 83. Tadić, Ljubomir, Retorika: uvod u veštinu besedništva “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995 Čovek koji je gledao žene – Mikael Jort & Hans Rosenfelt Bornova dominacija – Robert Ladlam Alibi – Lisa Lac Čovek koji nije bio tamo – Mikael Jort & Hans Rosenfelt Baklja u noći – Saba Tahir Devojka iz Bruklina – Gijom Muso Bio jednom jedan dečak – Kit Stjuart Central park – Gijom Muso Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije – Karen Li Strit Dok smo bili živi – Rut Ver Ko je Alisa? – T. R. Ričmond Kraljevska prevara – Stiv Beri Džefersonov ključ – Stiv Beri Kad kažemo zbogom – Dženi Eškroft Miris ljubavi – Kolin Falkoner Na crvenom tepihu – Rouzi Nikson Kratak rez – Sandra Braun Maska za Dimitriosa – Erik Ambler Narukvica uspomena – Vajola Šipman Paklena odaja – Stiv Beri Noć mi te uzima – Donato Karizi Poslednji dani noći – Grejam Mur Obećaj mi zauvek – Džasinda Vajlder Pod budnim okom – Bari Ajzler U drugom životu – Stiven Votson Šta donosi sutra – Sidni Šeldon i Tili Bagšo U zalivu ruža – Debi Makomber Vrt nade – Hulija Navaro Zabludeli sin – Danijela Stil Svet koji je trebalo da imamo – Ejlan Mastaj Zbogom, prošlosti – Debi Makomber Ako sutra ne postoji – Gijom Muso Mavrov poslednji uzdah – Salman Ruždi U opasnim godinama – Keli Kiloren Bensajmon Zaustavi vreme za nas – Keti Kan Dečak od stakla – Donato Karizi Devojka koja je pobedila ISIS – Farida Abas i Andrea Hofman Draguljareva kći – Refik Halid Karaj Epitaf za špijuna – Erik Ambler Haremske suze – Roberta Rič Iluzionista – Alis La Plant Nebo pada – Sidni Šeldon Očajne vojvotkinje – Eloiza Džejms Oluja strasti – Amanda Kvik Pesak vremena – Sidni Šeldon Poljubac iz Pariza – Aleksandra Poter Posle tebe – Džodžo Mojes Pripadaš meni – Džasinda Vajlder Sutra i zauvek – Nora Roberts Sutra je novi dan – Sidni Šeldon i Tili Bagšo U pravom trenutku – Lusi Robinson Ema – Džejn Ostin Ne oklevaj ni tren – Džodžo Mojes Orkanski visovi – Emili Bronte Spoznajte svoju sudbinu – Robin Šarma Treća alternativa – Stiven Kavi U jednom trenu – Gijom Muso Vladar iz senke – Donato Karizi Zamka za snove – Stiven King Kristalni vrtovi – Amanda Kvik Smrt bez imena – Santjago Nazarijan Pod tuđim uticajem – Džejn Ostin Biblioteka mrtvih – Glen Kuper Dragulj Indije – Talasa Ali Druga strana ponoći – Sidni Šeldon Gnev Anđela – Sidni Šeldon Gordost i predrasuda – Džejn Ostin Gospodar igre – Sidni Šeldon Kako bih bez tebe – Gijom Muso Kći pustinje – Talasa Ali Lovac na duše – Donato Karizi Ostani kraj mene – Gijom Muso Posle tame – Sidni Šeldon Potraga – Nora Roberts Prosjak pred vratima – Talasa Ali Razum i osećajnost – Džejn Ostin Samo budi ovde – Gijom Muso Šaptač – Donato Karizi Sedam godina kasnije – Gijom Muso Vrati mi se – Gijom Muso Zavet ljubavi – Amanda Kvik Zov anđela – Gijom Muso Dvanaesti uvid – Džejms Redfild Jedanaesti uvid – Džejms Redfild Mostovi okruga Medison – Robert Džejms Voler Pričaj mi o ljubavi TP – Eliza Valmorbida Staljinova ljubavnica – Marek Halter Dok nisam srela tebe – Džodžo Mojes Korisnici, teme istraivanja i korieni fondovi 19992003, knj. 3, priredio Dimitrije Spasojevi, Beograd, 2008. , , 1945, , 2008. , , , 2010.Tito misao, re i delo, autor ivojin B. Spasi, Beograd, 1980. Ustavni razvoj socijalistike Jugoslavije, autor Gojko Malovi, Beograd, 1981. Jugoslavija 1941, autor ivojin B. Spasi, Beograd, 1981. Trideset pet godina Narodne Republike Maarske, Beograd, 1981.Jugoslavija 19421943, autori Gojko Malovi, Boidar Bojovi, Beograd, 1983. Zhou Enlai , 35- , , 1984. Ujedinjenje jugoslovenskih naroda od ideje do stvaranja drave 1918, autori Boidar Bojovi, Gojko Malovi, Beograd, 1988. , , , 1995. 33, 19181992, , , , 2008. 19182006, , , 2010.Bilten, br. 1, Beograd, 1980.Bilten, br. 2, Beograd, 1981.Bilten, br. 34, Beograd, 1982.Bilten, br. 56, Beograd, 1983.Bilten, br. 7, Beograd, 1985.Bilten, br. 89, Beograd, 1986., . 1, , 2000. , . 2, , 2001. , . 3, , 2002., . 12, , 2003., . 1, , 2004., . 2, , 2004., . 12, , 2005., . 12, , 2006., . 12, , 2007., . 12, , 2008., . 12, , 2009.Tito Churcill, strogo tajno, priredio Duan Biber, BeogradZagreb, 1981. Ljubia Kora, Organizacija federacije u socijalistikoj Jugoslaviji 19431978, Beograd Zagreb, 1981. Jugoslavenske vlade u izbjeglitvu 19411943, dokumenti, priredio Bogdan Krizman, Beograd Zagreb, 1981. Jugoslovenske vlade u izbeglitvu 19431945, dokumenti, priredio Branko Petranovi, Beograd Zagreb, 1981. Kosanovi N. Sava, Jugoslavija je bila osuena na smrt, Zagreb Beograd, 1984. Jugoslavija i Ujedinjeni narodi 19411945, priredili Slobodan Neovi, Branko Petranovi, Beograd, 1985. Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, godinji izvetaji Britanskog poslanstva u Beogradu 19211941, knj. 13, priredio ivko Avramovski, BeogradZagreb, 19861996. 1917. , , , , , 1991. 19301941, , , , 1991.uti, Nikola, Kraljevina Jugoslavija i Vatikan odnos jugoslovenske drave i Rimske crkve 19181935, Beograd, 1994. Privredna politika Vlade FNRJ, zapisnici Privrednog saveta Vlade FNRJ 19441953, knj. 14, priredili Miodrag Zeevi, Bogdan Leki, Beograd, 1995. Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ (11. jun 1945 7. jul 1948), priredio Branko Petranovi, Beograd, 1995. Dokumenti centralnih organa KPJ, NOR i revolucija (19411945), priredio Branko Vukovi, knj. 2223, Beograd, 1996. , , , , , 1996. Dokumenti istorije Jugoslavije, Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa iz Drugog svetskog rata, knj. 14, priredili Miodrag Zeevi, Jovan P. Popovi, Beograd, 19962000. , , , . 112, , sednice Izvrnog komiteta CK SKJ odrane 1416. marta 1962. godine, priredio Miodrag Zeevi, Beograd, 1998. , . 12, , , , 19981999. etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, stenografske beleke, priredio Jovan P. Popovi, Beograd, 1999. 19291931, , , , , 2002. , , I (19302003), , 2003. 19411945, , , , 2004. Velike sile i male drave u hladnom ratu 19451955, sluaj Jugoslavije, zbornik radova, urednik Ljubodrag Dimi, Beograd, 2005. , ( ) 1930. , . 1, , , , 2005. 1931. , . 2, , , , 2007. , , , , 2007. 1932. , . 3, , , 2008. 1933. , . 4, , , , 2009. 19451952, , . 12, , . , , , 2009.Arhiv Jugoslavije vodi za korisnike arhivske grae, Beograd, 1985. Leki, Bogdan, Arhivski izvori za istoriju socijalistike Jugoslavije 19431953, Beograd, 1987.Zatita arhivske grae Federacije, priredio Bogdan Leki, Beograd, 1988. Kancelarijsko poslovanje saveznih organa i organizacija, materijali sa savetovanja i propisi, priredili Bogdan Leki, Olga Giler, Beograd, 1990. Sprovoenje Uredbe o posebnim merama zatite registraturskog materijala i arhivske grae Federacije, materijal sa savetovanja, priredio Momilo Anelkovi, Beograd, 1990. 19501995, , , 1995. Indeks sadraja informativnih sredstava sreenih i obraenih fondova i zbirki Arhiva Jugoslavije, knj. 12, Beograd, 1995.Milosavljevi, Mirjana, Bibliografija Arhiva Jugoslavije, Beograd, Beograd, 1996. , , , , , 1999. , , 19441948, , , 1999. Srndovi, Suzana, Katalog tampane grae u fondovima i zbirkama Arhiva Jugoslavije, knj. 1, Beograd, 1999. , , , , , , Caj na Zamaleku / NULL Miljkovic, Boris Geopoetika, Beograd 106786 Cajevi Marsa / Noci / NULL Pistalo, Vladimir Agora, Zrenjanin 101924* Camera obscura / NULL Milasinovic, Goran Stubovi kulture, Beograd 104518 Camil Sijaric kao pripovjedac / NULL Kovac, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103907 Canon of insolation and the ice-age problem / NULL Milankovic, Milutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103588 Car Uros / NULL Stevanovic, Miladin Knjiga Komerc, Beograd 107750 Cardak ni na nebu ni na zemlji / Dela Stanislava Vinavera, Knj. 3 Vinaver, Stanislav Sluzbeni glasnik, Beograd 106041 Carigrad / Price sa Bosfora Radic, RadivojEvoluta, Beograd 104397 Carigradski drum / NULL Ilic, Nenad Plato, Beograd 102950* Carigradski patrijarsi i carevi makedonske dinastije / NULL Stankovic, Vlada Vizantoloski institut, Beograd 105711 Carobna suma / NULL Copic, Branko Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 104986 Carobnjak. Zivot i vreme Nikole Tesle / Biografija jednog genija Sajfer, Mark Dz. Stylos, Novi Sad 108941 Carolija / NULL Bazdulj, Muharem Bulevar, Novi Sad 103329 Carski mauzoleji i konsekrativni spomenici u Felix Romuliani / Imperial Mausolea and Consecration Memorials in F. Romuliana Srejovic, Dragoslav Vasic, Cedomir Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 101885 Carski rez / i druge price Pavic, Milorad Dereta, Beograd 100378 Carstvo bozje na zemlji / NULL Milosevic, Nikola Filip Visnjic, Beograd 107416 Carstvo granicnog / NULL Milnovic, Vasilije Sluzbeni glasnik, Beograd 107632 Cas anatomije / NULL Kis, Danilo Arhipelag, Beograd 103727 Cas anatomije / Sabrana dela I-XV Kis, Danilo Prosveta, Beograd 100563* Cas Lobotomije / NULL Jovanov, Svetislav Clio, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106869 Cas opisa casopisa IV / Srpska saljiva periodika Rosulj, Zarko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 107942 Cas opisa casopisa VI / Zanrovi u srpskoj saljivoj periodoco Rosulj, Zarko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 103584 Casablanca / Prolecna ljubavna prica Bjelica, IsidoraKnjiga Komerc, Beograd 104999 Casna dokolica / Trifunovic, Stylos, Novi Sad Izabrane pesme Dusko Zubac, Pero 107437 Casopis javnost – 1980 / NULL Cosic Vukic, Ana Sluzbeni glasnik, Beograd 106872 Casopis Nova Evropa: 1920-1941 / Istorijat srpske knjizevne periodike Matovic, Vesna Nedic, Marko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108959 Casopis ruski arhiv (1928-1937) i kultura ruske emigracije / u Kraljevini SHS Barac, Stanislava Matovic, Vesna Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 107323 Casovi radosti / NULL Matijevic, Vladan Agora, Zrenjanin 107913 Ceger pun ljubavi / NULL Maticki, Miodrag Cigoja, Beograd 107649 Cekajuci kapitalizam / Nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji Lazic, Mladen Sluzbeni glasnik, Beograd 104710 Cekajuci Spasovdan / NULL Crkvenjakov, Aleksandar Zarko Albulj, Beograd 104831 Cekic tautologije: / pregled novih vrsta tehnicke inteligencije u poeziji SFRJ Bozovic, Gojko Despotov, Vojislav Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 104910 Cele kula i Cegar / NULL Petrovic, Vesna Subotic, Vojislav Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108178 Celokupna dela Desanke Maksimovic 1-10 / NULL Maksimovic, Desanka Sluzbeni glasnik, Beograd 101383* Celokupna dela Svetozara Markovica I- XVII / NULL Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105397 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 1-3, 9-10 / NULL Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104018 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 11 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104019 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 12 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104020 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 13 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104021 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 14 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 104022 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 15 / Evropski izvori o Svetozaru Markovicu Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104023 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 16 / Savremenici i saradnici o Svetozaru Markovicu Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104024 Celokupna dela Svetozara Markovica, Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Knj. 17 / Bibliografija Beograd 104013 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 4 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104014 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 5 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104015 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 6 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104016 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 7 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104017 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 8 / Srbija na Istoku (Novosadska faza) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105398 Celokupna dela Svetozata Markovica, Knj 17 / NULL Lukic, Radomir Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107862 Central Balkans between Greek and Celtic World / Kale – Krsevica 2001- 2011 Cvjeticanin, Tatjana Narodni muzej, Beograd 109099 Centri srpske kulture XVIII veka / Kijev – Budim – Venecija Fin, Monika Koprivsek, Kristina Akademska knjiga, Novi Sad 106771 Cerka / NULL Albahari, David Stubovi kulture, Beograd 103424 Cesko-srpske arhitektonske veze 1918- 1941 / NULL Damljanovic, T. Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 103498 Cesko-srpski recnik 1-2 / NULL Djukanovic, Vlado Kacnik, Emilija Mirkovic, Dragutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 109050 Cestoskok / Antologija bezobraznih narodnik prica Zlatkovic, Ivan Laguna, Beograd 105168 Cetiri intervjua: intervjui predsednika republike Srbije / i predsednika Demokratske stranke Borisa Tadica Filimonovic, Milica Nova Evropa, Beograd 100072* Cetiri male zene / NULL Jokic-Kaspar, Ljiljana Stubovi kulture, Beograd 106826 Cetiri price do kraja / NULL Zivkovic, Zoran Admiral Books, Beograd 107998 Cetiri slike srpske apokalipse / NULL Arandjelovic, Goran Laguna, Beograd 105766 Cetrdeset dve izabrane pesme / NULL Radovic, Borislav RAD, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 100456 Cetres cuda / NULL Jovetic, Rastko Narodna Knjiga, Beograd 108432 Cetrnaesti vojvoda i devet baba / NULL Antic, CedomirEvoluta, Beograd 107975 Cetvrtasto mesto / NULL Tesin, Srdjan V. Arhipelag, Beograd 107777 Ceznje / NULL Spiridonovic Savic, Jela Sluzbeni glasnik, Beograd 108390 Chellenges of the 21th Century and the Region / Zbornik Dimitrijevic, Dusko Ladjevac, Ivona Institut za medjunarodnu polit, Beograd 100815* Chilandar / NULL Petkovic, Sreten Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100055* Chilandar monastery / NULL Subotic, GojkoSrpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 100582 Cigansko groblje / NULL Pavlovic, Zivojin RAD, Beograd 107326 Cilibar, med, oskorusa / NULL Demic, Mirko Agora, Zrenjanin 106934 Cim prezivim ovaj roman / NULL Djurdjevic, Mirjana Agora, Zrenjanin 103363 Cink / NULL Albahari, David Stubovi kulture, Beograd 107808 Cirkus Drainac / Cirkus zivota u kome sam vratolimije izvodio Jesic, Nedeljko Sluzbeni glasnik, Beograd 103969 Cirkus Drainac / Sabrana dela, Tom 9 Drainac, Rade Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107566 Citadela / NULL Bjelogrlic, Aleksandar Agora, Zrenjanin 104490 Citajuci Vasu knjigu / NULL Jovanovic Djordjevic, Dejana Mali Nemo, Pancevo 109245 Citanja i pitanja / NULL Klajn, Ivan Dosije, Beograd 105410 Citanja neizvesnosti / Ogledi iz komparatistike Popov, Jovan Svetovi, Novi Sad 106804 Citanje Dostojevskog / Samoubistvo Kabic, Danilo Akademska knjiga, Novi Sad 107073 Citanje gradova / NULL Vuckovic, Radovan Sluzbeni glasnik, Beograd 107444 Citanje prorocanstva / Izreceno i proreceno Demic, Mirko Jovanovic, Bojan Sluzbeni glasnik, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106533 Citanje savremene proze / NULL Milasinovic, Svetlana Mali Nemo, Pancevo 105020 Citanje slika / NULL Simovic, Ljubomir Stubovi kulture, Beograd 101931 Citanje vode / srpske price o ribolovu Pantic, MihajloStubovi kulture, Beograd 107813 Civot bezumlja / NULL Kostic Selem, Milica Stefanovic, Mirjana D. Sluzbeni glasnik, Beograd 108593 Cizmasi / NULL Mihailovic, Dragoslav Laguna, Beograd 103873 Clanci / Izabrana dela, Knj. 2 Tesla, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103887 Clanci / Izabrana dela, Knj. 6 Pupin, Mihajlo Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104138 Clanci – studije / Sabrana dela, Knj. 10 Petrovic Alas, Mihailo Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103905 Clanci, govori, prepiska / Izabrana dela, Tom 6 Milankovic, Milutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103879 Colorado Springs notes / NULL Tesla, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108084 Compehensive Dictionary of Law English-Serbian / Veliki pravni recnik englesko- srpski Vukicevic, Branko D. P. Autor, Beograd 105938* Condition of the Cultural and National Heritage in the / Balkan Region, Vol 1 (Conference in Kladovo 23-27 Oct. 2006) Popovic Zivancevic, Mila Narodni muzej, Beograd 107723 Constantine the Great and Edict of Milan 313 / NULL Boric Breskovic, Bojana Popovic, Ivana Narodni muzej, Beograd 106911 Constantine ́s Crossing / NULL Stojiljkovic, Dejan Geopoetika, Beograd 106344 Consul u Beogradu / NULL Cosic, Bora Prosveta, Beograd 108136 Conversation With Goya / Bridges / Signs by the Roadside Andric, Ivo Dereta, Beograd 105706 Corava strana / NULL Markovic, Radovan Beli Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 104905* Corpus vasorum antiquorum / NULL Popovic, Ljubisa Narodni muzej, Beograd 102159 Covek i njegov identitet / NULL Jerotic, Vladeta Ars Libri, Beograd 103083 Covek i voda / NULL Grupa, Autora Etnografski muzej, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 103209 Covek ideja i akcije / NULL Piljevic, Djordje O. Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106540 Covek iz kuce na bregu / NULL Adasevic, Borivoje Stubovi kulture, Beograd 100074 Covek koga je trebalo ubiti / Politicki krimic sa epilogom Petrovic, Nenad Stubovi kulture, Beograd 100793 Covek koji je ziveo u snovima / NULL Petkovic, Radoslav Stubovi kulture, Beograd 105030 Covek od pepela / NULL Ivanji, Ivan Stubovi kulture, Beograd 107337 Covek u zargonu: Semanticko-derivaciona analiza / zargonizama sa arhisemom covek Knezevic, Zorica Alma, Beograd 109079 Covjek koga su voljeli andjeli / NULL Ognjenovic, Vujica Agora, Zrenjanin 104708 Crkolez – crtezi fresaka / NULL Petrovic, RadeRepublicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108087 Crkva brvnara u Selevcu / NULL Cunjak, Mladjan Regionalni zavod za zastitu spomenika, Smederevo, Smederevo 103426 Crkva pokrova presvete Bogorodice / NULL Prodanovic Rankovic, I. Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104232 Crkva Sv. Georgija u Smederevu / NULL Cunjak, Mladjan Muzej u Smederevu, Smederevo, Smederevo 106094* Crkva svetog Jovana Pretece u Crkolezu / NULL Rakic, Zoran Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108618 Crkva Svetog Nikole u Nikoljcu / NULL Pejic, Svetlana Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104187* Crkva svetog Nikole u Stanicenju / The Church Popovic, Marko Arheoloski institut, Beograd of St. Nicholas in Stanicenje 108079 Crkva Vavedenja Bogorodice u Lipljanu / NULL Davidov Temerinski, Aleksandra Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105438 Crkve i manastiri SCG / NULL Verlag, MerkurMerkur-SV, Beograd 103578 Crkvena organizacija u srpskim zemljama / (Rani srednji vek) Zivkovic, TiborZavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108976 Crna Gora i Moravica / Srbija: naselja, poreklo stanovnistva, obicaji. Knj. 29 Celikovic, Borisav Cvijic, Jovan Sluzbeni glasnik, Beograd 106281 Crna Gora i Rusija u vrijeme aneksione krize 1908-1909 / NULL Radusinovic, Milorad Svet knjige, Beograd 102369 Crna Gora i srpsko pitanje / NULL Komatina, Milija Zavet, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106072 Crna Gora ocima Evrope 1796-1918 / NULL Marjanovic, Momir Prosveta, Beograd 105505 Crna Gora od XVIII veka do 1913. godine / istorijska karta Verlag, Geokarta Geokarta, Beograd 104062 Crna Gora pre i posle ujedinjenja / NULL Djonovic, Nikola Politika, Beograd 101551* Crna Knjiga / NULL Corovic, Vladimir Dosije, Beograd 108476 Crna knjiga: Cenzura u Srbiji 1945-2015 / NULL Lopusina, Marko Prometej, Novi Sad 107298 Crna kutija / NULL Bajac, Vladislav Arhipelag, Beograd 101877 Crna macka u levom tunelu / NULL Lukic, Dragan Interpres, Beograd 107670 Crna Reka / Srbija: naselja, poreklo stanovnistva, 0bicaji. Knj. 22 Celikovic, Borisav Cvijic, Jovan Sluzbeni glasnik, Beograd 108114 Crna ruka / Licnosti i dogadjaji u Srbijji od prevrata 1903. do Solun Kazimirovic, Vasa Prometej, Novi Sad 106529 Crnac u beloj kosulji / NULL Pavkovic, Vasa Prosveta, Beograd 105469 Crnci u Firenci / NULL Rudan, Vedrana Rende, Beograd 104455 Crne cipele / NULL Oltvanji, Oto B92, Beograd 105952 Crne curke / Druga knjiga crnih curaka / NULL Zuric, Vule Fabrika knjiga, Beograd 100075* Crni dani Rake Drainca / Srbija na jugu ili kako se pravi istorija Ivanovic, Ivan Stubovi kulture, Beograd 104084* Crnjanski – prolegomena za patografiju / NULL Berber, Stojan Zaduzbina Andrejevic, Beograd 101690* Crnjanski i Ducic izmedju dva sveta / NULL Popovic, Milenko Draganic, Beograd 100365 Crnjanski i mefistofel / o skrivenoj figuri Romana o Londonu Lompar, Milo Nolit, Beograd 107399 Crnjanski, megalopolis / NULL Vladusic, Slobodan Sluzbeni glasnik, Beograd 102132 Crno sunce / NULL Begenisic, Milivoje Gutenbergova galaksija, Beograd 105749 Crno telo / NULL Barna, Laura Dereta, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 107067 Crno u koloru / Crni humor u srpskom filmu Matijevic, Vladan Sluzbeni glasnik, Beograd Vucinic, Srdjan 105475 Crnogorsko primorje / turisticka karta Verlag, Geokarta Geokarta, Beograd 100766 Crnogorsko srpstvo zbiljskih Srba / NULL Kovijanic, Dragutin Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd 105331 Crta za sabiranje / NULL Nikolic, Danilo Narodna Knjiga, Beograd 106542 Crtez na dlanu / NULL Dugalic, Ljiljana Stubovi kulture, Beograd 100076* Crvena marama, sva od svile / NULL Prodanovic, Mileta Stubovi kulture, Beograd 103408 Crvene price / NULL Zivkovic, MilosCigoja, Beograd 104809 Crvene vestice / NULL Tirnanic, Bogdan Narodna Knjiga, Beograd 100638 Crveni krug / NULL Atanasijevic, Sonja RAD, Beograd 102322 Crveni petao leti prema nebu / NULL Bulatovic, Miodrag Stylos, Novi Sad 106045 Crveni petao leti prema nebu / NULL Bulatovic, Miodrag Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 102943 Crveni Pjero i druge novele / NULL Krakov, Stanislav Filip Visnjic, Beograd 108699 Crveni presek / NULL Barna, Laura Sluzbeni glasnik, Beograd 109159 Crveni tepih / NULL Dangubic, Ratko Arhipelag, Beograd 102765 Crveno i belo / (srpsko- keltske paralele) Kuic, Ranka Glas srpski, Banja Luka 104237 Crveno i plavo / NULL Mihailovic, Dragoslav NIN, Beograd 101411* Cubrilovici 1914. i kasnije / NULL Ekmecic, Milorad Balkanoloski institut, Beograd 103787 Cudesna hronika noci / NULL Karadzic, Radovan Igam, Beograd 102516 Cudi naseg filma / NULL Colic, Milutin Prometej, Novi Sad 104426 Cudne stvari / NULL Petkovic, Sreten RAD, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 107859 Cudo jezika / Razgovori sa lingvistima Jevtic, Milos Sluzbeni glasnik, Beograd 102695* Cultural heritage of Kosovo and Metohija / NULL Milic, Mileta Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108443 Cup komitskog vojvode / NULL Savic, Milisav Dereta, Beograd 104488 Cuprija nad svetom / Leskovac Radovic, Dragan Mali Nemo, Pancevo 109077 Cutanja iz gore / NULL Demic, Mirko Agora, Zrenjanin 100245 Cuvar adrese / NULL Kapor, Momo Knjiga Komerc, Beograd 108937 Cuvar vatre / NULL Manojlovic, Dejan Laguna, Beograd 100816 Cuvari bastine 1947-1997 / NULL Milic, Mileta Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104690 Cuvari bengalske vatre / Zivot i smrt u srpskom postkomunizmu 2 Pancic, Teofil XX vek, Beograd 101994 Cuvari kazacke ivice / NULL Arsic, Ljubica B92, Beograd 108435 Cuvari svetinje / NULL Djurdjevic, Mirjana Evoluta, Beograd 108181 Cuvari tradicije / Razgovori sa istrazivacima i tumacima proslosti Jevtic, Milos Sluzbeni glasnik, Beograd 107271 Cvarcic / NULL Savic, Milisav Ariadna, Beograd 106708 Cvat lipe na Balkanu / NULL Kuic, Gordana Alnari, Beograd 102313 Cvetnik / NULL Velimirovic, Vladika Nikolaj Evro, Beograd 105577 Cvetovi i gusari / NULL Tartalja, GvidoBookland, Beograd 104497 Cvetovi sna / NULL Veljkovic, Sasa Mali Nemo, Pancevo Macini, Djuzepe 105161 Slovenska pisma / NULL Platoneum, Novi Sad Macura, Milos 100010* Bitoljsko-prilepska kotlina / Antropogeografska proucavanja Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 101737* Drustvene nauke o Srbima u Madjarskoj / Zbornik radova sa okruglog stola odrzanog 6-8 dec. 1998 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 103010 Naselja i stanovnistvo oblasti Brankovica 1455.godine / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Madzar, Ljubomir 100436 Politicki uzroci siromastva / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Madzarevic, Gradimir 105458* Mediala / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106043 Sejka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Magarasevic, Mirko 109057 Antologija srpske erotske poezije / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 107229 Evropski pesnici / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 109096 I nova turska pisma / Putopisi Akademska knjiga, Novi Sad 107088 Jovan Hristic, izbliza / Portret knjizevnog prijatelja Sluzbeni glasnik, Beograd 108245 Srpska kriticka poezija / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 108251 Tragom Crnjanskog / NULL Akademska knjiga, Novi Sad Magazinovic, Maga100564* Moj zivot / NULL Clio, Beograd Mahmutcehajic, Rusmir 108613 Andricevstvo / Protiv etike sjecanja Clio, Beograd Majdanac, Boro 108307 Pozoriste u okupiranoj Srbiji / NULL Altera, Beograd Majenova, Marija Renata 106609 Teorijska poetika / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Majer, Stiven 107626 Sacuvati mir u Bosni: Mitovi, izazovi, sanse / Zbornik Cigoja, Beograd Mak, Dejan 104558 Pariska menazerija / NULLKnjizevna opstina Vrsac, Vrsac Makgauan, Kris 106918 Paleontologija / NULL Kreativni centar, Beograd Mako, Vladimir 107201* The Art of Harmony: Principles of / of Measuring and Proportioning in Byzantine Wall Painting Orion Art, Beograd Maksimovic, Desanka 108178 Celokupna dela Desanke Maksimovic 1-10 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 101668 Izabrane pesme Desanke Maksimovic / NULL Draganic, Beograd 101977 Nebeski razboj / NULL Interpres, Beograd 107314 Pesme / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 101617* Sabrane pesme Desanke Maksimovic 1-8 / NULL Draganic, Beograd 104664 Vilina kci / NULL Bookland, Beograd Maksimovic, Goran 105789* Iskustvo i dozivljaj / NULL Filip Visnjic, Beograd 104363 Nikad nije vito tvoje telo / antologija ljubavne lirike srpskog romantizma Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103634 Roman bez romana / NULL Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac 104531 Sabrane komedije Branislava Nusica / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103636 Zalostna pozorja, Knjiga prva / Nevinost. Smrt Stefana Decanskog i dr. Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac Maksimovic, Jovan105056 Muski kuvar / NULL Dereta, Beograd Maksimovic, Ljubomir 102587* Grad u Vizantiji / Ogledi o drustvu poznovizantijskog doba Plato, Beograd 107835 Ogledi o politickoj moci u Vizantiji / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103705* Srpski nomici / Nomiks in Medieval Serbia Vizantoloski institut, Beograd 100863* Treca jugoslovenska konferencija vizantologa / Krusevac, 10-13 maj, 2000 Vizantoloski institut, Beograd 100182* Uspon vojnog plemstva u Vizantiji XI veka / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105673* Vizantijski izvori za isrtoriju naroda Jugoslavije III / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105671* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije I / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105672* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105674* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije IV / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106668* Vizantijski svet i Srbi / NULL Istorijski institut, Beograd 107873 Vizantijski svet na Balkanu / Byzantine World in the Balkans Vizantoloski institut, Beograd 100183* Zbornik radova vizantoloskog instituta 38 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 102949* Zbornik radova vizantoloskog instituta 39 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106099* Zbornik radova vizantoloskog instituta 40 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 103783* Zbornik radova vizantoloskog instituta 41 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 104511* Zbornik radova vizantoloskog instituta 42 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 104948* Zbornik radova vizantoloskog instituta 43 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105939* Zbornik radova vizantoloskog instituta Vizantoloski institut, Beograd 44,1-2 / NULL 106286* Zbornik radova Vizantoloskog instituta 45 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106849 Zbornik radova vizantoloskog instituta 46 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108872 zbornik radova vizantoloskog instituta 49 (2012) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108877 zbornik radova vizantoloskog instituta 51 (2014) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108879 zbornik radova vizantoloskog instituta 52 (2015) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108871 Zbornik radova vizantoloskog instituta 53 (2016) / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Mihailo 106622 Mali bukvar za veliku decu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Miroslav 104575* Bas svasta / Sabrani spisi Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107070 Poezija, trziste, drzava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Vladimir 109282 Zakovana vrata / Srbi i balkanski muslimani Ukronija, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Maksimovic, Vojislav 108831 Bosna i Hercegovina u Prvom svjetskom ratu / Corovicevi susreti 2014 Filip Visnjic, Beograd Makuljevic, Nenad 105354* Privatni zivot kod Srba u devetnaestom veku / NULL Clio, Beograd 105593* Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Malavrazic, Djordje106215 Sezdeset osma – licne istorije: 80 svedocenja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maldini, Slobodan 107644 Leksikon arhitekture i umetnickog zanatstva / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maldzijeva, Vjara 106850 Juznoslovenski jezici: gramaticke strukture i funkcije / NULL Beogradska knjiga, Beograd Male, Alber 100562* Dnevnik sa srpskog dvora 1892 – 1894 / NULL Clio, Beograd Malesevic, Miroslava 106121 Zensko – etnografski aspekti drustvenog polozaja zene u Srbi / NULL Srpski genealoski centar, Beograd Malesevic, Sinisa 104274 Ideologija, legitimnost i nova drzava / NULL Fabrika knjiga, Beograd Malisic, Vesna 104092 Zoran Djindjic – san o Srbiji / NULL Cigoja, Beograd Malovic, Nikola 108015 Jedro nade / NULL Laguna, Beograd 106442 Lutajuci Bokelj / NULL Laguna, Beograd Mamula, Milanka 108576 Rijaliti roman / Jednogodisnja SMS biografija 16.X 2008 – 16. X 2009 Narodna Knjiga, Beograd Mancic, 106874 Prevod i kritika / NULL Institut za Aleksandra knjizevnost i umetnost, Beograd 107390 Uvod u fantasticnu knjizevnost / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mancic Milic, Aleksandra 102058 Preverzije / Ogledi o spanskim prevodima iz srpske knjizevnosti RAD, Beograd Mandic, Bozidar 108697 Pertle / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mandic, Igor 104238 Izmedju dv(ij)e vatre 1996- 1999 / NULL NIN, Beograd 107397 Kaj ste pisali, bre? / Sta ste napisali, bre? Sluzbeni glasnik, Beograd 108812 Oklop od papira / Autobiografski saldokonti 1966-2013 V.B.Z., Beograd 104681 Za nasu stvar / Agonija postkomunitma u Hrvatskoj 1990-1999 XX vek, Beograd Mandic, Slobodan 106255 Nekrsteni dani / NULL Filip Visnjic, Beograd 109082 Ocev novi mandat / NULL Agora, Zrenjanin Mandic, Svetislav 104435 Kad mlidijah ziveti / NULL Srpska knjiga, Ruma Mandic, Velimir 107952 Sarajevo 1914. – svedocenja / Bosna u lancima / Od Terezina do Sarajeva Prosveta, Beograd Mandic Rigonat, Tatjana 102657 Iz zivota ptica / NULL Lom, Beograd Manevic, Zoran 106185 Leksikon Neimara / NULL Gradjevinska knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Manojlovic, Dejan 108937 Cuvar vatre / NULL Laguna, Beograd Manojlovic, Miroljub 104199 Branicevski almanah / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104200 Pozarevac od turske kasabe do srpske varosi 1804-1858 / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104206 Viminacium 12 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104207 Viminacium 13/14 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104202 Viminacium 3 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104203 Viminacium 4/5 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104204 Viminacium 7 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104205 Viminacium 8/9 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104201 Zabari / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac Manojlovic, Predrag Miki 108734 A ko si ti? / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Manojlovic, Todor 104828 Pesme / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin Manojlovic Pintar, 108906 Arheologija secanja / Cigoja, Beograd Olga Spomenici i identiteti u Srbiji 1918-1989 105634 Istorija i secanje – studije istorijske svesti / Zbornik radova Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Manosek, Valter 106658 Holokaust u Srbiji – vojna okupaciona politika / i unistavanje Jevreja 1941- 1942 Sluzbeni list, Beograd Marcetic, Adrijana 106735* Istorija i prica / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108710 O novoj komparatistici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marcetic, Milovan 102758 Mera duse / NULL Glas srpski, Banja Luka 100659 Moj Holivud / NULL RAD, Beograd 103289 Prvo lice / NULL Stylos, Novi Sad 107997 Putnik sa dalekog neba / Milos Crmnjanski u prici Laguna, Beograd 103279* Ratno ostrvo / NULL Otkrovenje, Beograd 105757 Taskent / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107540 Zemaljski dugovi / Ivo Andric u prici Laguna, Beograd Maretic, Ernest Gedeon 103748 Istorija srpske revolucije 1804-1813 / NULL Filip Visnjic, Beograd Maric, Ilija 109136 Beleske o Kisu i filosofiji / NULL Bernar, Beograd 103286* Filosofija na Velikoj skoli / NULL Plato, Beograd 106044 Na efeskom putu / NULL Plato, Beograd 103285* O srpskoj filosofiji / Zbornik Plato, Beograd Maric, Jasmina 103311 Kiparska abeceda / NULL Nolit, Beograd Maric, Ljubica 106690 Zapisi Ljubice Maric / NULL Arhipelag, Beograd Maric, Nebojsa 107387 Tragedija / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd Maric, S. 103466 Ogledi o knjizevnosti / Celokupna dela S. Marica: tom 2 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Maric, Simon 102118 Bezi, pretvoricu te u decaka / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Maric, Sreten 107776 O hermeneutici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106145 O jeziku i jezikoslovlju / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107743 O strukturalizmu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106143 O tragediji / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106144 O tragicnoj ludi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maric, Svetislav 104726 Filozofija: prvi srpski recnik filozofije / NULL Dereta, Beograd Maricki, Dusanka 107104 Teorija knjizevne istorije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maricki Gadjanski, Ksenija 106653 Anticki svet, evropska i srpska nauka / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd 106651 Antika i savremeni svet / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd 106652 Evropske ideje, anticka civilizacija i srpska kultura / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd Marijan, Vlado St. 107824 Povratak grofa od Takova / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marijanski Manojlovic, Mirjana 106098* Kasnorimski slemovi iz Berkasova / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 105947* Rimska nekropola kod Beske u Sremu / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad Marincic, Aleksandar 105813 Zivot Nikole Tesle / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Marinkovic, Borivoje 105541 Ogledi o starom srpskom stamparstvu / NULL Dnevnik, Novi Sad 107400 Prelistavanje zaborava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106612 Tragom Dositeja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106136* Zaboravljeni bratstvenici po peru / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Cedomila 105637* Slika podignute crkve: predstave arhitekture / na ktitorskim portretima u srpskoj i vizantijskoj umetnosti Centar za naucna istrazivanja , Kragujevac Marinkovic, Darko 108794 Enciklopedija industrijskih odnosa / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Dusan 108894 Nacrt za sociologiju ideologije / NULL Mediterran Publishing, Novi Sad 107173 Poetika proze Borisava Stankovica / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107409 Poetika proze Borisava Stankovica / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Jasna 105724 Pejzazi Beograda u XX veku / Belgrade Landscapes in XXth Century Muzej grada Beograda, Beograd Marinkovic, Mirjana 100923 Turska kancelarija kneza Milosa Obrenovica (1815- 1839) / NULL Istorijski institut, Beograd Marinkovic, Nikola 108573 Daj nam Boze municije / Srpska avangarda na braniku otadzbine Catena Mundi, Beograd Marinkovic, Radmila 106162* Svetorodna gospoda srpska / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Marinkovic, Ranko 104244 Kiklop / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Marinkovic, Simeon 105209 Ko se koga uplasio / NULLKreativni centar, Beograd 105210 Kucica u sumi / NULL Kreativni centar, Beograd 105215 Skola u prirodi / NULL Kreativni centar, Beograd 105208 Skola za lisice / NULL Kreativni centar, Beograd 105964* Srpska narodna pesmarica / NULL Kreativni centar, Beograd 101796 Srpske narodne bajke / NULL Kreativni centar, Beograd 101795 Srpske narodne pripovetke / NULL Kreativni centar, Beograd 105211 Sta to zeli kucence Neli / NULL Kreativni centar, Beograd 105212 Sumska prica / NULL Kreativni centar, Beograd 105207 Zmaj ognjeni i priceza / NULL Kreativni centar, Beograd Marinkovic, Snezana 105391* Matejski brod / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin 105392* Starcevacka kultura na tlu srednjeg Banata / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin 105393* Vincanska kultura na podrucju srednjeg Banata / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin Marinkovic, Vladimir 108794 Enciklopedija industrijskih odnosa / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marjanovic, Borivoje 103590 Karadjordjevi ustanici / NULL Knjiga Komerc, Beograd Marjanovic, Cedomir 101426* Istorija srpske crkve / NULL Ars Libri, Beograd Marjanovic, Milos 100980 Drustvene i kulturne promene u selima vlaske etnicke / zajednice Negotinske krajine Etnografski Institut, Beograd Marjanovic, Milutin 101417 Banja na Limu kod Priboja / Selo, manastir i banjsko leciliste od praistorije do 1941 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Marjanovic, Momir 106072 Crna Gora ocima Evrope 1796-1918 / NULL Prosveta, Beograd Marjanovic, Vesna 106381 Maske, maskiranje i rituali u Srbiji / NULL Cigoja, Beograd 103617 Vodic kroz kolekciju predmeta uz bozicne obicaje / Christmas Ritual Items Guide Etnografski muzej, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marjanovic, Voja 102737 Zivot i delo Branka Copica / NULL Glas srpski, Banja Luka Marjanovic Dusanic, Smilja 109144 Daily Life in Medieval Serbia / NULL Clio, Beograd 103334* Privatni zivot u srpskim zemljama srednjeg veka / NULL Clio, Beograd 108893 Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine / Studies, Belgrade 22-27 August 2016 Srpski nacionalni komitet za Vizantologiju, Beograd 107453 Remanier, metaphraser. Fonctions et / techniques de la reecriture dans le monde byzantin Filozofski Fakultet, Beograd 105968* Sveti kralj / Kult Stefana Decanskog Balkanoloski institut, Beograd 109209 Sveto i propadljivo / Telo u srpskoj hagiografskoj knjizevnosti Balkanoloski institut, Beograd Markov, Mladen 102891 Najlepse price Mladena Markova / NULL Prosveta, Beograd 105565* Teskoba / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103416 Ukop oca / NULL Narodna Knjiga, Beograd Markovic, Alekdansda Sanja 107441 Ulica koju volim / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Aleksandar 108133 Pocinje rat: 1914 u dokumentima arhiva Srbije / NULL Arhiv Srbije, Beograd 108126 Ustavi Knezevine i Kraljevine Markovic, Anita 108086 Smederevo. Mali vodic kroz kulturnu bastinu / NULL Regionalni zavod za zastitu spomenika, Smederevo, Smederevo Markovic, Barbi 107060 Izlazenje / NULL Rende, Beograd 109149 Superherojke / NULL Arhipelag, Beograd Markovic, Biljana 102380 Despotov zakonik / Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevica Vajat, Beograd 108460 Justinijanov zakon: srednjovekovna vizantijsko-srpska pravna / kompilacija. Izvori srpskog prava, Knj. XV Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Markovic, Cedomir 104309* Neolit Crne Gore / NULL Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd Markovic, Dragoslav 107115 Secanje i komentari / Dnevnicke beleske Dragoslava-Draze Markovica Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Goran 107647 Bosanskohercegovacki federalizam / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108343 Izmisljeni zivot / Oklopdzic-Markovic: prepiska 2003-2007) Clio, Beograd 109160 Tri price o samoubicama / NULL Arhipelag, Beograd Markovic, Gordana 104940* Saopstenja XXXV-XXXVI (2003-2004) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105399* Saopstenja XXXVII- XXXVIII (2005-2006) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105584 Spomenicko nasledje Srbije: nepokretna kulturna dobra / od izuzetnog i od velikog znacaja Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Markovic, Jelica 104697 Medicinski recnik englesko-srpski / Dictionary Gradjevinska knjiga, Beograd 105430 Tehnicki recnik englesko- srpski / Dictionary Gradjevinska knjiga, Beograd Markovic, Mihailo 105684 Drustveno-politicka misao Njegosa / Naucni skup Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Markovic, Milena 107914 Drame / NULL Lom, Beograd 102658 Istina ima teranje / NULL Lom, Beograd 102659 Pas koji je pojeo sunce / NULL Lom, Beograd 108614 Pesme za zive i mrtve / NULL Lom, Beograd 109072 Pre nego sto sve pocne da se vrti / NULL Lom, Beograd 108139 Tudjina, vecna sudbina / NULL Dereta, Beograd 108562 Zmajeubice / junacki kabare Lom, Beograd Markovic, Milenko 107059 Ogledi o nacionalnom i demokratskom pitanju / Postjugoslovenski slucaj Srbije Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Miodrag 106793 Prvo putovanje Sv. Save u Palestinu i njegov / znacaj za srpsku srednjovekovnu umetnost Vizantoloski institut, Beograd 109143 Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija / Identity, Significance, Vulnerability Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 108665 Sveti Nikita kod Skoplja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108413 Zograf 37 (2013) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108832 Zograf 39 (2015) / Zeitschrift Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 106655* Zograf 32 (2008) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 106848* Zograf 33 (2009) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 107655 Zograf 35 (2011) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 107702 Zograf 36 (2012) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108823 Zograf 37 (2013) / Zeitschrift Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108824 Zograf 38 (2014) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd Markovic, Miroslav 107115 Secanje i komentari / Dnevnicke beleske Dragoslava-Draze Markovica Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Monah Ignatije 106258 Pravoslavni manastiri u Bosni i Hercegovini / Orthodox Monasteries in Bosnia and Herzegovina Filip Visnjic, Beograd Markovic, Natasa 108863 Ledi Pedzet / i njeni Srbi Plavi Jahac, Beograd 107704 Marina Abramovic / heroina narcisticke umetnosti Plavi Jahac, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Markovic, Predrag 100129 Jugoistocna Evropa 2000 / NULL Stubovi kulture, Beograd 107599 Lisce i prasina / NULL Arhipelag, Beograd 106992 Pamtivek Albahari / NULL Stubovi kulture, Beograd 106991 Pamtivek Simovic / NULL Stubovi kulture, Beograd 106772 The Cinema of Goran Paskaljevic / NULL Stubovi kulture, Beograd 106194 Trajnost i promena / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 104266 Ziveti u Beogradu 1 (1837-Istorijski arhiv 1841) / NULL Beograda, Beograd 104267 Ziveti u Beogradu 2 (1842- 1850) / NULL Istorijski arhiv Beograda, Beograd 104268 Ziveti u Beogradu 3 (1851- 1867) / NULL Istorijski arhiv Beograda, Beograd 107146* Zograf 34 (2010) / Casopis za srednjevekovnu umetnost Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd Markovic, Radovan Beli 105706 Corava strana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102924 Devet belih oblaka / NULL Filip Visnjic, Beograd 105330 Kavaleri starog premera / NULL Narodna Knjiga, Beograd 100469* Lajkovacka pruga / NULL Narodna Knjiga, Beograd 100470* Limunacija u celijama / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103419 Orkestar na pedale / NULLNarodna Knjiga, Beograd 100471* Poslednja ruza Kolubare / NULL Narodna Knjiga, Beograd 108890 Putnikova ciglana / Zaludno pletivo Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102045* Zivcana japija / NULL Narodna Knjiga, Beograd Markovic, Radul 105112 Srpske narodne poslovice i izreke / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Markovic, Ratko 108461 Dva veka srpske ustavnosti / Izvori srpskog prava, Knj. XVII Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 105516 Prizren carski grad / NULL Narodna i universitetska biblioteka , Pristina Markovic, Slavica 101796 Srpske narodne bajke / NULL Kreativni centar, Beograd 101795 Srpske narodne pripovetke / NULL Kreativni centar, Beograd Markovic, Slobodan G. 108219 Dva veka moderne srpske diplomatije / NULL Balkanoloski institut, Beograd 105519 Evropa i Zapadni Balkan posle velikog prosirenja / Europe and the Western Balkans After the Big Enlargment Institut za evropske studije, Beograd Markovic, Slobodan Z. 104437 Mornar na konju / NULL Srpska knjiga, Ruma 104929 Srpska knjizevnost izmedju dva svetska rata / pojave, pisci i dela Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Markovic, Snezana 103725 Pripovetke i predanja levca – novi zapisi / NULL Centar za naucna istrazivanja , Kragujevac Markovic, Svetozar101383* Celokupna dela Svetozara Markovica I-XVII / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105397 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 1-3, 9-10 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104018 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 11 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104019 Celokupna dela Svetozara Zavod za Markovica, Knj. 12 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104020 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 13 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104021 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 14 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104022 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 15 / Evropski izvori o Svetozaru Markovicu Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104023 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 16 / Savremenici i saradnici o Svetozaru Markovicu Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104024 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 17 / Bibliografija Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104013 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 4 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104014 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 5 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104015 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 6 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104016 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 7 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104017 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 8 / Srbija na Istoku (Novosadska faza) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Markovic, Vasilije 101430 Pravoslavno monastvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji / NULL Ars Libri, Beograd 102171 Pravoslavno monastvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji / NULL Ars Libri, Beograd Markovic, Vera 102071 Srpsko-ruski recnik / NULLNarodna Knjiga, Beograd Markovic, Veselin 100095* Izranjanje / NULL Stubovi kulture, Beograd 106980 Mi razliciti / NULL Arhipelag, Beograd 109153 Proslost nikad ne prodje / NULL Arhipelag, Beograd 109152 Svetlost na vod / Put na sever Arhipelag, Beograd Markovic, Vladimir 108363 Kroz Makedoniju / NULL Draslar partner, Beograd Markovic, Zlatibor 108126 Ustavi Knezevine i Kraljevine Srbije / NULL Arhiv Srbije, Beograd Markovic Koder, 105163 Mitoloski recnik / NULL Narodna biblioteka Djordje Vuk Karadzic, Kragujevac 106621 Nacala / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107427 Narecenno / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic Majtenji, Andras 104364 Vojvodina 1848 / Zbornik radova povodom 150te godisnjice madjarske revolucije Prometej, Novi Sad Markovic Nikolic, Ljiljana 104230 Anticke i srednjovekovne nekropole Smedereva / NULL Muzej u Smederevu, Smederevo, Smederevo Markovic Sargic, Ana 107285 Mit u romanu / Postupak mitologizacije Slobodana Dzunica Albatros Plus, Beograd Markovski, Mihal Pavel 106608 Knjizevne teorije XX veka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markus, Sasa 108788 Parodija u postmodernom filmu / NULL Filmski centar Srbije, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marojevic, Igor 108011 Beogradjanke / NULL Laguna, Beograd 108352 Kroz glavu / NULL Dosije, Beograd 107353 Majcina ruka / NULL Laguna, Beograd 106565 Parter / NULL Laguna, Beograd 109045 Price o Kosovu / NULL Laguna, Beograd 106440 Snit / NULL Laguna, Beograd 100804 Tragaci / NULL Stubovi kulture, Beograd 103368 Zega / NULL Stubovi kulture, Beograd Marojevic, Radislav 107131 Estetika otaca crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marsal, Tim 101468* Igre senki / NULL B92, Beograd Marshall, Tim 101469* Shadowplay / NULL B92, Beograd Martinov, Zlatoje 104493 Preljubnicka biblija / NULL Mali Nemo, Pancevo Martinovic, Miras 102065* Teuta / NULL Geopoetika, Beograd 101440 Vavilonski mudraci / NULL Geopoetika, Beograd Martinovic Bajica, Petar 104060 Milan Nedic / NULL Nikola Pasic, Beograd Marusic, Branko 105557 O osnovnim pitanjima srpske heraldike / O fiktivnom grbu Hercegovine Knjizevna omladina Srbije, Beograd Masic, Dusan 105016 Talasanje Srbije / Knjiga o radiju B92 B92, Beograd Masirevic, Milica 101610* Pastir trazi dno neba / NULL Draganic, Beograd 101940 The shepherd seeks the bottom of the heavens / NULL Draganic, Beograd Mastilo, Natalija 107945 Recnik savremene srpske geografske terminologije / NULL Geografski Fakultet, Beograd Mastilovic, Draga 108831 Bosna i Hercegovina u Prvom svjetskom ratu / Corovicevi susreti 2014 Filip Visnjic, Beograd 109220 Pisci srpske istorije / Corovicevi susreti 2016. godine Filip Visnjic, Beograd Matanovic, Vera 105216 Skola u prirodi – Fruska Gora / NULL Kreativni centar, Beograd Mataric, Mirjana 106777 Engleska knjizevnost kod Srba 1900 – 1945 kroz casopise / NULL Mali Nemo, Pancevo Matavulj, Simo 101658 Bakonja fra Brne / Pripovetke / Izbor iz dela Sime Matavulja Draganic, Beograd 107683 Memoarski i putopisni spisi / Sabrana djela Sime Matavulja, Knj. 5 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107684 Prepiska / Sabrana djela Sime Matavulja, Knj. 7 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105823 Pripovetke I / Sabrana dela, Tom 2 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105824 Pripovetke II / Sabrana dela, Tom 3 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105825 Pripovetke III / Sabrana dela, Tom 4 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105822 Romani: Uskok / Bakonja vra Brne / Sabrana dela, Tom 1 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Matic, Andrija 106986 Muzej savremene umetnosti / NULL Stubovi kulture, Beograd 106539 Saht / NULL Stubovi kulture, Beograd Matic, Dragica 108142 Uzicki leksikon / Leksikoni gradova Srbije Sluzbeni glasnik, Matic, Milan 105639 Liberalizam, populizam i demokratija / NULL Institut za politicke studije, Beograd 100313 Mit i politika / NULL Cigoja, Beograd 103133 Partizanska stampa u Srbiji 1941-1944 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103137 Ravnogorska ideja u stampi i propagandi 1941- 1944 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Matic, Svetozar 108888 Principi srpske versifikacije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Matic, Tioslav 107856 Kult mrtvih kod Srba / NULL Albatros Plus, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Matic, Vladan 101439 Album / NULL Geopoetika, Beograd 106487 Zadaci iz ruskog / NULL Prosveta, Beograd Matic, Vojin 107075 Detinjstvo naroda / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Matic, Vojislav 107581 Karlovacke crkve / NULL Platoneum, Novi Sad 105551 Manastir Hopovo / NULL Platoneum, Novi Sad 105547 Manastir Krusedol / NULL Platoneum, Novi Sad 107577 Manastir Sremska Ravanica Vrdnik / NULL Platoneum, Novi Sad 107582 The Chrches of Sremski Karlovci / NULL Platoneum, Novi Sad 107576 The Monastery of Grgeteg / NULL Platoneum, Novi Sad 105552 The Monastery of Hopovo / NULL Platoneum, Novi Sad 105548 The Monastery of Krusedol / NULL Platoneum, Novi Sad 107578 The Monastery of Sremska Ravanica Vrdnik / NULL Platoneum, Novi Sad Matic Panic, Radmila 102401* Miodrag B. Protic / NULL Clio, Beograd Maticki, Milenko 104665 Price o snu i javi / NULL Bookland, Beograd Maticki, Miodrag 107913 Ceger pun ljubavi / NULL Cigoja, Beograd 103633 Davorje, Knjiga druga / NULL Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac 107690 Delta / NULL Prometej, Novi Sad 105027 Deseti za molitvu / NULL Stubovi kulture, Beograd 104499 Idu Nemci / NULL Mali Nemo, Pancevo 100614 Istorija kao predanje / NULL RAD, Beograd 102508 Jezik srpskog pesnistva / NULL Prometej, Novi Sad 104342* Knjizevna istorija 125-126 (2005) / Casopis za nauku o knjizevnosti Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106179 Knjizevna istorija 127 (2005) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104980 Knjizevna istorija 128-129 (2006) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106180 Knjizevna istorija 130 (2006) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105647 Knjizevna istorija 131-132 (2007) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105956 Knjizevna istorija 133 (2007) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106181 Knjizevna istorija 134-135 (2008) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106496 Knjizevna istorija 136 (2008) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106903 Knjizevna istorija 137-138 (2009) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106904 Knjizevna istorija 139 (2009) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106905 Knjizevna istorija 140-141 (2010) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106906 Knjizevna istorija 142 (2010) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104761 Knjizevnost na jezicima manjina u Podunavlju / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106871 Narodne pesme u srpsko- dalmatinskom casopisu / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105193 Nemiri mede Zelimira / NULL Bookland, Beograd 106249 Prednosti gipsa / NULL Filip Visnjic, Beograd 106175 Senovite price / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 106134 Sevdalinke – narodne biser-pesme za pevanje / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106372* Slika drugog u balkanskim i srednjoevropskim knjizevnostima / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105640 Srem kroz vekove: slojevi kultura Fruske Gore i Srema / Zbornik radova Vukova zaduzbina, Beograd 103310 Svakodnevno hvatanje veverice / NULL Nolit, Beograd 101274* Svetosavska citanka / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108860 Usmena tradicija Banatske vojne granice / Zbornik radova Matica Srpska, Novi Sad Matijevic, Vladan 107323 Casovi radosti / NULL Agora, Zrenjanin 107067 Crno u koloru / Crni humor u srpskom filmu Sluzbeni glasnik, Beograd 108165 Memoari, Amnezije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107569 Pisac izdaleka / NULL Agora, Zrenjanin 107322 Prilicno mrtvi / NULL Agora, Zrenjanin 108060 Pristanista / NULL Agora, Zrenjanin 103809 R. C. Neminovno / NULL Narodna Knjiga, Beograd 109025 Susret pod neobicnim okolnostima / NULL Laguna, Beograd 108563 Van kontrole / NULL Agora, Zrenjanin 106939 Vrlo malo svetlosti / NULL Agora, Zrenjanin Matovic, Ivan 102212 Vojskovodja s oreolom mucenika / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Matovic, Vesna 106872 Casopis Nova Evropa: 1920-1941 / Istorijat srpske knjizevne periodike Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108959 Casopis ruski arhiv (1928- 1937) i kultura ruske emigracije / u Kraljevini SHS Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104757 Pera Todorovic / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108963 Pera Todorovic: novi pogledi: / politicke ideje i knjizevno-publicisticko delo Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105827 Srpska moderna / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106369 Talfj u srpskoj knjizevnosti / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106880 Zanrovi u srpskoj peridoci / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd Matunovic, Aleksandar 100874* Enigma Broz / Ko ste Vi, gospodine predsednice? Cigoja, Beograd Matvejevic, Predrag 108415 Druga Venecija / NULL Hesperia, Beograd 108813 Granice i sudbine / O jugoslavenstvu prije i poslije Jugoslavije V.B.Z., Beograd Mecanin, Radmila 105347 Slovenska mitologija – enciklopedijski recnik / NULL Zepter, Beograd 106734 Uvod u istorijsku poetiku epa i romana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Medakovic, Anica 105378* Ostava srebrnih predmeta sa Zidovara / NULL Gradski muzej Vrsac, Vrsac 105377* Zidovar: Naselje bronzanog i gvozdenog doba / Bronze Age and Iron Age Settlement Gradski muzej Vrsac, Vrsac Medakovic, Dejan 107257 Beocin / NULL Prometej, Novi Sad 105267 Dani secanja IV / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104010 Dani, secanja I (1976- 1977) / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104011 Dani, secanja II (1977- 1978) / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104522 Dani, secanja III / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105794 Dani, secanja IV / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107054 Dani, secanja VI (1995- 2000) / NULL Prometej, Novi Sad 107055 Dani, secanja VII (2001- 2004) / NULL Prometej, Novi Sad 107056 Dani, secanja VIII (2005- 2008) / NULL Prometej, Novi Sad 102493* Dunav – reka jedinstva Evrope / Die Donau – Der Strom der europäischen Einheit Prometej, Novi Sad 105132 Efemeris 1-5 / NULL Prometej, Novi Sad 107253 Fruskogorski manastiri / NULL Prometej, Novi Sad 107256 Grgetek / NULL Prometej, Novi Sad 106461* Istrazivaci srpskih starina / NULL Prometej, Novi Sad 104366* Josif II i Srbi / NULL Prometej, Novi Sad 102560 Kamenovi / NULL Prometej, Novi Sad 107254 Krusedol / NULL Prometej, Novi Sad 105133 Motivi / NULL Prometej, Novi Sad 104080 Orlov slet i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 101372* Otkrivanje Hilandara / NULL Prometej, Novi Sad 105148 Pisma i govori / NULL Prometej, Novi Sad 104078 Povratak u Rakitje i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 104498 Prolazenje / NULL Mali Nemo, Pancevo 104079 Ptice i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 100031* Sentandrejski zbornik 03 / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 102500 Serben in Wien / NULL Prometej, Novi Sad 101371* Srbi u Becu / NULL Prometej, Novi Sad 103392* Srbi u Zagrebu / NULL Prometej, Novi Sad 102562 Sve cudnije je cudo / NULL Prometej, Novi Sad 105866 Sveta Gora Fruskogorska / NULL Prometej, Novi Sad 107255 Vrdnik Ravanica / NULL Prometej, Novi Sad 106470 Vukovoj zaduzbini / NULL Prometej, Novi Sad 102704* Zapadnoevropski barok i vizantijski svet / Naucni skup: 10-13 Okt. 1989 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Medakovic, Milorad 104049 Zivot i obicaji Crnogoraca / NULL Nikola Pasic, Beograd Medenica, Ivan 109034 Tragedija inicijacije / ili nepostojani pric Clio, Beograd Medic, Hristina 108481 Muzika Beogradskih kafana, salona i klubova 1 / Starogradske pesme iz albuma Jovana Frajta Clio, Beograd Medic, Mile 102941 Mnogaja ljeta / NULL Filip Visnjic, Beograd 102652 Najezda tudjih reci na srpski jezik / NULL Nolit, Beograd 102701* Stari slikarski prirucnici II / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Medic, Milorad 100823* Stari slikarski prirucnici I / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104709 Stari slikarski prirucnici III / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Medovic, Idilko 107574 Gradina na Bosutu / Naselje starijeg gvozdenog doba Platoneum, Novi Sad Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Medovic, Predrag 107574 Gradina na Bosutu / Naselje starijeg gvozdenog doba Platoneum, Novi Sad 105944* Kalakaca: naselje ranog gvozdenog doba / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 105150 Od pecine do palate / NULL Platoneum, Novi Sad 102448* Praistorija na tlu Vojvodine / NULL Prometej, Novi Sad 105949* Stubarlija: nekropola naselja Feudvar kod Mosorina (Backa) / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 107906 The Cultural Heritage of Vojvodina / NULL Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 104951* Vojvodina u praistoriji / Od Nendertalaca do Kelta Platoneum, Novi Sad Mekenzi, Dejvid 106149 Stojan Protic, srpski novinar i drzavnik / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Meletinski, Jeleazar 106734 Uvod u istorijsku poetiku epa i romana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Meljanac, Milos 108110 Prilepski kontrasti / NULL Prometej, Novi Sad Menkovic, Mirjana 108223 Etnografsko nasledje Kosova i Metohije – iz zbirki / Muzeja u Pristini i Etnografskog muzeja u Beogradu Mnemosyne, Beograd 108224 Gradjanska nosnja u Prizrenu u XIX i prvoj Mnemosyne, Beograd polovini XX veka / Muzejske kolekcije kao izvor za istrazivanje kulture odevanj Merenik, Lidija 102452 Beograd: osamdesete / NULL Prometej, Novi Sad 105116 Nadezda Petrovic / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Merenik, Slavica 103515 Bibliografija radova o srpskoj revoluciji / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mesanovic, Sanja 100862* Jovan VII Paleolog / NULL Vizantoloski institut, Beograd Meseldzija, Biljana 107758 Englesko-srpski i srpsko- engleski / Dictionary Institut za strane jezike, Beograd Miceta, Luka 108764 Duh pobune / NULL Laguna, Beograd 108000 Povratak kralja / NULL Laguna, Beograd 108800 Stefan Nemanja: povest Srba od doseljavanja na / Balkan do drzave zupana Stefana Nemanje Laguna, Beograd Micevic, Kolja 105240 Mocart / zlocin Marije Terezije Prosveta, Beograd Micic, Biljana 108327 Pesnik okovanih vizija: / poezija i poetika Milana Dedinca Altera, Beograd Micic, Ljubomir 100342 Barbarogenije decivilizator / NULL Filip Visnjic, Beograd Micic, Radovan 102481 Srpska citaonica u Irigu / NULL Prometej, Novi Sad Micic, Srdjan 107364 Kraljevina Jugoslavija i Anslus Austrije 1938. / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Micic Dimovska, Milica 102034 Mrena / NULL Narodna Knjiga, Beograd 102041* Poslednji zanosi MSS / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103308 U procepu / NULL Nolit, Beograd 104331 Utociste / NULL Narodna Knjiga, Beograd Mickovic, Slobodan 100371 Aleksandar i smrt / NULL Filip Visnjic, Beograd Micovic, Momcilo 109249 Njegos: u zboru svjetskih velikana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Micunovic, Radomir 102115 Povratak u detinjstvo / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Micunovic, Svetlana 102115 Povratak u detinjstvo / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mihailovic, Ariton 104803 Uspomene iz okupacije / NULL Narodna Knjiga, Beograd Mihailovic, Dragoslav 108593 Cizmasi / NULL Laguna, Beograd 104237 Crveno i plavo / NULL NIN, Beograd 102585 Frede laku noc / NULL Plato, Beograd 107449 Goli Otok / Knjiga cetvrta Sluzbeni glasnik, Beograd 107492 Goli Otok / Knjiga peta Sluzbeni glasnik, Beograd 108994 goli otok / Knjiga prva Sluzbeni glasnik, Beograd 102665 Gori Morava / NULL Lom, Beograd 101241 Kad su cvetale tikve / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104576 Kratka istorija satiranja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 102895* Najlepse price Dragoslava Mihajlovica / NULL Prosveta, Beograd 109046 Uhvati zvezdu padalicu / NULL Laguna, Beograd Mihailovic, Dusan 104915 Iz srpske dramske bastine / NULL Fakultet dramskih umetnosti, Beograd 104311* Orinjasijenska kremena industrija sa lokaliteta / Crvenka-At u blizini Vrsca Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd 106592* Prehistoric Settlements in Caves and Rock-Shelters of Serbia / Upper Paleolithic and Mesolithic Chipped Stone Industries Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd Mihailovic, Ljubomir 108991 Monasteres de l ́ Eglise Othodoxe Serbe – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108992 Monastries of the Serbian Orthodox Church – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihailovic, Miroslav Cera 103746 Lom / NULL Filip Visnjic, Beograd 103745 Sol na ranu / NULL Filip Visnjic, Beograd Mihailovic, R. 105120 Katarina Ivanovic / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Mihailovic, Vojislav 105368 Novac srpskih velikasa iz vremena Carstva / NULL Muzej grada Beograda, Beograd Mihailovic Bahtin, Mihail 107394 Ka filosofiji postupka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107391 Rani spisi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlov, Dusan 105425 Ekonomski recnik nemacko-srpski / Wörterbuch Gradjevinska knjiga, Beograd 108484 Ekonomski recnik srpsko- nemacki / Wörterbuch Gradjevinska knjiga, Beograd 108485 Recnik bankarskih, berzanskih i racunovodstvenih termina / nemacko-srpski i srpsko- nemacki Gradjevinska knjiga, Beograd Mihajlov, Sasa 108590 Rajko M. Tatic 1900-1979 / NULL Zavod za zastitu spomenika grada Beograda, Beograd Mihajlovic, Borislav Mihiz 102285 Autobiografija – o drugima 1 / NULL Solaris, Novi Sad 102286 Autobiografija – o drugima 2 / NULL Solaris, Novi Sad Mihajlovic, Darko 109205 Srpska diplomatija o dogadjajima u Makedoniji 1903-1904. god / NULL Cigoja, Beograd Mihajlovic, Goran 104634 Sami protiv svih / NULL Glas srpski, Banja Luka Mihajlovic, Jasmina 100229 Dve kotorske price / NULL Dereta, Beograd 104597 Ljubav bez tajni / NULL Dereta, Beograd 100264 Privatna kolekcija / NULL Dereta, Beograd 105072 Putni album / NULL Dereta, Beograd Mihajlovic, Ljubomir 108742 Manastiri Srpske pravoslavne crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlovic, Mila 109204 Italijanski mornari za Cigoja, Beograd srpsku vojsku / Zalog humanosti u odiseji pakla (1915-1916) Mihajlovic, Milorad 100169* Nova Pavlica / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Mihajlovic, Pavle Paja 107134 Dnevnici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlovic, Petar 108069 Nista / Roman ni o cemu Geopoetika, Beograd Mihajlovic, Svetlana P. 100457* Poslednja tacka za kruznicu / NULL Narodna Knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mihaljcic, Rade 106083* Leksikon srpskog srednjeg veka / NULL Knowledge, Beograd 105401 Monumenta Serbica / spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii Srpska skolska knjiga, Beograd 102102 Proslost i narodno secanje / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd 108458 Zakoni u starim srpskim ispravama / Izvori srpskog prava, Knj. XIII Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Mijatovic, Bosko 109170 Ilustrovana istorija Beogradskih kafana / Od Turskog hana do Aero kluba Arhipelag, Beograd 107070 Poezija, trziste, drzava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106146 Srpski ekonomisti 1850- 1914 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 109242 Srpski konzervativci 1878- 1914 / NULL Catena Mundi, Beograd Mijatovic, Cedomilj 105713* Hero-Tales and Legends of Serbians / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102435 Jelena Balsic / NULL Pesic i sinovi, Beograd 102436 Ljubav na dvoru Nemanjica / NULL Pesic i sinovi, Beograd Mijatovic, Cedomir 107002 Pad Carigrada / NULL Ethos, Beograd Mijatovic, Radic 101848 Popravni dom za roditelje / NULL RAD, Beograd Mijatovic Zivojinov, Vladan 106295 Poslasticarske price / NULL Arhipelag, Beograd Mijovic, Aleksandar 108264 Biodiverzitet Srbije: stanje i perspektive / NULL Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Mijovic, Dusan 108257 Naucni skup o geonasledju Srbije / 2. naucni skup, Beograd 2004 Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd 108259 Park prirode Stara planina / NULL Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Mijuskovic, Dragisa T. 107650 Putovanje po Srbiji u godini 1829. / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mijuskovic, Slobodan 106908 Prva poslednja slika / NULL Geopoetika, Beograd Mikavica, Dejan 107266 Laza Kostic / politicka biografija Prometej, Novi Sad 104997 Politicka ideologija Svetozara Miletica / NULL Stylos, Novi Sad 103754 Poslednji srpski pankalist / Politicko-filozofska biografija Laze Kostica Stylos, Novi Sad 109218 Srbi u Habsburskoj Prometej, Novi Sad monarhiji od 1526. do Miketic, Djordje 108065 Paradajz / NULL Geopoetika, Beograd Mikic, Olga 105553 Manastir Bodjani / NULL Platoneum, Novi Sad 105554 The Monastery of Bodjani / NULL Platoneum, Novi Sad Mikic, Radivoje 103495 Eseji / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 101148 Hodocasce Arsenija Njegovana / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105318 Opis price / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105319 Orfejev dvojnik / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105320 Pesma, tekst i kontekst / NULL Narodna Knjiga, Beograd 106207* Pesnicka posla / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105316 Pesnicki postupak / NULL Narodna Knjiga, Beograd 107085 Pesnik tamnih stvari / O poeziji Novice Tadica Sluzbeni glasnik, Beograd 106748 Prica i mit o svetu / NULL Agora, Zrenjanin 107852 Prica i mit o svetu / NULL Albatros Plus, Beograd 104713 Prica i znacenje / NULL Filip Visnjic, Beograd 105317 Prica i znacenje / NULL Narodna Knjiga, Beograd 101133 Proljeca Ivana Galeba / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Miklja, Dusan 103296 Bilo jednom u Beogradu / NULL Plato, Beograd 102939 Kosmopolitske price / NULL Filip Visnjic, Beograd 103291 Krpljenje paucine / NULL Nolit, Beograd 108703 Leto / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106446 New York, Beograd / NULL Laguna, Beograd Miklosich, Franc 105401 Monumenta Serbica / spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii Srpska skolska knjiga, Beograd Miladinov, Brana 107388 Naratoloski recnik / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Miladinovic, Ivan 106275 1968. Poslednji veliki san / NULL Filip Visnjic, Beograd Miladinovic, Mihailo J. 107178 Istorija Srema / NULL Blago Sirmijuma, Sremska Mitrovica Miladinovic, Natasa 107176 Metodologija utvrdjivanja polne pripadnosti / skeleta sa arheoloskih nalazista Blago Sirmijuma, Sremska Mitrovica Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Miladinovic, Sanja 108500 Tematski recnik srpskog jezika 6 / brod – buva Alma, Beograd 108501 Tematski recnik srpskog jezika 7 / Bugarska – busilica Alma, Beograd Miladinovic, Slobodan 107119 Elite raspada / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Miladinovic, Snezana 103019 Zaduzbine / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milak, Enes 103120 Italija i Jugoslavija 1931- 1937 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Milankov, Momcilo 108988 Uhvacen u mrezu predvecerja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milankovic, Milutin 108885 Astronomska teorija klimatskih promena / i druge rasprave Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103907 Canon of insolation and the ice-age problem / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103905 Clanci, govori, prepiska / Izabrana dela, Tom 6 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103900 Kanon osuncavanja zemlje i njegova primena na problem / ledenih doba 1, Izabrana dela, Tom 1 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103901 Kanon osuncavanja zemlje i njegova primena na problem / ledenih doba 2, Tom 2 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105087 Kroz carstvo nauka / NULL Dereta, Beograd 101890 Kroz vasionu i vekove / NULL Dereta, Beograd 103903 Kroz vasionu i vekove / Kroz carstvo nauka / Izabrana dela, Tom 4 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108884 Matematicka teorija toplotnih pojava / nastalih suncevim zracenjem Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103902 Nebeska mehanika / Istorija astronomske nauke / Izabrana dela, Tom 3 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105086 Secanja / NULL Dereta, Beograd 103904 Spisi iz istorije nauke / Izabrana dela, Tom 5 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103906 Uspomene, dozivljaji, saznanja / Izabrana dela, Tom 7 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milankovic, Vera 106178* Srpski duhovni kalendar / NULL Clio, Beograd Milanovic, Aleksandar 108120 Jezik Jovana Subotica / NULL Cigoja, Beograd 107682 Jezik srpskih pesnika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107936 Jezik vesma polezan / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd 103504* Kratka istorija srpskog knjizevnog jezika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 109238 Recnik slavenosrpskog Matica Srpska, jezika / Ogledna sveska Novi Sad Milanovic, Dusica 102898* Maske uma / O ketmanu i ketmanima Narodna Knjiga, Beograd Milanovic, Jasmina105801* Acim Cumic / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108676 Apostoli radikalizma / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107134 Dnevnici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Jovan 108991 Monasteres de l ́ Eglise Othodoxe Serbe – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108992 Monastries of the Serbian Orthodox Church – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Milan R. 109221 Stara Hercegovina / Ekonomsko-socijalni pojmovnik Filip Visnjic, Beograd Milanovic, Miodrag 106285 Srpski stari vek / NULL Vandalija, Beograd 109019 Tajni zivot Nikole Tesle / NULL Miroslav, Beograd Milanovic, Stojanka 107413 Milan Curcin u kontekstu srpske avangarde / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Zeljko 107695 Dva pisca i drugi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107083 Od slika o drugome ka poetici / Stvaralastvo Dragutina J. Ilica Sluzbeni glasnik, Beograd Milasinovic, Goran 104337 Apsint / NULL Stubovi kulture, Beograd 101924* Camera obscura / NULL Stubovi kulture, Beograd 100094* Heraklov greh / NULL Stubovi kulture, Beograd 105727 Maske Sofije de Montenj / NULL Stubovi kulture, Beograd 107160 Rascepi / NULL Stubovi kulture, Beograd 109065 Slucaj Vinca / NULL Laguna, Beograd 106599 Trougao, kvadrat / NULL Stubovi kulture, Beograd Milasinovic, Svetlana 106533 Citanje savremene proze / NULL Mali Nemo, Pancevo Milcanovic, Rada 101334 Zapis u svetlosti / NULL Prosveta, Beograd Mileker, Feliks 108157 Vrsacki grad: istorijsko- arheoloska skica / NULL Istorijski arhiv, Pancevo, Pancevo Milekic, Zoran 109279 Dositej Obradovic / Srpski velikani Pcelica, Cacak Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milenkovic, Milos 105683 Istorija postmoderne antropologije: posle postmodernizma / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 105682 Istorija postmoderne antropologije: teorija etnografije / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 107470 Ka politici srpske antropologije u XXI veku / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 104256 Problem etnografski stvarnog / NULL Srpski genealoski centar, Beograd Milenkovic, Nenad 104478 Jaz / NULL Mali Nemo, Pancevo Milenkovic, Pavle 104998 Skola anala / NULL Stylos, Novi Sad Milenkovic, Toma 103516 Skolovanje dece ruskih emigranata u Kraljevini Zavod za udzbenike i Jugoslaviji / 1918-1941 nastavna sredstva, Beograd 106004 Trstenik i okolina / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Miletic, Antun 106829 Srpski djenerali u zicama / NULL Albatros Plus, Beograd Miletic, Drasko 107043 Kalendari / NULL Dereta, Beograd 106433 pH roman / NULL Dereta, Beograd Miletic, Milkica 107210 Terra d oro / NULL Dereta, Beograd Miletic, Mirko 103622 Krajputasi / NULL Cigoja, Beograd Miletic, Slavica 104673 Religija i identitet na Kosovu / NULL XX vek, Beograd Miletic, Svetozar 103264 O srpskom pitanju / NULL Orpheus, Novi Sad 101384* Sabrana dela Svetozara Miletica I-III / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103909 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/1 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103910 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/2 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103911 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/3 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103912 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 3 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103908 Sabrani spisi Svetozara Miletica, Tom 1 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Miletic Stanic, Nada 105945 Pravoslavne crkve u Baranji / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad Mileusnic, Slobodan 100768* Manastiri Srbije 1 – 2 / Monasteries of Serbia 1 – 2 Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd 103456 Srpski manastiri od Hilandara do Libertvila / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103022 Svetinje Kosova i Metohije / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Milic, Danica 100930 Strani kapital u rudarstvu Srbije do 1918 / NULL Istorijski institut, Beograd Milic, Mileta 102695* Cultural heritage of Kosovo and Metohija / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100816 Cuvari bastine 1947-1997 / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104209 Glasnik drustva konzervatora Srbije 20 / NULL Drustvo konzervatora Srbije, Beograd 104210 Glasnik drustva konzervatora Srbije 21 / NULL Drustvo konzervatora Srbije, Beograd 100173* Saopstenja XXX-XXXI (1996-1997) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100868* Saopstenja XXXII-XXXIII (2000-2001) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102703* Saopstenja XXXIV (2002) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milic, Miodrag 103195 Jugosloveni u koncentracionom logoru Ausvic 1941-1945 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103199 Jugosloveni u koncentracionom logoru Mathauzen / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Milic, Novica 104852 A B C Dekonstrukcije / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103494 Moderno shvatanje knjizevnosti / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104860 Predavanja o citanju / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105600 Sta je teorija / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd Milic, Zoran 102129 Iz starih spisa / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Milic A., Dejan 105353 Politicka beseda moderne Srbije / NULL Nomos, Beograd Milicevic, Milan Dj. 100326* Karadjordje u govoru i u tvoru / NULL Cigoja, Beograd 105710 Kljucevi Beograda: Stare slike srpske prestonice / Kratka historija Beograda / Dubrovcani u Beogradu Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 108409 Knez Milos u pricama / NULL Utopija, Beograd 104640 Knezevina Srbija / NULL Book-Marso, Beograd Milicevic, Milic 108127 Balkanski ratovi: fotopis Samsona Cernova / NULL Arhiv Srbije, Beograd 105110 Generali vojske Knezevine i Kraljevine Srbije / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milicevic, Natasa 106663 Jugoslovenska vlast i srpsko gradjanstvo / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Milicevic, Risto 105466 Hercegovacka prezimena / NULL Svet knjige, Beograd Milicevic, Srdjan 106302 Obecana zemlja / NULL Dereta, Beograd Milicevic, Veljko 106968 Najlepse pripovetke Veljka Milicevica / NULL Ariadna, Beograd Milicevic, Vladeta 100405 Ubistvo kralja u Marselju / NULL Filip Visnjic, Beograd Milicevic Dobromirov, Natasa 107898 Super srpski: Srpski jezik za strance – visoki nivo / Serbian Language for Foreigners – Advanced Level Azbukum, Novi Sad Milikiev, Katarina 108836 Naucnoistrazivacki pristup knjizevnim delima / NULL Cigoja, Beograd Milin, Petar 104827 Frekvencijski recnik Tdora Manojlovica, Knjiga 2 / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 104826 Frekvencijski recnik Todora Manojlovica, Knjiga 1 / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin Milincevic, Vaso 105874 Nikola Tesla i knjizevnost / NULL Biblioteka grada Beograda, Beograd 105979 Osvetljavanja i suocavanja: Studije i clanci / iz srpske knjizevnosti 19. i 20. veka Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105522 Velika skola i veliki profesori / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milinkovic, Mihailo 107486 Gradina na Jelici: ranovizantijski grad i / srednjovekovno naselje Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milinkovic, Snezana 106165 Preobrazaji novele: Novela od V. Vrcevica do / tradicija Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milisavljevic, Dragana 107187 Sisojevac: crtezi fresaka / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milisavljevic, Ostoja 104087* Beograd u istoriji / (od postanja do nasih dana) Poslovni biro, Beograd Milisavljevic, Vladimir 108769 Identitet i refleksija / Problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milisic, Milan 106486 Unutrasnje stvari / NULL Prosveta, Beograd Milivojevic, Era 102068 Art sessions / (Jovan Cekic – Neobicne petlje) Geopoetika, Beograd Milivojevic, Slavisa108218 Svrljiska oblast u praistoriji, antici i srednjem veku / Le region de Svrljig en Serbie orientale – prehistoire, ant Balkanoloski institut, Beograd Milivojevic, Snjezana 108780 Mediji, ideologija i kultura / NULL Fabrika knjiga, Beograd Miljanic, Akim 101943* Prezimena u Crnoj Gori / NULL Beogradska knjiga, Beograd Miljanic, Vukota 101943* Prezimena u Crnoj Gori / NULL Beogradska knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Miljanov Popovic, Marko 103249 Poslanice / NULL Orpheus, Novi Sad Miljkovic, Bojan 106288* Zitija Svetog Save kao izvori za istoriju / srednjevekovne umetnosti Vizantoloski institut, Beograd Miljkovic, Boris 101437 Caj na Zamaleku / NULL Geopoetika, Beograd 102061 Fabrika hartije / NULL Geopoetika, Beograd 105223 Poljupci, uspomene i razgovori / NULL Geopoetika, Beograd 104607 Uspavanka za lalu / NULL Geopoetika, Beograd Miljkovic, Branko 105567 Izabrane pesme Branka Miljkovica / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 100738 Najlepse pesme Branka Miljkovica / NULL Prosveta, Beograd 107316 Pesme / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102047 Pesme Branka Miljkovica / Narodna Knjiga, NULL Beograd Miljkovic, Ema 108433 Ognjiste koje se ne gasi / NULL Evoluta, Beograd Miljkovic, Mina 104454 Zacaravanje / NULL B92, Beograd Miljkovic Bojanic, Ema 103577 Smederevski sandzak 1476-1560 / Zemlja, naselja, stanovnistvo Istorijski institut, Beograd Miljkovic-Katic, Bojana 100926* Struktura gradskog stanovnistva Srbije sredinom 19. veka / NULL Istorijski institut, Beograd Miljus, Brano 108385 Harmonizacija zakonodavstva Srbije sa pravom / Evropske unije, 2 Institut za medjunarodnu polit, Beograd Miljuskovic, Slobodan 102063 Dokumenti za razumevanje ruske avangarde / NULL Geopoetika, Beograd Millet, Gabriel 105274 L ́ ancien art serbe / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milnovic, Vasilije 107416 Carstvo granicnog / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milojevic, Dobrivoje 104090 Leksikon bankarstva sa strucnom terminologijom / na nemackom i engleskom jeziku MeGraf, Beograd Milojevic, Miloje 103521 Narodne pesme i igre Kosova i Metohije / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milojevic, Milos S. 104041 Nasi manastiri i kaludjerstvo / NULL Nikola Pasic, Beograd 108803 Odlomci istorije Srba i srpskih – jugoslovenskih zemalja / u Turskoj i Austriji Feniks Libris, Beograd 104035* Odlomci iz istorije Srba i srpskih – jugoslavenskih zemalja / u Turskoj i Austriji I-II Nikola Pasic, Beograd 104040 Putopisi dela prave Stare Srbije I-III / NULL Nikola Pasic, Beograd Milojkovic Djuric, Jelena 107473 Srbi na putevima Balkana, Evrope i Sredozemlja / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106571* Usponi srpske kulture / Muzicki, knjizevni i likovni zivot 1918-1941 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad 106519* Usponi srpske kulture: Knjizevni i / umetnicki zivot: 1900-1918 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Miloradovic, Sofija 108511 Obredna praksa – recima o hrani / Na materijalu iz srpskih govora Vojvodine Matica Srpska, Novi Sad 103619 Upotreba padeznih oblika u govoru paracinskog Pomoravlja / Balkanisticki i entomigracioni aspekt Etnografski Institut, Beograd Milosavljevic, Bojana 106050 Forme uctivosti u srpskom jeziku / NULL Uciteljski fakultet, Beograd 108521 Ogovaranje kao govorni zanr svakodnevne komunikacije / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd Milosavljevic, Boris 100157* Vizantijska filozofija u srednjevekovnoj Srbiji / Stubovi kulture, Beograd NULL Milosavljevic, Bosko 106420 Englesko-srpski frazeoloski recnik / Dictionary Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106421 Srpsko-engleski recnik idioma / Dictionary Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106422 Srpsko-francuski recnik idioma i izraza / Dictionnaire Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milosavljevic, Djordje 104823 Gola Vera i druge drame / NULL Narodna biblioteka Vuk Karadzic, Kragujevac 109038 Sentimentalne zavere / NULL Laguna, Beograd Milosavljevic, Dragana 106065 Josanica – crtezi fresaka / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milosavljevic, Dragisa 107358 Izgubljena riznica manastira Mileseve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108974 Poslednji cuvari zlatiborske bastine / Etika i poetika prostora starih zlatiborskih brvnara Sluzbeni glasnik, Beograd 105059* Srednjovekovni grad i manastir Dobrun / NULL Dereta, Beograd 104615 Zograf Andrija Raicevic / NULL Dereta, Beograd Milosavljevic, Nebojsa 107555 Zasto volim Kanadu – price iz tudjine / NULL Plato, Beograd Milosavljevic, Olivera 105421 Potisnuta istina / NULL Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd Milosavljevic, Petar 102175 Radnicki pokret u Rumuniji II (1917-1941) / NULL Balkanoloski institut, Beograd 102593 Sistem srpske knjizevnosti / NULL Plavi krug, Beograd 102595* Srbi i njihov jezik / NULL Plavi krug, Beograd 102594* Uvod u srbistiku / NULL Plavi krug, Beograd Milosavljevic Milic, Snezana 107810 Figure citanja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108615 Ogledavanja / Laza Lazarevic i Simo Matavulj Filozofski fakultet, Nis 108922 Virtuelni narativ / Ogledi iz kognitivne naratologije Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Milosevic, Desanka 100176* Djurdjevi Stupovi / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100163 Gracanica monastery / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102692 Le monastere de Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100175 Manastir Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102691 Monastery Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milosevic, Dmitar 105188* Rodoslovi srpskih dinastija / NULL Knjiga Komerc, Beograd Milosevic, Gordana 100857* Mansio Idimum / Rimska postanska i putna stanica kod Medvedje Arheoloski institut, Beograd 100846* Stanovanje u srednjevekovnoj Srbiji / NULL Arheoloski institut, Beograd Milosevic, Monika 108370 Serbian Law in Transition: Changes and Challenges / NULL Institut za uporedno pravo, Beograd Milosevic, Nenad 104423 Pesme sa Save i Dunava / NULL RAD, Beograd Milosevic, Nikola 100378 Carstvo bozje na zemlji / NULL Filip Visnjic, Beograd 100007* Formalisticko i strukturalisticko tumacenje bajke / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 102324 Istina i iluzija / NULL Stylos, Novi Sad 103547 Izabrana dela Nikole Milosevica 1-5 / NULL Sluzbeni list, Beograd 103688 Najlepsi eseji Nikole Milosevica / NULL Prosveta, Beograd Milosevic, Petar 107102 Istorija srpske knjizevnosti / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108645 London, pomaz / NULL Agora, Zrenjanin 108650 Mi Ze Sentandrejci / NULL Agora, Zrenjanin 106125* Poezija apsurda / Vasko Popa Sluzbeni glasnik, Beograd Milosevic, Slobodan 103138 Kulturno-prosvetni rad u NOR-u / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103129 Nemacko-italijanski odnosi na teritoriji / okupirane Jugoslavije 1941-1943 Institut za savremenu istoriju, Beograd Milosevic- Djordjevic, Nada 103662 Epske narodne pesme / NULL Lirika, Beograd 100611 Kazivati redom / Prilozi proucavanju Vukove poetike usmenog stvaranja RAD, Beograd 103664 Narodna knjizevnost: basne i bajke / NULL Lirika, Beograd 103665 Narodna knjizevnost: legende, novele, poslovice, pitalice, / NULL Lirika, Beograd 103488 Narodna srpska knjizevnost / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104931 Od bajke do izreke / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milovanovic, Ivana 108779 Postkonfliktno drustvo i svakodnevica zena / Primena metoda slucaja u istrazivanjusvakodnevice zena KiM Cigoja, Beograd Milovanovic, Jovan 108742 Manastiri Srpske pravoslavne crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105206 Milovanovic, Kosta Daj mi krila jedan krug / NULL Kreativni centar, Beograd Milovanovic, Krsto 102797 Slave / NULL Glas srpski, Banja Luka Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milovanovic, Zoran108265 Ptice Djerdapa / Birds of Djerdap Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Milutinovic, Miroslav 108995 Automobili i dinastija Karadjordjevica 1908- 1941 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 109001 Automobili i Josip Broz Tito 1912-1980 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milutinovic, Zoran 107389 Poststrukturalizam / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd 105225 Susret na trecem mestu / NULL Geopoetika, Beograd Milutinovic Brada, Miroljub 101793 Hajduci / NULL Kreativni centar, Beograd Milutinovic Sarajlija, Sima 105178 Dika crnogorska / NULL Interpres, Beograd Mimica, Goran 102327* Korografija / NULL Stylos, Novi Sad Minic, Dusica 106311 Srednjovekovni Stalac / Medieval Stalac Arheoloski institut, Beograd Mircetic, Predrag 107696 Postmodernizam / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd Miric, Kata 108895 Bibliografija Ive Andrica (1911-2011) / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Miric, Mihailo M. 104732 Povratnik / NULL Filip Visnjic, Beograd Mirkovic, Ceda 100294 Darkness in the Dark / NULL Dereta, Beograd Mirkovic, Dragutin 103498 Cesko-srpski recnik 1-2 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mirkovic, Jovan 108037 Zlocini na Srbina u Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj / Crimes Against Serbs in the Independent State of Croatia Svet knjige, Beograd Mirkovic, Ljiljana 108344 BozidArt / NULL Clio, Beograd Mirkovic, Mirko 101549 O pravnom polozaju srpske crkve u proslosti / NULL Dosije, Beograd Mirkovic, Miroslava 107504 Ancient Rome and the Danube / The Danube- Emperors Inscriptions in Djerdap-Lower Canyon Miroslava Mirkovic, Beograd 108546 Rea Silvia and Seven Roman Kings / Kinship and Power in Early Rome Miroslava Mirkovic, Beograd 105470 Rimska drzava pod kraljevima i u doba Republike / (753-27. pre Hr.) Istorija i institucije Dosije, Beograd 105471 Rimska drzava u doba Principata i Dominata / od Abgusta do Konstantina (27. pre Hr. – 337 n.e.) Dosije, Beograd 104512* Römer an der mittleren Donau / Römische Straßen und Festungen von Singidunum bis Aquae Miroslava Mirkovic, Beograd 104873* Römische Städte und Filozofski Fakultet, Festungen an der Donau / Akten der regionalen Konferenz, Beograd 16.-19. Oktober 2003 Beograd 104952* Sirmium – Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka / NULL Filozofski Fakultet, Beograd Mirkovic, Nikola 106733 Izabrane studije i kritike / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Mirkovic, Zeljka 104248 Recnik masinske tehnike englesko-srpski / Dictionary Orion Art, Beograd Mirkovic, Zivko M. 102166 Istorija opstehriscanske i srpske pravoslavne crkve / NULL Ars Libri, Beograd Mirkovic Seljacki, Milica 107081 Parodije Stanislava Vinavera / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Misailovic, Milenko108740 Komika i etika narodne erotike / Po Vuku Karadzicu i ostalim izvorima Sluzbeni glasnik, Beograd Misic, Vojvoda Zivojin 107007 Moje uspomene / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Misic, Sasa 107121 Albanija: Prijatelj i protivnik / Jugoslovenska politika prema Albaniji 1924-1927 Sluzbeni glasnik, Beograd Misic, Sinisa 109278 Srbija 1217. / Nastanak kraljevine Evoluta, Beograd 101739* Svetoarhandjelovska hrisovulja / NULL Istorijski institut, Beograd Miskovic, Milic 103014* Ustav Knjazestva Serbije / Sretenjski ustav Sluzbeni glasnik, Beograd Misnic, Veselin 100645 Tresnje boje trule visnje / NULL RAD, Beograd Mitic, Miodrag 102945 Kako nam se dogodio Rambuje / NULL Filip Visnjic, Beograd 100403* Poete u fraku / NULL Filip Visnjic, Beograd Mitic, Srboljub 104173 Licna karta / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Andrej 100337 Klio pred iskusenjima / NULL Cigoja, Beograd 106299 Kultura i istorija / NULL Arhipelag, Beograd 106090 O bozjoj drzavi i zlom spasenju / NULL Arhipelag, Beograd 107489 Prodor na Balkan: Srbija u planovima / Austro- Ugarske i Nemacke: 1908- 1918 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108143 Srbija u Prvom svetskom ratu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 103374 Strane banke u Srbiji 1878-1914 / NULL Stubovi kulture, Beograd 109181 Ustanicke borbe u Srbiji 1916-1918 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Bozidar 105876 Kolovenija – najstarija civilizacija / NULL Pesic i sinovi, Beograd Mitrovic, Dragana 108386 Western Balkans: From Integration to Stabilisation / Zbornik Institut za medjunarodnu polit, Beograd Mitrovic, Gordana 104300* Voda – smisao trajanja / Drustvo Water – a Sense of Duration konzervatora Srbije, Beograd Mitrovic, Katarina 107130 Jurisdikcija katolicke crkve u Sremu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mitrovic, Ljubisa 105292 Balkan / granica i most medju narodima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Marija 104961 Pregled slovenacke knjizevnosti / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad 106069* Svetlost i senke / Kultura Srba u Trstu Clio, Beograd Mitrovic, Mihajlo 107572 Arhitektura Beograda 1950-2012 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mitrovic, Mirjana 100155* Sveto stado / NULL Stubovi kulture, Beograd Mitrovic, Momcilo 103211 Domovi i menze studenata Beogradskog univerziteta 1838-1998 / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 103205 Izgubljene iluzije / Prilozi za drustvenu istoriju Srbije 1944-1952 Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106018 Muslimanski logor Visoko 1992-1993. / Dnevnik i kazivanja logorasa Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106016 Srpska nacionalna cast pred zakonom 1945. godine / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106664 Tri dokumenta o ibeovcima / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106019 Visoko. The Moslem War Camp 1992-1993 / Diary and Testimonies Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Mitrovic, Nemanja 105306 Drug Petar Pan / NULL Narodna Knjiga, Beograd 106528 Luda cara Troglava / NULL Prosveta, Beograd 103359 Nerasvetljeni Svetozarov nestanak / NULL Geopoetika, Beograd 106543 Rim ili mir / NULL Stubovi kulture, Beograd 106989 Romansa sa vevericom / NULL Stubovi kulture, Beograd Mitrovic, Predrag 105051 San urgentne noci / NULL Filip Visnjic, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mitrovic, Vladimir 106824* Arhitektura XX veka u Vojvodini / Archtecture of the 20th Century Vojvodina Akademska knjiga, Novi Sad Mitrovic, Zivan 104066 Srpske politicke stranke / NULL Politika, Beograd Mladenov, Marin 107283 Belina Beloga / Stilisticko- tropoloski ogledi o prozi R.B. Markovica Albatros Plus, Beograd 103503 Bugarsko-srpski recnik / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mladenovic, Aleksandar 106516 Istorija srpskog jezika / Odabrani radovi Cigoja, Beograd 106376* Iz istorije srpskog jezika / NULL Cigoja, Beograd 108449 Kosovsko-metohijski zbornik 4 / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 106378* Povelje i pisma Despota Stefana / NULL Cigoja, Beograd 106379* Povelje kneza Lazara / NULL Cigoja, Beograd 103704 Srpski dijalektoloski zbornik 49 / Rjecnik dubrovackog govora Institut za Srpski Jezik, Beograd 103709 Srpski dijalektoloski zbornik 50 / Govori severne Metohije Institut za Srpski Jezik, Beograd 105005 Srpski dijalektoloski zbornik 51 / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd 105685 Srpski dijalektoloski zbornik 53 / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd 106343 Srpski dijalektoloski zbornik 54 / Zeitschrift Institut za Srpski Jezik, Beograd Mladenovic, Bozica 100955 Dnevnik Koste Milovanovica Pecanca od Izvori za istoriju srpskog naroda u XIX i XX veku Istorijski institut, Beograd 104902 Porodica u Srbiji u Prvom svetskom ratu / NULL Istorijski institut, Beograd 105692 Toplicki ustanak 1917 / NULL Istorijski institut, Beograd Mladenovic, Milan 102656 Decak iz vode / NULL Lom, Beograd Mladenovic, Olivera 100973 Kolo u juznih Slovena / NULL Etnografski Institut, Beograd Mladenovic, Tanasije 102440 Ah, vreme osrednjosti / NULL Prometej, Novi Sad 101377* Izabrana dela Tanasija Mladenovica I-VII / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103674 Sene i opomene / NULL Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mladenovic, Zivomir 109196 Laza Kostic: Zivot i knjizevno delo / NULL Cigoja, Beograd 103327* Neobjavljene pesme Vuka Karadzica / NULL Cigoja, Beograd 105903* Srpski realisti / NULL Cigoja, Beograd Mladjenovic, Branko 107999 Bunker Swing / NULL Laguna, Beograd Mojasevic, Miljan 100043* Juznoslovenske teme u Kotinskom listu / Veze nemacko-srpske Vukove i Vukovog doba Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 108330 Srbi u nemackom mnjenju Vukovog doba / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Mojzita, Miroslav 103430 Beograd – Beleske 1995- 2001 / NULL Clio, Beograd Mokranjac, Aleksandra 108733 Grad i hram / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107036 Opsenarenje / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Moljkovic, Ilija 106138* Slucaj Student / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Molnar, Aleksandar 101982 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 1: Pravo na otpor tiraniji Fabrika knjiga, Beograd 101983 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 2: Klasicne revolucije – Nizozemska- Engleska – Fabrika knjiga, Beograd SAD 101984 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 3: Moderne revolucije – Francuska – Rusija – Nemacka Fabrika knjiga, Beograd 101985 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 4: Gradjanska neposlusnost Fabrika knjiga, Beograd 102073 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Sve cetiri knjige zajedno Fabrika knjiga, Beograd 105953 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 5 / Od kulta Votana do holokausta Fabrika knjiga, Beograd Mombauer, Anika 108345 Uzroci Prvog svetskog rata / NULL Clio, Beograd Moravcevic, Nikola 106293 A Brandenburg Concerto / NULL Arhipelag, Beograd Moravcevic, Nikola 105026 Albion, Albion / NULL Stubovi kulture, Beograd Moravcevic, Nikola 106959 Albion, Albion / A Historical Novel Arhipelag, Beograd 106957 Becu na veru / NULL Arhipelag, Beograd 109167 Braca Andjelovici / NULL Arhipelag, Beograd 106689 Brandenburski koncerto / NULL Arhipelag, Beograd 109166 Marko Mrnjavcevic / NULL Arhipelag, Beograd 107302 Poslednji despot / NULL Arhipelag, Beograd 107597 Radicevo zavestanje / NULL Arhipelag, Beograd 104471 Selected Essays / NULL Stubovi kulture, Beograd 109165 Srpske vlastelinke / NULL Arhipelag, Beograd 106687 Svetlost Zapada / Lux Occidentalis Arhipelag, Beograd 106088 Vitez u doba zla / Despot Stefan Visoki Arhipelag, Beograd 106688 Vreme vaskrsa / NULL Arhipelag, Beograd 107978 Zapisi o srpskom carstvu / NULL Arhipelag, Beograd Moravic Balkanski, Vesna 105208 Skola za lisice / NULL Kreativni centar, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Moskovljevic, Milos S. 102125 Recnik savremenog knjizevnog jezika s jezickim savetnikom / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Moskovljevic, Olga 104054 Knjiga na lomaci / NULL Nikola Pasic, Beograd Mrazovic, Pavica 107469 Gramatika srpskog jezika za strance / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Mrdakovic, D. 103676 Smederevo, grad prestonica / Zbornik tekstova Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mrdakovic, Dragan 104222 Mons Aureus 1 – 2003 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104223 Mons Aureus 1 – 2004 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104224 Mons Aureus 2 – 2004 / Narodna biblioteka, Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Smederevo, Smederevo 104225 Mons Aureus 5/6 – 2004 / Casopis za knjizevnost, umetnost i kulturu Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104226 Mons Aureus 7 – 2005 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mrdjenovic, Dusan 101606 Miroslavljevo jevandjelje / Istorijat i komentari Dosije, Beograd Mrgic, Jelena 109186 Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja: / prema pisanim izvorima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106788 Severna Bosna 13-16. vek / NULL Istorijski institut, Beograd 108411 Zemlja i ljudi: iz istorije zivotne sredine / Zapadnog Balkana Equilibrium, Beograd Mrkalj, Zona 107454 Na casovima srpskog jezika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107925 Nastavno proucavanje narodnih pripovedaka i predanja / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Mrsevic Radovic, Dragana 106166* Frazeologija i nacionalna kultura / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd 109012 Naucni sastanak slavista u vukove dane 45/1 / Lingvisticki pravci prve polovine 20. veka Medjunarodni slavisticki centar, Beograd 109013 Putevima srpskog jezika knjizevnosti i kulture 1 / Skup slavista. Predavanja Medjunarodni slavisticki centar, Beograd 109014 Putevima srpskog jezika knjizevnosti i kulture 2 / Skup slavista. Predavanja Medjunarodni slavisticki centar, Beograd Mrsic, Sinisa 109186 Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja: / prema pisanim izvorima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mulic, Roman 103749 Istorija srpske revolucije / Svedocanstvo velikih savremenika Filip Visnjic, Beograd Munitic, Ranko 102519 Filmski neprijatelji / NULL Prometej, Novi Sad 102520 Filmski prijatelji / NULL Prometej, Novi Sad Musicki, Lukijan 107076 Moje strune / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105707 Pesme Lukijana Musickog / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Musovic, Ejup 100170 Dzamije u Novom Pazaru / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100978 Etnicki procesi i enticka struktura / NULL Etnografski Institut, Beograd 100984 Tutin i okolina / NULL Etnografski Institut, Beograd Musovic, Tafil 108688 Djurdjevdan Mustedanagic, Lidija 102323* Groteskni brevijar Borislava Pekica / NULL Stylos, Novi Sad Mutavdzic, Predrag 107872 Balkan i Balkanologija / Uvod u studije Jugoistocne Evrope

TEATAR Dr Petar Volk POZORIŠNI ŽIVOT U SRBIJI 1944/1986 NA PREDLISTU ISPISANA POSVETA AUTORA tvrd povez veliki format stanje vrlo dobro # Nevesta mora – Elizabet Gilbert Ni dana bez tebe – Džesika Brokmoul Kad se nemoguće desi – Džudi Blum Poslednje zbogom – Džejn Šemilt Stazom greha – Džil Aleksander Esbaum Zeleni smuti za savršen početak dana! – Dž. Dž. Smit Kad svi zaborave – Dženifer Diboa Dame biraju – Trejsi Ševalije Doba suše – Gabriela Babnik Istina u nama – Saša Arango Jedina na svetu – Rouan Kolman Melodija moje duše – Rajan Vinfild Na kraju duge – Kristina Bejker Klajn Noć karnevala – Hana Filding Od suza biseri – Darsi Čan Stvorena za ljubav – Saira Šah U tvojim snovima – Morgan Makarti Zaustavimo nasilje! – Endru Metjuz Zauvek s tobom – Dani Atkins Cvet strasti – Margo Bervin Daleka zvezda – Ana Velozo Istina o ljubavi – Debora Makinli Kurtizanin ljubavnik – Gabrijela Kim Ljubav nađe put – Nik i Kanae Vujičić Ljubavi, pronađi me – Grejem Simson Moje zlato spava – Lijan Morijarti Na vrhovima prstiju – Deana Kameron Nezaustavljiv – Nik Vujičić Prevari me ako smeš – Tes Simons Stihovi u pesku – Sara Šeridan Stranac u noći – Veronika Henri Sunce u njenoj kosi – Džumpa Lahiri Sve boje duge – Ivet Manesis Korporon Živeti slobodno II izdanje – Nik Vujičić Oproštaj za kraljicu – En O’Brajen Plamen dodira – Elena Šapiro Prilika za ples – Deana Kameron Seks i grad – Kendas Bušnel Trenutak sreće – Metju Kvik Devojka koju si voleo – A. R. Tori Dragulj moje krune – Nora Roberts Govor tela u ljubavi – Barbara i Alan Piz Kruna – Rufi Torp Kuća nemogućih ljubavi – Kristina Lopez Bario Noći u Veneciji – Roberta Rič Sakrij me od zaborava – Tarin Fišer Slatki ukus suza – Hafisa Hadži Tajanstvena zadovoljstva – Kejt Vilijams Zarobljeni snovi – Marina Nemat Strast u smrti – Dž. D. Rob(Nora Roberts) Duhovi prošlosti – Džodi Piko Iskra u tami – Rupert Tomson Stanica Jedanaest – Emili Sent Džon Mandel Leto u Italiji – Dejvid Makfarlan Samo ovu noć – Amanda Kvik Sve što sam želela – Lori Nelson Spilman U okovima nevere – Tes Simons Čekajući Dogoa – Mark B. Mils Mlađa – Pamela Redmond Satran Molitva za kraljicu – En O’Brajen Princ na belom konju – Džud Devero Sva lica izdaje – Harold Robins Crveni sultan – Reha Čamuroglu Led u plamenu – Nora Roberts Calendar girl Januar/Februar – Odri Karlan Calendar girl Jul/Avgust – Odri Karlan Calendar girl Maj/Jun – Odri Karlan Calendar girl Mart/April – Odri Karlan Calendar girl Novembar/Decembar – Odri Karlan Calendar girl Septembar/Oktobar – Odri Karlan Puštam te – Kler Makintoš Divljina – Šeril Strejd Do krajnjih granica – Nina Sadovski Hodnici vremena – Fredrik T. Olson Neka druga žena – Tamar Koen Nevine laži – Lijan Morijarti Ovde dolaze sanjari – Imbolo Mbue Princeza Sultana: Čuvaj moju tajnu – Džin Sason Sada ili nikada – Rebeka Dan Šalu na stranu – Nik Hornbi Trebalo je da znaš – Džin Hanf Korelic Ukradena sreća – Miranda Beverli-Vitmor Ukradena svetlost – Karen Onodžajfi Ukus osvete – Jusi Adler-Olsen Zvezda padalica – Stefani Kliford Čudesna potraga – Bruk Dejvis Dijeta 8 nedelja – Majkl Mozli Drska čednost – Nora Roberts Hiljadu i jedna noć – Hanan el Šejh Indijski začin na francuski način – Ričard Č. Morais Noćna ptica – Adam Bruks Ples u tami – Stejnar Bragji Pravila života – Kler Bidvel Smit Preljubnica mekog srca – Elajza Kenedi Skriveni uzdasi – Džasinda Vajlder U srcu obmane – Harold Robins Voli me – Dž. Kener Čuvari biblioteke – Glen Kuper Gorki mesec – Kolin Falkoner Možda nebo zna – Gijom Muso Ogledalo duše – Amanda Kvik Sjaj zvezda – Sidni Šeldon Slatka uteha – Asli E. Perker Uzmi me – Dž. Kener Sačuvaj ljubav – Ema Čejs Ne traži me – Ema Čejs Kao nijedna druga – Ema Čejs Knjiga o nama – Lisa Kari Sa tobom je sve moguće – Tom Mičel San – Mark Trevidic Carigradska proročica – Majkl Dejvid Lukas Skini mi zvezde – Karin Lamber Anđeo tame – Sidni Šeldon Careva balerina – Adrijen Šarp Devojka od papira – Gijom Muso Đavo nosi Pradu – Lorin Vajsberger Harun i More priča – Salman Ruždi Knjiga mrtvih duša – Glen Kuper I am Love – Žana Poliakov Kad otkuca ponoć – Eloiza Džejms Kao da smo jedno – Džasinda Vajlder Kćeri princeze Sultane (V) – Džin Sason Molitva moje majke – Nafisa Hadži Krvna veza – Sidni Šeldon Luda ljubav – Aleksandra Poter Moć podsvesti – nova tajna – Džozef Marfi Ništa nije večno – Sidni Šeldon Neverni princ – Nora Roberts Pakleni planovi – Sidni Šeldon Oslobodi me – Dž. Kener Ponoćne uspomene – Sidni Šeldon Sunce iza bedema – Džin Sason Sveti gresi – Nora Roberts Zato što te volim – Gijom Muso Vođa bez titule – Robin Šarma Lovemarks – Žana Poliakov Orijentalista – Tom Rajs Soulfood – Žana Poliakov Vetrenjače bogova – Sidni Šeldon Moj pas – Tanja Lučić Alhemija duše – Barbara de Anđelis Princeza Sultana: Neisplakane suze – Džin Sason Arzenšek, Vladimir, Struktura i pokret, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1984. 2. Badiju, Alen, Pregled metapolitike, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2008. (Biblioteka Fronesis) 3. Bakić- Hayden, Milica,Varijacije na temu “Balkan”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2006. (Biblioteka Fronesis) 4. Birešev, Ana, Orionov vodič: otkrivanje dominacije u sociologiji Pjera Burdijea, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 5. Birešev Ana, Drezgic Rada, Prodanovic Srdjan (prir.) Corruption and social development, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Conferentia) 6. Birešev Ana, Pudar Gazela, Bošković Dušan (prir.) Priroda, etika, politika: ekološke (pre)okupacije i (pre)orijentacije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju , 2012. (Biblioteka Disput) 7. Blagojević Mirko, Jablanov Maksimović Jelena, Bajović Tijana (prir.) (Post)sekularni obrt: religijske, moralne i društveno-političke vrednosti studenata u Srbiji, Institut za filozofiju društvenu teoriju, Konrad Adenauer Stiftung, 2013. (Biblioteka Disput) 8. Blagojević Mirko, Todorović Dragan (eds.) Orthodoxy from an empirical perspective, Yugoslav Society for the Scientific Study of Religion, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 9. Blagojević, Mirko, Religija i crkva u transformacijama društva sociološko-istorijska analiza religijske situacije u srpskocrnogorskom i ruskom (post)komunističkom društvu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2005. (Biblioteka Fronesis) 10. Bojanić Petar, Sibertin-Blanc Guillaume (eds.) De la terreur a l`extreme-violence, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. 11. Bojanić Petar, Babić Jovan, Pudar Gazela (eds.) Europe in the emerging world order: searching for a new paradigm, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. (Biblioteka Conferentia) 12. Bojanić, Petar, Granica, znanje, žrtvovanje, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2009. (Biblioteka Fronesis) 13. Bojanić, Petar (prir.) Politike tajne: tajna, tajna služba, služba državne bezbednosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Narodna biblioteka Srbije, 2007. 14. Bojanić, Petar, Nasilje, figure suverenosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Bojanić Sanja, Ćeriman Jelena, Pavić Zentner Verica (prir.) Rod i obrazovanje, Institut za filozofiju i društvenu teoriju 2014. 17. Bošković, Dušan, Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944.do 1972. godine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2003. (Biblioteka Fronesis) 1 18. Čavoški, Kosta, Ustav kao jemstvo slobode: ogledi o ustavu i ustavnosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 1995. (Biblioteka Fronesis) 19. Cvetković, Vladimir (prir.) (Re)konstrukcija institucija: godinu dana tranzicije u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2002. (Biblioteka Disput) 20. Đerić, Gordana, Pr(a)vo lice množine: kolektivno samopoimanje i predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2005. (Biblioteka Fronesis) 21. Đerić, Gordana, Prošlost u sadašnjosti: prilozi prenosu sećanja kroz vreme, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 22. Đerić,Gordana, Intima javnosti: okviri predstavljanja, narativni obrasci, strategije i stereotipi konstruisanja Drugosti u upečatljivim događajima tokom razgradnje bivše Jugoslavije: štampa, TV, film, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2008. 23. Dobrijević Aleksandar, Mladenović Ivan, (prir.) Razlozi i noramativnost, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Pasaž) 24. Dobrijević, Aleksandar, Ka adekvatnoj moralnoj teoriji: normativna etika Ričarda M. Hera, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2006. (Biblioteka Fronesis) 25. Drezgić Rada, Duhaček Daša,Vasiljević Jelena (prir.) Ekofeminizam: nova politička odgovornost, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Disput) 26. Drezgić Rada, Radinković Željko, Krstić Predrag (prir.) Horizont bioetike: moral u doba tehničke reprodukcije života, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Disput) 27. Drezgić, Rada, “Bela kuga” među “Srbima”: o naciji, rodu i rađanju na prelazu vekova, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2010. (Biblioteka Fronesis) 28. Đurić, Jelena, Antropološka teorija i društvena praksa : na tragu istraživačkog iskustva Zagorke Golubović, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Zasluga) Fronesis) 31. Gligorov, Vladimir, Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1984. (Biblioteka Disput) 33. Hirsch Alfred, Bojanić Petar, Radinković Željko (prir.) Vertrauen und Transparenz – für ein neues Europa, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Conferentia) 34. Imširović, Jelka, Od staljinizma da samoupravnog nacionalizma, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1991. 35. Jakšić, Božidar, Umetnost preživljavanja: gde i kako žive Romi u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2005. (Biblioteka Disput) 2 36. Jarić, Isidora (prir.) Bolonjska reforma visokog školstva u Srbiji: problemi, dileme, očekivanja i strahovi nastavnog osoblja na beogradskom univerzitetu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 37. Jeremić-Molnar, Dragana, Nestajanje uzvišenog i ovladavanje avangardnog u muzici moderne epohe. Knj. 1, Muzički uzvišeno u delima Betovena i Šenberga, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 38. Jeremić-Molnar, Dragana, Nestajanje uzvišenog i ovladavanje avangardnog u muzici moderne epohe. Knj. 2, Muzički avangardizam u Šenbergovoj dodekafonskoj poetici i Adornovoj kritičkoj estetici, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 39. Jocković, Miroslav, Veštačka inteligencija, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1994. 40. Jovanov, Rastko, Hegelovo pravo naroda: istoričnost i granice prava, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Fronesis) 41. Jovanović, Đokica, Sunovrat u zajednicu: politička stvarnost jugoslovenskog društva i stil života, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, 1995. 42. Koštunica, Vojislav, Ugrožena sloboda: političke i pravne rasprave, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2002. (Biblioteka Fronesis) 43. Krstić, Predrag, O čemu govorimo kad govorimo o…psovanju, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka o čemu govorimo kad govorimo o…) 44. Krstić, Predrag, Kud plovi ovaj brod: teorijske staze Enterprajza, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 45. Krstić, Predrag, Filozofska životinja: zoografski nagovor na filozofiju, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2008. 46. Krstić, Predrag, Postapokaliptika: ničemu više filozofija, kao i dosad, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2009. (Biblioteka Fronesis) 47. Krstić, Predrag, Subjekt protiv subjektivnosti: Adorno i filozofija subjekta, , Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2007. (Biblioteka Fronesis) 48. Lay Vladimir (prir.), Društveni pokreti i politički sistem u Poljskoj: (1956-1981), Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1985. 49. Milidrag, Predrag, “Poput slika stvari”: temelji Dekartove metafizičke teorije ideja, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 50. Milidrag, Predrag, Samosvest i moć: Dekartov Bog kao causa sui, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Okean, 2006. 51. Milisavljević Vladimir, Blanc Guillaume Sibertin (eds.) Deleuze et la violance, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, EuroPhilosophie, 2012. 52. Milisavljević Vladimir, Mladenović Ivan (prir.) Tomas Hobs – utemeljenje moderne filozofije politike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2012. (Biblioteka Fronesis) 53. Miščević, Nenad, Sva lica filozofije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Zasluga) 54. Mladenović, Ivan, Institucionalna realnost i Pravda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 3 55. Mladenović, Ivan, Racionalni izbor i demokratija, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2012. (Biblioteka Fronesis) 56. Molnar, Aleksandar, Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?: O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 2000-2007., Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2008. 57. Molnar, Aleksandar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi: 5, Rat Od kulta Votana do holokausta, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2006. 58. Molnar, Aleksandar, Rasprava o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji. Knj. 1, Igra svetlosti u razumu 18. veka, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 59. Molnar, Aleksandar, Rasprava o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji. Knj. 2, Aporije prosvećenog apsolutizma Fridriha II, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 60. Naumović, Slobodan, Upotreba tradicije u političkom i javnom životu Srbije na kraju dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 61. Nemanjić Miloš, Spasić Ivana (prir.) Nasleđe Pjera Burdijea: pouke i nadahnuća, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2006. (Biblioteka Disput) 62. Obrenović, Zoran, Srbija i novi poredak, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, (Beograd, Niš), 1992. 63. Oklobdžija, Mirjana, Revolucija između slobode i diktature, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1986. 64. Petrović-Trifunović Tamara, Bojanić Sanja, Pudar Draško Gazela (eds.) Mind the Gap(s): family, socialization and gender, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. 65. Radinković, Željko, Narativna modifikacija Hajdegerove fenomenologija, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Fronesis) 66. Radojičić, Mirjana (prir.) Svetozar Stojanović: ličnost i delo, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2015. (Biblioteka Zasluga) 67. Rakić Vojin, Bojanić Petar, Prodanović Srđan (eds.) New perspectives on bioethics, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Conferentia) 68. Rakić Vojin, Bojanić Petar, Prodanović Srđan (eds.) The state and state building: theory and practice, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Conferentia) 69. Rakić Vojin, Drezgić Rada, Mladenović Ivan (prir.) Bioetika, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. 70. Savić, Mile (prir.) Integracija i tradicija: Integration and tradition, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, teoriju, “Filip Višnjić”, 1996. (Biblioteka Fronesis) 72. Sládeček, Michal, Pravila i kontekst upotrebe: teme i tumačenja Vitgenštajnove filozofije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 73. Sládeček, Michal, Politička zajednica: koncepcija političke zajednice u liberalno-komunitarnom sporu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić , 2008. (Biblioteka Fronesis) 4 74. Social and Cultural Capital in Western Balkan Societies, Centre for Empirical Cultural Studies of South-East Europe, Institute for Philosophy and Social Theory, 2012. 75. Spasić Ivana, Subotić Milan (prir.) Revolucija i poredak: o dinamici promena u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2001. (Biblioteka Disput) 76. Spasić Ivana, Subotić Milan (eds.) Revolution and order: Serbia after october 2000, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2001. (Biblioteka Disput) 77. Spasić, Ivana, Značenja susreta: Goffmanova sociologija interakcije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 1996. (Biblioteka Fronesis) 78. Stojanović, Svetozar, Od marksizma do etatizma sa ljudskim licem, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1988. 79. Stojanović, Svetozar, Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995. (Biblioteka Fronesis) 80. Stupar, Milorad, Filozofija politike: antičko i moderno shvatanje političke zajednice, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 81. Subotić, Milan, Na drugi pogled, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2007. (Biblioteka Fronesis) 82. Subotić, Milan, Sricanje slobode, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, (Beograd, Niš), 1992. 83. Tadić, Ljubomir, Retorika: uvod u veštinu besedništva “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995 Čovek koji je gledao žene – Mikael Jort & Hans Rosenfelt Bornova dominacija – Robert Ladlam Alibi – Lisa Lac Čovek koji nije bio tamo – Mikael Jort & Hans Rosenfelt Baklja u noći – Saba Tahir Devojka iz Bruklina – Gijom Muso Bio jednom jedan dečak – Kit Stjuart Central park – Gijom Muso Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije – Karen Li Strit Dok smo bili živi – Rut Ver Ko je Alisa? – T. R. Ričmond Kraljevska prevara – Stiv Beri Džefersonov ključ – Stiv Beri Kad kažemo zbogom – Dženi Eškroft Miris ljubavi – Kolin Falkoner Na crvenom tepihu – Rouzi Nikson Kratak rez – Sandra Braun Maska za Dimitriosa – Erik Ambler Narukvica uspomena – Vajola Šipman Paklena odaja – Stiv Beri Noć mi te uzima – Donato Karizi Poslednji dani noći – Grejam Mur Obećaj mi zauvek – Džasinda Vajlder Pod budnim okom – Bari Ajzler U drugom životu – Stiven Votson Šta donosi sutra – Sidni Šeldon i Tili Bagšo U zalivu ruža – Debi Makomber Vrt nade – Hulija Navaro Zabludeli sin – Danijela Stil Svet koji je trebalo da imamo – Ejlan Mastaj Zbogom, prošlosti – Debi Makomber Ako sutra ne postoji – Gijom Muso Mavrov poslednji uzdah – Salman Ruždi U opasnim godinama – Keli Kiloren Bensajmon Zaustavi vreme za nas – Keti Kan Dečak od stakla – Donato Karizi Devojka koja je pobedila ISIS – Farida Abas i Andrea Hofman Draguljareva kći – Refik Halid Karaj Epitaf za špijuna – Erik Ambler Haremske suze – Roberta Rič Iluzionista – Alis La Plant Nebo pada – Sidni Šeldon Očajne vojvotkinje – Eloiza Džejms Oluja strasti – Amanda Kvik Pesak vremena – Sidni Šeldon Poljubac iz Pariza – Aleksandra Poter Posle tebe – Džodžo Mojes Pripadaš meni – Džasinda Vajlder Sutra i zauvek – Nora Roberts Sutra je novi dan – Sidni Šeldon i Tili Bagšo U pravom trenutku – Lusi Robinson Ema – Džejn Ostin Ne oklevaj ni tren – Džodžo Mojes Orkanski visovi – Emili Bronte Spoznajte svoju sudbinu – Robin Šarma Treća alternativa – Stiven Kavi U jednom trenu – Gijom Muso Vladar iz senke – Donato Karizi Zamka za snove – Stiven King Kristalni vrtovi – Amanda Kvik Smrt bez imena – Santjago Nazarijan Pod tuđim uticajem – Džejn Ostin Biblioteka mrtvih – Glen Kuper Dragulj Indije – Talasa Ali Druga strana ponoći – Sidni Šeldon Gnev Anđela – Sidni Šeldon Gordost i predrasuda – Džejn Ostin Gospodar igre – Sidni Šeldon Kako bih bez tebe – Gijom Muso Kći pustinje – Talasa Ali Lovac na duše – Donato Karizi Ostani kraj mene – Gijom Muso Posle tame – Sidni Šeldon Potraga – Nora Roberts Prosjak pred vratima – Talasa Ali Razum i osećajnost – Džejn Ostin Samo budi ovde – Gijom Muso Šaptač – Donato Karizi Sedam godina kasnije – Gijom Muso Vrati mi se – Gijom Muso Zavet ljubavi – Amanda Kvik Zov anđela – Gijom Muso Dvanaesti uvid – Džejms Redfild Jedanaesti uvid – Džejms Redfild Mostovi okruga Medison – Robert Džejms Voler Pričaj mi o ljubavi TP – Eliza Valmorbida Staljinova ljubavnica – Marek Halter Dok nisam srela tebe – Džodžo Mojes Korisnici, teme istraivanja i korieni fondovi 19992003, knj. 3, priredio Dimitrije Spasojevi, Beograd, 2008. , , 1945, , 2008. , , , 2010.Tito misao, re i delo, autor ivojin B. Spasi, Beograd, 1980. Ustavni razvoj socijalistike Jugoslavije, autor Gojko Malovi, Beograd, 1981. Jugoslavija 1941, autor ivojin B. Spasi, Beograd, 1981. Trideset pet godina Narodne Republike Maarske, Beograd, 1981.Jugoslavija 19421943, autori Gojko Malovi, Boidar Bojovi, Beograd, 1983. Zhou Enlai , 35- , , 1984. Ujedinjenje jugoslovenskih naroda od ideje do stvaranja drave 1918, autori Boidar Bojovi, Gojko Malovi, Beograd, 1988. , , , 1995. 33, 19181992, , , , 2008. 19182006, , , 2010.Bilten, br. 1, Beograd, 1980.Bilten, br. 2, Beograd, 1981.Bilten, br. 34, Beograd, 1982.Bilten, br. 56, Beograd, 1983.Bilten, br. 7, Beograd, 1985.Bilten, br. 89, Beograd, 1986., . 1, , 2000. , . 2, , 2001. , . 3, , 2002., . 12, , 2003., . 1, , 2004., . 2, , 2004., . 12, , 2005., . 12, , 2006., . 12, , 2007., . 12, , 2008., . 12, , 2009.Tito Churcill, strogo tajno, priredio Duan Biber, BeogradZagreb, 1981. Ljubia Kora, Organizacija federacije u socijalistikoj Jugoslaviji 19431978, Beograd Zagreb, 1981. Jugoslavenske vlade u izbjeglitvu 19411943, dokumenti, priredio Bogdan Krizman, Beograd Zagreb, 1981. Jugoslovenske vlade u izbeglitvu 19431945, dokumenti, priredio Branko Petranovi, Beograd Zagreb, 1981. Kosanovi N. Sava, Jugoslavija je bila osuena na smrt, Zagreb Beograd, 1984. Jugoslavija i Ujedinjeni narodi 19411945, priredili Slobodan Neovi, Branko Petranovi, Beograd, 1985. Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, godinji izvetaji Britanskog poslanstva u Beogradu 19211941, knj. 13, priredio ivko Avramovski, BeogradZagreb, 19861996. 1917. , , , , , 1991. 19301941, , , , 1991.uti, Nikola, Kraljevina Jugoslavija i Vatikan odnos jugoslovenske drave i Rimske crkve 19181935, Beograd, 1994. Privredna politika Vlade FNRJ, zapisnici Privrednog saveta Vlade FNRJ 19441953, knj. 14, priredili Miodrag Zeevi, Bogdan Leki, Beograd, 1995. Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ (11. jun 1945 7. jul 1948), priredio Branko Petranovi, Beograd, 1995. Dokumenti centralnih organa KPJ, NOR i revolucija (19411945), priredio Branko Vukovi, knj. 2223, Beograd, 1996. , , , , , 1996. Dokumenti istorije Jugoslavije, Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa iz Drugog svetskog rata, knj. 14, priredili Miodrag Zeevi, Jovan P. Popovi, Beograd, 19962000. , , , . 112, , sednice Izvrnog komiteta CK SKJ odrane 1416. marta 1962. godine, priredio Miodrag Zeevi, Beograd, 1998. , . 12, , , , 19981999. etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, stenografske beleke, priredio Jovan P. Popovi, Beograd, 1999. 19291931, , , , , 2002. , , I (19302003), , 2003. 19411945, , , , 2004. Velike sile i male drave u hladnom ratu 19451955, sluaj Jugoslavije, zbornik radova, urednik Ljubodrag Dimi, Beograd, 2005. , ( ) 1930. , . 1, , , , 2005. 1931. , . 2, , , , 2007. , , , , 2007. 1932. , . 3, , , 2008. 1933. , . 4, , , , 2009. 19451952, , . 12, , . , , , 2009.Arhiv Jugoslavije vodi za korisnike arhivske grae, Beograd, 1985. Leki, Bogdan, Arhivski izvori za istoriju socijalistike Jugoslavije 19431953, Beograd, 1987.Zatita arhivske grae Federacije, priredio Bogdan Leki, Beograd, 1988. Kancelarijsko poslovanje saveznih organa i organizacija, materijali sa savetovanja i propisi, priredili Bogdan Leki, Olga Giler, Beograd, 1990. Sprovoenje Uredbe o posebnim merama zatite registraturskog materijala i arhivske grae Federacije, materijal sa savetovanja, priredio Momilo Anelkovi, Beograd, 1990. 19501995, , , 1995. Indeks sadraja informativnih sredstava sreenih i obraenih fondova i zbirki Arhiva Jugoslavije, knj. 12, Beograd, 1995.Milosavljevi, Mirjana, Bibliografija Arhiva Jugoslavije, Beograd, Beograd, 1996. , , , , , 1999. , , 19441948, , , 1999. Srndovi, Suzana, Katalog tampane grae u fondovima i zbirkama Arhiva Jugoslavije, knj. 1, Beograd, 1999. , , , , , , Caj na Zamaleku / NULL Miljkovic, Boris Geopoetika, Beograd 106786 Cajevi Marsa / Noci / NULL Pistalo, Vladimir Agora, Zrenjanin 101924* Camera obscura / NULL Milasinovic, Goran Stubovi kulture, Beograd 104518 Camil Sijaric kao pripovjedac / NULL Kovac, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103907 Canon of insolation and the ice-age problem / NULL Milankovic, Milutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103588 Car Uros / NULL Stevanovic, Miladin Knjiga Komerc, Beograd 107750 Cardak ni na nebu ni na zemlji / Dela Stanislava Vinavera, Knj. 3 Vinaver, Stanislav Sluzbeni glasnik, Beograd 106041 Carigrad / Price sa Bosfora Radic, RadivojEvoluta, Beograd 104397 Carigradski drum / NULL Ilic, Nenad Plato, Beograd 102950* Carigradski patrijarsi i carevi makedonske dinastije / NULL Stankovic, Vlada Vizantoloski institut, Beograd 105711 Carobna suma / NULL Copic, Branko Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 104986 Carobnjak. Zivot i vreme Nikole Tesle / Biografija jednog genija Sajfer, Mark Dz. Stylos, Novi Sad 108941 Carolija / NULL Bazdulj, Muharem Bulevar, Novi Sad 103329 Carski mauzoleji i konsekrativni spomenici u Felix Romuliani / Imperial Mausolea and Consecration Memorials in F. Romuliana Srejovic, Dragoslav Vasic, Cedomir Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 101885 Carski rez / i druge price Pavic, Milorad Dereta, Beograd 100378 Carstvo bozje na zemlji / NULL Milosevic, Nikola Filip Visnjic, Beograd 107416 Carstvo granicnog / NULL Milnovic, Vasilije Sluzbeni glasnik, Beograd 107632 Cas anatomije / NULL Kis, Danilo Arhipelag, Beograd 103727 Cas anatomije / Sabrana dela I-XV Kis, Danilo Prosveta, Beograd 100563* Cas Lobotomije / NULL Jovanov, Svetislav Clio, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106869 Cas opisa casopisa IV / Srpska saljiva periodika Rosulj, Zarko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 107942 Cas opisa casopisa VI / Zanrovi u srpskoj saljivoj periodoco Rosulj, Zarko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 103584 Casablanca / Prolecna ljubavna prica Bjelica, IsidoraKnjiga Komerc, Beograd 104999 Casna dokolica / Trifunovic, Stylos, Novi Sad Izabrane pesme Dusko Zubac, Pero 107437 Casopis javnost – 1980 / NULL Cosic Vukic, Ana Sluzbeni glasnik, Beograd 106872 Casopis Nova Evropa: 1920-1941 / Istorijat srpske knjizevne periodike Matovic, Vesna Nedic, Marko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108959 Casopis ruski arhiv (1928-1937) i kultura ruske emigracije / u Kraljevini SHS Barac, Stanislava Matovic, Vesna Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 107323 Casovi radosti / NULL Matijevic, Vladan Agora, Zrenjanin 107913 Ceger pun ljubavi / NULL Maticki, Miodrag Cigoja, Beograd 107649 Cekajuci kapitalizam / Nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji Lazic, Mladen Sluzbeni glasnik, Beograd 104710 Cekajuci Spasovdan / NULL Crkvenjakov, Aleksandar Zarko Albulj, Beograd 104831 Cekic tautologije: / pregled novih vrsta tehnicke inteligencije u poeziji SFRJ Bozovic, Gojko Despotov, Vojislav Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 104910 Cele kula i Cegar / NULL Petrovic, Vesna Subotic, Vojislav Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108178 Celokupna dela Desanke Maksimovic 1-10 / NULL Maksimovic, Desanka Sluzbeni glasnik, Beograd 101383* Celokupna dela Svetozara Markovica I- XVII / NULL Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105397 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 1-3, 9-10 / NULL Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104018 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 11 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104019 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 12 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104020 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 13 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104021 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 14 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 104022 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 15 / Evropski izvori o Svetozaru Markovicu Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104023 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 16 / Savremenici i saradnici o Svetozaru Markovicu Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104024 Celokupna dela Svetozara Markovica, Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Knj. 17 / Bibliografija Beograd 104013 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 4 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104014 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 5 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104015 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 6 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104016 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 7 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104017 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 8 / Srbija na Istoku (Novosadska faza) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105398 Celokupna dela Svetozata Markovica, Knj 17 / NULL Lukic, Radomir Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107862 Central Balkans between Greek and Celtic World / Kale – Krsevica 2001- 2011 Cvjeticanin, Tatjana Narodni muzej, Beograd 109099 Centri srpske kulture XVIII veka / Kijev – Budim – Venecija Fin, Monika Koprivsek, Kristina Akademska knjiga, Novi Sad 106771 Cerka / NULL Albahari, David Stubovi kulture, Beograd 103424 Cesko-srpske arhitektonske veze 1918- 1941 / NULL Damljanovic, T. Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 103498 Cesko-srpski recnik 1-2 / NULL Djukanovic, Vlado Kacnik, Emilija Mirkovic, Dragutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 109050 Cestoskok / Antologija bezobraznih narodnik prica Zlatkovic, Ivan Laguna, Beograd 105168 Cetiri intervjua: intervjui predsednika republike Srbije / i predsednika Demokratske stranke Borisa Tadica Filimonovic, Milica Nova Evropa, Beograd 100072* Cetiri male zene / NULL Jokic-Kaspar, Ljiljana Stubovi kulture, Beograd 106826 Cetiri price do kraja / NULL Zivkovic, Zoran Admiral Books, Beograd 107998 Cetiri slike srpske apokalipse / NULL Arandjelovic, Goran Laguna, Beograd 105766 Cetrdeset dve izabrane pesme / NULL Radovic, Borislav RAD, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 100456 Cetres cuda / NULL Jovetic, Rastko Narodna Knjiga, Beograd 108432 Cetrnaesti vojvoda i devet baba / NULL Antic, CedomirEvoluta, Beograd 107975 Cetvrtasto mesto / NULL Tesin, Srdjan V. Arhipelag, Beograd 107777 Ceznje / NULL Spiridonovic Savic, Jela Sluzbeni glasnik, Beograd 108390 Chellenges of the 21th Century and the Region / Zbornik Dimitrijevic, Dusko Ladjevac, Ivona Institut za medjunarodnu polit, Beograd 100815* Chilandar / NULL Petkovic, Sreten Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100055* Chilandar monastery / NULL Subotic, GojkoSrpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 100582 Cigansko groblje / NULL Pavlovic, Zivojin RAD, Beograd 107326 Cilibar, med, oskorusa / NULL Demic, Mirko Agora, Zrenjanin 106934 Cim prezivim ovaj roman / NULL Djurdjevic, Mirjana Agora, Zrenjanin 103363 Cink / NULL Albahari, David Stubovi kulture, Beograd 107808 Cirkus Drainac / Cirkus zivota u kome sam vratolimije izvodio Jesic, Nedeljko Sluzbeni glasnik, Beograd 103969 Cirkus Drainac / Sabrana dela, Tom 9 Drainac, Rade Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107566 Citadela / NULL Bjelogrlic, Aleksandar Agora, Zrenjanin 104490 Citajuci Vasu knjigu / NULL Jovanovic Djordjevic, Dejana Mali Nemo, Pancevo 109245 Citanja i pitanja / NULL Klajn, Ivan Dosije, Beograd 105410 Citanja neizvesnosti / Ogledi iz komparatistike Popov, Jovan Svetovi, Novi Sad 106804 Citanje Dostojevskog / Samoubistvo Kabic, Danilo Akademska knjiga, Novi Sad 107073 Citanje gradova / NULL Vuckovic, Radovan Sluzbeni glasnik, Beograd 107444 Citanje prorocanstva / Izreceno i proreceno Demic, Mirko Jovanovic, Bojan Sluzbeni glasnik, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106533 Citanje savremene proze / NULL Milasinovic, Svetlana Mali Nemo, Pancevo 105020 Citanje slika / NULL Simovic, Ljubomir Stubovi kulture, Beograd 101931 Citanje vode / srpske price o ribolovu Pantic, MihajloStubovi kulture, Beograd 107813 Civot bezumlja / NULL Kostic Selem, Milica Stefanovic, Mirjana D. Sluzbeni glasnik, Beograd 108593 Cizmasi / NULL Mihailovic, Dragoslav Laguna, Beograd 103873 Clanci / Izabrana dela, Knj. 2 Tesla, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103887 Clanci / Izabrana dela, Knj. 6 Pupin, Mihajlo Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104138 Clanci – studije / Sabrana dela, Knj. 10 Petrovic Alas, Mihailo Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103905 Clanci, govori, prepiska / Izabrana dela, Tom 6 Milankovic, Milutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103879 Colorado Springs notes / NULL Tesla, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108084 Compehensive Dictionary of Law English-Serbian / Veliki pravni recnik englesko- srpski Vukicevic, Branko D. P. Autor, Beograd 105938* Condition of the Cultural and National Heritage in the / Balkan Region, Vol 1 (Conference in Kladovo 23-27 Oct. 2006) Popovic Zivancevic, Mila Narodni muzej, Beograd 107723 Constantine the Great and Edict of Milan 313 / NULL Boric Breskovic, Bojana Popovic, Ivana Narodni muzej, Beograd 106911 Constantine ́s Crossing / NULL Stojiljkovic, Dejan Geopoetika, Beograd 106344 Consul u Beogradu / NULL Cosic, Bora Prosveta, Beograd 108136 Conversation With Goya / Bridges / Signs by the Roadside Andric, Ivo Dereta, Beograd 105706 Corava strana / NULL Markovic, Radovan Beli Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 104905* Corpus vasorum antiquorum / NULL Popovic, Ljubisa Narodni muzej, Beograd 102159 Covek i njegov identitet / NULL Jerotic, Vladeta Ars Libri, Beograd 103083 Covek i voda / NULL Grupa, Autora Etnografski muzej, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 103209 Covek ideja i akcije / NULL Piljevic, Djordje O. Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106540 Covek iz kuce na bregu / NULL Adasevic, Borivoje Stubovi kulture, Beograd 100074 Covek koga je trebalo ubiti / Politicki krimic sa epilogom Petrovic, Nenad Stubovi kulture, Beograd 100793 Covek koji je ziveo u snovima / NULL Petkovic, Radoslav Stubovi kulture, Beograd 105030 Covek od pepela / NULL Ivanji, Ivan Stubovi kulture, Beograd 107337 Covek u zargonu: Semanticko-derivaciona analiza / zargonizama sa arhisemom covek Knezevic, Zorica Alma, Beograd 109079 Covjek koga su voljeli andjeli / NULL Ognjenovic, Vujica Agora, Zrenjanin 104708 Crkolez – crtezi fresaka / NULL Petrovic, RadeRepublicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108087 Crkva brvnara u Selevcu / NULL Cunjak, Mladjan Regionalni zavod za zastitu spomenika, Smederevo, Smederevo 103426 Crkva pokrova presvete Bogorodice / NULL Prodanovic Rankovic, I. Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104232 Crkva Sv. Georgija u Smederevu / NULL Cunjak, Mladjan Muzej u Smederevu, Smederevo, Smederevo 106094* Crkva svetog Jovana Pretece u Crkolezu / NULL Rakic, Zoran Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108618 Crkva Svetog Nikole u Nikoljcu / NULL Pejic, Svetlana Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104187* Crkva svetog Nikole u Stanicenju / The Church Popovic, Marko Arheoloski institut, Beograd of St. Nicholas in Stanicenje 108079 Crkva Vavedenja Bogorodice u Lipljanu / NULL Davidov Temerinski, Aleksandra Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105438 Crkve i manastiri SCG / NULL Verlag, MerkurMerkur-SV, Beograd 103578 Crkvena organizacija u srpskim zemljama / (Rani srednji vek) Zivkovic, TiborZavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108976 Crna Gora i Moravica / Srbija: naselja, poreklo stanovnistva, obicaji. Knj. 29 Celikovic, Borisav Cvijic, Jovan Sluzbeni glasnik, Beograd 106281 Crna Gora i Rusija u vrijeme aneksione krize 1908-1909 / NULL Radusinovic, Milorad Svet knjige, Beograd 102369 Crna Gora i srpsko pitanje / NULL Komatina, Milija Zavet, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106072 Crna Gora ocima Evrope 1796-1918 / NULL Marjanovic, Momir Prosveta, Beograd 105505 Crna Gora od XVIII veka do 1913. godine / istorijska karta Verlag, Geokarta Geokarta, Beograd 104062 Crna Gora pre i posle ujedinjenja / NULL Djonovic, Nikola Politika, Beograd 101551* Crna Knjiga / NULL Corovic, Vladimir Dosije, Beograd 108476 Crna knjiga: Cenzura u Srbiji 1945-2015 / NULL Lopusina, Marko Prometej, Novi Sad 107298 Crna kutija / NULL Bajac, Vladislav Arhipelag, Beograd 101877 Crna macka u levom tunelu / NULL Lukic, Dragan Interpres, Beograd 107670 Crna Reka / Srbija: naselja, poreklo stanovnistva, 0bicaji. Knj. 22 Celikovic, Borisav Cvijic, Jovan Sluzbeni glasnik, Beograd 108114 Crna ruka / Licnosti i dogadjaji u Srbijji od prevrata 1903. do Solun Kazimirovic, Vasa Prometej, Novi Sad 106529 Crnac u beloj kosulji / NULL Pavkovic, Vasa Prosveta, Beograd 105469 Crnci u Firenci / NULL Rudan, Vedrana Rende, Beograd 104455 Crne cipele / NULL Oltvanji, Oto B92, Beograd 105952 Crne curke / Druga knjiga crnih curaka / NULL Zuric, Vule Fabrika knjiga, Beograd 100075* Crni dani Rake Drainca / Srbija na jugu ili kako se pravi istorija Ivanovic, Ivan Stubovi kulture, Beograd 104084* Crnjanski – prolegomena za patografiju / NULL Berber, Stojan Zaduzbina Andrejevic, Beograd 101690* Crnjanski i Ducic izmedju dva sveta / NULL Popovic, Milenko Draganic, Beograd 100365 Crnjanski i mefistofel / o skrivenoj figuri Romana o Londonu Lompar, Milo Nolit, Beograd 107399 Crnjanski, megalopolis / NULL Vladusic, Slobodan Sluzbeni glasnik, Beograd 102132 Crno sunce / NULL Begenisic, Milivoje Gutenbergova galaksija, Beograd 105749 Crno telo / NULL Barna, Laura Dereta, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 107067 Crno u koloru / Crni humor u srpskom filmu Matijevic, Vladan Sluzbeni glasnik, Beograd Vucinic, Srdjan 105475 Crnogorsko primorje / turisticka karta Verlag, Geokarta Geokarta, Beograd 100766 Crnogorsko srpstvo zbiljskih Srba / NULL Kovijanic, Dragutin Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd 105331 Crta za sabiranje / NULL Nikolic, Danilo Narodna Knjiga, Beograd 106542 Crtez na dlanu / NULL Dugalic, Ljiljana Stubovi kulture, Beograd 100076* Crvena marama, sva od svile / NULL Prodanovic, Mileta Stubovi kulture, Beograd 103408 Crvene price / NULL Zivkovic, MilosCigoja, Beograd 104809 Crvene vestice / NULL Tirnanic, Bogdan Narodna Knjiga, Beograd 100638 Crveni krug / NULL Atanasijevic, Sonja RAD, Beograd 102322 Crveni petao leti prema nebu / NULL Bulatovic, Miodrag Stylos, Novi Sad 106045 Crveni petao leti prema nebu / NULL Bulatovic, Miodrag Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 102943 Crveni Pjero i druge novele / NULL Krakov, Stanislav Filip Visnjic, Beograd 108699 Crveni presek / NULL Barna, Laura Sluzbeni glasnik, Beograd 109159 Crveni tepih / NULL Dangubic, Ratko Arhipelag, Beograd 102765 Crveno i belo / (srpsko- keltske paralele) Kuic, Ranka Glas srpski, Banja Luka 104237 Crveno i plavo / NULL Mihailovic, Dragoslav NIN, Beograd 101411* Cubrilovici 1914. i kasnije / NULL Ekmecic, Milorad Balkanoloski institut, Beograd 103787 Cudesna hronika noci / NULL Karadzic, Radovan Igam, Beograd 102516 Cudi naseg filma / NULL Colic, Milutin Prometej, Novi Sad 104426 Cudne stvari / NULL Petkovic, Sreten RAD, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 107859 Cudo jezika / Razgovori sa lingvistima Jevtic, Milos Sluzbeni glasnik, Beograd 102695* Cultural heritage of Kosovo and Metohija / NULL Milic, Mileta Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108443 Cup komitskog vojvode / NULL Savic, Milisav Dereta, Beograd 104488 Cuprija nad svetom / Leskovac Radovic, Dragan Mali Nemo, Pancevo 109077 Cutanja iz gore / NULL Demic, Mirko Agora, Zrenjanin 100245 Cuvar adrese / NULL Kapor, Momo Knjiga Komerc, Beograd 108937 Cuvar vatre / NULL Manojlovic, Dejan Laguna, Beograd 100816 Cuvari bastine 1947-1997 / NULL Milic, Mileta Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104690 Cuvari bengalske vatre / Zivot i smrt u srpskom postkomunizmu 2 Pancic, Teofil XX vek, Beograd 101994 Cuvari kazacke ivice / NULL Arsic, Ljubica B92, Beograd 108435 Cuvari svetinje / NULL Djurdjevic, Mirjana Evoluta, Beograd 108181 Cuvari tradicije / Razgovori sa istrazivacima i tumacima proslosti Jevtic, Milos Sluzbeni glasnik, Beograd 107271 Cvarcic / NULL Savic, Milisav Ariadna, Beograd 106708 Cvat lipe na Balkanu / NULL Kuic, Gordana Alnari, Beograd 102313 Cvetnik / NULL Velimirovic, Vladika Nikolaj Evro, Beograd 105577 Cvetovi i gusari / NULL Tartalja, GvidoBookland, Beograd 104497 Cvetovi sna / NULL Veljkovic, Sasa Mali Nemo, Pancevo Macini, Djuzepe 105161 Slovenska pisma / NULL Platoneum, Novi Sad Macura, Milos 100010* Bitoljsko-prilepska kotlina / Antropogeografska proucavanja Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 101737* Drustvene nauke o Srbima u Madjarskoj / Zbornik radova sa okruglog stola odrzanog 6-8 dec. 1998 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 103010 Naselja i stanovnistvo oblasti Brankovica 1455.godine / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Madzar, Ljubomir 100436 Politicki uzroci siromastva / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Madzarevic, Gradimir 105458* Mediala / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106043 Sejka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Magarasevic, Mirko 109057 Antologija srpske erotske poezije / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 107229 Evropski pesnici / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 109096 I nova turska pisma / Putopisi Akademska knjiga, Novi Sad 107088 Jovan Hristic, izbliza / Portret knjizevnog prijatelja Sluzbeni glasnik, Beograd 108245 Srpska kriticka poezija / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 108251 Tragom Crnjanskog / NULL Akademska knjiga, Novi Sad Magazinovic, Maga100564* Moj zivot / NULL Clio, Beograd Mahmutcehajic, Rusmir 108613 Andricevstvo / Protiv etike sjecanja Clio, Beograd Majdanac, Boro 108307 Pozoriste u okupiranoj Srbiji / NULL Altera, Beograd Majenova, Marija Renata 106609 Teorijska poetika / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Majer, Stiven 107626 Sacuvati mir u Bosni: Mitovi, izazovi, sanse / Zbornik Cigoja, Beograd Mak, Dejan 104558 Pariska menazerija / NULLKnjizevna opstina Vrsac, Vrsac Makgauan, Kris 106918 Paleontologija / NULL Kreativni centar, Beograd Mako, Vladimir 107201* The Art of Harmony: Principles of / of Measuring and Proportioning in Byzantine Wall Painting Orion Art, Beograd Maksimovic, Desanka 108178 Celokupna dela Desanke Maksimovic 1-10 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 101668 Izabrane pesme Desanke Maksimovic / NULL Draganic, Beograd 101977 Nebeski razboj / NULL Interpres, Beograd 107314 Pesme / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 101617* Sabrane pesme Desanke Maksimovic 1-8 / NULL Draganic, Beograd 104664 Vilina kci / NULL Bookland, Beograd Maksimovic, Goran 105789* Iskustvo i dozivljaj / NULL Filip Visnjic, Beograd 104363 Nikad nije vito tvoje telo / antologija ljubavne lirike srpskog romantizma Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103634 Roman bez romana / NULL Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac 104531 Sabrane komedije Branislava Nusica / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103636 Zalostna pozorja, Knjiga prva / Nevinost. Smrt Stefana Decanskog i dr. Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac Maksimovic, Jovan105056 Muski kuvar / NULL Dereta, Beograd Maksimovic, Ljubomir 102587* Grad u Vizantiji / Ogledi o drustvu poznovizantijskog doba Plato, Beograd 107835 Ogledi o politickoj moci u Vizantiji / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103705* Srpski nomici / Nomiks in Medieval Serbia Vizantoloski institut, Beograd 100863* Treca jugoslovenska konferencija vizantologa / Krusevac, 10-13 maj, 2000 Vizantoloski institut, Beograd 100182* Uspon vojnog plemstva u Vizantiji XI veka / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105673* Vizantijski izvori za isrtoriju naroda Jugoslavije III / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105671* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije I / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105672* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105674* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije IV / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106668* Vizantijski svet i Srbi / NULL Istorijski institut, Beograd 107873 Vizantijski svet na Balkanu / Byzantine World in the Balkans Vizantoloski institut, Beograd 100183* Zbornik radova vizantoloskog instituta 38 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 102949* Zbornik radova vizantoloskog instituta 39 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106099* Zbornik radova vizantoloskog instituta 40 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 103783* Zbornik radova vizantoloskog instituta 41 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 104511* Zbornik radova vizantoloskog instituta 42 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 104948* Zbornik radova vizantoloskog instituta 43 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105939* Zbornik radova vizantoloskog instituta Vizantoloski institut, Beograd 44,1-2 / NULL 106286* Zbornik radova Vizantoloskog instituta 45 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106849 Zbornik radova vizantoloskog instituta 46 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108872 zbornik radova vizantoloskog instituta 49 (2012) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108877 zbornik radova vizantoloskog instituta 51 (2014) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108879 zbornik radova vizantoloskog instituta 52 (2015) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108871 Zbornik radova vizantoloskog instituta 53 (2016) / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Mihailo 106622 Mali bukvar za veliku decu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Miroslav 104575* Bas svasta / Sabrani spisi Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107070 Poezija, trziste, drzava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Vladimir 109282 Zakovana vrata / Srbi i balkanski muslimani Ukronija, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Maksimovic, Vojislav 108831 Bosna i Hercegovina u Prvom svjetskom ratu / Corovicevi susreti 2014 Filip Visnjic, Beograd Makuljevic, Nenad 105354* Privatni zivot kod Srba u devetnaestom veku / NULL Clio, Beograd 105593* Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Malavrazic, Djordje106215 Sezdeset osma – licne istorije: 80 svedocenja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maldini, Slobodan 107644 Leksikon arhitekture i umetnickog zanatstva / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maldzijeva, Vjara 106850 Juznoslovenski jezici: gramaticke strukture i funkcije / NULL Beogradska knjiga, Beograd Male, Alber 100562* Dnevnik sa srpskog dvora 1892 – 1894 / NULL Clio, Beograd Malesevic, Miroslava 106121 Zensko – etnografski aspekti drustvenog polozaja zene u Srbi / NULL Srpski genealoski centar, Beograd Malesevic, Sinisa 104274 Ideologija, legitimnost i nova drzava / NULL Fabrika knjiga, Beograd Malisic, Vesna 104092 Zoran Djindjic – san o Srbiji / NULL Cigoja, Beograd Malovic, Nikola 108015 Jedro nade / NULL Laguna, Beograd 106442 Lutajuci Bokelj / NULL Laguna, Beograd Mamula, Milanka 108576 Rijaliti roman / Jednogodisnja SMS biografija 16.X 2008 – 16. X 2009 Narodna Knjiga, Beograd Mancic, 106874 Prevod i kritika / NULL Institut za Aleksandra knjizevnost i umetnost, Beograd 107390 Uvod u fantasticnu knjizevnost / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mancic Milic, Aleksandra 102058 Preverzije / Ogledi o spanskim prevodima iz srpske knjizevnosti RAD, Beograd Mandic, Bozidar 108697 Pertle / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mandic, Igor 104238 Izmedju dv(ij)e vatre 1996- 1999 / NULL NIN, Beograd 107397 Kaj ste pisali, bre? / Sta ste napisali, bre? Sluzbeni glasnik, Beograd 108812 Oklop od papira / Autobiografski saldokonti 1966-2013 V.B.Z., Beograd 104681 Za nasu stvar / Agonija postkomunitma u Hrvatskoj 1990-1999 XX vek, Beograd Mandic, Slobodan 106255 Nekrsteni dani / NULL Filip Visnjic, Beograd 109082 Ocev novi mandat / NULL Agora, Zrenjanin Mandic, Svetislav 104435 Kad mlidijah ziveti / NULL Srpska knjiga, Ruma Mandic, Velimir 107952 Sarajevo 1914. – svedocenja / Bosna u lancima / Od Terezina do Sarajeva Prosveta, Beograd Mandic Rigonat, Tatjana 102657 Iz zivota ptica / NULL Lom, Beograd Manevic, Zoran 106185 Leksikon Neimara / NULL Gradjevinska knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Manojlovic, Dejan 108937 Cuvar vatre / NULL Laguna, Beograd Manojlovic, Miroljub 104199 Branicevski almanah / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104200 Pozarevac od turske kasabe do srpske varosi 1804-1858 / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104206 Viminacium 12 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104207 Viminacium 13/14 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104202 Viminacium 3 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104203 Viminacium 4/5 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104204 Viminacium 7 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104205 Viminacium 8/9 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104201 Zabari / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac Manojlovic, Predrag Miki 108734 A ko si ti? / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Manojlovic, Todor 104828 Pesme / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin Manojlovic Pintar, 108906 Arheologija secanja / Cigoja, Beograd Olga Spomenici i identiteti u Srbiji 1918-1989 105634 Istorija i secanje – studije istorijske svesti / Zbornik radova Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Manosek, Valter 106658 Holokaust u Srbiji – vojna okupaciona politika / i unistavanje Jevreja 1941- 1942 Sluzbeni list, Beograd Marcetic, Adrijana 106735* Istorija i prica / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108710 O novoj komparatistici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marcetic, Milovan 102758 Mera duse / NULL Glas srpski, Banja Luka 100659 Moj Holivud / NULL RAD, Beograd 103289 Prvo lice / NULL Stylos, Novi Sad 107997 Putnik sa dalekog neba / Milos Crmnjanski u prici Laguna, Beograd 103279* Ratno ostrvo / NULL Otkrovenje, Beograd 105757 Taskent / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107540 Zemaljski dugovi / Ivo Andric u prici Laguna, Beograd Maretic, Ernest Gedeon 103748 Istorija srpske revolucije 1804-1813 / NULL Filip Visnjic, Beograd Maric, Ilija 109136 Beleske o Kisu i filosofiji / NULL Bernar, Beograd 103286* Filosofija na Velikoj skoli / NULL Plato, Beograd 106044 Na efeskom putu / NULL Plato, Beograd 103285* O srpskoj filosofiji / Zbornik Plato, Beograd Maric, Jasmina 103311 Kiparska abeceda / NULL Nolit, Beograd Maric, Ljubica 106690 Zapisi Ljubice Maric / NULL Arhipelag, Beograd Maric, Nebojsa 107387 Tragedija / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd Maric, S. 103466 Ogledi o knjizevnosti / Celokupna dela S. Marica: tom 2 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Maric, Simon 102118 Bezi, pretvoricu te u decaka / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Maric, Sreten 107776 O hermeneutici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106145 O jeziku i jezikoslovlju / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107743 O strukturalizmu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106143 O tragediji / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106144 O tragicnoj ludi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maric, Svetislav 104726 Filozofija: prvi srpski recnik filozofije / NULL Dereta, Beograd Maricki, Dusanka 107104 Teorija knjizevne istorije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maricki Gadjanski, Ksenija 106653 Anticki svet, evropska i srpska nauka / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd 106651 Antika i savremeni svet / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd 106652 Evropske ideje, anticka civilizacija i srpska kultura / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd Marijan, Vlado St. 107824 Povratak grofa od Takova / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marijanski Manojlovic, Mirjana 106098* Kasnorimski slemovi iz Berkasova / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 105947* Rimska nekropola kod Beske u Sremu / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad Marincic, Aleksandar 105813 Zivot Nikole Tesle / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Marinkovic, Borivoje 105541 Ogledi o starom srpskom stamparstvu / NULL Dnevnik, Novi Sad 107400 Prelistavanje zaborava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106612 Tragom Dositeja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106136* Zaboravljeni bratstvenici po peru / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Cedomila 105637* Slika podignute crkve: predstave arhitekture / na ktitorskim portretima u srpskoj i vizantijskoj umetnosti Centar za naucna istrazivanja , Kragujevac Marinkovic, Darko 108794 Enciklopedija industrijskih odnosa / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Dusan 108894 Nacrt za sociologiju ideologije / NULL Mediterran Publishing, Novi Sad 107173 Poetika proze Borisava Stankovica / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107409 Poetika proze Borisava Stankovica / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Jasna 105724 Pejzazi Beograda u XX veku / Belgrade Landscapes in XXth Century Muzej grada Beograda, Beograd Marinkovic, Mirjana 100923 Turska kancelarija kneza Milosa Obrenovica (1815- 1839) / NULL Istorijski institut, Beograd Marinkovic, Nikola 108573 Daj nam Boze municije / Srpska avangarda na braniku otadzbine Catena Mundi, Beograd Marinkovic, Radmila 106162* Svetorodna gospoda srpska / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Marinkovic, Ranko 104244 Kiklop / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Marinkovic, Simeon 105209 Ko se koga uplasio / NULLKreativni centar, Beograd 105210 Kucica u sumi / NULL Kreativni centar, Beograd 105215 Skola u prirodi / NULL Kreativni centar, Beograd 105208 Skola za lisice / NULL Kreativni centar, Beograd 105964* Srpska narodna pesmarica / NULL Kreativni centar, Beograd 101796 Srpske narodne bajke / NULL Kreativni centar, Beograd 101795 Srpske narodne pripovetke / NULL Kreativni centar, Beograd 105211 Sta to zeli kucence Neli / NULL Kreativni centar, Beograd 105212 Sumska prica / NULL Kreativni centar, Beograd 105207 Zmaj ognjeni i priceza / NULL Kreativni centar, Beograd Marinkovic, Snezana 105391* Matejski brod / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin 105392* Starcevacka kultura na tlu srednjeg Banata / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin 105393* Vincanska kultura na podrucju srednjeg Banata / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin Marinkovic, Vladimir 108794 Enciklopedija industrijskih odnosa / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marjanovic, Borivoje 103590 Karadjordjevi ustanici / NULL Knjiga Komerc, Beograd Marjanovic, Cedomir 101426* Istorija srpske crkve / NULL Ars Libri, Beograd Marjanovic, Milos 100980 Drustvene i kulturne promene u selima vlaske etnicke / zajednice Negotinske krajine Etnografski Institut, Beograd Marjanovic, Milutin 101417 Banja na Limu kod Priboja / Selo, manastir i banjsko leciliste od praistorije do 1941 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Marjanovic, Momir 106072 Crna Gora ocima Evrope 1796-1918 / NULL Prosveta, Beograd Marjanovic, Vesna 106381 Maske, maskiranje i rituali u Srbiji / NULL Cigoja, Beograd 103617 Vodic kroz kolekciju predmeta uz bozicne obicaje / Christmas Ritual Items Guide Etnografski muzej, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marjanovic, Voja 102737 Zivot i delo Branka Copica / NULL Glas srpski, Banja Luka Marjanovic Dusanic, Smilja 109144 Daily Life in Medieval Serbia / NULL Clio, Beograd 103334* Privatni zivot u srpskim zemljama srednjeg veka / NULL Clio, Beograd 108893 Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine / Studies, Belgrade 22-27 August 2016 Srpski nacionalni komitet za Vizantologiju, Beograd 107453 Remanier, metaphraser. Fonctions et / techniques de la reecriture dans le monde byzantin Filozofski Fakultet, Beograd 105968* Sveti kralj / Kult Stefana Decanskog Balkanoloski institut, Beograd 109209 Sveto i propadljivo / Telo u srpskoj hagiografskoj knjizevnosti Balkanoloski institut, Beograd Markov, Mladen 102891 Najlepse price Mladena Markova / NULL Prosveta, Beograd 105565* Teskoba / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103416 Ukop oca / NULL Narodna Knjiga, Beograd Markovic, Alekdansda Sanja 107441 Ulica koju volim / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Aleksandar 108133 Pocinje rat: 1914 u dokumentima arhiva Srbije / NULL Arhiv Srbije, Beograd 108126 Ustavi Knezevine i Kraljevine Markovic, Anita 108086 Smederevo. Mali vodic kroz kulturnu bastinu / NULL Regionalni zavod za zastitu spomenika, Smederevo, Smederevo Markovic, Barbi 107060 Izlazenje / NULL Rende, Beograd 109149 Superherojke / NULL Arhipelag, Beograd Markovic, Biljana 102380 Despotov zakonik / Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevica Vajat, Beograd 108460 Justinijanov zakon: srednjovekovna vizantijsko-srpska pravna / kompilacija. Izvori srpskog prava, Knj. XV Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Markovic, Cedomir 104309* Neolit Crne Gore / NULL Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd Markovic, Dragoslav 107115 Secanje i komentari / Dnevnicke beleske Dragoslava-Draze Markovica Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Goran 107647 Bosanskohercegovacki federalizam / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108343 Izmisljeni zivot / Oklopdzic-Markovic: prepiska 2003-2007) Clio, Beograd 109160 Tri price o samoubicama / NULL Arhipelag, Beograd Markovic, Gordana 104940* Saopstenja XXXV-XXXVI (2003-2004) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105399* Saopstenja XXXVII- XXXVIII (2005-2006) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105584 Spomenicko nasledje Srbije: nepokretna kulturna dobra / od izuzetnog i od velikog znacaja Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Markovic, Jelica 104697 Medicinski recnik englesko-srpski / Dictionary Gradjevinska knjiga, Beograd 105430 Tehnicki recnik englesko- srpski / Dictionary Gradjevinska knjiga, Beograd Markovic, Mihailo 105684 Drustveno-politicka misao Njegosa / Naucni skup Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Markovic, Milena 107914 Drame / NULL Lom, Beograd 102658 Istina ima teranje / NULL Lom, Beograd 102659 Pas koji je pojeo sunce / NULL Lom, Beograd 108614 Pesme za zive i mrtve / NULL Lom, Beograd 109072 Pre nego sto sve pocne da se vrti / NULL Lom, Beograd 108139 Tudjina, vecna sudbina / NULL Dereta, Beograd 108562 Zmajeubice / junacki kabare Lom, Beograd Markovic, Milenko 107059 Ogledi o nacionalnom i demokratskom pitanju / Postjugoslovenski slucaj Srbije Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Miodrag 106793 Prvo putovanje Sv. Save u Palestinu i njegov / znacaj za srpsku srednjovekovnu umetnost Vizantoloski institut, Beograd 109143 Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija / Identity, Significance, Vulnerability Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 108665 Sveti Nikita kod Skoplja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108413 Zograf 37 (2013) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108832 Zograf 39 (2015) / Zeitschrift Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 106655* Zograf 32 (2008) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 106848* Zograf 33 (2009) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 107655 Zograf 35 (2011) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 107702 Zograf 36 (2012) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108823 Zograf 37 (2013) / Zeitschrift Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108824 Zograf 38 (2014) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd Markovic, Miroslav 107115 Secanje i komentari / Dnevnicke beleske Dragoslava-Draze Markovica Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Monah Ignatije 106258 Pravoslavni manastiri u Bosni i Hercegovini / Orthodox Monasteries in Bosnia and Herzegovina Filip Visnjic, Beograd Markovic, Natasa 108863 Ledi Pedzet / i njeni Srbi Plavi Jahac, Beograd 107704 Marina Abramovic / heroina narcisticke umetnosti Plavi Jahac, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Markovic, Predrag 100129 Jugoistocna Evropa 2000 / NULL Stubovi kulture, Beograd 107599 Lisce i prasina / NULL Arhipelag, Beograd 106992 Pamtivek Albahari / NULL Stubovi kulture, Beograd 106991 Pamtivek Simovic / NULL Stubovi kulture, Beograd 106772 The Cinema of Goran Paskaljevic / NULL Stubovi kulture, Beograd 106194 Trajnost i promena / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 104266 Ziveti u Beogradu 1 (1837-Istorijski arhiv 1841) / NULL Beograda, Beograd 104267 Ziveti u Beogradu 2 (1842- 1850) / NULL Istorijski arhiv Beograda, Beograd 104268 Ziveti u Beogradu 3 (1851- 1867) / NULL Istorijski arhiv Beograda, Beograd 107146* Zograf 34 (2010) / Casopis za srednjevekovnu umetnost Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd Markovic, Radovan Beli 105706 Corava strana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102924 Devet belih oblaka / NULL Filip Visnjic, Beograd 105330 Kavaleri starog premera / NULL Narodna Knjiga, Beograd 100469* Lajkovacka pruga / NULL Narodna Knjiga, Beograd 100470* Limunacija u celijama / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103419 Orkestar na pedale / NULLNarodna Knjiga, Beograd 100471* Poslednja ruza Kolubare / NULL Narodna Knjiga, Beograd 108890 Putnikova ciglana / Zaludno pletivo Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102045* Zivcana japija / NULL Narodna Knjiga, Beograd Markovic, Radul 105112 Srpske narodne poslovice i izreke / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Markovic, Ratko 108461 Dva veka srpske ustavnosti / Izvori srpskog prava, Knj. XVII Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 105516 Prizren carski grad / NULL Narodna i universitetska biblioteka , Pristina Markovic, Slavica 101796 Srpske narodne bajke / NULL Kreativni centar, Beograd 101795 Srpske narodne pripovetke / NULL Kreativni centar, Beograd Markovic, Slobodan G. 108219 Dva veka moderne srpske diplomatije / NULL Balkanoloski institut, Beograd 105519 Evropa i Zapadni Balkan posle velikog prosirenja / Europe and the Western Balkans After the Big Enlargment Institut za evropske studije, Beograd Markovic, Slobodan Z. 104437 Mornar na konju / NULL Srpska knjiga, Ruma 104929 Srpska knjizevnost izmedju dva svetska rata / pojave, pisci i dela Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Markovic, Snezana 103725 Pripovetke i predanja levca – novi zapisi / NULL Centar za naucna istrazivanja , Kragujevac Markovic, Svetozar101383* Celokupna dela Svetozara Markovica I-XVII / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105397 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 1-3, 9-10 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104018 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 11 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104019 Celokupna dela Svetozara Zavod za Markovica, Knj. 12 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104020 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 13 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104021 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 14 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104022 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 15 / Evropski izvori o Svetozaru Markovicu Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104023 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 16 / Savremenici i saradnici o Svetozaru Markovicu Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104024 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 17 / Bibliografija Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104013 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 4 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104014 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 5 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104015 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 6 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104016 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 7 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104017 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 8 / Srbija na Istoku (Novosadska faza) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Markovic, Vasilije 101430 Pravoslavno monastvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji / NULL Ars Libri, Beograd 102171 Pravoslavno monastvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji / NULL Ars Libri, Beograd Markovic, Vera 102071 Srpsko-ruski recnik / NULLNarodna Knjiga, Beograd Markovic, Veselin 100095* Izranjanje / NULL Stubovi kulture, Beograd 106980 Mi razliciti / NULL Arhipelag, Beograd 109153 Proslost nikad ne prodje / NULL Arhipelag, Beograd 109152 Svetlost na vod / Put na sever Arhipelag, Beograd Markovic, Vladimir 108363 Kroz Makedoniju / NULL Draslar partner, Beograd Markovic, Zlatibor 108126 Ustavi Knezevine i Kraljevine Srbije / NULL Arhiv Srbije, Beograd Markovic Koder, 105163 Mitoloski recnik / NULL Narodna biblioteka Djordje Vuk Karadzic, Kragujevac 106621 Nacala / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107427 Narecenno / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic Majtenji, Andras 104364 Vojvodina 1848 / Zbornik radova povodom 150te godisnjice madjarske revolucije Prometej, Novi Sad Markovic Nikolic, Ljiljana 104230 Anticke i srednjovekovne nekropole Smedereva / NULL Muzej u Smederevu, Smederevo, Smederevo Markovic Sargic, Ana 107285 Mit u romanu / Postupak mitologizacije Slobodana Dzunica Albatros Plus, Beograd Markovski, Mihal Pavel 106608 Knjizevne teorije XX veka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markus, Sasa 108788 Parodija u postmodernom filmu / NULL Filmski centar Srbije, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marojevic, Igor 108011 Beogradjanke / NULL Laguna, Beograd 108352 Kroz glavu / NULL Dosije, Beograd 107353 Majcina ruka / NULL Laguna, Beograd 106565 Parter / NULL Laguna, Beograd 109045 Price o Kosovu / NULL Laguna, Beograd 106440 Snit / NULL Laguna, Beograd 100804 Tragaci / NULL Stubovi kulture, Beograd 103368 Zega / NULL Stubovi kulture, Beograd Marojevic, Radislav 107131 Estetika otaca crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marsal, Tim 101468* Igre senki / NULL B92, Beograd Marshall, Tim 101469* Shadowplay / NULL B92, Beograd Martinov, Zlatoje 104493 Preljubnicka biblija / NULL Mali Nemo, Pancevo Martinovic, Miras 102065* Teuta / NULL Geopoetika, Beograd 101440 Vavilonski mudraci / NULL Geopoetika, Beograd Martinovic Bajica, Petar 104060 Milan Nedic / NULL Nikola Pasic, Beograd Marusic, Branko 105557 O osnovnim pitanjima srpske heraldike / O fiktivnom grbu Hercegovine Knjizevna omladina Srbije, Beograd Masic, Dusan 105016 Talasanje Srbije / Knjiga o radiju B92 B92, Beograd Masirevic, Milica 101610* Pastir trazi dno neba / NULL Draganic, Beograd 101940 The shepherd seeks the bottom of the heavens / NULL Draganic, Beograd Mastilo, Natalija 107945 Recnik savremene srpske geografske terminologije / NULL Geografski Fakultet, Beograd Mastilovic, Draga 108831 Bosna i Hercegovina u Prvom svjetskom ratu / Corovicevi susreti 2014 Filip Visnjic, Beograd 109220 Pisci srpske istorije / Corovicevi susreti 2016. godine Filip Visnjic, Beograd Matanovic, Vera 105216 Skola u prirodi – Fruska Gora / NULL Kreativni centar, Beograd Mataric, Mirjana 106777 Engleska knjizevnost kod Srba 1900 – 1945 kroz casopise / NULL Mali Nemo, Pancevo Matavulj, Simo 101658 Bakonja fra Brne / Pripovetke / Izbor iz dela Sime Matavulja Draganic, Beograd 107683 Memoarski i putopisni spisi / Sabrana djela Sime Matavulja, Knj. 5 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107684 Prepiska / Sabrana djela Sime Matavulja, Knj. 7 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105823 Pripovetke I / Sabrana dela, Tom 2 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105824 Pripovetke II / Sabrana dela, Tom 3 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105825 Pripovetke III / Sabrana dela, Tom 4 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105822 Romani: Uskok / Bakonja vra Brne / Sabrana dela, Tom 1 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Matic, Andrija 106986 Muzej savremene umetnosti / NULL Stubovi kulture, Beograd 106539 Saht / NULL Stubovi kulture, Beograd Matic, Dragica 108142 Uzicki leksikon / Leksikoni gradova Srbije Sluzbeni glasnik, Matic, Milan 105639 Liberalizam, populizam i demokratija / NULL Institut za politicke studije, Beograd 100313 Mit i politika / NULL Cigoja, Beograd 103133 Partizanska stampa u Srbiji 1941-1944 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103137 Ravnogorska ideja u stampi i propagandi 1941- 1944 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Matic, Svetozar 108888 Principi srpske versifikacije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Matic, Tioslav 107856 Kult mrtvih kod Srba / NULL Albatros Plus, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Matic, Vladan 101439 Album / NULL Geopoetika, Beograd 106487 Zadaci iz ruskog / NULL Prosveta, Beograd Matic, Vojin 107075 Detinjstvo naroda / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Matic, Vojislav 107581 Karlovacke crkve / NULL Platoneum, Novi Sad 105551 Manastir Hopovo / NULL Platoneum, Novi Sad 105547 Manastir Krusedol / NULL Platoneum, Novi Sad 107577 Manastir Sremska Ravanica Vrdnik / NULL Platoneum, Novi Sad 107582 The Chrches of Sremski Karlovci / NULL Platoneum, Novi Sad 107576 The Monastery of Grgeteg / NULL Platoneum, Novi Sad 105552 The Monastery of Hopovo / NULL Platoneum, Novi Sad 105548 The Monastery of Krusedol / NULL Platoneum, Novi Sad 107578 The Monastery of Sremska Ravanica Vrdnik / NULL Platoneum, Novi Sad Matic Panic, Radmila 102401* Miodrag B. Protic / NULL Clio, Beograd Maticki, Milenko 104665 Price o snu i javi / NULL Bookland, Beograd Maticki, Miodrag 107913 Ceger pun ljubavi / NULL Cigoja, Beograd 103633 Davorje, Knjiga druga / NULL Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac 107690 Delta / NULL Prometej, Novi Sad 105027 Deseti za molitvu / NULL Stubovi kulture, Beograd 104499 Idu Nemci / NULL Mali Nemo, Pancevo 100614 Istorija kao predanje / NULL RAD, Beograd 102508 Jezik srpskog pesnistva / NULL Prometej, Novi Sad 104342* Knjizevna istorija 125-126 (2005) / Casopis za nauku o knjizevnosti Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106179 Knjizevna istorija 127 (2005) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104980 Knjizevna istorija 128-129 (2006) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106180 Knjizevna istorija 130 (2006) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105647 Knjizevna istorija 131-132 (2007) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105956 Knjizevna istorija 133 (2007) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106181 Knjizevna istorija 134-135 (2008) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106496 Knjizevna istorija 136 (2008) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106903 Knjizevna istorija 137-138 (2009) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106904 Knjizevna istorija 139 (2009) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106905 Knjizevna istorija 140-141 (2010) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106906 Knjizevna istorija 142 (2010) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104761 Knjizevnost na jezicima manjina u Podunavlju / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106871 Narodne pesme u srpsko- dalmatinskom casopisu / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105193 Nemiri mede Zelimira / NULL Bookland, Beograd 106249 Prednosti gipsa / NULL Filip Visnjic, Beograd 106175 Senovite price / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 106134 Sevdalinke – narodne biser-pesme za pevanje / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106372* Slika drugog u balkanskim i srednjoevropskim knjizevnostima / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105640 Srem kroz vekove: slojevi kultura Fruske Gore i Srema / Zbornik radova Vukova zaduzbina, Beograd 103310 Svakodnevno hvatanje veverice / NULL Nolit, Beograd 101274* Svetosavska citanka / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108860 Usmena tradicija Banatske vojne granice / Zbornik radova Matica Srpska, Novi Sad Matijevic, Vladan 107323 Casovi radosti / NULL Agora, Zrenjanin 107067 Crno u koloru / Crni humor u srpskom filmu Sluzbeni glasnik, Beograd 108165 Memoari, Amnezije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107569 Pisac izdaleka / NULL Agora, Zrenjanin 107322 Prilicno mrtvi / NULL Agora, Zrenjanin 108060 Pristanista / NULL Agora, Zrenjanin 103809 R. C. Neminovno / NULL Narodna Knjiga, Beograd 109025 Susret pod neobicnim okolnostima / NULL Laguna, Beograd 108563 Van kontrole / NULL Agora, Zrenjanin 106939 Vrlo malo svetlosti / NULL Agora, Zrenjanin Matovic, Ivan 102212 Vojskovodja s oreolom mucenika / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Matovic, Vesna 106872 Casopis Nova Evropa: 1920-1941 / Istorijat srpske knjizevne periodike Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108959 Casopis ruski arhiv (1928- 1937) i kultura ruske emigracije / u Kraljevini SHS Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104757 Pera Todorovic / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108963 Pera Todorovic: novi pogledi: / politicke ideje i knjizevno-publicisticko delo Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105827 Srpska moderna / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106369 Talfj u srpskoj knjizevnosti / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106880 Zanrovi u srpskoj peridoci / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd Matunovic, Aleksandar 100874* Enigma Broz / Ko ste Vi, gospodine predsednice? Cigoja, Beograd Matvejevic, Predrag 108415 Druga Venecija / NULL Hesperia, Beograd 108813 Granice i sudbine / O jugoslavenstvu prije i poslije Jugoslavije V.B.Z., Beograd Mecanin, Radmila 105347 Slovenska mitologija – enciklopedijski recnik / NULL Zepter, Beograd 106734 Uvod u istorijsku poetiku epa i romana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Medakovic, Anica 105378* Ostava srebrnih predmeta sa Zidovara / NULL Gradski muzej Vrsac, Vrsac 105377* Zidovar: Naselje bronzanog i gvozdenog doba / Bronze Age and Iron Age Settlement Gradski muzej Vrsac, Vrsac Medakovic, Dejan 107257 Beocin / NULL Prometej, Novi Sad 105267 Dani secanja IV / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104010 Dani, secanja I (1976- 1977) / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104011 Dani, secanja II (1977- 1978) / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104522 Dani, secanja III / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105794 Dani, secanja IV / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107054 Dani, secanja VI (1995- 2000) / NULL Prometej, Novi Sad 107055 Dani, secanja VII (2001- 2004) / NULL Prometej, Novi Sad 107056 Dani, secanja VIII (2005- 2008) / NULL Prometej, Novi Sad 102493* Dunav – reka jedinstva Evrope / Die Donau – Der Strom der europäischen Einheit Prometej, Novi Sad 105132 Efemeris 1-5 / NULL Prometej, Novi Sad 107253 Fruskogorski manastiri / NULL Prometej, Novi Sad 107256 Grgetek / NULL Prometej, Novi Sad 106461* Istrazivaci srpskih starina / NULL Prometej, Novi Sad 104366* Josif II i Srbi / NULL Prometej, Novi Sad 102560 Kamenovi / NULL Prometej, Novi Sad 107254 Krusedol / NULL Prometej, Novi Sad 105133 Motivi / NULL Prometej, Novi Sad 104080 Orlov slet i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 101372* Otkrivanje Hilandara / NULL Prometej, Novi Sad 105148 Pisma i govori / NULL Prometej, Novi Sad 104078 Povratak u Rakitje i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 104498 Prolazenje / NULL Mali Nemo, Pancevo 104079 Ptice i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 100031* Sentandrejski zbornik 03 / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 102500 Serben in Wien / NULL Prometej, Novi Sad 101371* Srbi u Becu / NULL Prometej, Novi Sad 103392* Srbi u Zagrebu / NULL Prometej, Novi Sad 102562 Sve cudnije je cudo / NULL Prometej, Novi Sad 105866 Sveta Gora Fruskogorska / NULL Prometej, Novi Sad 107255 Vrdnik Ravanica / NULL Prometej, Novi Sad 106470 Vukovoj zaduzbini / NULL Prometej, Novi Sad 102704* Zapadnoevropski barok i vizantijski svet / Naucni skup: 10-13 Okt. 1989 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Medakovic, Milorad 104049 Zivot i obicaji Crnogoraca / NULL Nikola Pasic, Beograd Medenica, Ivan 109034 Tragedija inicijacije / ili nepostojani pric Clio, Beograd Medic, Hristina 108481 Muzika Beogradskih kafana, salona i klubova 1 / Starogradske pesme iz albuma Jovana Frajta Clio, Beograd Medic, Mile 102941 Mnogaja ljeta / NULL Filip Visnjic, Beograd 102652 Najezda tudjih reci na srpski jezik / NULL Nolit, Beograd 102701* Stari slikarski prirucnici II / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Medic, Milorad 100823* Stari slikarski prirucnici I / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104709 Stari slikarski prirucnici III / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Medovic, Idilko 107574 Gradina na Bosutu / Naselje starijeg gvozdenog doba Platoneum, Novi Sad Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Medovic, Predrag 107574 Gradina na Bosutu / Naselje starijeg gvozdenog doba Platoneum, Novi Sad 105944* Kalakaca: naselje ranog gvozdenog doba / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 105150 Od pecine do palate / NULL Platoneum, Novi Sad 102448* Praistorija na tlu Vojvodine / NULL Prometej, Novi Sad 105949* Stubarlija: nekropola naselja Feudvar kod Mosorina (Backa) / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 107906 The Cultural Heritage of Vojvodina / NULL Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 104951* Vojvodina u praistoriji / Od Nendertalaca do Kelta Platoneum, Novi Sad Mekenzi, Dejvid 106149 Stojan Protic, srpski novinar i drzavnik / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Meletinski, Jeleazar 106734 Uvod u istorijsku poetiku epa i romana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Meljanac, Milos 108110 Prilepski kontrasti / NULL Prometej, Novi Sad Menkovic, Mirjana 108223 Etnografsko nasledje Kosova i Metohije – iz zbirki / Muzeja u Pristini i Etnografskog muzeja u Beogradu Mnemosyne, Beograd 108224 Gradjanska nosnja u Prizrenu u XIX i prvoj Mnemosyne, Beograd polovini XX veka / Muzejske kolekcije kao izvor za istrazivanje kulture odevanj Merenik, Lidija 102452 Beograd: osamdesete / NULL Prometej, Novi Sad 105116 Nadezda Petrovic / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Merenik, Slavica 103515 Bibliografija radova o srpskoj revoluciji / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mesanovic, Sanja 100862* Jovan VII Paleolog / NULL Vizantoloski institut, Beograd Meseldzija, Biljana 107758 Englesko-srpski i srpsko- engleski / Dictionary Institut za strane jezike, Beograd Miceta, Luka 108764 Duh pobune / NULL Laguna, Beograd 108000 Povratak kralja / NULL Laguna, Beograd 108800 Stefan Nemanja: povest Srba od doseljavanja na / Balkan do drzave zupana Stefana Nemanje Laguna, Beograd Micevic, Kolja 105240 Mocart / zlocin Marije Terezije Prosveta, Beograd Micic, Biljana 108327 Pesnik okovanih vizija: / poezija i poetika Milana Dedinca Altera, Beograd Micic, Ljubomir 100342 Barbarogenije decivilizator / NULL Filip Visnjic, Beograd Micic, Radovan 102481 Srpska citaonica u Irigu / NULL Prometej, Novi Sad Micic, Srdjan 107364 Kraljevina Jugoslavija i Anslus Austrije 1938. / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Micic Dimovska, Milica 102034 Mrena / NULL Narodna Knjiga, Beograd 102041* Poslednji zanosi MSS / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103308 U procepu / NULL Nolit, Beograd 104331 Utociste / NULL Narodna Knjiga, Beograd Mickovic, Slobodan 100371 Aleksandar i smrt / NULL Filip Visnjic, Beograd Micovic, Momcilo 109249 Njegos: u zboru svjetskih velikana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Micunovic, Radomir 102115 Povratak u detinjstvo / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Micunovic, Svetlana 102115 Povratak u detinjstvo / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mihailovic, Ariton 104803 Uspomene iz okupacije / NULL Narodna Knjiga, Beograd Mihailovic, Dragoslav 108593 Cizmasi / NULL Laguna, Beograd 104237 Crveno i plavo / NULL NIN, Beograd 102585 Frede laku noc / NULL Plato, Beograd 107449 Goli Otok / Knjiga cetvrta Sluzbeni glasnik, Beograd 107492 Goli Otok / Knjiga peta Sluzbeni glasnik, Beograd 108994 goli otok / Knjiga prva Sluzbeni glasnik, Beograd 102665 Gori Morava / NULL Lom, Beograd 101241 Kad su cvetale tikve / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104576 Kratka istorija satiranja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 102895* Najlepse price Dragoslava Mihajlovica / NULL Prosveta, Beograd 109046 Uhvati zvezdu padalicu / NULL Laguna, Beograd Mihailovic, Dusan 104915 Iz srpske dramske bastine / NULL Fakultet dramskih umetnosti, Beograd 104311* Orinjasijenska kremena industrija sa lokaliteta / Crvenka-At u blizini Vrsca Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd 106592* Prehistoric Settlements in Caves and Rock-Shelters of Serbia / Upper Paleolithic and Mesolithic Chipped Stone Industries Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd Mihailovic, Ljubomir 108991 Monasteres de l ́ Eglise Othodoxe Serbe – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108992 Monastries of the Serbian Orthodox Church – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihailovic, Miroslav Cera 103746 Lom / NULL Filip Visnjic, Beograd 103745 Sol na ranu / NULL Filip Visnjic, Beograd Mihailovic, R. 105120 Katarina Ivanovic / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Mihailovic, Vojislav 105368 Novac srpskih velikasa iz vremena Carstva / NULL Muzej grada Beograda, Beograd Mihailovic Bahtin, Mihail 107394 Ka filosofiji postupka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107391 Rani spisi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlov, Dusan 105425 Ekonomski recnik nemacko-srpski / Wörterbuch Gradjevinska knjiga, Beograd 108484 Ekonomski recnik srpsko- nemacki / Wörterbuch Gradjevinska knjiga, Beograd 108485 Recnik bankarskih, berzanskih i racunovodstvenih termina / nemacko-srpski i srpsko- nemacki Gradjevinska knjiga, Beograd Mihajlov, Sasa 108590 Rajko M. Tatic 1900-1979 / NULL Zavod za zastitu spomenika grada Beograda, Beograd Mihajlovic, Borislav Mihiz 102285 Autobiografija – o drugima 1 / NULL Solaris, Novi Sad 102286 Autobiografija – o drugima 2 / NULL Solaris, Novi Sad Mihajlovic, Darko 109205 Srpska diplomatija o dogadjajima u Makedoniji 1903-1904. god / NULL Cigoja, Beograd Mihajlovic, Goran 104634 Sami protiv svih / NULL Glas srpski, Banja Luka Mihajlovic, Jasmina 100229 Dve kotorske price / NULL Dereta, Beograd 104597 Ljubav bez tajni / NULL Dereta, Beograd 100264 Privatna kolekcija / NULL Dereta, Beograd 105072 Putni album / NULL Dereta, Beograd Mihajlovic, Ljubomir 108742 Manastiri Srpske pravoslavne crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlovic, Mila 109204 Italijanski mornari za Cigoja, Beograd srpsku vojsku / Zalog humanosti u odiseji pakla (1915-1916) Mihajlovic, Milorad 100169* Nova Pavlica / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Mihajlovic, Pavle Paja 107134 Dnevnici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlovic, Petar 108069 Nista / Roman ni o cemu Geopoetika, Beograd Mihajlovic, Svetlana P. 100457* Poslednja tacka za kruznicu / NULL Narodna Knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mihaljcic, Rade 106083* Leksikon srpskog srednjeg veka / NULL Knowledge, Beograd 105401 Monumenta Serbica / spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii Srpska skolska knjiga, Beograd 102102 Proslost i narodno secanje / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd 108458 Zakoni u starim srpskim ispravama / Izvori srpskog prava, Knj. XIII Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Mijatovic, Bosko 109170 Ilustrovana istorija Beogradskih kafana / Od Turskog hana do Aero kluba Arhipelag, Beograd 107070 Poezija, trziste, drzava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106146 Srpski ekonomisti 1850- 1914 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 109242 Srpski konzervativci 1878- 1914 / NULL Catena Mundi, Beograd Mijatovic, Cedomilj 105713* Hero-Tales and Legends of Serbians / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102435 Jelena Balsic / NULL Pesic i sinovi, Beograd 102436 Ljubav na dvoru Nemanjica / NULL Pesic i sinovi, Beograd Mijatovic, Cedomir 107002 Pad Carigrada / NULL Ethos, Beograd Mijatovic, Radic 101848 Popravni dom za roditelje / NULL RAD, Beograd Mijatovic Zivojinov, Vladan 106295 Poslasticarske price / NULL Arhipelag, Beograd Mijovic, Aleksandar 108264 Biodiverzitet Srbije: stanje i perspektive / NULL Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Mijovic, Dusan 108257 Naucni skup o geonasledju Srbije / 2. naucni skup, Beograd 2004 Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd 108259 Park prirode Stara planina / NULL Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Mijuskovic, Dragisa T. 107650 Putovanje po Srbiji u godini 1829. / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mijuskovic, Slobodan 106908 Prva poslednja slika / NULL Geopoetika, Beograd Mikavica, Dejan 107266 Laza Kostic / politicka biografija Prometej, Novi Sad 104997 Politicka ideologija Svetozara Miletica / NULL Stylos, Novi Sad 103754 Poslednji srpski pankalist / Politicko-filozofska biografija Laze Kostica Stylos, Novi Sad 109218 Srbi u Habsburskoj Prometej, Novi Sad monarhiji od 1526. do Miketic, Djordje 108065 Paradajz / NULL Geopoetika, Beograd Mikic, Olga 105553 Manastir Bodjani / NULL Platoneum, Novi Sad 105554 The Monastery of Bodjani / NULL Platoneum, Novi Sad Mikic, Radivoje 103495 Eseji / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 101148 Hodocasce Arsenija Njegovana / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105318 Opis price / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105319 Orfejev dvojnik / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105320 Pesma, tekst i kontekst / NULL Narodna Knjiga, Beograd 106207* Pesnicka posla / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105316 Pesnicki postupak / NULL Narodna Knjiga, Beograd 107085 Pesnik tamnih stvari / O poeziji Novice Tadica Sluzbeni glasnik, Beograd 106748 Prica i mit o svetu / NULL Agora, Zrenjanin 107852 Prica i mit o svetu / NULL Albatros Plus, Beograd 104713 Prica i znacenje / NULL Filip Visnjic, Beograd 105317 Prica i znacenje / NULL Narodna Knjiga, Beograd 101133 Proljeca Ivana Galeba / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Miklja, Dusan 103296 Bilo jednom u Beogradu / NULL Plato, Beograd 102939 Kosmopolitske price / NULL Filip Visnjic, Beograd 103291 Krpljenje paucine / NULL Nolit, Beograd 108703 Leto / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106446 New York, Beograd / NULL Laguna, Beograd Miklosich, Franc 105401 Monumenta Serbica / spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii Srpska skolska knjiga, Beograd Miladinov, Brana 107388 Naratoloski recnik / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Miladinovic, Ivan 106275 1968. Poslednji veliki san / NULL Filip Visnjic, Beograd Miladinovic, Mihailo J. 107178 Istorija Srema / NULL Blago Sirmijuma, Sremska Mitrovica Miladinovic, Natasa 107176 Metodologija utvrdjivanja polne pripadnosti / skeleta sa arheoloskih nalazista Blago Sirmijuma, Sremska Mitrovica Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Miladinovic, Sanja 108500 Tematski recnik srpskog jezika 6 / brod – buva Alma, Beograd 108501 Tematski recnik srpskog jezika 7 / Bugarska – busilica Alma, Beograd Miladinovic, Slobodan 107119 Elite raspada / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Miladinovic, Snezana 103019 Zaduzbine / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milak, Enes 103120 Italija i Jugoslavija 1931- 1937 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Milankov, Momcilo 108988 Uhvacen u mrezu predvecerja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milankovic, Milutin 108885 Astronomska teorija klimatskih promena / i druge rasprave Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103907 Canon of insolation and the ice-age problem / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103905 Clanci, govori, prepiska / Izabrana dela, Tom 6 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103900 Kanon osuncavanja zemlje i njegova primena na problem / ledenih doba 1, Izabrana dela, Tom 1 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103901 Kanon osuncavanja zemlje i njegova primena na problem / ledenih doba 2, Tom 2 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105087 Kroz carstvo nauka / NULL Dereta, Beograd 101890 Kroz vasionu i vekove / NULL Dereta, Beograd 103903 Kroz vasionu i vekove / Kroz carstvo nauka / Izabrana dela, Tom 4 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108884 Matematicka teorija toplotnih pojava / nastalih suncevim zracenjem Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103902 Nebeska mehanika / Istorija astronomske nauke / Izabrana dela, Tom 3 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105086 Secanja / NULL Dereta, Beograd 103904 Spisi iz istorije nauke / Izabrana dela, Tom 5 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103906 Uspomene, dozivljaji, saznanja / Izabrana dela, Tom 7 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milankovic, Vera 106178* Srpski duhovni kalendar / NULL Clio, Beograd Milanovic, Aleksandar 108120 Jezik Jovana Subotica / NULL Cigoja, Beograd 107682 Jezik srpskih pesnika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107936 Jezik vesma polezan / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd 103504* Kratka istorija srpskog knjizevnog jezika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 109238 Recnik slavenosrpskog Matica Srpska, jezika / Ogledna sveska Novi Sad Milanovic, Dusica 102898* Maske uma / O ketmanu i ketmanima Narodna Knjiga, Beograd Milanovic, Jasmina105801* Acim Cumic / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108676 Apostoli radikalizma / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107134 Dnevnici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Jovan 108991 Monasteres de l ́ Eglise Othodoxe Serbe – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108992 Monastries of the Serbian Orthodox Church – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Milan R. 109221 Stara Hercegovina / Ekonomsko-socijalni pojmovnik Filip Visnjic, Beograd Milanovic, Miodrag 106285 Srpski stari vek / NULL Vandalija, Beograd 109019 Tajni zivot Nikole Tesle / NULL Miroslav, Beograd Milanovic, Stojanka 107413 Milan Curcin u kontekstu srpske avangarde / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Zeljko 107695 Dva pisca i drugi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107083 Od slika o drugome ka poetici / Stvaralastvo Dragutina J. Ilica Sluzbeni glasnik, Beograd Milasinovic, Goran 104337 Apsint / NULL Stubovi kulture, Beograd 101924* Camera obscura / NULL Stubovi kulture, Beograd 100094* Heraklov greh / NULL Stubovi kulture, Beograd 105727 Maske Sofije de Montenj / NULL Stubovi kulture, Beograd 107160 Rascepi / NULL Stubovi kulture, Beograd 109065 Slucaj Vinca / NULL Laguna, Beograd 106599 Trougao, kvadrat / NULL Stubovi kulture, Beograd Milasinovic, Svetlana 106533 Citanje savremene proze / NULL Mali Nemo, Pancevo Milcanovic, Rada 101334 Zapis u svetlosti / NULL Prosveta, Beograd Mileker, Feliks 108157 Vrsacki grad: istorijsko- arheoloska skica / NULL Istorijski arhiv, Pancevo, Pancevo Milekic, Zoran 109279 Dositej Obradovic / Srpski velikani Pcelica, Cacak Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milenkovic, Milos 105683 Istorija postmoderne antropologije: posle postmodernizma / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 105682 Istorija postmoderne antropologije: teorija etnografije / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 107470 Ka politici srpske antropologije u XXI veku / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 104256 Problem etnografski stvarnog / NULL Srpski genealoski centar, Beograd Milenkovic, Nenad 104478 Jaz / NULL Mali Nemo, Pancevo Milenkovic, Pavle 104998 Skola anala / NULL Stylos, Novi Sad Milenkovic, Toma 103516 Skolovanje dece ruskih emigranata u Kraljevini Zavod za udzbenike i Jugoslaviji / 1918-1941 nastavna sredstva, Beograd 106004 Trstenik i okolina / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Miletic, Antun 106829 Srpski djenerali u zicama / NULL Albatros Plus, Beograd Miletic, Drasko 107043 Kalendari / NULL Dereta, Beograd 106433 pH roman / NULL Dereta, Beograd Miletic, Milkica 107210 Terra d oro / NULL Dereta, Beograd Miletic, Mirko 103622 Krajputasi / NULL Cigoja, Beograd Miletic, Slavica 104673 Religija i identitet na Kosovu / NULL XX vek, Beograd Miletic, Svetozar 103264 O srpskom pitanju / NULL Orpheus, Novi Sad 101384* Sabrana dela Svetozara Miletica I-III / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103909 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/1 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103910 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/2 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103911 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/3 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103912 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 3 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103908 Sabrani spisi Svetozara Miletica, Tom 1 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Miletic Stanic, Nada 105945 Pravoslavne crkve u Baranji / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad Mileusnic, Slobodan 100768* Manastiri Srbije 1 – 2 / Monasteries of Serbia 1 – 2 Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd 103456 Srpski manastiri od Hilandara do Libertvila / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103022 Svetinje Kosova i Metohije / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Milic, Danica 100930 Strani kapital u rudarstvu Srbije do 1918 / NULL Istorijski institut, Beograd Milic, Mileta 102695* Cultural heritage of Kosovo and Metohija / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100816 Cuvari bastine 1947-1997 / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104209 Glasnik drustva konzervatora Srbije 20 / NULL Drustvo konzervatora Srbije, Beograd 104210 Glasnik drustva konzervatora Srbije 21 / NULL Drustvo konzervatora Srbije, Beograd 100173* Saopstenja XXX-XXXI (1996-1997) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100868* Saopstenja XXXII-XXXIII (2000-2001) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102703* Saopstenja XXXIV (2002) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milic, Miodrag 103195 Jugosloveni u koncentracionom logoru Ausvic 1941-1945 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103199 Jugosloveni u koncentracionom logoru Mathauzen / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Milic, Novica 104852 A B C Dekonstrukcije / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103494 Moderno shvatanje knjizevnosti / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104860 Predavanja o citanju / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105600 Sta je teorija / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd Milic, Zoran 102129 Iz starih spisa / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Milic A., Dejan 105353 Politicka beseda moderne Srbije / NULL Nomos, Beograd Milicevic, Milan Dj. 100326* Karadjordje u govoru i u tvoru / NULL Cigoja, Beograd 105710 Kljucevi Beograda: Stare slike srpske prestonice / Kratka historija Beograda / Dubrovcani u Beogradu Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 108409 Knez Milos u pricama / NULL Utopija, Beograd 104640 Knezevina Srbija / NULL Book-Marso, Beograd Milicevic, Milic 108127 Balkanski ratovi: fotopis Samsona Cernova / NULL Arhiv Srbije, Beograd 105110 Generali vojske Knezevine i Kraljevine Srbije / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milicevic, Natasa 106663 Jugoslovenska vlast i srpsko gradjanstvo / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Milicevic, Risto 105466 Hercegovacka prezimena / NULL Svet knjige, Beograd Milicevic, Srdjan 106302 Obecana zemlja / NULL Dereta, Beograd Milicevic, Veljko 106968 Najlepse pripovetke Veljka Milicevica / NULL Ariadna, Beograd Milicevic, Vladeta 100405 Ubistvo kralja u Marselju / NULL Filip Visnjic, Beograd Milicevic Dobromirov, Natasa 107898 Super srpski: Srpski jezik za strance – visoki nivo / Serbian Language for Foreigners – Advanced Level Azbukum, Novi Sad Milikiev, Katarina 108836 Naucnoistrazivacki pristup knjizevnim delima / NULL Cigoja, Beograd Milin, Petar 104827 Frekvencijski recnik Tdora Manojlovica, Knjiga 2 / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 104826 Frekvencijski recnik Todora Manojlovica, Knjiga 1 / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin Milincevic, Vaso 105874 Nikola Tesla i knjizevnost / NULL Biblioteka grada Beograda, Beograd 105979 Osvetljavanja i suocavanja: Studije i clanci / iz srpske knjizevnosti 19. i 20. veka Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105522 Velika skola i veliki profesori / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milinkovic, Mihailo 107486 Gradina na Jelici: ranovizantijski grad i / srednjovekovno naselje Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milinkovic, Snezana 106165 Preobrazaji novele: Novela od V. Vrcevica do / tradicija Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milisavljevic, Dragana 107187 Sisojevac: crtezi fresaka / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milisavljevic, Ostoja 104087* Beograd u istoriji / (od postanja do nasih dana) Poslovni biro, Beograd Milisavljevic, Vladimir 108769 Identitet i refleksija / Problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milisic, Milan 106486 Unutrasnje stvari / NULL Prosveta, Beograd Milivojevic, Era 102068 Art sessions / (Jovan Cekic – Neobicne petlje) Geopoetika, Beograd Milivojevic, Slavisa108218 Svrljiska oblast u praistoriji, antici i srednjem veku / Le region de Svrljig en Serbie orientale – prehistoire, ant Balkanoloski institut, Beograd Milivojevic, Snjezana 108780 Mediji, ideologija i kultura / NULL Fabrika knjiga, Beograd Miljanic, Akim 101943* Prezimena u Crnoj Gori / NULL Beogradska knjiga, Beograd Miljanic, Vukota 101943* Prezimena u Crnoj Gori / NULL Beogradska knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Miljanov Popovic, Marko 103249 Poslanice / NULL Orpheus, Novi Sad Miljkovic, Bojan 106288* Zitija Svetog Save kao izvori za istoriju / srednjevekovne umetnosti Vizantoloski institut, Beograd Miljkovic, Boris 101437 Caj na Zamaleku / NULL Geopoetika, Beograd 102061 Fabrika hartije / NULL Geopoetika, Beograd 105223 Poljupci, uspomene i razgovori / NULL Geopoetika, Beograd 104607 Uspavanka za lalu / NULL Geopoetika, Beograd Miljkovic, Branko 105567 Izabrane pesme Branka Miljkovica / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 100738 Najlepse pesme Branka Miljkovica / NULL Prosveta, Beograd 107316 Pesme / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102047 Pesme Branka Miljkovica / Narodna Knjiga, NULL Beograd Miljkovic, Ema 108433 Ognjiste koje se ne gasi / NULL Evoluta, Beograd Miljkovic, Mina 104454 Zacaravanje / NULL B92, Beograd Miljkovic Bojanic, Ema 103577 Smederevski sandzak 1476-1560 / Zemlja, naselja, stanovnistvo Istorijski institut, Beograd Miljkovic-Katic, Bojana 100926* Struktura gradskog stanovnistva Srbije sredinom 19. veka / NULL Istorijski institut, Beograd Miljus, Brano 108385 Harmonizacija zakonodavstva Srbije sa pravom / Evropske unije, 2 Institut za medjunarodnu polit, Beograd Miljuskovic, Slobodan 102063 Dokumenti za razumevanje ruske avangarde / NULL Geopoetika, Beograd Millet, Gabriel 105274 L ́ ancien art serbe / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milnovic, Vasilije 107416 Carstvo granicnog / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milojevic, Dobrivoje 104090 Leksikon bankarstva sa strucnom terminologijom / na nemackom i engleskom jeziku MeGraf, Beograd Milojevic, Miloje 103521 Narodne pesme i igre Kosova i Metohije / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milojevic, Milos S. 104041 Nasi manastiri i kaludjerstvo / NULL Nikola Pasic, Beograd 108803 Odlomci istorije Srba i srpskih – jugoslovenskih zemalja / u Turskoj i Austriji Feniks Libris, Beograd 104035* Odlomci iz istorije Srba i srpskih – jugoslavenskih zemalja / u Turskoj i Austriji I-II Nikola Pasic, Beograd 104040 Putopisi dela prave Stare Srbije I-III / NULL Nikola Pasic, Beograd Milojkovic Djuric, Jelena 107473 Srbi na putevima Balkana, Evrope i Sredozemlja / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106571* Usponi srpske kulture / Muzicki, knjizevni i likovni zivot 1918-1941 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad 106519* Usponi srpske kulture: Knjizevni i / umetnicki zivot: 1900-1918 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Miloradovic, Sofija 108511 Obredna praksa – recima o hrani / Na materijalu iz srpskih govora Vojvodine Matica Srpska, Novi Sad 103619 Upotreba padeznih oblika u govoru paracinskog Pomoravlja / Balkanisticki i entomigracioni aspekt Etnografski Institut, Beograd Milosavljevic, Bojana 106050 Forme uctivosti u srpskom jeziku / NULL Uciteljski fakultet, Beograd 108521 Ogovaranje kao govorni zanr svakodnevne komunikacije / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd Milosavljevic, Boris 100157* Vizantijska filozofija u srednjevekovnoj Srbiji / Stubovi kulture, Beograd NULL Milosavljevic, Bosko 106420 Englesko-srpski frazeoloski recnik / Dictionary Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106421 Srpsko-engleski recnik idioma / Dictionary Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106422 Srpsko-francuski recnik idioma i izraza / Dictionnaire Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milosavljevic, Djordje 104823 Gola Vera i druge drame / NULL Narodna biblioteka Vuk Karadzic, Kragujevac 109038 Sentimentalne zavere / NULL Laguna, Beograd Milosavljevic, Dragana 106065 Josanica – crtezi fresaka / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milosavljevic, Dragisa 107358 Izgubljena riznica manastira Mileseve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108974 Poslednji cuvari zlatiborske bastine / Etika i poetika prostora starih zlatiborskih brvnara Sluzbeni glasnik, Beograd 105059* Srednjovekovni grad i manastir Dobrun / NULL Dereta, Beograd 104615 Zograf Andrija Raicevic / NULL Dereta, Beograd Milosavljevic, Nebojsa 107555 Zasto volim Kanadu – price iz tudjine / NULL Plato, Beograd Milosavljevic, Olivera 105421 Potisnuta istina / NULL Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd Milosavljevic, Petar 102175 Radnicki pokret u Rumuniji II (1917-1941) / NULL Balkanoloski institut, Beograd 102593 Sistem srpske knjizevnosti / NULL Plavi krug, Beograd 102595* Srbi i njihov jezik / NULL Plavi krug, Beograd 102594* Uvod u srbistiku / NULL Plavi krug, Beograd Milosavljevic Milic, Snezana 107810 Figure citanja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108615 Ogledavanja / Laza Lazarevic i Simo Matavulj Filozofski fakultet, Nis 108922 Virtuelni narativ / Ogledi iz kognitivne naratologije Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Milosevic, Desanka 100176* Djurdjevi Stupovi / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100163 Gracanica monastery / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102692 Le monastere de Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100175 Manastir Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102691 Monastery Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milosevic, Dmitar 105188* Rodoslovi srpskih dinastija / NULL Knjiga Komerc, Beograd Milosevic, Gordana 100857* Mansio Idimum / Rimska postanska i putna stanica kod Medvedje Arheoloski institut, Beograd 100846* Stanovanje u srednjevekovnoj Srbiji / NULL Arheoloski institut, Beograd Milosevic, Monika 108370 Serbian Law in Transition: Changes and Challenges / NULL Institut za uporedno pravo, Beograd Milosevic, Nenad 104423 Pesme sa Save i Dunava / NULL RAD, Beograd Milosevic, Nikola 100378 Carstvo bozje na zemlji / NULL Filip Visnjic, Beograd 100007* Formalisticko i strukturalisticko tumacenje bajke / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 102324 Istina i iluzija / NULL Stylos, Novi Sad 103547 Izabrana dela Nikole Milosevica 1-5 / NULL Sluzbeni list, Beograd 103688 Najlepsi eseji Nikole Milosevica / NULL Prosveta, Beograd Milosevic, Petar 107102 Istorija srpske knjizevnosti / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108645 London, pomaz / NULL Agora, Zrenjanin 108650 Mi Ze Sentandrejci / NULL Agora, Zrenjanin 106125* Poezija apsurda / Vasko Popa Sluzbeni glasnik, Beograd Milosevic, Slobodan 103138 Kulturno-prosvetni rad u NOR-u / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103129 Nemacko-italijanski odnosi na teritoriji / okupirane Jugoslavije 1941-1943 Institut za savremenu istoriju, Beograd Milosevic- Djordjevic, Nada 103662 Epske narodne pesme / NULL Lirika, Beograd 100611 Kazivati redom / Prilozi proucavanju Vukove poetike usmenog stvaranja RAD, Beograd 103664 Narodna knjizevnost: basne i bajke / NULL Lirika, Beograd 103665 Narodna knjizevnost: legende, novele, poslovice, pitalice, / NULL Lirika, Beograd 103488 Narodna srpska knjizevnost / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104931 Od bajke do izreke / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milovanovic, Ivana 108779 Postkonfliktno drustvo i svakodnevica zena / Primena metoda slucaja u istrazivanjusvakodnevice zena KiM Cigoja, Beograd Milovanovic, Jovan 108742 Manastiri Srpske pravoslavne crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105206 Milovanovic, Kosta Daj mi krila jedan krug / NULL Kreativni centar, Beograd Milovanovic, Krsto 102797 Slave / NULL Glas srpski, Banja Luka Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milovanovic, Zoran108265 Ptice Djerdapa / Birds of Djerdap Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Milutinovic, Miroslav 108995 Automobili i dinastija Karadjordjevica 1908- 1941 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 109001 Automobili i Josip Broz Tito 1912-1980 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milutinovic, Zoran 107389 Poststrukturalizam / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd 105225 Susret na trecem mestu / NULL Geopoetika, Beograd Milutinovic Brada, Miroljub 101793 Hajduci / NULL Kreativni centar, Beograd Milutinovic Sarajlija, Sima 105178 Dika crnogorska / NULL Interpres, Beograd Mimica, Goran 102327* Korografija / NULL Stylos, Novi Sad Minic, Dusica 106311 Srednjovekovni Stalac / Medieval Stalac Arheoloski institut, Beograd Mircetic, Predrag 107696 Postmodernizam / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd Miric, Kata 108895 Bibliografija Ive Andrica (1911-2011) / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Miric, Mihailo M. 104732 Povratnik / NULL Filip Visnjic, Beograd Mirkovic, Ceda 100294 Darkness in the Dark / NULL Dereta, Beograd Mirkovic, Dragutin 103498 Cesko-srpski recnik 1-2 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mirkovic, Jovan 108037 Zlocini na Srbina u Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj / Crimes Against Serbs in the Independent State of Croatia Svet knjige, Beograd Mirkovic, Ljiljana 108344 BozidArt / NULL Clio, Beograd Mirkovic, Mirko 101549 O pravnom polozaju srpske crkve u proslosti / NULL Dosije, Beograd Mirkovic, Miroslava 107504 Ancient Rome and the Danube / The Danube- Emperors Inscriptions in Djerdap-Lower Canyon Miroslava Mirkovic, Beograd 108546 Rea Silvia and Seven Roman Kings / Kinship and Power in Early Rome Miroslava Mirkovic, Beograd 105470 Rimska drzava pod kraljevima i u doba Republike / (753-27. pre Hr.) Istorija i institucije Dosije, Beograd 105471 Rimska drzava u doba Principata i Dominata / od Abgusta do Konstantina (27. pre Hr. – 337 n.e.) Dosije, Beograd 104512* Römer an der mittleren Donau / Römische Straßen und Festungen von Singidunum bis Aquae Miroslava Mirkovic, Beograd 104873* Römische Städte und Filozofski Fakultet, Festungen an der Donau / Akten der regionalen Konferenz, Beograd 16.-19. Oktober 2003 Beograd 104952* Sirmium – Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka / NULL Filozofski Fakultet, Beograd Mirkovic, Nikola 106733 Izabrane studije i kritike / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Mirkovic, Zeljka 104248 Recnik masinske tehnike englesko-srpski / Dictionary Orion Art, Beograd Mirkovic, Zivko M. 102166 Istorija opstehriscanske i srpske pravoslavne crkve / NULL Ars Libri, Beograd Mirkovic Seljacki, Milica 107081 Parodije Stanislava Vinavera / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Misailovic, Milenko108740 Komika i etika narodne erotike / Po Vuku Karadzicu i ostalim izvorima Sluzbeni glasnik, Beograd Misic, Vojvoda Zivojin 107007 Moje uspomene / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Misic, Sasa 107121 Albanija: Prijatelj i protivnik / Jugoslovenska politika prema Albaniji 1924-1927 Sluzbeni glasnik, Beograd Misic, Sinisa 109278 Srbija 1217. / Nastanak kraljevine Evoluta, Beograd 101739* Svetoarhandjelovska hrisovulja / NULL Istorijski institut, Beograd Miskovic, Milic 103014* Ustav Knjazestva Serbije / Sretenjski ustav Sluzbeni glasnik, Beograd Misnic, Veselin 100645 Tresnje boje trule visnje / NULL RAD, Beograd Mitic, Miodrag 102945 Kako nam se dogodio Rambuje / NULL Filip Visnjic, Beograd 100403* Poete u fraku / NULL Filip Visnjic, Beograd Mitic, Srboljub 104173 Licna karta / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Andrej 100337 Klio pred iskusenjima / NULL Cigoja, Beograd 106299 Kultura i istorija / NULL Arhipelag, Beograd 106090 O bozjoj drzavi i zlom spasenju / NULL Arhipelag, Beograd 107489 Prodor na Balkan: Srbija u planovima / Austro- Ugarske i Nemacke: 1908- 1918 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108143 Srbija u Prvom svetskom ratu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 103374 Strane banke u Srbiji 1878-1914 / NULL Stubovi kulture, Beograd 109181 Ustanicke borbe u Srbiji 1916-1918 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Bozidar 105876 Kolovenija – najstarija civilizacija / NULL Pesic i sinovi, Beograd Mitrovic, Dragana 108386 Western Balkans: From Integration to Stabilisation / Zbornik Institut za medjunarodnu polit, Beograd Mitrovic, Gordana 104300* Voda – smisao trajanja / Drustvo Water – a Sense of Duration konzervatora Srbije, Beograd Mitrovic, Katarina 107130 Jurisdikcija katolicke crkve u Sremu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mitrovic, Ljubisa 105292 Balkan / granica i most medju narodima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Marija 104961 Pregled slovenacke knjizevnosti / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad 106069* Svetlost i senke / Kultura Srba u Trstu Clio, Beograd Mitrovic, Mihajlo 107572 Arhitektura Beograda 1950-2012 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mitrovic, Mirjana 100155* Sveto stado / NULL Stubovi kulture, Beograd Mitrovic, Momcilo 103211 Domovi i menze studenata Beogradskog univerziteta 1838-1998 / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 103205 Izgubljene iluzije / Prilozi za drustvenu istoriju Srbije 1944-1952 Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106018 Muslimanski logor Visoko 1992-1993. / Dnevnik i kazivanja logorasa Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106016 Srpska nacionalna cast pred zakonom 1945. godine / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106664 Tri dokumenta o ibeovcima / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106019 Visoko. The Moslem War Camp 1992-1993 / Diary and Testimonies Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Mitrovic, Nemanja 105306 Drug Petar Pan / NULL Narodna Knjiga, Beograd 106528 Luda cara Troglava / NULL Prosveta, Beograd 103359 Nerasvetljeni Svetozarov nestanak / NULL Geopoetika, Beograd 106543 Rim ili mir / NULL Stubovi kulture, Beograd 106989 Romansa sa vevericom / NULL Stubovi kulture, Beograd Mitrovic, Predrag 105051 San urgentne noci / NULL Filip Visnjic, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mitrovic, Vladimir 106824* Arhitektura XX veka u Vojvodini / Archtecture of the 20th Century Vojvodina Akademska knjiga, Novi Sad Mitrovic, Zivan 104066 Srpske politicke stranke / NULL Politika, Beograd Mladenov, Marin 107283 Belina Beloga / Stilisticko- tropoloski ogledi o prozi R.B. Markovica Albatros Plus, Beograd 103503 Bugarsko-srpski recnik / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mladenovic, Aleksandar 106516 Istorija srpskog jezika / Odabrani radovi Cigoja, Beograd 106376* Iz istorije srpskog jezika / NULL Cigoja, Beograd 108449 Kosovsko-metohijski zbornik 4 / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 106378* Povelje i pisma Despota Stefana / NULL Cigoja, Beograd 106379* Povelje kneza Lazara / NULL Cigoja, Beograd 103704 Srpski dijalektoloski zbornik 49 / Rjecnik dubrovackog govora Institut za Srpski Jezik, Beograd 103709 Srpski dijalektoloski zbornik 50 / Govori severne Metohije Institut za Srpski Jezik, Beograd 105005 Srpski dijalektoloski zbornik 51 / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd 105685 Srpski dijalektoloski zbornik 53 / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd 106343 Srpski dijalektoloski zbornik 54 / Zeitschrift Institut za Srpski Jezik, Beograd Mladenovic, Bozica 100955 Dnevnik Koste Milovanovica Pecanca od Izvori za istoriju srpskog naroda u XIX i XX veku Istorijski institut, Beograd 104902 Porodica u Srbiji u Prvom svetskom ratu / NULL Istorijski institut, Beograd 105692 Toplicki ustanak 1917 / NULL Istorijski institut, Beograd Mladenovic, Milan 102656 Decak iz vode / NULL Lom, Beograd Mladenovic, Olivera 100973 Kolo u juznih Slovena / NULL Etnografski Institut, Beograd Mladenovic, Tanasije 102440 Ah, vreme osrednjosti / NULL Prometej, Novi Sad 101377* Izabrana dela Tanasija Mladenovica I-VII / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103674 Sene i opomene / NULL Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mladenovic, Zivomir 109196 Laza Kostic: Zivot i knjizevno delo / NULL Cigoja, Beograd 103327* Neobjavljene pesme Vuka Karadzica / NULL Cigoja, Beograd 105903* Srpski realisti / NULL Cigoja, Beograd Mladjenovic, Branko 107999 Bunker Swing / NULL Laguna, Beograd Mojasevic, Miljan 100043* Juznoslovenske teme u Kotinskom listu / Veze nemacko-srpske Vukove i Vukovog doba Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 108330 Srbi u nemackom mnjenju Vukovog doba / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Mojzita, Miroslav 103430 Beograd – Beleske 1995- 2001 / NULL Clio, Beograd Mokranjac, Aleksandra 108733 Grad i hram / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107036 Opsenarenje / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Moljkovic, Ilija 106138* Slucaj Student / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Molnar, Aleksandar 101982 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 1: Pravo na otpor tiraniji Fabrika knjiga, Beograd 101983 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 2: Klasicne revolucije – Nizozemska- Engleska – Fabrika knjiga, Beograd SAD 101984 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 3: Moderne revolucije – Francuska – Rusija – Nemacka Fabrika knjiga, Beograd 101985 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 4: Gradjanska neposlusnost Fabrika knjiga, Beograd 102073 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Sve cetiri knjige zajedno Fabrika knjiga, Beograd 105953 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 5 / Od kulta Votana do holokausta Fabrika knjiga, Beograd Mombauer, Anika 108345 Uzroci Prvog svetskog rata / NULL Clio, Beograd Moravcevic, Nikola 106293 A Brandenburg Concerto / NULL Arhipelag, Beograd Moravcevic, Nikola 105026 Albion, Albion / NULL Stubovi kulture, Beograd Moravcevic, Nikola 106959 Albion, Albion / A Historical Novel Arhipelag, Beograd 106957 Becu na veru / NULL Arhipelag, Beograd 109167 Braca Andjelovici / NULL Arhipelag, Beograd 106689 Brandenburski koncerto / NULL Arhipelag, Beograd 109166 Marko Mrnjavcevic / NULL Arhipelag, Beograd 107302 Poslednji despot / NULL Arhipelag, Beograd 107597 Radicevo zavestanje / NULL Arhipelag, Beograd 104471 Selected Essays / NULL Stubovi kulture, Beograd 109165 Srpske vlastelinke / NULL Arhipelag, Beograd 106687 Svetlost Zapada / Lux Occidentalis Arhipelag, Beograd 106088 Vitez u doba zla / Despot Stefan Visoki Arhipelag, Beograd 106688 Vreme vaskrsa / NULL Arhipelag, Beograd 107978 Zapisi o srpskom carstvu / NULL Arhipelag, Beograd Moravic Balkanski, Vesna 105208 Skola za lisice / NULL Kreativni centar, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Moskovljevic, Milos S. 102125 Recnik savremenog knjizevnog jezika s jezickim savetnikom / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Moskovljevic, Olga 104054 Knjiga na lomaci / NULL Nikola Pasic, Beograd Mrazovic, Pavica 107469 Gramatika srpskog jezika za strance / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Mrdakovic, D. 103676 Smederevo, grad prestonica / Zbornik tekstova Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mrdakovic, Dragan 104222 Mons Aureus 1 – 2003 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104223 Mons Aureus 1 – 2004 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104224 Mons Aureus 2 – 2004 / Narodna biblioteka, Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Smederevo, Smederevo 104225 Mons Aureus 5/6 – 2004 / Casopis za knjizevnost, umetnost i kulturu Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104226 Mons Aureus 7 – 2005 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mrdjenovic, Dusan 101606 Miroslavljevo jevandjelje / Istorijat i komentari Dosije, Beograd Mrgic, Jelena 109186 Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja: / prema pisanim izvorima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106788 Severna Bosna 13-16. vek / NULL Istorijski institut, Beograd 108411 Zemlja i ljudi: iz istorije zivotne sredine / Zapadnog Balkana Equilibrium, Beograd Mrkalj, Zona 107454 Na casovima srpskog jezika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107925 Nastavno proucavanje narodnih pripovedaka i predanja / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Mrsevic Radovic, Dragana 106166* Frazeologija i nacionalna kultura / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd 109012 Naucni sastanak slavista u vukove dane 45/1 / Lingvisticki pravci prve polovine 20. veka Medjunarodni slavisticki centar, Beograd 109013 Putevima srpskog jezika knjizevnosti i kulture 1 / Skup slavista. Predavanja Medjunarodni slavisticki centar, Beograd 109014 Putevima srpskog jezika knjizevnosti i kulture 2 / Skup slavista. Predavanja Medjunarodni slavisticki centar, Beograd Mrsic, Sinisa 109186 Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja: / prema pisanim izvorima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mulic, Roman 103749 Istorija srpske revolucije / Svedocanstvo velikih savremenika Filip Visnjic, Beograd Munitic, Ranko 102519 Filmski neprijatelji / NULL Prometej, Novi Sad 102520 Filmski prijatelji / NULL Prometej, Novi Sad Musicki, Lukijan 107076 Moje strune / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105707 Pesme Lukijana Musickog / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Musovic, Ejup 100170 Dzamije u Novom Pazaru / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100978 Etnicki procesi i enticka struktura / NULL Etnografski Institut, Beograd 100984 Tutin i okolina / NULL Etnografski Institut, Beograd Musovic, Tafil 108688 Djurdjevdan Mustedanagic, Lidija 102323* Groteskni brevijar Borislava Pekica / NULL Stylos, Novi Sad Mutavdzic, Predrag 107872 Balkan i Balkanologija / Uvod u studije Jugoistocne Evrope

Lepo očuvano Katalog Kurcio Malaparte Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje[uredi | uredi izvor] U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika[uredi | uredi izvor] Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura[uredi | uredi izvor] Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt[uredi | uredi izvor] Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

U proleće 1940. američki pisac Henri Miler (1891-1980) prihvata poziv svog prijatelja Lorensa Darela i pridružuje mu se u Grčkoj. Upoznaje grčke pesnike i pisce, noćni život u atinskim tavernama, istražuje Peloponez i otkriva magiju Krita. Usred lične duhovne krize i svestan ozbiljnosti rata koji izbija, u Grčkoj pronalazi „svet svetlosti“. Kolos iz Marusija govori o putovanju koje umnogome preobražava Milerov život i umetnost. Smatrao ga je svojim najboljim delom. Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju), broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112. Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma. Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj. U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju. U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes). Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa. Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast. Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni „Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“. Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu: „Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“ Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu. Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže: „Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”. Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”. Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje: „Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?” Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru? „Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”. I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči: „Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. ?Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu.? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji. ? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”. Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće: „Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”. „U svom srcu čovek je anđeoski”. „Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”. “ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…” Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“ Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja. Lik iz Molijerovih „Učenih žena“; pretenciozni nadri-učenjak. – Prim. prev. Prevod: Milana Babić Izvornik: Rosenfeld Paul, „Hellenism”, u: The Happy Rock: A Book About Henry Miller, 1945, str. 64?72 Naslov: Kolos iz Marusij : putovanje po Grčkoj Izdavač: Karpos Strana: 249 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-85941-15-3

U proleće 1940. američki pisac Henri Miler (1891-1980) prihvata poziv svog prijatelja Lorensa Darela i pridružuje mu se u Grčkoj. Upoznaje grčke pesnike i pisce, noćni život u atinskim tavernama, istražuje Peloponez i otkriva magiju Krita. Usred lične duhovne krize i svestan ozbiljnosti rata koji izbija, u Grčkoj pronalazi „svet svetlosti“. Kolos iz Marusija govori o putovanju koje umnogome preobražava Milerov život i umetnost. Smatrao ga je svojim najboljim delom. Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju), broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112. Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma. Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj. U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju. U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes). Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa. Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast. Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni „Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“. Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu: „Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“ Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu. Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže: „Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”. Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”. Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje: „Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?” Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru? „Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”. I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči: „Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. ?Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu.? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji. ? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”. Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće: „Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”. „U svom srcu čovek je anđeoski”. „Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”. “ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…” Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“ Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja. Lik iz Molijerovih „Učenih žena“; pretenciozni nadri-učenjak. – Prim. prev. Prevod: Milana Babić Izvornik: Rosenfeld Paul, „Hellenism”, u: The Happy Rock: A Book About Henry Miller, 1945, str. 64?72 Naslov: Kolos iz Marusija : putovanje po Grčkoj, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-6435-018-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kada se pojavila knjiga ,,Tehnika državnog udara`, čitali su je vodeći političari i državnici. Knjiga je bila brevijar političkih terorista, zaverenika, pučista, i zbog toga je bila zabranjena u nizu evropskih zemalja. Malaparteova teorija prevrata koji sprovodi broj ,,tehničara` potvrdila se na primerima ruskih revolucija, uspona nemačkog nacionalsocijalizma i Musolinijevog fašizma. Nju i dalje čitaju svi zabrinuti nad krhkošću državnih tvorevina. Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija...

Treće izdanje najvažnije knjige Biljane Jovanović, prvo u „Nezavisnim izdanjima“ Slobodana Mašića. Inicijali i datum na predlistu (v. sliku), inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Pada Avala / Biljana Jovanović Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Jovanović : S. Mašić, 1981 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 131 str. ; 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja ; 30 ISBN (Broš. sa omotom) Napomene Tiraž 3.000. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG26 (N)

Autor - osoba Baudrillard, Jean, 1929-2007 = Bodrijar, Žan, 1929-2007 Naslov Savršen zločin / Žan Bodrijar ; prevod E. Ban ; [pogovor Obrad Savić] Jedinstveni naslov ǂLe ǂcrime parfait. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski krug, 1998 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 233 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Savić, Obrad, 1948- = Savić, Obrad, 1948- Zbirka ǂBiblioteka ǂCirculus (broš.) Napomene Prevod dela: Le crime parfait / Jean Baudrillard Tiraž 1.000 Poslednja adresa: Žan Bodrijar, Srbija: str. 198-233 Posveta Obrada Savića Svetozaru Stojanoviću na prelim. str.: ``Sveti, Buddy, 20.04.1999.``: UBKG: ML L 6195 Str. 168-197: Bibliografija / priredio Obrad Savić. Predmetne odrednice Baudrillard, Jean, 1929- Filozofija kulture Sociologija komunikacija Postmodernizam – Simboli MG9 Žan Bodrijar SAVRŠEN ZLOČIN „Dakle, prijatelju, ugledao si se na Feničane i pustio da te zvezde vode na putu? - Ne, odgovori Menip, ja sam na same zvezde putovao“. „S obzirom. na umnožene dokaze, nema druge plauzibilne hipoteze osim realnosti“. „S obzirom na umnožene dokaze o suprotnom, nema drugog rešenja do iluzije“. Ovo je priča o zločinu – o ubistvu realnosti. O istrebljenju iluzije, životne iluzije, radikalne iluzije sveta. Realno ne nestaje u iluziji već iluzija nestaje u celokupnoj realnosti. Ako je zločin savršen, i ova bi knjiga trebalo da bude savršena, jer ona želi da bude rekonstrukcija zločina. Nažalost, zločin nikad nije savršen. Uostalom, u ovoj crnoj knjizi nestanka realnog, ni motivi ni vinovnici nisu otkriveni, niti je pronađen leš realnog. Što se tiče ideje koja vodi ovu knjigu, ni ona nikad nije mogla biti otkrivena. A upravo je ona bila oružje zločina. Zločin nikad nije savršen, ali je savršenstvo uvek zločinačko, kao što mu samo ime kaže. U savršenom zločinu, samo savršenstvo je zločin, kao što je u prozirnosti sama prozirnost zlo. Ali savršenstvo uvek biva kažnjeno: njegova kazna je reprodukcija. Ima li olakšavajućih okolnosti u ovom zločinu? Nipošto, jer njih uvek treba tražiti među vinovnicima i motivima. A ovo je zločin bez motiva i bez vinovnika, te ostaje potpuno neobjašnjiv. U tome je, zapravo, njegovo istinsko savršenstvo. Naravno, sa stanovišta pojma, to je pre otežavajuća okolnost. Posledice ovog zločina su večite zato što tu nema ni ubice ni žrtve. Da postoji bar jedno od to dvoje, tajna zločina bila bi kad-tad otkrivena, a zločinački proces razrešen. Najzad, tajna je u tome što su to dvoje pobrkani: „In the last analysis, the victim and the prosecutor are one. We can only grasp the unity of human race if we can grasp, in ali its horror, the truth of this ultime equivalence“ (Erik Gens). („U krajnjoj liniji, žrtva i progonitelj su jedna ista osoba. Moći ćemo da pojmimo jedinstvo ljudske rase samo ako uspemo da pojmimo, u svem njenom užasu, istinu te konačne istovenosti“.) U krajnjoj liniji, objekt i subjekt su jedno. Samo ako spoznamo istinu te radikalne istovetnosti, u svoj njenoj ironiji, moći ćemo da spoznamo suštinu sveta. Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je č

Potpis bivšeg vlasnika na predlistu, inače veoma dobro očuvano! Autor - osoba Bodrijar, Žan Naslov Prozirnost zla : ogled o krajnosnim fenomenima / Žan Bodrijar ; s francuskog preveo Miodrag Radović Jedinstveni naslov ǂLa ǂtransparence du mal. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1994 (Veternik : Dobra vest) Fizički opis 165 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radović, Miodrag Zbirka ǂBiblioteka ǂSvetovi (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: La transparence du mal / Jean Baudrillard Na presavijenom delu kor. lista beleška o delu. Predmetne odrednice Filozofija, postmoderna MG115 (L) Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju „Anoreksične ruine“ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao „nedostatak događaja“ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru. MG115 (L)

Autor - osoba Baudrillard, Jean, 1929-2007 = Bodrijar, Žan, 1929-2007 Naslov Simbolička razmena i smrt / Žan Bodrijar ; s francuskog preveo Miodrag Marković Jedinstveni naslov L`échange symbolique et la mort. srpski jezik Vrsta građe prikaz Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1991 (Kragujevac : `Nikola Nikolić`) Fizički opis 276 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- = Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- Bojanić, Petar, 1964- = Bojanić, Petar, 1964- Zbirka Filozofska biblioteka Tekst. Velika edicija Napomene Prevod dela: L`échange symbolique et la mort / Jean Baudrillard Tiraž 2.000 Str. 263-[277]: Pre-po-go-varanja Žana Bodrijara/ Petar Bojanić. Predmetne odrednice Strukturalizam Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju ‘Anoreksične ruine’ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru. MG55

Kosmos, 1958. Dobro očuvano. Kultni roman koji je Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga. Remek-delo antiratne književnosti. Italija 1943. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože. Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac Kože je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“ Milan Kundera Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Narodno stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predložio je engleski arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja, usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti — neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom, pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu. Do oslobođenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i bliska svima. Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte način života. Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije. Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam „narod“ više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom značenja pojma „narod“, menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva stanovništva. Izrazi „narodna igra“ i „narodna pesma“ danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i novija tradicija nastavljaju da žive paralelno. Anonimnost srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa, opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu, muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju (bajalice, tužbalice itd.). Narodna pesma je umetnička celina koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme. U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma. Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti. U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta svojina. Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i obradu. Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija, sadrže i takmičenja u folkloru. Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa. Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i njegove umetničke obrade i interpretacije. Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem, folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri razradi. K o l o. – Kolo je kod nas najrasprostranjeniji i najomiljeniji oblik igre. Kolo je takav oblik u kome učestvuje neograničen broj igrača koji igraju svi zajedno i koji su međusobno povezani u jednom nizu. Kolo se kreće redovno po kružnoj a ređe po spiralnoj ili zmijastoj liniji. Kolo se može igrati u zatvorenom krugu, što je slučaj kada se ne zna gde je početak a gde kraj kola. Zatvoreno kolo raoprostranjeno je u Slavoniji, Crnoj Gori, Lici, Dalmatinskom zagorju i Vojvodini. U Crnoj Gori postoji zanimljiv oblik zatvorenog kola. To je „kolo na kolu“. Tragova toga kola ima i po Srbiji (istočna Srbija i Stari Vlah). Kod ovog oblika igre igrači donjeg kola nose na ramenima igrače gornjeg kola Češći oblik igre je otvoreno kolo. Tu su igrači međusobno povezani isto kao i kod zatvorenog kola, samo što je lanac na jednom mestu prekinut, tako da se zna gde je početak a gde kraj kola. Igrač na početku zove se kolovođa a igrač na kraju kola kec. Ovo su danas najuobičajeniji izrazi kojima se nazivaju ti igrači ali ovih izraza ima mnoštvo. Obojica ovih igrača imaju u kolu naročitu ulogu i biraju se među najboljim igračima. Oni su glavni igrači i diktiraju ostalim igračima i sviračima tempo igre, figure i sl. Kolovođa je glavna ličnost u kolu i od njegove igre umnogome zavisi kako će kolo igrati. On upravlja kolom bilo ličnim primerom, što prihvataju ostali igrači, bilo glasnom komandom, naročitim znacima ili na koji drugi način. Muzički pratioci takođe paze na njegove znake, pa prema njima ubrzavaju ili usporavaju tempo. Ima slučajeva kada su kolovođa i kec u naročitom uzajamnom odnosu. Uzajamni odnos kolovođe i keca može se ogledati i u naizmeničnom izvođenju figura. U ovom slučaju, dok kolovođa izvodi figure i skokove, kec igra kao i ostali igrači. Čim on prestane, igru preuzima kec a kolovođa igra sa ostalim igračima. Kod nekih naših igara, naročito svadbarskih, unapred se zna ko će od učesnika svadbe povesti koje kolo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za razliku od primitivnih ili tradicionalnih društava, na nivou modernih društava više nema simboličke razmene, više ne kao organizacione forme. Možda ih zato simboličko proganja kao sopstvenu smrt, kao zahtev koji zakon vrednosti stalno zabranjuje. Bez sumnje, izvesna ideja o Revoluciji od kada je Marks pokušao da se probije kroz ovaj zakon vrednosti, ali je ona odavno ponovo postala Revolucija po Zakonu. Bez sumnje se psihoanaliza vrti oko ove opsesije, ali je u isto vreme skreće saopštavajući je u individualnom nesvesnom, svodeći je pod Zakon Oca, kastracije i označitelja. Uvek zakon. Međutim, mimo svih ekonomija, političkih ili libidinalnih, sada se pred našim očima pojavljuje obris društvenog odnosa zasnovanog na istrebljivanju vrednosti, čiji model se odnosi na primitivne formacije, ali čija radikalna utopija počinje polako da eksplodira na svim nivoima našeg društvo: ovo je obrazac koji ova knjiga pokušava da analizira na registrima raznolikim kao što su rad, moda, telo, smrt, pesnički jezik. Svi ovi registri i danas potiču iz uspostavljenih disciplina koje su ovde ponovo uhvaćene i analizirane kao simulacioni modeli. Ogledalo stvarnosti ili teorijski izazov? Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju ‘Anoreksične ruine’ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru.

Tvrd povez. Korice malo izbledele, listovi kao da su blago talasasti, mada se ne vide tragovi vlage. Bez pisanja, kompletna Kultni roman koji je Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga. Remek-delo antiratne književnosti. Italija 1943. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože. Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac Kože je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“ Milan Kundera Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Ukronija, 2005. Mestimično uredno podvlačeno (grafitnom, lako se uklanja), zapravo i `pomaže` pri čitanju :) Kultni roman koji je Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga. Remek-delo antiratne književnosti. Italija 1943. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože. Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac Kože je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“ Milan Kundera Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Izdavač: Književna zajednica Novog Sada Biblioteka: Novi anthropos Prevod sa francuskog: Mihailo Vidaković Godina izdanja: 1991. Povez: Tvrd Format: 20 cm Broj strana: 158 Stanje: Veoma dobro Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju ‘Anoreksične ruine’ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru.

Britanski istoričar E. HOBSBOM (Eric Hobsbawm) rođen je 1917. u Aleksandriji. Školovao se u Beču i Berlinu, a od 1933. godine živi u Londonu. Od 1947. godine predaje na Londonskom univerzitetu, a od 1984. godine na Novoj školi za socijalna istraživanja (New School for Social Research) u Njujorku. Svetsku slavu donele su mu studije istorije XIX i XX veka: The Age of the Revolution, 1789-1848, The Age of Capital, 1848-1875, The Age of Empire, 1875-1914 i The Age of Extremes, 1914 – 1991. T. REJNDŽER (Terence Ranger) je zimbabveanski antropolog. Objavio je više knjiga o društvu i kulturi Istočne Afrike, među kojima su i The Historical Study of African Religion (1972) i Dance and Society in Easter Africa (1975). H. TREVOR-ROPER (Hugh Trevor-Roper) predavao je od 1957. do 1980. istoriju na Univerzitetu u Oksfordu. Njegova knjiga The Last Days of Hitler (1947) smatra se klasičnim delom o Trećem Rajhu. D. KANADIN (David Cannadine) je direktor Instituta za istorijska istraživanja na Univerzitetu u Londonu. Objavio je više dela, među kojima The Decline and Fall of the British Aristocracy (1990) i Ornamentalism. How the British Saw Their Empire (2001). B. S. KON (Bernard S. Cohn) je profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu. Objavio je više radova o istoriji i društvenoj strukturi u zemljama Južne Azije. P. MORGAN (Prys Morgan) je profesor na Univerzitetskom koledžu u Svensiju (Swansea). Autor je više radova o istoriji Velsa. UVOD: KAKO SE TRADICIJE IZMIŠLJAJU (Odlomci) Erik Hobsbom Ništa ne izgleda tako staro, niti povezano sa prošlošću koja se više i ne pamti, kao pompa koja okružuje britansku monarhiju u javnim ceremonijama. Ipak, kako se u jednom poglavlju u ovoj knjizi utvrđuje, ona je, u svojoj modernoj formi, proizvod kasnog devetnaestog i dvadesetog veka. “Tradicije” koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su sasvim skorašnje po poreklu, i, ponekad, izmišljene. Svako ko je upoznat sa životom na koledžima starih britanskih univerziteta setiće se ustanovljavanja takvih “tradicija” na lokalnom nivou, iako neke – na primer godišnji Festival devet propovedi i božićnjih pesama [Festival of Nine Lessons and Carols] u kapeli Kings koledža u Kembridžu, na Badnje veče – mogu da postanu i šire rasprostranjene zahvaljujući radiju kao modernom mas-mediju. Ovo zapažanje predstavljalo je polaznu tačku konferencije koju je organizovao istorijski časopis Prošlost i sadašnjost [Past & Present], koja, opet, predstavlja osnovu za ovu knjigu. Termin “izmišljena tradicija” koristi se u širokom, ali ne u nepreciznom smislu. On uključuje kako “tradicije” koje su zapravo izmišljene, konstruisane i formalno ustanovljene, tako i one koje se javljaju na način koji nije tako lako pratiti u okviru kratkog vremenskog perioda koji se može datirati – obično se radi o periodu od nekoliko godina – i koje se uspostavljaju velikom brzinom. Prenošenje putem radija kraljevske proslave Božića u Britaniji (ustanovljeno 1932. godine) je primer prvih; pojava i razvoj određenih radnji vezanih za finale Kupa Britanske fudbalske asocijacije, primer je drugih. Očigledno je da sve one nisu podjednako trajne, ali nas mnogo više zanimaju njihova pojava i ustanovljavanje, nego njihove šanse za opstanak. “Izmišljena tradicija” se koristi u smislu jednog broja radnji ritualne ili simboličke prirode, koje se obično sprovode prema pravilima koja su otvoreno ili prikriveno prihvaćena, i koje teže da usade određene vrednosti i norme ponašanja putem ponavljanja, što automatski podrazumeva kontinuitet sa prošlošću. U stvari, tamo gde je to moguće, one obično teže da uspostave kontinuitet sa odgovarajućom istorijskom prošlošću. Interesantan primer je nameran izbor gotskog stila prilikom ponovne izgradnje britanskog parlamenta u XIX veku, i podjednako namerna odluka posle II svetskog rata da se sala za zasedanja parlamenta obnovi na osnovu potpuno istog plana kakav je prethodno postojao. Istorijska prošlost u koju se umeće nova tradicija ne mora da bude toliko duga da se proteže unazad do vremena koje se samo maglovito zamišlja. Revolucije i “progresivni pokreti” koji raskidaju sa prošlošću, po definiciji imaju svoju sopstvenu relevantnu prošlost, iako se ona može odsečno prekinuti određenim datumom, kao što je na primer 1789. godina. Međutim, u meri u kojoj postoji takva referenca prema istorijskoj prošlosti, osobitost “izmišljenih” tradicija je ta da je kontinuitet sa njom uglavnom veštački. Ukratko, te tradicije su odgovori na nove situacije, koje uzimaju oblik reference na staro, ili uspostavljaju svoju sopstvenu prošlost putem navodno obavezujućeg ponavljanja. Kontrast između stalne promene i inovacije modernog sveta, i pokušaja da se bar neki delovi društvenog života unutar njega struktuiraju kao stabilni i nepromenljivi, je upravo ono što čini “izmišljanje tradicije” tako zanimljivim za istoričare koji se bave istorijom XIX i XX veka. “Tradicija” u ovom smislu mora jasno da se razlikuje od “običaja” koji dominira takozvanim “tradicionalnim” društvima. Svrha i osobenost “tradicija”, uključujući i one izmišljene, je nepromenljivost. Prošlost, stvarna ili izmišljena, na koju se one odnose, nameće fiksne (obično formalizovane) radnje, kao što je, na primer, ponavljanje. “Običaj” u tradicionalnim društvima ima dvostruku funkciju motora i zamajca. Do određene tačke, on ne sprečava inovaciju i promenu, mada zahtev da “običaj” mora da odgovara ili da bude identičan sa prethodnim obrascima tome očigledno postavlja čvrste granice. Ono što on čini je da svaku željenu promenu (ili otpor inovaciji) potvrdi na osnovu prethodnih primera, društvenog kontinuiteta i prirodnog zakona na način kako je on izražen u istoriji. Stručnjaci za seljačke poktrete znaju da polaganje prava sela na zajedničku zemlju ili “stare pravice” najčešće ne odražavaju istorijske činjenice, nego ravnotežu snaga u stalnoj borbi sela protiv feudalnih gospodara ili protiv drugih sela. Stručnjaci za britanski radnički pokret znaju da “uobičajena pravila posla” mogu da predstavljaju ne staru tradiciju, nego pravo koje su radnici ustanovili u praksi, moguće relativno skoro, a koje sada pokušavaju da produže ili odbrane, potvrđujući ga ponavljanjem. “Običaj” ne može da priušti da bude nepromenljiv, jer, čak ni u “tradicionalnim” društvima, život nije takav. Običajno ili nepisano pravo još uvek pokazuje ovu kombinaciju suštinske fleksibilnosti i formalne vernosti prethodnim primerima. Razlika između “običaja” i “tradicije” u našem smislu je svakako dobro ilustrovana sledećim primerom. Ako zamislimo da je “običaj” ono što sudije rade, “tradicija” (u ovom slučaju, izmišljena tradicija) je perika, odora i drugi pribor i ritualizovane radnje koje prate njihove konkretne akcije. Propadanje “običaja” neizbežno menja “tradiciju” sa kojom se obično prepliće. Druga, manje važna razlika koja mora da se napravi je ona između “tradicije” u našem smislu, i konvencionalne ili rutinske radnje, koja nema uočljivu ritualnu ili simboličku funkciju kao takvu, iako slučajno može da je stekne. Jasno je da će se u okviru svake društvene prakse koja zahteva ponavljanje javiti tendencija, zbog pogodnosti i efikasnosti, da se razvije jedan broj ovakvih konvencionalnih i rutinskih radnji, koje mogu biti de facto ili de jure formalizovane u svrhe prenošenja na nove aktere. Ovo se odnosi na aktivnosti koje nemaju prethodnih primera (kao što je posao pilota), isto koliko i na one koje su dugo vremena poznate. Društva posle industrijske revolucije su prirodno bila obavezna da izmisle, ustanove ili razviju nove mreže ovakvih konvencionalnih ili rutinskih radnji mnogo više nego prethodna. Pošto najbolje funkcionišu kada se pretvore u naviku, automatsku proceduru ili čak u refleksnu radnju, one zahtevaju nepromenljivost, što može da predstavlja smetnju drugom neophodnom zahtevu koji se na njih odnosi – sposobnosti da se nose sa nepredvidljivim i neuobičajenim sadržajima. Ovo je opšte poznata slaba strana rutinizacije ili birokratizacije, posebno na nižim nivoima, na kojima se jednolično obavljanje posla obično smatra najefikasnijim. Ovakve mreže konvencionalnih i rutinskih radnji nisu “izmišljene tradicije”, pošto su njihove funkcije, a samim tim i njihova opravdanost, više tehničke nego ideološke prirode (u marksističkoj terminologiji, one pripadaju “bazi”, pre nego “nadgradnji”). One su osmišljene da olakšaju praktične operacije koje se jednostavno definišu i lako se prilagođavaju ili se napuštaju da bi pratile praktične potrebe koje se menjaju, uvek uzimajući u obzir inerciju koju svaka delatnost vremenom stiče, i emocionalni otpor svakoj inovaciji od strane ljudi koji su se na tu delatnost navikli. Isti princip važi za priznata “pravila” igara ili druge obrasce društvene interakcije, tamo gde oni postoje, kao i za bilo koje druge pragmatično utemeljene norme. Razlika se odmah uočava tamo gde konvencija i rutina postoje u kombinaciji sa “tradicijom”. Nošenje krutih šešira tokom jahanja ima praktičnog smisla, kao i nošenje zaštitnih šlemova za motorcikliste, ili čeličnih šlemova za vojnike. Nošenje tvrdog šešira u kombinaciji sa crvenim lovačkim kaputom uspostavlja potpuno drugačiju vrstu smisla. Kad ovo ne bi bilo tako, bilo bi isto tako lako promeniti “tradicionalni” kostim lovaca na lisice kao što je lako zameniti tipove šlemova u armijama – inače prilično konzervativnim institucijama – ako može da se pokaže njihova veća delotvornost. Svakako, može se navesti da su “tradicije” i pragmatične konvencije ili rutinske radnje u inverznom odnosu. “Tradicija” pokazuje slabost kada se, recimo među liberalnim Jevrejima, propisi ishrane pragmatično opravdavaju, na primer, kada se dokazuje da su stari Hebreji zabranjivali svinjetinu iz higijenskih razloga. Obrnuto, predmeti ili prakse su oslobođeni za punu simboličku i ritualnu upotrebu kada više nisu ograničeni praktičnom upotrebom. Mamuze kao deo uniforme konjičkih oficira su mnogo važnije zbog “tradicije” onda kada konja nema, kišobrani oficira Garde u civilu gube značaj kada se ne nose čvrsto sklopljeni (dakle, kad su beskorisni), perike advokata bi teško stekle svoj značaj u moderno vreme, da drugi ljudi nisu prestali da ih nose. (…) Verovatno da ne postoji vreme i mesto kojim se istoričari bave, u kojem nije viđeno “izmišljanje” tradicije u ovom smislu. Međutim, trebalo bi da očekujemo da se ono pojavljuje češće onda kada brza transformacija društva slabi i razara društvene obrasce za koje su “stare” tradicije bile stvarane, i kada proizvodi nove, na koje te tradicije nisu primenljive, ili kada se takve stare tradicije i njihovi institucionalni nosioci i promoteri ne pokazuju više dovoljno prilagodljivim i savitljivim, ili su eliminisane na neki drugi način; ukratko, kada postoje dovoljno velike i brze promene u smislu ponude ili potražnje. Ove promene bile su naročito značajne u proteklih dvesta godina. Stoga je razumno očekivati da se formalizacije novih tradicija tokom ovog perioda umnožavaju velikom brzinom. Uzgred, to podrazumeva, protivno kako devetnaestovekovnom liberalizmu, tako i novijoj teoriji “modernizacije”, da se ovakve formalizacije ne ograničavaju na takozvana “tradicionalna” društva, nego takođe imaju svoje mesto, na ovaj ili onaj način, i u onim “modernim”. Govoreći uopšteno, to je tako, ali treba se čuvati od daljih pretpostavki, prvo, da su starije forme zajednice i strukture vlasti, i sledstveno tome, tradicije koje su sa njima povezane, bile neadaptivne i postale ubrzo nesposobne za život, i drugo, da su “nove” tradicije jednostavno proizišle iz nemogućnosti da se stare koriste i adaptiraju. (…) Mnogo je interesantnija, s naše tačke gledišta, upotreba stare građe u konstrukciji izmišljene tradicije novog tipa za sasvim nove svrhe. Velike zalihe ovakve građe akumulirane su u prošlosti svakog društva, a razrađen jezik simboličke prakse i komunikacije uvek stoji na raspolaganju. Nekada nove tradicije mogu neposredno da se kaleme na stare, nekad mogu da se izmišljaju pozajmljivanjem iz bogatih rudnika zvaničnog rituala, simbolizma i moralnog ubeđenja – religija i vladarska pompa, folklor i slobodno zidarstvo (koje i samo predstavlja ranije izmišljenju tradiciju velike simboličke moći). Tako je razvoj švajcarskog nacionalizma, praćen formiranjem moderne federalne države u XIX veku, briljantno proučio Rudolf Braun.[1] On je imao prednost da je školovan u disciplini (“Volkskunde”) koja je posvećena takvim studijama, u zemlji u kojoj modernizacija te discipline nije unazađena zbog povezivanja sa nacističkim zloupotrebama. Uobičajene tradicionalne prakse koje su već postojale – narodna pesma, nadmetanja u fizičkoj snazi, gađanje lukom i strelom – bile su modifikovane, ritualizovane i institucionalizovane tako da služe novim nacionalnim ciljevima. Tradicionalne narodne pesme bile su obogaćene novim pesmama, u istom idiomu, obično komponovanim od strane učitelja, i prenesene u horski repertoar čiji je sadržaj bio patriotsko-progresivan (“Nation, Nation, wie voll klingt der Ton”), mada je u isto vreme otelotvoravao ritualno moćne elemente iz religijske himnologije. (Stvaranje ovakvih novih repertoara pesama, pogotovo za škole, veoma je vredno proučavanja). Statuti Federalnog festivala pesme – zar nas to ne podseća na eistedvod?[2] – obznanjuju kao svoj cilj “razvoj i unapređivanje narodnog pevanja, buđenje uzvišenih osećanja prema Bogu, Slobodi i Zemlji, zajedništvo i bratimljenje prijatelja Umetnosti i Otadžbine” (reč “unapređivanje” predstavlja karakterističan znak devetnaestovekovnog progresa). Moćan ritualni kompleks formirao se ovim povodima: praznične kulise, podizanje zastava, hramovi u kojima se molilo, procesije, zvonjava zvona, scenska prikazanja istorijskih događaja, počasna paljba, vladine delegacije u čast praznika, svečane večere, zdravice i govori. Stara građa bila je u te svrhe ponovo adaptirana: “Odjeci baroknih formi proslavljanja, prikazivanja i pompe su očevidni u ovoj novoj arhitekturi praznika. I kao što se u baroknoj proslavi država i crkva stapaju na višem planu, tako se legura religioznih i patriotskih elemenata javlja iz ovih novih formi horskog pevanja, gađanja lukom i strelom i gimnastičke aktivnosti”.[3] Na ovom mestu nije moguće raspravljati o tome u kojoj meri nove tradicije mogu da koriste staru građu, u kojoj meri da budu naterane da izmisle nove jezike i sredstva, ili u kojoj meri mogu da prošire stari simbolički rečnik preko njegovih prethodno ustanovljenih granica. Jasno je da je veliki broj političkih institucija, ideoloških pokreta i grupa – ne samo onih koje su vezane za nacionalizam – bio bez presedana u toj meri da je čak i istorijski kontinuitet morao biti izmišljen, na primer, kreiranjem davne prošlosti izvan stvarnog istorijskog kontinuiteta, bilo pomoću polu-fikcije (Boadika, Vercingetoriks, Arminije Heruski), bilo pomoću prevare (Osijan, češki srednjevekovni rukopisi). Takođe je jasno da su, kao deo nacionalnih pokreta i država, nastajali potpuno novi simboli i sredstva, kao što su nacionalne himne (od kojih izgleda da je najstarija britanska iz 1740. godine), nacionalne zastave (još uvek uglavnom varijacije francuske trobojke, koja se razvila 1790-1794), ili personifikacije “nacije” u simbolu ili slici, bilo oficijelnoj, kao u slučaju Marijane ili Gemanije, ili neoficijelnoj, kao u stereotipiziranim karikaturama Džona Bula, mršavog Jenkija Ujka Sema i “Nemca Mihela”. (…) Na kraju ove uvodne beleške može se dati nekoliko opštih primedbi o izmišljenim tradicijama iz perioda posle industrijske revolucije. Izgleda da one mogu da se podele na tri tipa koji se preklapaju: a) one koje uspostavljaju ili simbolizuju socijalnu koheziju ili članstvo u grupi, stvarne ili veštačke zajednice, b) one koje uspostavljaju ili legitimiziraju institucije, statuse ili odnose identiteta i, c) one čiji je osnovni cilj bio socijalizacija, “usađivanje verovanja, sistema vrednosti i konvencija vezanih za ponašanje”. Dok su tradicije tipa b) i c) svakako bile isplanirane (kao u slučaju onih koje su simbolizovale pokoravanje vlastima u Britanskoj Indiji), uz oklevanje se može izneti mišljenje da je tip a) bio preovlađujući, a da su druge funkcije smatrane kao implicitne, ili kao da proizilaze iz osećaja identifikacije sa “zajednicom”, i / ili institucijama koje je predstavljaju, izražavaju ili simboliziraju, kao što je “nacija”. (…) Na kraju, proučavanje i izmišljanje tradicije je interdisciplinarno. To je istraživačko polje koje ujedinjuje istoričare, sociajlne antropologe i mnoštvo drugih pregalaca u oblasti nauka o čoveku, i rad na njemu ne može biti adekvatno nastavljen bez ovakve saradnje. Knjiga koja je pred nama donosi uglavnom radove istoričara. Treba se nadati da će i drugi imati od nje koristi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

Biljana Jovanović PADA AVALA (Nezavisna izdanja Mašić) Autor: Biljana Jovanović Izdavač: Nezavisna izdanja Mašić (Beograd : Kosmos) Godina izdanja: 1981 Broj strana: 131 Format: 16 x 16cm Povez: Meki povez sa klapnom Opis i stanje: Primerak broj 1189, sadržaj na lici, dobro očuvano „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kažeZa to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju pNa izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godinerimenjene umetnosti u Beogradu. 08.01.2024.

Retko Lepo očuvano Dubrovačke slike i prilike 1800-1880 - Josip Bersa (1941) Zagreb 1941, tvrdi povez, ilustracije, str. 228, latinica BERSA, Josip, pisac i arheolog (Zadar, 13. I 1862 — Zadar, 5. XII 1932). Brat je skladateljâ Blagoja i Vladimira te kipara Bruna. Osnovnu školu i klasičnu gimnaziju (do 1880) polazio je u Dubrovniku. Potom je u Grazu upisao medicinu, ali se uglavnom bavio pjesništvom. Nezadovoljan studijem, vratio se u Zadar, gdje je kraće vrijeme radio kao financijski službenik u Namjesništvu te nastavnik na gimnaziji, a zatim u Arheološkom muzeju kojemu je niz godina bio i ravnatelj. Umirovljen je 1927. na dužnosti konzervatora. Njegovo poprsje izradio je brat Bruno. — B. se bavio književnošću, kulturno-povijesnim radom i arheologijom. Javio se pjesmom Panteon u Slovincu (1884, 8). Pjesme je objavio u Dubrovniku, zabavniku (1885), Javoru (1885), Stražilovu (1885–1888, 1892), Vuku (1885), Zori (1885, 1897), Smotri (1887), Bosanskoj vili (1889, 1910), Letopisu Matice srpske (1889), Novoj Zeti (1890, 1891), Brankovoj večeri (1894), Srpskome glasu (1894), Dubrovniku, kalendaru (1897, 1898, 1900), Glasu Crnogorca (1897). U pjesmama prevladavaju ljubavni i antički motivi, ali ponekad i nota ironije i humora u ocrtavanju zadarskoga građanskog života (Sonetti zaratini). Pripovijetke je objavio u Slovincu (1884) i Smotri dalmatinskoj (1906). U knjizi proza S mora i primorja (s M. Carem) opisivao je život ribara i pomoraca. Njegov pokušaj dopune Njegoševe posvete Prahu oca Srbije uz Gorski vijenac izazvao je u svoje vrijeme polemiku (Bosanska vila, 1914 i dr.). Dubrovačke slike i prilike su anegdotično-memoarsko djelo iz kulturne, društvene i političke povijesti Dubrovnika 19. stoljeća. Uz M. Cara i P. Kasandrića bio je osnivač lista za književnost i umjetnost Vuk (Zadar 1885) te urednik Telegrama Korrespondenz-Bureau-a (Zadar 1915–1916). Kulturno-povijesnim prilozima javljao se u Stražilovu (1892), Programma ginnasiale di Zara (1895), Smotri dalmatinskoj (1895), Glasniku Matice dalmatinske (1903), Rešetarovu zborniku (1931). Izdvajaju se rasprave o Pliniju mlađemu (Le idee morali di Plinio il Giovine, Programma ginnasiale di Zara, 1895; Plinije mlagji na selu i starinski osjećaj prirode, Glasnik Matice dalmatinske, 1903), koje su objavljene i kao posebne brošure. Za službovanja u Arheološkom muzeju u Zadru napisao je mnogo članaka, ponajviše o rimskim ostacima iz sjeverne Dalmacije (Nadin, Podgrađe kod Benkovca, Nin, Skradin i dr.), koje je tiskao u domaćim i stranim časopisima: Bullettino di archeologia e storia dalmata (1899–1906, 1915; Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku 1920), La Rivista dalmatica (1899), Jahreshefte des Österreichischen archäologischen Institutes (Beč 1900), Glasnik Matice dalmatinske (1903/1904), Mittheilungen der Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale (Beč 1905), Jahrbuch für Altertumskunde (Beč 1910), Notizie degli scavi di antichità (Rim 1923) i u Bulićevu zborniku (1924). Napisao je operna libreta za braću Vladimira (Cvijeta, 1898; Andrija Čubranović, 1900; Mozartova smrt, neizvedena) i Blagoja (Jelka, 1901). Blagoje je uglazbio više njegovih pjesama. Pjesme su mu prevedene na češki. — B. je bio zakašnjeli romantičar čiji književni rad najčešće nije prelazio kulturno-povijesne okvire. Ipak, kritičari su u njegovoj prozi Dubrovačke slike i prilike, uočili znatne književne vrijednosti. N. Ivanišin ga smatra najboljim pjesnikom i solidnim pripovjedačem časopisa Slovinac, a N. Karuc hvali posebice njegove zadarske sonete. Njegova se korespondencija čuva u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu. DJELA: Pjesme. Zadar 1891. — Otrov. Zadar 1895. — S mora i primorja (zajedno s M. Carom). Zadar 1896. — Sonetti zaratini (pseud. Lorenzo Travasini). Zadar 1902. — Führer durch das k. k. Staatsmuseum in S. Donato in Zara (suautori: G. Smirich i M. Abramić). Beč 1912. — Guida storico-artistica di Zara. Catalogo del R. Museo di S. Donato. Trst 1926, Zadar 1932. — Dubrovačke slike i prilike (1800–1880). Zagreb 1941. LIT.: Marko Car: Proti smokovu listu. Vuk, 1(1885) 2, str. 11–14. — (Milan Savić): (O spevu Josipa Berse, Daniel). Letopis Matice srpske, 1889, CLVII/1, str. 173–174. — Isti: Pesme Josipa Berse. Javor, 19(1892) 1, str. 11–12. — M. J.: Čisti korove. Hrvatska, 10(1895) 16/17, str. 119; 20, str. 138–139; 11(1896) 1, str. 3–4. — Janko Ibler: S mora i primorja. Narodne novine, 62(1896) 242, str. 1–2. — Dragutin J. Ilić (Cenzor): S mora i primorja. Brankovo kolo, 2(1896) 44, str. 1397–1403. — (Silvije Strahimir Kranjčević): »S mora i primorja«. Nada, 2(1896) 20, str. 399–400; isto u Sabranim djelima, 1967, knj. 3, 146. — Josip Ljubić (Ild Bogdanov): Marko Car i Josip Bersa, »S mora i primorja«. Dubrovnik, 5(1896) 43, str. 4. — (Prikaz knjige pripovijedaka M. Cara i J. Berse »S mora i primorja«). Vienac, 28(1896) 40, str. 639. — M. Car i J. Bersa, S mora i primorja. Letopis Matice srpske, 1897, CXC/2, str. 164–165. — Milan Rešetar: Posveta Gorskog vijenca. Bosanska vila, 29(1914) 8, str. 117–118. — Dušan D. Vuksan: Ka izučavanju Njegoša. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1931, 11, str. 149–151. — (Nekrolozi): Narodna svijest, 14(1932) 50, str. 2; Croatia sacra, 3(1933) 6, str. 258–259; Hrvatska revija, 6(1933) 10, str. 575–584. — Antun Dobronić: Josip Bersa. Mladost, 13(1934–35) 9, str. 218. — Marko Car: Pismo uredniku. Narodna odbrana, 13(1938) 44, str. 691–692. — Milorad Pavlović (M. P.): Jedan zaboravljeni pesnik. Narodna odbrana, 13(1938) 42, str. 665–667. — A.: Dubrovačke slike i prilike (1800–1880) (predgovor). Zagreb 1941, 5–6. — Frano Alfirević: Jedna knjiga o najljepšem gradu. Hrvatska revija, 15(1942) 5, str. 285–286; isto u: Proza. Zagreb 1956. — Albert Haler: Josip Bersa. Novija dubrovačka književnost. Zagreb 1944, 285–302. — Antun Dobronić: Tragika J. Berse. Gospodarstvo, 5(1945) 3, str. 6. — Niko Karuc: Bersini »Zadarski soneti«. Glas Zadra, 5(1954) 176, str. 5–6. — Isti: Književnik Josip Bersa. Ibid., 160, str. 3. — Nikola Ivanišin: Bilješke o pjesniku Bersi. Dubrovački vjesnik, 6(1955) 232–233, str. 8. — Niko Karuc: Josip Bersa i dopuna Posvete »Gorskom vijencu«. Glas Zadra, 6(1955) 219, str. 3. — Isti.: Zadarski književnik Josip Bersa. Narodni list, 11(1960) 448, str. 5. — Nikola Ivanišin: Časopis »Slovinac« i slovinstvo u Dubrovniku. Rad JAZU, 1962, 324, str. 191–193 i 202–203. — Šime Batović: Značajan muzealac i arheolog. Slobodna Dalmacija, 40(1982) 11729, str. 3. Istorija Dubrovnika Dubrovnik storija Dubrovnika obuhvata vreme od ranog neolita do danas. Tokom starog veka, ovde se nalazio jedan manji antički lučki grad, tokom srednjeg veka grad je bio centar jedne nezavisne republike, da bi krajem novog veka postao duhovno i kulturno sedište katoličkih Srba na jadranskom primorju. Danas je to jedan od najznačajnijih kulturnih i turističkih centara jugoistočne Evrope i najjužniji grad Republike Hrvatske. Kroz svoju prošlost bio je stecište i poprište sudara mnogih svetskih strujanja i interesa. Zbog skučenog prostora njegovi brodovi su se otiskivali širom sveta, a trgovački karavani su prodirale daleko u njegovu pozadinu. Stalno okružen jačima od sebe, grad je podigao čvrste bedeme radi svoje odbrane, ali u svojoj odbrani mnogo više se koristio diplomatijom nego vojnom silom. Najranija istorija grada[uredi | uredi izvor] U zaleđini Epidaura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Epidaur (Dalmacija) Mesto antičkog Epidaura, savremeni Cavtat Istočni Jadran bio je naseljen još početkom neolita, a najbliža okolina Dubrovnika, uključujući i same litice Raguze, bile su naseljene tokom bronzanog i gvozdenog doba.[1] Tokom starog veka, centar regije se nalazio u današnjem Cavtatu. Pre V i IV veka p. n. e., širu regiju oko današnjeg Dubrovnika i Cavtata su naseljavala ilirska plemena Plerejaca i Ardijejaca,[2][3] da bi koji vek kasnije ovde nastala grčka kolonija.[4][5] Godine 228. p. n. e. ova kolonija dolazi pod vlast Rimljana, koja se 47. godine p. n. e. pominje pod romanizovanim ilirskim imenom Epidaur („mesto iza šume” ili „breg/brdo”[6], lat. Epidaurus). Danas, Cavtat ima sačuvane brojne spomenike rimske kulture, kao što su: pozorište, rimska groblja, gradske zidine, akvedukt,[7] ostaci nekoliko palata od kojih je najpoznatija vila Banac, u kojoj je trenutno nalazi sedište moderne opštine Konavle.[8] U vreme Rimskog carstva, u okolini Epidaura su se nalazile vojna utvrđenja, a jedno od njih je bilo smešteno na litici Srđ, (brdo iznad modernog Dubrovnika).[1] Raguza je takođe, bila mesto određene važnosti za Rimljane i narode pre njih. Arheološki nalazi na Lokrumu sežu u V— VI vek p. n. e.. Područje grada Epidaura je primilo hrišćanstvo sredinom IV veka, dok je područje današnjeg Dubrovnika pokršteno tokom V veka. Dokazi za to je hrišćansko groblje u Slanome, blizu Dubrovnika. Tokom III i IV veka, na prostor Balkana provaljuju germanska plemena Gota,[9] zatim varvarski Huni[10][11] Iza ovih zadnjih, na Balkanu ostaje pustoš,[12][13] a u njihovim pohodima stradaju mnogi romanski gradovi u Dalmaciji, između ostalog i Epidaur.[14][15] Osnivanje Dubrovnika[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen srpskim zemljama u 9. veku Osnivanje Dubrovnika pada u vreme kada se na opustošenim balkanskim područjima još nisu bila stišala previranja nastala provalom osvajača sa istoka, Gota, Huna i Avara. Ostaci romanskog stanovništva tada se povlači u dalmatinske primorske gradove da bi pod zaštitom Vizantije očuvali sebe i svoje municipalne tradicije. U njihovom zaleđu se naseljavaju prva slovenska plemena koja se organizuju u svoje plemenske saveze. Stara tradicija, koju sredinom X veka spominje vizantijski car Konstantin Porfirogenit, kaže da su Dubrovnik osnovale izbeglice iz porušenog rimskog grada Epidaura[16] pošto su ga početkom VII veka uništili Avari i Sloveni.[17] Nakon razaranja Epidaura, početkom VII veka, u podnožje već postojećeg utvrđenja stižu romanske izbeglice[14] koje osnivaju novi grad[18], a u njihovom zaleđu naseljavaju se srpska plemena[17] Zahumljani, Travunjani i Konavljani. Vremenom, ova srpska plemena naseljavaju i obalu, a uz taj izbeglički grad osnivaju i svoje naselje koje po dubokoj hrastovoj šumi nazivaju Dubrava. S druge strane, romansko stanovništvo svoje naselje naziva po litici (lat. Laus), koje će nizom fonetskih promena kasnije dobiti italijansko ime Raguzijum / Raguza (ital. Ragusium / Ragusa),[19][20] koje je prvi put pomenuo anonimni kosmograf iz Ravene oko 667. godine. O ovim izbeglicama iz Epidaura nema mnogo podataka. Zna se da su se pridošlice čvrsto ogradili u drvenim kućama i zidinama i tako tu započeli novi život. Ovaj maleni romanski „kastrum” u potpunosti je bio okružen slovenskim (srpskim) doseljenicima. Uski močvarni kanal koji se nalazio na mestu današnjeg Straduna (Place),[21] a koji je delio liticu od kopna i ujedno ova dva naselja, nasut je tokom X i XI veka, a kompletno naseljeno područje opasano je zidinama. Ovim je grad ujedinjen.[22] Vizantijska vlast[uredi | uredi izvor] Sveti Vlaho, zaštitnik Dubrovnika Od svog osnivanja, pa sve do XII veka, Dubrovnik je ulazio u sastav vizantijske teme Dalmacija. Međutim, bez obzira na romansku vlastelu, srpska većina je asimilovala malobrojnu romansku zajednicu, pa je za grad prevagnulo srpsko ime Dubrovnik (nasuprot romanskom Raguza). Grad se prvi put u istoriji pod ovim imenom spominje oko 850. godine, kada ga je oštetila silna oluja s mora, jer po svojoj prilici s morske strane nije bio opasan zidom. Nekoliko godina kasnije 867, grad je bio zaštićen s te strane, jer su ga uzalud opsedale saracenske lađe. Dubrovnik je zasigurno (najkasnije) do 924. godine imao svoga biskupa, što dokazuje, da je u to vreme već bio priznat kao grad, te tim imao nekakvu svoju autonomnu upravu. Godine 972, Dubrovčani odbijaju napad Mlečana, a tad nastaje i legenda o pojavljivanju Svetog Vlaha u čiju čast će održavati festivale, a njegov lik će krasiti dubrovačku zastavu. Godine 992, grad je spalio samoproklamovani bugarski (makedonski) car Samuilo. Nakon toga, grad se obnavlja i 999. postaje sedište nadbiskupije i mitropolije. Tako 1000. godine, kad je mletački dužd Petar Orseolo uzeo pod svoju vlast vizantijske gradove u severnoj Dalmaciji, da ih odbrani od Hrvata, te svojom flotom doplovio do Korčule, tamo su mu izašli u susret dubrovački građani sa nadbiskupom na čelu, da mu se poklone. Ali toga puta Mlečići ne zauzeše Dubrovnik, već on ostade pod upravom vizantijskom. Početkom XI veka, dubrovačke lađe bile su prepoznatljive širom Sredozemlja, a Dubrovčani poznati kao vešti moreplovci i trgovci. Od 1028. do 1034. dubrovačke lađe bile su u vizantijskoj floti na grčkim obalama i borile su se protiv Arapa. Krajem XI veka Dubrovnik je prešao pod vlast južnoitalskih Normana, te su dubrovačke lađe od 1081. do 1085. ratovale u normanskoj floti. Međutim, Dubrovnik se ubrzo opet vratio pod vizantijsku vlast. Utvrđenje Lovrijenac, izgrađeno u XI veku Godine 1153, arapski geograf Idrisi priča za Dubrovčane, da su vešti ratnici, da imaju mnogo brodova i da nadaleko plove. Svakako, u to vreme Dubrovnik je već bio poznat kao trgovački grad, jer je od 1169, kad je sklopio prvi (sačuvani) trgovački ugovor s italijanskim gradom Pizom, počeo sklapati ugovore i s raznim gradovima u Italiji. Pri kraju toga veka najpre ga, za vreme rata Vizantije protiv Mletaka, 1171. privremeno osvajaju Mlečani, a za vreme nemira, koji su izbili u Vizantiji nakon smrti cara Manojla I opet se zaklonio pod zaštitu napuljskih normanskih kraljeva (1185—1192). Raški župan Stefan Nemanja i brat mu humski knez Miroslav, nakon dobijanja Kotora napadaju i normanski Dubrovnik 1185. godine. Godinu dana kasnije, Dubrovčani, kao autonomna opština, priznaju vazalstvo i prema Srbiji i njenom vladaru plaćaju „srpski danak”. Godine 1189, Dubrovnik je sklopio i čuveni trgovački ugovor sa bosanskim banom Kulinom. Taj sporazum se dugo smatrao prvim dokumentom u kome se stanovnici ovog grada nazivaju Dubrovčani, dok se povelja Stefana Nemanje iz 1215. smatrala za dokument sa prvim pominjanjem imena Dubrovnik. Mletačka vlast i vazalstvo Srbiji[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen Srbijom Stefana Nemanje, 12. vek Nakon pada Carigrada 1204. godine, u ruke krstaša, Dubrovčani su bili prinuđeni da od 1205. priznaju vrhovnu vlast Venecije, pod čijom vlašću ostaju sve do 1358. godine. Za ovo vreme, Dubrovčani dižu tri bezuspešne bune, ali se mletačke vlasti nisu uspeli osloboditi. Ipak, grad je zadržao potpunu autonomiju, jer su mletački gospodari dozvolili da lokalna vlastela i stanovništvo bira Veliko (lat. Consilium maius) i Malo veće (lat. Consilium minus), koje je uz kneza, imalo još 11 članova i vršilo naredbe izdane od Veća umoljenih (lat. Consilium rogatorum). Dubrovnik je samostalno birao i sve druge svoje činovnike, bana, kneževa zamenika, a sam je uređivao i svoje odnose sa susedima protiv kojih je i sam na svoju ruku ratovao. Ipak, pritisnuti susednom Srbijom, Dubrovnik je 1268. pristao na preciziranje srpskog danka u iznosa od 2000 perpera na dan Svetog Dimitrija — Mitrovdan, čime je došao i pod vazalstvo Srbije. Na čelu Dubrovačke uprave bio je i dalje knez, ali ga je slala mletačka vlada i to, na dve godine. Ona je određivala i nadbiskupa. U mletačkim ratovima grad bi učestvovao sa nekoliko oružanih lađa. Ovakva komuna je 1272. godine dobila i svoj statut, zbirku odredbi javnog i privatnog prava, što je dotad važilo, čime je označen početak kodifikacije dubrovačkog prava. Statut je kasnije dopunjavan u XIV i XV veku. Godine 1295, u Dubrovniku se desio veliki požar, koji je uništio celo predgrađe Dubravu i veliki deo grada Raguzum (Ragusium). Zbog toga, oba naselja su se spojila u jedno i više se nisu smele graditi drvene kuće. Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Rad Marka Murata Za ovo vreme, Dubrovnik se već ističe kao bogat trgovački grad, koji svoje lađe šalje i u Egipat i Crno More, a svoje trgovce po celoj zapadnoj polovini Balkanskog poluostrva, naročito po ostalim srpskim zemljama, tadašnjoj Bosni i Srbiji, gde su u svojim rukama imali gotovo svu trgovinu, a kasnije i tamošnje rudnike srebra. U ovo doba Dubrovnik je znatno proširio i svoje granice: 1272. samovoljno mu se pokorilo ostrvo Lastovo, a 1333. srpski kralj (kasnije car) Dušan, u znak naklonosti, darovao mu je grad Ston, poluostrvo Pelješac[23] i ostrvo Mljet,[24][25] Dušan je Dubrovčanima dao i primorje od Stona do Zatona, ali su ovu zemlju kasnije osporili bosanski vladari, koji su je zauzeli nakon raspada Srpskog carstva, pa su je Dubrovčanima predali tek 1399. godine. Uopšte, Dubrovnik je zbog granica i svoje trgovine imao dosta neprilika. Od 1252. do 1253. ratovao je s kraljem Urošem I (a to je prvi rat, što se zna, da je Dubrovnik na kopnu i na svoju ruku vodio). Ratovao je dvaput s kraljem Milutinom (1301. i 1317—1318). S druge strane, car Dušan je bio veliki prijatelj Dubrovnika, pa je grad posetio 1331, a 1350. u Dubrovnik dolazi zajedno sa caricom i sinom Urošem. Gradu je bio naklonjen i car Uroš V, koji mu je 1357. darovao nešto zemlje nad samim gradom. Pravdajući postojanje srpskog danka, hrvatski istoričari će tokom XX veka naći u plaćanju rente za ovu dobijenu zemlju od srpskih vladara, zanemarujući činjenicu da je danak i ranije isplaćivan. Život u srednjovekovnom Dubrovniku[uredi | uredi izvor] Demografija srednjeg veka[uredi | uredi izvor] Neki istoričari smatraju da se broj stanovnika grada sa predgrađima u XIII— XV veku, kretao između 5.000 i 10.000, dok je van zidina živelo preko 20.000 ljudi, što znači da je ukupan broj premašivao 30.000 stanovnika. Porast stanovništva u samom gradu i okolini narušila je epidemija kuge koja se u Dubrovniku javila 1348. godine, a čije su se posledice osjećale još godinama kasnije.[26][27] Stanovništvo Dubrovnika u ovom periodu bilo je šaroliko i u etničkom i u ekonomskom smislu. Osnovna podela bila je na: bogatu romanizovanu vlastelu — patricije (lat. nobiles cives); brojno gradsko stanovništvo na poslovima: zanatlija, trgovaca, vojnika, brodske posade i pisara — pučane; te seljake i kmetove koji su radili za vlastelu. Većinu pučana i kmetova činili su potomci srpskih Dubravana (osnivača Dubrave), kao i slovenizirani Ragužani. Proces slovenizacije dubrovačkih Romana otpočeo je rano i provodio se postepeno. Već u XIII veku čak i kod vlastele, je upečatljivo mnogo slovenskih ličnih imena, a među vlastelom i po nekoliko porodičnih (Boleslavići, Gojislavići, Srećići, Črijevići). To dokazuje da se mala romanska oaza nije mogla oteti asimilaciji kompaktne slovenske okoline, iz koje su dolazile i neke bogatije porodice, a koje su primane čak i u ekskluzivno kolo stare dubrovačke gospode — patricije. Ipak, sve do XV veka, porodični jezik kod vlastele, je bio stari dalmatski jezik. Vlastela se dugo opirala ovoj slovenizaciji i uticaju pučana, pa su se pokušavali zatvoriti samo za sebe, kako bi očuvala svoj jezik i kulturu. Posledica toga bila je odumiranje vlastelinskih porodica, pa su tokom XIII i XIV veka morali popuštati i dozvolili sklapanje brakova sa pučanima, a tokom XV i XVI veka zamenjen je i jezik srpskim[a] nazivajući ga i linga seruiana, tako da su „još samo neki starci” govorili starim dalmatskim jezikom. Unutrašnje uređenje[uredi | uredi izvor] Dubrovnik, pogled na more i Elafitska ostrva Malo se zna o unutrašnjem uređenju Dubrovnika za vreme pre 1205. godine. U početku je Dubrovnik sigurno zavisio od vizantijskog stratega u Zadru, ali se ne zna, da li je bilo u njemu kakvih nižih vizantijskih činovnika ili vizantijske vojske. U XII veku Dubrovnik je bio autonomna opština, koja je na svoju ruku sklapala trgovačke i mirovne ugovore sa italijanskim opštinama i susednim vladarima, naročito za vreme kratkog normanskog gospodstva. Dubrovnikom je upravljao domaći knez (comes), a ne kraljev komornik (camerarius). Jedina vazalna dužnost grada je bila, da u slučaju rata daje Normanima nekoliko ratnih lađa, potpuno opremljenih. Sredinom Х veka, dubrovačka teritorija se donekle proširila i izvan samog grada, tako da je obuhvatala i Gruž, te mala ostrva od Mrkana, pred Cavtatom, do Šipana, pa su Dubrovčani morali plaćati danak susednim srpskim vladarima i za svoje vinograde izvan grada. Ekonomski izvori[uredi | uredi izvor] U borbi za održanje Dubrovnik je morao savladati mnoge ekonomske teškoće. Resursi na sopstvenoj teritoriji su bili vrlo ograničeni i nedovoljni. U stenovitom Dubrovniku je uvek nedostajalo hleba, jer nikad nije bilo dovoljno obradive i obrađene zemlje i pod ovakvim uslovima pomorstvo i trgovina su bili glavni izvori prihoda. Dubrovnik je ovom bio upućen po celom geografskom prostoru i u najstarijim hronikama se beleži da je Dubrovnik živeo „od mora” a da je Dubrovačka luka postala glavna izvozna i uvozna tačka balkanske trgovine i „vrata Balkana”. Dubrovnik stalno podiže svoje pomorstvo i svoje trgovinske veze. U svim saobraćajnim čvorovima Balkana se osnivaju trgovinske kolonije Dubrovčana, te im srpski vladari Raške i Bosne, a kasnije i Turci priznaju tim kolonijama razne trgovačke i lične povlastice. Dubrovačko pomorstvo se značajno razvija, a najveći uspone beleži tokom XV i XVI veka, kada dubrovačka mornarica broji oko 200 brodova. Tada Dubrovčani vrše prevoz i trgovinu po celom Sredozemlju, od maloazijskih i afričkih obala na istoku do atlantskih obala Flandrije, Engleske i Nizozemske na zapadu. Trgovačke ugovore Dubrovnik sklapa sa velikim silama, naročito sa Španijom, isključujući njihovo suparništvo i čuvajući svoju nezavisnost. Kulturni život[uredi | uredi izvor] Ruđer Bošković, jedan od najpoznatijih naučnih radnika iz Dubrovnika Saobraćajnim vezama i trgovačkim odnosima Dubrovnik je bio u stalnom kontaktu sa evropskim zemljama, a posebno sa italijanskim lukama i gradovima. Na taj način on prati život i dostignuća u nauci i umetnosti i brzo ih prihvata. Organizovana je nastava u osnovnim školama, a visoko obrazovanje je bilo na značajnom nivou. Bilo je dosta Dubrovčana koji su se isticali u naučnim radovima. U XVIII veku najpoznatiji je bio Ruđer Bošković, matematičar, fizičar, atomista, astronom, filozof i nadaleko poznat po svojim radovima koja su objavljivana u Parizu, Londonu, Rimu, Beču i drugim gradovima zapadne Evrope. Svi veliki umovi Dubrovnika su se ponosili svojim poreklom i rado su obavljali i diplomatske odnose svog grada u drugim gradovima gde bi boravili. Duh renesanse naišao je u Dubrovniku na snažan odjek, dajući opsežno književno stvaralaštvo tog vremena i u ovom delu Evrope. Dubrovačka književnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka književnost Naslovnica knjige „Suze sina razmetnoga” Ivana Gundulića Dubrovačka književnost obuhvata celokupnu književnost stvorenu na tlu Dubrovačke republike, a mnogi smatraju da ona doseže najviše domete književnosti humanizma i renesanse među Južnim Slovenima. Značajna dela Dubrovčana pisana su na latinskom jeziku, ali je značajnija književnost ona napisana na srpskom narodnom jeziku koja započinje u XV veku i produžava se sve do pada Republike. Tokom XVI veka Dubrovnik daje njegove najveće epske pesnike Marina Držića (1508—1567) i Ivana (Dživa) Gundulića (1589—1638) koji je počeo sa lirskim pesmama, a kasnije prešao na dramu pretežno mitološkog sadržaja. Glavno mu je delo ep „Osman” u 20 pevanja. Ovo delo je jedno od najvećih u dubrovačkoj književnosti. Dubrovčani su se ogledali i u drugim granama umetnosti, a najviše u slikarstvu. U drugoj polovini XV veka tu je bio znatan broj domaćih i stranih slikara od kojih su na naročitom glasu bili Nikola Božidarević i Mihajlo Hamzić. Formirana je i posebna Dubrovačka slikarska škola čiji se uticaj širi i po dubrovačkom zaleđu, a uticaj dopire i do južne Italije. Najveći deo njihovog stvaralaštva uništen je za vreme zemljotresa i požara koji su kasnije pogodili grad, ali su neka dela sačuvana u crkvenim zgradama grada i okoline. Ovakva mnogostranost u intenzivnom kulturnom stvaranju ostavila je duboke tragove što je uticalo na istorijsku ulogu Dubrovnika kao istaknutog žarišta kulture i civilizacije u ovom delu sveta. Dubrovačka republika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika Usponom srpskih kneževina Huma (Zahumlja), Travunije, Raške, te Duklje i Bosne, Dubrovnik postaje grad-republika i najznačajniji trgovački centar na istočnom Jadranu. Nakon poraza Mlečana od strane Ugarske 1358. grad se razvija u samostalnu republiku, koja će postojati sve do 1806. godine kada će je zauzeti Napoleonove snage i 1808. pripojiti novostvorenim Ilirskim provincijama. Ugarska vlast[uredi | uredi izvor] Grb Dubrovačke republike, sada grada Dubrovnika Rat između Ugara i Mlečana zbog Zadra okončao se 1358. time, što su Mlečani morali ustupiti Ugarskoj sve svoje posede na istočnoj obali Jadranskoga mora, od Kvarnera do Drača uključujući i Dubrovnik. Odnosi između Dubrovnika i kralja Ludoviga I, regulisani su Višegradskim ugovorom od 27. maja 1358. u kome je dužnost Dubrovnika bila da mu plaća godišnji danak (500 dukata) i da u svečane dane ističe njegovu zastavu (otud je i nastao današnji grb Dubrovnika). Za slučaj rata morali su ga pomagati na moru, dok se kralj u njihove unutrašnje poslove nije mešao. Tako Dubrovnik pored srpskog vazalstva, prihvata i ugarsko, pod kojim će biti sve do ugarske propasti 1526. godine. Međutim, i pored vazalnih obaveza, grad je bio skoro potpuno nezavisan,[29][30] te je u to vreme i proživeo svoje, u ekonomskom pogledu, najsjajnije doba, kada su njegovi agilni trgovci u znatnoj meri posredovali pri trgovačkom saobraćaju između istočne i zapadne Evrope. U to vreme Dubrovnik je dobio svoj sadašnji izgled, jer su tada većim delom podignuti gradski bedemi i neke znamenitije zgrade (kneževski dvor, kula Minčeta, franjevački i dominikanski samostan itd.), a 1438. dovedena je voda sa Šumeta. Ali, za to vreme Dubrovnik je imao, sa svojim neposrednim susedima, više neprilika negoli ikad: 1359—1362. ratovao je s gospodarom Trebinja, knezom Vojislavom i Kotoranima, a 1370—1371. sa novim gospodarom Trebinja, županom Nikolom Altomanovićem. Kada je 1378. Kraljevina Bosna osvojila Trebinje i Konavle i tako postala jedini njegov sused, Dubrovnik je nastojao da proširi svoje granice na tu stranu. Godine 1399, uspeo je da dobije primorje od Stona do Zatona, ali je zato imao mnoge nevolje zbog Konavala. Godine 1391, kupio ih je, ali ih je dobio tek 1419—1427, a onda je morao zbog njih i ratovati, 1430—1432. protiv bosanskog vojvode Radoslava Pavlovića, a 1451—1454. i sa hercegom Stefanom Vukčićem Kosačom. To su bili poslednji ratovi, koje je Dubrovnik uopšte vodio. Turci su 1466. godine osvojili Hercegovinu, ali su zastali pred dubrovačkim granicama, jer su Dubrovčani već bili sebi osigurali zaštitu turskih sultana. Prilikom samog kraja ugarskog doba Dubrovnik su zadesile dve velike nesreće: 1520. vrlo jak zemljotres, a 1527. nova velika kuga. Vazalstvo prema Osmanlijama[uredi | uredi izvor] U unutrašnjem uređenju nastala je promena u toliko, što je mletačkog kneza zamenio domaći. Njega su, posle kratkog vremena, birali svakog meseca, a imao je isto tako malu vlast, kao i u mletačko doba. Posle Kosovske bitke Dubrovnik je stupio u odnose s Turcima, te je 1397. dobio ferman sultana Bajazita, da sme slobodno trgovati po celom Osmanskom carstvu.[31] Posle pada Srbije 1459. Dubrovnik se obavezao, da će srpski danak plaćati turskom sultanu, kao nasledniku ove bivše carevine. Zauzvrat, Osmanlije Dubrovčanima takođe garantuju slobodu trgovanja po celom Osmanskom carstvu. Taj danak (harač) u početku iznosio 1.500 zlatnih dukata, da bi vremenom bio podignut do 15.000 dukata, ali je 1481. sveden na 12.500, te je tako ostalo sve do Srpskog ustanka 1804, kada su Dubrovčani posljednji put platili harač Istanbulu. To je bila jedina realna veza između Dubrovnika i turske carevine i ako se posle ugarske propasti od 1526. smatralo da je Dubrovnik pod zaštitom i vrhovnom vlašću (vazalstvom) Turske. Ovo vazalstvo je definitivno ukinuto Bečkim kongresom 1815. godine. Karta Dubrovačke republike iz 1678. U svemu drugom Dubrovnik je bio nezavisan. Grad je mogao ući u odnose sa bilo kojom državom, a brodovi Dubrovnika plovili su pod dubrovačkom zastavom. Osmanlije Dubrovačkoj republici daju posebna prava u trgovanju, što dubrovačku trgovinu još više veže u Osmansko carstvo. Dubrovnik je deo jadranske trgovine predao u vlast Osmanskog carstva, a trgovci iz Dubrovnika plaćali su određeni porez u lukama. Dubrovački trgovci su takođe snabdevali osmanske kolonije, a imali su i svoje kolonije (u Carigradu, Solunu, Jedrenu (Drinopolje), Beogradu, Prizrenu, Sofiji, Bukureštu, Sarajevu, te Veneciji, Ankoni (Jakin), Firenci, Sirakuzi, Mesini, Palermu, Aleksandriji i Kairu),[32] što im je davalo posebne privilegije u carstvu. Dubrovački trgovački brodovi mogli su slobodno uploviti u Crno more, što je bilo zabranjeno svim neosmanskim brodovima. Plaćali su neke obaveze manje od drugih trgovaca, a Dubrovnik je istovremeno uživao osmansku diplomatsku podršku u trgovini sa Mlečanima. Za gotovo 300 godina koje je Dubrovnik bio pod turskom vrhovnom vlašću, on je ponajviše živeo u miru, vešto održavajući neutralnost u ratovima između Turaka i hrišćana. Ali je opet bio u velikoj opasnosti za vreme Velikog bečkog rata 1683—1699, jer je Mletačka republika, dubrovački konkurent i neprijatelj, bila sa svih strana opkolila njegovo područje, kao što su 1602—1606. pomagali ustanak na ostrvu Lastovu. Zato se Dubrovnik 1684. vratio pod vrhovnu vlast nemačkog cara kao i ugarskog kralja, a u Karlovačkom miru 1699. postigao je, da ga sa severa i s juga uski komad turske zemlje odeli od mletačkog područja. Posljednja veća opasnost za grad iz ovog vremena zapretila je 1711, kada su Crnogorci, kao saveznici ruskog cara Petra Velikog, provalili u Konavle, za vreme Prvog rusko-turskog rata 1768—1774. zbog jedne ruske lađe, koju je Dubrovnik, kao saveznik Turaka zaplenio u Đenovi. Došlo je gotovo do rata između Rusije i Dubrovnika. Sukob se završio 1775. „mirom u Livornu”. Crtež Dubrovnika pre 1667. Pod turskom zaštitom Dubrovnik je stalno razvijao svoju trgovinu, a njihovi poklisari su poklonima i dankom, kupovali dodatne privilegije. Izvor svoga bogaćena bio je u činjenici da su samo dubrovački trgovci mogli da se slobodno kreću po unutrašnjosti Osmanskog carstva. Grad uskoro osetio posledice otkrića Amerike i novih trgovačkih pomorskih puteva oko Afrike, koji su malo pomalo prevagu u trgovini prenosili s obala Sredozemnog mora na obale Atlantskog okeana. Političko i ekonomsko propadanje Turske tokom XVII veka donelo je takođe, nazadovanje dubrovačke trgovine po Turskoj. Tako je Dubrovnik već prešao najjaču fazu svoga ekonomskoga napretka, kad se 6. aprila 1667. godine, desio veliki zemljotres, koji ga je napola porušio, upropastio nekoliko hiljada ljudi u njemu i naneo mu veliku materijalnu štetu. Posle zemljotresa, stanje u gradu je postalo toliko očajno, da grad nije mogao ni da plaća godišnji harač Porti, pa mu je zato 1678. zapretila velika opasnost od Turaka. Grad se ipak spasao, zahvaljujući najviše držanju novog dubrovačkog poklisara Nikolice Bunića. Zbog pogibije mnoge vlastele za vreme zemljotresa, primljeno je onda među vlastelu i 10 uglednijih građanskih porodica, ali i to je bio jedan od uzroka unutrašnjeg propadanja, jer su nastala trvenja među starom i novom vlastelom. Kraj republike[uredi | uredi izvor] Nakon sloma Mletačke republike 1797. dalmatinski obalni pojas i Boka Kotorska dolaze pod jurisdikciju Habzburške monarhije, a Dubrovnik ostaje između.[29] Pojavom Napoleona s jedne strane i slabost Turske sa druge, Dubrovačka republika više nije bila sigurna u novom sastavu suseda.[33] Kad je Austrija 1806. predala Dalmaciju i Boku Napoleonu, Rusi sa Crnogorcima su preoteli Boku od Francuza. Stoga je Napoleon poslao generala Loristona sa 1.200 vojnika, da iz Dalmacije, preko Dubrovnika, pređu u Boku. Stvarni razlog ove akcije je bio zauzimanje Dubrovnika obmanom i pravljenje od njega oslonca za dalje operacije u Jadranu.[traži se izvor] Tako, kad je francuska vojska 25. maja 1806. ušla u Dubrovnik, iz njega nije više izašla sve do 1815. Od tada Rusi sa srpskim saveznicima iz Hercegovine i Crne Gore su stalno napadali francuske posade u gradu. Kad je u grad stigao francuski general Ogist Marmon, on je uspeo odbaciti srpsko-ruske snage dalje od grada. Za to vreme, Francuzi su u gradu stalno nametali rekvizicije i kontribucije. Dana 31. januara 1808. godine, Marmont je, mimo znanja Napoleona (uz njegovo naknadno odobrenje), dekretom raspustio Veće umoljenih, Malo i Veliko veće i time ukinuo Dubrovačku republiku. Dubrovačka republika do 1808. Dubrovnik je zatim pripojen Napoleonovoj Kraljevini Italiji. Godine 1814, Dubrovnik je postao deo francuske Ilirije. Kada su Britanci zauzeli dubrovačka ostrva i Cavtat, neka dubrovačka vlastela se pobunila u Konavlima, i 15. novembra 1813. istakla u Cavtatu dubrovačku zastavu, pa zajedno sa Englezima opseli Dubrovnik 28. januara 1814. čime su proglasili, da je republika obnovljena i imenovali provizornu vladu. Ali su se međutim Englezima pridružili i Austrijanci pod komandom generala Milutinovića, pa kad su Francuzi 28. januara predali grad, Milutinović ga je zauzeo u ime austrijskoga cara i pored protesta dubrovačke vlastele, zaveo austrijsku administraciju, a Bečki kongres je 1815. to i potvrdio. Dubrovnik u Austrijskom carstvu[uredi | uredi izvor] Austrougarska razglednica Dubrovnika iz 1914. godine Nakon poraza Napoleonove Francuske, odlukom Bečkog kongresa 1815. godine, teritorija nekadašnje Dubrovačke republike je pripojena Austrijskom carstvu. U sastavu ove carevine Dubrovnik sa okolinom ostaje sve do njenog raspada 1918. godine. Nakon pripajanja Austrijskom carstvu, Dubrovnik je stavljen pod upravu austrijske Kraljevine Dalmacije, a u gradu je ponovo uveden italijanski kao službeni jezik. Tokom ovog perioda, delovanje Ilirskog pokreta, Ljudevita Gaja od 1835. godine, a kasnije i liberalizma 1848. godine u Dubrovniku su naišli na jak odziv. Pod ovim uticajima, tokom 1860—1861. u gradu su održane i prve demonstracije podrške ujedinjenju Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Krajem XIX veka uticaj ilirskog pokreta je oslabljen, a do izražaja dolaze ekonomski problemi. Dalmacija tada važi za jednu od najzaostalijih provincija Austrijske carevine, jer praktično u njoj nije bilo industrije. Srpski katolički pokreti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srbi katolici u Dubrovniku Ipak, najznačajniji pokret u gradu je nastao oživljavanjem kulturno-političkih pokreta katoličkih Srba, koje predvode srpski katolici Medo Pucić, Matija Ban, Ivan Stojanović, Ivan August Kaznačić, te Niko Pucić, Vid Vukasović Vuletić, Pero Budmani, Baltazar Bogišić, Milan Rešetar, Petar Kolendić, Luko Zore i drugi, a koji se otvoreno zalažu za tešnje veze Dubrovnika sa Kneževinom Srbijom. Nakon Revolucije 1848. godine, bojeći se narastajućeg srpskog nacionalizma[34] na ovim prostorima, Austrougarska podstiče hrvatsku nacionalnu ideologiju u Dubrovniku. Nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine i okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, podsticanje hrvatske nacionalne ideologije se prenosi i na tamošnje katolike, što dovodi do prvih sukoba između dve grupe nacionalista i u ovom gradu. Dubrovnik je među dalmatinskim gradovima bio prvi, u kome je 1867. Srpska (narodna) stranka dobila opštinu, a već 1890. Srpska stranka potpomognuta autonomaškim strankama odnosi pobedu u Dubrovniku i vladaju gradom sve do izbijanja Prvog svetskog rata.[35] Dana 1. avgusta 1909. godine u Dubrovniku se osniva Matica srpska (dubrovačka). Posle Matice srpske, koja je osnovana u Pešti 16. februara 1826. godine, ovo je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda. Potreba nacionalne homogenizacije, prosvjećivanja Srba u Dubrovniku, kao i izdavanja knjiga dubrovačkih pisaca, bili su osnovni razlozi za formiranje ovakvog Društva. Književno i kulturno društvo odigralo je ogromnu ulogu u procvatu nauke i kulture Srba obe veroispovesti u Dubrovniku.[36] Pokreti katoličkih Srba, bili su podjednako na meti i austrijskog dvora i hrvatskih hegemonista. Najčešći način napada bio je kroz katolički kler. Vrhunac ove netrpeljivosti desio se 16. jula 1914, kada su pohapšeni svi viđeniji čelnici pokreta sa Ivom Vojnovićem na čelu, a već 18. jula hrvatski huligani su demolirali sve srpsko u gradu: pravoslavnu crkvu, škole, zadruge, društva, stanove, kao i sedišta skoroosnovane Matice srpske i Dom „Dušan Silni”.[37][38] Modernizacija grada[uredi | uredi izvor] Zanimljiv podatak iz ovog perioda jeste da je grad sve do kraja XIX veka bio neosvetljen. U gradu je do 1870. godine postojalo svega 45 lampiona. Nakon ove godine, broj lampiona se povećao na 150, a umesto ulja se, kao gorivo, koristio petrolej. I pored povećanog broja tih rasvetnih tela postavljenih na kamene i gvozdene stubove, rasveta je bila i oskudna i kratkotrajna, pa je već 1895. Frano Gundulić (Gondola), tadašnji opštinski načelnik, doneo odluku o uvođenju električne rasvete. Dana 1. juna 1901. na Stradunu je zasijala prva električna sijalica. Modernizacija grada u tom periodu se ogleda i u puštanju prvog električnog tramvaja u saobraćaj 22. decembra 1910, koji će biti u funkciji sve do 1970. godine. Demografija XIX veka[uredi | uredi izvor] Prema popisu stanovništva koji je Austrougarska obavila na prostoru opštine Dubrovnik, na dan 31. decembar 1890. godine[39] Dubrovačka opština je obuhvatala teritoriju veličine 36h26 km² i imala je 11.177 stanovnika od čega je njih 9.713 (ili 86,9%) govorilo srpskim jezikom.[40] Prema maternjem jeziku: Odlomak Srpski Italij. Sloven. Ruski Češki Poljski Nemački Mađar. Dubrovnik 5.823 677 19 — 48 6 263 384 Gruž-Lapad 1.028 26 — 2 4 — 22 — Brgat Gornji 222 — — — — — — — Brgat Donji 230 — — — — — — — Grbavac 195 — — — — — — — Martinovići 207 — — — — — — — Makoše 254 — — — — — — — Buići 235 — — — — — — — Petrača 186 — — — — — — — Čelopeci 211 — — — — — — — Čibača 261 12 — — — — — — Brašina 284 1 — — — — — — Zavrelje 253 — — — — — — — Soline 132 — — — — — — — Plat 200 — — — — — — — Ukupno 9.713 716 19 2 52 6 285 384 Kako je tad zabeležio Natko Nodilo: „u Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivijeka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik.”[28] Dubrovnik u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor] Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Na 29. oktobar 1918. Hrvatski sabor je raskinuo sve državno-pravne veze između „kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije s jedne strane i kraljevine Ugarske i carevine Austrije s druge strane” i preneo vlast na Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. Istog dana u Dubrovniku je osnovan Mjesni odbor Narodnog vijeća za čijeg predsednika je izabran Pero Čingrija (29. oktobar 1918). Proglasom od 2. novembra Odbor je pozvao građane „da se sutra u 11 sati izjutra svečano sakupe pred općinom da iskažemo ljubav za svoj troimeni narod, zanos za slobodu zlatnu i zahvalnost onima, koji su nam je izvojštili”.[41] Na poziv Mjesnog odbora, odred srpske vojske pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, sina Vladana Đorđevića, stigao je 13. novembra 1918. vozom u železničku stanicu u Gružu, gde mu je okupljen narod priredio svečan doček. Uveče istog dana vojska je ušla u Dubrovnik, a predsednik dubrovačke opštine održao govor, u kom je, kako piše Stjepan Roca („Almanah Jadranske straže” za 1926), „izrazio svoje veselje i oduševljenje što je poslije tolikih težnja i čekanja (srpska vojska) pobjedonosno sišla na more”.[42] Nakon toga, Dubrovnik će biti priključen novoformiranoj jugoslovenskoj državi u kojoj će ostati sve do njenog raspada 1991—1992. godine. Za sve ovo vreme, Dubrovnik je važio kao najpoznatije turističko odredište Jugoslavije. Kraljevina Jugoslavija[uredi | uredi izvor] Za vreme Kraljevine Jugoslavije, Dubrovnik je pripadao Zetskoj banovini, a vladajuća Srpska narodna stranka, koju su ranije predvodili Antun Puljezi, Antun Fabris, Baldo Gradi i dr. (svi Srbi katolici), 1919. se sjedinjuje sa Narodnom radikalnom strankom, koju u Dubrovniku vodi Stjepo Kobasica.[43] Tokom ovog perioda, osim srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta, među dubrovačkim katolici pojavljuje se i jugoslovenski, a u grad doseljavaju mnogi pravoslavni Srbi i katolički Hrvati iz Dalmacije, Hercegovine i Boke Kotorske. Takođe, nakon Oktobarske revolucije, grad postaje jedan od centara ruske emigracije.[traži se izvor] Dešavaju se i učestali nacionalistički sukobi unutar katoličkih organizacija i katoličkog sveštenstva,[44][45] a 1939. prevagu odnose hrvatski hegemonisti, nakon čega vođe prosrpskog katoličkog klera traže osnivanje Srpske katoličke bogoslovije u Baru.[46] Iste godine, Sporazumom Cvetković-Maček, ustanovljena je nova jedinica, Banovina Hrvatska, a njoj je priključen i Dubrovnik. Eksproprijacija za građenje puta Gruž - Ploče 1940. je pogodila prvo pravoslavno groblje, na Posatu.[47] Dubrovački četnici Milivoje Kovačević i Ivan Nino Svilokos Tokom Drugog svetskog rata, ostrva Korčula, Lastovo i Mljet, sa Konavlima su priključena fašističkoj Kraljevini Italiji, dok je grad Dubrovnik sa Pelješcem bio pod kontrolom Nezavisne Države Hrvatske. Ustaške jedinice, na čelu sa Ivom Rojnicom,[48] kreću sa organizovanim ubistvima i progonom svega srpskog, podjednako i katoličkog i pravoslavnog.[45][49] Većina pohapšenih Srba svoje živote je okončala u logoru Jadovno kod Gospića,[50] a usledili su i stravični zločini nad srpskim civilima u Hercegovini. Na širem prostoru oko Dubrovnika, značajno deluje Dubrovačka brigada Jugoslovenske vojske u otadžbini, sastavljena dobrim delom od Srba katolika.[51][52] Nakon italijanske kapitulacije 1943, te velikih četničkih i nemačkih gubitaka u međusobnim sukobima oko Trebinja (tokom 1944), partizanske snage koriste povoljan trenutak i krajem 1944. zauzimaju Trebinje, a zatim i Dubrovnik sa okolinom.[53] Ulaskom u grad, partizanske vlasti vrše odmazdu nad svim „sumnjivim elementima” (proustaškim, pročetnički i kapitalističkim simpatizerima) i streljaju nekoliko stotina Dubrovčana.[54] Hapšenja i streljanja „sumnjivih elemenata”, nastavljeno je sve do leta 1947. godine.[55] Socijalistička Jugoslavija[uredi | uredi izvor] U socijalističkoj Jugoslaviji ovaj grad postaje deo Narodne/Socijalističke Republike Hrvatske, a nove vlasti nakon 1945. doseljavaju nekoliko hiljada kolonista iz ruralnih delova zapadne Hercegovine kako bi „proletizirale grad”, jer je Dubrovnik važio za „buržujsko leglo”. Nakon Hrvatskog proljeća, ovo doseljavanje postaje organizovanije i masovnije, što značajno menja demografsku sliku opštine. To izaziva sukob starosedelaca i kolonista, koji postaje znatno vidljiviji početkom devedesetih godine XX veka. Demografske promene u opštini Dubrovnik (1857–2001). Najveći talasi hercegovačkih kolonista (Hrvata) u Dubrovnik se beleže krajem tridesetih, četrdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka.[56] Mnogi demografi smatraju da je po popisu iz 1991, polovina žitelja opštine Dubrovnik pripadala potomcima ovih kolonista. S druge strane, zbog progona, broj Srba se stalno smanjuje. Najgori progon Srba, obe vere, desio se za vreme Drugog svetskog rata,[57] kada su se u strahu za vlastitu egzistenciju, mnogi katolički Srbi deklarisali kao Hrvati. Napokon, posle rata i zvanično, popisne komisije Jugoslavije dobijaju zadatak da svi katolici srpsko-hrvatskog porekla, bez obzira na njihov nacionalni stav, budu popisani kao Hrvati. Nakon ovog, svaka kombinacija srpske narodnosti sa katoličkom verom se smatrala retrogradnom velikosrpskom politikom i bila bi krivično sankcionisana (kako tada, tako i danas). Zbog ovih represija, broj dubrovačkih katoličkih Srba sveden je na zanemarljiv broj u korist hrvatskih, jugoslovenskih ili regionalno izjašnjenih građana. Panorama novijeg dela Dubrovnika Dubrovnik je u ekonomskom smislu, uvek bio naslonjen na more. Osim tradicionalnih ekonomija: brodogradnje, pomorstva i trgovine, u Dubrovačkoj opštini se razvija i industrija (Gruž), kao i neprikosnoveni turizam. Godine 1979, desio se značajan događaj za kulturu Dubrovnika. Teritorija Starog grada je uključena u spisak mesta Svetske baštine Uneska kao grad muzej i najznačajnija turistička atrakcija u Jugoslaviji. Godine 1990, SR Hrvatska menja naziv u Republika Hrvatska, a sledeće godine proglašava i nezavisnost od Jugoslavije. Federalne vlasti ne priznaju ovu odluku i zadržavaju jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) na delu njene teritorije, uključujući i jedan deo Dubrovačke opštine. Dubrovnik u poslednjem ratu[uredi | uredi izvor] Početkom devedesetih godina sa uvođenjem višestranačkog parlamentarizma na prostoru Jugoslavije, u Dubrovniku se formiraju nove političke partije. Njihova ideologija je raznolika, od ultranacionalističkog HDZ-a Franje Tuđmana, koji sa simpatijama gleda na ustaški pokret i NDH, do autonomaških i separatističkih ideja Pokreta za Dubrovačku republiku koji oživljavaju ideje o Dubrovačkoj republici, nalik na savremeni Monako, San Marino ili Hongkong, odbacujući nametnutu hrvatsku nacionalnu ideologiju. Paravojne jedinice HOS-a u tradicionalnoj ustaškoj uniformi u okolini Dubrovnika (1991) Na prvim održanim izborima u aprilu 1990. godine, stranka HDZ, osvaja 39% glasova u Dubrovniku, ali zbog komplikovane i sumnjive izborne procedure, u Sabor Republike Hrvatske šalje 3 od 4 moguća zastupnika iz ovog grada. Zbog ovih izbornih manjkavosti, javlja se nezadovoljstvo kod opozicije. Na sličan način, ova stranka osvaja vlast u celoj Hrvatskoj. Nove vlasti do decembra 1990. menjaju ustav, ime i simbole republike, a do januara 1991. uspevaju nezakonito naoružati i deo svoga članstva (slučaj Špegelj). U aprilu 1991. vlasti su nezakonito formirale glavninu, a do maja i kompletnu nezakonitu armiju[b][58] od 90.000 naoružanih pripadnika[traži se izvor] nazvanu Zbor narodne garde. Formiranje, smotra i paradiranje ove paravojske, bilo je propraćeno javnim tv prenosom, čime su vlasti Hrvatske otvoreno pokazale svoje ratne namere.[59] Osim ZNG na prostoru Hrvatske se osnivaju i druge prohrvatske i prosrpske paravojne formacije sa po nekoliko hiljada pripadnika. Početak sukoba[uredi | uredi izvor] Mapa delovanja jedinica JNA na području Dubrovačkog ratišta Kako Dubrovnik pre rata nije imao vojnih objekata (kasarne), hrvatske snage su za ove potrebe odlučile koristiti neke hotele u koje će kasnije smeštati i deo izbeglica. Početkom maja, hrvatska paravojska napada na jedinice JNA u susednoj Bosni i Hercegovini u Mostaru.[traži se izvor] Odlukom predsednika Tuđmana, 12. septembra 1991. Republika Hrvatska osniva Ratnu mornaricu, a dva dana kasnije ova paravojska napada i zarobljava jedan jurišni brod Jugoslovenske ratne mornarice (dok je bio na remontu).[60] Hrvatska paravojska tokom 14. i 15. septembra organizovano napada sve kasarne JNA na prostoru Hrvatske, a od 16. septembra kreće planirana blokada i luka JRM.[61] Do 22. septembra, veliki broj ratnih brodova i plovila je bio u rukama hrvatske paravojske. Krajem septembra JNA napušta najpre Korčulu, a zatim i Vis. Hrvatski ZNG borbenim provokacijama, konstantno pokušavaju rat preneti i na prostor Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tako su jedinice JNA 18. septembra 1991. napadnute i u Posušju, 20. septembra u Livnu, a 1. oktobra izvršen je napad iz sela Ravno prema Trebinju. Dva dana nakon toga JNA kreće u protivofanzivu iz Trebinja prema ovom selu, a jugoslovenska vlada donosi odluku o opštoj mobilizaciji. Za nekoliko dana JNA iz pravca Trebinja i Crne Gore, zauzima Čilipe i Cavtat, a 24. oktobra izvršen je pomorski desant na Kupare. Mesec dana nakon toga, zauzima i Mokošicu, predgrađe Dubrovnika. Polovinom novembra, JRM se povlači sa obala srednje ka južnoj Dalmaciji i tu u okolini Dubrovnika će ostati sve do početka maja 1992. godine. Za to vreme JRM ograničava svu plovidbu prema gradu, što će kasnije biti nazvano blokada Dubrovnika. Dubrovačko ratište i blokada grada[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Blokada Dubrovnika Požar u starom jezgru grada Nakon ove ofanzive, Sabor Hrvatske i vlada Slovenije, proglašavaju nezavisnost 8. oktobra 1991. i traže međunarodno priznanje, kao i povlačenje JNA iz ovih republika. Neke vlade zemalja zapadne Evrope najavljuju priznanja, a mediji ovih zemalja, izveštavaju „o varvarskom razaranju grada od strane JNA”,[v] izostavljajući zapažanjima posmatrača UN-a, da su meta napada JNA uglavnom oni hoteli i objekti koje hrvatska paravojska koristi kao vojne (krovovi hotela, bolnica i drugih javnih ustanova, čak i onih u starom jezgu grada). Zbog ovakve medijske slike, vlade mnogih zemalja optužuju Srbiju i Crnu Goru za rat u Hrvatskoj i zahtevaju hitan prekid borbi oko Dubrovnika. Jugoslovenska strana 23. novembra u Ženevi, prihvata povlačenje vojske iz kasarni Hrvatske, a vojsku severno od Dubrovnika premešta u trebinjsku opštinu. Četiri dana kasnije, Savet bezbednosti UN-a donosi odluku o upućivanju snaga Unprofora u Hrvatsku. Borbe se obnavljaju 6. decembra, kada u gradu strada 14 lica, nakon čega se ponovo uspostavlja primirje sve do konačnog povlačenja JNA sa ovog područja. Obnavljanje Dubrovačke republike[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika (1991) Osnivačka skupština treće Dubrovačke republike Sukob hrvatskih separatista i jugoslovenskih federalista pokušali su iskoristiti dubrovački autonomisti okupljeni oko Pokreta za Dubrovačku republiku. Oni su u tome videli dobru priliku za obnovljenje svoje republike, koja bi kasnije mogla pristupiti nekoj novoj Jugoslaviji. Dubrovačka republika proglašena je 24. novembra 1991. u Cavtatu, na skupu u hotelu „Kroacija”. Skupu je prisustvovao veći broj građana iz Dubrovnika, Cavtata, Konavala, Mlina i Kupara.[62] Na ovom skupu uspostavljeno je privremeno Malo vijeće Dubrovačke republike kao organ vlasti Republike. Vijeće je imalo 12 članova, među kojima su bili Ivo Lang, Miro Bratoš, Mirko Vujačić, Blažo Zlopaša, Uglješa Jović i drugi,[63] dok je za prvog predsednika vlade (Malog vijeća) izabran javni tužilac iz Dubrovnika, Aleksandar Aco Apolonio.[64][65] Vest o proglašenju Dubrovačke republike u jednim novinama u Srbiji Cilj Pokreta za Dubrovačku republiku bio je odvajanje bivše Opštine, a sada Dubrovačke republike od Hrvatske, međunarodna zaštita i međunarodno priznanje buduće države,[66] te kasnije, njen ulazak u sastav neke nove, buduće jugoslovenske federacije sa drugim republikama bivše SFRJ koje to žele. Bilo je i ideja o formiranju prve bescarinske zone u južnoj Evropi. Nakon proglašenja Republike, očekivana podrška drugih federalnih jedinica bivše Jugoslavije, pa čak i Srbije je izostala. Srpska vlada nikad nije davala nikakve izjave u prilog vlasti samoproglašene republike, niti je uključivala Dubrovačku republiku u svoje političke diskusije.[67] Jedina otvorena podrška vlastima republike stigla je od Srpske radikalne stranke i njenog lidera Vojislava Šešelja,[68] kao i od lidera Srba u Bosni i Hercegovini Radovana Karadžića. Delovanje Malog vijeća na teritorijama dubrovačke opštine pod kontrolom JNA bilo je simbolično, jer je stvarna policijska i sudska vlast bila u rukama jugoslovenske vojske.[69] Ipak, značaj delovanja ovih vlasti leži u njihovom pokušaju normalizacije civilnog života na ovim teritorijama. Dubrovnik (1992—danas)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Hrvatska agresija na Hercegovinu (1992—1996) Na inicijativu Nemačke, evropske zemlje priznaju Hrvatsku i Sloveniju 15. januara 1992. godine. Početkom aprila, JNA kreće sa povlačenjem svih svojih jedinica sa Dubrovačkog ratišta. Sa ovim povlačenjem, raspušta se i Malo vijeće, čime se samoproglašena Republika faktički gasi. Zajedno sa vojskom iz ovog područja se povlači i nekoliko hiljada izbeglica, mahom simpatizera Republike. Prilikom povlačenja vojske kroz Hercegovinu, kolona je napadnuta na više mesta. U Mostaru je 7. aprila izveden teroristički napad, nakon čega se rat rasplamsava i u ovoj regiji. Sredinom maja, JNA se kompletno povlači i iz BiH. Sa povlačenjem JNA, vojne snage Republike Hrvatske pod komandom generala Janka Bobetka, 7. juna 1992. godine pokreću vojnu agresiju na susednu Bosnu i Hercegovinu, pod kodnim nazivom Operacija Šakal (hrv. Operacija Čagalj).[70][71] Nakon ove uspešne ofanzive, Hrvatska vojska nastavlja agresiju, te krajem oktobra, iz dubrovačke opštine izvodi još jednu ofanzivu (Operacija Vlaštica) u pravcu Trebinja. Hrvatski državni zvaničnici na dodeli odlikovanja ustaškom komandantu Ivu Rojnici 1993. u Argentini Zainteresovanost stranih medija za ratna dešavanja oko Dubrovnika, ovaj put su izostala, kao i za dešavanja koja su usledila. Kako stranka HDZ nikad nije skrivala svoje simpatije prema NDH, tako je vlada Hrvatske tokom devedesetih, rehabilitovala ustaše, a mnogi bivši ustaški komandanti, uključujući i najviše ratne zločince, predsednik Tuđman je odlikovao najvišim državnim ordenjem. Jedan od njih bio je i ozloglašeni ratni zločinac i vođa dubrovačkih ustaša Ivo Rojnica, koji se nakon 1945, iako na smrt osuđen zbog ratnih zločina, skrasio u Argentini. Predsednik Tuđman je septembra 1993. imenovao Rojnicu za ambasadora u Argentini. Godinu dana kasnije ga je lišio te dužnosti, ali ga je odlikovao ordenom kneza Branimira.[72] Maja 2002. godine na periferiji Dubrovnika otvoren je most koji nosi naziv po kontroverznom predsedniku Hrvatske — Most Franje Tuđmana. Zbog narastajućeg hrvatskog šovinizma, kao i zbog ekonomskog nazadovanja grada,[traži se izvor] tokom prve decenije XXI veka u Dubrovniku ponovo oživljavaju autonomističke ideje. U gradu i županiji (koja pokriva predratnu dubrovačku opštinu) deluje nekoliko stranaka koje se zalažu za ove ideje,[73][74] a podršku imaju i od izbeglih simpatizera za obnavljanje republike.[75] Vidi još[uredi | uredi izvor] Dubrovnik Dubrovačka republika Dubrovačka republika (1991) Dubrovački bedem arhitektura književnost dubrovačka dvorci palate zgrade kuće građevine

Napišite program bez grešaka od početka do kraja. Uništite Java bube pomoću saveta, trikova i naprednih tehnika za rešavanje problema, koji se nalaze u ovoj iscrpnoj knjizi. Broj ocena: 108 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Računarske Knjige - Programiranje Šifra Proizvoda: 1583 Poslednja cena bila je: 303 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Java debagovanje (117) Java debagovanje (117) Autor: Will David Mitchell Korisnički Nivo: Srednji, viši Broj strana: 461 ISBN broj: 86-7310-110-7 Izdavač originala: Osborne Serija izd. orig: Debugging Opis proizvoda: Java debagovanje (117) Napišite program bez grešaka od početka do kraja. Uništite Java bube (engl. bugs) pomoću saveta, trikova i naprednih tehnika za rešavanje problema, koji se nalaze u ovoj iscrpnoj knjizi. Debugging Java vam prikazuje, korak po korak, kako da u vašim apletima i aplikacijama locirate i eliminišete jednostavne nepravilnosti, kao i one koje su teške za otkrivanje. Nučićete kako da sprečite pojavu bagova zbog većeg broja linija u vašem kodu, izbegnete usporavanje programa, smanjite pritisak koji nastaje zbog krajnjih rokova upotrebom RFA, koristite tekst editore i makroe za smanjivanje grešaka, koristite debugging power alate, i eliminišete konflikte više niti. Ekspert za debugging, Will David Mitchel,l će vam čak pokazati i kako nepravilnosti koje se mogu javiti prilikom projektovanja i logične mane mogu stvoriti nove osobine! Kada ga “to radi na mojoj mašini” neće eliminisati, upotrebite rešenja koja nudi ova knjiga kako biste dobro istrebili Java bube (bagove). Koji aspekt računarske tehnike je za vas, vašeg pretpostavljenog i vaše korisnike najbolniji? Bagovi (engl. bugs – bube)? U tome niste usamljeni. Najmoćniji trgovci na planeti ostvarili su svoj uspeh otkrivanjem problema koji su za ljude najbolniji, i napornim radom na olakšavanju tih problema. Iz istih razloga su i najcenjeniji svetski programeri ostvarili svoj junački status, stvarajući bezbolne kodove, bez buba. Većina najboljih tehnika nije intuitivnog tipa, ali ih Debuggung Java ipak otkriva. Ova knjiga vam pokazuje kako da: Ukažete na bagove na samom početku Napišete kod koji izbegava bagove Locirate i uništite par onih koje su vam utekle Napravite bolju klopku za bube Napišete savršenu poruku greške Upotrebite automatizovane alate za uklanjanje buba iz programa Učinite da vas korisnici vole Bube stvaraju bol jer su neverovatno skupe. Razmislite samo o milijardama dolara koje su potrošene na takozvanu milenijumsku bubu, ili na cenu zamene svemirske sonde koja se greškom srušila na Mars. Sve dok je matematički moguće izvršiti testiranja na sve greške, dotle ima smisla i sprečavanje od njihovog razmnožavanja u vašem Java kodu. Debuggung Java otkriva tajne programerskih majstora vezane za ovaj problem. Iako je ova knjiga skoncentrisana na Javu i srodne proizvode, principi pisca se mogu primeniti na bilo koji projekat, pa čak i na one koji su van dometa računarske tehnike. Debuggung Java vam pokazuje izvore Java buba i mudre načine za njihovo uništenje. Evo tri primera: Pritisak krajnjeg roka – U okviru "Ne propustite drugi rok", ova knjiga po prvi put javnost demonstrira Risk Factor Analysis (RFA). RFA vam omogućava da cenu projekta procenite tri puta tačnije nego što je to slučaj sa ostatkom industrije. Procene koje daje RFA su ubedljive i omogućavaju vam da od vaših pretpostavljenih i od klijenata dobijete čvrste, razumne rokove. Izbegavajući pritisak koji stvara krajnji rok izbećićete celu klasu bagova. Strah - U okviru "Prvo napišite uputstvo za upotrebu", pisac vam pokazuje kako da u set programskih specifikacija uključite i uputstvo za upotrebu koje korisnik može da razume. Ovaj ‘zastareli” pristup kod korisnika eliminiše strah od angažovanja za pregledavanje jednog legalni dokumenta, čime vi zaustavljate govorkanja korisnika. Zato, prosto napišite i testirajte vaše programe saglasno sa uputstvom za upotrebu. Niti (engl. threads) – Niti su svojstvene Javi. Takvi bagovi se odnose na vreme, datum, različite virtualne mašine, pa čak i koliko brzo ste dvostruko kliknuli mišem! Većina se dešava samo u retkim momentima kada se dve ili više niti nalaze u medjusobno konfliktnim situacijama, stvarajući takve bagove koji se teško reprodukuju. Pisac nam otkriva specijalne taktike koje su potrebne za praćenje, lociranje i uništavanje takvih buba. Automatizacija – Većina kompanija testira manje od trećine kodova koje prodaje! Ovi rezultati su opširno razmatrani. Java je iznedrila veliki broj neverovatno moćnih alata koji pomažu otklanjanje grešaka koje se nalaze u vašem kodu. Upotrebom ovih alata, možete obezbediti da svaki vaš kod bude testiran. Treba da znate da je testiran mnogo bolje nego bilo koji kod u poslednjih nekoliko godina. Debuggung Java vam pokazuje kako da iskoristite većinu ovih automatizovanih alata. Naučite arhitekturu čistog Java koda i eliminišite loše programerske navike Postavite efikasnu zamku za lociranje i drobljenje Java buba (bagova) Pronađite, proanalizirajte i rešite greške i probleme u objektno-orijentisanim i proceduralno-orijentisanim kodovima Upotrebite Risk-Factir Analysis za eliminisanje bagova koji nastaju zbog pritiska vezanog za krajnje rokove Implementirajte makroe da biste otklonili greške i uštedeli vreme Proširite i savladajte Copy/Paste bafer kako biste izbegli greške u kucanju Prepoznajte i uklonite uslove koji mogu dovesti do međusobno konfliktnih niti I zaista, vaš moto bi trebao da bude, kao što je dvadeset godina bio ovom piscu, "Softver koji zauvek vredi". Poglavlje 1 – Dokazi i neformalne potvrde da ni jedno testiranje ne može otkriti sve bagove. Prema tome, od samog početka morate napisati kod koji izbegava bagove. Poglavlje 2 – Zalazi u psihološke i fiziološke razloge postojanja buba. Ovo vam pomaže da u svom svom kaprisu, postanete kreativniji, ili organizovaniji. Ovo poglavlje stvara dobar primer pisanja dokumentacije pre pisanja koda, pokazuje vam kako da tu dokumentaciju ubacite unutar čvrste programske specifikacije. Radeći ovo smanjićete pritisak koji stavaraju krajnji rokovi, ali vas poglavlje vodi dalje predstavljajući po prvi put u knjizi, Risk Factor Analysis. Ovaj moćni alat vam dozvoljava da napor procenite dva puta tačnije nego što bi to uradili bez njega. Štaviše možete odbraniti vaš trud, čime zaustavljate govorkanja korisnika. Ovo poglavlje vam pokazuje kako da poredjate vaše zadatke u programiranju, tako da se neprijatnosti dese što pre, kada ćete ih lakše rešiti. Poglavlje 3 - Počinje time kako da napravite što bolju zamku za bube. Pokazuje vam kako da iskoristite vaš Java kod, tako da vam on kaže gde se desio problem. Predstavljen u C++, a pozajmljen u Javi, napredni mehanizam za hvatanje grešaka, koji ne zakopava originalni kod unutar zamke za grešku. Ovo poglavlje vam pokazuje kako da i kako da ne koristite taj mehanizam. Ono se završava ohrabrujući vas da praktikujete stvaranje bagova, kako biste se upoznali sa njima. Poglavlje 4 – Detaljno prikazuje Risk Factor Analysis (RFA), pokazujući vam kako da ga zaposlite na najbolji mogući način. Programeri treba da postanu eksperti u procenjivanju vremena koje im je potrebno da urade nešto što ne znaju da rade. Vauu! Samo vam nešto poput RFA daje šansu za borbu. Poglavlje 5 – Objašnjava editore i integrisana razvojna okruženja (Integrated Development Enviroments – IDEs). Koristeći projekat koji vas uči nekim Java lukavstvima, ovo poglavlje vam pokazuje kako da ubacite Microsoft Word u veoma moćan Java editor, u koji je ugra|eno tuce automatizovanih alata. Prema tome, ovo poglavlje objašnjava najbolje Java editore koji se nalaze na tržištu. Ono pokazuje kako da učinite da što veći broj grešaka odudara, kao da ih na primer označite crvenom bojom. Ono pokazuje i kako da proširite vaš Windows clipboard tako da celu kalasu buba sprerčite da se razmnožavaju. Možete imati Java-orijentisani spell checker. “Holey” 3x5 karte mogu organizovati vaš projekat tako da samo kompjuterski program može da se duplira ali za upola kraće vreme. IDE omalovažavaju neki puristi, koji pišu odlične Java kodove. Ovo poglavlje pokazuje načine za korišćenje najpopularnijih IDE editora. Neki IDE su besplatni. Poglavlje 6 – Klasifikuje Java bube, pokazujući nove načine za njihovo detektovanje i rukovanje. Neke od njih su svojsvene i drugim programskim jezicima. Naprimer, tokom faze projektovanja, svaki put kada imate jedan neparan broj uslova za razmatranje, kao što je čovek, žena i dete, veovatno ćete jednog ispustiti. Bube se gomilaju na odredjenim mestima. Poznavanje načina za otkrivanje takvih mesta dozvolajva vam da portošite 20 procenata vašeg vremena za otkrivanje 80 procenata buba, umesto da kružite okolo. Ova mesta su različita za različite klase buba: matematičke, logičke, sintaksne, Bulove, memorijske, operatorske, i druge. Ovo poglavlje pokazuje kako da efikasno detektujete takve bube. Java je napisana tako da izbegne mnoge probleme, kao što je neprijatnost koju stvaraju C/C++ pointeri. Java niti, medjutim, uvode novu klasu buba sa kojom morate da se izborite. Poglavlje 7 - Poredi debugging sa strategijama [erlok Holmsa. Ovo poglavlje se vraća na filozofiju i fiziologiju da bi vam pokazao kako da induktivno ili deduktivno mislite, u zavisnosti od situacije. Ono pokazuje kada i kako da upotrebite depth-first pretraživanje bagova, a kada da uposlite breadth-first taktiku. Lični standardi prilikom kodiranja je veoma moćna zaštita od grešaka, a ovo poglavlje prikazuje skup koji ima naš autor. Veoma je važno da ne usvojite ove standarde, već da stvorite svoj sopstveni skup. Poglavlje 8 - Objašnjava automatizovane debuggere. Ovi moćni alati mogu da napišu setove za testiranje umesto vas, analiziraju vaš kod pre kompajliranja, analiziraju pokrenuti kod, obezbe|uju testiranje svih grana, proveravaju pukotine u memoriji, predvi|a konflikte izme|u niti (engl. threads), profile za performanse ili memorijska opasna mesta. Pošto se jedna greška može desiti na svakih 100 pokretanja, ova prednost može biti ogromna. Možete analizirati pozive metoda, gomile, stek, RAM, I/O, portove, i još mnogo toga. Možete postaviti tačke prekida (engl. break points) i tačke posmatranja (engl. watch points) koje vam dozvoljavaju da vidite sadržaj svih niti i promenljivih kadgod se nešto interesantno desi. Možete izvršiti izmenu koda u letu, ponovno kompajliranje, nastavljanje, ili restart programa. Možete debagirati Mecintosh u Čikagu, Pentium u Rimu, i VAX u Brizbenu, sve sa Solars-a u San Dijegu i sve to u isto vreme, i oni interaguju jedan sa drugim. Možete automatski detektovati i popraviti bagove koje nikada ne biste mogli da pronadjete ručno. Poglavlje 9 - Uvodi grandiozne strategije za debugging. Ono što je veoma interesantno je to što se ova knjiga nalazi u vakuumu. Skoro da ne postoji ni jedna knjiga na temu debugging Java, i uopšte na temu debugging-a. Debugging, slično testiranju, ima prednost što stvari radi na pametniji način, koristi najbolje dostupne resurse. Ovo poglavlje obuhvata različita rezonovanja, koji pripadaju debugging-u. Ono pokazuje kako da uposlite binarno pretraživanje za poboljšanje debugging-a, na isti način kako ono poboljšava traženje fajlova. Ono pokazuje da je testiranje sa dna ka vrhu (engl. bottom-up), iako se retko koristi, najefikasnije sredstvo za stvaranje preciznog koda. Ovo poglavlje usmerava pažnju na povratak grešaka i pokazuje kako da ga izbegnete. Zatim, pokazuje kako da napišete test odsečke koji simuliraju module koji još uvek nisu napisani, tako da test možete da izvedete. Poglavlje 10 - Razmatra testiranje. Test tipa black-box (crna kutija) vode brigu samo o ulazu i izlazu. Nasuprot tome, testovi tipa white-box (bela kutija) zalaze u najskriveniji rad koda. Ovo poglavlje daje specifikacije za šest automatizovanih analizatora. Neki od ovih su već obuhvaćeni komercijalnim proizvodima, a neki su potpuno novi. Da li biste voleli da znate koliko bagova je ostalo u vašem kodu? Postoji način da se to sazna, mnogo pre nego što ste locirali sve bagove. Ovo poglavlje detaljno prikazuje dva načina, ostavljajući treći za Poglavlje 13. Ovo poglavlje se završava jakim argumentima koji se odnose na potrebu postojanja drugog kompjutera. U poredjenju sa ekstremno velikom cenom bagova, i u poredjenju sa vašom platom, cena drugog kompjutera je veoma mala. Slično tome, cena prikazanog softvera je beznačajna u poredjenju sa tim koliko vas koštaju bagovi. Ovo poglavlje vam pokazuje zašto vi i vaši korisnici uvek treba da biraju robusnije softvere, bez obzira na njihovu cenu. To je jeftinije. Poglavlje 11 - Objašnjava niti i kako oni interaguju. Ne možete izbeći Java niti. Njih prati glas komplikatora programa, ali ustvari one sve pojednostavljuju. Niti emuliraju kako ljudi misle i žive. Iako smo programirani da napišemo sekvencijalni kod, okruženja u vidu niti olakšavaju život, zato što primere možemo da potražimo u ljudskom rodu. Medjutim, niti mogu da budu u koliziji. One mogu udju u mrtvu petlju. Oni mogu da počnu sa brzinom podataka, kao što je klasični slučaj kada se dvojici ljudi dozvoli podizanje po 1000$ sa bankovnog računa, koji samo ima 1000$ na prvom mestu, simultanim delovanjem. Niti mogu da umru, ostavljajući druge niti koje zavise od njih, stalled. Čitave biblioteke, pri čemu se ističe Swing, nisu bezbedne po pitanju niti. Java iskaz synchronized može da upozori na brzinu podataka, i otkrije mrtvu petlju u nekom kodu. Prema tome synchronized blok radi na oko 25 procenata brzine. Monitori, semafori, multipleksiranje, podela, i druge metodologije kodiranja su često efikasnije od synchronized blokova. Ovo poglavlje pokazuje kako da primenite te napredne tehnike. Poglavlje 12 - Pomaže da obezbedite lojalnost vaših korisnika. Treba se sažaliti na jadnok korisnika koji treba da da izveštaj za CEO za jedan sat, ali kome se pojavila poruka “Invalid Page Fault”. Korisnik zna da će kompjuter da se sruši. Tada će CEO optužiti korisnika, a ne onoga ko je napiaso kod sa greškom. Zašto ipak treba da napravimo back-up naših fajlova? Ovo poglavlje piokazuje kako da napišete poruku greške tako da vas zbunjeni korisnik voli i ne traži ništa čime bi vas ubio. Možete čak i da besplatno upišete mudar korisnički savet. Sve to zavisi od načina na koji predstavljate grešku. Davanje odgovora na osnovna pitanja ko, šta, gde, kad i kako, je neophodno ali i glomazno. Prema tome, vi treba da date većinu informacija na jedinstveni način koji je najbolji i za vas i za vašeg korisnika. Zaboga, nikako ne unosite pogrešno napisanu reč u poruku greške! Treba da unesete većinu poruka greške na hard disk korisnika, u vidu kružećeg reda koji izbegava upotrebu drajva. Ovo poglavlje pokazuje najjednostavniji način za primenu takvog reda, i kako ga vaš tim za podršku može iskoristiti za davanje usluga. Poglavlje 13 – Vraća se na testiranje, sa akcentom na novo saznanje o nitima (engl. threads). Ono pokazuje kako se većina testiranja može automatizovati, do različitog nivoa. Ovo poglavlje razmatra sledećih deset tipova testova, kao što je stress test, fault incertion, i backup testiranje. Poglavlje se završava načinom za uključenje automatizovanog testiranja u novu paradigmu koja vam govori koliko buba je ostalo. Ukoliko možete da procenite broj preostalih buba, možete i odlučiti da li ćete taj broj smanjiti na nulu ili ne. Ta odluka može biti i van vaših moći, iz ekonomskih razloga. Sa druge strane, životi mogu da zavise od toga da li vaš kod ima buba. Dodatak A – Daje prikaz velikog broja komercijalnih softvera koji su povezani sa Javom. Dodatak B – Govori vam mesta na kojima možete da prona|ete najveću količinu informacija u knjigama, časopisima, newsgroups, Web sajtovima. Dodatak C - Daje moj "21 zakon programiranja". Dodatak D – Je tumač pojmova Java termina koji se koriste u ovoj knjizi, uključujući i dosta njih koji se ovde ne koriste. Dodatak E – Daje izvorni kod za veliki broj moćnih Microsoft Word makroa. Ovi makroi vam pomažu da ubacite Word u veoma korisni Java editor, pomoću nekoliko karakteristika koje IDE nije imao do sad. Za zabavu Okrenite stranice do Poglavlja 1 i vidite zašto je moguće napisati skup testova koji će pronaći sve bagove. Uživajte. Svi proizvodi iz: Računarske Knjige - Programiranje Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Борислав Пекић: ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1981.год. Тврди повез, 335 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је српски књижевник, сценариста и академик. Један је од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке. Пекић је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века. Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Младост и романи Његов отац, Војислав Д. Пекић, је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти су их протерале из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се одселила у Београд. По пресељењу у Београд 1945, образовање је наставио у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен: „ Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године. Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године. Годинама је Пекић радио на неколицини романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје. Када је Пекић припремио антологију дјечије поезије, која је обухватала дјела са територију читаве Југославије, Григор Витез га је критиковао јер је, без обзира на чињеницу да је српска књижевност за дјецу богатија од хрватске, уврстио мали број аутора из СР Хрватске. У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је Ходочашће Арсенија Његована (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски. Исељење и даљи рад Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана, које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992. Године 1977. послао је рукопис сотије Како упокојити вампира на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима. Одбрана и последњи дани (1977), сага-фантазмагорија преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата. После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантазмагорије Златно руно се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џејмс Џојсовим „Уликсом”, по структури нарације класичног мита, са Мановим „Буденброковима”, по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са „Контрапунктом живота” Олдуса Хакслија, по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Златно руно описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године. Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988. и мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду је Пекић добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници. Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије. Године које су појели скакавци, у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989. Готске приче Нови Јерусалим штампане су 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године. Филм, позориште и радио Пекић се седамдесетих издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Од 27 драма које су изведене и/или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Немачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне и/или ТВ драме и добијале су бројне награде. Шеснаест њих је штампано у његовим Одабраним делима 1984. Његова драма Генерали или Сродство по оружју (1969) се може наћи у свакој антологији српске савремене драме. Добила је Награду Стеријиног позорја за комедију године 1972, као и Награду Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991. Пекићеви позоришни комади су били веома популарни и хваљени, а најпознатији од њих Цинцари или Корешподенција (1979), која је базирана на четвртом тому Златног руна, играла се 280 пута у Атељеу 212 у Београду, у периоду од 23 године. Добио је прву награду Радио Загреба за драму 186. Степеник (1982), као и прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за Како забављати господина Мартина (1990). Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм Време чуда је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991, где је Горан Паскаљевић добио награду за режију, а касније филм је учествовао на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990. Ђавољи рај (1989) (That summer of white roses), рађен по саги-фантазмагорији Одбрана и последњи дани, добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989. и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска), Сан Себастијану (Шпанија), Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД). Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је Награду Јаша Игњатовић у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом Сентиментална повест Британског царства (1992). За ово дело је добио Почасну награду БИГЗ-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински. Крај живота и смрт Године 1989, заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991, био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица, када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ. Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године. Активан, како као аутор тако и као јавна личност, до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од претендента Србије на позицију монарха. Постхумна издања Велики део Пекићевих дела су публикована постхумно. Време речи, 1993; Одмор од историје, 1993; Градитељи, 1994; Рађање Атлантиде, 1996; Скинуто са траке, 1996; У трагању за Златним руном у три тома, 1997; Изабрана писма из туђине, 2000; Политичке свеске, 2001; Философске свеске, 2001; Кореспонденција као живот I и II, 2002-2003; Сабрана писма из туђине, 2004, Роботи и сабласти (збирка необјављених драма), 2006; Изабране драме, 2007; Изабрани есеји, 2007; Морал и демократија (збирка интервјуа и есеја), 2008; Маргиналије и моралије (збирка мисли из објављених и необјављених дела), 2008. Борислав Пекић је за собом оставио огроман корпус књижевних манускрипата који се састоје од комплексних коментара о настанку и развитку тема у Златном руну, Атлантиди, 1999, са филозофског, антрополошког и историјског становишта. Присуство аутобиографских садржаја може се запазити у неким његовим делима у виду сећања на године проведене у политичком заточеништву, као и у књигама есеја поводом живота у Великој Британији. Његова опсесија темама личне слободе провлачи се, како кроз дела, тако и кроз дневнике као одговор на гушење и опресију комунистичког режима у бившој Југославији. Његова супруга и ћерка су 2012. објавиле дело „Стопе у песку“ које садржи говоре и предавања које је Пекић држао широм света. Јубилеји, изложбе, научни скупови у Пекићеву част И након смрти, Бориславу Пекићу и његовом делу одаје се дужно признање и поштовање. Српска академија наука и уметности у Београду одржала је 1. и 2. јула 2000. године научни скуп поводом седамдесетогодишњице рођења Борислава Пекића. Реферати са тог скупа штампани су у Споменици Борислава Пекића 2003. године. Народна библиотека Србије је септембра 2000. године организовала изложбу под насловом „Борислав Пекић или време речи“ заједно са Фондом Борислава Пекића и Народном библиотеком Краљева. Дана 17. априла 2007. године у Библиотеци града Београда била је отворена импозантна изложба о животу и делу великог писца поводом 80 година од његовог рођења. Ова иста изложба под покровитељством Министарства културе Владе Републике Србије путовала је, како по Србији (Јагодина, Нови Сад, Златибор, Ниш, итд), тако и по многим градовима Европе и Канаде. Гостовала је у Будимпешти, па у Сарајеву јула 2007, у Паризу 25. марта 2010, 16. новембра 2010. у Загребу, 2011. у Пули. Градска општина Врачар и Библиотека града Београда је ову изложбу у нешто друкчијем облику приказала 19. априла 2010. године. Зборник Поетика Борислава Пекића: преплитање жанрова настао је као резултат истоименог научног скупа који је одржан у Београду 19. и 20. новембра 2008. године. Међународни научни скуп, посвећен поетици и жанровским аспектима Пекићевог дела, припремљен је у оквиру пројекта „Савремене књижевне теорије и њихова примена: нове дискурзивне праксе књижевнотеоријских проучавања“ који се реализује у Институту за књижевност и уметност — Београд. Организациони одбор су чинили: др Весна Матовић, директор Института, Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, др Милан Радуловић, руководилац Пројекта у Институту, др Гојко Тешић, др Петар Пијановић, руководилац скупа, др Александар Јерков и мр Игор Перишић. Скуп је отворен 19. новембра 2008. У свечаној Сали Скупштине града уз пригодне речи др Весне Матовић, Небојше Брадића, министра за културу у Влади Републике Србије, и др Петра Пијановића. Научни скуп је окупио проучаваоце и тумаче Пекићевог дела из Србије и иностранства (Немачка, Русија, Француска, Енглеска, Пољска, Украјина, Италија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Македонија). Новембра 2010. године, Пекић је уврштен у серију марака Србијамарке ПТТ Србије „Великани српске књижевности“, чији је дизајн урадила Марина Калезић. Колекција је постала филателистичка реткост. Такође, 2002. године изграђена је основна школа на Бежанијској коси у Београду која је добила име по Бориславу Пекићу. У Београду, на Врачару, именована је улица Борислава Пекића, а 2012. године огранак Библиотеке града Београда у улици Светозара Марковића добио је име по Бориславу Пекићу. Године 2006. његова супруга Љиљана Пекић, која је била приређивач његових постхумних дела, почела је да уређује блог Борислава Пекића на ком се могу наћи, како публикована, тако и необјављена дела овог писца. Године 2012. његова унука Мари-Луиз почела је Фејсбук страницу са Пекићевим одабраним цитатима. Брига о публиковању Пекићевих рукописа, како објављених, тако и оних из заоставштине, преузеле су његова супруга Љиљана Пекић и ћерка Александра Пекић. Борислав Пекић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду од 17. децембра 2007. године. На Цветном тргу у Београду је 2. марта 2016. откривен споменик Бориславу Пекићу. Фонд „Борислав Пекић“ После Пекићеве смрти, у јулу 1993, у Београду, је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи српски ПЕН-центар, Српска академија наука и уметности, Министарство културе Републике Србије, Бранко Драгаш, Удружење књижевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање o пишчевој заоставштини, као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању. Од 1995. установљена је књижевна награда „Борислав Пекић” која се додељује гимназијалцима. Фонд редовно објављује и публикацију Анали Борислава Пекића. Писци који су добили награду Фонда „Борислав Пекић“ за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци савремене српске књижевности. Међу њима су Светислав Басара, Драган Великић, Горан Петровић, Владислав Бајац, Милета Продановић, Игор Маројевић, Сретен Угричић, Гојко Божовић, Јасмина Лукић, Саша Јеленковић, Александар Марчићев и многи други. Ово је јединствена књижевна стипендија у Србији за дела у настајању. Награда и стипендија се додељују сваке године 2. јула, на дан Пекићеве смрти. У Аналима Борислава Пекића сваке године се штампају критике и студије о разним аспектима Пекићевог стварања, као и одломци из романа награђених писаца и исцрпна Пекићева библиографија, која се сваке године ажурира. Ставови Пекић током живота у изгнанству у Уједињеном Краљевству никада није узео британско држављанство. Сматрао је да је Србин и српски писац и желео је да остане такав до краја живота, са чим су се његова супруга и ћерка солидарисале. У преписци са пријатељима наводио је да њега у Србији нико неће, као и да му Срби пребацују да није довољно Србин у јавним наступима а Црногорци да се не залаже за њихову измишљену нацију. Награде НИН-ова награда, за роман Ходочашће Арсенија Његована, 1970. Стеријина награда за текст савремене комедије, за драму На лудом белом камену, 1972. Награда „Београдски победници”, за најчитанију књигу, 1984. Годишња награда Удружења књижевника Србије, за Сабрана дела, 1985. Награда „Лазар Комарчић”, за роман 1999, 1986. Његошева награда, за роман Златно руно (седам томова), 1987. Награда „Милош Црњански”, за књигу Године које су појели скакавци, 1989. Награда Задужбине „Јаков Игњатовић”, за књигу есеја Писма из туђине, 1990. Награда „Кнегиња Милица” Крушевачког позоришта, 1991. Деретина награда, за књигу есеја Последња писма из туђине, 1991. БИГЗ-ова награда, постхумно, за књигу есеја Сентиментална повест Британског царства, 1993. Дела Време чуда, повест, Просвета, 1965, 1983; Београд: Народна Књига, 1997; Титоград: Графички завод, 1969; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2012, 2021 Ходочашће Арсенија Његована, роман, Београд: Просвета, 1970, 1971, 1991; Београд: Нолит 1981; Завод за уџбенике и наставна средства, 2002; Београд: НИН и Завод за уџбенике, 2004; Београд: Евро-ђунти, 2010 Успење и суноврат Икара Губелкијана, новела, Београд: Слово Љубве, 1975; заједно са новелом Одбрана и последњи дани: Београд: Рад, 1984; Београд: Народна књига, 1996; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд: Лагуна, 2021 (заједно); Београд: Српска књижевна задруга, 2009 (одвојено). Како упокојити вампира, сотија, Београд: БИГЗ, Рад, Народна књига, 1977; Београд: Нолит, 1982; Цетиње: Обод, 2000; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Лагуна, 2012 Одбрана и последњи дани, новела, Београд: Слово Љубве, 1977; заједно са Успење и суноврат Икара Губелкијана, Нови Сад: Соларис, 2001. Златно руно, фантазмагоријска, Београд: Просвета, 1978 (том I & II), 1980 (том III & IV), 1981 (том V), 1986 (том VI & VII); Сарајево: Свјетлост, 1990, Београд: Дерета, 2005 (том I-VII), и 2006 (том I-VII) цео комплет је у кожном повезу; Беснило, жанр-роман, Загреб: Свеучилишна наклада Либер, 1983, 1984; Београд: БИГЗ, 1985, 1987; Београд: Просвета, 1991; Београд: Дерета, 1993; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Новости, 2004; Београд: Лагуна, 2011. 1999, антрополошка повест, Љубљана, Загреб: Цанкарјева заложба, 1984; Београд: Нолит, 2001; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2011. Године које су појели скакавци, успомене из затвора или антропопеја (1948—1954), Београд: БИГЗ, 1987, 1988, 1991 (том 1), 1989, 1991 (том 2), 1990, 1991 (том 3); Нови Сад: Соларис, 2004 (томови 1, 2, 3), Београд: Службени гласник 2010 (томови 1, 2, 3). Писма из туђине, Загреб: Знање, 1987; Београд: Народна књига, 2000. Нови Јерусалим, готска хроника, Београд: Нолит, 1988; Београд: Српска књижевна задруга, 1990, 1997; Београд: Политика, Народна књига, 2004; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд, Лагуна, 2012 Атлантида, епос, 2 тома, Загреб: Знање, 1988, 1989; Нови Сад: Соларис, 1995, 2001, 2006; Подгорица: Вијести, 2007; Београд: Лагуна, 2011. Нова писма из туђине, Загреб: Младост, 1989. Последња писма из туђине, Београд: Дерета, 1991. Сентиментална повест Британског царства, повест, Београд: БИГЗ, 1992, 1993, 1995; Нови Сад: Соларис, 1999, 2002, 2006; Београд: Службени гласник, 2010. Време речи, збирка интервјуа, приредио Божо Копривица, Београд: БИГЗ и Српска књижевна задруга, 1993. Одмор од историје, приредио Радослав Братић, Београд: БИГЗ, 1993. Градитељи, Београд: БИГЗ, 1995. Рађање Атлантиде, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1996. Скинуто са траке, дневничке белешке и размишљања, приредио Предраг Палавестра, Београд: Народна књига, 1996. У трагању за Златним руном, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1997. Писма из туђине, одабрана приредио Владета Јанковић, Београд: Народна књига, 2000. Политичке свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис и Стyлос, 2001. Философске свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Стилос, 2001. Кореспонденција као живот I, преписка са пријатељима, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Службени гласник 2011. Кореспонденција као живот II, преписка са Љиљаном и Александром, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2003; Београд: Службени гласник 2011. Сабрана писма из туђине, Нови Сад: Соларис, 2004; Београд: Службени гласник 2010. Роботи и сабласти, драме, избор Светислав Јовановић, Нови Сад: Соларис, 2006. Изабрани есеји, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад; Соларис, 2007. Изабране драме, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад: Соларис, 2007. Морал и демократија, приредио Маринко Вучинић, Београд: Демократска странка, Истраживачко-издавачки сектор, 2008. Маргиналије и моралије, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2008. На лудом белом камену (Генерали или сродство по оружју + У Едену, на истоку): Београд, Атеље 212, ГОДИНА??? Генерали (у Антологија ТВ драме), Београд, РТВБ, 1969 Генерали (у Антологија савремене српске драме-С. Селенић) Београд, СКЗ, 1977 Аргонаутика; Београд: Српска књижевна задруга 1989. Интервју са Драгомиром Стојадиновићем; Београд: Институт за савремену историју, 2007. Живот на леду; Београд: Завод за уџбенике, 2009. Цинцари или Корешподенција; Београд: Удружење драмских писаца Србије и Позориште “Модерна гаража“, 2009. Како забављати господина Мартина (у Антологија српске радио драме од М. Јокић-З. Костић, бр. 2, 1939-2003, Београд, РТС, 2004 Ремек-дело или Судбина уметника; Београд: Народно позориште, 1979 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Цинцари или корешпонденција Београд, Атеље 212, 1980 Б. Пекић/Михиз Атељеа 212: Заклети спасилац дављеника; Београд, Атеље 212, 1985 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Корешпонденција + Спасилац; Београд, Атеље 212, 1986 Б. Пекић Театар у подруму Атеље 212: Време чуда(у програму су коментари о Пекићу); Београд, Атеље 212, Б. Пекић Синтеза 26, Обешењак у Крушевачком позоришту, Крушевац, Багдала, 1984, 1993 Б. Пекић Крушевачко позориште, Обешењак, Генерали, Крушевац, Крушевачко позориште, 1996 Анали, одломци из заоставштине, критике и библиографија Београд: Фонд Борислав Пекић, 2004 (бр. 1); 2005 (број 2); 2006 (број 3); 2007 (број 4); 2008 (број 5); 2009 (број 6); 2010 (број 7) Едиције изабраних дела: Одабрана дела Борислава Пекића, у 12 томова, Београд: Партизанска књига, 1984. Садржи: Том 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана; Одбрана и последњи дани. Том 2: Време чуда. Том 3: Како упокојити вампира. Том 4: Ходочашће Арсенија Његована. Том 5: Златно руно 1. Том 6: Златно руно 2. Том 7: Златно руно 3. Том 8: Златно руно 4. Том 9: Златно руно 5. Том 10: На лудом, белом камену: одабране комедије; садржи између осталих следеће драме: На лудом, белом камену или булење вампира, Разарање говора, Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју. Том 11: У Едену, на истоку: одабране фарсе;садржи између осталих драме: У Едену, на истоку, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Рђав дан на Стоцк Еxцханге-у, Обешењак, Тезеју, Јеси ли убио Минотаура?, Рајнске задушнице. Том 12: Тамо где лозе плачу: есеји, дневници. Изабрана дела Борислава Пекића у 6 томова, Београд: Просвета 1991. Књ. 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана: Одбрана и последњи дани: новеле. Књ. 2: Време чуда: повест. Књ. 3: Ходочашће Арсенија Његована: роман. Књ. 4: Како упокојити вампира: сотија. Књ. 5: Беснило: жанр-роман. Књ. 6: Нови Јерусалим: готска хроника.