Detalji predmeta Stanje Polovno VEDRI DANI CRVENO BELIH - Bora Mirosavljević - Str 252 - Povez tvrd -1987 godina dobro ocuvana ,ima posveta na pocetku napisana hemijskom olovkom ,unutrasnjost je vrlo dobro ocuvana a korice su malo iskrzane ,izgrebane na rubovima ,ima malo salotejpa na naslovnici ,gde je belilo O knjizi Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

                           PULSAR –  SINCE 1924 – TRADEMARK        ----------------------------------------------------------------------------------------           "ZA UDOBNU VOŽNJU SA STILOM  -  TRADICIJA KOJA TRAJE"                                     Call centar:   060 66 25 086"RADIMO NON-STOP" nesmetano "BEZ OBZIRA DA LI JE VANI KORONA, KOLERA, DRŽAVNI UDAR, SVETI TALALEJ, BLAŽENA MARIJA ILI RAMAZAN. . .   jer kao internet prodavnica ne zavisimo ni od policijskog časa ni od veroispovesti. . .  porudžbine primamo 24h / 365 dana u godini. . .  (sve kao u Nemačku).   . . . . . . . . . . . . . "RADNO VREME - DOK NE POPADAMO"  . . . . . . . . . . .  ISPORUKA IDE "DANAS ZA SUTRA", ODNOSNO SLANJE JE ISTOG DANA (osim nedelje), A PAKET JE KOD VAS NA DOSTAVI ODMAH SUTRADAN NA KUĆNOJ ADRESI (čast izuzecima, na koje nažalost mi ne možemo da utičemo - tipa pukla guma kuriru, izgubljen paket i tome slično - ali i to se da rešiti).          ZA BILO KAKAV SAVET OKO DEMONTAŽE STARIH I UGRADNJE NOVIH OBLOGA, STOJIMO VAM NA RASPOLAGANJU. 100% prirodna koža (crna)Konac po želji  (beli, plavi, crni, crveni, žuti (limun i zlatni), crem, sivi, braon (mat i mahagoni), lavanda, pink, bordo, zeleni (fluorescentni, SMB i bledo zeleni), narandžasti (fluorescentni). . . )KUPOVINOM DOBIJATE SAMO KOŽU MENJAČA I KOŽU RUČNE I MONTIRATE IH NA VAŠE VEĆ POSTOJEĆE PLASTIČNE RAMOVE I RUČICE. . . NEMAMO IH U PONUDI. . . NISU PREDMET PRODAJE. . . I NEMA POTREBE DA SE IZLAŽETE DODATNIM TROŠKOVIMA. . . JER IH VEĆ POSEDUJETE U VAŠEM AUTOMOBILU (samo ih presvucite).  POGLEDAJTE NAŠ "KP IZLOG"  U GORNJEM DESNOM UGLU.   Kože menjača i ručne izrađene su od najkvalitetnije prirodne kože,  koja se koristi u auto-industriji za tapaciranje automobila novije generacije.   Sve fotografije su iz naše "KREATIVNE RADIONICE" i nisu predmet skidanja sa stranih internet sajtova  (fotografisano pre same ugradnje).     Montaža brza i jednostavna, jer je original kroj za Volkswagen Golf 3  (1991-2002).   Cena dostave  (u zavisnosti od mesta stanovanja) . . . . . . . . . . . . .   od 250 do 350 dinara.   Pored pomenutog Volkswagen Golfa 3,  "NA ZAHTEV KUPCA IZRAĐUJEMO KOŽICE MENJAČA I RUČNE ZA BILO KOJI MODEL AUTOMOBILA". SVU ROBU IZ NAŠE PONUDE, ŠALJEMO BRZOM POŠTOM NA TERITORIJI CELE SRBIJE (UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU). DOSTAVA NA KUĆNU ADRESU.                          Kontaktirajte nas,  i jos koliko danas ulepšajte enterijer Vašeg automobila.                                               Call centar:   060 66 25 086

PS4 Joypad Dualshock raznim bojama NOVO, GARANCIJA 12 MESECI KONTAKT:064-307-86-55 Zamenski originalu A klasa, odlicnog kvaliteta. . . Dzojstici su vrunskog kvaliteta , u podnudi imamo razne boje : -CRNI -SIVI -CRVENI -PLAVI -BELI -TIRKIZNO PLAVI -ZLATNI -MILITARY CRVENI -MILITARY PLAVI -MILITARY ZELENI -MILITARY SIVI Garancija GODINU DANA . Jos mnogo opreme u ponudi , sta god Vas zanima pitajte ili nas pozovite . AKCIONE KAMERE BRAND AOC BRAND FANTECH BRAND HP BRAND PHILIPS GAMING I PRATECA OPREMA KABLOVI, KONEKTORI I ADAPTERI KONFIGURACIJE I OPREMA MIKROFONI MP3 I MP4 PLAJERI MREZNA OPREMA NAVIGACIJE I DODATNA OPREMA PODLOGE SLUSALICE SREDSTVA ZA ODRZAVANJE TASTATURE, MISEVI I KOMPLETI TORBE USB OPREMA I CITACI KARTICA WEB KAMERE I MIKROFONI ZVUCNICI Dodatne slike saljem preko viber-a ili whatsap-a. . . . KONTAKT 064 307 86 55 Licno preuzimanje BG ili slanje kuririskim sluzbama.

Komplet možete poručiti isključivo preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. Književnost koja budi snažne emocije. Jezgrovita i vrlo suptilna proza. „Hrast je i dalje tu“ – Sofija Lundberj Autorka bestselera Crveni adresar Potresan roman o čežnji, krivici, besmrtnom prijateljstvu i nalaženju životne ravnoteže nakon razorne veze. Nakon teškog razvoda Ester se čini da je njen život izgubio smisao. Najbolniji su joj vikendi koje ne provodi sa sinom. Tim danima, svake druge nedelje, odlazi do starog hrasta koji raste kraj vode. Jednog dana pod hrastom će zateći Rut, stariju damu koja ima divnu osobinu da se uvek usredsredi samo na ono što je lepo u životu. Fascinirana Rutinom neverovatnom životnom pričom, Ester će s vremenom postati njena dobra prijateljica. Što više međusobnog poverenja budu sticale, to će biti očiglednije da Rut skriva bolne tajne. Otkrivajući ih, Ester će stići čak do Italije i jezera Komo i tamo shvatiti da je Rutina životna priča mnogo drugačija nego što se uopšte moglo pretpostaviti. „Divna priča. Tragična, inspirativna i puna nade. Probudiće u vama snažne emocije.“ boktokig.blogg.se „Roman koji na najbolji način opisuje radost novootkrivenog prijateljstva. Jednoglasna preporuka naše redakcije.“ Sveriges Radio Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Dobro došla u Ameriku“ – Linda Bustrem Knausgor „Nežna, osećajna, minimalistička, jezgrovita i vrlo suptilna proza.“ Spiegel „Emocionalni naboj Knausgorove blizak je prozi Silvije Plat.“ Independent Porodica na rubu tišine Elen je prestala da govori. Misli da je možda ubila svog oca. Njen brat se zaključao u svoju sobu. Njihova majka, uspešna glumica, nastavila je da normalno živi. „Mi smo porodica svetlosti!“, ponavlja ona. Ali mrak prodire odasvud i iz svojih zasebnih svetova oni neizmerno čeznu jedni za drugima. Dobro došla u Ameriku izvrstan je portret osetljivog, odlučnog deteta koje doživljava traumu, porodice na rubu propasti, i ljubavi toliko snažne da preti da ih rastrgne. „Priča Linde Bustrem Knausgor o porodici koja prolazi kroz krizu šokantna je i maštovita. Sve je napisano lepom i raspršenom prozom koja nagoveštava da na kraju ipak iz tame dolazi svetlost.“ Iz obrazloženja žirija nagrade Avgust „Snažna knjiga koja evocira očaj iz Bergmanovih filmova.“ Kirkus Reviews „Izvanredna psihološka kamerna predstava.“ Politiken Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Ogledalce, ogledalce“ – Pola Bern Priča o životu Marlen Ditrih s druge strane ogledala Kaži mi, kaži, ogledalce moje, najlepša na svetu lepotica ko je? Madu je najlepša žena na svetu. Filmski reditelj je otkrio Madu u berlinskom kabareu burnih dvadesetih godina 20. veka i ponudio joj glamur Los Anđelesa. Ona tamo postaje superzvezda velikog ekrana. U njenom krevetu defiluju važni muškarci i žene. Hitler želi da se Madu vrati u Nemačku i postane zvezda Trećeg rajha, ali ona voli svoj život holivudske miljenice. Cena lepote je uvek visoka za one koji je poseduju i one u njenoj senci. Maduina ćerka zna šta znači biti običan pored blistave, zlatne majke – žene koja ju je slomila, ali od koje ne može pobeći. Dirljiv roman o majkama i ćerkama koji istovremeno pripoveda i o ratu vremena protiv lepote i o nepodnošljivom bolu kad zvezda počne da gasne. „Holivud je svet odraza u ogledalu, a Pola Bern piše o njegovim iluzijama i opscenim, svetlucavim preterivanjima... Neodoljivo.“ Daily Mail „Intrigantna knjiga koja navodi na razmišljanje.“ Times „Knjiga zasnovana na veoma pažljivom istraživanju.“ Amazon.co.uk Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Jedna nit“ – Trejsi Ševalije Autorka svetskog bestselera Devojka sa bisernom minđušom. Dirljiva priča o ženi koja u predvečerje Drugog svetskog rata dolazi u grad sa nadom da će se izboriti za svoje pravo na sreću. Godina 1932. Pošto joj je Veliki rat odneo i voljenog brata i verenika, Vajolet Spidvel postaje „prekobrojna žena“, pripadnica naraštaja osuđenog na usedelički život jer je u ratu izginulo mnogo mladića. Ipak, ona ne može da se pomiri sa tim da će joj ceo život biti sveden na brigu o ožalošćenoj i ogorčenoj majci. Pošto uštedi dovoljno da se odseli u Vinčester, dom jedne od najlepših engleskih katedrala, Vajolet stupa u društvo vezilja – žena koje vezu jastuke za katedralu i tako nastavljaju višestoletnu tradiciju. Tamo nalazi podršku i zajedništvo, rad je ispunjava, čak se i sprijateljuje sa živahnom Gildom. No, kada joj životne sile ugroze novostečenu nezavisnost, a na horizontu se pomoli novi rat, Vajolet mora da se bori za mesto koje joj kao ženi ne pripada. Topla, živopisna i divno oblikovana, Jedna nit je bezvremena priča o prijateljstvu, o ljubavi i o ženama koje same kroje svoju sudbinu, i potvrđuje Trejsi Ševalije kao jednu od najboljih savremenih književnica na vrhuncu svog stvaralaštva. „Proza Trejsi Ševalije je blistava i dragocena kao dobro održavana srebrnina.“ Entertainment Weekly „Trejsi Ševalije ima jedinstven dar da oživi svakodnevicu prošlosti.“ Elle Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Klub radosti i sreće“ – Ejmi Tan „Priča koja ima snagu mita.“ The Washington Post Book World Četiri majke, četiri ćerke, četiri porodice čiju istoriju kao da su razvejali vetrovi Godine 1949. četiri kineske imigrantkinje povezane gubitkom i nadom u bolju budućnost formiraju u San Francisku Klub radosti i sreće. Svake nedelje one se sastaju da se goste đakonijama, igraju mađang i pričaju priče o tome šta su sve ostavile za sobom u Kini. Njihove ćerke rođene u Americi, koje ne poznaju prošlost svojih majki, smatraju da im one ne mogu pomoći svojim savetima. Sve dok lične unutrašnje krize ćerki ne pokažu koliko je porodična prošlost duboko ukorenjena u njihovim životima. Ejmi Tan vrlo pronicljivo istražuje veze između majki i ćerki, katkad bolne, katkad nežne, no uvek duboke. Kako koja žena otkriva svoje tajne pokušavajući da pronikne u istinu o svom životu, te se veze sve više prepliću. Majke se hvale svojim ćerkama ili očajavaju zbog njih, a ćerke prevrću očima iako osećaju da su neraskidivo povezane. Ejmi Tan je sjajan pripovedač koji vešto uvlači čitaoce u tajanstvene živote svojih junaka. „Klub radosti i sreće jedna je od mojih omiljenih knjiga. Kad sam počeo da je čitam, istog trena sam znao da će biti neverovatna. Za mene je to bilo jedinstveno čitalačko iskustavo koje se ne zaboravlja. Ovaj roman me i danas me inspiriše.“ Kevin Kvan, autor Suludo bogatih Azijaca „Moćno... čarobno... nećete se latiti ničeg drugog dok ne pročitate ovu knjigu.“ Los Angeles Times „Važna lekcija o tome koliko je pripovedanje povezano s pamćenjem i nasleđem.“ San Francisco Chronicle Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Voli svoj život“ – Sofi Kinsela Autorka bestselera Dugujem ti i Umeš li da čuvaš tajnu? i serijala Kupoholičarka „Savršena romantična komedija.“ Dženi Kolgan Volim te… ali šta ako ne mogu da volim tvoj život? Avi je već dosta upoznavanja preko interneta. Uostalom, oduvek je verovala sopstvenim instinktima više nego nekakvom algoritmu i sad želi da se odmori od svega toga. Zato je ljubav poslednje o čemu želi da razmišlja kada se prijavi za anonimni kurs književnosti u božanstvenoj Italiji, na kojem polaznici među sobom gotovo i ne razgovaraju. Sve dok ne upozna zgodnog neznanca… O kojem zna samo da je duhovit, saosećajan i – uskoro saznaje – sjajan u krevetu. On je podjednako opčinjen njome i posle burnog, strasnog početka veze, oni se zavetuju na ljubav iako jedno drugom još ne znaju ni pravo ime. Međutim, po povratku kući sledi suočavanje sa stvarnošću. Jedno drugom zameraju zbog uvrnutih osobenosti i nepodnošljivih navika, a tu su i članovi njegove ekscentrične porodice koji imaju običaj da nagi sede u sauni i njen neposlušni pas koji cepa njegove košulje na komadiće. Jedna katastrofa sustiže drugu i čini se da, mada se vole, nijedno od njih ne može da podnese život onog drugog. Mogu li prevazići svoje razlike i stvoriti jedan, zajednički život? „Vedra, urnebesna i dirljiva priča o izazovima sa kojima se suočavamo kada odlučimo da sa nekim delimo život.“ Bet O’Liri „Očaravajuće… U Kinselinoj mudroj ljubavnoj priči o prirodi kompromisa smenjuju se urnebesni humor i trenuci koji će nam stegnuti srce. Ova živahna romantična komedija je pravi hit.” Publishers Weekly „Dirljiva priča puna zgoda i nezgoda o tome šta je potrebno za trajnu ljubav između dvoje ljudi koji vode različite živote.“ Kirkus Reviews Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde.

Kad Je Rock Bio Mlad - Prica S Istocne Strane (1956-1970) Originalno izdanje, komplet sadrzi 6 diskova sa pripadajucim knjizicama (box set). Made in Croatia Ocuvanost CD1: 5 Omot/njizica: 5 CD2: 5 Omot/knjizica: 5 CD3: 5 Omot/knjizica: 5 CD4: 5 Omot/knjizica: 5 CD5: 5 Omot/knjizica: 5 CD6: 5 Omot/knjizica: 5 Kartonska kutija: 5-/4+++ (sitna pohabanost na par mesta, na donjoj strani mala nalepnica) Spisak pesama: CD1 01 Ivo Robić - Shake, Rattle And Roll 02 Tercet Florida - Singing The Blues 03 Kvartet 4M - Crna Vrata (Green Door) 04 Kvartet 4M - Diana 05 Kvartet 4M - The Great Pretender 06 Marjana Deržaj - Samo Ti (Only You) 07 Đorđe Marjanović - Zvižduk U Osam 08 Gabi Novak - Mjesec Kao Igračka (Tintarella Di Luna) 09 Dragan Toković - Kad Me Ljubiš (Il Tuo Bacio E`Come Un Rock) 10 Lola Novaković - Niko Kao Ti (Personality) 11 Emir Altić - Bezbroj Poljubaca (24 Milla Baci) 12 Zdenka Vučković - Maj,Maj (Impazzivo Per Te) 13 Đuza Stojiljković - Devojko Mala 14 Duo Hani - Djevojčice (U Pola Dva) 15 Ivica Šerfezi - Juke Box (I Ragazzi Del Juke Box) 16 Zafir Hadžimanov i ABCD - Najubava (Too Good) 17 Miki Jevremović - Crazy Love 18 Saša Popaz - Lutanje Po Kiši (Runavay) 19 Arsen Dedić - Zapleši Twist (Let`s Twist Again) 20 Duo `DD` - U Čemu Je Stvar (Pera Matura) 21 Kvartet 4M - Mali Brown (Charlie Brown) 22 Bijele Strijele - Svi Trče Oko Sue (Runaround Sue) 23 Bijele Strijele - Wonderer 24 Kvartet 4M - Platno,Boje Kist I...Twist 25 Ivanka Pavlović i Iskre - Mala Šejla (She-She Little Sheila) 26 Problem - Twist Na Ulici 27 Tereza Kesovija - Vrijeme Je Za Twist (Twistin`The Twist) 28 Perica Stojančić - Vrt Ljubavi (Garden Of Love) 29 Ivo Robić - Sheila 30 Mišo Kovač - Ne Mogu Prestati Da Te Volim (I Can`t Stop Loving You) 31 Matt Collins - Peggy Sue 32 Bijele Strijele - Oprosti Što Sam Opet Tu (Please,Please Me) 33 Boris Babarović i Crveni Koralji - Maštanje (Don`t Talk To Him) CD2 01 Lotosi - Apaši (Apache) 02 Bijele Strijele - Strijele 03 Atomi - U Zanosu (Driftin`) 04 Crveni Koralji - Ponoć Je Prošla 05 Kristali - Sunčani Sjaj (You Are My Sunshine) 06 Sjene - Velika Kuća 07 Siluete - Tema Silueta 08 Mladi - Naftovod (Pipeline) 09 Iskre - Šeba (Sheba) 10 Indexi - Sedam Veličanstvenih (Theme From Magnificent Seven) 11 Ljubljanski Jazz Ansambel - Twist Medenog Cvijeta (Honeysuckle Rose) 12 Elipse - Signal Eurovizije (Eurovision Signal Theme) 13 Zlatni Dečaci - Tema Iz Labuđeg Jezera 14 Jutarnje Zvijezde - Ruža Iz San Antonija (San Antonio Rose) 15 Dinamiti - Tema Za Bossa Novu 16 Roboti - Nena 17 Crveni Koralji - Perfidija (Perfidia) 18 Magneti - Jahači S Horizonta (Riders On The Sky) 19 Chorusi - Nivram 20 Ansambl Alfija Kabilja - Kutija 21 Elektroni - Moovin` And Groovin` 22 Srebrne Pruge - Zov Daljine 23 Bijele Strijele - Divan Krajolik (Wonderful Land) 24 Mladi - Mustang 25 Iskre - Stalaktit (Stalactite) 26 Atomi - Johnny Will 27 Crveni Koralji - Niz Cestu 28 Mladi - Bongo Blues 29 Detlići - Moon Shot 30 Dečaci Sa Dunava - Kratak Revolver (Shotgun) 31 Crveni Koralji - Tema Za Mlade Ljubavnike (Theme For The Young Lovers) 32 Dioleni - Midnight 33 Bijele Strijele - Ladica (Lodka) CD3 01 Crveni Koralji - Napuljska Gitara 02 Atomi - Sedam Dana Oko Vatre 03 Bezimeni - Shadoogie 04 Bijele Strijele - Šeći,Ne Trči (Walk,Don`t Run) 05 Ansambl Alfija Kabilja - Jutarnji Twist 06 Sjene - Plinska Svjetiljka 07 Atomi - Zlatna Ulica (Find Me A Golden Street) 08 Detlići - Take Five 09 Indexi - Večeras U Gradu Mladih (Teensville Tonight) 10 Iskre - Rock Za Dobro Jutro (Reveile Rock) 11 Ljubljanski Jazz Ansambel - Twist O Dječjem Konju (Hucklebuck Twist) 12 Zlatni Dečaci - Humoreska 13 Mladi - Tema Iz Filma Kapetan Leši 14 Crveni Koralji - Najljepši San 15 Atomi - Zlatna Naušnica (Golden Earrings) 16 Indexi - Atlantis 17 Roboti - Dolazak Robota 18 Ansambl Alfija Kabilja - Orijentalni Twist 19 Iskre - Zvončići (Jingle Bells) 20 Jutarnje Zvijezde - Zajedno 21 Elektroni - Začarano More (Enchanted Sea) 22 Crni Biseri - Tema Iz Filma A Summer Place 23 Mladi - Vrati Se 24 Crveni Koralji - Dani Radosti 25 Tomazaponi - Kon-Tiki 26 Magneti - Zambezi 27 Indexi - Nikada 28 Elipse - Plaža (La Playa) 29 Dečaci Sa Dunava - Bossa Roo 30 Detlići - Pretend Your Smile 31 Atomi - Plava Zvijezda (Blue Star) 32 Crveni Koralji - Zvjezdana Noć (Cozy) 33 Ted Stipka I Stjepan Mihaljinec - Sjena CD4 01 Uragani - Rockin`T 02 Ansambl Alfija Kabilja - Zagrebački Twist 03 Crveni Koralji - Golubovi 04 Zlatni Dečaci - Fox Oriental 05 Srebrne Pruge - Delicado 06 Kristali - Tema Za Duanea Eddyja 07 Crveni Koralji - 1861. 08 Zlatni Dečaci - Tema Iz Fausta 09 Albatrosi - U Zanosu (Driftin`) 10 Crveni Koralji - Makedo 11 Zlatni Dečaci - Dunavski Valovi 12 Atomi - Besame Mucho 13 Crveni Koralji - Đoni Gitara (Johnny Guitar) 14 Ansambl Alfija Kabilja - Madison Za Danijelu 15 Tomazaponi - Tema Sputnjika (Spotnick`s Theme) 16 Zlatni Dečaci - Sadko 17 Zlatni Akordi - Marice Divojko 18 Grupa 220 - Večer Na Robleku 19 Zlatni Dečaci - Jovano,Jovanke 20 Delfini - Kaleš Bre Anđo 21 Roboti-Five Up,The - Okus Meda (Taste Of Honey) 22 Montenegro Five - Soul Finger 23 Delfini - Sedam Koraka 24 Mi - Plesač (Jive Man) 25 Kvintet Jožeta Privška - Blue Beat 26 Mladi Levi - Ljubimo Soul 27 Bezimeni - Crossfire 28 Bezimeni - Revival 29 Aspalathos Brass - Sjećanje Na Granadu 30 Jura Pađen - Raštika Party 31 The Bambi Molesters - Bubble Bath 32 Pippo Miletić - Ponoć Je Prošla CD5 01 Mladis,The - Mona (I Need You Baby) 02 Matt Collins - Money (That`s What I Want) 03 Boris Babarović i Crveni Koralji - Pismo 04 Žarko Dančuo - Tražim Djevojku (Mean Woman Blues) 05 Boba Stefanović i Zlatni Dečaci - Sam (Mr.Lonely) 06 Uragani - Školjka 07 Elipse - Pogledaj Kroz Prozor (Look Through Any Window) 08 Tomi Sovilj I Njegove Siluete - Vule Bule (Wooly Bully) 09 Lado Leskovar - To Ni Zame Zadoščenje (I Can`t Get No Satisfaction) 10 7 Mladih - Sloop John B. 11 Siluete - Uhvati Vetar (Catch The Wind) 12 Kameleoni - Sjaj Izgubljene Ljubavi 13 Roboti-Five Up,The - O,Jeee (I Ain`t Gonna Eat My Heart Out Anymore) 14 Mi - Gimme Some Lovin` 15 Grupa 220 - Uvijek Kad Ostanem Sam 16 Delfini - Najljepša Kuća Na Prodaju (The Most Exclusive Residence For Sale) 17 Bis-Bez - Dobroutro Učeničke Mala (Good Morning Little Schoolgirl) 18 Elektroni - Srna 19 Crni Biseri - Dream 20 Daltoni - Ruka Od Sna 21 Bele Vrane - Na Vrhu Nebotičnika 22 Josipa Lisac - Živim Samo Za Tebe 23 Mladi Levi - Zaznamovan 24 Alenka Pinterič i Zlatni Akordi - Sve Sam Pokušala Da Te Zavolim 25 Korni Grupa - Ako Jednom Budeš Sama 26 Indexi - Plima 27 Pro Arte - Nek Svira Ova Muzika 28 Žeteoci - Tmina CD6 01 Zlatni Akordi - My Generation 02 Roboti - Mramor,Kamen I Željezo (Marmor,Stein Und Eisen Bricht) 03 Siluete - Tvoj Rođendan (Sha La La La Lee) 04 Tomi Sovilj I Njegove Siluete - Stoj Đoni (Johnny B. Goode) 05 Grupa 220 - Osmijeh 06 Indexi - Pružam Ruke 07 Kameleoni - Dedicated To The One I Love 08 Oliver Dragojević i Batali - J`Ai Entendu La Mer 09 Delfini - Gloria 10 Sanjalice - Bez Reči (Without Words) 11 Delfini - Beat Na Moru 12 Dubrovački Trubaduri - Luda Mladost 13 Ivica Percl - 1966. 14 Krunoslav Kićo Slabinac i Dinamiti - Crying Time 15 Elipse - Le Telephone 16 Uragani - Debora (Deborah) 17 Bele Vrane - Presenečenja 18 Crni Biseri - Nisam Više Taj (Suddenly You Love Me) 19 Josipa Lisac i Zlatni Akordi - Voljeti To Je Radost 20 Novi Akordi - Zašto Plačeš Sad 21 Džentlmeni - Slomljena Srca (Sea Of Heartbreak) 22 Biseri - Anuška 23 Mladi Levi - Poljubi Me In Pojdi 24 Alenka Pinterič i Mladi Levi - Vso Povsod Mi Je Lepo 25 Mi - Hold On I`m Comin` 26 The Wheels Of Fire - Winds Cries Mary 27 Korni Grupa - Djevojčice Mala 28 Čičci - Ti Si Taj 29 Mirko Bačić i Meteori - Čak Su I Naša Vremena Dobra (Even The Bad Times Are Good) Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: rock & roll, psychedelic rock, rockabilly, folk rock, jazz, pop pvs3r13

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

Pronađite eleganciju u detaljima sa prefinjenim staklenim ukrasima NG dekoracija - HANGING BAUBLE GLASS SET 26pcs 7cm. Luksuzno pakovanje 26 komada kugli, prečnika 7cm Ovaj izuzetan komplet ukrasa za jelku će uneti dašak luksuza u vaš dom jer je svaka kugla izrađena sa posebnom pažnjom prema detaljima i velikim akcentom na kvalitet završne izrade, kako bi vašoj jelki osigurali glamurozan sjaj. Dostupni u više dezena i boja Stakleni ukrasi za jelku su dostupni u bojama radosti kakve i priliče prazničnoj atmosferi – topla crvena itamno crvena, glamurozna zlatna, blistava plava, sofisticirana zelena, uvek prefinjena bela boja i suptilna šampanjac nijansa. Pored luksuznog sjaja koji poseduju, naši ukrasi su upakovani u posebno dizajniranom pakovanju tako da su idealni za Novogodišnji poklon! Vaše je samo da odaberete omiljeni i prilagodite ih svom i stilu vama dragih osoba.

PULSAR – SINCE 1924 – TRADEMARK ---------------------------------------------------------------------------------------- `ZA UDOBNU VOŽNJU SA STILOM - TRADICIJA KOJA TRAJE` `RADIMO NON-STOP` nesmetano `BEZ OBZIRA DA LI JE VANI KORONA, KOLERA, DRŽAVNI UDAR, SVETI TALALEJ, BLAŽENA MARIJA ILI RAMAZAN, jer kao internet prodavnica ne zavisimo ni od policijskog časa ni od veroispovesti. . . porudžbine primamo 24h / 365 dana u godini. . . (sve kao u Nemačku). . . . . . . . . . . . . . `RADNO VREME - DOK NE POPADAMO` . . . . . . . . . . . ISPORUKA IDE `DANAS ZA SUTRA`, ODNOSNO SLANJE JE ISTOG DANA (osim nedelje), A PAKET JE KOD VAS NA DOSTAVI ODMAH SUTRADAN NA KUĆNOJ ADRESI (čast izuzecima, na koje nažalost mi ne možemo da utičemo - tipa pukla guma kuriru, izgubljen paket i tome slično - ali i to se da rešiti). KUPOVINOM DOBIJATE CEO SET KAO SA SLIKE: KOŽICA MENJAČA + HROM RAM = KOMPLET - NOVO. U PITANJU JE TIPSKI ZAMENSKI DEO, ODGOVARA SAMO ZA MODEL FIAT 500 - NOVI FIĆA, I NI ZA JEDNO DRUGO VOZILO. (BOJA PO ŽELJI U ZAVISNOSTI OD BOJE ENTERIJERA ILI BOJE AUTOMOBILA) Izbor eko-kože (crna, siva, crem, bela, teget, svetlo plava, crvena, žuta, braon. . . ) Konac po želji (beli, plavi, crni, crveni, žuti (limun i zlatni), crem, sivi, braon (mat i mahagoni), lavanda, pink, bordo, zeleni (fluorescentni, SMB i bledo zeleni), narandžasti (fluorescentni). . . ) Montaža brza i jednostavna. Sve fotografije su iz naše `KREATIVNE RADIONICE` i nisu predmet skidanja sa stranih internet sajtova (fotografisano pre same ugradnje). CENA OVOG SETA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . = 3197 dinara. . . . . . . . . . . . . . . . . . ZA PORUDŽBINE VEĆE OD 2000 din. DOSTAVA `GRATIS` . . . . . . . . . . . . . . Pored pomenutog Fiat-a 500 - Novi Fića, NA ZAHTEV KUPCA IZRAĐUJEMO KOŽICE MENJAČA I RUČNE ZA BILO KOJI MODEL AUTOMOBILA`. SVU ROBU IZ NAŠE PONUDE ŠALJEMO BRZOM POŠTOM NA TERITORIJI CELE SRBIJE (UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU). DOSTAVA NA KUĆNU ADRESU. Kontaktirajte nas, i jos koliko danas ulepšajte enterijer Vašeg automobila.

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povezIzdavač Rad**** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 ****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:10/3

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povezIzdavač Rad**** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 ****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:10/3

Weltmeister Deutsche harmoniku sa 2 basa odlikuje pažnja posvećena detaljima. Plemenito crno drvo sa sjajnim okovom, crvene aplikacije, prelepo okrenuta registratorska dugmad, zakrivljene ručke i zlatni reljef dokaz su visokog kvaliteta rada. Iako je ova vrsta harmonike s jedne strane drevna, u njoj se spajaju moderni elementi, ploče od trske sa malom potrošnjom vazduha i pedantno obrađena mehanika koja garantuje maksimalno uživanje u sviranju. „Nemačka harmonika” je veoma popularna kao kajunska harmonika, posebno u SAD u kajunskoj muzici. Kaiševi se mogu podešavati na različite dužine zavisno od potrebe. Harmonika poseduje 10 dirki i 2 basa i dolazi u kompletu sa koferom i kaiševima. Posetite sajt proizvođača Pogledajte i ostatak ponude Weltmeister harmonika

Osmisljen kostim za deciji maskembal , na temu : ` MALA CIGANCICA 2 ` . *** Sadrzi : 1) suknju / sarenu 2) tri sarene marame 3) plavu maramu 4) majicu / sarenu 5) ukrasni crveni cvet za kosu / snala ruza 6) dve ogrlice * napomena : šarena ogrlica ne ide uz komplet , to je samo reklamno / kao ideja . *** mere *** * Suknja : PO / STRUKA = 29 cm + 2-3 cm guma ( poluobim mere PO / BOKOVA = 39 cm DUZINA SUKNJE = 49 cm SIRINA SUKNJE ( dole ) = 69 cm * Majica : SIRINA LEDJA = 35 cm PO / GRUDI = 38 cm ( poluobim mere ) DUZINA MAJICE = 38 cm DUZINA ORUKAVLJA = 17 cm * Marame : 54 x 54 , 51 x 51 , 50 x 50 cm * Marama sa zlatnim lancem : duzina = 150 cm

`RADIMO NON-STOP` nesmetano `BEZ OBZIRA DA LI JE VANI KORONA, KOLERA, DRŽAVNI UDAR, SVETI TALALEJ, BLAŽENA MARIJA ILI RAMAZAN, jer kao internet prodavnica ne zavisimo ni od policijskog časa ni od veroispovesti. . . porudžbine primamo 24h / 365 dana u godini. . . (sve kao u Nemačku). . . . . . . . . . . . . . `RADNO VREME - DOK NE POPADAMO` . . . . . . . . . . . ISPORUKA IDE `DANAS ZA SUTRA`, ODNOSNO SLANJE JE ISTOG DANA (osim nedelje), A PAKET JE KOD VAS NA DOSTAVI ODMAH SUTRADAN NA KUĆNOJ ADRESI (čast izuzecima, na koje nažalost mi ne možemo da utičemo - tipa pukla guma kuriru, izgubljen paket i tome slično - ali i to se da rešiti). KUPOVINOM DOBIJATE SAMO OBLOGU NASLONA ZA RUKU (plišani štof), KOJU MONTIRATE NA VAŠE VEĆ POSTOJEĆE DELOVE NASLONA. . . DAKLE. . . SUNĐER, METALNI DEO, PLASTIČNI DEO, I OSTALI DELOVI NASLONA, NISU PREDMET PRODAJE, SAMO OBLOGA OD PLIŠANOG ŠTOFA (kojom presvlaćite Vaše već postojeće naslone za ruku). U kvalitet završne obrade, i konačni izgled naslona nakon presvlačenja se možete uveriti na osnovu priloženih fotografija u oglasu. Izbor PLIŠANOG ŠTOFA (crni, sivi, žuti, crveni, pink, svetlo zeleni. . . ) Konac po želji (beli, plavi, crni, crveni, žuti (limun i zlatni), crem, sivi (miš, silver), braon (mat i mahagoni), lavanda, pink, bordo, zeleni (fluorescentni, SMB i bledo zeleni), narandžasti (fluorescentni). . . ) Sve fotografije su iz naše `KREATIVNE RADIONICE` i nisu predmet skidanja sa stranih internet sajtova (fotografisano nakon tapaciranja naslona za ruku). Montaža brza i jednostavna, jer je original kroj za model Citroen Xsara Picasso (1999-2012). CENA za par (i za levu i za desnu oblogu u kompletu od plišanog štofa). . = 999 dinara. Pored pomenute obloge naslona za Citroen Xsara Picasso, `NA ZAHTEV KUPCA, IZRAĐUJEMO KOŽICE MENJAČA I RUČNE ZA BILO KOJI MODEL AUTOMOBILA`. SVU ROBU IZ NAŠE PONUDE ŠALJEMO BRZOM POŠTOM NA TERITORIJI CELE SRBIJE (UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU). DOSTAVA NA KUĆNU ADRESU. Kontaktirajte nas, i jos koliko danas ulepšajte enterijer Vašeg automobila.

                           PULSAR –  SINCE 1924 – TRADEMARK        ----------------------------------------------------------------------------------------           "ZA UDOBNU VOŽNJU SA STILOM  -  TRADICIJA KOJA TRAJE"                                     Call centar:   060 66 25 086"RADIMO NON-STOP" nesmetano "BEZ OBZIRA DA LI JE VANI KORONA, KOLERA, DRŽAVNI UDAR, SVETI TALALEJ, BLAŽENA MARIJA ILI RAMAZAN,  jer kao internet prodavnica ne zavisimo ni od policijskog časa ni od veroispovesti. . .   porudžbine primamo 24h / 365 dana u godini. . .  (sve kao u Nemačku).   . . . . . . . . . . . . . "RADNO VREME - DOK NE POPADAMO"  . . . . . . . . . . .  ISPORUKA IDE "DANAS ZA SUTRA", ODNOSNO SLANJE JE ISTOG DANA (osim nedelje), A PAKET JE KOD VAS NA DOSTAVI ODMAH SUTRADAN NA KUĆNOJ ADRESI (čast izuzecima, na koje nažalost mi ne možemo da utičemo - tipa pukla guma kuriru, izgubljen paket i tome slično - ali i to se da rešiti).                  KUPOVINOM DOBIJATE CEO SET KAO SA SLIKE: KOŽICA MENJAČA + HROM RAM = KOMPLET - NOVO. U PITANJU JE TIPSKI ZAMENSKI DEO, ODGOVARA SAMO ZA MODEL FIAT 500 - NOVI FIĆA, I NI ZA JEDNO DRUGO VOZILO.  (BOJA PO ŽELJI U ZAVISNOSTI OD BOJE ENTERIJERA ILI BOJE AUTOMOBILA)Izbor eko-kože  (crna,  siva,  crem, bela, teget, svetlo plava, crvena, žuta, braon. . . )Konac po želji  (beli, plavi, crni, crveni, žuti (limun i zlatni), crem, sivi, braon (mat i mahagoni), lavanda, pink, bordo, zeleni (fluorescentni, SMB i bledo zeleni), narandžasti (fluorescentni). . . )POGLEDAJTE NAŠ  "KP IZLOG"  U GORNJEM DESNOM UGLU.  Montaža brza i jednostavna. Sve fotografije su iz naše "KREATIVNE RADIONICE"  i nisu predmet skidanja sa stranih internet sajtova  (fotografisano pre same ugradnje).                           Cena dostave  (u zavisnosti od mesta stanovanja) . . . . . . . . . . . . .    od 250 do 350 dinara. . . . . . . . . . . . . . . . . .   ZA PORUDŽBINE VEĆE OD 2000 din. DOSTAVA "GRATIS" . . . . . . . . . . . . . .  Pored pomenutog Fiat-a 500 - Novi Fića,  NA ZAHTEV KUPCA IZRAĐUJEMO KOŽICE MENJAČA I RUČNE ZA BILO KOJI MODEL AUTOMOBILA`.                                         SVU ROBU IZ NAŠE PONUDE ŠALJEMO BRZOM POŠTOM NA TERITORIJI CELE SRBIJE (UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU). DOSTAVA NA KUĆNU ADRESU.                                     Kontaktirajte nas,  i jos koliko danas ulepšajte enterijer Vašeg automobila.                                                                             Call centar:   060 66 25 086

KUPOVINOM DOBIJATE SAMO KOŽICE MENJAČA I KOŽICE RUČNE, I MONTIRATE IH NA VAŠE VEĆ POSTOJEĆE PLASTIČNE RAMOVE I RUČICE. . . NEMAMO IH U PONUDI. . . NISU PREDMET PRODAJE. . . I NEMA POTREBE DA SE IZLAŽETE DODATNIM TROŠKOVIMA. . . JER IH VEĆ POSEDUJETE U VAŠEM AUTOMOBILU (samo ih presvucite). Izbor eko-kože (crna, siva, crem, bela, teget, svetlo plava, crvena, žuta, mahagoni-braon. . . ) Konac po želji (beli, plavi, crni, crveni, žuti (limun i zlatni), crem, sivi, braon (mat i mahagoni), lavanda, pink, bordo, zeleni (fluorescentni, SMB i bledo zeleni), narandžasti (fluorescentni). . . ) POGLEDAJTE CELOKUPNU NAŠU PONUDU U GORNJEM DESNOM UGLU. Kožice menjača i ručne izrađene su od najkvalitetnije eko kože koja se koristi u auto-industriji za tapaciranje automobila novije generacije. Sve fotografije su iz naše `KREATIVNE RADIONICE` i nisu predmet skidanja sa stranih internet sajtova (fotografisano pre same ugradnje). Montaža brza i jednostavna, jer je original kroj za Hyundai Coupe (1996 - 2000). CENA KOMPLETA (kožica menjača + kožica ručne). . . . . . . . . . . . . . . . . . = 599 dinara. . . . . . . . . . . . . . . . . ZA PORUDŽBINE VEĆE OD 2000 din. DOSTAVA `GRATIS` . . . . . . . . . . . . . Pored pomenutog Hyundai Coupe-a, `NA ZAHTEV KUPCA IZRAĐUJEMO KOŽICE MENJAČA I RUČNE ZA BILO KOJI MODEL AUTOMOBILA`. SVU ROBU IZ NAŠE PONUDE, ŠALJEMO BRZOM POŠTOM NA TERITORIJI CELE SRBIJE (UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU). DOSTAVA NA KUĆNU ADRESU. Kontaktirajte nas, i jos koliko danas ulepšajte enterijer Vašeg automobila.

Tvrdi povezIzdavač Rad**** Knjiga 3 je verovatno imala kontak sa vodom na jednom delu korice ,ostala je tačkasta flekaOsim toga knjige u dosta dobrom stanju *****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:10/4

Tvrdi povezIzdavač Rad**** Knjiga 3 je verovatno imala kontak sa vodom na jednom delu korice ,ostala je tačkasta flekaOsim toga knjige u dosta dobrom stanju *****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:10/4

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povez sa zaštitnim omotomOmoti zacepani ,samo knjige u dobrom stanjuСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов1918:С. А. Јесењин, Исус-младенац. — ПетроградС. А. Јесењин, Плаветнило. — МоскваС. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — МоскваС. А. Јесењин, Сеоски часослов. — МоскваС. А. Јесењин, Преображење. — Москва1920:С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — МоскваС. А. Јесењин, Кључеви Марије. — МоскваС. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: АљционаС. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: ЗлакС. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: СкифыС. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы1921:С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — МоскваС. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: АљционаС. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: ИмажинистиС. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: ИмажинистиС. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: ИмажинистиС. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти1922:С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота).С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: ЕљзевирС. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштвоС. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: ГосиздатС. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — БерлинS. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска)1923:С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов.Године 1924,С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с.С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: КругС. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник1925:С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски КавказС. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: ГосиздатС. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная РоссияС. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с.С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с.С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная РоссияМеђународнеС. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010Други о песникуН. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с.Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с.А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928.В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969.В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970.Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с.П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79.О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9.А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012.Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль,10/3

SERGEJ JESENJIN KOMPLET CELOKUPNA DELA 1-5 Tvrdi povez Izdavač Rad **** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 **** Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-