Pakovanje: 30 tableta Poreklo: USA Plaćanje: pouzećem Isporuka: odmah Dostavu plaća: kupac Šta je vitamin C? Vitamin C (askorbinska kiselina) je esencijalni vitamin rastvorljiv u vodi. U telu askorbinska kiselina se oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. Ova dva oblika su važna za redoks procese. Vitamin C učestvuje u sintezi kolagena u kostima, zubima, koži, hrskavici, tetivama i krvnim sudovima. Učestvuje u mnogim važnim procesima u organizmu: sintezi tirozina, pretvaranju folne kiseline u hidroksifolnu, metabolizmu ugljenih hidrata, sintezi lipida i proteina, metabolizmu gvožđa, povećanju otpornosti na infekcije i učešću u ćelijskom disanju. Vitamin C ima antioksidativnu funkciju tako što neutrališe slobodne radikale. Osobine i efekti vitamina C 1000 mg Najvažniji je antioksidativni efekat vitamina C, kao i njegova specifična uloga u mobilizaciji odbrambenih snaga organizma. Svojim stimulativnim dejstvom na rad imunog sistema, vitamin C se preporučuje u prevenciji infekcija, prehlada i gripa, kao i za smanjenje simptoma istih. Sprečava oksidaciju masti u telu i na taj način sprečava aterosklerozu. Neophodan je za sintezu kolagena – elastične albuminske strukture koje jačaju zidove mišića i krvnih sudova, a obuhvata deo kože, tetive, kosti i zube. Dakle, unos dovoljnih količina vitamina C u organizam olakšava zarastanje rana i utiče na zdraviju i lepšu kožu. Poboljšava apsorpciju gvožđa u crevima i zato se preporučuje da se uzima zajedno sa suplementima gvožđa. Učestvuje u prevenciji katarakte i pomaže u održavanju vida. Dodatni unos vitamina C (suplemenata) je koristan i neophodan za sve uzraste u svim godišnjim dobima, jer pomaže u održavanju dobrog zdravlja. Takođe je povezano sa dužim životnim vekom, usporavanjem procesa starenja, održavanjem normalnog mentalnog i fizičkog stanja i povećanjem otpornosti organizma. Konstantan unos vitamina C je neophodan, jer se ne može duže čuvati u telu. Zbog činjenice da je vitamin rastvorljiv u vodi, višak se izlučuje urinom. Zbog toga se Sinergi Vitamin C-1.000 proizvodi novom tehnologijom tableta, koja obezbeđuje postepeno oslobađanje vitamina C u roku od 24 sata i njegovu maksimalnu iskorišćenost. Povećane potrebe za vitaminom C pogađaju: trudnice, dojilje, rekonvalescente, starije osobe, za vreme groznice, posle hirurških intervencija, upotrebe određenih lekova, kod sportista, dijabetičara, tokom hemodijalize, pušača, alkoholičara, raznih dijeta, alergija, stresa , itd. Prvi simptomi nedostatka vitamina C u organizmu, uglavnom su nespecifični: slabost, brzi umor i inertnost. U kasnijoj fazi, pacijenti se žale na bolove u kostima, zglobovima i mišićima, a ponekad i na piskanje. Povećava mogućnost češćih infekcija i usporava oporavak. Može doći sa otokom, krvarenjem desni, pucanjem krvnih kapilara i sporim zarastanjem rana i preloma. Teški nedostatak vitamina C dovodi do bolesti skorbuta. Prednosti Sinergi VITAMIN C 1000mg: Tehnologija postepenog oslobađanja vitamina C iz tablete omogućava maksimalno iskorišćenje aktivne komponente Smanjuje mogućnost prekomernog rada bubrega Tableta je obogaćena prirodnim vitaminom C Preporučuje se svakodnevni unos jer ljudsko telo ne može samo da ga sintetiše. koristi se za prevenciju avitaminoze (skorbuta) koristi se za prevenciju hipovitaminoze Kod osoba sa dugotrajnom infekcijom, digestivnim poremećajima, tuberkulozom, karcinomom, kod pacijenata na hemodijalizi Kod pušača Kod kontinuiranog stresa Kod trudnica Osobama na parenteralnoj ishrani Neuhranjenim osoba Kao dopuna, kod methemoglobinemije VITAMIN C 1000MG način upotrebe: Jedna (1) tableta dnevno nakon obroka.

Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. Čitaj dalje

Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Smrt na Kosovu polju Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č. Prikaži više

Orhan Pamuk Bela tvrđavaMeki povezIzdavač GeopoetikaBela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu.U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari.Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „ zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto.Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „ Nova zvezda ukazala se na Istoku“ , prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine.Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost.Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „ Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award).Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.2/34

UREDNIKOV PREDGOVOR HUMANITARAC je reč novijeg datuma koja izražava modernu ideju i nije moguće naći je u Džonsonovom rečniku (1). Život privilegovanih klasa u njegovo doba je bio sasvim komforan, daleko udobniji nego što je to bio ikada pre ili nakon tog doba. Moć je pripadala privilegovanima i sve što su radili, činili su verujući da je tako najbolje. S jedne strane nesreće nižih klasa nisu ih doticale, a sa druge, zahvaljujući lošoj komunikaciji, nisu bili ni svesni da negde postoje manje blagosloveni ljudi. Istina je da su poneki, poput Goldsmita ili Kaupera, komponovali muzička dela siromašnima u čast. Ali na taj način nisu probudili sažaljenje svoje publike; za takvo nešto bio je potreban čovek snažnog glasa i karaktera koji je mogao u potpunosti ogoliti nepodnošljivo zlostavljanje nesretnika. Zlostavljanje o kome govorimo sprovodilo se u gotovo 200 zatvora širom zemlje. Na tim mestima zajedno su u istom jadu, hladnoći, gladi preživljavali i umirali nevini i krivci, muškarci i devojčice, žene i dečaci. Njihovi tamičari, zahvaljujući korupciji i nebrizi društva, su iz svega izvlačili lični profit, umnožavali ga oslobađajući krivce i oduzimajući nevinima život i slobodu. Tek objedinjeni prljavština, tlačenje, bolest i očaj su mogli na svetlo dana izneti moralnu korumpiranost i ugnjetavanje. Godine 1773. pojavio se Džon Hauard, šerif Bedforda, kod koga su susreti sa zatvorima upalili iskru sažaljenja i besa koja je bila dovoljna da rasplamsa vatru Humanitarnog ideala. Samo bliski Hauardovi prijatelji nisu bili iznenađeni njegovim radom. Široj okolini 47-mo godišnjak, u to doba već smatran starijim čovekom, bolešljiv i pomalo opsednut svojim zdravljem, nije izgledao kao neko ko bi bio u stanju da se pozabavi tako ozbiljnim zadatkom. Ženio se dva puta, prvi put u dvadeset i petoj sa 52-godišnjom gazdaricom stana u kome je živeo; umrla je posle tri godine bračnog života. Nije imao visoko obrazovanje, tek šegrt u piljari, ali je taj posao u potpunosti napustio kada je nasledio imanje svog oca, uspešnog stolara. Nakon nekoliko putovanja u inostranstvo, uglavnom u potrazi za izlečenjem, oženio se po drugi put (ženom svojih godina i statusa koju je nežno i odano voleo sve do njene smrti 1765. godine) i nastanio na imanju u Bedfordšajeru. Izgledalo je da je pronašao svoj pravi poziv, to jest; povučeni seoski gospodin, iskreno zainteresovan za dobrobit svojih najamnih seljaka, i gotovo nikako za poslove Države, o čemu svedoče i samo tri rada, i to o njegovim zapažanjima vezanim za vremenske prilike, objavljenim u glasilu Kraljevskog društva Filozofske transakcije. Istini za volju Hauard se nije isticao među seoskom gospodom, osim možda po trezvenosti i posvećenosti. Ali, kad prilike konačno omoguće, te kvalitete koje je zaštićen i lagan život brižno čuvao, pojaviće se na svetlu dana. Hrabrost, na primer. Hrabrost zaista nije osobina koja je bila od izuzetnog značaja za seosku gospodu tog vremena, ali, ipak, samo najhrabriji su se usudili da uđu u tamnice osmanaestog veka u kojima je harala smrtonosna zatvorska groznica (2)... 1 Jedan od najpoznatijih rečnika u istoriji čiji tvorac je Semjuel Džonson. Pod nazivom Rečnik engleskog jezika prvi put je objavljen 1755. i sadržao je objašnjenje za 40.000 reči (primedba priređivača srpskog izdanja - prim. prir.). 2 Trbušni tifus (primedba prevodioca - prim. prev.). SADRŽAJ Urednikov predgovor, 7 Reč urednika, 12 Uvod, 13 Deo I: Opšti pogled na patnje u zatvoru, 15 Deo II: Loši običaji u zatvoru, 22 Deo III: Predlozi za unapeđenje strukture i vođenja zatvora, 27 Deo IV: Zatvori u inostranstvu, 43 Deo V: Ratni zarobljenici u Engleskoj, 102 Deo VI: Škotski i irski zatvori, 105 Deo VII: Poseban osvrt na engleske zatvore, 112 Dodaci, 143 Karantin u Veneciji, 143 Nekoliko reči o ovlašćenim školama (u Irskoj), 144 Galije na Temzi, 146 Galije u Plimutu, 147 Galija u Gosportu, 147 Galije u blizini Portsmauta, 147 Beleške o zatvorskoj groznici, 149 Beleške o kazneno-popravnim domovima, 150 Opšta pravila rukovođenja kazneno-popravnim i popravnim domovima, 152 Zaključak stanja u zatvorima, 154 Zaključak o lazaretima, 155 Predlog zakona, 156 Tabele, 159 Zabeleške, 162 Džon Hauard: Život posvećen humanitarnoj misiji (Pogovor), 166 Napomene o memim jedinicama, 174 Naslov: Stanje u zatvorima Izdavač: Pravni fakultet Strana: 174 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-7630-602-2

Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006),Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č. Naslov: Smrt na Kosovu polju: istorija kosovskog mita Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 506 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2016 ISBN: 978-86-7562-132-4

Odlomak : ’’UNIVERZALNO I INDIVIDUALNO U uvodu za Atma Darshan (strana 2), Shri Atmananda kaže: ”Od dva nacrta mišljanja, naime onog koji dovodi individualno pod univerzalno i univerzalno pod individualno, ovde je usvojen drugi.” Na ovaj način je načinjena razlika između dva pristupa realizaciji, koje je Shri Atmananda zvao ‘kosmički’ i ‘direktni’. U ‘kosmičkom’ pristupu, ‘individualna osoba’ ili ‘jiva’ se smatra nepotpunim delom obuhvatnog univerzuma. Otuda je pristup opisan kao ‘dovođenje individualnog pod iniverzalno’. Ovo zahteva proširenje razmatranja na univerzalno funkcionisanje – kojim vlada svemogući ‘Bog’, ili koji izražava sveobuhvatnu realnost, koja je nazvana “brahman”. Bukvalno ‘brahman’ znači ‘proširen’ ili ‘veliki’. Kada ono što se razmatra postane prošireno, izvan svih ograničenja našeg fizičkog i mentalnog viđenja, taj brahman je realizovan. Takvom širenju može se pristupiti kroz različite vežbe koje su bile propisane za pročišćenje sadhakinog karaktera od pristrasnosti i neobjektivnosti ega. Posebno postoje etičke vežbe koje oslabljuju egoizam; ima devocijskih vežbi koje kultivišu predanost obožavanom božanstvu; a postoje i meditativne vežbe koje bacaju um u posebna samadhi stanja gde se uobičajena ograničenja rastvaraju u jako opsežnoj zadubljenosti. Kroz takve propisane vežbe, sadhaka može biti daleko objektivniji, i na taj način zadobija mnogo šire, i mnogo obuhvatnije razumevanje sveta. Učitelj može shodno tome da pripremi sadhaku, kroz jako prošireno razumevanje sveta, pre usmeravanja istraživanja koje se odražava u nedualnoj istini. Ova kosmološka staza obuhvata karakteristični stav vere i poslušnosti, prema tradiciji koja je propisala vežbe za širenje uma i pročišćavanje. Prema tome, toj stazi je bilo dato istaknuto mesto u tradicionalnim društvima, koja su bila organizovana na osnovi pokoravanja veri. U ‘direktnom’ pristupu, učitelj smesta rukovodi misaonim istraživanjem, iz učenikovog aktuelnog viđenja sveta i ličnosti. Na učenikovoj strani, istraživanje zavisi od iskrenog zanimanja za istinu, dovoljnog da ide direktno s dubokim skeptičnim i nepokolebljivim istitivanjem ukorenjenih verovanja, od kojih zavise učenikovo razumevanje sebe i viđenje sveta. Ovo poziva na nezavisno držanje – da se ne uzimaju stvari na poverenje, nego da je bolje postavljati pitanja i otkriti stvari za sebe. Tradicionalna društva su takvo nezavisno ponašanje javno sprečenavala zbog straha od destabilizacije pokorne vere koja je bila potrebna za održavanje njihovog društvenog reda. Prema tome, postojala je tendencija da se direktni pristup donekle drži skrivenim, daleko od opažanje običnih ljudi. Kao na primer, skeptična pitanja o upanišadama su donekle držana skriveno, do njihovog objavljivanja u poslednja dva veka. U modernom svetu, mi smo razvili različite vrste društvenog života - gde je obrazovanje daleko šire rasprostranjeno, a nezavisno ispitivanje se ohrabruje od njegovih najranijih stadijuma. Stoga je prirodno da je ‘direktan put’ ili ‘vicara marga’ postao svima dostupan, i veoma slavan kroz Ramanu Maharshija. U Šri Atmanandinim učenjima, postoji nastavak tog trenda prema nezavisnom ispitivanju, od strane individualnog sadhake. Ovde reč ‘individualna osoba’ ili “jiva”’ smatrana je kao varljiva pojava koja zbunjuje biće i ličnost. Ispitivanje je direktno okrenuto unutra, reflektujući se natrag od fizičkih i mentalnih priloga do najunutarnjije istine o sebi ili ‘atmanu. Pitanja okrenuta prema njihovim vlastitim preuzetim verovanjima, koja drže kao sigurno um i telesno posredništvo, pokazuju nam neki spoljašnji svet. Reflektujući se natrag od uma i telesnog spoljašnjeg posredovanja, istraživanje se vraća do direktnog samosaznanja iz najdubljeg centra iskustva, odakle je istraživanje došlo. Kada se istraživanje obrne unutra, sva posmatranja, zapažanja i interpretacije univerzuma se takođe vraćaju natrag unutra, do najunutarnjijeg centra koji je istinski individualan. Sva opažanja, misli i osećanja moraju se vratiti tamo natrag, pošto su oni interpretirani i usvojeni u trajnom znanju. Otuda je ovaj pristup opisan kao pristup ‘dovođenja univerzalnog pod individualno’. Ukratko; Šri Aurobindovo učenje je započelo s direktnim istraživanjem u ‘atmanovoj’ strani jednačine ‘atman = brahman’. Istraživanje je epispemološko, ipitujući pitanje ’šta jeste’ uz pomoć pitanja: ‘Kako je to saznato?’ Ispitujući svaki predmet s unutrašnje tačke gledišta saznanja sebe, potpuna realnost sveta je svedena na nedualni svest, gde se sopstvo i realnost (atman i brahman) nalaze (kao) identični. Istraživanje je sprovedeno bez potrebe pribegavanja tradicionalnim vežbava bhakti obožavanja ili joginske meditacije. U stvari Šri Atmananda je često sprečavao takva vežbanja, mnogim njegovim učenicima, posebno onima čije samskare nisu bile već obuhvaćene zajedno s njima. Jasno, ovaj pristup ne odgovara svakome. Za mnoge u modernom svetu, tradicionalni običaji religije i meditacije su veoma potrebne vrednosti. U modernim vremenima, otprilike Šri Atmanandin, tradicionalni pristup su podučavali veliki mudraci kao Kanchi-svami Candrashekharendra-sarasvati i Anandamayi-ma, koje je Šri Atmananda veoma uvažavao. U stvari, Šri Atmananda je učinio vrlo izvesnim, da su njegova učenja bila živa, izričito namenjena za posebne učenike. On je bio sasvim eksplicitno protiv institucionalizacije takvih učenja, govereći da jedino prava ‘institucija’ advaite mora biti živi učitelj (ako neko uopšte insistira da se govori o ‘instituciji’). Dakle, ako vi nastavite ići dalje, beleške o nekim prakriyama koje je podučavaao Šri Atmananda, treba shvatiti da su samo izveštaji pojedinih sledbenika, čije izveštavanje je neizbežno pogrešivo. Neka štampana dela od i o Šri Atmanandi su naznačena dole u post skriptumu. DALJA ZAPAŽANJA Vicara ili istraživanje jeste bitno za kontemplaciju o znanju na bilo kojoj stazi. Kada se tradicionalni put naziva kosmološkim, to ne podrazumeva nedostatak vicare. To jednostavno nači da uz vicaru postoji takođe značajna komponenta kosmologije, koja traži da opiše svet i da propiše odgovarajuće akcije za poboljšavanje naše ličnosti i sveta oko nas. Stoga vicara mora biti u obe staze – ‘kosmološkoj’ i ‘direktnoj’. S jedne strane ‘kosmološka’ staza dobija svoje ime iz posedovanja kosmološke komponente, koja nedostaje u direktnoj stazi. S druge strane, ‘direktna’ staza je tako nazvana zbog toga jer se direktno stara za osnovnu prožimajuću istinu. Koloko god lošim ili dobrim da je svet viđen, ma koliko loše ili dobro da je viđen kroz ličnost, na direktnom putu ne postoji interes da se popravi to kosmičko gledište. Jedina briga je da se reflektuje direktno natrag u onovnu prožimajuću istinu, od površnog, plitkog i obmanljivog prikazivanja sveg spoljnog posmatranja. Neposredan put je stoga savremen događaj. Postojao je od početka, pre nego što su se razvile tradicije i civilizacije. To se nastavilo kroz rast tradicije, zajedno sa ličnim i okolinskim napretkom koje su propisale tradicije. Ova poboljšanja su neizbežno nepotpuna i dovedena u pitanje; tako da postoje uvek ljudi koji nisu zadovoljni sa takvim poboljšanjima, već samo žude za jasnom istinom koja nije kompromitovana ni sa kakvom neistinitošću. Da se nađe ta istina, ni jedno kosmološko unapređenje ne može samo biti dovoljno. Na nekom stupnju, pre ili kasnije, mora se skočiti sasvim dalje od svih poboljšanja, unutar istine gde se gore ili bolje ne primećuju. Jedina razlika između kosmološke i direktne staze je kada se napravi skok. U direktnom putu, skok je ubrzo ili baš sada. U kosmološkom pristupu skok je odgođen za kasnije, kako bi se dalo vreme za izvršenje poboljšavajuće pripreme. Ima glasova za protiv na obe strane, tako da različite staze odgovaraju različitim ličnostima. Teže je načiniti preuranjeni skok, a to znači da je sadhakin karakter još nečist; tako da čak i ako bi uskočio u istinu, pao bi kolebljivo natrag, preplavljen i nadvladan egoističnim samskarama. Onda ostaje nastavljanje vraćanja natrag na istinu, dok samskare ne budu izbrisane i konačno se ne utvrdi sahaja stanje. Docniji skok može biti lakši, s karakterom tako pročišćenim da mali rad ostaje ili nikakav rad ne preostaje za postizanje utvrđenosti. Međutim postoje zamke u pripremanju ličnosti za docniji skok, jer sadhaka može postati zaljubljen u relativni napredak koji je ostvario, kao zatvorenik koji se zaljubi u zlatni lanac i stoga ostaje zatvoren. Dakle, ono šta je potrebno jeste da se pronađe posebna staza koja odgovara svakom pojedinom sadhaki, umesto da se dokazuje da je neka staza najbolja za svakoga. Ovde se završava prakriya 1, učenja Sri Atmananda Krishna Menona o Advaita Vedanti Prakriya 2 TRI STANJA “Ispitivanje tri stanja dokazuje da Ja jesam nepromenljivi princip (Egzistencije).” Prva od jedanaest tačaka za sadhanu koju je izložio Shri Atmananda 1958. u seriji “redovnih razgovora”. Ovde se analiziraju budnost, sanjanje i spavanje, kao svakodnevna iskustva koji pokazuju sopstvo iz koga se oni saznaju. U budnom stanju sopstvo je identifikovano sa telom, ono se identifikuje sa telom u spoljašnjem svetu, gde se pretpostavlja da telesna čula saznaju spoljašnje predmete. Inače u stanju sanjanja, sva tela i svi predmeti se vide pretstavljeni ili odraženi u umu. Iskustvo sanjanih premeta se ima pomoću sanjajućeg sopstva ili bića – što nije spoljašnje telo, nego se vidi odraženo u umu. Ovo pokazuje da sopstvo koje upoznaje iskustvo ne može biti izvan tela, kao što se pretpostavlja da jeste u budnom svetu. Razmatrajući mnogo pažljivije stanje sanjanja, ono isto tako odviše zavisi od usvojene vere. U iskustvu sanjanja, sopstvo je identifikovano sa shvatajućim ili koncipirajućim umom, gde se pretpostavlja da misli i osećanja znaju sanjane stvari koje oni poimaju. Inače u stanju dubokog spavanja, imamo iskustvo gde se nikakve misli i osećanja ne poimaju i ništa se ne pojavljuje što je primećeno. U iskustvu dubokog spavanja, nema imena, kvaliteta ili forme – niti se poima od strane uma ni primećuje od nekog čula. Prvo, iz ovog nedostatka pojava, izgleda da je duboko spavanje stanje, gde nema ničega da se saznaje. Nikakav um ili telo se tu ne javlja; a ipak je to stanje u koje mi ulazimo i probamo svakog dana, kada se budno telo uspava i sanjajući um ode na odmor. Ako se ovo stanje odmaranja uzme ozbiljno, kao iskustvo sopstva, postavlja se mudro pitanje. Kako se ono iskusi, kada sve aktivnosti tela i uma iščeznu?’’

Политичко-верска активност Ватикана на Балкану… У књизи Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове дата је сажета и потпуна историја ватиканске политике према Србима од раног средњег века до Другог светског рата . Грујић је, на основу свог вишедеценијског истраживања обухватио комплетну активност Римске курије на обраћењу Срба од раног средњег века до геноцида у НДХ. У Грујићевој књизи читалац се са темом упознаје од самих корена верског раскола. Грујић образлаже суштину настанка православно-римокатоличког спора, али и све покушаје папа да Балкан врате под своје окриље. Затим, обрађује прозелитске покушаје Ватикана у Рашкој и средњовековној Босни. За ове српске просторе, непрекидна опасност претила је из римокатоличке угарске, чији владари су кроз цео Средњи век имали благослов да покрећу крсташке ратове против српских земаља. Аутор је пажљиво обрадио и историјски период када су Срби живели у туђим државама. Посебно је обрадио однос Ватикана према Србима у Турској, а посебно однос Ватикана према Србима под Угарском, Аустријом и Венецијом. Књига је завршена двема поглављима о „Ватикану према Црној Гори, Србији и Југославији“, односно „Ватикан према Србима у НДХ“. Књига је обогаћена предговором Дејана Медаковића. Као додатак објављен је Грујићев прећутани текст из 1940. „Историјски значај Срба у Хрватској“, који се овде објављује први пут од 1940. Из књиге: „Сва безобзирна настојавања Ватикана, да све православне области на Балкану, ма и „огњем и мачем“ кад друкчије није ишло, подвргну папској власти, изазвала је и код Срба и код Грка толико огорчење, да су и у најтежим опасностима од Турака по своју државну самосталност, најенергичније одбијали папске понуде, да се одрекну православља и ступе под окриље Римс ке цркве. Тако је, нпр. и сам претпоследњи врло угледни господар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, оснивалац града Смедерева, такорећи, уочи самог дефинитивног пада његове деспотовине под Турке (1459), на угарском државном сабору у Ђуру 1455. године, на наваљивање папског повереника, чувеног фрањевца Ивана Капистрана, да прими римокатоличку веру, одговорио: „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца који је изгубио памет“. А када се после смрти последњег српског деспота Лазара (умро 1458. године), по Угарској пронела невероватна вест, да је Лазар на самрти наредио да се његова земља преда папском легату кардиналу Карвајалу, и папа Калист III, својом булом од 14. марта 1458. године, формално узео Србију под своју власт, кардинал је успео да дође само до Београда, који је био у мађарским рукама, а Смедерево су Срби (1459), као и Грци Цариград (1453), радије предали Турцима него папиним повереницима.“ Живот Радослава Грујића Радослав М. Грујић био је свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве и српског народа западно од Дрине. Школовао се у родном Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац, такође историчар. Након положених додатних испита постављен је за катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. где је остао до 1914. У овом периоду је завршио право у Бечу (1908). Историју је студирао у Загребу, где је дипломирао 1911. а 1919. и докторирао. Од његових радова у овом периоду истиче се Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес. По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930–1933. и 1935–1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. Чувар моштију цара Душана и „народни непријатељ“ У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду. Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима. После Другог светског рата, од комунистичких власти осуђен је на губитак универзитетског звања, посла и грађанске части. Живео је повучено, у посвећеничком раду у оквиру СПЦ све до своје смрти на Хвару 1955 године. У досијеу „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача“ његова студија Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове била је један од круцијалних доказа о Грујићевом противнационалном деловању. (Извор биографије: Блог Зорана Милошевића, Naslov: Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове Izdavač: Catena mundi Strana: 110 (cb) Pismo: Format: А5 cm ISBN:

Opis O autoru Dodatne informacije Knjiga Istorija srpskog naroda Simeona Piščevića nastala je poslednjih godina XVIII veka u imperatorskoj Rusiji, međutim do danas nije bila objavljena. Ovaj dragoceni rukopis bio je čuvan u porodici, dok ga autorov praunuk nije predao Nilu Aleksandroviču Popovu, ruskom slavisti, istoričaru i arheografu. Danas se rukopis čuva u Arhivu SANU u Beogradu. Piščevićeva Istorija srpskog naroda obuhvata period od starog veka, Seobe naroda pa do polovine XVIII stoleća. Danas nije značajna samo kao istorijsko delo već i kao izvor o vremenu u kome je nastala, o metodu i kritici izvora koju su primenjivali istoriopisci XVIII veka. Simeon Piščević je rođen 1731. godine kao četvrto dete u staroj plemićkoj porodici Piščević, u mestu blizu Šida. Otac mu se zvao Stefan i bio je kapetan u Podunavskoj landmiliciji. Kao osmogodišnjaka su ga roditelji poslali ujaku kapetanu Sekuli Vitkoviću u Petrovaradinski Šanac da bi pohađao slovensko-latinsku školu. Nedugo zatim, ujak mu dobija premeštaj u Beč i Simeon nastavlja svoje školovanje u Beču. Ujak mu ubrzo dobija čin potpukovnika i vraća se u Petrovaradinski Šanac, a Simeon ostaje tri godine u Beču gde je naučio nemački jezik. Posle tri provedene godine u Beču, školovanje nastavlja u Segedinu kod jednog privatnog učitelja. U Segedinu je proveo godinu i po dana i usavršio je nemački. Posle Segedina, otac ga je odveo u Osijek da uči vojnu administraciju kod višeg sekretara vojnog saveta u osiječkoj tvrđavi gospodina fon Malera. Kako je proveo godinu dana u Osijeku, po Simeona dolazi otac i vodi ga u rat protiv Francuza, rekavši mu da su Srbi po prirodi najskloniji vojničkom pozivu. Tako se Simeon sa svojih trinaest godina upušta u svoj prvi rat. Piščević je sa svojim ocem bio u puku Podunavske landmilicije, koji je bio u sastavu Slavonsko-podunavskog puka. Pošavši u rat, on ubrzo dobija ađutantstki čin zato što je dobro znao nemački. Rat se vodio oko reke Rajne. U bici blizu mesta Štukštatu, otac mu biva ranjen i Simeon, videvši to, pušta suze. Većina borbi se vodila u Alzasu. Glavna borba tokom rata u kojoj je učestvovao Piščević, odigrala se u gradu Cabertu koji je austrijska vojska teškom mukom osvojila. Mlađani Piščević se u ovoj bici upoznao sa strahotama rata. Osvojivši grad, Piščevićev puk je dobio naređenje da se vrati u Bavarsku, a odatle u Slavoniju. Na putu kući, Piščević se susreo sa smicalicama koje su bile uperene protiv njegovog oca. Pomogao je ocu da očisti obraz i nastavili su svoj marš. Tako se Piščević vratio u rodnu Slavoniju 1745. godine sa ađutantskim činom. Međutim, u domovini ih je sačekala neprijatna vest kako će se landmilicijski pukovi raspustiti i kako će se stvoriti novi pukovi. Početkom 1746. u petrovaradinsku tvrđavu dolazi general baron fon Engelshofen da bi preneo vest o formiranju novih pukova i započeo stvaranje istih. Ubrzo se Piščević dopao generalu i dobija poručnički čin. General je, dok je obilazio čete bivših landmilicija, vodio sa sobom mladog Piščevića. General je morao da otputuje u Beč radi konsultacija i, igrom slučaja, Piščević ostaje u Slavoniji i odlazi u Karlovce, kod ujaka Sekule Vitkovića. U Karlovcima se Piščević upoznaje sa patrijarhom srpskim Arsenijem Jovanovićem Šakabentom, koji je iz Srbije izbegao 1737. godine. Sa patrijarhom je izbegao i knez srpski Atanasije Rašković čiju ćerku, Dafinu, Piščević ženi. Godine 1748. stiže naredba o formiranju 5 novih regularnih pukova i Piščević biva postavljen u prvu četu Slavonsko husarskog puka. Već sledeće 1749. godine, Slavonski husarski puk biva spojen sa Sremskim husarskim pukom. Ovo je unelo nervozu kod Piščevića jer nije znao da li će ostati na istom položaju. Zbog toga, kod njega se rađa želja da se otisne što dalje od Slavonije, tj. u Rusiju. Dok mladi poručnik, s činom koji se, kako objašnjava, u austrijskoj vojsci dobijao sa četrdeset godina, razmišlja da svoju sreću nađe na drugom mestu, u Rusiji već niču dva srpska naselja. S prvom grupom od oko 4000 iseljenika 1751. godine iz Austrije stiže Jovan Horvat i na području južne Ukrajine osniva Novu Serbiju. Godinu dana kasnije, s oko 2000 ljudi, dolazi i Jovan Šević, brat Petra Ševića, koji za naseljavanje dobija područje u Bahmutskoj provinciji, gde niče Slavjanoserbija. Odlazak više hiljada podanika Austrijskog carstva uneo je novi zaplet u Piščevićeve putašestvije. Marija Terezija 1752. godine izdaje Kazneni patent kojim se, između ostalog, austrijskim podanicima pod pretnjom smrću zabranjuje prelazak u ratnu ili civilnu službu stranih sila. Uprkos tome, s otpustom za koji su Austrijanci mislili da su mu ga oduzeli, bez pasoša za putovanje u Rusiju i krajnje neizvesnim nadama u uspeh, Piščević preko noći nestaje iz svog Brodskog pešadijskog puka i tajno odlazi u Beč. Piščević govori o svom ogrtaču, najavljujući da će tako skriven prelaziti granice i šetati po gradu, pokušavajući da dobije ruski pasoš. Po dolasku u Beč, Piščević saznaje za još jednu okolnost koja mu ne ide na ruku. U ruskom poslanstvu upravo je došlo do smene poslanika na bečkom dvoru Bestuževa, zagovornika iseljenja Srba u Rusiju. Zamenio ga je Kajzerling, oprezan po tom pitanju koje je uznemiravalo austrijski dvor. Pri prvom susretu sa sekretarom ruskog poslanstva Nikolajem Černjevim, Piščević biva hladno odbijen. Piščević ne odustaje i ponovo se susreće sa Černjevim, govoreći mu da se nalazi u spisku iseljenika generala Ševića i napominje da će, ako ga odbije, on, Černjev, odgovarati pred Gospodom. Kad mu uz to Piščević potvrdi da je Srbin, ruski diplomata mu govori da se uplašio da je neki špijun, jer govori kao rođeni Nemac. Černjev mu obećava pomoć, ali obruč oko Piščevića se steže. Austrijske straže već ga traže po Beču, njegov pukovnik baron Janus sprema se da digne tužbu protiv njega jer je svojevoljno napustio puk, na neki način dezertirao, a spasonosni ruski pasoš nikako da stigne. U poslednji čas, malo pre nego što će „slučaj Piščević” dospeti i pred austrijski Dvorski vojni savet, posle dvanaest dana napetog iščekivanja, mladi oficir konačno dobija pasoš. Piščević se, sada kao ruski podanik, vraća u stari puk da preda svoju četu, spakuje se i oprosti s prijateljima. U obećanu zemlju, Rusiju, konačno kreće 24. oktobra 1753. godine zajedno sa ženom i decom. Stiže da saopšti i da je usput, u Tokaju, upoznao majora Žolobova koji je kupovao vino za ruski dvor. Veran vojnik svoje carice, Piščević zaverenički prećutkuje da je major Žolobov, u stvari, bio na tajnom zadatku. Pod izmišljenim izgovorom da kupuje vino za ruski dvor, on je vršio prihvat doseljenika iz Srbije, što je Austrijance dovodilo do besa. Seljak sav zarastao u bradu i sasvim star, u pocepanom kožuhu i s opancima, prvi je prizor koji Piščević opisuje iz svoje nove domovine, s graničnog prelaza Šeljegovka, gde je stigao 22. decembra 1753. godine, posle 60 dana putovanja. Stigavši u Kijev, 24. decembra 1753, sreo se sa svojim pašenogom majorom Petrom Ševićem. Piščevićeva žena je bila oduševljena što se srela sa sestrom. Sa majorom Ševićem, Piščević odlazi u Moskvu kod generala Ševića i podnosi ruskoj Vojnoj kolegiji molbu da bude primljen u puk generala Ševića sa činom kapetana. Gorko će se kajati zbog svoje molbe da bude primljen kao kapetan, jer je postojala mogućnost da automatski dobije čin nižeg majora. Molba mu je uslišena i njegova vojna karijera je mogla da otpočne. Piščević je posle mnogo peripetija stupio na dužnost u Srpski puk kao viši major. Starešina tog puka je bio pukovnik Petar Tekelija. Došavši u Srpski puk, Piščević se prenerazio kada je shvatio u kakvom je stanju puk. Brzo se dao na uređivanje puka zajedno sa komandantom Smolenske divizije gde je puk pripadao, generalom-pukovnikom Numersom. Kad su uredili puk, stigla je naredba za pokret u Poljsku. Tek što su stigli na poljsku granicu, naređeno im je da se vrate nazad, jer je problem u Poljskoj rešen mirnim putem. Ubrzo je Čorbi stigla depeša da pošalje Piščevića na upražnjeno potpukovničko mesto Ahtirskog puka pod komandom general-majora Podgoričanina. Generalova divizija, sa Ahtirskim pukom, dobila je naređenje da krene za Kijev, a potom ka Poljskoj. U Poljsku su umarširali marta 1767. godine. Kad su stigli u Poljsku, Piščević je dobio naredbu da sa svojim pukom ode u poljsku Ukrajinu, u Braclavsko Vojvodstvo, u sresko mesto Vinicu. Tamo je trebalo da sačeka poljskog general-poručnika grofa Potockog i da se sa njim sastane. Razlog njihovog sastanka je bila namera ruskog dvora da se stvori poljska konfederacija. Piščevićev zadatak je bio da vodi računa o tome da svo plemstvo Braclavskog Vojvodstva potpiše ugovor kojim se podržava nastanak konfederacije. Zadatak je bio obavljen i ugovor je bio potpisan. Piščević je izabrao dva predstavnika iz Braclavskog Vojvodstva da putuju u Varšavu na glavnu poljsku skupštinu gde će se ozakoniti ugovor o konfederaciji. Kada je poslao predstavnike, dobio je naređenje da hitno dođe u Varšavu radi očuvanja reda i mira tokom skupštine. Poljska skupština u Varšavi nije tekla kako su Rusi želeli. Biskup krakovski Soltik, grof Ževuski i njegov sin i kijevski biskup Zaluski su se protivili tački ugovora gde je navedeno da će u konfederaciji nekatolici imati ista prava kao katolici. Da bi se ućutkali glasovi protiv, četvorica protivnika su bila uhapšena i Piščević je sa svojim odredom određen da ih sprovede u Litvu, u grad Vilnu generalu Numersu, zapovedniku Smolenske divizije. Piščević je izvršio svoj zadatak i predao ih generalu Numersu. Tu se Piščevićevi „Memoari” završavaju, a dalju sudbinu odbeglog austrijskog poručnika saznajemo ponajviše iz memoara njegovog sina Aleksandra. Simeon Piščević učestvovao je u rusko-turskom ratu (1771–1774), gušenju pobune zaporoških kozaka u Seči. Carica Katarina Druga za ratne zasluge nagradila ga je činom general-majora, podarila mu sela s 1000 duša u Belorusiji, a dobio je i Orden svetog Đorđa. Zbog sukoba s generalom Petrom Tekelijom, jednim od najcenjenijih Srba u Rusiji, dobio je ukor 1777. godine, posle čega je podneo ostavku. Povukao se na selo, gde je i umro 1797. godine. Memoari Piščević je memoare pisao oko četrdeset godina, od 1744. do 1784. godine, a osim ovog dela napisao je i istoriju srpskog naroda koja je, kao i memoari, ostala u rukopisu. Memoari su ostali nepoznati javnosti oko sto godina, sve dok Simeonov unuk nije predao rukopise ruskom istoričaru Nilu Popovu. On ih je objavio u Moskvi 1884. godine, a srpsko izdanje kao knjiga pojavilo se tek 1963. godine. Pre nego što je delo štampano, s „Memoarima” se upoznao i književnik Miloš Crnjanski, kome su poslužili kao osnova za roman „Seobe”. Memoari Simeona Piščevića predstavljaju opis teškog života Srba u austrijskoj i ruskoj monarhiji. To je priča o potrazi za boljim životom. To je priča o postepenoj asimilaciji Srba sa drugim narodima i priča o gubitku identiteta. Piščevića je general Engelshofen upozorio na asimilaciju sa Rusima. Taj Nemac, u velikoj tiradi prekora i neodobravanja Piščevićeve seobe u Rusiju, proročki je rekao da će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi pretopiti i izgubiti. Srbi su se u Rusiji zaista pretopili, Nova Serbija i Slavjanoserbija su se potpuno izgubile. Samo je Piščević sa svojom knjigom duhovno ostao u svome narodu. Težina 0,7 кг Dimenzije 135 × 225 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo ćirilica Povez tvrd Broj stranica 384 ISBN 978-86-6263-214-2 Dimenzije 135x225

Dr Dobrila Bratić (1953-2009) bila je naučni saradnik Etnografskog instituta SANU u Beogradu. Osnovna oblast njenog naučnog interesovanja bila je srpska i južnoslovenska mitologija. Objavila je niz članaka i rasprava o mitskim bićima i drugim srodnim temama. Njena knjiga Gluvo doba. Predstave o noći u narodnoj religiji Srba (prvo izdanje: Bilioteka XX vek, 1993) svojevrstan je uvod u ispitivanje mitotvorne misli, koju autorka posmatra oslanjajući se na najvažnije autore koji su pisali o ovoj temi, ali i iz ugla sopstvenih teorijskih postavki. Ovim, drugim izdanjem Gluvog doba Biblioteka XX vek i kolege i prijatelji Dobrile Bratić obeležavaju šezdeset godina od njenog rođenja i dvadest godina od izlaska prvog izdanja ove knjige. Novo izdanje sadrži dodatak sa sećanjima na Dobrilu Bratić njenih koleginica Miroslave Malešević i Ljiljane Gavrilović i bibliografiju njenih radova, koju je pripremila Biljana Milenković-Vuković. U Uvodu („Ko su noćnice i gde mogu predaniti“) i šest poglavlja („Vreme i nevreme“, „Tišina i tama kao osnovna svojstva noći“, „Prostor u zagađenom vremenu“, „Mesec i zvezde – edostižne svetlosti noći“, „Dan i noć ljudskog života“ i „Susreti u zlo doba i na strašnom mestu“) Dobrila Bratić, znalački i uz pomoć nesumnjivog književnog dara, dočarava, razlaže i tumači predstave o noći u narodnoj religiji Srba. Knjiga se završava ovim autorkinim rečima: „Čini se da bi se savremeni transformacijski procesi tradicionalnih verovanja o strahotama noći mogli posmatrati u okvirima koje određuju novostvoreni, civilizacijski načini poništavanja socijalne praznine gluvog doba. Jer, u osnovi novih načina borbe leže stare potrebe proistekle iz straha od ‘praznog vremena’. Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi, pa istraživanja predstava o noći i u savremenim uslovima ostaju pouzdan pokazatelj socijalno stvorene slike sveta koju društvo svojim delovanjem ‘otiskuje’ na tamnoj pozadini noćnog neba”. DVA SEĆANJA NA DOBRILU BRATIĆ Miroslava Malešević: DOBRILČINA Za prijatelje i kolege Dobrila Bratić je jednostavno bila – Dobrilčina. Svi koji je pamte, koji su pratili njen naučni razvoj, oni s kojima se družila i s kojima je sarađivala, složiće se, sigurna sam, da joj je to “uvećano” ime – i kao čoveku i kao naučnici – potpuno pristajalo. Uz njen ogromni talenat i znanje, znatiželju, inventivnost i duhovitost, polet s kojim je živela i pisala išao je, bez ikakvog preterivanja, samo – augmentativ. Dobrilčina – naše ime iz divljenja i u počast toj raskoši. Imala sam sreću što sam dobar deo mladosti, duže od decenije, provela kao njena koleginica na poslu i bliska prijateljica u životu. Prvi put smo se srele u (od tada) našoj zajedničkoj sobi u Institutu, u koji smo i primljene istog dana, maja 1979. godine. Uobičajenu pripravničku konfuziju – prvo radno mesto, nova situacija, nepoznata uloga, nepoznato okruženje (uz beskrajno nezanimljive naslove publikacija koje smo dobile da prelistavamo, da se “bolje upoznamo” sa budućim zadacima) savladale smo – smehom. Izrekla sam naglas “Mili bože kud sam zaš’o” da stihom lakše opišem sopstveno nesnalaženje i zbrku u glavi, i dočekao me veseli kikot istomišljenice. Smeh koji je razumeo, koji razgaljuje i ohrabruje. Toliko je bilo dovoljno za “početak jednog divnog prijateljstva”. Te rane osamdesete su za domaću etnologiju (mislim prvenstveno na Srbiju i Beograd) bile izuzetno zanimljivo i značajno razdoblje. Za relativno kratko vreme, zahvaljujući pre svega velikom zalaganju nekolicine nastavnika/asistenata sa katedre (Dušan Bandić, Mirjana Prošić, Ivan Kovačević), naša nauka je počela da se modernizuje, da se postavlja na nove osnove i dobija novo usmerenje u skladu sa najvažnijim pravcima savremene antropologije u svetu. Nepovratno se tih godina menjalo poimanje karaktera same discipline: iz deskriptivne (stalno i sistematsko prikupljanje građe o “narodnoj kulturi”), ona je postepeno prerastala u modernu antropološku nauku kojoj je zadatak da objasni, interpretira, analitičkim postupkom otkrije dublji, stvarni smisao i značenje pojava koje proučava. Postojeći raskorak sa dometima svetske nauke polako se ali vidljivo smanjivao. Sledstveno promeni kursa, menjao se i predmet istraživanja, otvarale su se nove teme kakve do tada nisu bile u fokusu interesovanja etnologa, počinju da se objavljuju radovi koji se bave savremenim životom i fenomenima iz kulture grada. U malobrojnoj grupi, pretežno istraživača mlađe generacije, koja je od početka ozbiljno podržavala ovakvu orijentaciju, i koja je s entuzijazmom zakoračila na potpuno novi teren, bile smo i nas dve. Neopisivo uzbudljivo, ali i teško početničko iskustvo. Sticanje znanja i ovladavanje metodološkim osnovama potrebnim etnologiji “u novom ključu” odvijalo se uglavnom samostalno, “na svoju ruku”, mimo institucija, odnosno akademskog i naučnog programa naše tada još uvek tradicionalno usmerene discipline. Savladavanju poteškoća – od praznina u obrazovanju, te snažnog otpora vladajuće “stare škole” prema ovim inovacijama, do pristupa informacijama, novim knjigama i vodećim antropološkim časopisima koji je u tim okolnostima – u vreme bez Interneta pritom – bio prilično otežan, mnogo su doprineli izuzetno dobri kolegijalni odnosi unutar tog kruga i iskrena prijateljstva i van posla, međusobna privrženost i stalno, i stručno i ljudsko, podsticanje i podrška. Sazrevali smo zajedno, učili jedni od drugih i od najboljih među nama, dajući sve od sebe da za njima ne zaostajemo. Iz Dobrilinog i mog intenzivnog druženja i najbliže upućenosti jedne na drugu u prvim koracima u struci proistekla je, sasvim prirodno, obostrana želja da o nekim temama za koje smo se podjednako zanimale zajedno i pišemo. Nikada mi kasnije rad na nekom tekstu nije doneo toliko zadovoljstva kao tih nekoliko naših početničkih “dueta”. Sve smo izvele “u četiri ruke”, doslovno od prve ideje do tačke na kraju: sakupljale građu, pažljivo iščitavale literaturu, mučile se da rastumačimo Mertona i valjano primenimo funkcionalnu analizu, zajedno sricale svaku rečenicu, odmeravale i nemilosrdno precrtavale, sporile se, zanete razgovorom ponekad i zaboravljale zašto smo uopšte “zašiljile olovke” – i odlično se provodile. Dolazila je s mnoštvom novih zamisli, uvek s nekim maštovitim predlogom kako da stvari postavimo na drugačiji način, podstrekivala na razmišljanje, uspevajući tako i da iz mene izvuče ono najbolje. Rezultat te naše profesionalne i prijateljske saradnje su dva objavljena rada[1] (usput rečeno, a poslužiću se Dobrilinim izrazima, oni “uopće nisu bili hrđavi”); treći[2] je ostao u rukopisu koji nikad nismo stigle da do kraja “ispeglamo” za publikovanje, jer su nas interesovanja kasnije vodila u različitim pravcima. U svakom slučaju, imala sam privilegiju da učim sa Dobrilom i da mnogo naučim od nje. Iznad svega to da pisanje naučnog rada ume da bude i beskrajno zabavna i uzbudljiva avantura, a ne nužno i samo “hod po mukama”. Pokazaće se veoma brzo da je upravo tu vrstu avanture, tu vrstu potpune, strastvene predanosti radu kao uživanju, uživanju u radu, Dobrila izabrala kao smisao i način svog života. Zanimale su je brojne teme, a podjednako suvereno se kretala u području tradicijske seoske kulture, narodne religije i mitologije, kao i u području kulturnih pojava, običaja i rituala iz savremenog života. Izuzetno velikog obrazovanja i poznavanja naučne literature mogla je s lakoćom da piše praktično o svemu. Ali vagala je pažljivo, držeći se visokih standarda koje je sebi (a i drugima) postavljala o tome šta je vredno ponuditi naučnoj javnosti. Pisala je onda kad je bila sigurna da će dati nešto novo, da je tema koju je “napipala” neodoljivo izazovna i da će je “poneti”. Ipak, impresivna bibliografija, uprkos preranom izlasku iz profesije, svedoči da joj nadahnuća nije nedostajalo. A sve što je napisala, vođena takvim motivima, bilo je naprosto odlično: precizno metodološki definisano, uvek sveže ideje, izuzetne opservacije, uvek sasvim nov pristup, originalno tumačenje fenomena kojima se bavila, njihovih značenja i njihovih funkcija, a povrh svega izuzetan spisateljski stil, sjajno umeće s rečima kojim je uspevala da strogu naučnu analizu izloži kao najlepše književno štivo. Iz svakog novog rada koji je proizvela moglo se jasno videti da Dobrila ubrzano izrasta u naučnicu zaista nesvakidašnjeg formata. Svakako najznačajniji rad Dobrile Bratić u kojem će se njen blistavi talenat ispoljiti do kraja, predstavlja knjiga Gluvo doba, koju je 1993. godine Ivan Čolović uvrstio u Biblioteku XX vek. U najkraćem, studija je posvećena ispitivanju tradicionalnih predstava o noći u srpskoj kulturi – u etnološkim istraživanjima do tada tek uzgred i fragmentarno pominjanoj oblasti narodne religije. Reč je o sagledavanju brojnih simboličkih formi vezanih za noć (predanja, verovanja, rituali) prvenstveno s obzirom na mesto koje zauzimaju u složenom sistemu socijalnog strukturisanja vremena. Skup raznovrsnih verovanja i simboličkih aktivnosti inspirisanih svakodnevnom smenom svetlosti i tame, Dobrila Bratić je posmatrala kao jedinstvenu značenjsku celinu koja je postavljena na nekoliko osnovnih religijskih ideja. U otkrivanju tih ideja, tačnije u otkrivanju njima osmišljenog “celokupnog, društveno ponuđenog pogleda na svet”, tražila je ključ za razumevanje simbolike “gluvog doba” u srpskoj narodnoj tradiciji, najrazličitijih verovanja u mitska bića, kojima je kolektivna mašta ispunila “tamnu stranu” dana. Dramatičnu borbu koja se, u tradicionalno zamišljenoj slici ljudske svakodnevice, neprestano vodi između sila svetla i sila mraka, “ovog” i “onog” sveta, dana i noći, Dobrila tu posmatra i kao izraz međusobno isključivih težnji u samom čoveku: njegove “očigledne upućenosti na socijalno okruženje” i želje da iz njega izađe, da ga nadraste, da ostvari individualne mogućnosti, načini sopstveni, samostalni “iskorak u noć”. Dan je pritom, piše ona, “oličenje svetle, socijalne strane ljudskog bića, a noć one tamne, nevidljive i duboko lične dimenzije svakog čoveka” (s. 190) Svaki put kada ponovo čitam Gluvo doba (a otkako Dobrile nema knjigu prelistavam sve češće) izgleda mi jasno da je to, osim sjajnog antropološkog teksta, i nešto mnogo više. To je i opis ličnog putovanja Dobrile Bratić u potrazi za sopstvenim odgovorom na zahtev koji je sama definisala rekavši da se “bezlične sile ‘ovog’ i ‘onog’ sveta mogu (…) uskladiti u kreativnom naporu pojedinca koji je dovoljno snažan da istraje na iznalaženju ličnog puta”. Dobrilčina je svoj put pronašla. Ljiljana Gavrilović: NA TAMNOJ POZADINI NOĆNOG NEBA Pisati o onima koji više nisu tu ozbiljno je težak zadatak, u kome vrebaju bar dve velike opasnosti, uzajamno tesno povezane. Prva je ritualno hvaljenje (“o mrtvima sve najbolje”, koje je opstalo do sada, iako više nema – bar ne svesnog – verovanja da će se oni vratiti i osvetiti nam se ako ih ne pominjemo u idealizovanoj svetlosti), dok je druga patetična priča o izgubljenim/neostvarenim mogućnostima ili savršenim dometima za koje smo svi mi, koji smo i dalje tu, ostali prikraćeni. Postoji, naravno, i mogućnost pisanja onih užasnih, birokratizovanih i dehumanizovanih “objektivnih” prikaza njihovih života, u kojima od stvarnih ljudi koje smo poznavali i/ili voleli (ili možda baš i nismo) nije ostalo ništa osim šturog spiska objavljenih tekstova, iz kojih su osobe o kojima se govori u potpunosti odstranjene. Pored toga, priče o njima su uvek priče iz naših sećanja, ne samo na njih, nego i na nas same u nekim prošlim vremenima u kojima smo svi (pretpostavljeno) bili mlađi, lepši i srećniji – priče proizašle iz nostalgije. Moja sećanja na Dobrilu Bratić svakako jesu obojena nostalgijom, ali bez obuzira na to mislim da, iza svega, i dalje mogu da vidim njeno nasmejano, istinsko lice. Ili bar mogu da pokušam. Prve, teturave i zbunjene korake antropologa na terenu napravila sam uz pomoć Dobrile, koja je tih, ranih osamdesetih godina prošlog veka, imala tek nešto više iskustva od mene, ali je bez obzira na to bila terenski istraživač kakav ja nikada nisam postala, niti ću ikada biti. Dobrila je imala vrlinu koja mi je tek mnogo kasnije postala jasna (i koju ja definitivno nemam): ona je volela svoje ispitanike. Lakoća sa kojom je uspostavljala kontakte sa ljudima koje nikada ranije nije videla je meni, napola autističnoj, uvek izgledala kao čudo. Kao i empatija kojom je ona ne samo razumevala, nego i (sa)osećala sa svojim ispitanicima i koja je omogućavala da rezultati njenog terenskog rada budu mnogo više od suvoparnih analiza. Tu njenu retku vrlinu pamtim i po pričama o terenskim istraživanjima, onim koje nikada nisu postale uobličene u formalne etnografije. Jedna od njih je Dobrilina interpretacija iskustva muslimanske devojčice, koja je u školi učila da su partizani bili heroji i da su bili apsolutno dobri i bila užasno unesrećena kada joj je neko rekao da su partizani jeli svinjetinu. To partizansko jedenje svinjetine se, naravno, sukobljavalo sa čitavim ostalim korpusom njene socijalizacije, koji joj je govorio da svinjetinu jedu samo nevernici, dakle loši ljudi. Emocije koje teku kroz ovu priču sećam se i posle više od četvrt veka, upravo zbog načina na koji ju je Dobrila pričala: sa dubokim saosećanjem sa decom koja moraju da se bore sa teškim unutrašnjim konfliktima zbog suprotstavljenih porodičnih/lokalnih i javnih/globalnih vrednosti, koje će ih kasnije pratiti tokom čitavog života. Ili: priča kojom se Dobrila, tokom čitavog vremena koje smo zajedno provodile u Novom Pazaru, bavila uz osnovnu temu svog istraživanja, a koja je ostala nenapisana: praktično nepostojeće međunacionalne kafanske tuče. Na tako sitnom, svakodnevnom segmentu ponašanja ona je videla suštinski problem tadašnje novopazarske zajednice: između mladih muškaraca dve nacionalnosti nije postojala nikakva mogućnost sukoba, jer nisu postojali nikakvi zajednički interesi – zajednice su vodile odvojene, paralelne živote. Naravno, obe ove priče, čak i da su bile istražene do kraja (po Dobrilinom sudu – po mom je tu bilo sve jasno i nije bilo potrebe za daljim ispitivanjima, ali ona je izvesno bila znatno temeljnije od mene) u to vreme nije bilo moguće objaviti, jer bilo politički nepodobno (savremenim rečnikom rečeno: politički nekorektno, što je samo dokaz da se u odnosu politike prema javnoj reči malo toga promenilo, iako su stege političke korektnosti danas ipak znatno blaže). I neka sasvim drugačija sećanja, više vezana za terensko ponašanje nego za rezultate istraživanja, iako je to neraskidivo povezano: ulazak u kafečajnicu u staroj novopazarskoj čaršiji (u kojima, čak i danas, sede samo i isključivo muškarci) i – uprkos početnoj zgranutoj neverici više nego sredovečne publike činjenicom da su dve mlade žene ušle u definisano muški prostor i da se tu, očigledno, osećaju savršeno dobro – uspostavljanje kontakta koji se pretvorio u nekoliko sati razgovora i, samim tim, vrlo efektno terensko istraživanje. Ili, vožnja na relaciji Novi Pazar – Tutin lokalnim autobusom, u kome su nedostajali samo pilići i koze na krovu da bi potpuno odgovarao slikama autobuskog saobraćaja iz filmova o nekim azijskim zabitima, dok napolju lije neočekivana kiša, a autobuska publika veselo čavrlja među sobom, ali i sa nama o svemu i svačemu, uključujući o onome što nas zanima. Empatija i fino razumevanje ljudi o kojima govori je (bar se meni čini) najveća vrednost i onoga što je Dobrila pisala. Čitajući sada ponovo, posle dve decenije, njeno Gluvo doba, knjigu koja tokom vremena nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, rekla bih da su joj u otkrivanju strašnih tajni noći vodiči bili upravo njeni ispitanici koji su, iako davno već izašli iz okvira tradicionalnog društva, i dalje znali za noćne strahove “koji su samo prigušeni električnim osvetljenjem i ohrabrujućim zvucima civilizacijske buke”. Pratila je ne samo njihova razmišljanja, nego pre svega osećanja, u oblikovanju sveta koji ih okružuje, sveta koji je istovremeno fantastičan, nespoznatljiv i očaravajući, sveta sa kojim se – uprkos svemu – može (ne uvek i ne baš sasvim bezbedno) komunicirati i iz koga se može saznavati i ono što je nemoguće videti na svetlosti dana i upravo tim saznanjima prevazići “svekolike nemogućnosti društva”. Njeno razumevanje išlo je i korak dalje – ka nesrećnim, skrajnutim natprirodnim noćnim bićima koja su svoje “poslednje utočište našla u sećanjima ljudi, gde i dalje žive nekim skučenim i uveliko osiromašenim životom”. “Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi”, kaže Dobrila na kraju svoje knjige o prazninama noći, govoreći time o prošlim, tadašnjim i budućim vremenima i društvu koje svoje socijalno konstruisane slike sveta “otiskuje na tamnoj pozadini noćnog neba”, čak i kada se te slike tiču naizgled jasne dnevne stvarnosti (kao što svi znamo, projekcija na svetlo dnevno nebo bila bi nevidljiva, za nju je neophodna tama). Druga strana istraživačke medalje bio je Dobrilin odnos prema sakupljenom materijalu: beskrajno sistematičan, sa pedantno popunjenom svakom, i najmanjom mogućom, prazninom. To nikako nije bilo pitanje nesigurnosti – to je bila posledica uverenja da se prema živim ljudima (sa kojima svi mi radimo) mora odnositi sa poštovanjem, te da polovične informacije nikako nisu dovoljne za sagledavanje stvarne slike društva u kojoj su odraženi neki vrlo realni životi, makar oni bili smešteni u vrlo različita vremena. Njeno istraživanje je, poput naseljavanja noći čudesnim bićima, bilo borba za poništavanje praznine. Dobrilino sadašnje mesto je, kao i njenim dragim noćnim bićima, samo u sećanjima ljudi. Ipak, i danas, sva ta manje ili više nostalgična sećanja na nju, ostaju kao putokaz svima koji se upuštaju u nesigurnu avanturu antropoloških ispitivanja: ona su valjana ne ako samo pokušavate da razumete ljude, nego ako ih iskreno i bezrezervno volite. I ako se prema njihovom znanju i osećanjima odnosite sa najdubljim mogućim poštovanjem. Oktobar, 2013 [1] Kuća kao statusni simbol, Etnološke sveske IV, Etnološko društvo Srbije, Beograd 1982. i O proslavljanju rođendana u Srbiji, Glasnik Etnografskog instituta SANU XXXII, Beograd 1983. [2] U njemu smo se bavile analizom rubrike ličnih oglasa u zagrebačkom magazinu “Start” (1982-83). Naslov: Gluvo doba: Predstave o noći u narodnoj religiji Srba Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 258 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-7562-118-8

Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. Ribe borci - najvažnije karakteristike Borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda Ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja. borci ribice

Opis Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. ribe borci - najvažnije karakteristike borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja.

„Hrišćanstvo“ – govorio je Niče – „ne zna za radost“. Vizantijsko društvo, uprkos jakom uticaju hrišćanstva, poznavalo je i cenilo radost, pa i onu čulnu, koju je crkva najviše osuđivala. Hans-Georg Bek otkriva kako je erotofobija zvanične crkve često ignorisana u vizantijskoj svakodnevici, umetnosti, književnosti, čak i u manastirima. Tekstovi pojedinih antičkih ljubavnih romana došli su nam i u formi molitvenika, u koje su bili prerušeni kako bi se prekratili dugi sati manastirskih bogosluženja. „Vizantijski erotikon“ govori o toj manje poznatoj strani vizantijskog društva. Hans-Georg Bek, VIZANTIJSKI EROTIKON, “Karpos”, Loznica 2009. U svojoj dobro osmišljenoj ediciji “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je nedavno objavila zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka “Vizantijski erotikon” (Loznica, 2009). Namera poznatog nemačkog vizantologa je bila da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kada je reč o erotici i seksualnosti. Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva. Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature – epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju “čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo”, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi. Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Hans-Georg Bek (1910-1999) je nastojao da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput “istorije morala” u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo. Siniša Kovačević Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka:“Naša vera ne poznaje razvoj“ Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i civilizacije u svetu, uzima na sebe jedan delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu. Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Oskrnavljena Devica Za čoveka, sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen strogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedili plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog boga koji dolazi na mesto ambivalentnog svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I, kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu s erotikom. Kada govori o moralizaciji svetog u hrišćanstvu, autor misli najpre na pravoslavlje koje je, za njega, povezano s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“, jer je vladala „manija teologa da se misterije božanstva svedu na filozofske formule“. A teolozi su „svoje ideje o krajnjem smislu života nametali ne samo monasima, nego i svetovnom stanovništvu“. Ispoljavali su neograničen rigorizam koji se vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog, gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako. Tu se žena prikazuje kao zloba i brbljivost, sa sujetom i manijom ulepšavanja i nadugačko se govori o ropskoj odori braka. Nakon toga sledi najveći i najbolji deo ove, po obimu nevelike knjige, gde je autor u potpunosti na svom terenu – a to je deo gde se opisuje erotizam u životu i književnosti Vizantije. Tu se govori o problemima sa seksom u mešovitim manastirima, o lutajućem kaluđeru koga srećemo na svim prometnim mestima u gradu, u krčmi kao i u privatnim kućama gde ga rado primaju žene, prostitutkama na svakoj ulici i trgu u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i drugim velikim gradovima carstva, o pikanterijama i kuloarskim radovima na dvoru gde su žene carice i njihove ekipe evnuha vodile glavnu reč. Pravoslavno-vizantijski erotizam Teofana, koja je do carskog trona stigla pravo iz krčme, Evdokija koja je proterala Zlatoustog iz Carigrada na Kavkaz, Irina koja je došla glave ikonoklastima, da ne govorimo o Teodori koja je, zajedno sa svojim mužem Justinijanom, upravljala carstvom na vrhuncu moći i bila u mnogim stvarima energičnija i pametnija od njega. Čitati autora kao što je H. G. Bek, čije poznavanje vizantijske književnosti je, najblaže rečeno, impresivno, zaista je veliko je zadovoljstvo. Opisujući erotske sadržaje u književnosti, on prolazi kroz rodove i vrste gde su obuhvaćene hronike i hagiografije, epigrami, pesme i romani – tu vidimo da postoji zastupljenost erotskih motiva ne samo u žanrovima nasleđenim iz antike, već i u delu religiozne književnosti – hagiografije su za to najbolji primer. Ne treba ni pominjati da nije postojala nikakva cenzura ovakve literature, jer su erotske sadržaje u svim navedenim žanrovima voleli svi obrazovani ljudi uključujući visoki kler – na indeks zabranjenih knjiga su dolazile samo one sa jeretičkim sadržajem. Po erotici, u vizantijskoj književnosti najpoznatiji su epigrami, a njihovi najviše čitani autori, kao Agatija i Pavle Silentijarije, nisu se baš isticali u uzdržanosti – u njihovim epigramima opisuju se primamljiva mlada bludnica, devojka od koje se uvek očekuje da udovolji žudnjama muškaraca, udovica koja se razlikuje od bludnice po skrušenom ponašanju u početku, samo da bi se potom upustila u igru, brak kao apsurdna stvar, a jedino što se ne sme, to je ljubav prema dečacima. U podražavanju klasičnih književnih uzora Vizantinci su najviše voleli poznoantički mit koji je bio najbolje i najprihvatljivije pakovanje erotike. Njegova inscenacija sa bogovima, herojima, nimfama i drijadama bila je najpogodniji ambijent za vođenje ljubavne igre. To je posebno dolazilo do izražaja kada su romani u pitanju. Roman Leukipa i Klitofon Ahila Tatija obrazac je lascivne erotike i, kako sam autor u uvodu kaže, >ljubavna priča kao dobar podsticaj požude Seksualnost jača od pravoslavnog rigorizma Na kraju knjige autor zaključuje da je erotski život u Vizantiji, kao i prisustvo erotske tematike u književnosti, sasvim u neskladu s osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Rigorizam je, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. A kako i sam autor primećuje, nije bilo značajnijeg ispoljavanja rigorizma, nikakve represije, progona ili cenzure. I postavlja pitanje kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks, na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam autor nudi je da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena – na jednoj polovini su bile estetičke vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja. O čemu su Vizantinci raspravljali Posle čitanja knjige ostaje težak utisak potpunog nesporazuma. A utisak je još teži jer se radi o piscu koji je jedan od najvećih poznavalaca Vizantije XX veka. Kada se kaže da je pravoslavlje pre svega u vezi s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere i te kako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora – i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna. Mora se reći da te rasprave oko vere nisu bile nikakvo filozofsko istraživanje istine – one su pripadale okviru negativne, apofatične teologije i služile su da pokažu, pre svega, šta vera nije, tj. da je bog nesaznatljiv, da je nepristupačan bilo kakvom znanju i da je vera stvar mističnog iskustva. Takav odnos prema znanju i razumu u Vizantiji vidljiv je u trajnom otklonu od grčke filozofije. U prilog tome dovoljno je pomenuti Justinijanovo zatvaranje atinske akademije 529. i crkvenu osudu Jovana Itala u XI veku u kojoj se Aristotel i Platon nazivaju „luckastim filozofima“. Jer, za razliku od filozofije koja nije bila omiljena, retorika je bila oberučke prihvaćena. Još u vreme kasne antike retori su imali katedre u svim glavnim gradovima, bili su poznati i omiljeni u najudaljenijim delovima carstva, priređivali su javne predstave govorništva pred širokom publikom i podizani su im spomenici. Obrazovanje je u Vizantiji bilo aristokratsko – bilo je sasvim netehničko, učile su se retorika, gramatika, matematika i muzika, i dečaci su deklamovali napamet stihove Homera i Hesioda na klasičnom grčkom. Filologija, ljubav prema antičkom književnom nasleđu i negovanje klasičnog jezika, bila je ispred svakog interesovanja za filozofiju i etička pitanja. Odoleti diktatu rigorista U vezi sa rigorizmom teologa H. G. Bek kaže, između ostalog, da su oni imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“ i da je Vizantinac tražio načine da odoli diktatu rigoroznog pravoslavlja. „Rigoristi“ su, po njemu, negativni i suprotstavljeni običnim ljudima koji hoće na prirodan i neposredan način da zadovolje svoje ovozemaljske strasti. A znamo da pravoslavci „rigoriste“ nazivaju svetim ocima, za njih su oni krajnje pozitivni i smatraju ih najzaslužnijim za očuvanje vere koja je zajednička i najviša vrednost. Ali isto tako je poznato da poštovanje prema njima nikako ne podrazumeva uticaj na to šta će svaki pojedinac da radi sa svojim sopstvenim životom. I tu se Vizantija u potpunosti razlikuje od zapada i stoga je preslikavanje društvenih ili psiholoških problema represije seksualnosti na pravoslavni svet potpuno van konteksta. Sloboda pojedinca u Vizantiji nije bila društvena, zasnivala se na samostalnom i slobodnom izboru pojedinca između boga i sveta i odgovornosti u odnosu na to. Taj obrazac je aristokratski, nije etički i demokratski, a oni koji u tom izboru pogreše sami su odgovorni jer su sopstvenom slobodnom voljom odredili svoju sudbinu. Između čoveka i boga ne ubacuje se nikakav zemaljski autoritet, pa čak ni svetac. U Vizantiji se smatralo da čovek već svojim krštenjem postaje pripadnik carstva nebeskog i samim tim je već savršen, pa prema tome njegovo zemaljsko usavršavanje jedva da ima ikakav značaj. I na kraju knjige, u zaključku, pisac kaže da su postojale „rascepljenost i duplicitet svesti“ Vizantinca kao jedini način da se izbegne pritisak rigorista da bi se slobodno uživalo u radostima svakodnevnog života. Tu se najjasnije vidi neuspeh preslikavanja jednog vrednosnog obrasca na drugi. Taj obrazac je neoplatonski, koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje. Prirodni um čija formula je A=A polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija tretiraju kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenljivi zakoni, opštost i nužnost – nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost – postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu već i životu samom. Ali, treba imati u vidu da je još Luter pominjao malleus Dei, malj božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije, kao i to da je moralizovani bog u XIX veku dobio ime „hladno čudovište“. Pokoravanje nadstvarnom Pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, prema kojem traži vernost antička etika, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. To područje ljubavi i vere suprotno je društvu, razumu i etici. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje koji ne zasniva društvo već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“. Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma, koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji. Dragan Mišković Republika br. 496-497, 1-31. mart 2011. Naslov: Vizantijski erotikon, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 208 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-073-0

ПРЕДГОВОР СРПСКОМ ИЗДАЊУ Анатолиј Дмитријевич Степанов ОДБРАНИМО НАШЕ СВЕТИЊЕ Слом социјалистичког државног система, који је довео до ослобођења руске и српске Цркве од угњетавања комунистичке идеологије и партијског диктата, истовремено је довеo народе руске словенске цивилизације до страшне геополитичке катастрофе. Посебно су пострадали Руси и Срби, као народи који су у највишем степену сачували империјски менталитет. Размишљајући о последицама краха социјалистичког система, познати руски дисидент, филозоф Александар Зиновјев је афористички приметио: „Циљали су комунизам, а погодили Русију“. Ништа мање исправно није рећи: „Циљали су комунизам, а погодили Србију“. Међутим, у последње време се испоставља, да претпоставка да су управо свесно циљали у Русију и Србију није неоснована, а антикомунистичка реторика је била само стратегијско прикривање операције. Било како било, резултат тога је да су после кризе осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Руси и Срби постали два најподељенија народа у Европи. А при свему томе, немачки народ који је после Другог светског рата био раздељен државним границама, у тој истој кризи се ујединио. Карикатура историје је таква: Немци су се ујединили, а Срби и Руси, који су дали огроман допринос у победи над немачким фашизмом, подељени су границама као да су ратни губитници. И сада ту чињеницу не жели да призна светско јавно мњење. Али, најжалосније је то што о тој чињеници не смеју гласно да говоре политичке елите Русије и Србије. Као што се то не једном дешавало у историји, слабљењем православних народа користио се Ватикан, не би ли још једном покушао да успостави духовну контролу над нашим народима, потчинивши наше земље свом утицају. Но, ако су раније као претходница Ватикана служили немачки рицарски редови (Ливонски и Тевтонски) или Аустријанци, то је сада нашој бившој браћи, словенским народима које су католици раније завели у своју веру, наложено да одраде „прљави посао“. И они су га одрадили – жестоко, без церемоније, не желећи ни да чују за молбу о поштеди, како то обично и раде издајници. Ми памтимо с каквом су жестином Хрвати изгонили из Српске Крајине своју браћу по крви, Србе и како су браћа унијати-Галичани направили прави погром над православним становништвом Западне Украјине, услед чега су уништене три епархије Руске православне цркве, пролила се крв, а многи православни руски људи су били убијени, мучени и тучени. Католички прозелитизам с краја прошлог века, постао је реална претња за наше Цркве, а територија Русије је први пут у њеној историји била подељена на католичке епархије, што је изазвало негодовање православних. Жалосно је што је католичка експанзија пролазила уз равнодушност, а некада чак и уз помоћ (на пример у Украјини) државне власти. Навођена је наивна аргументација, да ми треба да смо „пријатељи с католицима“ јер смо сви ми хришћани. Нажалост, наши властодршци нису ништа научили из историје. И ево, већ се могу чути гласови да ми треба да тражимо помоћ од римског папе, да би се заједнички супротставили налету ислама. Потпуно је заборављена судбина последњег византијског цара Константина XII, који је тада тражио помоћ од Ватикана у замену за уступке у богословским питањима, али је на крају постао жртва преваре католика и изгубио је и власт и живот. Нажалост, данашња политичка елита и у Русији и у Србији, не жели да извлачи поуке из историје. А као што је познато, онај ко не извлачи поуке, осуђен је на понављање грешака. Али, најтужније од свега је то што је и у српској и у руској Цркви, у последње време никао доста утицајан филокатолички лоби. Данас се све чешће може чути разговор о неопходности сарадње наших Цркава с Ватиканом у делу борбе за моралност. Следбеници филокатолицизма стварају слику да деградација хришћанске догматике од стране католика није озбиљна препрека за сарадњу. Ако је патријарх московски и све Русије Пимен (Извеков) волео да понавља да се с католицима може заједно једино попити чај, сада постају популарније друге изреке. Под идеју савеза са Ватиканом, већ се приводе филозофске премисе – нека пискарала пишу да је најважнији задатак православља данас, пружање помоћи Ватикану у рехристијанизацији Европе. Као прво, још је нејасно да ли је самом Ватикану уопште потребна рехристијанизација Европе? Као друго, у ком својству помагати? Извлачећи кестење из ватре? У ствари се иза свих тих измишљотина крије пропаганда екуменизма, коју је познати српски благочестиви подвижник православља, Јустин Ћелијски, најпрецизније дефинисао као „јерес над јересима“. Међутим, нови талас „љубави ка Европи“ за нас Русе није изненађујући. То је пројава застареле болести руске интелигенције – западњаштва, коју су руски национални мислиоци, од словенофила до Ивана Иљина, подвргли уништавајућој критици. Ипак се та заразна духовна болест поново појавила на крају XX и почетку XXI века. Пре сто година, западњаштво које је поразило руску политичку и интелектуалну елиту (па и свештенослужитеље), довело је Русију до страшне катастрофе – револуције 1917. године. Трагедија може да се понови... Најпоузданији лек од те болести је – буђење историјског сећања. Управо због тога су, на иницијативу научне и православне јавности Санкт Петрбурга и уз информативну подршку Руске народне линије (www.ruskline.ru) на историјском факултету Санктпетербуршког државног универзитета, у прошлој години биле организоване две међународне историјско-богословске конференције. Конференција „Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?“ одржана је 4. фебруара 2010. године и на њој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана и Србије. Учесници конференције су разматрали процесе који се одигравају унутар Римокатоличке цркве, историју сложених односа Ватикана с православним светом, опасностима које можемо очекивати у организацији дијалога с католицима. Још веће интересовање побудила је друга конференција „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, која је одржана 28. октобра 2010. године и у којој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Србије, Велике Британије, Украјине, Босне и Херцеговине. Конференција је организована упоредо са изласком из штампе књиге на руском језику италијанског научника Марка Аурелија „Надбискуп геноцида“, која је посвећена поглавару Хрватске католичке цркве, надбискупу Алојзију Степинцу. Управо материјали са те конференције су доступни српском читаоцу у овој књизи. Већ у самом називу конференције изражена је њена главна идеја. Савремени православно-католички дијалог, о коме је данас постало модерно говорити на свакојаким сусретима и форумима, има право на постојање тек пошто Ватикан призна злочине , које су починили католици-усташе против православних Срба и после извињења потомцима и рођацима жртава и целом српском народу. Недопустиво је водити дијалог као да није било геноцида над Србима у концентрационом систему логора Јасеновац или као да је злочине починила група маргиналаца без знања црквених власти Независне државе Хрватске. То не само да противуречи истини, него представља и издају над сећањем о овим српским новомученицима и свим невиним жртвама терора. Данас се у црквено сазнање активно убацује недавно смишљен термин „цркве-сестре“ који треба да представља посебан карактер односа православне Цркве и римокатолика. Но, да би се тај термин испунио смислом, Ватикан као минимум мора да осуди злочине својих прелата и епископа који су организовали геноцид над Србима, као и друге злочине који су по благослову римског понтифика учињени према православнима. Међутим, то се не догађа. Ватикан се понаша као да га то не интересује, а православни учесници дијалога с католицима немају духа да на такав начин поставе питање. И још горе од тога, „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца је Римокатоличка црква канонизовала и ове године се очекује посета римског папе Бенедикта XVI Хрватској, поводом свечаности у вези са беатификацијом Степинца. А ако се сетимо да се у последње време активно разматра идеја преноса из Рима у Витебск посмртних остатака белоруског отпадника унијате Јоасафата Кунцевича убијеног у Полоцку, онда није време да говоримо о сестринским односима, него о агресивном католичком прозелитизму, праћеном загрљајима. То се „по руски“ каже: „Држе камен испод пазуха“. Испада да римски папа и његови кардинали који се осмехују „држе камен испод пазуха“ прослављајући љуте мрзитеље православља. У књизи су представљени скоро сви реферати који су се чули на конференцији (осим реферата В. Василика који није објављен у штампаном виду, али је зато преведен његов текст о конференцији са Руске народне линије, као и интервју српском магазину Печат, који је „руски златоусти“ ђакон, др Владимир Василик дао новинарки Наташи Јовановић – опаска приређивача). Српском читаоцу су позната имена српских учесника конференције, академика доктора Србољуба Живановића, режисера, музејског саветника Симе Брдара и издавача и публицисте Ранка Гојковића. Међу руским ауторима представљени су следећи познати научници и публицисти: један од најбољих савремених православних публициста, директор Центра за етно-конфесионална истраживања Владимир Семенко; историчар и доцент Санктпетербуршког универзитета, ђакон Владимир Василик; историчар, професор Харковског националног универзитета им. В. Н. Каразина Александар Каплин; историчар, доцент Московског државног института међународних односа МИП Русије Олга Четверикова; политиколог, професор Дипломатске академије МИП Русије Анастасија Митрофанова; историчари, специјалисти за историју Србије, научни сарадници Института за славистику Руске академије наука Ана Филимонова и Михаил Јамбајев; филозоф, професор Санктпетербуршког универзитета технологије и дизајна Алексеј Швечиков; књижевник и историчар Павел Тихомиров. * * * После конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ донесена је резолуција „Дијалог је могућ тек после дебеатификације „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца“ чији бих текст желео навести у целини због његове велике важности. „Нема истине без љубави ни љубави без истине“ преподобни Јустин Поповић У последње време активиран је православно-католички дијалог. Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу љубави“. Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство. Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није беатификовао надбискупа загребачког Алојзија Степинца, уз чије је делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних Срба који су убијани са посебном суровошћу. Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла специјалним ножевима названим „србосек“, разбијали главе чекићима, резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди. У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у геноциду који је спроводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве. Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве, а 1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао је усташке делегације у Ватикан, а после рата Католичка црква је такозваним „Пацовским каналима“ омогућила бекство многим хрватским крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима, само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији „надбискупа геноцида“. Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми можемо да говоримо? Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима, када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности, равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и од стотина хиљада жртава. Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца, усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог“ не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и дебеатификује Алојзија Степинца. * * * Пре две године на руској телевизији је био организован својевсрстан ТВ шоу „Име Русије“ у коме се бирала најзначајнија личност руске историје. ТВ гледаоцима је предложено да гласају за највећег руског историјског делатника. Ускоро се међутим ТВ шоу претворио у истински општенационални догађај, који су пратили милиони гледалаца у земљи. У резултату гласања, за најпопуларнију историјску личност Русије изабран је свети благоверни велики кнез Александар Невски, кога је јавности представио митрополит Кирил, који је ускоро изабран за новог руског патријарха. Тај ТВ шоу је праћен у широком информативном дијапазону руских средстава јавног информисања и многи аналитичари су приметили да нису очекивали победу светог благоверног кнеза, упркос његовој великој популарности у народу, али је та победа веома индикативна. Јер његово име симболише руско супротстављање експанзији авангардних западних одреда – шведских и немачких рицара, који су по благослову римског понтифика истребљивали руске „шизматике“. И симболише не само супротстављање, него и победу - над Швеђанима на Неви и над Тевтонцима на Чудском језеру. (Последња је у историји позната као „Ледна погибија“.) Свети благоверни кнез Александар Невски, који је одбацио предлог изасланика римског папе да узме из руку понтифика круну у замену за прихватање римокатолицизма, протерао је католичког амбасадора изван граница своје земље. Он је одбранио духовну независност Русије, поклонивши се пред спољном влашћу Орде. Тај избор светог кнеза предодредио је будући препород Русије и претварање конгломерата словенских књажевстава у највећу државу на планети. Свети благоверни велики кнез Александар Јарославич Невски указује и нама пут и образац понашања у данашњим условима, када и руском и српском народу прети духовно поробљавање. Томе је и Србе учио њихов свети Сава. Они су учили да бране светиње вере. Ако ми успемо да одбранимо наше светиње, у нашим народима ће се сачувати шансе на препород. Јер се око светиња окупљају људи који ће у пуном смислу те речи постати народ, то јест једно тело с једним духом, једна заједница спремна да чак и пред претњом лишавања живота одбрани своје светиње. Ако не сачувамо своју самобитност – утопићемо се у мешавину безбожног глобализма, куда корацима од седам миља хрли дехристијанизовани Запад, за чији се реп прикачио и Ватикан. Савез са Ватиканом је страшна саблазан за православну Цркву, за народе православне цивилизације. Надам се да ће књига „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ помоћи да боље уочимо ту саблазан и да ће нас мотивисати да преодолимо тој саблазни. С руског превео: Ранко Гојковић Анатолиј Степанов, рођен 1961. године у Нижњем Кубану (Брјанска област), историчар, главни и одговорни уредник Православне информативне агенције „Руска народна линија“ која је била један од организатора ове конференције. На Далекоисточном универзитету у Владивостоку 1983. године дипломирао на историјском факултету, а 1993. године завршио аспирантуру на Петроградском универзитету на катедри за историју Русије. Бави се истраживањем идеологије руског конзерватизма. Био је сарадник у прес служби Митрополита санктпетербуршког и ладошког Јована (Сничева), учествовао је у стварању низа православно-патриотских организација. Био је уредник часописа „Руски православни патриота“, научни уредник издавачке куће „Царско дело“, а од 2004. године је главни уредник Руске линије (данас Руска народна линија). Аутор је књиге „Црна сотна - поглед после столећа“ а у „Великој енциклопедији руског народа“ приредио је (заједно са Олегом Платоновим) том „Руски патриотизам“. Живи и ради у Петрограду. Линкови: Рецензија коју је написао Владимир Димитријевић, објављено у Печату, марта 2011. (http://www.pecat.co.rs/2011/03/hriscanski-koreni-evrope-poseceni-su-u-jasenovca/) Наслов: Православно - католички дијалог, после Јасеновца Издавач: Samostalni izdavač Ranko Gojković Страна: 260 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20.5 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-913003-3-3

Уз светог Антонија Великог и пустињске оце чије су изреке записане у Старечнику, дело светог Макарија Египатског - кога је православна Црква прозвала Великим - представља један од стубова на којима почива духовност Цркве од Истока. Објављујући, по први пут на српском језику, дела овог светилника Христовог, верујемо да ће она помоћи многима да нађу пут истинске побожности који води у живот вечни. Највећи српски учитељи од Светог Саве до оца Јустина Поповића надахњивали су се учењем светог Макарија и трудили се да испуне оно што је он завештао свим православним хришћанима. САДРЖАЈ СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ 1. Алегоријско тумачење виђења које описује пророк Језекиљ, 7 2. О царству таме, тј. греха, и о томе да једино Бог може да нас отргне од таме и да нас избави од робовања нечастивом кнезу, 16 3. О томе да би браћа међусобно требало да живе у чистоти, простодушности, љубави и миру, а да борбу и битку воде само са унутрашњим помислима, 19 4. Да би се хришћани удостојили небеских похвала од Бога и анђела, морају пажљиво и брижљиво водити своју борбу у арени овога света, 23 5. Велика је разлика међу хришћанима и људима овога света: једни, имајући у себи духа света, у срцу и у уму свезани су земаљским оковима, док други желе љубав небеског Оца и једино Њега имају за предмет свих својих жеља, 39 6. Требало би да се они, који желе да угоде Богу, моле у миру, безмолвију, кроткости и премудрости како не би, молећи се нападно гласно, свима постали саблазан. У овој беседи налазе се два питања: Да ли су престоли и венци вештаствене творевине? Шта означава дванаест престола Израиљевих?, 55 7. О Христовом снисхођењу према човеку. Ова беседа такође садржи у себи неколико питања и одговора, 59 8. О томе шта се догађа са хришћанима у време док творе молитву и о мерама савршенства, тј. о томе могу ли хришћани да достигну савршену меру, 63 9. О томе да се Божија обећања и пророштва испуњавају у различитим испитивањима и искушењима, и да се од искушења нечастивога избављају они који су привржени јединоме Богу, 67 10. О томе да се дарови божанске благодати чувају и умножавају смиреноумљем и усрдношћу, а да се губе гордошћу и нерадом, 73 11. О томе да је сила Светога Духа у човечијем срцу слична огњу; још о ономе што нам је потребно за разликовање помисли које се појављују у срцу, а такође и о мртвој змији коју је Мојсеј приковао на врх дрвета и која је послужила као праобраз Христа. У овој беседи садрже се два разговора: један је разговор Христа са злобним сатаном, а други разговор грешника са сатаном, 76 12. О Адамовом стању пре него што је преступио Божију заповест и након што је изгубио и свој сопствени и небески лик. Ова беседа садржи неколико веома корисних питања, 85 13. О томе какав плод Бог захтева од хришћана, 94 14. О томе да они, који су Богу посветили помисли и ум, чине то у нади да ће се просветлити очи њиховог срца, да Бог такве удостојава да у светости и највећој чистоти приступе Св. Тајнама и дарује им Своју благодат; такође и о томе шта би требало да чинимо ми, који желимо да добијемо неко од небеских добара и најзад о томе да су апостоли и пророци слични сунчевим лучама које пролазе кроз прозор. Осим тога, беседа поучава и томе шта је сатанска а шта анђелска земља - јер су обе неопипљиве и невидљиве, 95 15. Ова беседа садржи у себи опширно учење о томе, како би душа требало да у светости, непорочности и чистоти обитава пред својим Жеником - Исусом Христом, као и нека веома поучна питања - на пример, о томе, да ли ће сви удови устати приликом васкрсења, али и многа друга - о злу, о благодати, о слободној вољи, о достојанству људскога рода, 99 16. О томе да су духовни људи подложни искушењима и недаћама које потичу од првородног греха, 125 17. О духовном помазању и слави хришћана и о томе да нам је без Христа немогуће да се спасемо или да постанемо причасници вечног живота, 133 18. О благу хришћана, односно о Христу и о Светоме Духу Који их на различите начине води ка достизању савршенства, 141 19. Хришћани који желе да напредују и узрастају дужни су да себе приморају на све што је добро, да би се избавили од греха који живи у њима и да би се испунили Светим Духом, 146 20. Једино Христос, истински исцелитељ унутрашњег човека, може да исцели душу и да је украси одеждом благодати, 152 21. Хришћанину предстоји двострука битка, унутрашња и спољашња; ова друга се састоји у удаљавању од земаљских разонода, док се прва одвија у срцу и води се с помислима на које нас наводе нечисти духови, 156 22. О двојаком стању оних што одлазе из овог живота, 159 23. Као што царски и скупоцени бисер могу да носе само они који су се родили од царског семена, тако и небески бисер могу да носе само чеда Божија, 160 24. Стање хришћана слично је трговини и квасцу. Као што трговци сабирају земаљску добит, тако и хришћани сабирају помисли, расејане по овом веку. И као што се од квасца укисели све тесто, тако и греховни квасац прониче у васцели Адамов род, али Христос у верне душе полаже небески квасац доброте, 162 25. Ова беседа говори о томе да ниједан човек, уколико није укрепљен Христом, није у стању да надвлада искушења нечастивога и показује да је неопходно да жудимо за божанственом славом; осим тога, она поучава да смо посредством Адамове непослушности почели да робујемо телесним страстима, и од овог ропства избављамо се тајном Крста; најзад, ова беседа показује колико је велика сила суза и божанског огња, 166 26. О достојанству, скупоцености, сили и делању бесмртне душе и о томе како душу искушава сатана, и како се она избавља од искушења. Овде су додата и нека веома поучна питања, 172 27. Овом беседом завршава се опширно расуђивање започето у претходној, а говори о достојанству и стању човека-хришћанина; она поучава многим корисним стварима везаним за слободну вољу, присаједињујући томе и нека питања, испуњена божанственом мудрошћу, 185 28. У овој беседи описује се и оплакује несрећа душе, јер услед греха Господ не обитава у њој; такође се говори о Јовану Крститељу, тј. да нико од рођених од жена није већи од њега, 197 29. Дељење благодати људском роду Бог извршава двојако, с тим што ће на праведном суду тражити њене плодове, 201 30. Да би ушла у Царство Божије, душа мора да се роди од Светога Духа, и о томе на који се начин ово догађа, 205 31. Верујући треба да се измени у свом уму и да у Богу сабере све помисли, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу, 210 32. Слава хришћана већ сада обитава у њиховим душама, а у време васкрсења она ће се показати и прославиће тела, према мери њиховог благочашћа, 214 33. Морамо се непрестано и усрдно молити Богу, 220 34. О слави хришћана које ће се [те славе] о васкрсењу удостојити њихова тела, просветивши се заједно са душама, 222 35. О старој и новој суботи, 224 36. О двојаком васкрсењу душе и тела, и о различитој слави васкрслих, 226 37. О рају и духовном закону, 227 38. Потребно нам је много пажње и расуђивања да бисмо препознали истинске хришћане и онога ко је истински хришћанин, 233 39. Због чега нам је Бог дао божанско Писмо?, 236 40. О томе да су све врлине, али и сва рђава дела, међусобно повезане и да, као карике у ланцу, зависе једне од других, 237 41. Веома су дубоке тајне одаје душе, која постепено узраста и у благодати и у пороцима, 241 42. Човека ка савршенству, или ка ономе што му шкоди, не води оно спољашње, него оно унутрашње, односно, или Дух благодати, или дух злобе, 243 43. О напредовању човека хришћанина, чија сва сила зависи од срца, а што се овде и описује у разним примерима, 245 44. О томе какву промену и какво обнављање у човеку хришћанину извршава Христос, Који исцељује душевне страсти и болести, 250 45. О томе да човека може да излечи једино долазак Христов, а не неко умеће или богатство овога света. У овој беседи указује се на велико сродство човека са Богом, 255 46. О разлици између речи Божије и речи света, између чеда Божијих и чеда овога света, 259 47. Алегоријско тумачење онога што се догађало под Законом, 262 48. О савршеној вери у Бога, 270 49. Нема довољно разлога да се човек одрекне наслада овога света уколико неће учествовати у блаженству онога века, 273 50. Бог чудотвори у светима Својим, 276 НОВОПРОНАЂЕНЕ БЕСЕДЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ Прва беседа, 281 Друга беседа, 285 Трећа беседа, 290 Четврта беседа, 293 Пета беседа, 297 Шеста беседа, 300 Седма беседа, 304 Осма беседа, 312 Девета беседа, 316 Десета беседа, 324 Једанаеста беседа, 328 Дванаеста беседа, 331 Тринаеста беседа, 334 Четрнаеста беседа, 339 Петнаеста беседа, 344 Шеснаеста беседа, 346 Седамнаеста беседа, 357 Осамнаеста беседа, 360 Деветнаеста беседа, 364 Двадесета беседа, 366 Двадесет прва беседа, 370 Двадесет друга беседа, 373 Двадесет трећа беседа, 376 Двадесет четврта беседа, 382 Двадесет пета беседа, 384 Двадесет шеста беседа, 391 Двадесет седма беседа, 394 Двадесет осма беседа, 400 Наслов: Свети Макарије Велики: Духовне беседе Издавач: Образ светачки Страна: 416 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15 x 21 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-84595-67-8

Tvrdi povezIzdavač Naprijed ZagrebПаул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2]БиографијаДетињство и школовањеРођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3]Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4]У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку.Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3]ПородицаГодине 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела.Одлазак из НемачкеТоком Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику.Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3]Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године.Живот у Америци и повратак у ЕвропуУ Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године.После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа.Књижевни радПочециМан је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву.Романи и новелеВећ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7]Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8]Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8]Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9]Ман и Аница Савић РебацУ Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву.Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама4/36

Uvek dinamičan odnos koji se razvijao između Crkve i države imao je značajan uticaj na razvoj crkvenih struktura, kao i na odnose unutar crkvenih zajednica. Time se vremenom menjala slika o samom identitetu crkvenih struktura, njihovoj važnosti, ali i samosvesti članova Crkve. Ovako složeni odnosi zahtevaju da budu razloženi kako bismo bili u mogućnosti da razlučimo šta je to trajno, a šta prolazno i nestalno u crkvenom životu. Dugo vremena su postojala u pogledu na ova pitanja takoreći samo dva polarizovana pristupa − s jedne strane, tendencija da se celokupno pitanje crkvenih struktura objasni i vrednuje teološki, dok s druge strane postoji odbijanje da se u istoriji i kanonskom nasleđu Pravoslavne Crkve ne prepozna ili potvrdi ništa drugo osim pukih istorijskih činjenica. Istovremeno, pojedini teološki problemi pokazali su svoju dvostruku narav, a da nisu bili dovoljno uočeni u ranijim istraživanjima. Pažnja rada je usmerena na one značajne istorijske momente koji su bili čvorišta u kojima se očitava promena, koja nadalje usmerava crkveno samorazumevanje u odnosu prema svetu i prema sebi. Trenutna situacija u pravoslavnom svetu pokazuje tendencije rastućih antagonizama i podela. Čini se da su ovi procesi započeti mnogo ranije, a u njihovoj srži stoji nejasna politička teologija, kao i razumevanje odnosa između Boga i sveta, koja bi, kao posledicu jednog racionalnijeg i jasnijeg pristupa, iznedrila plan u vezi sa delovanjem Crkve u okvirima unutar pravoslavnog ali i međureligijskog dijaloga. Rana bogoslovska istorija hrišćanstva pokazuje nam nastojanje Crkve da načini otklon u svom strukturiranju u odnosu na društvene vrednosti koje su bile reprezenti imperijalne politike. Već kod apostola Pavla vidimo pokušaj da se događaj Crkve utemelji u novom kvalitetu odnosa među članovima crkvene zajednice. Pavle kreira jasnu uslovljenost između kvaliteta odnosa unutar crkvene zajednice i svetotajinske prirode Crkve. Naporedo sa tim, ili nešto kasnije, pratimo kretanje bogoslovlja u pravcu izgradnje novog pogleda koji će crkvene strukture, preuzete iz Starog Zaveta, sjediniti sa idejama društvenih vrednosti Rimske imperije. Na taj način, došlo je do fuzije između društvenih ideala oličenih u Imperiji i teoloških vrednosti koje svoje trajanje imaju od vremena Mojsija i Starog Zaveta. Neprijateljstvo države prema ranom hrišćanstvu sprečilo je da ne dođe do bržeg sjedinjenja Crkve i države, tj. jasnijeg teološkog obrazloženja uloge države za hrišćanstvo. Protivljenje, antagonizam i otvoreni progoni prvobitne Crkve od Rimske imperije učinili su da dijalektika međuodnosa u ranom hrišćanstvu varira na osi prihvatanja – odbacivanja. Četvrti vek donosi kvalitativnu promenu u odnosima Crkve i države. Ovaj nagli zaokret Imperije prema hrišćanstvu zahtevaće novi i kreativniji pristup bogoslovlju koje će potom kreirati alat za razumevanje uspostavljenih odnosa. I upravo su te nove relacije i bogoslovske interpretacije dovele do razvoja strukturalnog organizovanja Crkve. Prevrednovanje političke činjenice države, kao i odnos koji može imati prema Crkvi u novonastalim okolnostima, pokazao se ne samo neophodnim nego i umnogome definišućim, zahtevajući odgovore na pitanje: U kom odnosu stoji država prema Crkvi? Hrišćanski vladar, koji je sada postao nova stvarnost, zajedno sa hrišćanskom imperijom, otkrio je nove horizonte za Crkvu, u kojima ona pronalazi svoju ulogu da se stara i radi na ideji „opšteg dobra“. Ideja „opšteg dobra“, za koju će jedina odgovorna osoba biti sâm imperator, postaje argument za Crkvu da učestvuje i sarađuje na izgradnji ove vizije. Prirodna posledica ovih izmena biće i administrativne promene unutar strukture Crkve, koje će se spontano saobražavati Imperiji i njenim strukturama. Međutim, posledice ovog procesa „saobražavanja“ ne tiču se samo nove stvarnosti, nego će biti i proizvod političke teologije od vremena Jevsevija Kesarijskog. Njegova teologija, kao pozadina na platnu administrativnih odnošenja, uspostaviće uzuse za buduća razumevanja koja će racionalizovati odnose Imperije i Crkve kroz vekove koji dolaze. Dramatična transformacija će nastati od vremena pada Vizantijskog carstva i uspostavljanja Osmanske države, kao i drugih političkih i društvenih faktora, posebno od 16. veka. U ovom pomeranju na istorijskoj sceni, gde više nema pravoslavnog cara i hrišćanske imperije, sve manje postaje važna koncepcija „opšteg dobra“, a dominantan postaje interes za očuvanjem, opstankom, ili, kako neki to nazivaju − „teologija preživljavanja“. Teologija preživljavanja, u kombinaciji sa novom političkom klimom u Evropi, ojačava svest o potrebi da se partikularni interesi Crkve postave sada kao glavni cilj nauštrb ideje opšteg dobra. Istorijske i političke turbulencije zamagliće jasnije vizije strukturalne Crkve prema svetu jer će prevlast zauzimati interesi pojedinih jerarhija. Ovaj rascep u sagledavanju istorijskih događaja biće nam zanimljiv kada budemo interpretirali interakciju između jerarhije i političkih struktura. Ukoliko pojedine događaje budemo sagledavali iz vizure „opšteg dobra“, videćemo da oni zadobijaju potpuno nov smisao u odnosu na dosadašnja tumačenja koja su bila uslovljena motivima pojedinih crkvenih struktura. Takva pojedinačna tumačenja crkvenih događaja često su insistirala na svojoj vrednosti univerzalnih tumačenja. U ovom kontekstu, ideje o „pentarhiji“, „tetrarhiji“, „miletarhiji“, kao i strukture „autokefalije“ postaju samo figure u kompleksnoj igri sa značajnim političkim implikacijama i bogoslovskim tumačenjima. Cilj nam je bio da kroz značajne momente crkvenih i istorijskih događaja predstavimo isprepletanost mnogostrukih faktora, političkih kretanja, kao i primene prilagođenog, odnosno oportunog bogoslovlja, kako bi se objasnile i usmerile ideje crkvenog organizovanja i pojedinačnih interesa. U svemu tome, kao osnovna potka crkvenih struktura, kanonsko predanje Crkve je korišćeno na jedan anahron način, izostavljajući da se istakne njegova politička uslovljenost faktorima koji više ne postoje. Sabor na Kritu (2016) bio je jedan od poslednjih pokušaja da se pokaže vidljivo jedinstvo pravoslavnog sveta. Međutim, kako po izboru tema, a tako i po karakteru, nije uspeo da odgovori na izazove koji su stavljeni pred njega u onoj meri koliko se to od njega očekivalo. To svakako otkriva i nemogućnost da se izađe iz paradigme prošlih vremena u pokušaju da se nađu nova rešenja. Načelno govoreći, neophodno je da kanonsko nasleđe Crkve interpretiramo na takav način kako bi ono bilo merodavno za savremene probleme, u svetlu sasvim novih odnosa između Crkve i političkih struktura. U istraživanju svega pomenutog neophodno je početi od identiteta Crkve i Njene uloge u svetu. Ali, početi od identiteta Crkve znači razviti i pojasniti identitet episkopa u početku, i njegov odnos prema zajednici koju je predstavljao. Ovaj suštinski identifikator polazište je promišljanja o pojavi samog strukturalnog organizovanja Crkve. Ukoliko je u vreme antike politika podrazumevala borbu za ideju opšteg dobra, ideju na koju se naslanjala i politička teologija rane Crkve, čini se da je eklisijalna stvarnost danas pred iskušenjem da doživljava politiku kao pitanje instrumentalizacije prestiža. Prisutna je dezorijentisanost koje će uvek težiti povratku na one ideje koje se vekovima čine kao ideal u životu istorijskog hrišćanstva, poput ideje simfonije. Ovaj povratak u prošlost moguć je samo ukoliko se i dalje veruje da je izvodljivo obnoviti Rimsku imperiju iz vremena Justinijana. Svrsishodnost rekonstrukcije ne samo da nema utemeljenje, već provocira zapitanost koliko su hrišćanske vrednosti uistinu našle svoj najbolji izraz u takvoj jednoj političkoj paradigmi, koliko god nam ona bila emotivno prijemčiva i draga. Sa svoje strane, Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i snažniji otklon od državnog aparata kako bi sačuvala svoje eshatološko biće. Bilo bi veoma negativno da, u okvirima Crkve, episkopi postanu samo izraz svojih ličnih interesa, dok laici, a neretko i klir, postaju marginalna struktura, van integralnog vidokruga njihove brige. Upravo sva ova pitanja pokreću i nedoumice u vezi sa identitetom Crkve, njene politike i odnosa sa državom. Sigurno je da će pokušaji da se pojasne identitetska pitanja u vezi sa Crkvom, kao i crkvena politika, biti značajni za razlikovanje i određivanje crkvenog delovanja u istoriji. Nikolaj Afanasjev je, u prošlom veku, razvijao „evharistijsku eklisiologiju“, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja je nastala iz njegovog detaljnog proučavanja pretkonstantinovske Crkve. Kroz zaključke do kojih je došao počeo je da se pita koliko su, zapravo, svi oni strukturalno određujući činioci pravoslavlja, koji su deo sadašnje preokupacije, uistinu jedine legitimne teme – teme poput autokefalnosti, sabora, diptiha, primata i sl. Posle uočavanja snažnog uticaja države na crkvenu terminologiju, on je zaključio da ideje poput „jedan grad – jedan episkop“ nisu uopšte bile relevantne za ranu Crkvu. Zapazio je da su eklisiološke strukture nužno pretrpele administrativnu imperijalizaciju nakon uspostavljanja Crkve kao državne strukture u okvirima Rimske imperije, te zbog toga im nedostaje reinterpretacija u svetlu evharistijske eklisiologije, čime je neophodno izvesno pomeranje crkvenog života naniže, od nadeparhijskih struktura ka eparhijama i parohijama, i od kancelarija, birokratije i sinoda ka oltaru. Afanasjev nije predložio precizne alternative sadašnjoj eklisiologiji Crkve sa njenom piramidalnom strukturom, ali je umesto toga naglasio ulogu parohije i laika, kao što je potvrdio i centralno mesto služenja Evharistije u strukturi Crkve. I ova studija neće biti u mogućnosti da pruži precizne alternative sadašnjoj eklisiološkoj stvarnosti, ali će svakako pokazati pravce novih kretanja koji se mogu zauzeti kako bi Crkva postala autentična u svom pozivu da svedoči alternativno postojanje u današnjem svetu. To podrazumeva osnaživanje članova Crkve, laika i klira, da u potpunosti učestvuju u Njenom životu i misiji. Carstvo Božije podrazumeva slobodan odgovor svakog pojedinca na Hristov poziv. Crkva, kao Telo Hristovo, pozvana je da svedoči Hrista na najbolji mogući način, upravo kroz povećanje prostora slobode za pojedinca u njegovom iskazu prema Hristu, prihvatajući i pozitivan i negativan odgovor. Iz ovoga postaje jasno da se etos hrišćanstva ne može sačuvati kroz instrumentalizaciju Crkve od strane države ili kroz koketiranje sa političkim strukturama koje u svom arsenalu imaju snagu prinude i moći. Posledica naše vernosti Hristu, Njegovoj ljubavi i brizi za svakog čoveka ponaosob, biće crkvena dinamika staranja za laike, za strukturu Crkve koja će meriti svoju identifikaciju sa Hristom merom uvećanja prostora slobode za pojedince. Uvod autora Uvek dinamičan odnos koji se razvijao između Crkve i države imao je značajan uticaj na razvoj crkvenih struktura, kao i na odnose unutar crkvenih zajednica. Time se vremenom menjala slika o samom identitetu crkvenih struktura, njihovoj važnosti, ali i samosvesti članova Crkve. Ovako složeni odnosi zahtevaju da budu razloženi kako bismo bili u mogućnosti da razlučimo šta je to trajno, a šta prolazno i nestalno u crkvenom životu. Dugo vremena su postojala u pogledu na ova pitanja takoreći samo dva polarizovana pristupa − s jedne strane, tendencija da se celokupno pitanje crkvenih struktura objasni i vrednuje teološki, dok s druge strane postoji odbijanje da se u istoriji i kanonskom nasleđu Pravoslavne Crkve ne prepozna ili potvrdi ništa drugo osim pukih istorijskih činjenica. Istovremeno, pojedini teološki problemi pokazali su svoju dvostruku narav, a da nisu bili dovoljno uočeni u ranijim istraživanjima. Pažnja rada je usmerena na one značajne istorijske momente koji su bili čvorišta u kojima se očitava promena, koja nadalje usmerava crkveno samorazumevanje u odnosu prema svetu i prema sebi. Trenutna situacija u pravoslavnom svetu pokazuje tendencije rastućih antagonizama i podela. Čini se da su ovi procesi započeti mnogo ranije, a u njihovoj srži stoji nejasna politička teologija, kao i razumevanje odnosa između Boga i sveta, koja bi, kao posledicu jednog racionalnijeg i jasnijeg pristupa, iznedrila plan u vezi sa delovanjem Crkve u okvirima unutar pravoslavnog ali i međureligijskog dijaloga. Rana bogoslovska istorija hrišćanstva pokazuje nam nastojanje Crkve da načini otklon u svom strukturiranju u odnosu na društvene vrednosti koje su bile reprezenti imperijalne politike. Već kod apostola Pavla vidimo pokušaj da se događaj Crkve utemelji u novom kvalitetu odnosa među članovima crkvene zajednice. Pavle kreira jasnu uslovljenost između kvaliteta odnosa unutar crkvene zajednice i svetotajinske prirode Crkve. Naporedo sa tim, ili nešto kasnije, pratimo kretanje bogoslovlja u pravcu izgradnje novog pogleda koji će crkvene strukture, preuzete iz Starog Zaveta, sjediniti sa idejama društvenih vrednosti Rimske imperije. Na taj način, došlo je do fuzije između društvenih ideala oličenih u Imperiji i teoloških vrednosti koje svoje trajanje imaju od vremena Mojsija i Starog Zaveta. Neprijateljstvo države prema ranom hrišćanstvu sprečilo je da ne dođe do bržeg sjedinjenja Crkve i države, tj. jasnijeg teološkog obrazloženja uloge države za hrišćanstvo. Protivljenje, antagonizam i otvoreni progoni prvobitne Crkve od Rimske imperije učinili su da dijalektika međuodnosa u ranom hrišćanstvu varira na osi prihvatanja – odbacivanja. Četvrti vek donosi kvalitativnu promenu u odnosima Crkve i države. Ovaj nagli zaokret Imperije prema hrišćanstvu zahtevaće novi i kreativniji pristup bogoslovlju koje će potom kreirati alat za razumevanje uspostavljenih odnosa. I upravo su te nove relacije i bogoslovske interpretacije dovele do razvoja strukturalnog organizovanja Crkve. Prevrednovanje političke činjenice države, kao i odnos koji može imati prema Crkvi u novonastalim okolnostima, pokazao se ne samo neophodnim nego i umnogome definišućim, zahtevajući odgovore na pitanje: U kom odnosu stoji država prema Crkvi? Hrišćanski vladar, koji je sada postao nova stvarnost, zajedno sa hrišćanskom imperijom, otkrio je nove horizonte za Crkvu, u kojima ona pronalazi svoju ulogu da se stara i radi na ideji „opšteg dobra“. Ideja „opšteg dobra“, za koju će jedina odgovorna osoba biti sâm imperator, postaje argument za Crkvu da učestvuje i sarađuje na izgradnji ove vizije. Prirodna posledica ovih izmena biće i administrativne promene unutar strukture Crkve, koje će se spontano saobražavati Imperiji i njenim strukturama. Međutim, posledice ovog procesa „saobražavanja“ ne tiču se samo nove stvarnosti, nego će biti i proizvod političke teologije od vremena Jevsevija Kesarijskog. Njegova teologija, kao pozadina na platnu administrativnih odnošenja, uspostaviće uzuse za buduća razumevanja koja će racionalizovati odnose Imperije i Crkve kroz vekove koji dolaze. Dramatična transformacija će nastati od vremena pada Vizantijskog carstva i uspostavljanja Osmanske države, kao i drugih političkih i društvenih faktora, posebno od 16. veka. U ovom pomeranju na istorijskoj sceni, gde više nema pravoslavnog cara i hrišćanske imperije, sve manje postaje važna koncepcija „opšteg dobra“, a dominantan postaje interes za očuvanjem, opstankom, ili, kako neki to nazivaju − „teologija preživljavanja“. Teologija preživljavanja, u kombinaciji sa novom političkom klimom u Evropi, ojačava svest o potrebi da se partikularni interesi Crkve postave sada kao glavni cilj nauštrb ideje opšteg dobra. Istorijske i političke turbulencije zamagliće jasnije vizije strukturalne Crkve prema svetu jer će prevlast zauzimati interesi pojedinih jerarhija. Ovaj rascep u sagledavanju istorijskih događaja biće nam zanimljiv kada budemo interpretirali interakciju između jerarhije i političkih struktura. Ukoliko pojedine događaje budemo sagledavali iz vizure „opšteg dobra“, videćemo da oni zadobijaju potpuno nov smisao u odnosu na dosadašnja tumačenja koja su bila uslovljena motivima pojedinih crkvenih struktura. Takva pojedinačna tumačenja crkvenih događaja često su insistirala na svojoj vrednosti univerzalnih tumačenja. U ovom kontekstu, ideje o „pentarhiji“, „tetrarhiji“, „miletarhiji“, kao i strukture „autokefalije“ postaju samo figure u kompleksnoj igri sa značajnim političkim implikacijama i bogoslovskim tumačenjima. Cilj nam je bio da kroz značajne momente crkvenih i istorijskih događaja predstavimo isprepletanost mnogostrukih faktora, političkih kretanja, kao i primene prilagođenog, odnosno oportunog bogoslovlja, kako bi se objasnile i usmerile ideje crkvenog organizovanja i pojedinačnih interesa. U svemu tome, kao osnovna potka crkvenih struktura, kanonsko predanje Crkve je korišćeno na jedan anahron način, izostavljajući da se istakne njegova politička uslovljenost faktorima koji više ne postoje. Sabor na Kritu (2016) bio je jedan od poslednjih pokušaja da se pokaže vidljivo jedinstvo pravoslavnog sveta. Međutim, kako po izboru tema, a tako i po karakteru, nije uspeo da odgovori na izazove koji su stavljeni pred njega u onoj meri koliko se to od njega očekivalo. To svakako otkriva i nemogućnost da se izađe iz paradigme prošlih vremena u pokušaju da se nađu nova rešenja. Načelno govoreći, neophodno je da kanonsko nasleđe Crkve interpretiramo na takav način kako bi ono bilo merodavno za savremene probleme, u svetlu sasvim novih odnosa između Crkve i političkih struktura. U istraživanju svega pomenutog neophodno je početi od identiteta Crkve i Njene uloge u svetu. Ali, početi od identiteta Crkve znači razviti i pojasniti identitet episkopa u početku, i njegov odnos prema zajednici koju je predstavljao. Ovaj suštinski identifikator polazište je promišljanja o pojavi samog strukturalnog organizovanja Crkve. Ukoliko je u vreme antike politika podrazumevala borbu za ideju opšteg dobra, ideju na koju se naslanjala i politička teologija rane Crkve, čini se da je eklisijalna stvarnost danas pred iskušenjem da doživljava politiku kao pitanje instrumentalizacije prestiža. Prisutna je dezorijentisanost koje će uvek težiti povratku na one ideje koje se vekovima čine kao ideal u životu istorijskog hrišćanstva, poput ideje simfonije. Ovaj povratak u prošlost moguć je samo ukoliko se i dalje veruje da je izvodljivo obnoviti Rimsku imperiju iz vremena Justinijana. Svrsishodnost rekonstrukcije ne samo da nema utemeljenje, već provocira zapitanost koliko su hrišćanske vrednosti uistinu našle svoj najbolji izraz u takvoj jednoj političkoj paradigmi, koliko god nam ona bila emotivno prijemčiva i draga. Sa svoje strane, Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i snažniji otklon od državnog aparata kako bi sačuvala svoje eshatološko biće. Bilo bi veoma negativno da, u okvirima Crkve, episkopi postanu samo izraz svojih ličnih interesa, dok laici, a neretko i klir, postaju marginalna struktura, van integralnog vidokruga njihove brige. Upravo sva ova pitanja pokreću i nedoumice u vezi sa identitetom Crkve, njene politike i odnosa sa državom. Sigurno je da će pokušaji da se pojasne identitetska pitanja u vezi sa Crkvom, kao i crkvena politika, biti značajni za razlikovanje i određivanje crkvenog delovanja u istoriji. Nikolaj Afanasjev je, u prošlom veku, razvijao „evharistijsku eklisiologiju“, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja je nastala iz njegovog detaljnog proučavanja pretkonstantinovske Crkve. Kroz zaključke do kojih je došao počeo je da se pita koliko su, zapravo, svi oni strukturalno određujući činioci pravoslavlja, koji su deo sadašnje preokupacije, uistinu jedine legitimne teme – teme poput autokefalnosti, sabora, diptiha, primata i sl. Posle uočavanja snažnog uticaja države na crkvenu terminologiju, on je zaključio da ideje poput „jedan grad – jedan episkop“ nisu uopšte bile relevantne za ranu Crkvu. Zapazio je da su eklisiološke strukture nužno pretrpele administrativnu imperijalizaciju nakon uspostavljanja Crkve kao državne strukture u okvirima Rimske imperije, te zbog toga im nedostaje reinterpretacija u svetlu evharistijske eklisiologije, čime je neophodno izvesno pomeranje crkvenog života naniže, od nadeparhijskih struktura ka eparhijama i parohijama, i od kancelarija, birokratije i sinoda ka oltaru. Afanasjev nije predložio precizne alternative sadašnjoj eklisiologiji Crkve sa njenom piramidalnom strukturom, ali je umesto toga naglasio ulogu parohije i laika, kao što je potvrdio i centralno mesto služenja Evharistije u strukturi Crkve. I ova studija neće biti u mogućnosti da pruži precizne alternative sadašnjoj eklisiološkoj stvarnosti, ali će svakako pokazati pravce novih kretanja koji se mogu zauzeti kako bi Crkva postala autentična u svom pozivu da svedoči alternativno postojanje u današnjem svetu. To podrazumeva osnaživanje članova Crkve, laika i klira, da u potpunosti učestvuju u Njenom životu i misiji. Carstvo Božije podrazumeva slobodan odgovor svakog pojedinca na Hristov poziv. Crkva, kao Telo Hristovo, pozvana je da svedoči Hrista na najbolji mogući način, upravo kroz povećanje prostora slobode za pojedinca u njegovom iskazu prema Hristu, prihvatajući i pozitivan i negativan odgovor. Iz ovoga postaje jasno da se etos hrišćanstva ne može sačuvati kroz instrumentalizaciju Crkve od strane države ili kroz koketiranje sa političkim strukturama koje u svom arsenalu imaju snagu prinude i moći. Posledica naše vernosti Hristu, Njegovoj ljubavi i brizi za svakog čoveka ponaosob, biće crkvena dinamika staranja za laike, za strukturu Crkve koja će meriti svoju identifikaciju sa Hristom merom uvećanja prostora slobode za pojedince. Uvod autora

ЦРКВА <и>Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећао сам душевни полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго, Вероватно нешто погрешно радим? — Прво, сами појмови: осећам не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. Једном вам је било дато да нешто осетите — Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите даје добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати" осећања која сте једном осетили приликом причешћа. Има сушних периода. Понекад се са дна вашег срца подиже разноразни муљ. То значи да је Христос као Цар сишао у ваше срце као у пакао, и да је у дубини подигао све страсти и почео да их чисти. И оне су се ускомешале. Почињу да делују у вама: наводно, живели сте мирно и нормално, а кад сте се причесгили све се узбуркало. И ви почињете да се секирате, да се нервирате, да вичете то значи да су се пробудиле страсти које је Христос ускомешао, које су се покренуле услед Његовог доласка. То је нормално. Наравно, то није нарочито пријатно, али не треба томе да се чудите. Христос ће и даље деловати у вама и искрено вам желим да вам већ на следећем причешћу Христос да радост и да осетите да сте у мајчином наручју, као дете. Да вам буде добро, да осетите да вас Христос држи у наручју. Немојте се чудити ако буде другачије. Једноставно, почео је рат, и Господ је као јак сишао у срце да растера грехове. И они су почели да излазе. <и>Блшословите, оче Андреје. Молим Вас да кажете нешто о томе због чега се за Крстовдан вода освећује два пута, и притом се каже даје богојављенска и крстовданска водица исто. Пре више година на радију сам слушала интервју с митрополитом Питиримом (Нечајевим) и он је тада рекао да се у крстовданској ноћи освећује сва вода, све водене стихије: и мора, и океани, и Глечери. Тада ме је то запањило. А недавно сам у једној књижици прочитала — свештеник пише, да се крстовданска вода по својим својствима ни по чему не разликује од било које друге свете воде и да је нетачно мишљење да Господ 19. јануара освећује сву воду на земљи. — Богојављенска и крстовданска вода је једна иста вода. Освећење воде се обавља на вечерњој, која се код нас служи одмах после литургије, односно, ујутру. Зато испада да су као два дана. По календарском временском циклусу је — увече и ујутру. Испоставља се, заједно. Једно исто, само два пута. Богојављенска и крстовданска вода су апсолутно идентичне. Нећу се сложити с овим свештеником да се крстовданска вода не разликује од друге воде. Агиазма реално тече у вечни живот. А, ако он нема такво искуство, нека сматра себе сиромашним. Или нека сматра да је богат у својим заблудама. Нека мисли шта хоће и нека прича шта хоће. Али, велико јорданско освећење, агиазма, на вечерњој Богојављења, самог дана Крштења је, наравно, нешто што превазилази границе остале освећене воде, сваког нашег освећења воде, појединачног и локалног, које је такође, свето, и које је, такође, велико. На пример, сваки прстен се може освештати, али је бурма светија од било ког другог прстена. То је знак брачног јединства мужа и жене у једно тело. Свака тканина се може освештати, али су тканине свештеничких одежди или, пак, нпр. венчанице, као такве, посебно свете. Хе верују сви у то, али шта да се ради, Либерализам корача планетом, А митрополит Питирим је, Бог да му душу прости, говорио апсолутно тачне речи. Воде света, на известан начин, чине један водени басен. Свака бара, сваки поток и свака речица су повезани с Баренцовим морем, са Охотским, Црним и Каспијским — све воде света су повезане. То је јединствени водени басен Земље. И ако освештамо једну бару, једно језеро, један басен, једну реку, на тај начин ћемо силу освећења проширити на цео водени свет. Црква управо то и каже: Днес освјашчајетсја јестество и раздјељајетсја Јордан, и својих вод возврашчајет струји, Владику зрја крешчајема. („Данас се освећује природа, и раздељује се Јордан, и враћа струје својих вода, видећи како се Владика крстн.“). <и>У нашим православним календарима је написано: стари календар, нови календар. Да ли ће наступити време га стари календар стекне нова права? Да Христово Рођење славимо с целим светом, 25. децембра? — Да ли нам је то баш толико потребно? Свашта може да се деси. У ствари, то су релативне ствари. Рецимо, Васкрсење Господње се слави много пута годишње, сваке недеље. Можемо смело да славимо Божић 25. децембра. И шта је ту толико грешно? Ништа није страшно. Али, обележавајући празнике заједно, општећи, ми неизбежно преузимамо различите обичаје, навике и моделе понашања једни од других. Поставља се питање: да ли је страшно да променимо календар и да се у свеопштем одушевљењу слијемо с онима који овако славе Божић? Међутим, ствар се неће ограничити само Божићем. Полако ће се преточити у читав низ њихових обичаја и обреда који нам нису много потребни. А можда нам уопште нису потребни. И ту постоји известан страх. Лично се не бојим, али схватам да је наш народ дете, да ра треба учити. И с ове тачке гледишта се залажем за конзервативизам. Конзервативизам је добар онда кад чува слабог, а лош је кад ограничава снажног. Мислим да конзервативизам обавља изузетно важну улогу чувања и заштите наших људи који су, скоро одреда глупа деца. То знам као пастир православних оваца. Зато сам против заједничких богослужеља. Тачније, ја сам за богослужење с Финском црквом, Грчком црквом, Румунском црквом молим лепо, то је у реду — може, али сам против заједничког слављења Божића, 25. децембра. Треба да задржимо извесне баријере и ограде које нам омогућавају да сачувамо своје лице, и да се не расплинемо у овом свету који се расплињује. Ја сам за чување разлике у календару. <и>У неким храмовима има моштију светих угодника Божијих. Како да се клањамо овим светитељима? — Увек можемо да целивамо мошти, а да сазнамо чије су, Дешава се да има ковчежића у којима има и по сто честица. У неким храмовима, у току целе службе не можеш ни да прочиташ чије се мошти ту налазе. А зашто се ту налазе? Није тешко целивати. Приђеш, прекрстиш се, целиваш и одеш. А шта си целивао не знаш. А да човек сазна ко је то, где је живео, кад је примио муке за Господа то већ представља напор, интересовање, труд. А онда још и редовно поштовање моштију. А понекад ставе ковчежић са по сто честица и то је то. Па, целиваш све заједно, Цели иконостасе, моли Бога за нас! тако се каже. Сваки светитељ је човек, то је жив човек. Болело га је кад су га гушили, вешали, клали, убијали, а он се молио, трпео је, страдао и проповедао. Треба да сазнамо шта му се десило, где је живео, у ком веку. Недавно сам прочитао једну занимљиву реченицу о томе да књиге о свецима треба поштовати исто као мошти светаца. Треба целивати књигу исто као мошти. Постоји древна пракса на моштима светаца су се служила свеноћна бденија. Свети Василије Велики има неколико беседа о моштима светаца. Навешћемо пример. Код моштију мученика Маманта које су се налазиле у Кападокији, хришћани су се окупљали и по читаву ноћ су певали псалме. Целе ноћи до сванућа. У свануће су служили литургију. И ево, Василије Велики је говорио беседу код моштију мученика Маманта. Односно, није само дошао до моштију, целивао их и отишао. Људи су се окупљали и служили су службу целе ноћи, а у зору су служили литургију. То разумем, то је озбиљно доћи тамо где су мошти и провести код моштију ноћ без сна, у молитви. А онда се причестити код моштију. И онда човек осећа извесну везу с тим свецем, с почившим патријархом или мучеником, исповедником или јуродивим. Ето, то је занимљива ствар та жива веза. Наравно, добра је и света ствар целивати кивоте светаца, али то не захтева велики напор. Начинити сто метанија пред моштима то је већ напор. Једном на колена, два пута на колена, три пута на колена и тако док човека не пробије зној, док се не задише. Ми, хришћани, треба да имамо подвижнички дух. Смео и храбар у позитивном смислу речи. <и>Који су извори чамотиње и како човек с њом да се бори? — Извори чамотиње, Цео свет је мрзовољан, људи луде од чамотиње, и што боље живе, тим више луде. Сећате се речи песме: Њихова деца силазе с ума зато што немају више шта да желе?, Људи се стварно гуше, зато што је нама завладао грех, зато што осећамо тежину одговора који треба да дамо на предстојећем и Страшном суду, и то не само зато што нисмо спремни, и наша савест зна да нисмо онакви какви би требало да будемо. Шта предузети против чамотиње? Бодрост, бодрост воље. Треба применити бодрост воље и чинити дела милосрђа и правде Божије. Обавезно треба ићи на литургију недељом устајати на молитву. Ако заволите недељну литургију и ако у суботу и недељу будете на служби, тако ћете се спасити, тако ћете помоћи себи. Господ ће вам толико тога дати кроз то, Иначе су љуци потенцијалне самоубице, лудаци без дијагнозе и затвореници који су још увек на слободи. Свет је луд и људи су смртно болесни. Они то знају и зато „лудују“: једни у дискотекама, други се дрогирају, трећи купују непотребне крпе, четврти се свађају с неким од ујутру до увече, пети бескрајно гледају глупости на телевизији, шести не раце компјутер свако луди на свој начин, бави се глупостима само да се не обеси. Упитавши за чамотињу видели сте сам корен, хвала вам на томе. Човек је безумно биће које се гуши, које је изгубило рај и не жели да се каје, да верује у рај и да се врати. Ако не желиш да се вратиш у рај, то значи да си осуђен на лагано и тихо лудило; пре или касније разбићеш главу о ћошак бетонске зграде. Није важно да ли ће то бити на Менхетну или у Бомбају. То је наш живот. Да не бисмо полудели, треба да поверујемо у Христа, да се ухватимо за Христа, и да недељом идемо на службу, да удишемо нормалан ваздух у храму, да барем једном удахнемо дух Божији, али пуним плућима. Да се кајемо за своје грехове и да усрдно чинимо добра дела. Ако можеш да превезеш некога колима учини то, ако можеш да даш прилог дај, ако можеш да помогнеш — помози, ако можеш да пожалиш — пожали. Излази из себе, извлачи се из своје унутрашње тамнице иначе ћеш откачити. Живимо у откаченом свету. И западни свет, амерички свет, европски свет јесте свет пун лудака. То је откачени свет у који нас зову, у којем човеку преостаје само да се обеси. И ништа друго. Шта друго тамо да ради? Док га муслиман не убије. Или ће те убити, или ћеш се сам обесити. То је сва перспектива. Управо то је евроинтеграција, управо то је слободна капија у слободни свет. Добродошли у лудницу, у чисту постељу. Изволите конопац који виси са плафона. Упитали сте за праве ствари и правилан одговор на то је само један: човек без Цркве је талац сопственог идиотизма и неизбежна жртва суицидних намера. Неко ће на овај, а неко на онај начин отићи из живота неславно, срамотно. Без Цркве, без Христа, живот нема смисла. Човек од животне бесмислице може да се спасава само Христом и у Христу. Спасавајте се, мили брате, хвала вам на питању — Христом и у Христу од бесмислице живота, од које патимо н ви, и ја, и свака људска душа. <и>Један хришћанин је рекао како је, док није био у Цркви, знао само једно — да Бог постоји, и имао је несебичну љубав према старцима. И по својим пријатељима сам приметио да несебични људи више верују, а егоисти то не могу да схвате. — Господ жели да се сваки човек спасе, али Бог треба за нешто да се ухвати у човеку. На пример, за човекове врлине пре обраћења, којима се овај не поноси. Човек, на пример, блудничи, пије, лењ је за молитву, уопште, сматра себе атеистом, али је милосрдан према инвалидима или старцима. Милосрдан је према њима потпуно искрено, без икакве користољубивости, ништа не тражи за себе, већ даје све своје снаге, време, понекад и новац, и друго. Хе поноси се тиме, не труби о томе, не буса се у груди да је, ето, учинио добро. То је оно добро за које Бог жели да се ухвати. Онда благодат Светог Духа преокреће човеков живот. Сећате се Ахримеда: „Дајте ми ослонац и преврнућу Земљину куглу"? Исто тако је Богу потребан ослонац, који представља сува земља људског срца, на којој нема таштине, већ постоје врлине. Захваљујући томе долази до обраћења. <и>У току је трапава седмица, дакле, у суботу пре Недеље праштања не постимо. Значи, последње недеље пре поста не треба да се причестимо? — Нема у вама нимало послушања према Цркви мајци. Ако Црква даје благослов да једете јаја и павлаку, и ако даје благослов да се у недељу служи литургија, зар мислите да је Црква погрешила и да је због павлаке и јаја људима забрањено да се причешћују? Црква вас је благословила да се наједете пре недеље, и то укључујући павлаку, јаја, сир и друго; Црква је благословила да се служи литургија, а литургија не може бити без причесника. Литургија без причесника је вређање Самог васкрслог Христа. Ако се служи литургија то значи да треба да буде и причесника. Како то спојити? Врло једноставно: не треба стављати свој пост изнад благослова Цркве. Ако Црква даје благослов да се причестите причестите се. Шта је услов за причешће? Шта каже свештеник који износи Путир? Со страхом Божијим и вјероју приступите! Он не каже: „Ви који нисте јели јаја и сир, ви који нисте пили млеко, приступите!“ Он каже: Со страхом Божијим и вјероју приступите! Грци додају: Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите! Ако имаш љубав према Христу, ако имаш страх Божији, ако имаш веру приступи, ако ти је свештеник дозволио. А он не треба да те одваја од Путира због тако небитних разлога. Молим вас, немојте заклањати себи Христа куваним јајима или шољом млека. Ако је Црква благословила да се једе ово, ово и ово, и ако је Црква благословила да се истовремено служи Света литургија, а имамо жељу да се причестимо, зашто патити због лажних питања и лажних сумњи? Попиј млеко пре дванаест и, ако имаш благослов да се причестиш и желиш да се причестиш Христом, желиш да окусиш Христа, да окусиш и да видиш како је добар Господ једи, и види како је добар Господ! То су апсолутно лажни проблеми. То је мешавина јеврејске законитости и католичких предрасуда. То нипошто није православље. То је лаж. Нипошто се не треба сложити с оваквим мислима, нипошто. <и>Спорио сам с једним човеком око тога шта је обред. Објамњавам му да су јелсосвећење, миропомазање, крштење и брак Свете тајне, да нам је Христос дао благослов за све то. А он ми каже да су то обреди и ритуали. — Обред и тајна, Обред је извесна форма, а тајна је суштина. Ако приликом обреда нема тајне, обред је шарена лажа, то је као одећа без човека, то је као одећа која виси на лутки. Овде треба усмерити спор у конструктивном правцу. На пример, парада правог генерала и правих војника је права парада, то је извесно показивање моћи, јединства и постојања војске. А обред кловнова који приказују параду, на пример, или оловних војника је, заправо, обред. На оловним војницима можемо да учимо како направити параду, или можемо учити да правимо параду на компјутеру то је обред. А сама парада је тајна, то је чињеница силе, чињеница јединства, чињеница моћи, чињеница присуства. Овде се треба мање спорити, зато што спорове обично воде они који не знају суштину. Људи који живот Цркве посматрају споља виде само обредно дејство: онај је изашао, онај је рекао, онај је отпевао, онај је кадио. Ови људи као да су мртви изнутра, за њих је све то мртво. Немојте се спорити о томе. Хе смемо се спорити о духовном са световним људима постоји таква светотачка заповест јер неће схватити. Духован човек схвата световног и духовног, а световни не схвата духовног. Ми релативно духовни људи, можемо да схватимо и овог и оног, и петог и петнаестог, а он нас неће схватити. <и>Приликом миропомазања човеку који се крштава дарује се гап Духа Светог враћа се оно што је Адам изгубио приликом пада у грех. Какавје то дар или какви су то дарови? — Хе мислим да се враћа. Чини ми се да се даје оно чега није било. Питање је да ли се враћа оно што је било. Можда се и враћа, наравно, али Христос нам даје много више него што смо имали пре пада у грех. Христос нам шаље Духа Светог и даје нам снагу да ратујемо с грехом, што Адам није имао у пуној мери. Адам није израстао у велику меру, брзо је пао, од малих грехова се срушио на земљу. А ми данас ратујемо с много већим греховима и, ако се неко бори и побеђује, Дух Свети се ту испољава много моћније. Адам је живео у време пре него што се Бог оваплотио, Бог још није био човек, а ми живимо у време кад је Бог постао човек и више се неће рашчовечити. Односно, већ је Христос Нови Адам. Зато се треба разабрати у терминима. Изгубили смо рај, али у Христу добијамо више. А благодат Светог Духа се човеку даје да би послужио Оцу и Сину и Самом Духу Светом, да би Богу са захвалношћу вратио сав свој труд: да не буде, просто, потрошач благодати, већ и учесник у тајнама Божијим да буде Христов сарадник. То је нешто више него што је имао Адам. Он је брзо преварен, а ми смо се већ најели свега и свачега и треба да будемо искусни у свему. Дух Свети нам је потребан и како бисмо препознавали грех, и како бисмо побеђивали страсти, и како бисмо доносили Богу духовни плод, и ради многи других ствари. Наш живот је веома тежак, потребно нам је много дарова Светог Духа. Зато овде нема паралела, овде паралела није толико очигледна, овде је све другачије. <и>Живим у Данској. Млад сам, ог скора сам у Цркви, желим и волим га се причешћујем, много километара путујем го цркве. Једва чекам га се литуршја заврши, га се што пре причестим. Она се код нас не служи често, отприлике једном у два месеца, — Схватам. Шта бих вам посаветовао?, Информишите се како бисте могли најлакше да научите службу, да све разумете. Јер кад је служба разумљива и позната, она пролети као брзи воз. Али, ако слушате заједно и јутрење и литургију, можда се умарате? То је зато што нисте навикли. Зато потражите управо текстове или информације са интернета, у којима се објашњава смисао богослужења, чинопоследовање, кад шта иде, итд. Онда преснимите све то, да имате као своје, и слушајте песме различитих манастирских хорова (на пример, док се возите колима). Херувимску, антифоне Благослови, душо моја, Господа и Хвали, душо моја, Господа. Постепено, да се све то упије у вас, и то ће бити ваша молитва за воланом. Упознајте се са Псалтиром и Јеванђељем. Можете и Јеванђеље да слушате у колима. Све ће се то постепено уобличити. Месец по месец, година по година, биће вам све лакше и лакше да стојите на служби. Ни ноге вам се неће умарати, ни мисли неће врлудати, ни у леђима нећете осећати бол. И служба ће вам бити тако слатка, да ћете рећи: „Господе, како ми је жао што се тако брзо завршила!“ То вам желим. И наравно, причешћујте се са страхом Божијим, с вером и љубављу. Примајте бесмртни Хлеб који је сишао с неба, и живите вечно. Нека би Христос помогао вама, и свим вашим парохијанима у далекој Данској. Тамо, где је некад живео Хамлет, дански принц, којег је описао Шекспир. Видите, и тамо живе православни хришћани. Мир вама, ближњима и даљњима. <и>Шта да радим ако сам се после причешћа (ретко се причешћујем) одмах, истог дана, јако разболео? Можда је то зато што сам пет сати пре причешћа попушио цшарету и попио? Да лије то конкретна казна, или је нешто као одбацивање, или нешто треће? Шта то може бити? — Што се тиче ваше болести после причешћа, немојте себе престрого кажњавати, јер сте већ довољно кажњени. Господ Бог је добар. Мислим да ћете ускоро оздравити. Бог вам здравље дао! И ако човек самог себе буде мучио и притискао мислима због неминовности предстојеће казне, ако се стално тиме буде бавио, наравно да ће бити потиштен. За то нико нема довољно здравља. Немојте се мучити. Покајали сте се, мало сте одболовали, заблагодарите Богу и опорављајте се. <и>У Цркву сам дошао прилично касно, до тада сам накупио охроман број грехова. Испочетка то чак нисам ни схватао, сматрао сам да сам добар момак, а онда је почело да ми се открчва целокупно црнило мог живота. И сад више не могу да се сетшм шта сам исповедио, а шта нисам. Знам да постоји општа исповест, да постоји Света тајна јелеосвећења. Шта да радим? — Човек је касно дошао у Цркву, Па шта, Позна љубави моја говорио је блажени Августин Господу Исусу Христу. Блажени Августин је са четрдесет и нешто година ушао у Цркву. После тога је стигао толико дела да напише, да један човек у току живота не може да стигне да прочита. Један од отаца Цркве се чудио што је блажени Августин толико тога написао. А он није само писао, нешто је и читао, јео је, спавао је, молио се, постио је, чинио је метаније, проповедао је људима. Није страшно то што је касно. Главно је да је човек дошао. Разбојник који је висио на крсту окренуо се Христу трн сата пре смрти. Никуда не идући, зато што су му ноге биле прободене. Благосиљајте Господа због тога што сте дошли. И није важно што је касно. Слава Теби, Боже. Дај Боже да дође што више људи, у било које време. Имате много грехова, Знате шта, претворите то у своје богатство. Човек који је мало грешио и који је знао Бога од детињства је свет човек и ми му завидимо. Али, ако се изненада покаје грешник (а из Јеванђеља знамо да се анђели Божији радују због једног грешника који се каје), обрадоваће небо том покајању. Ако се човек оптерећен мноштвом грехова окреће ка Господу, ако дође искрено, стварно, он у суштини своје злочине претвара у златне резерве. Јер, било му је тешко да дође, а дошао је. Овде се све мења. Неки који су имали среће да се роде у чистоти, да проживе живот у чистоти, у Царству Божијем ће бити испод онога ко је зачет у прљавштини, ко је проживео живот у прљавштини, а онда се покајао. Такви људи могу високо да се вину. Овде не треба журити. Бог је апотекар, Он ће врло прецизно мерити. Шта сте исповедили, шта нисте исповедили, Овде није драгоцено навођење свих својих злочина, грехова, није то главно. Господ зна број длака на глави: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт 10, 30). Он од нас, притом, не захтева да знамо број длака на својој глави. Он не жели да бројимо своје длаке као мајмуни. Нема потребе да бројимо своје длаке. Он је избројао, а ми не треба да бројимо. Он зна наше грехове, а ми их не знамо до краја. Зато се кајемо и за знане и за незнане, и за вољне и за невољне, и поменуте и заборављене. Ако се обраћате Богу од свег срца, немојте се бринути јер нешто нисте рекли. Ово кажем вама и свима. Молим вас да не водите бригу о књиговодству или бригу неког педанта због прашине ето, нешто нисте рекли. Окренуо си се, односно, био си Богу окренут леђима, а сад си се окренуо лицем. И то је све. То је најважнија ствар. Није наш задатак да меримо, записујемо, архивирамо и прошивамо. На овом путу можемо да се разбијемо у парампарчад. Немојте се бавити бројањем својих грехова, немојте мучити душу мислима: све сам рекао нисам све рекао. Окрените се Богу. Од смрти Животу. Од прљавштине Светлости. Од одоздо ка Горе. Окрените се. И идите ка Њему. Ако паднеш устани, иди даље, ето то је оно главно у свему. У односима с Богом није важна књиговодствена књижица с избројаним греховима, већ вектор кретања. Касно је? Хвала Богу што си дошао! Имаш много грехова претвори их у благо. Кад се покајеш за њих, они ће ти бити као оправдаље. Јер био си велики грешник, а сад си хришћанин. <фонт сизе=+1>Садржај Црква, 5 Свето Писмо и молитва, 35 Свет и човек у њему, 131 Наслов: О Богу и човеку: у питањима и одговорима Издавач: Бернар Страна: 157 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15х2х21 цм cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-032-1

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: proizvodnja energije metabolizam ugljenih hidrata regulacija nivoa šećera u krvi podrška imunolškom i nervnom sistemu ćelijski metabolizam zdravlje kože, noktiju i kose razvijanje mišićne mase podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: anemija Alchajmerova bolest i multipleks skleroza loša memorija i teškoće u učenju dijabetes (uz dijalizu) hepatitis postoperativni oporavak bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: olakšava glavobolje uzrokovane migrenama važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu neophodan je za normalnu funkciju eritrocita štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) osteoartritis (niacinamid) izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) jačanje imuniteta (niacin) visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-5 Pantotenska kiselina je hidrosolubilan vitamin, pozat pod imenom B-5 i deo je B kompleksa. Otkrio ju je Rodžer Dž. Vilijams, pionir u upotrebi vitaminskih nutrijenata u prevenciji i tretiranju bolesti, i utvrdio je da B-5 može biti velika podrška u lečenju reumatoidnog artritisa. Neophodna je za funkcionisanje organizma jer predstavlja sastavni deo ćelije. Naziv potiče od starogrčkog "pantothen" za značenjem posvuda, u svemu. I zaista, pantotenska kiselina se u malim količinama nalazi u svakoj hrani, a u većim količinama u ribi, jajima, mleku i mlečnim proizvodima, integralnim cerealijama, povrću, kvascu, krompiru, avokadu, kikirikiju, braon pirinču, brokoliju i povrću iz porodice kupusa, matičnom mleču itd. Na visokim temperaturama i stajanjem se uništava, pa je mnogo korisnije unositi je dodacima ishrani. Pantotenska kiselina je prekursor koenzima A (CoA), tj. neophodan je za njegovu sintezu, a koenzim A čini osnovu za mnoge hemijske reakcije koje se neprekidno odvijaju u organizmu. Neke od njih nam obezbeđuju energiju iz hrane, katabolizam masnih kiselina, aminokiselina i proteina, neke sintezu esencijalnih masti, fosfolipida, holesterola i steroidnih hormona, kao i sintezu neurotransmitera acetilholina i hormona melatonina. Metabolizam lekova, hemikalija ili toksina u jetri takođe zahteva prisustvo koenzima A. Neka istraživanja su utvrdila da su iritacije na koži i gubljenje boje dlake povezani sa nedostatkom pantotenske kiseline. Zato se ona dodaje gotovo svim kozmetičkim preparatima, uključujući i šampone. Ova su istrživanja navela naučnike da istraže njen uticaj na lečenje akni, pa studija objavljena 1997. godine (Dr. Lit-Hung Leung) tvrdi da visoke doze B-5 (5-10 g dnevno tokom tri meseca) mogu da izleče akne i da značajno utiču na smanjenje pora. Dr Leung ukazuje na mehanizam po kome koenzim A reguliše hormone i masne kiseline, ali ukoliko ga nema dovoljno, CoA proizvodi samo androgen, a onda se masne kiseline izbacuju kroz lojne žlezde prouzrokujući pojavu akni. Ovo je jedina studija koja se bavi ovim problemom i nije potpuno potvrđena. Neka od dejstava pantotenske kiseline su: podrška lečenju reumatoidnog artritisa ubrzavanje zarastanja rana i ožiljaka (povrede, akne) podrška terapiji za smanjenje holesterola i triglicerida u krvi ima blago antiinflamatorno, antioksidativno i antiviralno dejstvo Retko dolazi do izražene deficijencije vitamina B-5, ali ako do toga dođe, najčešće usled gladovanja, manifestuje se slično kao nedostatak bilo kog člana B kompleksa: umor, alergije, mučnine i povraćanje i abdominalni bol. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje smanjuje mučninu ima izrazito anaboličko dejstvo deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece važan je za energetski metabolizam organizma ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. PABA PABA, paraaminobenzoeva kiselina se može sintetisati u tankom crevu, a nalazi se u: lišću, jetri, jogurtu, kvascu i pšeničnim klicama. Pomaže stvaranje folne kiseline, obnavlja prirodnu boju kose, poboljšava elastičnost kože, čime odlaže stvaranje bora, održava kožu glatkom i zdravom, sprečava nastanak ekcema. PABA, pored toga što se klasifikuje kao antioksidant jer uništava slobodne radikale koji izazivaju oštećenja ćelija i uzrok su njihovog bržeg starenja i odumiranja, može da učestvuje u redukovanju zamora, ograničavanju efekata depresija i smanjenju inflamatornih procesa vezanih za osteoartritis, koji su često praćeni bolovima. PABA još učestvuje u stvaranju eritrocita, a oni su neophodni organizmu za transport kiseonika. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Holin Holin je sastavni deo lipida koji sačinjavaju ćelijsku membranu i neurotransmitera acetilholina. Otkriven je još u 19. veku, a tek 1998. je svrstan u esencijalne nutrijente i uključen u kompleks B vitamina. Holin tehnički ne spada u B kompleks, ali se tu nalazi zbog svog veoma bliskog delovanja sa B vitaminima, naročito folnom kiselinom (B-9) i kobalaminom (B-12), sa kojima učestvuje u preradi masti i održavanju zdrave funkcije srca i mozga. Holin i njegovi metaboliti su neophodni za tri glavne fiziološke funkcije u organizmu: strukturalni inegritet i signalnu funkciju ćelijske membrane, ulogu neurotransmitera tako što učestvuje u sintezi acetilholina i predstavlja glavni izvor metilnih grupa preko svog metabolita trimetilglicina (TMG) koji učestvuje u sintezi S-adenozil metionina (SAMe). Holin se svrstava u lipotropike ili emulgatore masti i smatra se da može da bude od koristi kao podrška terapijama za jačanje jetre i visokog holesterola. Holin je kao podrška zdravoj funkciji mozga koristan za preventivu gubitka memorije. Njegov nedostatak može da doprinese degeneraciji jetre i krtosti arterija. Hrana koja obiluje fosfatidil holinom, iz kojeg se dobija holin, je žumance, soja, goveđa, pileća i ćureća džigerica, pirinač, kupus, karfiol i dr. Od dijetetskih dodataka, najbogatiji izvor holina je lecitin, koji se najčešće dobija iz soje. Inozitol Inositol je deo B kompleksa. Značajan je za ishranu ćelija centralnog nervnog sistema i učestvuje u razvoju i održavanju zdrave funkcije mozga, a tesno sarađuje sa holinom u transportu i izbacivanju masti iz srca i jetre. Holin i inozitol zajedno sačinjavaju lecitin, lipid koji je neophodan za formiranje ćelijske membrane, koji ima lipotropno dejstvo i podržava apsorpciju vitamina A i B-1. Inozitol je vitalan za rast kose (antialopecija faktor) i kao deo lecitina, zajedno sa holinom, može da učestvuje u preventivi stvaranja i smanjenju holesterola. Postoje tvrdnje da ima umirujući efekat na nervni sistem, pa potencijalno može da bude podrška terapijama depresije, napadima panike, pa čak i preventiva Alzheimerove bolesti. Nedostatak inozitola može da ima za posledicu masnu degeneraciju jetre, smetnje u rastu i gubitak dlaka. Utvrđeno je i da je hipertireoza uvek praćena manjkom inozitola. Inozitol ima umirujuće dejstvo i može da bude od koristi kod pojave ekcema. Apsorpciju inozitola pomažu vitamini B kompleksa, vitamin C, fosfor i linoleinska kiselina, a odmažu velike količine šećera, kafa, čaj alkohol i kukuruz. Estrogeni i sulfonamidi smanjuju koncentracije inozitola u organizmu. Inozitol se nalazi u citrusnom voću (osim u limunu), orasima, pirinču, cerealijama, integralnim namirnicama itd. Ljudi koji konzumiraju velike količine kafe, mogu imati povećane potrebe za inozitolom. Preporučena doza i način upotrebe: 1 kapsula dnevno posle jela. Aktivni sastojci: 1 kapsula % PDU Vitamin B1 (tiamin-mononitrat) 10 mg 909.00% Vitamin B2 (natrijum-riboflavin 5-fosfat, riboflavin) Niacin (nikotinamid) 10 mg 714.00% Niacin (nikotinamid) 48 mg 300.00% Vitamin B6 (piridoksin-hidrohlorid) 10 mg 714.00% Folna kiselina 400 mcg 200.00% Vitamin B12 (cijanokobalamin) 50 mcg 2000.00% Biotin 50 mcg 100.00% Pantotenska kiselina (kalcijum-D-pantotenat) 30 mg 500.00% Holin (holin-bitartrat) 50 mg * Inozitol 50 mg * Para-amino-benzoeva kiselina 50 mg * *PDU nije ustanovljen Ostali sastojci: pirinčano brašno, želatin, trigliceridi srednjeg lanca. sredstva protiv zgrudvavanja (magnezijum -stearat, silicijum-dioksid).

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Preporučena doza i način upotrebe 1 tableta dnevno uz obrok.

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: – proizvodnja energije – metabolizam ugljenih hidrata – regulacija nivoa šećera u krvi – podrška imunolškom i nervnom sistemu – ćelijski metabolizam – zdravlje kože, noktiju i kose – razvijanje mišićne mase – podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: – anemija – Alchajmerova bolest i multipleks skleroza – loša memorija i teškoće u učenju – dijabetes (uz dijalizu) – hepatitis – postoperativni oporavak – bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: – olakšava glavobolje uzrokovane migrenama – važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina – pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu – neophodan je za normalnu funkciju eritrocita – štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva – podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline – neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet – usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju – važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 – važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama – bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: – deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) – visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) – podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) – preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) – osteoartritis (niacinamid) – izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) – jačanje imuniteta (niacin) – visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) – detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) – depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci – piridoksin, piridoksinal i piridoksamin – koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: – doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti – sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje – smanjuje mučninu – ima izrazito anaboličko dejstvo – deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta – ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka – zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca – jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko – i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: – pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) – sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca – učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji – pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece – važan je za energetski metabolizam organizma – ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium – list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Preporučena doza i način upotrebe 1 tableta dnevno uz obrok.

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Pakovanje: 60 tableta. Preporučena upotreba: 1 tableta dnevno uz obrok. Uvoznik: Lama d.o.o. Zemlja porekla: Mađarska

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Pakovanje: 60 tableta. Preporučena upotreba: 1 tableta dnevno uz obrok. Uvoznik: Lama d.o.o. Zemlja porekla: Mađarska

nazad NUTRIVERSUM B-Complex 60 tableta Proizvođač: Nutriversum Lager: Ima na lageru Pakovanje: 60 tableta Broj serviranja: 60 Cena: 1190,00 RSD Dodaj u korpu Dodaj u omiljene proizvode fb messenger kontakt B-COMPLEX - NUTRIVERSUM U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. PODACI O NUTRITIVNOJ VREDNOSTI: Broj doza po pakovanju: 60 Sastav po serviranju (1 tableta): Niacin 48mg Pantotenska kiselina 18mg Vitamin B2 4,2mg Vitamin B6 4,2mg Vitamin B1 3,3mg Folat 600mcg Biotin 150mcg Vitamin B12 7,5mcg PAKOVANJE: 60 tableta. UPOTREBA: Jedna tableta dnevno. nazad