US Bermude BDU Rip Stop: zelene, crne, khaki, HDT camo Le, M 95 CZ camo, Night camo, At digital, Woodland, Hdt camo, Operation camo, Tiger stripe. Dva prednja džepa, dva zadnja džepa i dva bočna džepa na nogavicama sa preklopom i kopčanjem na dugmad. Elastična traka za podešavanje obima struka. Sirovinski sastav 100% pamuk obložen rip stop armaturom. Zemlja porekla Nemačka Proizvodjac MFH Army Shop, MMOC je najveći specijalizovani maloprodajni objekt u Srbiji, možete pronaći više od 5.000 različitih proizvoda i direktno ih kupiti sa našeg lagera. Asortiman je raznolik i vrhunskog kvaliteta. Opremu, poput kompasa, noževa, šatora, vreća za spavanje, ruksaka, rančeva pribora za jelo , upaljača, opreme za preživljavanje, posuđa za kampovanje i još mnogo toga. Nudimo čitav asortiman odeće, od majica, pantalona, pulovera, jakni, naglavne opreme, cipela itd. Originalna vojna oprema se takođe može naći; nove stavke se dodaju svake nedelje. Oprema iz Srbije, Rusije, Nemačke, Austrije, Poljske, Češke, Slovačke, Italije, Švedske… Provedite jedan dan sa našim profesionalnim prodavcima u najvećem Army Shop-u u Srbiji na adresi, Zrenjeninski put 94, Beograd.

ACU PENTAGON KOMPLET ACU Pentagon komplet : CDU KOŠULJA Svrstava se u jedna od najboljih u svojoj klasi i kategoriji. Izradjena je od mešavine polestera i pamuka u proporciji 65% prema 35% materijala. Materijali koji su upotrebljeni jako su lagani pa je tako i sama košulja jako prijatna i lagana za nošenje. Poliester daje čvrstinu i otpornost košulji pri svim uslovima dok je pamuk zaslužan za prijatan osećaj tokom nošenja. Takodje sve stresne tačke su ojačane trostrukim šavom radi dodatne sigurnosti. Košulja je jako lagana za nošenje i pruža maksimalnu slobodu pokreta. Pored jakih poliesterskih vlakna košulja poseduje poseban sistem koji je čini veoma jakom i durabilnom pa čak otpornom na cepanje. Rip-Stop sistem čini platno koje je sačinjeno od velikog broja segmenata kvadratnog oblika tj. mrežastoj strukturi ojačanih vlakana. Upravo ta kvadratna mreža je princip po kome se štiti od cepanja gde i ukoliko dodje do nastanka rupe neće biti daljeg rašivanja zbog ovog sistema tkanaj. Upravo su materijali i način tkanja ono što ovoj košulji daje čist i profesionalan izgled koji će zadržati godinama. Košulja se kopča po sredini raisfešlusom celom dužinom a postoji i preklop platno koje se zatvara na tri mesta čičak trakom što daje profesionalan i čist izgled. Čičak trake se nalaze i na još par dodatnih mesta i vrše funkciju steznika kod rukava i kragne ili ih pak možete koristiti za kačenje grbova i amblema na predelu rukava i grudi. Čičak panel na rukavu je veći dok je na grudima predvidjen za lepljenje vašeg imena što je korisno za razne vojne i policijske jedinice. Rip-Stop Pentagon taktička CDU košulja crna od džepova poseduje jedna par na svakom rukavu gde je jedan prekriven čičak podlogom za kačenje amblema a oba se zatvaraju po principu čičak traka. Takodje jedan par džepova nalazi se na grudima i takodje zatvara čičak trakom a svi su pogodni za čuvanje manjih stvari puput telefona, novčanika itd… ACU Pentagon komplet : CDU PANTALONE Izradjene su od mešavine polestera i pamuka u proporciji 65% prema 35% materijala. Materijali koji su upotrebljeni su lagani pa su tako i pantalone jako prijatna za nošenje. Poliester daje čvrstinu i otpornost pantalonama pri svim uslovima dok je pamuk zaslužan za prijatan osećaj tokom nošenja. Takodje sve stresne tačke su ojačane trostrukim šavom radi dodatne sigurnosti. Pantalone su jako lagane za nošenje i pružaju maksimalnu slobodu pokreta. Pored jakih poliesterskih vlakna CDU pantalone poseduje poseban sistem koji ih čini veoma jakim i durabilnim pa čak otpornim na cepanje. Rip-Stop sistem čini platno koje je sačinjeno od velikog broja segmenata kvadratnog oblika tj. mrežastoj strukturi ojačanih vlakana. Upravo ta kvadratna mreža je princip po kome se štite od cepanja a ukoliko i dodje do nastanka rupe neće biti daljeg rašivanja zbog ovog sistema tkanaj. Upravo su materijali i način tkanja ono što ovim pantalonama daje čist i profesionalan izgled koji će zadržati godinama. Pantalone se kopčaju pomoću dugmadi preko kojih ide preklop platno kako bi se pokrila dugmad i dobio čist izgled. Od džepova poseduje dva zadnja na zakopčavanje i dva otvorena prednja u koje možete smestiti manje stvari poput novčanika i telefona. Dodatna dva džepa se nalaze na butini i listu gde je butni veći i zatvara se pomoću dugmadi a manji se zatvara pomoću čičak trake. Ova dva džepa mogu služiti za skladištenje municije, noževa ili nekih drugir resursa. ACU Pentagon komplet je ono što treba svakom entuzijastiu prirodi ili svakom zaposlenom profesionalcu.

Military takticki kais BLACKHAWK cicak napravljen je od najkvalitetnijeg materijal najlona 1000D Ovaj military takticki kais BLACKHAWK moze se koristiti kao standardni kais za pantalone, bermude, svakodnevnu upotrebu kao i u vojne i policijske svhe Kaisevi BLACKHAWK poseduju metalnu ojacanu kopcu sa kliznom zateznom sipkom sto omoguvava da kais bude cvrsto pricvrscen pri nosenju A poseduju i trouglasti D-prsten sa strane kaisa za pricvrscivanje raznih dodataka Takticki military kais BLACKHAWK poseduje i podesivu cicak traku koja omogucava da kais bude cvrsto pricvrscen pri nosenju bez i malo deformisanja Model kaisa je takav da ga mogu nositi i mladje i starije generacije kako za svakodnevnu upotrebu tako i za sluzbu Duzina kaisa je 125cm a sirina 4cm sto pokazuje da prolazi kroz sve gajke Ovaj takticki kais BLACKHAWK dostupan je u tri boje i to krem, zelenoj i crnoj boji Za druge modele kaiseva mozete pogledati link ispod https://uomo.rs/product-category/kajsevi-novcanici/ https://www.facebook.com/uomo.rs/?ref=bookmarks Mogucnost porucivanja je online Isporuka se vrsi na teritoriji cele Srbije Ili mozete licno da dodjete u nas lokal koji se nalazi u YU BIZNIS centru na Novom Beogradu, u niskom prizemlju Ili nas mozete pozvati na broj telefona 062/ 8141- 400 Rok isporuke od dana porucivanja je jedan do tri radna dana na kucnu adresu

DIGITAL ACU KOMPLET PENTAGON DIGITAL ACU KOMPLET PENTAGON : CDU KOŠULJA Svrstava se u jedna od najboljih u svojoj klasi i kategoriji. Izradjena je od mešavine polestera i pamuka u proporciji 65% prema 35% materijala. Materijali koji su upotrebljeni jako su lagani pa je tako i sama košulja jako prijatna i lagana za nošenje. Poliester daje čvrstinu i otpornost košulji pri svim uslovima dok je pamuk zaslužan za prijatan osećaj tokom nošenja. Takodje sve stresne tačke su ojačane trostrukim šavom radi dodatne sigurnosti. Košulja je jako lagana za nošenje i pruža maksimalnu slobodu pokreta. Pored jakih poliesterskih vlakna košulja poseduje poseban sistem koji je čini veoma jakom i durabilnom pa čak otpornom na cepanje. Rip-Stop sistem čini platno koje je sačinjeno od velikog broja segmenata kvadratnog oblika tj. mrežastoj strukturi ojačanih vlakana. Kvadratna mreža je princip po kome se štiti od cepanja i ukoliko dodje do nastanka rupe neće biti daljeg rašivanja. Upravo su materijali i način tkanja ono što ovoj košulji daje čist i profesionalan izgled koji će zadržati godinama. Košulja se kopča po sredini raisfešlusom celom dužinom a postoji i preklop platno koje se zatvara na tri mesta čičak trakom što daje profesionalan i čist izgled. Čičak trake se nalaze i na još par dodatnih mesta i vrše funkciju steznika kod rukava i kragne ili ih pak možete koristiti za kačenje grbova i amblema na predelu rukava i grudi. Čičak panel na rukavu je veći dok je na grudima predvidjen za lepljenje vašeg imena što je korisno za razne vojne i policijske jedinice. Rip-Stop Pentagon taktička CDU košulja crna od džepova poseduje jedna par na svakom rukavu gde je jedan prekriven čičak podlogom za kačenje amblema a oba se zatvaraju po principu čičak traka. Takodje jedan par džepova nalazi se na grudima i takodje zatvara čičak trakom a svi su pogodni za čuvanje manjih stvari puput telefona, novčanika itd… DIGITAL ACU KOMPLET PENTAGON : CDU PANTALONE Izradjene su od mešavine polestera i pamuka u proporciji 65% prema 35% materijala. Materijali koji su upotrebljeni su lagani pa su tako i pantalone jako prijatna za nošenje. Poliester daje čvrstinu i otpornost pantalonama pri svim uslovima dok je pamuk zaslužan za prijatan osećaj tokom nošenja. Takodje sve stresne tačke su ojačane trostrukim šavom radi dodatne sigurnosti. Pantalone su jako lagane za nošenje i pružaju maksimalnu slobodu pokreta. Pored jakih poliesterskih vlakna pantalone poseduje sistem koji ih čini veoma jakim pa čak i otpornim na cepanje. Rip-Stop sistem čini platno koje je sačinjeno od velikog broja segmenata kvadratnog oblika tj. mrežastoj strukturi ojačanih vlakana. Upravo ta kvadratna mreža je princip po kome se štite od cepanja a ukoliko i dodje do nastanka rupe neće biti daljeg rašivanja zbog ovog sistema tkanaj. Upravo su materijali i način tkanja ono što ovim pantalonama daje čist i profesionalan izgled koji će zadržati godinama. Pantalone se kopčaju pomoću dugmadi preko kojih ide preklop platno kako bi se pokrila dugmad i dobio čist izgled. Od džepova poseduje dva zadnja na zakopčavanje i dva otvorena prednja u koje možete smestiti manje stvari poput novčanika i telefona. Dodatna dva džepa se nalaze na butini i listu gde je butni veći i zatvara se pomoću dugmadi a manji se zatvara pomoću čičak trake. Ova dva džepa mogu služiti za skladištenje municije, noževa ili nekih drugir resursa. PENTACAMO I CRNA BOJA

Frak je u suštini najsvečanije muško večernje crno odelo, uglavnom muško, Frak potiče iz Engleske u 18. veku i nosio se dvorovima kraljeva i careva. Proširenjem fraka na kopneni deo Evrope postao je činovnička i vojna odora. U drugoj polovini 19. veka frak prestaje da bude svakodnevno gradsko odelo. Danas frak predstavlja uski crni kaput sa uskim crnim skutima na zadnjoj strani sličnima lastinom repu. Frak je deo odeće za najsvečanije prilike, profesionalno odelo muzičara na koncertima i konobara u najelitnijim svetskim restoranima. U nekim zemljama poslanici nose tzv. diplomatski frak, koji je izvezen zlatom. Muški frak i muški smoking su vrlo slična muška odela, ali ipak postoje značajne razlike. Pre svega, razlika je u kroju fraka, koji je napred skraćen, dok je pozadi izdužen u dva skuta. Smoking se može izrađivati od različitih materijala dok je frak tradicionalno od crnog krepa. Uz frak je najbolje nositi crne pantalone sa visokim strukom i svilenim umetcima sa strane, belu košulju i leptir mašnu i crne lakovane cipele. Još svečanije je ako muški crni frak kombinujete sa belim prslukom. Kao modni dodatak uz frak se mogu nositi šešir u obliku cilandara, bele pamučne rukavice i beli šal. Ukoliko za Vaše najsvečanije prilike, kao što su venčanje - svadba, matura - matursko veče ili javni nastup želite svojom pojavom zaseniti sve druge, obucite muški crni frak i uspeh je zagarantovan. Cena muškog fraka nije ništa u poređenju sa zadovoljsvom koje će Vam pružiti.

ACU PENTAGON KOMPLET PENTACAMO ACU Pentagon komplet pentacamo : CDU KOŠULJA Svrstava se u jedna od najboljih u svojoj klasi i kategoriji. Izradjena je od mešavine polestera i pamuka u proporciji 65% prema 35% materijala. Materijali koji su upotrebljeni jako su lagani pa je tako i sama košulja jako prijatna i lagana za nošenje. Poliester daje čvrstinu i otpornost košulji pri svim uslovima dok je pamuk zaslužan za prijatan osećaj tokom nošenja. Takodje sve stresne tačke su ojačane trostrukim šavom radi dodatne sigurnosti. Košulja je jako lagana za nošenje i pruža maksimalnu slobodu pokreta. Pored jakih poliesterskih vlakna košulja poseduje poseban sistem koji je čini veoma jakom i durabilnom pa čak otpornom na cepanje. Rip-Stop sistem čini platno koje je sačinjeno od velikog broja segmenata kvadratnog oblika tj. mrežastoj strukturi ojačanih vlakana. Upravo ta kvadratna mreža je princip po kome se štiti od cepanja gde i ukoliko dodje do nastanka rupe neće biti daljeg rašivanja zbog ovog sistema tkanaj. Upravo su materijali i način tkanja ono što ovoj košulji daje čist i profesionalan izgled koji će zadržati godinama. Košulja se kopča po sredini raisfešlusom celom dužinom a postoji i preklop platno koje se zatvara na tri mesta čičak trakom što daje profesionalan i čist izgled. Čičak trake se nalaze i na još par dodatnih mesta i vrše funkciju steznika kod rukava i kragne ili ih pak možete koristiti za kačenje grbova i amblema na predelu rukava i grudi. Čičak panel na rukavu je veći dok je na grudima predvidjen za lepljenje vašeg imena što je korisno za razne vojne i policijske jedinice. Rip-Stop Pentagon taktička CDU košulja crna od džepova poseduje jedna par na svakom rukavu gde je jedan prekriven čičak podlogom za kačenje amblema a oba se zatvaraju po principu čičak traka. Takodje jedan par džepova nalazi se na grudima i takodje zatvara čičak trakom a svi su pogodni za čuvanje manjih stvari puput telefona, novčanika itd… ACU Pentagon komplet pentacamo : CDU PANTALONE Izradjene su od mešavine polestera i pamuka u proporciji 65% prema 35% materijala. Materijali koji su upotrebljeni su lagani pa su tako i pantalone jako prijatna za nošenje. Poliester daje čvrstinu i otpornost pantalonama pri svim uslovima dok je pamuk zaslužan za prijatan osećaj tokom nošenja. Takodje sve stresne tačke su ojačane trostrukim šavom radi dodatne sigurnosti. Pantalone su jako lagane za nošenje i pružaju maksimalnu slobodu pokreta. Pored jakih poliesterskih vlakna CDU pantalone poseduje poseban sistem koji ih čini veoma jakim i durabilnim pa čak otpornim na cepanje. Rip-Stop sistem čini platno koje je sačinjeno od velikog broja segmenata kvadratnog oblika tj. mrežastoj strukturi ojačanih vlakana. Upravo ta kvadratna mreža je princip po kome se štite od cepanja a ukoliko i dodje do nastanka rupe neće biti daljeg rašivanja zbog ovog sistema tkanaj. Upravo su materijali i način tkanja ono što ovim pantalonama daje čist i profesionalan izgled koji će zadržati godinama. Pantalone se kopčaju pomoću dugmadi preko kojih ide preklop platno kako bi se pokrila dugmad i dobio čist izgled. Od džepova poseduje dva zadnja na zakopčavanje i dva otvorena prednja u koje možete smestiti manje stvari poput novčanika i telefona. Dodatna dva džepa se nalaze na butini i listu gde je butni veći i zatvara se pomoću dugmadi a manji se zatvara pomoću čičak trake. Ova dva džepa mogu služiti za skladištenje municije, noževa ili nekih drugir resursa. ACU Pentagon komplet pentacamo je ono što treba svakom entuzijastiu prirodi ili svakom zaposlenom profesionalcu.

Taktički kaiš, brza kopča vojni sportski Kvalitetan kaiš odličan za sve namene kako svakodnevne vojne sportske Najveća odlika ovog kaiša je u kopči jer se u jednom kliku skida tj kopča Kopča je od čvrstog metala i jaka je Materijal je izdržljiv i dugotrajan i nije platneni Veličina kajša je za maksimalni obim 120 cm. Širina je oko 4cm. Ima dodatnu gajku koja drži deo koji je višak da ne visi. Obzirom da nije jako širok možete ga staviti i na farmerke pantalone ili bilo koju odeću koja ima gajke Boje: crna, maslinasto zelena, vojnička zelena, bež Opis Taktički kaiš je vrhunski proizvod koji će zadovoljiti sve potrebe modernog avanturiste. Izrađen od izdržljivog materijala, ovaj kaiš je dizajniran da izdrži ekstremne uslove i pruži maksimalnu udobnost tokom nošenja. Sa svojim taktičkim kopčama od nerđajućeg čelika, ovaj kaiš je siguran i pouzdan. Može se lako podešavati prema vašim potrebama, omogućavajući vam da ga nosite na različitim mestima na telu. Bez obzira da li ga koristite za nošenje alata, opreme ili oružja, ovaj kaiš će vam pružiti sigurnost i praktičnost. Jedna od ključnih karakteristika ovog taktičkog kaiša je njegova višenamenska funkcionalnost. Sa dodatnim džepovima i kopčama, možete lako prilagoditi kaiš prema svojim potrebama. Bez obzira da li vam je potrebno da nosite ključeve, mobilni telefon ili bilo koju drugu sitnicu, ovaj kaiš će vam omogućiti da sve to nosite na jednom mestu. Osim svoje praktičnosti, taktički kaiš takođe pruža i estetski doživljaj. Sa svojim modernim dizajnom i pažljivo odabranim bojama, ovaj kaiš će vam dodati stil i eleganciju. Bez obzira da li ga nosite u svakodnevnim aktivnostima ili tokom avanturističkih putovanja, ovaj kaiš će vam pomoći da se istaknete i izrazite svoju jedinstvenost. Uz sve ove karakteristike, taktički kaiš pruža izuzetnu vrednost svojim korisnicima. Njegova izdržljivost i funkcionalnost čine ga dugotrajnim i pouzdanim partnerom u svim avanturama. Bez obzira da li ste planinar, vojnik ili jednostavno ljubitelj ekstremnih sportova, ovaj kaiš će vam pružiti sve što vam je potrebno. Uzmite svoju avanturu na sledeći nivo sa taktičkim kaišem. Iskoristite sve njegove prednosti i uživajte u udobnosti, sigurnosti i stilu koji pruža. Ne propustite priliku da posedujete ovaj vrhunski proizvod i istaknete se u svetu avanture.

CD1.Loše Vesti Uz Rege Za Pivsku Flašu 1.Jutro Me Podseća Na To 2.Loše Vesti 3.Prošlost Me Prati Kao Duh 4.Noć 5.On 6.Miševi Beli Celu Noć 7.Treći Jun 8.Doručak U Krevetu 9.Ružan San 10.Zabava 11.Rege Za Pivsku Flašu CD2Dodirni Mi Kolena 1.Majstor Za Poljupce 2.Bar Jednom Nedeljno 3.Čamac Na Vodi 4.Noć U Šatoru Uzdaha 5.Pričalica 6.Dodirni Mi Kolena 7.Ti Si Moj Srećan Broj 8.Gledam Kroz Prozor 9.Via Amerika CD3.Natrag Na Voz 1.Natrag Na Voz 2.Komplimenti 3.Fizičko - Psihički 4.Nisi Više Beba 5.Jabuke I Vino 6.Mladiću Moj 7.Probudi Me 8.Ujutru U Sedam 9.Osećam I Znam CD4.Zana 1.Crvene Lale 2.Nikad Nedeljom 3.Pahulje 4.Sve Devojke 5.Gle - Gle 6.Još Ovaj Dan 7.Do Neba 8.Daj Sve Od Sebe 9.A Boy Named Temptation CD5.Otkinimo Noćas Zajedno 1.Skloni Se Kad Prolazim 2.Mesec Dana 3.O Bože 4.Svi Su Tu 5.Otkinimo Noćas Zajedno 6.Vejte Snegovi 7.Drugarice Sa Čukarice 8.Da Li Čuješ Da Li Osećaš 9.Čuj Dragi CD6.Grupa Zana 1.Vojna Pošta 2.Joj Joj 3.Piješ Li Ti 4.U Čemu Je Stvar 5.Daleko Smo 6.Vlak 7.Ljubi Bližnjeg Svog 8.Oženićeš Se Ti 9.Stadion CD7.Grupa Zana 1.Miš 2.Noćni Voz Za Instambul 3.E Moj Doktore 4.Prvo Ljubav Onda Sex 5.Rukuju Se Rukuju 6.Kad Na Tebe Pomislim 7.Gospodar Uzdaha 8.Napravite Mostove CD8.Zana 1.Nisam Nisam...(devojka Tvoga Druga) 2.Revolucija 3.Princ 4.Teško Je 5.Dani Fantastike 6.Mari 7.Kum 8.Jutarnja Pesma 9.Daj Mi Bože Drugo Ja CD9.Tražim 1.Priča Se Priča (Da Rusi Dolaze) 2.Nemam Virus Nemam Sidu 3.Da Li Znate Engleski 4.Nema Nema 5.Priđi Čik Mi Priđi 6.Iz Svake Flaše 7.Ne Traži Me 8.Tražim 9.Sunčev Trag CD10.Zanomanija 1.Nije Sve Tako Crno 2.Sama Sam 3.Etno Geto 4.Ne Mogu Više 5.Šta Je To 6.Bajo Bajo 7.Da Li Znaš Da Te Volim 8.D.I.S.C.O. 9.Želim Te 10.Kiše Novembarske 11.Modrice (Remix '97) 12.Gušti Su Gušti (Remix '97) 13.Vesela Odjava CD11.Zana Uživo 1-1.Nije Sve Tako Crno 1-2.Princ 1-3.Da Li Čuješ Da Li Osećaš 1-4.Leto 1-5.Majstor Za Poljupce 1-6.Nemam Virus Nemam Sidu 1-7.Čamac Na Vodi 1-8.Vojna Pošta 1-9.Kum 1-10.Vlak 1-11.Vejte Snegovi 1-12.Oženićeš Se Ti 2-1.Rukuju Se Rukuju 2-2.Da Li Znaš Da Te Volim 2-3.Jabuke I Vino 2-4.Iz Svake Flaše 2-5.Modrice 2-6.Priča Se Priča (Da Rusi Dolaze) 2-7.Mladiću Moj 2-8.Nisam Nisam (Devojka Tvoga Druga) 2-9.Dodirni Mi Kolena 2-10.Ne Mogu Više 2-11.Sama Sam 2-12.Nije Sve Tako Crno 2-13.Što A Što CD12.Prijatelji 1.Prijatelji 2.Dva 3.Kućica 4.Šofer 5.Žena 6.Balkanska 7.Mala 8.Pusti Me 9.Lovac Na Jatuku 10.40 CD13.Zana 21 1.Kvaka 2.Video 3.A Ti Si 4.Devojčice 5.Raskrsnica 6.Suzavac 7.Peti Dan 8.Savršen Zločin 9.Ja Sam Kriva 10.Na Lažnom Postolju CD14.Kao Nekad 1.Nisam Anđeo Ja 2.Rane 3.Košava 4.Znaš Li Šta Je Ljubav 5.Da Si Moj 6.Mislim Na Tebe 7.Vejte Snegovi (Remix) 8.Dodirni Mi Kolena (Remix) 9.Rezervacija 10.Budi Fer CD15.Singlovi 1.Nastavnice 2.Sveta 3.Moj Deda 4.Pepito Pantalone 5.Ti Si Neko Staro Lice 6.Leto 7.Snovi Od Slame 8.Jabuke I Vino (instrumental) 9.Maco 10.Stupido Feat. Nataša Gajović 11.U Život Kockam Se 12.Alhemičar

Box set sa ukupno 16 CD diskova, koji uključuje svih 13 studijskih albuma "Zane", dvostruki CD "Zana uživo" i ekskluzivni bonus CD "Singlovi 1980-2022". U box setu se nalazi i knjižica sa fotografijama i tekstovima iz štampe o "Zani". CD01 "Loše vesti uz rege za pivsku flašu" (1981) 1 Jutro Me Podseća Na To 2 Loše Vesti 3 Prošlost Me Prati Kao Duh 4 Noć 5 On 6 Miševi Beli Celu Noć 7 Treći Jun 8 Doručak U Krevetu 9 Ružan San 10 Zabava 11 Rege Za Pivsku Flašu CD02 "Dodirni mi kolena" (1982) 1 Majstor Za Poljupce 2 Bar Jednom Nedeljno 3 Čamac Na Vodi 4 Noć U Šatoru Uzdaha 5 Pričalica 6 Dodirni Mi Kolena 7 13 Je Moj Srećan Broj 8 Gledam Kroz Prozor 9 Via Amerika CD03 "Natrag na voz" (1983) 1 Natrag Na Voz 2 Komplimenti 3 Fizičko - Psihički 4 Nisi Više Beba 5 Jabuke I Vino 6 Mladiću Moj 7 Probudi Me 8 Ujutro U Sedam 9 Osećam I Znam CD04 "Zana" (1985) 1 Crvene Lale 2 Nikad Nedeljom 3 Pahulje 4 Sve Devojke 5 Gle - Gle 6 Još Ovaj Dan 7 Do Neba 8 Daj Sve Od Sebe 9 A Boy Named Temptation CD05 "Otkinimo noćas zajedno" (1987) 1 Skloni Se Kad Prolazim 2 Mesec Dana 3 O, Bože 4 Svi Su Tu 5 Otkinimo Noćas Zajedno 6 Vejte Snegovi 7 Drugarice Sa Čukarice 8 Da Li Čuješ, Da Li Osećaš 9 Čuj Dragi CD06 "Grupa Zana" (1988) 1 Vojna Pošta 2 Joj, Joj 3 Piješ Li Ti 4 U Čemu Je Stvar 5 Daleko Smo 6 Vlak 7 Ljubi Bližnjeg Svog 8 Oženićeš Se Ti 9 Stadion CD07 "Grupa Zana" (1989) 1 Miš 2 Noćni Voz Za Istanbul 3 E, Moj Doktore 4 Prvo Ljubav, Onda Sex 5 Rukuju Se, Rukuju 6 Kad Na Tebe Pomislim (Posvećeno Jelki) 7 Gospodar Uzdaha 8 Napravite Mostove CD08 "Zana" (1991) 1 Nisam, Nisam... (Devojka Tvoga Druga) 2 Revolucija 3 Princ 4 Teško Je... 5 Dani Fantastike 6 Mari 7 Kum 8 Jutarnja Pesma 9 Daj Mi Bože Drugo Ja CD09 "Tražim" (1993) 1 Priča Se, Priča (Da Rusi Dolaze) 2 Nemam Virus, Nemam Sidu 3 Da Li Znate Engleski 4 Nema, Nema 5 Priđi, Čik Mi Priđi 6 Iz Svake Flaše 7 Ne Traži Me 8 Tražim 9 Sunčev Trag CD10 "Zanomanija" (1997) 1 Nije Sve Tako Crno 2 Sama Sam 3 Etno Geto (Rajko Kokorajko) 4 Ne Mogu Više 5 Šta Je To 6 Bajo, Bajo (Zna Te Svak) 7 Da Li Znaš Da Te Volim 8 D.I.S.C.O. 9 Želim Te (Želiš?) 10 Kiše Novembarske 11 Modrice - Remix '97 12 Gušti Su Gušti (Ma Bolje Me Pusti) - Remix '97 13 Vesela Odjava 2CD11 "Zana uživo" (1998) CDA: 1 Nije Sve Tako Crno 2 Princ 3 Da Li Čuješ, Da Li Osećaš 4 Leto 5 Majstor Za Poljupce 6 Nemam Virus, Nemam Sidu 7 Čamac Na Vodi 8 Vojna Pošta 9 Kum 10 Vlak 11 Vejte, Snegovi 12 Oženićeš Se Ti CDB: 1 Rukuju Se, Rukuju 2 Da Li Znaš Da Te Volim 3 Jabuke I Vino 4 Iz Svake Flaše 5 Modrice 6 Priča Se, Priča (Da Rusi Dolaze) 7 Mladiću Moj 8 Nisam, Nisam (Devojka Tvoga Druga) 9 Dodirni Mi Kolena 10 Ne Mogu Više 11Sama Sam 12 Nije Sve Tako Crno 13 Što A Što CD12 "Prijatelji" (1999) 1 Prijatelji 2 Dva 3 Kućica 4 Šofer 5 Žena 6 Balkanska 7 Mala 8 Pusti Me 9 Lovac Na Jastuku 10 40 CD13 "21" (2001) 1 Kvaka 2 Video 3 A Ti Si 4 Devojčice 5 Raskrsnica 6 Suzavac 7 Peti Dan 8 Savršen Zločin 9 Ja Sam Kriva 10 Na Lažnom Postolju CD14 "Kao nekad" (2006) 1 Nisam Anđeo Ja 2 Rane 3 Košava 4 Znaš Li Šta Je Ljubav 5 Da Si Moj 6 Mislim Na Tebe 7 Vejte Snegovi Rmx 8 Dodirni Mi Kolena Rmx 9 Rezervacija 10 Budi Fer CD15 "Singlovi" (1980-2022) 1 Nastavnice - 1980 2 Sveta - 1980 3 Moj deda - 1981 4 Pepito pantalone - 1981 5 Ti si neko staro lice - 1981 6 Leto - 1981 7 Snovi od slame - 1981 8 Jabuke i vino (instrumentalna verzija) - 1983 9 Maco - 2015 10 Stupido feat. Nataša Gajović - 2017 11 U život kockam se - 2008 12 Alhemičar - 2021

Box set sa ukupno 16 CD diskova, koji uključuje svih 13 studijskih albuma "Zane", dvostruki CD "Zana uživo" i ekskluzivni bonus CD "Singlovi 1980-2022". U box setu se nalazi i knjižica sa fotografijama i tekstovima iz štampe o "Zani". CD01 "Loše vesti uz rege za pivsku flašu" (1981) 1 Jutro Me Podseća Na To 2 Loše Vesti 3 Prošlost Me Prati Kao Duh 4 Noć 5 On 6 Miševi Beli Celu Noć 7 Treći Jun 8 Doručak U Krevetu 9 Ružan San 10 Zabava 11 Rege Za Pivsku Flašu CD02 "Dodirni mi kolena" (1982) 1 Majstor Za Poljupce 2 Bar Jednom Nedeljno 3 Čamac Na Vodi 4 Noć U Šatoru Uzdaha 5 Pričalica 6 Dodirni Mi Kolena 7 13 Je Moj Srećan Broj 8 Gledam Kroz Prozor 9 Via Amerika CD03 "Natrag na voz" (1983) 1 Natrag Na Voz 2 Komplimenti 3 Fizičko - Psihički 4 Nisi Više Beba 5 Jabuke I Vino 6 Mladiću Moj 7 Probudi Me 8 Ujutro U Sedam 9 Osećam I Znam CD04 "Zana" (1985) 1 Crvene Lale 2 Nikad Nedeljom 3 Pahulje 4 Sve Devojke 5 Gle - Gle 6 Još Ovaj Dan 7 Do Neba 8 Daj Sve Od Sebe 9 A Boy Named Temptation CD05 "Otkinimo noćas zajedno" (1987) 1 Skloni Se Kad Prolazim 2 Mesec Dana 3 O, Bože 4 Svi Su Tu 5 Otkinimo Noćas Zajedno 6 Vejte Snegovi 7 Drugarice Sa Čukarice 8 Da Li Čuješ, Da Li Osećaš 9 Čuj Dragi CD06 "Grupa Zana" (1988) 1 Vojna Pošta 2 Joj, Joj 3 Piješ Li Ti 4 U Čemu Je Stvar 5 Daleko Smo 6 Vlak 7 Ljubi Bližnjeg Svog 8 Oženićeš Se Ti 9 Stadion CD07 "Grupa Zana" (1989) 1 Miš 2 Noćni Voz Za Istanbul 3 E, Moj Doktore 4 Prvo Ljubav, Onda Sex 5 Rukuju Se, Rukuju 6 Kad Na Tebe Pomislim (Posvećeno Jelki) 7 Gospodar Uzdaha 8 Napravite Mostove CD08 "Zana" (1991) 1 Nisam, Nisam... (Devojka Tvoga Druga) 2 Revolucija 3 Princ 4 Teško Je... 5 Dani Fantastike 6 Mari 7 Kum 8 Jutarnja Pesma 9 Daj Mi Bože Drugo Ja CD09 "Tražim" (1993) 1 Priča Se, Priča (Da Rusi Dolaze) 2 Nemam Virus, Nemam Sidu 3 Da Li Znate Engleski 4 Nema, Nema 5 Priđi, Čik Mi Priđi 6 Iz Svake Flaše 7 Ne Traži Me 8 Tražim 9 Sunčev Trag CD10 "Zanomanija" (1997) 1 Nije Sve Tako Crno 2 Sama Sam 3 Etno Geto (Rajko Kokorajko) 4 Ne Mogu Više 5 Šta Je To 6 Bajo, Bajo (Zna Te Svak) 7 Da Li Znaš Da Te Volim 8 D.I.S.C.O. 9 Želim Te (Želiš?) 10 Kiše Novembarske 11 Modrice - Remix '97 12 Gušti Su Gušti (Ma Bolje Me Pusti) - Remix '97 13 Vesela Odjava 2CD11 "Zana uživo" (1998) CDA: 1 Nije Sve Tako Crno 2 Princ 3 Da Li Čuješ, Da Li Osećaš 4 Leto 5 Majstor Za Poljupce 6 Nemam Virus, Nemam Sidu 7 Čamac Na Vodi 8 Vojna Pošta 9 Kum 10 Vlak 11 Vejte, Snegovi 12 Oženićeš Se Ti CDB: 1 Rukuju Se, Rukuju 2 Da Li Znaš Da Te Volim 3 Jabuke I Vino 4 Iz Svake Flaše 5 Modrice 6 Priča Se, Priča (Da Rusi Dolaze) 7 Mladiću Moj 8 Nisam, Nisam (Devojka Tvoga Druga) 9 Dodirni Mi Kolena 10 Ne Mogu Više 11Sama Sam 12 Nije Sve Tako Crno 13 Što A Što CD12 "Prijatelji" (1999) 1 Prijatelji 2 Dva 3 Kućica 4 Šofer 5 Žena 6 Balkanska 7 Mala 8 Pusti Me 9 Lovac Na Jastuku 10 40 CD13 "21" (2001) 1 Kvaka 2 Video 3 A Ti Si 4 Devojčice 5 Raskrsnica 6 Suzavac 7 Peti Dan 8 Savršen Zločin 9 Ja Sam Kriva 10 Na Lažnom Postolju CD14 "Kao nekad" (2006) 1 Nisam Anđeo Ja 2 Rane 3 Košava 4 Znaš Li Šta Je Ljubav 5 Da Si Moj 6 Mislim Na Tebe 7 Vejte Snegovi Rmx 8 Dodirni Mi Kolena Rmx 9 Rezervacija 10 Budi Fer CD15 "Singlovi" (1980-2022) 1 Nastavnice - 1980 2 Sveta - 1980 3 Moj deda - 1981 4 Pepito pantalone - 1981 5 Ti si neko staro lice - 1981 6 Leto - 1981 7 Snovi od slame - 1981 8 Jabuke i vino (instrumentalna verzija) - 1983 9 Maco - 2015 10 Stupido feat. Nataša Gajović - 2017 11 U život kockam se - 2008 12 Alhemičar - 2021

Box set sa ukupno 16 CD diskova, koji uključuje svih 13 studijskih albuma "Zane", dvostruki CD "Zana uživo" i ekskluzivni bonus CD "Singlovi 1980-2022". U box setu se nalazi i knjižica sa fotografijama i tekstovima iz štampe o "Zani". CD01 "Loše vesti uz rege za pivsku flašu" (1981) 1 Jutro Me Podseća Na To 2 Loše Vesti 3 Prošlost Me Prati Kao Duh 4 Noć 5 On 6 Miševi Beli Celu Noć 7 Treći Jun 8 Doručak U Krevetu 9 Ružan San 10 Zabava 11 Rege Za Pivsku Flašu CD02 "Dodirni mi kolena" (1982) 1 Majstor Za Poljupce 2 Bar Jednom Nedeljno 3 Čamac Na Vodi 4 Noć U Šatoru Uzdaha 5 Pričalica 6 Dodirni Mi Kolena 7 13 Je Moj Srećan Broj 8 Gledam Kroz Prozor 9 Via Amerika CD03 "Natrag na voz" (1983) 1 Natrag Na Voz 2 Komplimenti 3 Fizičko - Psihički 4 Nisi Više Beba 5 Jabuke I Vino 6 Mladiću Moj 7 Probudi Me 8 Ujutro U Sedam 9 Osećam I Znam CD04 "Zana" (1985) 1 Crvene Lale 2 Nikad Nedeljom 3 Pahulje 4 Sve Devojke 5 Gle - Gle 6 Još Ovaj Dan 7 Do Neba 8 Daj Sve Od Sebe 9 A Boy Named Temptation CD05 "Otkinimo noćas zajedno" (1987) 1 Skloni Se Kad Prolazim 2 Mesec Dana 3 O, Bože 4 Svi Su Tu 5 Otkinimo Noćas Zajedno 6 Vejte Snegovi 7 Drugarice Sa Čukarice 8 Da Li Čuješ, Da Li Osećaš 9 Čuj Dragi CD06 "Grupa Zana" (1988) 1 Vojna Pošta 2 Joj, Joj 3 Piješ Li Ti 4 U Čemu Je Stvar 5 Daleko Smo 6 Vlak 7 Ljubi Bližnjeg Svog 8 Oženićeš Se Ti 9 Stadion CD07 "Grupa Zana" (1989) 1 Miš 2 Noćni Voz Za Istanbul 3 E, Moj Doktore 4 Prvo Ljubav, Onda Sex 5 Rukuju Se, Rukuju 6 Kad Na Tebe Pomislim (Posvećeno Jelki) 7 Gospodar Uzdaha 8 Napravite Mostove CD08 "Zana" (1991) 1 Nisam, Nisam... (Devojka Tvoga Druga) 2 Revolucija 3 Princ 4 Teško Je... 5 Dani Fantastike 6 Mari 7 Kum 8 Jutarnja Pesma 9 Daj Mi Bože Drugo Ja CD09 "Tražim" (1993) 1 Priča Se, Priča (Da Rusi Dolaze) 2 Nemam Virus, Nemam Sidu 3 Da Li Znate Engleski 4 Nema, Nema 5 Priđi, Čik Mi Priđi 6 Iz Svake Flaše 7 Ne Traži Me 8 Tražim 9 Sunčev Trag CD10 "Zanomanija" (1997) 1 Nije Sve Tako Crno 2 Sama Sam 3 Etno Geto (Rajko Kokorajko) 4 Ne Mogu Više 5 Šta Je To 6 Bajo, Bajo (Zna Te Svak) 7 Da Li Znaš Da Te Volim 8 D.I.S.C.O. 9 Želim Te (Želiš?) 10 Kiše Novembarske 11 Modrice - Remix '97 12 Gušti Su Gušti (Ma Bolje Me Pusti) - Remix '97 13 Vesela Odjava 2CD11 "Zana uživo" (1998) CDA: 1 Nije Sve Tako Crno 2 Princ 3 Da Li Čuješ, Da Li Osećaš 4 Leto 5 Majstor Za Poljupce 6 Nemam Virus, Nemam Sidu 7 Čamac Na Vodi 8 Vojna Pošta 9 Kum 10 Vlak 11 Vejte, Snegovi 12 Oženićeš Se Ti CDB: 1 Rukuju Se, Rukuju 2 Da Li Znaš Da Te Volim 3 Jabuke I Vino 4 Iz Svake Flaše 5 Modrice 6 Priča Se, Priča (Da Rusi Dolaze) 7 Mladiću Moj 8 Nisam, Nisam (Devojka Tvoga Druga) 9 Dodirni Mi Kolena 10 Ne Mogu Više 11Sama Sam 12 Nije Sve Tako Crno 13 Što A Što CD12 "Prijatelji" (1999) 1 Prijatelji 2 Dva 3 Kućica 4 Šofer 5 Žena 6 Balkanska 7 Mala 8 Pusti Me 9 Lovac Na Jastuku 10 40 CD13 "21" (2001) 1 Kvaka 2 Video 3 A Ti Si 4 Devojčice 5 Raskrsnica 6 Suzavac 7 Peti Dan 8 Savršen Zločin 9 Ja Sam Kriva 10 Na Lažnom Postolju CD14 "Kao nekad" (2006) 1 Nisam Anđeo Ja 2 Rane 3 Košava 4 Znaš Li Šta Je Ljubav 5 Da Si Moj 6 Mislim Na Tebe 7 Vejte Snegovi Rmx 8 Dodirni Mi Kolena Rmx 9 Rezervacija 10 Budi Fer CD15 "Singlovi" (1980-2022) 1 Nastavnice - 1980 2 Sveta - 1980 3 Moj deda - 1981 4 Pepito pantalone - 1981 5 Ti si neko staro lice - 1981 6 Leto - 1981 7 Snovi od slame - 1981 8 Jabuke i vino (instrumentalna verzija) - 1983 9 Maco - 2015 10 Stupido feat. Nataša Gajović - 2017 11 U život kockam se - 2008 12 Alhemičar - 2021

419935 Zana 15 CD box set 1980-2022 EAN 8600278419935 Cena 4.950,00 RSD Poštarina je besplatna Ekskluzivni box set u izdanju PGP RTS sa ukupno 16 CD-ova, koji uključuje svih 13 studijskih albuma grupe `Zana`, dvostruki CD `Zana uživo`, kao i ekskluzivni bonus CD `Singlovi 1980-2022`. U box setu se nalazi i knjižica sa fotografijama i tekstovima iz štampe o grupi `Zana`. Spisak pesama: CD1 - LOŠE VESTI UZ REGE ZA PIVSKU FLAŠU - 1981 1. JUTRO ME PODSEĆA NA TO 2. LOŠE VESTI 3. PROŠLOST ME PRATI KAO DUH 4. NOĆ 5. ON 6. MIŠEVI BELI CELU NOĆ 7. TREĆI JUN 8. DORUČAK U KREVETU 9. RUŽAN SAN 10. ZABAVA 11. REGE ZA PIVSKU FLAŠU CD2 - DODIRNI MI KOLENA - 1982 1. MAJSTOR ZA POLJUPCE 2. BAR JEDNOM NEDELJNO 3. ČAMAC NA VODI 4. NOĆ U ŠATORU UZDAHA 5. PRIČALICA 6. DODIRNI MI KOLENA 7. 13 JE MOJ SREĆAN BROJ 8. GLEDAM KROZ PROZOR 9. VIA AMERIKA CD3 - NATRAG NA VOZ - 1983 1. NATRAG NA VOZ 2. KOMPLIMENTI 3. FIZIČKO – PSIHIČKI 4. NISI VIŠE BEBA 5. JABUKE I VINO 6. MLADIĆU MOJ 7. PROBUDI ME 8. UJUTRO U SEDAM 9. OSEĆAM I ZNAM CD4 - ZANA - 1985 1. CRVENE LALE 2. NIKAD NEDELJOM 3. PAHULJE 4. SVE DEVOJKE 5. GLE – GLE 6. JOŠ OVAJ DAN 7. DO NEBA 8. DAJ SVE OD SEBE 9. A BOY NAMED TEMPTATION CD5 - OTKINIMO NOĆAS ZAJEDNO - 1987 1. SKLONI SE KAD PROLAZIM 2. MESEC DANA 3. O, BOŽE 4. SVI SU TU 5. OTKINIMO NOĆAS ZAJEDNO 6. VEJTE SNEGOVI 7. DRUGARICE SA ČUKARICE 8. DA LI ČUJEŠ, DA LI OSEĆAŠ 9. ČUJ DRAGI CD6 - GRUPA ZANA - 1988 1. VOJNA POŠTA 2. JOJ, JOJ 3. PIJEŠ LI TI 4. U ČEMU JE STVAR 5. DALEKO SMO 6. VLAK 7. LJUBI BLIŽNJEG SVOG 8. OŽENIĆEŠ SE TI 9. STADION CD7 - GRUPA ZANA - 1989 1. MIŠ 2. NOĆNI VOZ ZA ISTANBUL 3. E, MOJ DOKTORE 4. PRVO LJUBAV, ONDA SEX 5. RUKUJU SE, RUKUJU 6. KAD NA TEBE POMISLIM (Posvećeno Jelki) 7. GOSPODAR UZDAHA 8. NAPRAVITE MOSTOVE CD8 - ZANA - 1991 1. NISAM, NISAM... (Devojka tvoga druga) 2. REVOLUCIJA 3. PRINC 4. TEŠKO JE… 5. DANI FANTASTIKE 6. MARI 7. KUM 8. JUTARNJA PESMA 9. DAJ MI BOŽE DRUGO JA CD9 - TRAŽIM - 1993 1. PRIČA SE PRIČA (Da Rusi dolaze) 2. NEMAM VIRUS NEMAM SIDU 3. DA LI ZNATE ENGLESKI 4. NEMA, NEMA 5. PRIĐI, ČIK MI PRIĐI 6. IZ SVAKE FLAŠE 7. NE TRAŽI ME 8. TRAŽIM 9. SUNČEV TRAG CD10 - ZANOMANIJA - 1997 1. NIJE SVE TAKO CRNO 2. SAMA SAM 3. ETNO GETO (Rajko Kokorajko) 4. NE MOGU VIŠE 5. ŠTA JE TO (Šta je to) Originalni naziv dela “What’s that” 6. BAJO, BAJO (Zna te svak) 7. DA LI ZNAŠ DA TE VOLIM 8. D. I. S. C. O 9. ŽELIM TE (Želiš?) 10. KIŠE NOVEMBARSKE 11. MODRICE – Remix ’97 12. GUŠITI SU GUŠTI (Ma bolje me pušti) – Remix ’97 13. VESELA ODJAVA CD11/1 - ZANA UŽIVO - 1998 1. NIJE SVE TAKO CRNO 1997. 2. PRINC 1991. 3. DA LI ČUJEŠ, DA LI OSEĆAŠ 1986. 4. LETO 1981. 5. MAJSTOR ZA POLJUPCE 1982. 6. NEMAM VIRUS, NEMAM SIDU 1993. 7. ČAMAC NA VODI 1982. 8. VOJNA POŠTA 1987. 9. KUM 1991. 10. VLAK 1987. 11. VEJTE SNEGOVI 1986. 12. OŽENIĆEŠ SE TI 1987. CD11/2 - ZANA UŽIVO - 1998 1. RUKUJU SE, RUKUJU 1989. 2. DA LI ZNAŠ DA TE VOLIM 1997. 3. JABUKE I VINO 1983. 4. IZ SVAKE FLAŠE 1993. 5. MODRICE 1995. 6. PRIČA SE, PRIČA (DA RUSI DOLAZE) 1993. 7. MLADIĆU MOJ 1983. 8. NISAM, NISAM (DEVOJKA TVOGA DRUGA) 1991. 9. DODIRNI MI KOLENA 1982. 10. NE MOGU VIŠE 1997. 11. SAMA SAM 1997. 12. NIJE SVE TAKO CRNO 1997. 13. ŠTO, A ŠTO 1985. CD12 - PRIJATELJI - 1999 1. PRIJATELJI 2. DVA 3. KUĆICA 4. ŠOFER 5. ŽENA 6. BALKANSKA 7. MALA 8. PUSTI ME 9. LOVAC NA JASTUKU 10. 40 CD13 - 21 - 2001 1. KVAKA 2. VIDEO 3. A TI SI 4. DEVOJČICE 5. RASKRSNICA 6. SUZAVAC 7. PETI DAN 8. SAVRŠEN ZLOČIN 9. JA SAM KRIVA 10. NA LAŽNOM POSTOLJU CD14 - KAO NEKAD - 2006 1. NISAM ANĐEO JA 2. RANE 3. KOŠAVA 4. ZNAŠ LI ŠTA JE LJUBAV 5. DA SI MOJ 6. MISLIM NA TEBE 7. VEJTE SNEGOVI (rmx) 8. DODIRNI MI KOLENA (rmx) 9. REZERVACIJA 10. BUDI FER CD15 - SINGLOVI - 1980-2022 1. NASTAVNICE 2. SVETA 3. MOJ DEDA 4. PEPITO PANTALONE 5. TI SI NEKO STARO LICE 6. LETO 7. SNOVI OD SLAME 8. JABUKE I VINO (instrumentalna verzija) 9. MACO 10. STUPIDO feat. Nataša Gajović 11. U ŽIVOT KOCKAM SE 12. ALHEMIČAR

Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Prvi pokušaji stvaranja nekog oblika garde u Srbiji, sežu u doba Prvog srpskog ustanka. Tada je 1808. godine nastala jedna zasebna grupa pešadinaca pod nazivom Srpska garda (Serves-Garde), koja se nalazila u obezbeđenju zgrade Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, a postojao je Srpski kozački puk od 30 pripadnika, kao lična pratnja vožda Đorđa Petrovića Karađorđa, na čijem sa buljubašom Petrom Jokićem. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“.[2] Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem. Nakon rata i ujedinjenja, odnosno stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oformljen je pešadijski puk Kraljeve garde, dana 1. avgusta 1919. godine[6] i tako je garda stekla rang brigade, budući da je već imala jedan konjički puk. Gardisti su čuvali kralja Petra I u njegovoj kući na Senjaku i regenta Aleksandra u Krsmanovićevoj kući, koje su služile kao njihove privremene rezidencije do završetka rekonstrukcije Gradskih dvorova, teško oštećenih i opljačkanih tokom rata. Sa gradnjom Dvorskog kompleksa na Dedinju (Kraljevski dvor, Beli dvor, Dvorska kapela Svetog Andreja Prvozvanog) 1929. godine, u okviru kompleksa nastaju zdanje dvorske straže i zdanje dvorske žandarmerije. Takođe, Komanda garde sa nalazila vrlo blizu samog dvora, odnosno na Topčideru. Tokom 1924. godine formiran još jedan konjički puk, te je nastala konjička gardijska brigada, a iste godine nastaje i artiljerijski gardijski puk u čiji sastav ulaze jedna divizija (2 konjičke baterije) i jedan divizion (2 brdske baterije), te automobilsko odeljenje. Formirana je i pionirska četa garde 1928. godine. Selekcija za službu u Kraljevoj gardi bila je vrlo stroga, a kandidate su određivale nadležne starešine u 48 vojnih odseka na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Oni su morali biti visoki najmanje 172 centimetra. Postojala su nepisana pravila da prilikom prijema u gardijsku službu treba voditi računa o nacionalnoj, pa čak i plemenskoj zastupljenosti, te se tako u Kraljevoj gardi našlo oko 80 Albanaca, ali i Crnogorci iz svih plemena. Do Drugog svetskog rata, Kraljeva garda je narasla na nivo divizije. Značajnu ulogu u puču 27. marta 1941. godine protiv Trojnog pakta, imali su i gardijski oficiri. Najpoznatiji od njih jeste bio major Živan Knežević, koji je uhapsio predsednika Ministarskog saveta Dragišu Cvetkovića i načelnika Glavnog đeneralštaba armijskog generala Petra Kosića, te ih sproveo ga u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, gde se nalazilo sedište pučista. Major Knežević je te večeri zauzeo i centar Beograda, na prostoru na kojem su se nalazila ministarstva i Glavni đeneralštab. Gardijski potpukovnik Stojan Zdravković je sa gardijskim bataljonom opkolio Kraljevski dvor, u puču su učestvovala još dva gardijska bataljona (jedan pod komandom majora Kneževića i drugi kapetana Jonića). Ostali oficiri Kraljeve garde su tokom puča bili u sedištu Komande garde na Topčideru. Tu su se nalazili komandant Kraljeve garde, komandanti oba gardijska konjička puka i komandant gardijskog artiljerijskog puka. Očekivalo se da komandant Kraljeve garde divizijski general Mihailo Stajić može pokrenuti kontraudar protiv pučista, ali do toga nije došlo. Komandant konjičke brigade brigadni general Milutin Županjevac je, uz posredstvo ordonans oficira komandanta Kraljeve garde majora Milutina Kostića, sa jednim konjičkim pukom zauzeo Glavnu železničku stanicu i Železničku stanicu Dunav. Tokom Aprilskog ratu 1941. godine, pripadnici Kraljeve garde su se nalazili uz kralja Petra II Karađorđevića do njegovog odlaska iz zemlje. Među onima koji su sa njim 16. aprila napustili zemlju, bili su gardijski major Živan Knežević i gardijski pukovnik Stojan Zdravković. U zarobljeništvo nakon kapitulacije u Aprilskog ratu 1941. godine, odvedeni su brojni oficiri Kraljeve garde, od kojih je verovatno najpoznatiji major Nikola Kosić. Na mestu komandanata oba konjička puka Kraljeve garde, uoči Aprilskog rata nalazili su se gardijski pukovnik Anton Kokalj (Slovenac, austrougarski major iz Prvog svetskog rata) i gardijski pukovnik Kraus.[7] Kokalj se pridružio Slovenačkom domobranstvu i uz saglasnost SS oficira predvodio Organizacioni štab kvislinškog Slovenskog narodnog varnostnog zbora. Od pripadnika Kraljeve garde koji su rat proveli u partizanskom pokretu, izdvajaju se Velimir Terzić (načelnik Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske za Crnu Goru i Boku, zamenik komandanta Pete proleterske crnogorske udarne brigade, posleratni general-pukovnik JNA i načelnik Vojne akademije u Beogradu), Ivan Hrovat (potonji pripadnik Odeljenja za zaštitu naroda i Uprave državne bezbednosti) i Aleksa Radovanović. Gardijski oficiri Jugoslovenske vojske, ukoliko su izbegli zarobljeništvo, odlazili u redove Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Najpoznatiji među njima jesu bili komandant Prvog ravnogorskog korpusa kapetan Zvonimir Vučković, komandant Smederevskog korpusa kapetan Živan Lazović, komandant Cerskog korpusa u okviru Cersko-majevičke grupe korpusa i potom Trećeg jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa major Vojislav Tufegdžić, zatim komandant Nevesinjskog korpusa poručnik Milorad Popović, kapetana I klase Vladislav Dodić... Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva armijski general Dragoljub Mihailović je 1943. godine od probranih oficira i vojnika formirao Gorsku kraljevu gardu, a za njenog komandanta je postavio potpukovnika Nikolu Kalabića. Sredinom februara 1944. godine, pokrenuta je operacija Hajka, u kojoj su bile angažovani Divizija Brandenburg, Srpski dobrovoljački korpus i Ruski zaštitni korpus, a jedan od glavnih ciljeva operacije jeste bilo uništenje Gorske garde. U to vreme, formirana je Grupa korpusa Gorske garde, sastavljena od Gorske kraljeve garde i Kosmajskog korpusa, a 27. maja 1944. godine su tri brigade Gorske garde ušle u sastav Drugog jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa pod komandom majora Dragoslava Račića. Vlada narodnog spasa Milana Nedića je za vreme rata organizovala Srpsku gardu u rangu jedne pešadijske čete, koja je obavljala dužnosti počasne straže ispred zgrade Vlada. Njeni pripadnici su nosili gardijske uniforme `milanke` sa pridodatim našivkom srpskog dvoglavog orla na crvenom štitu, dok su pantalone zamenile čakšire, a cipele su došle umesto čizama. Umesto kraljevog monograma, nosili su novi amblem sa dvoglavim orlom. Oficiri su na amblemu imali venac, a podoficiri i vojnici nisu. Prestala je da postoji u oktobru 1944. godine, kao i sama Vlada narodnog spasa. Muzika kraljeve garde je osnovana 1904. godine, izdvajanjem iz Beogradskog vojnog orkestra. Najpre je to bio duvački, a kasnije i gudački orkestar. Prvi rukovodilac i dirigent Orkestar kraljeve garde je bio pukovnik Stanislav Binički. Od 1907. godine, orkestar je poneo naziv Orkestar kraljeve garde. Pod upravom Biničkog, izvodio je oratorijum „Sedam reči Hristovih“ Jozefa Hajdna u velikoj sali Kolarčeve zadužbine 1907. godine, zatim Hajdnov oratorijum „Stvaranje sveta“ 1908. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i „IX Betovenove simfonije“ 1910. godine. Orkestar je nastupao u Skoplju 1906. godine, Novom Sadu 1907. godine i Odesi 1911. godine.[9] Za vreme Prvog svetskog rata, Orkestar je održao nekoliko koncerata na Krfu i u Solunu, za srpske i savezničke vojnike i ranjenike, dobrotvorne priredbe za izbeglice, porodice poginulih, za predstavnike Crvenog krsta, a zatim je 1916. godine usledila i koncertna turneja po Francuskoj. Upravu nad Orkestrom je 1920. godine od Biničkog preuzeo Dragutin Pokorni. Poznati tambur-mažor i kapelnik Orkestra kraljeve garde bio je Vojislav Roglić. Prve gardijske uniforme su ustanovljene 1859. godine i poznate su kao dušanke, a razlikovale su se konjička i pešadijska, što će uostalom i kasnije biti prisutno kod gardijskih uniformi.[5] Kako je u trenutku nastanka gardijske uniforme postojala samo konjica garde, odnosno pešadijska gardijska četa nastala tek 1901. godine, tako je najpre nastala i konjička uniforma. Konjička gardijska uniforma se uglavnom nije menjala od nastanka i uključivala je svečani mundir husarskog kroja poznat kao `atila`, čakšire, službeni mundir poznat kao `milanka`, crne lakovane čizme, kalpak, ešarpu, sablju, ledunku i bele rukavice. Dolama je uvedena 1896. godine.[5] Svečani mundir je bio zelene boje sa šest horizontalnih zlatnih gajtana koji su se završavala zlatnim rozetama. Kalpak je bio od crnog astragana sa zlatnom pletenicom koja se kačila na gornju ivicu sa leve i desne strane, te je visila na prednjoj strani, a iznad nje je stajala kokarda, dok je teme kalpaka bilo crvene boje. Kokarda je imala ovalni oblik i bila je u nacionalnim bojama (spoljni beli okvir, potom plavi sloj i unutrašnjost crvena). Gardijski oficiri su preko kokarde imali i kraljev monogram, po čemu su se razlikovali od podoficira. Kokarde su 1904. godine zamenjene samo kraljevim monogramom sa perjanicom (duža kod oficira, kraća kod podoficira), čime je naglašena gardijska služba kao služba samom vladaocu. Ešarpa je bila plave boje, a dolama plave. sa ukoso urezanim džepovima i zlatnim naramenicama. Čakšire su bile crvene boje i zlatnim gajtanom po šavovima na strani, te su bile iste za sve rodove garde. Sa formiranjem pešadijske čete Kraljeve garde 1901. godine, usvojena je svetlosiva `atila` za pešadiju. Uredbom od 2. marta 1922. godine, za podoficire i oficire Kraljeve garde su određeni pripadajući elementi: nož, sablja, opasač, kajas i temnjak. Nož i sabla su se opasivali ispod `atile` i `milanke` u slučajevima kada se ne nosi puška, a konjanici Kraljeve garde su sablju opasivali ispod šinjela i dolame.[10] Svečane pešadijske gardijske uniforme `atile` su zamenjene za `milanke`, Uredbom o odeći suvozemne vojske iz 1924. godine. Pošto je u novembru iste godine oformljen i artiljerijski gardijski puk, za njegove pripadnike je propisana `milanke` braon boje.[5] Tokom 1933. godine, doneta je Uredba o odeći Kraljeve garde, kojom je propisan izgled i način nošenja gardijske uniforme. Tada je i formalno definisana artiljerijska gardijska uniforma.[11] Umesto epoleta, oficiri Kraljeve garde su nosili četvorostruki zlatni gajtan sa zvezdicama koje su označavale čin. Viši oficiri su gajtan nosili na oba rukava, a podoficiri su činove imali na ramenima (mestu za epolete) u vidu gajtana od žute vune. Članovi kraljevskih porodica Obrenović i Karađorđević su često nosili gardijske uniforme (najčešće u činu pukovnika) na državnim svečanostima i za vreme boravka u javnosti. Gardijsku uniformu je povremeno nosili kralj Milan Obrenović i kralj Aleksandar I Obrenović, najčešće kralj Aleksandar I Karađorđević, a knez Pavle Karađorđević ju je nosio na svom venčanju 1923. godine. Oko 1860. godine, prostor oivičen ulicama Kralja Milana, Nemanjinom, Resavskom i Svetozara Markovića je preuređen u vojni kompleks. Duž Ulice kralja Milana je tada izgrađen i manjež, konjička škola za pripadnike Kneževe garde. Manjež je predstavljao prizemnu građevinu sa istaknutim pilastrima, a na južnoj strani iznad ulaza su se nalazili reljefi dve glave konja. Zdanje „Manježa” je nekoliko puta adaptirano i danas se u njemu nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište. Duž Nemanjine ulice su do 1933. godine postojale barake prvog konjičkog puka Kraljeve garde, koje su tada srušene radi proširenja ulice. Unutrašnjost nekadašnjeg vojnog kompleksa Kraljeve garde danas predstavlja park Manjež, čije je uređenje predviđeno generalnim planom opšteg uređenja grada Beograda iz 1923. godine.

Priča koja će vas u potpunosti opčiniti. Roman za koji su prava i pre samog objavljivanja prodata u 24 zemlje. Broj ocena: 104 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7328 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson Naziv Knjige : BŠtimer Klavira Autor: Danijel Mejson Format: 13x20 cm Broja strana: 312 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson *** O Knjizi *** Oktobra 1886. Edgaru Drejku stiže čudan zahtev iz britanskog Ministarstva odbrane: mora da napusti svoju ženu i povučeni život i otputuje u burmanske džungle, gde retkom koncertnom klaviru treba opravka. Klavir pripada sanitetskom majoru čije su neuobičajene metode sklapanja mira - poezija, medicina, a sad i muzika - donele varljivo zatišje u Južni Šan, ali i izmamile mnoga pitanja kod njegovih pretpostavljenih. Na svom putu kroz Evropu, Crveno more, Indiju i Burmu, Edgar susreće vojnike, mistike, bandite i pripovedače, kao i očaravajuću ženu, ništa manje neuhvatljivu od sanitetskog majora. A u doktorovoj tvrđavi na udaljenoj burmanskoj reci, Edgar nailazi na svet tajanstveniji i opasniji nego što je mogao da zamisli... Čulna, lirična, bogata strašću i avanturom, ovo je hipnotička priča o mitu, ljubavi i samootkrivanju. Ukratko - nezaboravan roman. *** Kritike *** "Mejson briljantno prikazuje Burmu i njenu kulturu. Njegov snažan prozni stil i sposobnost da uključi istoriju, politiku, prirodu i medicinu u okvire potpuno osmišljenog fiktivnog sveta 19. veka, bili bi značajni kod svakog pisca, i tim pre zapanjuju kad autor ima svega 26 godina... Čitalac će otkriti izvrstan vodič po čudima i jadima drugog mesta i vremena." Andrea Baret, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW "Čudna priča, puna divnih momenata... i nezaboravnih, veličanstvenih prizora... Vešto, dovitljivo i napeto... Inteligentna i zabavna avantura." Ron Čarls, THE CHRISTIAN SCIENCE MONITOR "Danijel Mejson izatkao je elegantnu i neobično zanimljivu priču, koja čitaocu nudi najbolje moguće putovanje u davno prohujali svet. Bogat, pun atmosfere i asocijacija na prizore, mirise i građu Burme 19. veka, Štimer klavira je zapanjujuće delo. Zaista sam uživao u njemu." Artur Golden, autor knjige "Memoari jedne gejše" *** O Autoru *** Diplomirao je biologiju na Harvardu. Godinu dana proveo je na Tajlandu baveći se istraživačkim radom vezanim za malariju. Potom je na Univerzitetu Kalifornija upisao studije medicine. Njegov prvi roman, Štimer klavira, privukao je ogromnu pažnju publike zbog svoje neobične priče, koja se odigrava u 19. veku u prašumi Burme. Autor kaže kako je inspiraciju za ovaj roman crpeo iz priča o kolonistima koji su u prašume i necivilizovane delove sveta sa sobom donosili raznorazne predmete poput kada, klavira i slično. Trenutno radi na svom drugom romanu, čija se radnja odigrava u vreme otkrivanja Brazila, i privodi kraju studije medicine. *** Odlomak Iz Knjige *** Popodne u kancelariji pukovnika Kilijana, operativnog direktora Burmanske divizije Britanske vojske. Edgar Drejk je sedeo pored dveju tamnih, zveketavih grejnih cevi i zurio kroz prozor, u kišnu zavesu. Na drugoj strani sobe sedeo je pukovnik – krupan, preplanuo čovek žbunaste riđe kose i gustih brkova, raščešljanih u lepezastoj simetriji, koji potcrtavahu svirepe zelene oči. Iza radnog stola visili su dugačko bantu koplje i oslikani štit, na kome je još bilo tragova borbe. Na pukovniku beše skerletna uniforma, obrubljena pletenicama od crnog mohera. Edgar je to upamtio, jer su ga pletenice sećale na tigrove šare, a skerlet je pojačavao zelenu boju očiju. Prošlo je već nekoliko minuta otkako je pukovnik ušao u sobu, izvukao stolicu iza tamno lakiranog stola od mahagonija i počeo da lista gomilu papira. Napokon je podigao pogled. Iza brkova se oglasio zvučan bariton. „Hvala vam što ste sačekali, gospodine Drejk. Morao sam da posvetim pažnju jednom hitnom poslu.“ Štimer odvrati pogled od prozora. „Naravno, pukovniče.“ Ovlaš je dodirivao šešir u svom krilu. „Ako nemate ništa protiv, odmah ćemo preći na stvar.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Još jednom, dobro došli u Ministarstvo odbrane. Rekao bih da ste prvi put ovde.“ Štimeru nije ostavio vremena za odgovor. „U ime svog osoblja i svojih nadređenih, cenim vašu zainteresovanost za, po našem mišljenju, veoma ozbiljno pitanje. Temeljno ćemo vas upoznati s događajima koji su doveli do svega ovoga. Ukoliko ste saglasni, biće najcelishodnije da vam prethodno iznesem kraći pregled. O eventualnim pitanjima možemo raspravljati nakon što saznate više detalja.“ Spustio je šaku na gomilu hartije. „Hvala vam, pukovniče“, tiho odvrati štimer. „Moram priznati da me je zaintrigirao vaš zahtev. Vrlo je neobičan.“ Brkovi se s druge strane stola trznuše. „Zbilja vrlo neobičan, gospodine Drejk. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ako dosad niste shvatili, ovde je reč i o čoveku, a ne samo o klaviru. Stoga ću početi od sanitetskog majora Kerola lično.“ Štimer klimnu glavom. Brkovi opet zatitraše. „Gospodine Drejk, neću vam dosađivati detaljima iz Kerolove mladosti. Zapravo, njegova biografija je pomalo tajanstvena, i o njoj ne znamo mnogo. Rođen je 1833. u irskoj porodici, sin je gospodina Tomasa Kerola, profesora grčke poezije i proze u internatskoj školi u Oksfordširu. Iako njegova porodica nikad nije bila imućna, očev interes za obrazovanje sigurno se preneo i na sina, koji je bio izvrstan učenik, te je od kuće otišao na studije medicine u Univerzitetsku školsku bolnicu u Londonu. Po dobijanju diplome nije otvorio privatnu ordinaciju, za razliku od većine, nego se prijavio za nameštenje u provincijskoj bolnici za sirotinju. Ni iz tog perioda nemamo mnogo podataka o Kerolu – znamo samo da je u unutrašnjosti proveo pet godina. Tada se i oženio jednom meštankom. Brak nije potrajao. Supruga i dete umrli su na porođaju, a Kerol se više nije ženio.“ Pukovnik se nakašlja, uze drugi dokument i nastavi. „Posle smrti supruge, Kerol se vratio u London, gde se za vreme epidemije kolere zaposlio kao psihijatar u Prihvatilištu za izmučenu sirotinju na Ist Endu. Tu se zadržao svega dve godine, a 1863. primljen je u Vojnomedicinsku službu. Tu, gospodine Drejk, naša priča postaje nešto potpunija. Kerol je postavljen za lekara Dvadeset osmog pešadijskog puka u Bristolu, ali se svega četiri meseca po postavljenju prijavio za premeštaj u kolonije. Zahtev je smesta prihvaćen, te je Kerol postao vršilac dužnosti direktora vojne bolnice u Saharanpuru u Indiji. Tu je brzo stekao reputaciju ne samo dobrog lekara nego i avanturiste, bar u izvesnoj meri. Često se priključivao ekspedicijama u Pandžab i Kašmir, čime je sebe izlagao opasnosti i od lokalnih plemena i od ruskih agenata, jer car uporno pokušava da izjednači svoje teritorijalne dobiti s našima. Osim toga, Kerol važi i za načitanog čoveka, iako nije uočen nikakav znak – pa, recimo zanosa koji bi ga naveo da zahteva klavir. Nekoliko pretpostavljenih raportiralo je da Kerol izbegava vizite i posmatralo ga je kako čita poeziju u bolničkom vrtu. Takvo se ponašanje tolerisalo, mada nerado, nakon što je Kerol odrecitovao jednu Šelijevu pesmu – ’Ozimandijasa’, verujem – lokalnom plemenskom vođi lečenom u bolnici. Dotični – koji je već ranije potpisao sporazum o saradnji, ali je odbijao da sudeluje ljudstvom – vratio se u bolnicu nedelju dana po otpustu i doveo trista ljudi ’na uslugu „lekaru pesniku“’. To su njegove reči, ne naše, gospodine Drejk.“ Pukovnik podiže pogled. Učinilo mu se da na štimerovom licu lebdi osmejak. „Zadivljujuća priča, znam.“ „Snažna je to pesma.“ „Jeste, mada priznajem da je sam događaj pomalo nesrećan.“ „Nesrećan?“ „Sve u svoje vreme, gospodine Drejk, iako smatram da ova epizoda s ’erarom’ ima neke veze s time što ’vojnik’ pokušava da postane ’pesnik’. Klavir – istini za volju, to je moje mišljenje – predstavlja – kako najbolje da se izrazim? – nelogičan nastavak takve strategije. Ako doktor Kerol zaista veruje da će na takvom mestu muzika ubrzati smirivanje situacije, ja se samo nadam da će on imati dovoljno naoružanih ljudi za odbranu mira.“ Štimer ne reče ništa, a pukovnik se blago promeškolji u stolici. „Složićete se, gospodine Drejk, da je ostavljanje utiska na lokalno plemstvo recitovanjem i rimom možda i razumljivo, ali je zahtev da se koncertni klavir pošalje u našu najudaljeniju tvrđavu nešto sasvim drugo.“ „Slabo sam upućen u vojne stvari“, reče Edgar Drejk. Pukovnik ga načas pogleda pre nego što se vratio papirima. Nije ovo osoba spremna za burmansku klimu i izazove, pomisli on. Štimer klavira – visok, mršav čovek guste prosede kose koja je mlitavo visila nad žičanim naočarima – više je ličio na učitelja nego na osobu stvorenu i za kakvu vojnu odgovornost. Izgledao je star za svoju četrdeset jednu godinu; obrve mu behu tamne, obrazi oivičeni mekim zulufima, uglovi svetlih očiju naborani, premda, uočio je pukovnik, ne kao da se celoga života smejao. Nosio je somotski sako, leptir-mašnu i pohabane vunene pantalone. Sve bi to ostavilo utisak tuge, pomisli Ficdžerald, da nije bilo usana, neobično punih za Engleza, delom zbunjenih, delom blago iznenađenih; davale su mu mek izraz, koji je pukovnika uznemirio. Takođe je primetio i štimerove šake, koje je Drejk neprestano masirao, a zglavci mu se izgubiše u otvorima rukava. Ficdžerald nije bio navikao na takve ruke – behu preterano nežne za muškarca – a opet, kad su se rukovali, pukovnik je u njima osetio žestinu i snagu, kao da ih ispod hrapave kože pokretahu žice. Spustio je pogled na hartije i nastavio. „Stoga je Kerol ostao u Saharanpuru pet godina. U tom periodu učestvovao je u čak sedamnaest misija, provodeći više vremena na terenu nego na svom položaju.“ Počeo je da prelistava izveštaje o doktorovim misijama i naglas im čita nazive. Septembar 1866 – Geodetski izveštaj o terenu za železničku prugu duž gornjeg toka reke Satledž. Decembar – Kartografska ekspedicija vojnih hidroinženjera u Pandžab. Februar 1867 – Izveštaj o rađanju dece i akušerskim bolestima u istočnom Avganistanu. Maj – Veterinarske infekcije životinjskih krda u planinama Kašmira i njihova rizičnost za ljude. Septembar – Ekspedicija Kraljevskog društva u vezi s florom zabačenih krajeva Sikima. Izgleda da se namerio da ih navede sve, i činio je to u jednom dahu, tako da su mu vene na vratu nabrekle kao same kašmirske planine – bar je tako pomislio Edgar Drejk, koji u Kašmiru nije bio, niti se zanimao njegovom geografijom, ali ga je već hvatala nervoza zbog uočljivog nedostatka ikakvog klavira u priči. „Krajem 1868“, nastavi pukovnik, „zamenik direktora naše vojne bolnice u Rangunu, tada jedine veće bolnice u Burmi, iznenada je umro od dizenterije. Kao zamenu, medicinski upravnik u Kalkuti preporučio je Kerola, koji je u Rangun stigao februara 1869. Tamo je odslužio tri godine, a budući da se uglavnom bavio medicinskim radom, o njegovim aktivnostima imamo i izveštaje. Sve ukazuje na to da se posvetio svojim bolničkim dužnostima.“ Pukovnik gurnu fasciklu preko stola. „Na ovoj slici je Kerol u Bengalu.“ Edgar malo sačeka, a onda, shvativši da bi trebalo da se pridigne i uzme je, nagnu se napred i pri tom ispusti šešir na pod. „Izvinite“, promrmlja, zgrabi šešir, pa fasciklu, i vrati se na stolicu. Otvorio je fasciklu na krilu. Unutra je stajala fotografija, vrhom naniže. Bojažljivo ju je okrenuo. Na njoj je visok, samopouzdan muškarac crnih brkova i lepo začešljane kose, odeven u safari-uniformu, stajao pored bolničkog kreveta na kome je ležao pacijent, tamniji, možda Indus. U pozadini beše još kreveta, još pacijenata. Bolnica, pomisli štimer, i vrati pogled na doktorovo lice. Malo šta je mogao da pročita iz njegovog izraza. Lice mu beše zamućeno, no začudo, svi pacijenti su bili u žiži, kao da se doktor neprestano pomerao. Drejk se zagledao, trudio se da poveže čoveka i priču koju je upravo čuo, no slika mu nije obelodanila mnogo. Ustao je i vratio je na pukovnikov sto. „Kerol je 1871. tražio premeštaj u udaljenu bazu u središnjoj Burmi. Zahtev je odobren, jer se u tom periodu pojačala burmanska aktivnost u dolini reke Iravadi, južno od Mandaleja. Na svom novom položaju, kao i u Indiji, Kerol je odvajao mnogo vremena za istraživačke ekspedicije, najčešće u južna brda Šan. Međutim, nije jasno – u svetlu njegovih mnogih dužnosti – kako je našao vremena da vrlo dobro ovlada jezikom Šana. Neki nagađaju da ga je poučavao lokalni monah, drugi da je učio od ljubavnice. Bili monasi ili ljubavnice, 1873. smo primili katastrofalne vesti da su Burmanci, nakon višedecenijskog koketiranja, potpisali trgovački sporazum s Francuskom. Možda znate tu priču; novine su prilično detaljno pisale o njoj. Iako su francuske trupe još bile u Indokini i nisu napredovale dalje od Mekonga, ovo je očigledno bio veoma opasan presedan za dalju francusko-burmansku saradnju i otvorenu pretnju Indiji. Smesta smo prešli na ubrzane pripreme za okupaciju država Gornje Burme. Mnogi šanski prinčevi pokazali su davno ukorenjeno neprijateljstvo prema burmanskom tronu i…“ Pukovnik zaćuta, ostavši bez daha zbog monologa, i spazi da štimer zuri kroz prozor. „Gospodine Drejk, slušate li?“ Edgar se okrete, postiđen. „Da… da, naravno.“ „Onda dobro, nastaviću.“ Pukovnik ponovo pogleda u dokumenta. Na drugoj strani stola štimer nesigurno progovori. „U stvari, s dužnim poštovanjem, pukovniče, priča je veoma složena i zanimljiva, ali moram priznati da još ne shvatam zašto vam treba moja stručnost… Znam da ste navikli na ovakav oblik izlaganja činjenica, ali smem li vas uznemiriti jednim pitanjem?“ „Da, gospodine Drejk?“ „Pa… da budem iskren, čekam da čujem šta ne valja s klavirom.“ „Oprostite?“ „Klavir. Pozvali ste me zato što sam unajmljen da naštimujem klavir. Ovaj sastanak je veoma iscrpan što se tiče čoveka, ali nisam siguran da je on moje zaduženje.“ Pukovnik pocrvene. „Kao što sam naveo na početku, gospodine Drejk, smatram da su ove činjenice važne.“ „Saglasan sam, gospodine, ali nije mi poznato šta ne valja s klavirom, ni mogu li ga ja popraviti. Nadam se da shvatate.“ „Da, da. Naravno da shvatam.“ Vilični mišići mu se stegoše. Spremio se za govor o opozivu otpravnika poslova iz Mandaleja 1879, o bici za Mjinđan, i o opsadi garnizona Mejmjo, jedan od svojih omiljenih. Čekao je. Edgar se zagledao u svoje ruke. „Izvinjavam se, molim vas, molim vas, nastavite“, reče. „Zapravo, moram ubrzo da pođem, jer ću morati dugo da pešačim do kuće, a zaista me najviše zanima koncertni ’erar’.“ Uprkos neugodnosti, potajno je uživao u ovom kratkom prekidu. Nikad nije bio naklonjen vojnicima, a ovaj Kerol počeo je sve više da mu se dopada. Istini za volju, želeo je da čuje detalje priče, ali već se gotovo smrklo, a pukovnik nije pokazivao znake zamora. Pukovnik opet pogleda u papire. „Vrlo dobro, gospodine Drejk, skratiću. Do 1874. počeli smo izgradnju nekoliko tajnih utvrđenja na teritoriji Šana: jedno blizu Hsipoa, drugo pored Taungđija, a treće – najudaljenije – u seocetu po imenu Me Lvin, na obali reke Salvin. Me Lvin nećete naći ni na jednoj mapi, a dok ne prihvatite zadatak, ni ja ne mogu da vam kažem gde se nalazi. Tamo smo poslali Kerola.“ U sobi se smrklo, pa je pukovnik upalio malu lampu na stolu. Svetlo je treperilo, bacalo mu senku brkova po jagodicama. Ponovo se zagledao u štimera klavira. Izgleda nestrpljiv, pomislio je i duboko udahnuo. „Gospodine Drejk, da vas ne bih duže zadržavao, poštedeću vas detalja Kerolove dvanaestogodišnje službe u Me Lvinu. Ukoliko prihvatite našu ponudu, možemo dalje razgovarati, a ja ću vam obezbediti vojne izveštaje. Sem ako, naravno, ne želite da ih čujete odmah.“ „Voleo bih da čujem štogod o klaviru, ako nemate ništa protiv.“ „Da, da, naravno, klavir.“ Uzdahnuo je. „Šta vas zanima? Verujem da vas je o većini detalja već obavestio pukovnik Ficdžerald u svom pismu.“ „Da, Kerol je zahtevao klavir. Vojska je kupila koncertni ’erar’ iz 1840. i otpremila mu ga. Možete li me podrobnije obavestiti o toj priči?“ „Zapravo i ne mogu. Osim ako se možda ne nada da će ponoviti uspeh ostvaren recitovanjem Šelija, ne razumem zašto mu treba klavir.“ „Zašto?“ Štimer se nasmeja dubokim glasom, neočekivanim za mršavu pojavu. „Koliko sam samo puta i ja sebi postavio isto pitanje, povodom drugih svojih mušterija. Zašto bi uvažena gospođa koja ne razlikuje Hendla od Hajdna kupovala ’brodvud’ iz 1820. i zahtevala štimovanje svake nedelje, iako niko na njemu ne svira? Ili kako opravdati okružnog sudiju koji doteruje svoj instrument svaka dva meseca – što je, dodajem, sasvim nepotrebno, ali izvrsno za moje prihode – a ipak, isti taj čovek odbija da dâ dozvolu za godišnje javno takmičenje pijanista? Oprostićete mi, ali se ne bi reklo da je doktor Kerol toliko bizaran. Jeste li, gospodine, ikad čuli Bahove Invencije?“ Pukovnik zamucnu. „Čini mi se… Siguran sam da jesam, ali – bez uvrede, gospodine Drejk – ne vidim kakve to veze ima sa…“ „Užasava me pomisao na osam godina života u džungli bez Bahove muzike.“ Edgar zastade, pa nastavi: „Zvuče predivno na ’eraru’ iz 1840.“ „Možda jeste tako, ali naši vojnici i dalje ratuju.“ Edgar Drejk duboko udahnu. Najednom oseti da mu srce lupa. „Oprostite mi, nisam želeo da zvučim drsko. U stvari, što više slušam vašu priču, sve sam zainteresovaniji. No takođe sam i zbunjen. Ako već toliko osuđujete našeg pijanistu, pukovniče, zašto sam onda ja ovde? Vi ste vrlo važna osoba; retko će oficir vašeg ranga provesti sate u razgovoru s civilom, toliko čak i ja znam. Takođe znam da je Ministarstvo odbrane sigurno uložilo ogromnu sumu novca u prevoz klavira do Burme, na stranu u samu kupovinu. A vi ste mi ponudili velikodušnu nadoknadu – dakle, poštenu po mom mišljenju, ali objektivno gledano, velikodušnu. No i pored svega toga, čini mi se da ne odobravate moj zadatak.“ Pukovnik se zavali u stolicu i prekrsti ruke preko grudi. „U redu. Važno je da raščistimo ovo. Ne krijem svoju osudu, ali vas molim da to ne pobrkate s nepoštovanjem. Sanitetski major je izuzetno delotvoran vojnik – možda jeste neobičan čovek, ali je nezamenljiv. Neki ljudi, na vrlo visokom položaju u ovoj službi, s velikim zanimanjem prate njegov rad.“ „Ali vi ne.“ „Recimo samo da se neki ljudi gube u retorici naše imperijalne sudbine, da mi osvajamo ne zarad kopna i imetka, već radi širenja kulture i civilizacije. Ja to neću poreći, ali se Ministarstvo odbrane bavi drugim stvarima.“ „No ipak, vi ga podržavate?“ Pukovnik zastade. „Ako i govorim neuvijeno, gospodine Drejk, to činim zato što je važno da shvatite poziciju Ministarstva odbrane. U Šanu vlada bezakonje. Osim u Me Lvinu. Kerol je postigao više nego nekoliko bataljona. Nezamenljiv je, a komanduje jednom od najopasnijih i najvažnijih baza u našim kolonijama. Država Šan je suštinski važna za obezbeđenje naše istočne granice; bez nje rizikujemo invaziju – francusku, možda čak i sijamsku. Ako ćemo ga klavirom zadržati na tom mestu, cena je mala. Međutim, njegova baza je vojno utvrđenje, a ne muzički salon. Nadamo se da će se nakon štimovanja klavira sanitetski major vratiti svom poslu. Važno je da vi to shvatite, da shvatite da vas unajmljujemo mi, a ne on. Njegove ideje mogle bi biti… zavodljive.“ Nemate poverenja u njega, pomisli Edgar. „Dakle, samo ustupak, kao i cigarete“, reče. „Ne, ovo je drugačije, mislim da razumete.“ „Znači, treba da prihvatim da je on nezamenljiv zbog klavira?“ „Saznaćemo kad se instrument naštimuje. Hoćemo li, gospodine Drejk?“ Na te reči se štimer nasmeši. „Možda i hoćemo.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Imate li još nekih pitanja?“ „Samo jedno.“ „Da, koje?“ Edgar pogleda u svoje ruke. „Žao mi je, pukovniče, ali šta tačno fali klaviru?“ Pukovnik se netremice zagleda u njega. „Mislim da smo diskutovali o tome.“ Štimer duboko udahnu. „Uz dužno poštovanje, gospodine, diskutovali smo o tome šta fali klaviru uopšte. Ali ja moram da znam šta fali ovom klaviru, ovom ’eraru’ iz 1840. koji čuči negde u dalekoj džungli u koju me vi šaljete. Vaša služba mi je o klaviru rekla malo šta, osim da je raštimovan, čemu je uzrok, dodajem, oticanje rezonantne ploče, a ne kućišta, kako ste vi naveli u svom pismu. Naravno, čudi me što niste predvideli da će se klavir raštimovati. Vlaga ume da napravi pakao.“ „Još jednom, gospodine Drejk – ovo činimo zbog Kerola. Takva filozofska pitanja moraćete njemu da postavite.“ „Dobro, mogu li onda pitati šta treba da popravim?“ Pukovnik se nakašlja. „Takvi detalji nam nisu dostavljeni.“ „Mora da je negde napisao nešto o klaviru.“ „Imamo svega jednu poruku, čudnu i neuobičajeno kratku za doktora, inače rečitog. Isprva nas je uhvatila neverica, ali je za njom usledila njegova pretnja ostavkom.“ „Smem li je pročitati?“ Pukovnik se ustručavao, a onda je štimeru pružio mali komad smeđe hartije. „Papir Šana“, reče. „Navodno je pleme čuveno po njemu. To je samo po sebi neobično, jer sanitetski major nikad ranije nije koristio ovaj papir za prepisku.“ Papir beše mek – ručno pleten, vidljivih vlakana, sada zamrljan tamnim mastilom. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Zlatna knjiga

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dizni / Disney Diznijev Rečnik u slikama zabavan je i delotvoran način za učenje novih reči iz engleskog jezika. Svaki pojam je ilustrovan crtežima najpoznatijih Diznijevih junaka, koji pomažu najmlađima da lakše zapamte novu reč i da saznaju nešto više o svetu koji ih okružuje. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Walt Disney Mickey Mouse

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskici malo iskrzani, sve ostalo uredno! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.

Kao na slikama Naslovna stranica zacepljena kao što je uslikano Ostalo je u redu Jako retko u ponudi Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista, animator i crtač stripova. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Biografija[uredi | uredi izvor] Diznijevi roditelji 1913. godine Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost[uredi | uredi izvor] Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija[uredi | uredi izvor] Duration: 3 minutes and 23 seconds.3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica[uredi | uredi izvor] Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor] „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremeno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u february 1938. godine.[6] S obzirom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiranih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na ozbiljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspostavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajedničkoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom („Armijska maskota”) Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Diznilend.[3] Karakter[uredi | uredi izvor] Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, ja pušim. Volt Dizni ne pije, ja pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci Diznijevih stripova i crtanih filmova[uredi | uredi izvor] Američka poštanska markica sa likom Volta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi Diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Avanture Diznijevih junaka prvi put su se pojavile kod nas na stranicama dnevnog lista „Politike` i to u kaiševima. „Politikin zabavnik` ih je objavljivao od svog prvog broja koji je izašao 1939, ali tada još nije bila oformljena stalna ekipa novinara već su na njemu radila najpoznatija pera „Politike`. Tadašnji direktor „Politike` Vladislav Ribnikar i čuveni novinar Duda Timotijević dugo su mozgali dok nisu došli na ideju kako da nadenu imena tada u svetu već poznatim junacima Volta Diznija čijim su se doživljajima oduševljavali i mladi i stari. Miki je u početku bio Mika Miš, što je u stvari prevod originala, ali je kasnije ostalo samo ime Miki. Originalno ime Paje Patka je Donald Dak. Dak znači patak, pa su se Vladislav i Duda dogovorili da to bude prezime ovog omiljenog Diznijevog junaka, a ime je takođe trebalo da počinje slovom p i još da se rimuje sa Patak - odlučili su se za ime Paja. Raji, Gaji i Vlaji dali su imena prema njihovom ujaku Paji jer se s njim rimuju, a i zvučna su. Ribnikar i Timotijević su dali ime i Belki, dok je Horacije ostao kao i u originalu. Daba je u narodu ime za đavola, pa su se njih dvojica dosetili da bi to ime najviše odgovaralo razbojniku koji zagorčava život ostalim junacima Volta Diznija. Oni su kumovali i Gusanu Guti. Šilji su dali ime po jednom radniku iz „Politike` koji je svojim stasom, sav špicast i dugonog, najviše odgovarao ovom crtanom junaku. Kum Mikijevom sestriću Mići bio je glavni urednik i direktor „Politike` Danilo Purić 1952. godine. Ime mu je, najverovatnije, dao po nadimku svoje kćerke Miće. Pata se pre rata nije pojavljivala kod nas, a ime su joj posle rata dali poznati novinari i urednici Krinka Vitorović i Pavle Tokin koji su radili u „Politikinom zabavniku` od njegovog ponovnog pokretanja 1954. godine. Ime Pajine drugarice i izabranice trebalo je da se slaže s prezimenom Patak, ali i sa Paja, pa se tako došlo do imena Pata. Krinka Vitorović, koja je od 1954, pa sve do odlaska u penziju 1979. radila u „Politikinom zabavniku` i njegovom izdanju „Mikijevom zabavniku`, kumovala je gotovo svim ostalim junacima Volta Diznija koji su se pojavljivali kod nas. Ona je dala ime Baji, Staji, Cakanom Caji, Baka-Kati, Lati, Nati, Zlati, Vučku, ali i junacima koji se ne pojavljuju u „Mikijevom zabavniku`, a poznati su sa filma ili iz drugih stripskih izdanja. To su: Maza i Lunja, Snežana, Zvončica, princ Zoran i princeza Zorana, dobre vile Cvetana, Vedrana i Svetlana i zla vila Grdana. U traženju imena, Krinka je uvek polazila pre svega od toga da imena imaju smisla, da odgovaraju karakternim crtama junaka, ali i da se slažu ili rimuju između sebe.[22] Miki Maus[uredi | uredi izvor] Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Makdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[23] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[24] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova u kojima su crtači predstavljali svoja viđenja Diznijevih likova.[24] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[25] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak[uredi | uredi izvor] Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[26] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmantan.[27] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[26] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[28] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku bili zabranjeni u Finskoj samo zato što ne nosi pantalone.[26] Glas mu je u originalnim crtanim filmovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.[27] Vidi još[uredi | uredi izvor] Zootropolis — grad životinja Napomene[uredi | uredi izvor] ^ U proto-stripovima je tekst ispisivan ispod slike, a ne u oblačićima, kao što se to radi danas Tags: Diznijeve priče Volt Dizni Svetovi mašte Volta Diznija čudesni svet bajke u slici marija paskval maja biblioteka bubamara decje knjige decije za decu