Broj strana: 195 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18 cm Godina izdanja: 2020. Traktat o žvakanju i mljackanju mrtvaca u grobovima, u kojem se daje veran prikaz svojstava ugarskih vampira i krvopija i ujedno vrši procena svih do sada objavljenih spisa o njima. Sadržaj: - Prvi predgovor čitavom traktatu - Prva dissertation istorijske i kritičke prirode - Druga dissertation filozofske prirode - Vampir Arnaut Pavle i neprijatnosti sa vampirima u selima Medveđa i Kukljin u zimu 1731-1732 - Recenzije drugih rasprava o fenomenu vampira Odlomak: „Januar 1732, sedmi dan. U selu Medveđa u Kraljevini Srbiji. Po podnešenoj pritužbi da su takozvani vampiri u narečenom selu sisanjem krvi navodno nekoliko ljudi ubili, visokom nalogu velikoslavne Više komande ovdašnje sledujući da se ta stvar u celosti islediti ima, poslat sam zajedno sa komandujućim oficirima i dva pridodata mu vojna lekara da na rečeno mesto izađem, gde je u prisustvu stalaćkog hajduka, kapetana čete Goršića, barjaktara i nekolicine najstarijih hajduka u selu, predmetna 'inqustion' izvršena i sledstveni iskaz od prisutnih uzet: u kojem svi jednodušno zasvedočiše da je pre otprilike pet godina hajduk neki ovdašnji, imenom Arnaut Pavle, padom iz zaprežnih kola sebi vrat polomio; od ovoga se još za života njegovoga čuti moglo da je na Kosovu, u turskoj Srbiji od vampira svakojake muke preživeo te da je morao zemlju sa vampirovog groba jesti ne bi li se kako pretprljenih muka otarasio...“

Vuk je proklamovao načelo – piši kao što govoriš, a pisac Smukov – piši kako misliš i živiš, odnosno kako si živeo i proživeo, pa ga je i književna kritika predstavljala piscem takozvane dokumentarističke proze. Još pre desetinu godina, 6.septembra 2002. g. u "Novostima", pesnik, pisac i književni kritičar, Vasa Pavković je o ovom autoru, između ostalog, pisao: "Smukov kao svedok uvek piše zanimljivu ispovest iz stvarnog života". To dok je pisao u trećem licu, a poznato je da i tada svaki pisac, želeo to ili ne, piše i o sebi. Šta onda reći o ovom romanu pisanom u prvom licu i pod punim imenom i prezimenom samog pisca? Uostalom, zar i slavni sineasta Hičkok nije govorio da je drama stvarni život iz kojeg su isključeni samo oni dosadni elementi. Sledstveno tome roman "Sahara2 nam donosi nove, istinite, a dosad nenapisane stranice o golootočkom mučilištu, drugarstvu i nedrugarstvu, ljubaznosti i neljubaznosti, o veri u iskrenost i pravdu u lažnom društvu, seksu kao moneti, seksu kao vrhunskom izrazu stvarne ljubavi, osveti i praštanju, o religioznim lutanjima i stvarnoj veri u Boga, o istinskom čovekoljublju i neočekivanom, impresivnom požrtvovanju... Od Golog otoka do Tajlanda, od istoka do zapada, od nadanja do ostvarenja, dok živimo jedno, a očekujemo da nam se desi nešto drugo, našim bitisanjem, stvarnošću sveta svakog od nas, pojedinačno, ali i svih skupa, ipak upravlja neka viša sila. Međutim, mi nastavljamo da glođemo jednu, istu, već davno oglodanu kosku, iluziju da suvereno vladamo svojom sudbinom. Ovim svojim romanom autor nas samo podseća da nije učesnik u trci života. Da ne želi da pomera figure ali da lično nema, niti može da ima išta protiv same igre, koja nam je nametnuta, sa pravilima koja nismo birali. Uostalom, sve zavisi od toga o čemu razmišljamo i kako to činimo, pošto izvan naše svesti, našeg poimanja života, nema više ničega. Moglo bi se reći da je glavni lik ovog romana paradoks. Usamljenost u mnoštvu ljudi stisnutih jednih uz druge, kao sardine u konzervi. Narator koji jedva može samom sebi pomoći, pomaže drugom sapatniku, rizikujući na taj način svoj sopstveni opstanak. Dvojica jadnika izgubljenih u besmislu terora, gladi i žeđi prosipaju na krš onih nekoliko kapi vode kojih su se jedva domogli, izražavajući tako svoj dugo prigušivani, teškom mukom prikrivani, inat, ponos, bes... I prvi put pošto su tako izrazili svoju volju osećaju se superiornim i srećnim, nasuprot nesnosnoj žeđi, neljudski očajnim okolnostima svakovrsnog maltretiranja i ponižavanja, potiranja i najbezazlenijeg vida neke ljudskosti. Stariji čitaoci rođeni u vreme kad su inteligentne i plemenite životinje kao što su konji, bili glavna vučna snaga, setiće se da su i ti, čoveku inače odani hranioci porodice, znali da se ućude. Da neće da povuku zaprežna kola koja je njihov nerazumni gazda pretovario. Uzalud nemilosrdni udarci kamdžijom od kojih ostaju krvavi tragovi po leđima životinje. Propinju se, ržu, njište i ni makac napred. Sve dok se gazda ne dozove pameti i na razumnu meru ne smanji težinu tereta na tovarnim, zaprežnim kolima. Sa tim konjima još niko nije uspeo da obavi intervju, ali nije isključeno da su i oni, kao junaci ovog romana, bez obzira na krvavo kažnjavanje osećali neku vrstu pritajenog prkosa i trijumfa, što su smogli snage da se odupru šikaniranju. Čitaj dalje

O knjizi: Život glavnog junaka Fiće, koji će se posle pola veka setiti svoje jedine prave a neostvarene ljubavi, pegave devojke Biljane, uramljena je kolažna slika koju čine njegovi doživljaji i lične tragedije, udbaške zavere, mračne i strašne priče o ubicama, o kradljivcima satova, o sudbonosnom ponoćnom izletu predsednika Tita u jednu dorćolsku kafanu... U preplitanju svojih sećanja i doživljaja njegovih ondašnjih idola, Fića nam, u sekvencama kao na filmu, prenosi jednu skrivenu istoriju „momaka iz kraja“, falsifikatora i muvatora, denuncijanata i lupeža, genija i pesnika. Beograd, a samim tim i Dorćol, posle 1944. godine rastao je podjednako u gunjevima i u građanskim odelima. Bila je na njegovim ulicama mrtva trka između opanaka i cipela, između zaprežnih kola koja su vukla jadna kljusad i automobila, između medveda koje su na lancima vodili Cigani i plemenitih pasa, između šajkača, šubara i šešira, između ruralnog i urbanog poimanja sveta. Došljaci su u početku bili i uplašeni, ali su se veoma brzo ohrabrili, uzeli stvar u svoje ruke i zauzeli mesta u ministarstvima, gradskoj upravi, javnim i komunalnim službama i zaposeli stanove omražene i postreljane pređašnje„varoške gospode“... Dorćolci su se tih godina mnogo više družili nego danas; posećivali su se, pomagali, sahranjivali, išli na pecanje, razmenjivali pekmeze od šljiva... Miki, Paja, Šilja - kao da su Diznijevi junaci, Peca, Škljoca i njegova Cica, Mile Ubica, muzičari i zviždači, novinari i profesori, policajci i kriminalci, advokati i inženjeri, kavgadžije, lumpadžije i mnogi drugi o kojima ću vam pričati – svi trče maraton po stazi mojih misli, dobro utabanoj sećanjima. Pošto većina nije živa, sad je samo pitanje koliko ću im likove pedantno izrezati, kao profile koji se iz crnog kartona izrezuju makazicama za nokte…

O knjizi: Život glavnog junaka Fiće, koji će se posle pola veka setiti svoje jedine prave a neostvarene ljubavi, pegave devojke Biljane, uramljena je kolažna slika koju čine njegovi doživljaji i lične tragedije, udbaške zavere, mračne i strašne priče o ubicama, o kradljivcima satova, o sudbonosnom ponoćnom izletu predsednika Tita u jednu dorćolsku kafanu... U preplitanju svojih sećanja i doživljaja njegovih ondašnjih idola, Fića nam, u sekvencama kao na filmu, prenosi jednu skrivenu istoriju „momaka iz kraja“, falsifikatora i muvatora, denuncijanata i lupeža, genija i pesnika. Beograd, a samim tim i Dorćol, posle 1944. godine rastao je podjednako u gunjevima i u građanskim odelima. Bila je na njegovim ulicama mrtva trka između opanaka i cipela, između zaprežnih kola koja su vukla jadna kljusad i automobila, između medveda koje su na lancima vodili Cigani i plemenitih pasa, između šajkača, šubara i šešira, između ruralnog i urbanog poimanja sveta. Došljaci su u početku bili i uplašeni, ali su se veoma brzo ohrabrili, uzeli stvar u svoje ruke i zauzeli mesta u ministarstvima, gradskoj upravi, javnim i komunalnim službama i zaposeli stanove omražene i postreljane pređašnje„varoške gospode“... Dorćolci su se tih godina mnogo više družili nego danas; posećivali su se, pomagali, sahranjivali, išli na pecanje, razmenjivali pekmeze od šljiva... Miki, Paja, Šilja - kao da su Diznijevi junaci, Peca, Škljoca i njegova Cica, Mile Ubica, muzičari i zviždači, novinari i profesori, policajci i kriminalci, advokati i inženjeri, kavgadžije, lumpadžije i mnogi drugi o kojima ću vam pričati – svi trče maraton po stazi mojih misli, dobro utabanoj sećanjima. Pošto većina nije živa, sad je samo pitanje koliko ću im likove pedantno izrezati, kao profile koji se iz crnog kartona izrezuju makazicama za nokte…

Život glavnog junaka Fiće, koji će se posle pola veka setiti svoje jedine prave a neostvarene ljubavi, pegave devojke Biljane, uramljena je kolažna slika koju čine njegovi doživljaji i lične tragedije, udbaške zavere, mračne i strašne priče o ubicama, o kradljivcima satova, o sudbonosnom ponoćnom izletu predsednika Tita u jednu dorćolsku kafanu... U preplitanju svojih sećanja i doživljaja njegovih ondašnjih idola, Fića nam, u sekvencama kao na filmu, prenosi jednu skrivenu istoriju "momaka iz kraja", falsifikatora i muvatora, denuncijanata i lupeža, genija i pesnika. Beograd, a samim tim i Dorćol, posle 1944. godine rastao je podjednako u gunjevima i u građanskim odelima. Bila je na njegovim ulicama mrtva trka između opanaka i cipela, između zaprežnih kola koja su vukla jadna kljusad i automobila, između medveda koje su na lancima vodili Cigani i plemenitih pasa, između šajkača, šubara i šešira, između ruralnog i urbanog poimanja sveta. Došljaci su u početku bili i uplašeni, ali su se veoma brzo ohrabrili, uzeli stvar u svoje ruke i zauzeli mesta u ministarstvima, gradskoj upravi, javnim i komunalnim službama i zaposeli stanove omražene i postreljane pređašnje "varoške gospode"... Dorćolci su se tih godina mnogo više družili nego danas; posećivali su se, pomagali, sahranjivali, išli na pecanje, razmenjivali pekmeze od šljiva... Miki, Paja, Šilja - kao da su Diznijevi junaci, Peca, Škljoca i njegova Cica, Mile Ubica, muzičari i zviždači, novinari i profesori, policajci i kriminalci, advokati i inženjeri, kavgadžije, lumpadžije i mnogi drugi o kojima ću vam pričati – svi trče maraton po stazi mojih misli, dobro utabanoj sećanjima. Pošto većina nije živa, sad je samo pitanje koliko ću im likove pedantno izrezati, kao profile koji se iz crnog kartona izrezuju makazicama za nokte...

Bilo jednom na Dorćolu Život glavnog junaka Fiće, koji će se posle pola veka setiti svoje jedine prave a neostvarene ljubavi, pegave devojke Biljane, uramljena je kolažna slika koju čine njegovi doživljaji i lične tragedije, udbaške zavere, mračne i strašne priče o ubicama, o kradljivcima satova, o sudbonosnom ponoćnom izletu predsednika Tita u jednu dorćolsku kafanu... U preplitanju svojih sećanja i doživljaja njegovih ondašnjih idola, Fića nam, u sekvencama kao na filmu, prenosi jednu skrivenu istoriju „momaka iz kraja“, falsifikatora i muvatora, denuncijanata i lupeža, genija i pesnika. Beograd, a samim tim i Dorćol, posle 1944. godine rastao je podjednako u gunjevima i u građanskim odelima. Bila je na njegovim ulicama mrtva trka između opanaka i cipela, između zaprežnih kola koja su vukla jadna kljusad i automobila, između medveda koje su na lancima vodili Cigani i plemenitih pasa, između šajkača, šubara i šešira, između ruralnog i urbanog poimanja sveta. Došljaci su u početku bili i uplašeni, ali su se veoma brzo ohrabrili, uzeli stvar u svoje ruke i zauzeli mesta u ministarstvima, gradskoj upravi, javnim i komunalnim službama i zaposeli stanove omražene i postreljane pređašnje„varoške gospode“... Dorćolci su se tih godina mnogo više družili nego danas; posećivali su se, pomagali, sahranjivali, išli na pecanje, razmenjivali pekmeze od šljiva... Miki, Paja, Šilja - kao da su Diznijevi junaci, Peca, Škljoca i njegova Cica, Mile Ubica, muzičari i zviždači, novinari i profesori, policajci i kriminalci, advokati i inženjeri, kavgadžije, lumpadžije i mnogi drugi o kojima ću vam pričati – svi trče maraton po stazi mojih misli, dobro utabanoj sećanjima. Pošto većina nije živa, sad je samo pitanje koliko ću im likove pedantno izrezati, kao profile koji se iz crnog kartona izrezuju makazicama za nokte... Prikaži više

ISBN: 978-86-521-0327-0 Broj strana: 272 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 9. avgust 2010 Izdavač: Laguna Život glavnog junaka Fiće, koji će se posle pola veka setiti svoje jedine prave a neostvarene ljubavi, pegave devojke Biljane, uramljena je kolažna slika koju čine njegovi doživljaji i lične tragedije, udbaške zavere, mračne i strašne priče o ubicama, o kradljivcima satova, o sudbonosnom ponoćnom izletu predsednika Tita u jednu dorćolsku kafanu... U preplitanju svojih sećanja i doživljaja njegovih ondašnjih idola, Fića nam, u sekvencama kao na filmu, prenosi jednu skrivenu istoriju „momaka iz kraja“, falsifikatora i muvatora, denuncijanata i lupeža, genija i pesnika. Beograd, a samim tim i Dorćol, posle 1944. godine rastao je podjednako u gunjevima i u građanskim odelima. Bila je na njegovim ulicama mrtva trka između opanaka i cipela, između zaprežnih kola koja su vukla jadna kljusad i automobila, između medveda koje su na lancima vodili Cigani i plemenitih pasa, između šajkača, šubara i šešira, između ruralnog i urbanog poimanja sveta. Došljaci su u početku bili i uplašeni, ali su se veoma brzo ohrabrili, uzeli stvar u svoje ruke i zauzeli mesta u ministarstvima, gradskoj upravi, javnim i komunalnim službama i zaposeli stanove omražene i postreljane pređašnje„varoške gospode“... Dorćolci su se tih godina mnogo više družili nego danas; posećivali su se, pomagali, sahranjivali, išli na pecanje, razmenjivali pekmeze od šljiva... Miki, Paja, Šilja - kao da su Diznijevi junaci, Peca, Škljoca i njegova Cica, Mile Ubica, muzičari i zviždači, novinari i profesori, policajci i kriminalci, advokati i inženjeri, kavgadžije, lumpadžije i mnogi drugi o kojima ću vam pričati – svi trče maraton po stazi mojih misli, dobro utabanoj sećanjima. Pošto većina nije živa, sad je samo pitanje koliko ću im likove pedantno izrezati, kao profile koji se iz crnog kartona izrezuju makazicama za nokte...