Vuk je proklamovao načelo – piši kao što govoriš, a pisac Smukov – piši kako misliš i živiš, odnosno kako si živeo i proživeo, pa ga je i književna kritika predstavljala piscem takozvane dokumentarističke proze. Još pre desetinu godina, 6.septembra 2002. g. u "Novostima", pesnik, pisac i književni kritičar, Vasa Pavković je o ovom autoru, između ostalog, pisao: "Smukov kao svedok uvek piše zanimljivu ispovest iz stvarnog života". To dok je pisao u trećem licu, a poznato je da i tada svaki pisac, želeo to ili ne, piše i o sebi. Šta onda reći o ovom romanu pisanom u prvom licu i pod punim imenom i prezimenom samog pisca? Uostalom, zar i slavni sineasta Hičkok nije govorio da je drama stvarni život iz kojeg su isključeni samo oni dosadni elementi. Sledstveno tome roman "Sahara2 nam donosi nove, istinite, a dosad nenapisane stranice o golootočkom mučilištu, drugarstvu i nedrugarstvu, ljubaznosti i neljubaznosti, o veri u iskrenost i pravdu u lažnom društvu, seksu kao moneti, seksu kao vrhunskom izrazu stvarne ljubavi, osveti i praštanju, o religioznim lutanjima i stvarnoj veri u Boga, o istinskom čovekoljublju i neočekivanom, impresivnom požrtvovanju... Od Golog otoka do Tajlanda, od istoka do zapada, od nadanja do ostvarenja, dok živimo jedno, a očekujemo da nam se desi nešto drugo, našim bitisanjem, stvarnošću sveta svakog od nas, pojedinačno, ali i svih skupa, ipak upravlja neka viša sila. Međutim, mi nastavljamo da glođemo jednu, istu, već davno oglodanu kosku, iluziju da suvereno vladamo svojom sudbinom. Ovim svojim romanom autor nas samo podseća da nije učesnik u trci života. Da ne želi da pomera figure ali da lično nema, niti može da ima išta protiv same igre, koja nam je nametnuta, sa pravilima koja nismo birali. Uostalom, sve zavisi od toga o čemu razmišljamo i kako to činimo, pošto izvan naše svesti, našeg poimanja života, nema više ničega. Moglo bi se reći da je glavni lik ovog romana paradoks. Usamljenost u mnoštvu ljudi stisnutih jednih uz druge, kao sardine u konzervi. Narator koji jedva može samom sebi pomoći, pomaže drugom sapatniku, rizikujući na taj način svoj sopstveni opstanak. Dvojica jadnika izgubljenih u besmislu terora, gladi i žeđi prosipaju na krš onih nekoliko kapi vode kojih su se jedva domogli, izražavajući tako svoj dugo prigušivani, teškom mukom prikrivani, inat, ponos, bes... I prvi put pošto su tako izrazili svoju volju osećaju se superiornim i srećnim, nasuprot nesnosnoj žeđi, neljudski očajnim okolnostima svakovrsnog maltretiranja i ponižavanja, potiranja i najbezazlenijeg vida neke ljudskosti. Stariji čitaoci rođeni u vreme kad su inteligentne i plemenite životinje kao što su konji, bili glavna vučna snaga, setiće se da su i ti, čoveku inače odani hranioci porodice, znali da se ućude. Da neće da povuku zaprežna kola koja je njihov nerazumni gazda pretovario. Uzalud nemilosrdni udarci kamdžijom od kojih ostaju krvavi tragovi po leđima životinje. Propinju se, ržu, njište i ni makac napred. Sve dok se gazda ne dozove pameti i na razumnu meru ne smanji težinu tereta na tovarnim, zaprežnim kolima. Sa tim konjima još niko nije uspeo da obavi intervju, ali nije isključeno da su i oni, kao junaci ovog romana, bez obzira na krvavo kažnjavanje osećali neku vrstu pritajenog prkosa i trijumfa, što su smogli snage da se odupru šikaniranju. Čitaj dalje