Balade za sva vremena 3: 1. Dado Polumenta - Volim te 2. Željko Samardžić - Grlica 3. Adil - Ne mogu bez tebe 4. Ceca - Kukavica 5. Allegro Band - Imendan 6. Dragana Mirković - O da li znaš 7. Srećko Savović - Nek voli uzalud 8. Haris Džinović - Odlazi, nestaje 9. Osman Hadžić - Lice njeno 10. Mira Škorić - U službi ljubavi 11. Šako Polumenta - Kida me 12. Viki Miljković - Hajde vodi me odavde 13. Ljuba Aličić - Ciganin sam al najlepši 14. Željko Šašić - Ima dana 15. Neško Kejdž - Sumorni dani jesenji 16. Boban Zdravković - Srećan put ptico bela 17. Marinko Rokvić - O zar ni malo 18. Šerif Konjević i Mira Škorić - Tragovi sjećanja Balade za sva vremena 4: 1. Allegro Band - Izdao si me 2. Sinan Sakić - Oče moj 3. Zorica Brunclik - Čije to srce plače 4. Šerif Konjević - Potraži me 5. Šako Polumenta - Bila si 6. Crni - Što te nema 7. Hanka Paldum - Nije to prvi put 8. Lepa Lukić - Zaljubljeni veruju u laži 9. Enes Begović - Ko je da je 10. Ljuba Aličić - Plačem 11. Medeni mesec - Zvezde padalice 12. Muharem Serbezovski - Živela je naša ljubav 13. Potez i Mira Škorić - Ponudi mi čuda 14. Nihad Kantić Šike - Bože, ne daj mi da zaspim 15. Danijel Đurić - Ne svani zoro 16. Nihad Alibegović - Ti i ja, svijeta dva 17. Šemsa Suljaković - Dosta mi je tebe 18. Osman Hadžić - Titanik

Balade za sva vremena 3: 1. Dado Polumenta - Volim te 2. Željko Samardžić - Grlica 3. Adil - Ne mogu bez tebe 4. Ceca - Kukavica 5. Allegro Band - Imendan 6. Dragana Mirković - O da li znaš 7. Srećko Savović - Nek voli uzalud 8. Haris Džinović - Odlazi, nestaje 9. Osman Hadžić - Lice njeno 10. Mira Škorić - U službi ljubavi 11. Šako Polumenta - Kida me 12. Viki Miljković - Hajde vodi me odavde 13. Ljuba Aličić - Ciganin sam al najlepši 14. Željko Šašić - Ima dana 15. Neško Kejdž - Sumorni dani jesenji 16. Boban Zdravković - Srećan put ptico bela 17. Marinko Rokvić - O zar ni malo 18. Šerif Konjević i Mira Škorić - Tragovi sjećanja Balade za sva vremena 4: 1. Allegro Band - Izdao si me 2. Sinan Sakić - Oče moj 3. Zorica Brunclik - Čije to srce plače 4. Šerif Konjević - Potraži me 5. Šako Polumenta - Bila si 6. Crni - Što te nema 7. Hanka Paldum - Nije to prvi put 8. Lepa Lukić - Zaljubljeni veruju u laži 9. Enes Begović - Ko je da je 10. Ljuba Aličić - Plačem 11. Medeni mesec - Zvezde padalice 12. Muharem Serbezovski - Živela je naša ljubav 13. Potez i Mira Škorić - Ponudi mi čuda 14. Nihad Kantić Šike - Bože, ne daj mi da zaspim 15. Danijel Đurić - Ne svani zoro 16. Nihad Alibegović - Ti i ja, svijeta dva 17. Šemsa Suljaković - Dosta mi je tebe 18. Osman Hadžić - Titanik

Žurka 3: 1. vatra i kiša - Allegro Band 2. Nek mi oproste - Šerif Konjević 3. Mamuran - Šako Polumenta 4. Rana ko rana - Osman Hadžić 5. Ko nije priveo - Džej 6. Sve je isto oko mene - Đani 7. Ti, ti, ti - Zorica Brunclik 8. Buco moja - Goran Vukošić 9. Pola tuge - Šemsa Suljaković 10. Bogataši - Slaviša Vujić 11. Priznaj mi - Kosmajac Band 12. S kim si, takav si - Hanka Paldum 13. Evo ide zlato moje - Lepa Đorđević 14. Fantazija - Nedeljko Bajić Baja 15. majica - Bon Ami 16. Skini me - Ivana Šašić 17. Ne, ne, ne - Sinan Sakić 18. Ona je dar sa neba - Aleksandar Živanović 19. Božije suze - Medeni Mesec 20. Crveno obuci - Ljuba Aličić Žurka 4: 1. Polako, ali sigurno - Ljuba Aličić 2. Zar u ovim godinama - Šerif Konjević 3. Malo, malo - Sanja Maletić 4. Iz života nestala si tiho - Nedeljko Bajić Baja 5. A šta drugo mogu - Zorica Brunclik 6. Bolja si od drugih sto - Muharem Serbezovski 7. Gubim kontrolu - Goga Sekulić 8. Klošar - Sinan Sakić 9. Hajde, hajde - Medeni Mesec 10. Gde će ti duša - Enes Begović i Selma Bajrami 11. Vratiću se ja - Boban Rajević 12. Laži su me opekle - Nino 13. Teško meni bez mene - Šemsa Suljaković 14. Bretela - Boban Zdravković 15. Na srcu kvar - Alen Muković 16. Milioner - Danijel Đurić 17. Sto ću čaša - Crni 18. Ko si ti - Šako Polumenta 19. Poznata priča - Đani

Žurka 3: 1. vatra i kiša - Allegro Band 2. Nek mi oproste - Šerif Konjević 3. Mamuran - Šako Polumenta 4. Rana ko rana - Osman Hadžić 5. Ko nije priveo - Džej 6. Sve je isto oko mene - Đani 7. Ti, ti, ti - Zorica Brunclik 8. Buco moja - Goran Vukošić 9. Pola tuge - Šemsa Suljaković 10. Bogataši - Slaviša Vujić 11. Priznaj mi - Kosmajac Band 12. S kim si, takav si - Hanka Paldum 13. Evo ide zlato moje - Lepa Đorđević 14. Fantazija - Nedeljko Bajić Baja 15. majica - Bon Ami 16. Skini me - Ivana Šašić 17. Ne, ne, ne - Sinan Sakić 18. Ona je dar sa neba - Aleksandar Živanović 19. Božije suze - Medeni Mesec 20. Crveno obuci - Ljuba Aličić Žurka 4: 1. Polako, ali sigurno - Ljuba Aličić 2. Zar u ovim godinama - Šerif Konjević 3. Malo, malo - Sanja Maletić 4. Iz života nestala si tiho - Nedeljko Bajić Baja 5. A šta drugo mogu - Zorica Brunclik 6. Bolja si od drugih sto - Muharem Serbezovski 7. Gubim kontrolu - Goga Sekulić 8. Klošar - Sinan Sakić 9. Hajde, hajde - Medeni Mesec 10. Gde će ti duša - Enes Begović i Selma Bajrami 11. Vratiću se ja - Boban Rajević 12. Laži su me opekle - Nino 13. Teško meni bez mene - Šemsa Suljaković 14. Bretela - Boban Zdravković 15. Na srcu kvar - Alen Muković 16. Milioner - Danijel Đurić 17. Sto ću čaša - Crni 18. Ko si ti - Šako Polumenta 19. Poznata priča - Đani

Opis Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani

NANDO ABAD BAŠ JE NEZGODNO KADA NAĐEŠ RASPARENU Prevod - Gordana Mihajlović Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 322 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4237-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lo que jode encontrarte un calcetín desparejado

NANDO ABAD BAŠ JE NEZGODNO KADA NAĐEŠ RASPARENU Prevod - Gordana Mihajlović Izdavač - Laguna, Beograd  Godina - 2021 322 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4237-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna. . . . Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „ Duhovit roman pun optimizma i radosti. “ Telemadrid Radio „ Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja. “ Cronicas de una cinéfila „ Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom. “ Blog Rellenita de Crema" Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lo que jode encontrarte un calcetí n desparejado

GLASOVI U VETRU Grozdana Olujić Izdavač: Srpska književna zadruga:Partenon Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 2009. godine! Proslavljena spisateljica romana Izlet u nebo i Glasam za ljubav, pisac umetničkih bajki svetskog ranga i univerzalnih značenja, Grozdana Olujić donosi novi roman pod naslovom Glasovi u vetru, pisan iskusnom rukom živog klasika. Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom. Verujem u iskru dobrote u čoveku Grozdana Olujić Vreme o kome živimo je vreme zla, ratova i laži - rekla je Grozdana Olujić, dobitnik ovogodišnje na Ninove nagrade za roman godine koju je dobila za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). Priznanje će joj danas u podne u Narodnom pozorištu Beograd, u ime pokrovitelja Kluba privrednika Srbije, uručiti Branislav Grujić, a u razgovoru za „Blic“ poznata, nagrađivana spisateljica, čiji je opus prevashodno obeležen bajkama, govori o „Glasovima u vetru“, vremenu zla i snazi dobrote, odnosu politike i umetnosti Govoreći o knjizi „Glasovi u vetru“ i njenom naslovu Grozdana Olujić, između ostalog, kaže da je on i odraz radnje romana koja se odigrava u jednoj njujorškoj noći u svesti junaka Danila Arackog koji čuje glasove svojih mrtvih evocirajući sudbine predaka u „Sagi o Arackima“ vezane za poslednjih sto godina. „Ipak, taj naslov je iznikao iz trenutka u kojem je Danilo Aracki ugledao sjaj u nebu i u tom sjaju lica predaka, shvativši da je sve što od života ostaje, kad vreme zemaljskog života istekne, upravo taj sjaj u nebu i glasovi u vetru, nečiji dragi lik, neki davno odsanjani san. Budući da je psihijatar, Danilo posebno obraća pažnju na ovo poslednje tumačeći snove kao naznake sudbine, koja ni prema njemu, kao i prema njegovim precima nije bila najmilosrdnija.“ Glavni junak Aracki, potomak duge loze lekara i iscelitelja porodice Aracki, na svoj način bavi se sećanjima i rečima otvarajući pitanje njihove (ne)moći i (ne)važnosti... - Nimalo slučajno jer reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija.... Zar i naš narod nije uspeo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji. U čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazujete na pobedu dobrog i lepog uprkos svemu. Može li se tako govoriti i o današnjici, a da se čovek ne oseti prevarenim ili ga ne okarakterišu kao naivnog? - Teško je dati odgovor na to pitanje jer vreme o kome govorimo, vreme je zla, ratova i laži u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bile da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se. Na „27 pravednika“, po verovanju kabale, drži se svet. Kad bi ih nestalo, nestao bi svet. Nadam se da se to neće dogoditi. Govoreći jezikom književnosti kog nam je žanra realnost? - Na filmskom platnu i među koricama knjige sve češće suočavamo se sa onim što Amerikanci nazivaju „horror“, ali nije potrebno da ga tražimo po knjigama i filmovima. „Horror“ (užas) na našim je ulicama, po kafićima, sportskim stadionima. Kako drugačije nazvati ono što se desilo mladom francuskom navijaču i dečaku čiju je smrt, bez reči i samilosti posmatrala čitava gomila ljudi ni ne pokušavajući da ga odbrani? Takvo ponašanje više je nego „horror“, strašnije nego smrt. Nažalost, tu i tamo, nalazimo ga i u knjigama bajki, igricama, stripovima, što je, po meni, nedopustivo. Umetnost mora poštovati dete, pružiti mu zlatni most nade da na putu sazrevanja ne posrne već na prvom koraku. To je i jedan od razloga što sam se nakon objavljivanja ranih romana („Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“) okrenula bajkama, lepoti i mudrosti koje u sebi nose, s izuzetkom „Krvave odaje“ Andžele Karter i nekoliko drugih knjiga. A kako vidite mesto i (ne)moć književnosti danas? - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana. O Ninovoj nagradi „Bilo bi krajnje licemerno da kažem kako me Ninova nagrada nije obradovala. Obradovala me je, mada sam pre toga dobila niz nagrada i naših i svetskih. ‘Izlet u nebo’ dobitnik je nagrade ‘Narodna prosvjeta’ za najbolji roman godine, roman ‘Glasam za ljubav’ takođe. ‘Sedefne ruže i druge bajke’ prvi je dobitnik nagrade ‘Politikin zabavnik’, zatim niza nagrada (Zmajeve, „Zlatni leptir“, „Mlado pokolenje“, Povelja stare masline, ali i nagrade za najbolju bajku sveta koju dodeljuje ’World Academy for Art and Culture’ (SAD), kao i danskog viteškog ordena ‘Daneborg’ za zasluge na polju književnosti). Osim značaja koji nosi Ninova nagrada, draga mi je i zbog toga što je dodeljena romanu objavljenom u 100. jubilarnom kolu Srpske književne zadruge čije su plave korice obeležile moje detinjstvo.“ Tatjana Nježić 16.01.10 Grozdana Olujić dobitnica NIN-ove nagrade Knjiga se u meni taložila trideset godina, a onda je prošle godine počela gotovo samu sebe da piše, da nameće likove, poetiku, dinamiku. - Verujem da i kad sve izgleda mračno i bezizlazno, postoji negde neko zrno svetlosti i nade. O tome sam i pisala u ovom romanu - rekla je za „Blic“ Grozdana Olujić nakon jučerašnjeg saopštenja da je dobitnica NIN-ove nagrada za roman godine, prestižnog književnog priznanja koje joj je pripalo za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). NIN-ov žiri za najbolji roman na srpskom jeziku, u sastavu Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo (članovi), na jučerašnjoj sednici je odluku doneo većinom glasova. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su Milan Vlajičić i Aleksandar Ilić svoje glasove dali knjizi Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“, takođe u izdanju „Srpske književne zadruge“. U svom obrazloženju žiri skreće pažnju da se u „Glasovima u vetru“ kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici umetnički ubedljivo pojavljuju bitne tradicije evropskog romana XIX i XX veka, te da „kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, ‘Glasovi u vetru’ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja“, kaže se u saopštenju. Tekao je vrlo živ razgovor između članova NIN-ovog žirija i predstavnika medija juče u redakciji NIN-a u trenutku kada je tiho, s blagim osmehom, pomalo zbunjeno, stigla Grozdana Olujić, koja je tu, na vratima, upola glasa, gotovo skrušeno, rekla: „Držite me, molim vas, da ne padnem.“ Nakon burnog pozdrava i uz novinarska pitanja, srdačno i nenametljivo, rekla je da su se „Glasovi u vetru“ u njoj taložili 30 godina, a da je prošle godine „knjiga počela da se nameće sama od sebe, i likovima i dinamikom i radnjom“. Zdušno je govorila o toj knjizi, odnosno o pripovesti jedne porodice i jednog naroda, kroz koju je ispisala dirljivu pripovest o rečima i jeziku. Blagonaklono odgovarajući na pitanja, nije krila zbunjenost nagradom. U izjavi za „Blic“ Grozdana Olujić se osvrnula na činjenicu da joj je opus obeležen verom u snagu dobra, za koje se vredi boriti i, između ostalog, napomenula: „I u ovom romanu sam se zalagala za to. Moj književni junak je odlučio da se vrati na ove prostore u vreme kad su svi bežali. Odlučio da se vrati, odlučio da stvori dom za decu, odlučio da se bavi jezikom, da se bavi profesijom lečenja, i to lečenja kroz jezik. Ma kako stvari delovale teško, tamno i bezizlazno, ja mislim da postoji dobro i da će to dobro prevladati. U romanu strana duše je gubitnik, uprkos velikom zlu oko nas i u nama. Razočaranje gubi bitku u borbi sa nadom. Život jeste čudo koje u sebi, uprkos svim mukama i nevoljama, sadrži lepotu i vrenje da smisao postoji i da nije nesaznatljiv.“ Grozdana Olujić je treća žena pisac laureat NIN-ove nagrade, koja je prvi put dodeljena 1954. godine (prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“). Pre nje dobitnice su bile Dubravki Ugrešić za „Forsiranje romana reke“ 1988. godine i Svetlana Velmar-Janković za roman „Bezdno“ 1995. Grozdana Olujić (1934), romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnik je brojnih književnih priznanja, počasni građanin Osla, nosilac danskog viteškog ordena „Daneborg“ za zasluge na polju književnosti. Posebno mesto u njenom opusu ima književnost za decu, odnosno autorske bajke („Nebeska reka i druge bajke“, „Zvezdane lutalice“, „Zlatni leptir“). U njenom proznom stvaralaštvu važno mesto pripada romanima „Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“, „Divlje seme“, koji su prevedeni na tridesetak jezika i objavljivani u mnogim zemljama (Engleska, Francuska, Nemačka, Ukrajina, SAD, Slovačka, Rusija, Indija itd). Saznanje da je bajka lekovita a bajkovitost neophodna, kako to ističe Slobodan Ž. Marković, jedna je od ključnih odlika njenog (spisateljskog) sveta. Na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom NIN-ove nagrade bilo je reči i o prosečnom kvalitetu prošlogodišnje književne produkcije, problemima savremene srpske književne kritike, radu žirija, o odlikama prošlogodišnje produkcije u kojoj se, po oceni žirija, izdvaja osam naslova iz ovogodišnjeg užeg izbora u kome su se našli romani Rajka Vasića - „Prsti ludih očiju“, Zvonka Karanovića - „Tri slike pobede“, Žarka Komanina - „Ljetopis vječnosti“, Grozdane Olujić - „Glasovi u vetru“, Sandre Petrušić - „Taoci“, Đorđa Pisareva - „A ako umre pre nego što se probudi“, Dejana Stojiljkovića - „Konstantinovo raskršće“ i Mirjane Urošević - „Park Karmen Maćado“. Svečano uručenje nagrade, koja podrazumeva svečanu plaketu i novčani deo u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, biće održano u petak, 22. januara, u Narodnom pozorištu u Beogradu. T. Nježić 24.12.09 Sjaj u travi, glas u vetru Grozdana Olujić Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji Grozdana Olujić, svetski poznati pisac bajki, antologičar i pripovedač, posle dugog ćutanja, svojim kultnim romanima „Izlet u nebo”, „Glasam za ljubav”, „Ne budi zaspale pse”, „Divlje seme”, prevedenim na tridesetak jezika i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rusiji, Litvi, Indiji, SAD, Kini, pridodala je novi roman „Glasovi u vetru”, koji je objavljen u stotom, jubilarnom „Kolu”, Srpske književne zadruge. Reč je o antiratnoj knjizi koja negira postojanje čistih rasa i zalaže se za jedinstvo planete. Grozdana Olujić je dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada, počasni je član Univerziteta u Ajovi (SAD) i nosilac danskog Viteškog ordena „Danebrog”. Roman „Glasovi u vetru” predstavlja složenu poetsku fresku 20. veka. Sudbina porodice Aracki, sudbina je srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu? Junak romana Danilo Aracki je lekar, psihijatar, koji sve i da želi ne može da zanemari značaj koji sećanje ima za pojedince i narode. Jer, i „pojedinac i narod traju dok traje sećanje na sebe”, kako reče Marko Nedić. Danila Arackog muči problem „pamćenja i zaborava”? Jezik pamti. U maglama istorije mogu nestati države i narodi, ali preko naziva reka, planina, naselja koja nose imena iščezlih plemena, obeležene su granice njihovih država, svedočeći kome pripadaju te reke, naselja, planine... Polovine reka, oblasti i planina u SAD, na primer, nose imena indijanskih plemena od Sijuks Sitija do reke Misisipi... Roman ne govori samo o sudbinama Arackih, već postavlja i krupna metafizička pitanja? Pitanja su uvek bitnija, a odgovore traži, nalazi ili ne nalazi svako za sebe. U tkanju života pojedinac nije to tkanje, već jedna jedina nit od koje često mnogo toga zavisi. Radnja romana se događa u jednoj dugoj njujorškoj noći, u kojoj glavni junak Danilo Aracki, u košmaru, razgovara sa svojim mrtvim precima? Prizori u svesti Danila Arackog nižu se munjevito, na javi, u snu, u polusnu. On susreće svoje mrtve pretke nestale u ratovima, pod ledom, u ognju, na grani vrbe, pretke koji su za sva vremena ostali bez groba, bez doma u koji bi mogli da se vrate. Umorni od samoće i lutanja kroz prostor i vreme, žive jedino još u sećanjima svog crvenokosog potomka u sablasnoj njujorškoj noći u koju je složen čitav vek prohujao u ratovima i nemirima. Nalazi li junak romana izlaz iz košmara? Nalazi. U tankom zraku svetlosti, u prijateljstvu, u ljubavi, u radu... Roman, iako na trista strana, liči na pesmu u prozi? Dugo se taložio, a onda izlio na hartiju kao da je samoga sebe stvorio, isijavajući poput svih knjiga o „sećanju i zaboravu” neku posebnu svetlost kao potvrdu da život jeste čudo koje u sebi, sem surovih odsečaka stvarnosti, sadrži i magijsku lepotu uverenja da smisao postoji uprkos zlu i razaranju i da nije nedohvatan. Utopije, uz sva razočaranja koja su donele neke od njih, neće prestati da se uvek iznova rađaju. Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji... Postao sjaj u travi, glas u vetru... Jedna od junakinja romana traži stablo koje joj je zarobilo dušu i ime. Liči na bajku, na magijski realizam, a događa se u psihijatrijskoj bolnici „Guberevac”? Čitaocu se i nehotice čini da ne prevrće stranice knjige, već prolazi kroz neku pomerenu javu smeštenu između stvarnosti i sna. Zar svi na sličan način ne prolazimo kroz život – kao kroz san? Devojka iz pomenute epizode prva je Danilova bolesnica i stalni izvor straha da se iz svesnog života lako može skliznuti u nesećanje, u smrt. Zanimljiva je uloga žena u Danilovom životu i životima njegovih predaka. Sve su manje-više lepotice i kobnice: Petrana, Veta, Marta... Izdvaja se, ipak, Natalija? Natalija je majka, a majke su ne samo one koje rađaju, već i one koje održavaju svetost života. Najtragičnija je Veta, koju lepota vodi ravno u smrt, pretvarajući njen vilinski lik u mit o lepoti i ukletosti žena iz porodice Aracki. Danilo Aracki iz Karanova beži u Beograd, Hamburg, Njujork, Hikori Hil, ali se, zatvorivši krug, ponovo vraća u zavičaj? Taj povratak okončava njegovo traganje za nestalim bratom i bekstvo od sulude mržnje na radnom mestu i u braku. Mržnje, koja ga je i oterala u tuđinu, u svet koji ni u snu nije mogao da prihvati. Iz kojeg je morao ili da ode, ili da nestane. Povratak u Karanovo i Beograd bio je neminovan. Danilo uspeva da izbegne sudbinu gubitnika? Delimično. Našavši prijatelje i dete nestalog brata, on nalazi ne samo sebe već i razloge za život, koji je velika tajna, čudo koje se stalno troši i obnavlja, ali – traje. Iz života junaci lako skliznu u smrt? U smrt, san ili javu. Možda je zato roman blizak nekoj vrsti budnog sna u kome tamna strana duše gubi bitku, uprkos velikom zlu oko nas, i u nama. Danilo ne pristaje na ulogu gubitnika jer je uveren da izlaz iz zla postoji, kao što postoji i zrnce svetlosti, zrnce nade u svakom od nas. N.S.O.+

Mihailo Lalić SvadbaTvrdi povez sa zaštitnim omotomKakav je čovek - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju". Rat je najveća muka i provera ljudskog roda. U toj zajedničkoj nesreći najgora je tamnica. Tu je jad ljudski najzgusnutiji a čovek na najsvirepijoj probi. U sred Kolašina, tog "tužnog i žalosnog grada pogubljenja", izvrgnuti poniženju, poniženi okovima, okovane egzistencije, ljudi obelodanjuju svoju suštinu. Lukavstvo i pritvomost, pomirenoat sa zlim udesom, hvatanje za slamku nade, čitav niz ljudskih osobina, potajnih ambicija i svakojakih nauma krije kolašinski zatvor. Cela Svadba, po Lalićevim rečima, sadrži sve njegovo delo u malome: zatvor kao datu situaciju, oslobađanje, kao cilj i proces između toga.Kad Tadija Čemerkić dopadne kolašinske tamnice, te mrtve tačke u paklu zaraćenog sveta i okupirane Crne Gore, on donosi nemir drevnog i legendarnog junaka. Kao Starina Novak, Tadija je kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati. Tu, u Kolašinu, sve Tadijine vrednosti dolaze na veliku proveru. Nekadašnji švercer, on je igrao lukavu igru sa životom, dovijao se kako je znao i umeo. Tek u ratu, među partizanima, puca prvi obruč njegovog neznanja, tonu u nepovrat shvatanja koje on naziva malograđanskim mušicama. Ali kad dopadne ropstva, a zatim zatvora, u kojem trijumfuje igra smrtli i života, on je pred neumitnim preobražajem. Tu, gde danonoćno zjapi svirepa čeljust smrti, Tadija traži izlaz i spas iz svog kobnog okova. On izbegava i srećno prebrođuje hamletovsku dilemu, odlučujući se na akcdju: - ... sve se opet svodilo na gledanje, na zaljubljeno jalovo iživljavanje u gledanju, koje, kako u ljubavi tako i u drugim bitkama životne borbe, može da proguta čoveku najbolje časove a ponekad i najbolje godine, i da, prema prilikama, navikom da se propuštaju prilike, od smjelog napravi kolebljivca a zatim kukavicu. Jače nego ikad u životu, Čemerkić je sad osjetio zebnju od duševne podvoienosti u kojoj ga silne snage vuku u borbu za život, na miitraljesku svadbu slobode, a još silnije vezuju "smetenjačkom svezom" ljubavi za ove ljude vjerne, plemenite i drage a osuđene da neslavnim putem pođu u smrt".Ceo roman opisuje zbivanje u trenutku kad kosa smrti nemilice baca ljudske otkose na severnim krajevima Crne Gore vazda bogate ljudskom žetvom. U tom metežu gde su komunisti svima zajednički neprijatelj, Tadija vidi revoluciju i on je naziva svadbom: - ... ja kažem da je crveni barjak proletera u neku ruku svatovski barjak: pošli su ljudi u borbu da osvoje i privjenčaju narodu najljepšu ljepoticu na zemlji, pravdu i slobodu zajedno... Opredeljujući se za revoluciju, Tadija nastavlja prastaru našu epsku tradiciju, neće da miruje, neće da prihvati silu okolnosti kao neumitnu i bori se. U njemu je oličen ne samo borbeni duh gorštaka, već i svojevrsna narodna mudrost. Nije njega samo zlo rata i okupacijski teror prinudio da se opredeli za borbu na život i smrt protiv neprijatelja i njegovih pomagača, već on razmišlja, rasuđuje i donosi zaključke. To znači da on bira.Zanimljiv je razgovor između Guslara i Tadije. Guslar se divi orlu koji šestari u nebeskom plavetnilu. Zavidi mu jer on jedini od svih živih stvorenja na zemlji zna šta je slast življenja bez gorčina. Tadija smatra orla pljačkašem. Njemu se ne dopada slepilo prirode i njena nepravda: - ... pčelu, na primjer, koja za jedno kratko ljeto napravi ono divno čudo od cvijeća i od saća, rano kosi bez milosti, a ovoj grabljivici, što samo smrt sije i meso jede, daje po sto i dvjesta godina života! Zar to nije nepravda... Ali Tadija se divi orlu samo kad u njemu otkrije sličnost sa čovekom: - taj nema ni kuće ni staništa, ni topla kuta ni zaklona, izložen je vjetrovima i mećavama, sam kao đavo i lak kao šaka perja, sve je protiiv njega a on sam protiv svega - pa opet živi i bori se i krilima mrsi zemlje i vremena". I kao što samo smelost može biti osobina koja opravdava orla, to je on jedini blizak čoveku. Čoveka vredi sa orlom porediti jer je orao najdalje umakao zemaljskim zakonima.- Čovek, to dete prirode, uči od nje i cilj mu je da zavlada njome. U čovečjem rodu otkriva se neraskidiva veza sa prirodom i njenlim nepoznatim zakonima, jer, "tek među ljudima ima mnogo lisica, kobaca i svinja, sijedih ravnodušnih magaraca, ovnova, jarčeva i pauka".Svadba je prvi roman Mihaiila Lalića. Objavljena 1950. godine, ona je datum u razvoju naše posleratne književnosti. Pre nje Lalić je bio pripovedač. Uoči rata njegove pripovetke kao da su krile predosećanje da će biti okupacije, kako sam Lalić veli, a s njom odmetnika i izdajnika. I da će ta podela imati nekih posledica. Svadba prikazuje tu prekretnicu. Podela je izvršena, na redu je krvavi obračun između odmetnika i izdajnika. U tom trenutku kolašinski zatvor pun je komunista i svakojakih prekršitelja okupacijskog zapta. Cela "Svadba" je hronika tog ljudskog stratišta u Kolašinu. Pisac prati glavnu ličnost, Tadiju Čemerkića, i njegove sapatnike. Kako se koja ličnost pojavi, na koju padne snop piščeve opservacije, to je neposredni povod da se ispriča njena sudbina, da se zabeleže glavni podaci i daju glavne karakteristike njene. Postupak, dakle, jednostavan. Plisac, očigledno, tek na polaznoj tački majstorstva i složenijeg proznog oblikovanja. Dvanaest godina docnije, autor i sam utvrđuje koja je najveća slabost "Svadbe": - Hteo sam sve u njoj da kažem i to je opomena mladom piscu da ne trpa sve odjednom.Međutim, "Svadbu" s pravom ubrajaju među najznačajnija dela naše posleratne književnosti. U njoj je nagovešten miran, široki epski tok Lalićeve proze. Ona obelodanjuje jedan značajan trenutak iz rata i revolucije: propast unutrašnjih neprijatelja revolucije i pobednički razmah partizanskdh snaga. To je omiljena i velika Lalićeva tema: sve što je u čoveku zaptiveno, sve dobro i sve zlo, u ratu će doći do svog izražaja. Na muci se poznaju junaci, a u ratu čovek. Rat je najveća hajka ljudskog života. Ona izgoni ljude iz njihovih jazbina, iz ljuštura njihove sebičnosti, iz oklopa koji nameće konvencionalni život - na čistinu, na probu i proveru svih vrednosti. U tim trenucima čovek se otvara i obelodanjuje svoje etičko i psihološko biće.Svadba je ne samo objavila pisca bogate izražajne snage, sugestivnog jezika, britkih zapažanja, gorke ironije, vedre skepse, već je objavila raskid sa romanom oveštale forme, u kojem je glavna prednost data fabuli. Ona je istovremeno prelaz iz pripovedne u romanesknu formu Lalićeve proze. Tu je niz kratkih povesti o ljudlima složen u prividno nejedinstven mozaik. Pa ipak, taj mozaik povesti o ljudima složen je u jedinstvo strepnje i iskušenja ljudskog. Suočeni su smrću, ljudi se opredeljuju ili razvrstavaju u široku, nijansiranu skalu ljudskog. Tražeći odgonetku na pitanje kakav je čovek, Lalić je "Svadbom" započeo svoj ciklus obimnih romana u kojima se postavlja ista zagonetka. Rođena na ukrštaju najboljih tradicija jugoslovenske proze, "Svadba" je delo koje se doživljava kao veliko životno iskustvo. Ona je početak jednog traganja kojem je Lalić posvetio ceo svoj život. Veliku temu o čoveku Lalić nastavlja u svakam svom novom delu. Tako snažno začetu u "Svadbi", ona je dostigla vrhunac u "Lelejskoj Gori" koja uzdiiže započetu temu borbe čovekove sa zlom do najviših iskušenja. Taj veliki poduhvat dobio je 1963. godine najveće priznanje: Mihailo Lalić je prvi dobitnik Njegoševe književne nagrade.9/17

Mihailo Lalić SvadbaTvrdi povez sa zaštitnim omotomKakav je čovek - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju". Rat je najveća muka i provera ljudskog roda. U toj zajedničkoj nesreći najgora je tamnica. Tu je jad ljudski najzgusnutiji a čovek na najsvirepijoj probi. U sred Kolašina, tog "tužnog i žalosnog grada pogubljenja", izvrgnuti poniženju, poniženi okovima, okovane egzistencije, ljudi obelodanjuju svoju suštinu. Lukavstvo i pritvomost, pomirenoat sa zlim udesom, hvatanje za slamku nade, čitav niz ljudskih osobina, potajnih ambicija i svakojakih nauma krije kolašinski zatvor. Cela Svadba, po Lalićevim rečima, sadrži sve njegovo delo u malome: zatvor kao datu situaciju, oslobađanje, kao cilj i proces između toga.Kad Tadija Čemerkić dopadne kolašinske tamnice, te mrtve tačke u paklu zaraćenog sveta i okupirane Crne Gore, on donosi nemir drevnog i legendarnog junaka. Kao Starina Novak, Tadija je kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati. Tu, u Kolašinu, sve Tadijine vrednosti dolaze na veliku proveru. Nekadašnji švercer, on je igrao lukavu igru sa životom, dovijao se kako je znao i umeo. Tek u ratu, među partizanima, puca prvi obruč njegovog neznanja, tonu u nepovrat shvatanja koje on naziva malograđanskim mušicama. Ali kad dopadne ropstva, a zatim zatvora, u kojem trijumfuje igra smrtli i života, on je pred neumitnim preobražajem. Tu, gde danonoćno zjapi svirepa čeljust smrti, Tadija traži izlaz i spas iz svog kobnog okova. On izbegava i srećno prebrođuje hamletovsku dilemu, odlučujući se na akcdju: - ... sve se opet svodilo na gledanje, na zaljubljeno jalovo iživljavanje u gledanju, koje, kako u ljubavi tako i u drugim bitkama životne borbe, može da proguta čoveku najbolje časove a ponekad i najbolje godine, i da, prema prilikama, navikom da se propuštaju prilike, od smjelog napravi kolebljivca a zatim kukavicu. Jače nego ikad u životu, Čemerkić je sad osjetio zebnju od duševne podvoienosti u kojoj ga silne snage vuku u borbu za život, na miitraljesku svadbu slobode, a još silnije vezuju "smetenjačkom svezom" ljubavi za ove ljude vjerne, plemenite i drage a osuđene da neslavnim putem pođu u smrt".Ceo roman opisuje zbivanje u trenutku kad kosa smrti nemilice baca ljudske otkose na severnim krajevima Crne Gore vazda bogate ljudskom žetvom. U tom metežu gde su komunisti svima zajednički neprijatelj, Tadija vidi revoluciju i on je naziva svadbom: - ... ja kažem da je crveni barjak proletera u neku ruku svatovski barjak: pošli su ljudi u borbu da osvoje i privjenčaju narodu najljepšu ljepoticu na zemlji, pravdu i slobodu zajedno... Opredeljujući se za revoluciju, Tadija nastavlja prastaru našu epsku tradiciju, neće da miruje, neće da prihvati silu okolnosti kao neumitnu i bori se. U njemu je oličen ne samo borbeni duh gorštaka, već i svojevrsna narodna mudrost. Nije njega samo zlo rata i okupacijski teror prinudio da se opredeli za borbu na život i smrt protiv neprijatelja i njegovih pomagača, već on razmišlja, rasuđuje i donosi zaključke. To znači da on bira.Zanimljiv je razgovor između Guslara i Tadije. Guslar se divi orlu koji šestari u nebeskom plavetnilu. Zavidi mu jer on jedini od svih živih stvorenja na zemlji zna šta je slast življenja bez gorčina. Tadija smatra orla pljačkašem. Njemu se ne dopada slepilo prirode i njena nepravda: - ... pčelu, na primjer, koja za jedno kratko ljeto napravi ono divno čudo od cvijeća i od saća, rano kosi bez milosti, a ovoj grabljivici, što samo smrt sije i meso jede, daje po sto i dvjesta godina života! Zar to nije nepravda... Ali Tadija se divi orlu samo kad u njemu otkrije sličnost sa čovekom: - taj nema ni kuće ni staništa, ni topla kuta ni zaklona, izložen je vjetrovima i mećavama, sam kao đavo i lak kao šaka perja, sve je protiiv njega a on sam protiv svega - pa opet živi i bori se i krilima mrsi zemlje i vremena". I kao što samo smelost može biti osobina koja opravdava orla, to je on jedini blizak čoveku. Čoveka vredi sa orlom porediti jer je orao najdalje umakao zemaljskim zakonima.- Čovek, to dete prirode, uči od nje i cilj mu je da zavlada njome. U čovečjem rodu otkriva se neraskidiva veza sa prirodom i njenlim nepoznatim zakonima, jer, "tek među ljudima ima mnogo lisica, kobaca i svinja, sijedih ravnodušnih magaraca, ovnova, jarčeva i pauka".Svadba je prvi roman Mihaiila Lalića. Objavljena 1950. godine, ona je datum u razvoju naše posleratne književnosti. Pre nje Lalić je bio pripovedač. Uoči rata njegove pripovetke kao da su krile predosećanje da će biti okupacije, kako sam Lalić veli, a s njom odmetnika i izdajnika. I da će ta podela imati nekih posledica. Svadba prikazuje tu prekretnicu. Podela je izvršena, na redu je krvavi obračun između odmetnika i izdajnika. U tom trenutku kolašinski zatvor pun je komunista i svakojakih prekršitelja okupacijskog zapta. Cela "Svadba" je hronika tog ljudskog stratišta u Kolašinu. Pisac prati glavnu ličnost, Tadiju Čemerkića, i njegove sapatnike. Kako se koja ličnost pojavi, na koju padne snop piščeve opservacije, to je neposredni povod da se ispriča njena sudbina, da se zabeleže glavni podaci i daju glavne karakteristike njene. Postupak, dakle, jednostavan. Plisac, očigledno, tek na polaznoj tački majstorstva i složenijeg proznog oblikovanja. Dvanaest godina docnije, autor i sam utvrđuje koja je najveća slabost "Svadbe": - Hteo sam sve u njoj da kažem i to je opomena mladom piscu da ne trpa sve odjednom.Međutim, "Svadbu" s pravom ubrajaju među najznačajnija dela naše posleratne književnosti. U njoj je nagovešten miran, široki epski tok Lalićeve proze. Ona obelodanjuje jedan značajan trenutak iz rata i revolucije: propast unutrašnjih neprijatelja revolucije i pobednički razmah partizanskdh snaga. To je omiljena i velika Lalićeva tema: sve što je u čoveku zaptiveno, sve dobro i sve zlo, u ratu će doći do svog izražaja. Na muci se poznaju junaci, a u ratu čovek. Rat je najveća hajka ljudskog života. Ona izgoni ljude iz njihovih jazbina, iz ljuštura njihove sebičnosti, iz oklopa koji nameće konvencionalni život - na čistinu, na probu i proveru svih vrednosti. U tim trenucima čovek se otvara i obelodanjuje svoje etičko i psihološko biće.Svadba je ne samo objavila pisca bogate izražajne snage, sugestivnog jezika, britkih zapažanja, gorke ironije, vedre skepse, već je objavila raskid sa romanom oveštale forme, u kojem je glavna prednost data fabuli. Ona je istovremeno prelaz iz pripovedne u romanesknu formu Lalićeve proze. Tu je niz kratkih povesti o ljudlima složen u prividno nejedinstven mozaik. Pa ipak, taj mozaik povesti o ljudima složen je u jedinstvo strepnje i iskušenja ljudskog. Suočeni su smrću, ljudi se opredeljuju ili razvrstavaju u široku, nijansiranu skalu ljudskog. Tražeći odgonetku na pitanje kakav je čovek, Lalić je "Svadbom" započeo svoj ciklus obimnih romana u kojima se postavlja ista zagonetka. Rođena na ukrštaju najboljih tradicija jugoslovenske proze, "Svadba" je delo koje se doživljava kao veliko životno iskustvo. Ona je početak jednog traganja kojem je Lalić posvetio ceo svoj život. Veliku temu o čoveku Lalić nastavlja u svakam svom novom delu. Tako snažno začetu u "Svadbi", ona je dostigla vrhunac u "Lelejskoj Gori" koja uzdiiže započetu temu borbe čovekove sa zlom do najviših iskušenja. Taj veliki poduhvat dobio je 1963. godine najveće priznanje: Mihailo Lalić je prvi dobitnik Njegoševe književne nagrade.9/17

Povez : tvrd Broj strana :302 Stanje : odlično Izdavač: Srpska književna zadruga:Partenon Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 2009. godine! Proslavljena spisateljica romana Izlet u nebo i Glasam za ljubav, pisac umetničkih bajki svetskog ranga i univerzalnih značenja, Grozdana Olujić donosi novi roman pod naslovom Glasovi u vetru, pisan iskusnom rukom živog klasika. Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom. Verujem u iskru dobrote u čoveku Grozdana Olujić Vreme o kome živimo je vreme zla, ratova i laži - rekla je Grozdana Olujić, dobitnik ovogodišnje na Ninove nagrade za roman godine koju je dobila za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). Priznanje će joj danas u podne u Narodnom pozorištu Beograd, u ime pokrovitelja Kluba privrednika Srbije, uručiti Branislav Grujić, a u razgovoru za „Blic“ poznata, nagrađivana spisateljica, čiji je opus prevashodno obeležen bajkama, govori o „Glasovima u vetru“, vremenu zla i snazi dobrote, odnosu politike i umetnosti Govoreći o knjizi „Glasovi u vetru“ i njenom naslovu Grozdana Olujić, između ostalog, kaže da je on i odraz radnje romana koja se odigrava u jednoj njujorškoj noći u svesti junaka Danila Arackog koji čuje glasove svojih mrtvih evocirajući sudbine predaka u „Sagi o Arackima“ vezane za poslednjih sto godina. „Ipak, taj naslov je iznikao iz trenutka u kojem je Danilo Aracki ugledao sjaj u nebu i u tom sjaju lica predaka, shvativši da je sve što od života ostaje, kad vreme zemaljskog života istekne, upravo taj sjaj u nebu i glasovi u vetru, nečiji dragi lik, neki davno odsanjani san. Budući da je psihijatar, Danilo posebno obraća pažnju na ovo poslednje tumačeći snove kao naznake sudbine, koja ni prema njemu, kao i prema njegovim precima nije bila najmilosrdnija.“ Glavni junak Aracki, potomak duge loze lekara i iscelitelja porodice Aracki, na svoj način bavi se sećanjima i rečima otvarajući pitanje njihove (ne)moći i (ne)važnosti... - Nimalo slučajno jer reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija.... Zar i naš narod nije uspeo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji. U čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazujete na pobedu dobrog i lepog uprkos svemu. Može li se tako govoriti i o današnjici, a da se čovek ne oseti prevarenim ili ga ne okarakterišu kao naivnog? - Teško je dati odgovor na to pitanje jer vreme o kome govorimo, vreme je zla, ratova i laži u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bile da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se. Na „27 pravednika“, po verovanju kabale, drži se svet. Kad bi ih nestalo, nestao bi svet. Nadam se da se to neće dogoditi. Govoreći jezikom književnosti kog nam je žanra realnost? - Na filmskom platnu i među koricama knjige sve češće suočavamo se sa onim što Amerikanci nazivaju „horror“, ali nije potrebno da ga tražimo po knjigama i filmovima. „Horror“ (užas) na našim je ulicama, po kafićima, sportskim stadionima. Kako drugačije nazvati ono što se desilo mladom francuskom navijaču i dečaku čiju je smrt, bez reči i samilosti posmatrala čitava gomila ljudi ni ne pokušavajući da ga odbrani? Takvo ponašanje više je nego „horror“, strašnije nego smrt. Nažalost, tu i tamo, nalazimo ga i u knjigama bajki, igricama, stripovima, što je, po meni, nedopustivo. Umetnost mora poštovati dete, pružiti mu zlatni most nade da na putu sazrevanja ne posrne već na prvom koraku. To je i jedan od razloga što sam se nakon objavljivanja ranih romana („Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“) okrenula bajkama, lepoti i mudrosti koje u sebi nose, s izuzetkom „Krvave odaje“ Andžele Karter i nekoliko drugih knjiga. A kako vidite mesto i (ne)moć književnosti danas? - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana. O Ninovoj nagradi „Bilo bi krajnje licemerno da kažem kako me Ninova nagrada nije obradovala. Obradovala me je, mada sam pre toga dobila niz nagrada i naših i svetskih. ‘Izlet u nebo’ dobitnik je nagrade ‘Narodna prosvjeta’ za najbolji roman godine, roman ‘Glasam za ljubav’ takođe. ‘Sedefne ruže i druge bajke’ prvi je dobitnik nagrade ‘Politikin zabavnik’, zatim niza nagrada (Zmajeve, „Zlatni leptir“, „Mlado pokolenje“, Povelja stare masline, ali i nagrade za najbolju bajku sveta koju dodeljuje ’World Academy for Art and Culture’ (SAD), kao i danskog viteškog ordena ‘Daneborg’ za zasluge na polju književnosti). Osim značaja koji nosi Ninova nagrada, draga mi je i zbog toga što je dodeljena romanu objavljenom u 100. jubilarnom kolu Srpske književne zadruge čije su plave korice obeležile moje detinjstvo.“ Tatjana Nježić 16.01.10 Grozdana Olujić dobitnica NIN-ove nagrade Knjiga se u meni taložila trideset godina, a onda je prošle godine počela gotovo samu sebe da piše, da nameće likove, poetiku, dinamiku. - Verujem da i kad sve izgleda mračno i bezizlazno, postoji negde neko zrno svetlosti i nade. O tome sam i pisala u ovom romanu - rekla je za „Blic“ Grozdana Olujić nakon jučerašnjeg saopštenja da je dobitnica NIN-ove nagrada za roman godine, prestižnog književnog priznanja koje joj je pripalo za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). NIN-ov žiri za najbolji roman na srpskom jeziku, u sastavu Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo (članovi), na jučerašnjoj sednici je odluku doneo većinom glasova. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su Milan Vlajičić i Aleksandar Ilić svoje glasove dali knjizi Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“, takođe u izdanju „Srpske književne zadruge“. U svom obrazloženju žiri skreće pažnju da se u „Glasovima u vetru“ kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici umetnički ubedljivo pojavljuju bitne tradicije evropskog romana XIX i XX veka, te da „kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, ‘Glasovi u vetru’ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja“, kaže se u saopštenju. Tekao je vrlo živ razgovor između članova NIN-ovog žirija i predstavnika medija juče u redakciji NIN-a u trenutku kada je tiho, s blagim osmehom, pomalo zbunjeno, stigla Grozdana Olujić, koja je tu, na vratima, upola glasa, gotovo skrušeno, rekla: „Držite me, molim vas, da ne padnem.“ Nakon burnog pozdrava i uz novinarska pitanja, srdačno i nenametljivo, rekla je da su se „Glasovi u vetru“ u njoj taložili 30 godina, a da je prošle godine „knjiga počela da se nameće sama od sebe, i likovima i dinamikom i radnjom“. Zdušno je govorila o toj knjizi, odnosno o pripovesti jedne porodice i jednog naroda, kroz koju je ispisala dirljivu pripovest o rečima i jeziku. Blagonaklono odgovarajući na pitanja, nije krila zbunjenost nagradom. U izjavi za „Blic“ Grozdana Olujić se osvrnula na činjenicu da joj je opus obeležen verom u snagu dobra, za koje se vredi boriti i, između ostalog, napomenula: „I u ovom romanu sam se zalagala za to. Moj književni junak je odlučio da se vrati na ove prostore u vreme kad su svi bežali. Odlučio da se vrati, odlučio da stvori dom za decu, odlučio da se bavi jezikom, da se bavi profesijom lečenja, i to lečenja kroz jezik. Ma kako stvari delovale teško, tamno i bezizlazno, ja mislim da postoji dobro i da će to dobro prevladati. U romanu strana duše je gubitnik, uprkos velikom zlu oko nas i u nama. Razočaranje gubi bitku u borbi sa nadom. Život jeste čudo koje u sebi, uprkos svim mukama i nevoljama, sadrži lepotu i vrenje da smisao postoji i da nije nesaznatljiv.“ Grozdana Olujić je treća žena pisac laureat NIN-ove nagrade, koja je prvi put dodeljena 1954. godine (prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“). Pre nje dobitnice su bile Dubravki Ugrešić za „Forsiranje romana reke“ 1988. godine i Svetlana Velmar-Janković za roman „Bezdno“ 1995. Grozdana Olujić (1934), romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnik je brojnih književnih priznanja, počasni građanin Osla, nosilac danskog viteškog ordena „Daneborg“ za zasluge na polju književnosti. Posebno mesto u njenom opusu ima književnost za decu, odnosno autorske bajke („Nebeska reka i druge bajke“, „Zvezdane lutalice“, „Zlatni leptir“). U njenom proznom stvaralaštvu važno mesto pripada romanima „Izlet u n