NEOTPAKOVAN 1 Allegro Band– Vatra i kiša 2 Šerif Konjević– Nek mi oproste 3 Šako Polumenta– Mamuran 4 Osman Hadžić– Rana k`o rana 5 Džej Ramadanovski– Ko nije priveo 6 Dani– Sve je isto oko mene 7 Zorica Brunclik– Ti, ti, ti 8 Goran Vukošić– Buco moja 9 Šemsa Suljaković– Pola tuge 10 Slaviša Vujić– Bogataši 11 Kosmajac Band– Priznaj mi 12 Hanka Paldum– S kim si, takav si 13 Lepa Đorđević– Evo ide zlato moje 14 Nedeljko Bajić Baja– Fantazija 15 Bon Ami– Majica 16 Ivana Šašić– Skini me 17 Sinan Sakić– Ne, ne, ne 18 Aleksandar Zivanovic– Ona je dar sa neba 19 Medeni Mesec– Bozije suze 20 Ljuba Aličić– Crveno obuci 21 Ljuba Aličić– Polako, ali sigurno 22 Šerif Konjević– Zar u ovim godinama 23 Sanja Maletić– Malo, malo 24 Nedeljko Bajić Baja– Iz života nestala si tiho 25 Zorica Brunclik– A šta drugo mogu 26 Muharem Serbezovski– Bolja si od drugih sto 27 Goga Sekulić– Gubim kontrolu 28 Sinan Sakić– Klošar 29 Medeni Mesec– Hajde, hajde 30 Enes Begović– Gde ce ti dusa 31 Boban Rajović– Vraticu se ja 32 Nino– Lazi su me opekle 33 Šemsa Suljaković– Teško meni bez mene 34 Boban Zdravković– Bretela 35 Alen Muković– Na srcu kvar 36 Danijel Đurić– Milioner 37 Crni– Sto ču čaša 38 Šako Polumenta– Ko si ti 39 Dani– Poznata priča

Žurka 3: 1. vatra i kiša - Allegro Band 2. Nek mi oproste - Šerif Konjević 3. Mamuran - Šako Polumenta 4. Rana ko rana - Osman Hadžić 5. Ko nije priveo - Džej 6. Sve je isto oko mene - Đani 7. Ti, ti, ti - Zorica Brunclik 8. Buco moja - Goran Vukošić 9. Pola tuge - Šemsa Suljaković 10. Bogataši - Slaviša Vujić 11. Priznaj mi - Kosmajac Band 12. S kim si, takav si - Hanka Paldum 13. Evo ide zlato moje - Lepa Đorđević 14. Fantazija - Nedeljko Bajić Baja 15. majica - Bon Ami 16. Skini me - Ivana Šašić 17. Ne, ne, ne - Sinan Sakić 18. Ona je dar sa neba - Aleksandar Živanović 19. Božije suze - Medeni Mesec 20. Crveno obuci - Ljuba Aličić Žurka 4: 1. Polako, ali sigurno - Ljuba Aličić 2. Zar u ovim godinama - Šerif Konjević 3. Malo, malo - Sanja Maletić 4. Iz života nestala si tiho - Nedeljko Bajić Baja 5. A šta drugo mogu - Zorica Brunclik 6. Bolja si od drugih sto - Muharem Serbezovski 7. Gubim kontrolu - Goga Sekulić 8. Klošar - Sinan Sakić 9. Hajde, hajde - Medeni Mesec 10. Gde će ti duša - Enes Begović i Selma Bajrami 11. Vratiću se ja - Boban Rajević 12. Laži su me opekle - Nino 13. Teško meni bez mene - Šemsa Suljaković 14. Bretela - Boban Zdravković 15. Na srcu kvar - Alen Muković 16. Milioner - Danijel Đurić 17. Sto ću čaša - Crni 18. Ko si ti - Šako Polumenta 19. Poznata priča - Đani

Žurka 3: 1. vatra i kiša - Allegro Band 2. Nek mi oproste - Šerif Konjević 3. Mamuran - Šako Polumenta 4. Rana ko rana - Osman Hadžić 5. Ko nije priveo - Džej 6. Sve je isto oko mene - Đani 7. Ti, ti, ti - Zorica Brunclik 8. Buco moja - Goran Vukošić 9. Pola tuge - Šemsa Suljaković 10. Bogataši - Slaviša Vujić 11. Priznaj mi - Kosmajac Band 12. S kim si, takav si - Hanka Paldum 13. Evo ide zlato moje - Lepa Đorđević 14. Fantazija - Nedeljko Bajić Baja 15. majica - Bon Ami 16. Skini me - Ivana Šašić 17. Ne, ne, ne - Sinan Sakić 18. Ona je dar sa neba - Aleksandar Živanović 19. Božije suze - Medeni Mesec 20. Crveno obuci - Ljuba Aličić Žurka 4: 1. Polako, ali sigurno - Ljuba Aličić 2. Zar u ovim godinama - Šerif Konjević 3. Malo, malo - Sanja Maletić 4. Iz života nestala si tiho - Nedeljko Bajić Baja 5. A šta drugo mogu - Zorica Brunclik 6. Bolja si od drugih sto - Muharem Serbezovski 7. Gubim kontrolu - Goga Sekulić 8. Klošar - Sinan Sakić 9. Hajde, hajde - Medeni Mesec 10. Gde će ti duša - Enes Begović i Selma Bajrami 11. Vratiću se ja - Boban Rajević 12. Laži su me opekle - Nino 13. Teško meni bez mene - Šemsa Suljaković 14. Bretela - Boban Zdravković 15. Na srcu kvar - Alen Muković 16. Milioner - Danijel Đurić 17. Sto ću čaša - Crni 18. Ko si ti - Šako Polumenta 19. Poznata priča - Đani

Zbirka poezije. Odlomak: KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani

Kćeri, zar ne vidiš da gorim Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani Prikaži više

Opis Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM POEZIJA Šifra artikla: 364003 Isbn: 9788664071178 Autor : Ivana Maksić Izdavač : TREĆI TRG/SREBRNO DRVO Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka... Detaljnije Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Ivana Maksić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač TREĆI TRG/SREBRNO DRVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2020 Format 12x19 Strana 61 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

OČUVANA Izdavač:: LOM Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 174 Pismo: Ćirilica Format: 19 cm Sergej Dovlatov pripada trećoj generaciji iseljenika iz Rusije u Ameriku. Živi u kvartu sa svojim odbeglim sunarodnicima. Ne libi se da nam se lično obraća i upliće sebe u romane. To je njegov stil. Tako smo u prethodnim romanima upoznali njegov životopis, od zaljubljivanja pa do seobe u Ameriku. Duhovit je, opisujući svoje susede, daje jasnu sliku njihove karijere u Rusiji i kako se snalaze u novom svetu. Neki su emigrirali jer su bili opozicionari, ili Jevreji, čak i poslušnici, graditelji karijere, pa su u tom dodvoravanju sumnjivo preterali. Ne kraju ima i onih koji dolaze iz gluposti i pomodnosti kao glavna junakinja Marusija. Roman je ljubavni, iz sve šaljive i materijalno neizvesne situacije. Marusija dolazi iz dobro snabdevene porodice podobnih roditelja sa zavidnom karijerom. Posle dva neuspela braka i malim sinom odlazi u veliku avanturu i doživljava ljubav sa Špancem koji se bavi sumnjivim poslovima. Postoje osobine koje svakom čoveku garantuju nagli uspon po službenoj lestvici. Za tako nešto treba imati četiri prosta kvaliteta. Treba biti Rus, član partije, sposoban i trezan. Pri čemu je neophodan upravo zbir svih tih kvaliteta. Odsustvo bilo kog od njih čini celu kombinaciju potpuno besmislenom. Rus, član partije, sposoban alkoholičar – ne odgovara. Rus, član partije i trezan budala – je tip koji izumire. Nepartijac, i pored svih ostalih fantastičnih kvaliteta, ne uliva poverenje. I najzad, trezan, sposoban Jevrejin- komunista – to čak i mene nervira. ( sam pisac je jevrejsko-gruzijskog porekla) … Marusija se nije sećala dana kada su se upoznali. Nije mogla da se seti okolnosti susreta. Rafael se pojavio misteriozno i nepokolebljivo, kao fenomen trećeg sveta. Bio je i miris skupe kolonjske vode u liftu. Mimoilaženje na tesnim vratima. Pridignut šešir. Somotski sako, cigara, bež pantalone. Prsten s lažnim dijamantom. Kravata boje izgubljene nade. U početku je Rafael bio priloška odredba za mesto i vreme. … - Zar je dobro kad jedan ima milione, a drugi prebrojava mizernu sitninu? Sve treba pravično podeliti. Prekinuo sam ga: - Mislim da je to besmisleno. Jedni se rađaju kao milioneri, drugi kao sirotinja. Recimo i da se sve jednako podeli, šta će se promeniti? Posle pet godina milionerima će se vratiti novac. A sirotinji će se, u skladu s tim, vratiti brige i nevolje. - Ma šta će mi sloboda! Ja hoću mir, hoću tatu?! - Ne budali! - Normalan čovek je u Moskvi slobodan. - Koliko normalnih poznaješ? - Njih nigde nema mnogo. Vesna Šejić

NANDO ABAD BAŠ JE NEZGODNO KADA NAĐEŠ RASPARENU Prevod - Gordana Mihajlović Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 322 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4237-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lo que jode encontrarte un calcetín desparejado

NANDO ABAD BAŠ JE NEZGODNO KADA NAĐEŠ RASPARENU Prevod - Gordana Mihajlović Izdavač - Laguna, Beograd  Godina - 2021 322 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4237-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna. . . . Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „ Duhovit roman pun optimizma i radosti. “ Telemadrid Radio „ Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja. “ Cronicas de una cinéfila „ Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom. “ Blog Rellenita de Crema" Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lo que jode encontrarte un calcetí n desparejado

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/14

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/14

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/17

Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema Prikaži više

Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/17

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/14

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/14

Autor: Nando AbadAndres bi vam savetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste otkrili zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. To ne deluje kao teška povreda, ali infekcija rane, koja se nikad ne može odbaciti, mogla bi dovesti čak do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći niz lice od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak ova priča je puna nežnosti i dobrog humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema

Andres bi vam savetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste otkrili zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. To ne deluje kao teška povreda, ali infekcija rane, koja se nikad ne može odbaciti, mogla bi dovesti čak do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći niz lice od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak ova priča je puna nežnosti i dobrog humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema Povez knjige : Mek Strana : 328 Format knjige : 13x20 cm Pismo : Latinica

LEVA RUKA TAME - Ursula Legvin Naslov originala: THE LEFT HAND OF DARKNESS - Ursula K. Le Guin Izdavač: Solaris, Noi Sad Biblioteka CULT Godina izdanja: 2003 Povez: Meki Format: 19 X 12,5 cm. Pismo: Latinica Broj strana: 352 „Svetlost je leva ruka tame, a tama desna ruka svetlosti. Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno kao ljubavnici u kemeru, kao šake što su spojene, kao meta i put.“ “Leva ruka tame” je prica o suocavanju sa predrasudama i licnom rastu, o izdaji i prijateljstvu, poverenju, o dualizmu unutar svih nas i dualizmu na svim nivoima. O potrebi za prihvatanjem i potrebi za celovitošcu. O strahu od – drugacijeg. Sama suština izrecena je u navedenim Getenjanskim stihovima. Zamislite diplomatu. Samo jednog. Na važnoj misiji na svetu koji su suštinski razlikuje od njegovog, na svetu cije vladare treba ubetiti da se pridruže labavoj galaktickoj konfederaciji. Možda bi sama postavka trebalo da bude misija od više clanova. Važna misija ne bi trebalo da zavisi od jednog coveka i njegovih pregovarackih sposobnosti, zar ne? Njegova neprilagodennost je izraženija, i posledicno, njegova usamljenost i njegovi strahovi, otpor su izraženiji. Kada me je Ursula uvela, bez mnogo okolišanja, u surovo hladan svet planete odredišta diplomatske misije, prva pomisao mi je bila kako mi glavni lik i nije za profesionalnog diplomatu. Nelagodno mu je, ne razume taj svet, krut je… zapravo, možda je bolje reci da ima otpor prema razumevanju tog sveta. A onda, iznebuha, saznajem i zašto. Getenjani su ambiseksualni. Nemaju dominantne polne odlike, izuzev tokom nekoliko dana u mesecu, pa cak ni tada ne mogu da uticu na izbor sopstvenog pola. Nekome ko je došao iz sveta u kome rodne uloge predstavljaju jedan od postulata uredenja društva, takav svet predstavlja stravican šok. Nemocan da prihvati cinjenicu da rodne razlike nemaju uticaja, Dženli Ai, protagonista, ne uspeva da shvati ni nepisana pravila njihove kulture. Nemocan da percipira svet oko sebe ne kao rodno odreden, pa cak ne ni kao rodno neutralan vec kao rodno sveobuhvatan, bori se sa strahom od izdaje, prevare, manipulacije. Dodavola, Dženli ne veruje ni Estravenu, jedinoj osobi koja mu zaista želi dobro! Iako nije bogata i nabijena radnjom, vec više fokusirana na likove i na njihov nacin razmišljanja, Leva ruka tame je puna divnih, majstorskih recenica i gotovo putopisnih opisa, uspeva da drži pažnju i tera na razmišljanje. I ne morališe previše – Ursula se nije ’upecala’ u zamku da izjavi kako bi svet bez rodnih razlika bio savršen. Možda Getenjani nemaju ratove, ali imaju spletke, podmetanja, slicno ustrojstvo društava…, jednom recju, suštinski se ne razlikuju mnogo od Zemljana. URSULA LEGVIN Pri gotovo svakom predstavljanju Ursule Legvin (1929) istice se da je ona jedna od retkih žena medu klasicima naucne fantastike (uz prisecanje da je Meri Šeli 1818. godine napisala prvi naucno fantasticni roman „Frankeštajn”), odnosno da je rec o ’muškom’ žanru koji je dugo diskriminisao lepši pol, kako u svojim delima, tako i po pitanju autorki. Ne ulazeci u rasprave o šovinistickim crtama naucne fantastike (i ostatka literature), konstatujemo da je Ursula Legvin vrsni stvaralac naucne fantastike, ali i epske fantastike (njena tetralogija o Zemljomorju nezaobilazno je delo tog žanra). Od prve price, objavljene 1961. godine, Legvin se predstavlja kao vanredno inteligentna i intrigantna spisateljica, njene vizije su jasne, precizno i nadahnuto napisane, bez posezanja za lakim, šablonskim rešenjima; ipak, žanrovski cistunci zamerali su joj na nedovoljnoj naucnosti u delima. Težište njenog opusa cine price i romani iz „Hainskog ciklusa”, o svemiru u kome je rasa Hainaca zacela život na mnoštvu podobnih planeta. Potomci Haina, medu kojima je i covecanstvo, izmenjeni uslovima u kojima egzistiraju, susrecu se sa ’bracom’ tako što sami putuju svemirom ili im stižu izaslanici, i grade Ligu svetova - Ekumen. „Hainski ciklus” prati poduhvate i teškoce na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugacijih obicaja i nacina življenja, procese prisajedinjenja Ligi ili gubljenja kontakta sa njom. Legvin je ’izmaštala’ dva tehnicka pomagala koja omogucavaju postojanje Hainskog svemira - NAFAL, pogon blizak brzini svetlosti i ICD sistem trenutne komunikacije sa drugim svetovima - i, uz mogucnost telepatskog oponašanja, to je sva tehnicka nauka u ovom ciklusu (ali je zato Legvin ’primenila’ mnogo tzv. ’meke nauke’, tj. sociološke teorije o izgradnji pravednih/uspešnih društava). Iz ovog tematskog okrilja (romani „Rokanonov svet” iz 1966, „Planeta izgnanstva” iz 1966, „Grad opsena” iz 1967, „Leva ruka tame” iz 1969, „Covek praznih šaka” iz 1974, „Svet se kaže šuma” iz 1976, „Pricanje” iz 2000, te zbirka prica „Dvanaest cetvrti vetra” iz 1975) najpoznatija je i najintrigantnija „Leva ruka tame”, koja problematizuje korene muško-ženske podele uloga u ljudskom rodu, nasuprot stanovnika planete Geten koji mogu menjati pol po želji. Ovo delo nosi notu feministickih shvatanja ali ista ne opterecuju sadržaj. Neke kasnije knjige, posebno „Ribari unutrašnjeg mora” iz 1994. i „Cetiri outa do opraštaja” iz 1995, agresivno su antimuške, što slabi njihovu literarnu vrednost. Izvan Hainskog ciklusa su romani „Nebeski strug” iz 1971, „Capljino oko” iz 1982, zbirka „Ruža kompasa” iz 1982. i remek-delo o ruralnoj buducnosti ljudi, roman „Stalno se vracajuci kuci” iz 1985, koji je uz „Levu ruku tame” vrhunac njenog dosadašnjeg opusa. Ursula Legvin je pisala i zanimljive eseje o žanrovskoj literaturi i svom spisateljskom iskustvu. ***Očuvano i kompletno*** ***Zalepljene korice knjige...

Moraš da se smeškaš Odlomak iz knjige: Voz je ušao na stanicu i morali su da siđu. Klara je rekla sebi da se nalazi blizu mora i udahnula je duboko kako bi videla može li da ga nanjuši, ali osetila je samo hladnoću koja joj je ulazila u kosti i morala je da se dobro utopli svojim tankim kaputom. Onaj zimski ostavila je kod Alehandra jer je mislila da joj neće trebati. Nedostajao joj je: u poslednje vreme nedostajalo joj je mnogo stvari i osećala se napušteno. Crni kaput koji je imala na sebi imao je samo dva velika dugmeta koja su se svaki čas otkopčavala zato što su rupice bile prevelike, a sem toga leđa su mu već bila pohabana i videli su se konci. Podigla je revere levom rukom kako bi pokrila vrat a desnom je uzela kofer i pošla napred sledeći Alehandra, prema novom hotelu. Kada su završili s večerom, zamolila je supruga da ode s njom da vidi more. – Mani se tih sumanutih ideja, zar ne vidiš da je noć i da pada kiša? Želela je da mu objasni da kiša nije bitna, da je već previše godina sanjala o tome da vidi more kako bi se sada obuzdala kada joj je bilo tako blizu. – Ako ne želiš da ideš sa mnom, idem sama…– pobunila se. – Što se mene tiče, možeš da ideš sama dođavola. Ali posle ima da navučeš jednu divnu prehladu i teraćeš me da ti tresem nos kada budeš prikovana za krevet i da se vučeš ovuda slineći. Tako da je najbolje da ostaneš ovde. Jesi razumela? Klara se poslušno popela u sobu, ali kada je Alehandro otišao u kupatilo, tiho se izmigoljila silazeći stepenicama na vrhovima prstiju. Trčala je dva ili tri bloka i shvatila je da su mračne i puste ulice bile neprijateljske prema njoj. Već je bila zaboravila kako izgleda kaldrma, i kamenje joj je uništavalo potpetice. Najzad ju je pobedila hladnoća i morala je da zastane pod jednim fenjerom da povrati dah. Bolela su je pluća i svaki udah se pretvarao u hiljadu ledenih igala koje su joj se zarivale unutra. Međutim, nastavila je pravom linijom kako bi pokušala da čuje šum mora. Mislila je na crteže koje je pravila morska pena na ivicama plaže i to joj je davalo snage da nastavi napred. Ponekad bi joj se učinilo da u daljini čuje korake i pokušavala je da požuri koliko god je mogla: možda je Alehandro izašao za njom kako bi je naterao da se vrati u onaj jadni hotel. Još jedan jadni hotel, kao i svi drugi. Ne mogu više da trčim, i Alehandro će me stići i moja sudbina će biti da zauvek živim zatvorena u hotelu, a unutar hotela u šatoru, a unutar šatora u sanduku, a ja unutar svega toga, opkoljena sanducima i šatorima i hotelima, zato što sam stavila potpis. Tama, samoća, hladnoća. Tama, samoća, hladnoća. Svaki korak bio je bolni eho koji se ponavljao. Kiša joj je probila garderobu i slivala joj se niz leđa. Jedino toplo u svemu tome bile su njene suze koje su lile niz lice u izobilju, muteći joj vid; sve dok se i same njene suze nisu okrenule protiv nje, postajući sve hladnije, usecajući joj ledene brazde na obrazima. Tek tada se zaustavila, kada je shvatila da nema smisla da stigne na more u ovakvom stanju i da neće moći da uživa u njemu. Morala je najpre da sredi svoju situaciju, da se oslobodi svega što je bilo višak u njenom životu, svega što ju je držalo u pritvoru. Posle će imati vremena da ga vidi… Na more treba stići slobodan, kao što je i ono, kako bi ga zaista osetila. Izgubila se na povratku u hotel, lutala je napuštenim i loše osvetljenim ulicama. Kada je najzad pronašla ubledeli natpis, bila je mokra do kože i poražena. Ali bila je donela odluku, i ta odluka ju je držala na nogama. U sobi je Alehandro spavao kao da se ništa nije dogodilo. Njena mržnja narasla je toliko da je počela da je guši: on se čak nije ni potrudio da je potraži, da je moli da se vrati. Još bolje, tako se neće ni najmanje kajati… Prvi poriv joj je bio da udari Alehandra nekim teškim predmetom, u jednom od onih napada besa koje je naučila od njega. Kako je srdžba zarazna, više nego ljubav, ili teskoba, ili želja. Iz ogledala ju je sam njen odraz gledao ozlojeđeno. Želela je da polomi ogledalo, kao ono drugo, da završi sa svim ogledalima. Ali snažno je stegla šake u pesnice, zarila je nokte u dlanove i taj najmanji bol pomogao joj je da se obuzda. Nije to trebalo da uradi kako bi ga se oslobodila zauvek, njega i njegovog zatvora na točkovima, onog drvenog sanduka koji ju je pritiskao sa svih strana. Otišla je na vrhovima prstiju do svog kofera i otvorila ga. Polako i brižno izvukla je spavaćicu, ogrtač, peškir. Svukla se, osušila kosu, obukla spavaćicu i ogrtač; sada je mogla reći da je spremna. U dnu kofera pronašla je britvu. Sačuvala ju je iz sažaljenja, kako je ne bi ostavila na noćnom stočiću gde ju je Alehandro zaboravio. Sada se ne bi moglo reći da ju je tražila iz sažaljenja… mada je bilo sasvim moguće da se radilo o sažaljenju nad sobom samom. Alehandro, opružen na krevetu, nije se mrdao. Ona ga je pogledala izbliza, sporo, kao da to čini poslednji put. Nisu ga probudila ni slabašna svetlost noćne lampe, prekrivene papirom, ni njeno kretanje. Klara je legla da spava s britvom sakrivenom u rukavu, kao igrač koji vara na kartama. Bila je, međutim, rešena da igra pošteno, samo što će biti krvi, mnogo krvi. A zatim sloboda. Moraću da pripazim na hiljadu stvari. Pre svega, da mi ne zadrhti ruka. Nežno je stavila britvu pod jastuk, gotovo neprimetnim pokretom ruke… Trebalo bi da stoji tamo spremna, za čas kada Alehandro bude u najdubljem snu, kada svetlost zore osvetli najosetljiviji deo njegovog grla, onaj koji se pomerao dok spava. Preklaće ga onako kako je jednom preklala jagnjiće u svom selu, bez gađenja. Britva je, hvala bogu, bila dobro naoštrena. Mogla je preseći dlaku u vazduhu; presekla bi vene gotovo i da je ne prisloni na vrat. Čak se sve činilo prelakim… Posle. Biće dovoljno vremena da misli na posle. Svi su znali da Alehandro spava do kasno, neće doći da ga potraže do ručka. Možda, ako ona zamoli da ih ne uznemiravaju, ostaviće ga da leži tamo sve do dana kada treba postaviti šatore. A ona će već biti daleko. Bez ikakvih ugovora, bez potpisa. Slobodna da nastavi da traži svoj put. Ako ponese sva svoja dokumenta, ko će znati ko je ona? Slobodna, kao more. A dotle, samo mali napor da ostane smirena. Smirena… Probudila se pošto joj je uporni zrak sunca grejao uvo. S očajanjem je ustanovila da je već bio dan, prekasno za sve. Prva misao joj je bila da sakrije britvu. Pružila je ruku ispod jastuka ali nije osetila klizavu površinu sedefa. Ništa. Pipala je dalje odatle i iza kreveta. Britva se više nije nalazila tamo gde ju je ostavila. Krv joj se sledila kada je shvatila da se nalazi sama u krevetu, da je Alehandro napustio svoje mesto, ostavivši udubljenje tamo gde je bio ležao. Zaronila je glavu pod jastuk i poželela da nestane ali njegov glas ju je vratio u stvarnost: – Ovo si tražila? Naglo se okrenula i videla ga je u dnu sobe, s otvorenom britvom u ruci. Ličio je na Asmodea kada se spremao da skoči i od prestravljenosti nije uspevala da shvati veliki magijski trik koji je Alehandro počinjao da nazire. Iznenada se osetio kao Čarobnjak, kao prva karta u tarotu, simbol živog boga koji može odlučivati o životu i smrti. On je bio žongler i činilo se da se oblizuje dok se približavao Astečkom cvetu kao da pleše. Klara je videla sjaj u njegovim očima i osetila je da opasnost ne preti samo njenom grlu: To je moja sudbina, posle svega. Nema više svrhe da bežim, ni da vičem, ni da se branim. Biću glava bez tela, bez trikova ni ogledala. A moja glava će se nalaziti na pravome stolu ispod koga će prolaziti Alehandro s crnim i dlakavim Asmodeovim telom. Alehandro je pomislio kako mu je najzad bila prepuštena na milost i nemilost, onako kako je trebalo biti od početka; više mu nikada neće iskliznuti iz ruku… Ali Klara je krotko podigla pogled i pogledala ga u oči: – Moraš da se smeškaš – rekla mu je – moraš da se smeškaš. Pariz, 1961 – Buenos Ajres, 1965. Prikaži više

GLASOVI U VETRU Grozdana Olujić Izdavač: Srpska književna zadruga:Partenon Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 2009. godine! Proslavljena spisateljica romana Izlet u nebo i Glasam za ljubav, pisac umetničkih bajki svetskog ranga i univerzalnih značenja, Grozdana Olujić donosi novi roman pod naslovom Glasovi u vetru, pisan iskusnom rukom živog klasika. Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom. Verujem u iskru dobrote u čoveku Grozdana Olujić Vreme o kome živimo je vreme zla, ratova i laži - rekla je Grozdana Olujić, dobitnik ovogodišnje na Ninove nagrade za roman godine koju je dobila za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). Priznanje će joj danas u podne u Narodnom pozorištu Beograd, u ime pokrovitelja Kluba privrednika Srbije, uručiti Branislav Grujić, a u razgovoru za „Blic“ poznata, nagrađivana spisateljica, čiji je opus prevashodno obeležen bajkama, govori o „Glasovima u vetru“, vremenu zla i snazi dobrote, odnosu politike i umetnosti Govoreći o knjizi „Glasovi u vetru“ i njenom naslovu Grozdana Olujić, između ostalog, kaže da je on i odraz radnje romana koja se odigrava u jednoj njujorškoj noći u svesti junaka Danila Arackog koji čuje glasove svojih mrtvih evocirajući sudbine predaka u „Sagi o Arackima“ vezane za poslednjih sto godina. „Ipak, taj naslov je iznikao iz trenutka u kojem je Danilo Aracki ugledao sjaj u nebu i u tom sjaju lica predaka, shvativši da je sve što od života ostaje, kad vreme zemaljskog života istekne, upravo taj sjaj u nebu i glasovi u vetru, nečiji dragi lik, neki davno odsanjani san. Budući da je psihijatar, Danilo posebno obraća pažnju na ovo poslednje tumačeći snove kao naznake sudbine, koja ni prema njemu, kao i prema njegovim precima nije bila najmilosrdnija.“ Glavni junak Aracki, potomak duge loze lekara i iscelitelja porodice Aracki, na svoj način bavi se sećanjima i rečima otvarajući pitanje njihove (ne)moći i (ne)važnosti... - Nimalo slučajno jer reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija.... Zar i naš narod nije uspeo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji. U čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazujete na pobedu dobrog i lepog uprkos svemu. Može li se tako govoriti i o današnjici, a da se čovek ne oseti prevarenim ili ga ne okarakterišu kao naivnog? - Teško je dati odgovor na to pitanje jer vreme o kome govorimo, vreme je zla, ratova i laži u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bile da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se. Na „27 pravednika“, po verovanju kabale, drži se svet. Kad bi ih nestalo, nestao bi svet. Nadam se da se to neće dogoditi. Govoreći jezikom književnosti kog nam je žanra realnost? - Na filmskom platnu i među koricama knjige sve češće suočavamo se sa onim što Amerikanci nazivaju „horror“, ali nije potrebno da ga tražimo po knjigama i filmovima. „Horror“ (užas) na našim je ulicama, po kafićima, sportskim stadionima. Kako drugačije nazvati ono što se desilo mladom francuskom navijaču i dečaku čiju je smrt, bez reči i samilosti posmatrala čitava gomila ljudi ni ne pokušavajući da ga odbrani? Takvo ponašanje više je nego „horror“, strašnije nego smrt. Nažalost, tu i tamo, nalazimo ga i u knjigama bajki, igricama, stripovima, što je, po meni, nedopustivo. Umetnost mora poštovati dete, pružiti mu zlatni most nade da na putu sazrevanja ne posrne već na prvom koraku. To je i jedan od razloga što sam se nakon objavljivanja ranih romana („Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“) okrenula bajkama, lepoti i mudrosti koje u sebi nose, s izuzetkom „Krvave odaje“ Andžele Karter i nekoliko drugih knjiga. A kako vidite mesto i (ne)moć književnosti danas? - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana. O Ninovoj nagradi „Bilo bi krajnje licemerno da kažem kako me Ninova nagrada nije obradovala. Obradovala me je, mada sam pre toga dobila niz nagrada i naših i svetskih. ‘Izlet u nebo’ dobitnik je nagrade ‘Narodna prosvjeta’ za najbolji roman godine, roman ‘Glasam za ljubav’ takođe. ‘Sedefne ruže i druge bajke’ prvi je dobitnik nagrade ‘Politikin zabavnik’, zatim niza nagrada (Zmajeve, „Zlatni leptir“, „Mlado pokolenje“, Povelja stare masline, ali i nagrade za najbolju bajku sveta koju dodeljuje ’World Academy for Art and Culture’ (SAD), kao i danskog viteškog ordena ‘Daneborg’ za zasluge na polju književnosti). Osim značaja koji nosi Ninova nagrada, draga mi je i zbog toga što je dodeljena romanu objavljenom u 100. jubilarnom kolu Srpske književne zadruge čije su plave korice obeležile moje detinjstvo.“ Tatjana Nježić 16.01.10 Grozdana Olujić dobitnica NIN-ove nagrade Knjiga se u meni taložila trideset godina, a onda je prošle godine počela gotovo samu sebe da piše, da nameće likove, poetiku, dinamiku. - Verujem da i kad sve izgleda mračno i bezizlazno, postoji negde neko zrno svetlosti i nade. O tome sam i pisala u ovom romanu - rekla je za „Blic“ Grozdana Olujić nakon jučerašnjeg saopštenja da je dobitnica NIN-ove nagrada za roman godine, prestižnog književnog priznanja koje joj je pripalo za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). NIN-ov žiri za najbolji roman na srpskom jeziku, u sastavu Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo (članovi), na jučerašnjoj sednici je odluku doneo većinom glasova. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su Milan Vlajičić i Aleksandar Ilić svoje glasove dali knjizi Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“, takođe u izdanju „Srpske književne zadruge“. U svom obrazloženju žiri skreće pažnju da se u „Glasovima u vetru“ kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici umetnički ubedljivo pojavljuju bitne tradicije evropskog romana XIX i XX veka, te da „kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, ‘Glasovi u vetru’ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja“, kaže se u saopštenju. Tekao je vrlo živ razgovor između članova NIN-ovog žirija i predstavnika medija juče u redakciji NIN-a u trenutku kada je tiho, s blagim osmehom, pomalo zbunjeno, stigla Grozdana Olujić, koja je tu, na vratima, upola glasa, gotovo skrušeno, rekla: „Držite me, molim vas, da ne padnem.“ Nakon burnog pozdrava i uz novinarska pitanja, srdačno i nenametljivo, rekla je da su se „Glasovi u vetru“ u njoj taložili 30 godina, a da je prošle godine „knjiga počela da se nameće sama od sebe, i likovima i dinamikom i radnjom“. Zdušno je govorila o toj knjizi, odnosno o pripovesti jedne porodice i jednog naroda, kroz koju je ispisala dirljivu pripovest o rečima i jeziku. Blagonaklono odgovarajući na pitanja, nije krila zbunjenost nagradom. U izjavi za „Blic“ Grozdana Olujić se osvrnula na činjenicu da joj je opus obeležen verom u snagu dobra, za koje se vredi boriti i, između ostalog, napomenula: „I u ovom romanu sam se zalagala za to. Moj književni junak je odlučio da se vrati na ove prostore u vreme kad su svi bežali. Odlučio da se vrati, odlučio da stvori dom za decu, odlučio da se bavi jezikom, da se bavi profesijom lečenja, i to lečenja kroz jezik. Ma kako stvari delovale teško, tamno i bezizlazno, ja mislim da postoji dobro i da će to dobro prevladati. U romanu strana duše je gubitnik, uprkos velikom zlu oko nas i u nama. Razočaranje gubi bitku u borbi sa nadom. Život jeste čudo koje u sebi, uprkos svim mukama i nevoljama, sadrži lepotu i vrenje da smisao postoji i da nije nesaznatljiv.“ Grozdana Olujić je treća žena pisac laureat NIN-ove nagrade, koja je prvi put dodeljena 1954. godine (prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“). Pre nje dobitnice su bile Dubravki Ugrešić za „Forsiranje romana reke“ 1988. godine i Svetlana Velmar-Janković za roman „Bezdno“ 1995. Grozdana Olujić (1934), romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnik je brojnih književnih priznanja, počasni građanin Osla, nosilac danskog viteškog ordena „Daneborg“ za zasluge na polju književnosti. Posebno mesto u njenom opusu ima književnost za decu, odnosno autorske bajke („Nebeska reka i druge bajke“, „Zvezdane lutalice“, „Zlatni leptir“). U njenom proznom stvaralaštvu važno mesto pripada romanima „Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“, „Divlje seme“, koji su prevedeni na tridesetak jezika i objavljivani u mnogim zemljama (Engleska, Francuska, Nemačka, Ukrajina, SAD, Slovačka, Rusija, Indija itd). Saznanje da je bajka lekovita a bajkovitost neophodna, kako to ističe Slobodan Ž. Marković, jedna je od ključnih odlika njenog (spisateljskog) sveta. Na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom NIN-ove nagrade bilo je reči i o prosečnom kvalitetu prošlogodišnje književne produkcije, problemima savremene srpske književne kritike, radu žirija, o odlikama prošlogodišnje produkcije u kojoj se, po oceni žirija, izdvaja osam naslova iz ovogodišnjeg užeg izbora u kome su se našli romani Rajka Vasića - „Prsti ludih očiju“, Zvonka Karanovića - „Tri slike pobede“, Žarka Komanina - „Ljetopis vječnosti“, Grozdane Olujić - „Glasovi u vetru“, Sandre Petrušić - „Taoci“, Đorđa Pisareva - „A ako umre pre nego što se probudi“, Dejana Stojiljkovića - „Konstantinovo raskršće“ i Mirjane Urošević - „Park Karmen Maćado“. Svečano uručenje nagrade, koja podrazumeva svečanu plaketu i novčani deo u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, biće održano u petak, 22. januara, u Narodnom pozorištu u Beogradu. T. Nježić 24.12.09 Sjaj u travi, glas u vetru Grozdana Olujić Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji Grozdana Olujić, svetski poznati pisac bajki, antologičar i pripovedač, posle dugog ćutanja, svojim kultnim romanima „Izlet u nebo”, „Glasam za ljubav”, „Ne budi zaspale pse”, „Divlje seme”, prevedenim na tridesetak jezika i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rusiji, Litvi, Indiji, SAD, Kini, pridodala je novi roman „Glasovi u vetru”, koji je objavljen u stotom, jubilarnom „Kolu”, Srpske književne zadruge. Reč je o antiratnoj knjizi koja negira postojanje čistih rasa i zalaže se za jedinstvo planete. Grozdana Olujić je dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada, počasni je član Univerziteta u Ajovi (SAD) i nosilac danskog Viteškog ordena „Danebrog”. Roman „Glasovi u vetru” predstavlja složenu poetsku fresku 20. veka. Sudbina porodice Aracki, sudbina je srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu? Junak romana Danilo Aracki je lekar, psihijatar, koji sve i da želi ne može da zanemari značaj koji sećanje ima za pojedince i narode. Jer, i „pojedinac i narod traju dok traje sećanje na sebe”, kako reče Marko Nedić. Danila Arackog muči problem „pamćenja i zaborava”? Jezik pamti. U maglama istorije mogu nestati države i narodi, ali preko naziva reka, planina, naselja koja nose imena iščezlih plemena, obeležene su granice njihovih država, svedočeći kome pripadaju te reke, naselja, planine... Polovine reka, oblasti i planina u SAD, na primer, nose imena indijanskih plemena od Sijuks Sitija do reke Misisipi... Roman ne govori samo o sudbinama Arackih, već postavlja i krupna metafizička pitanja? Pitanja su uvek bitnija, a odgovore traži, nalazi ili ne nalazi svako za sebe. U tkanju života pojedinac nije to tkanje, već jedna jedina nit od koje često mnogo toga zavisi. Radnja romana se događa u jednoj dugoj njujorškoj noći, u kojoj glavni junak Danilo Aracki, u košmaru, razgovara sa svojim mrtvim precima? Prizori u svesti Danila Arackog nižu se munjevito, na javi, u snu, u polusnu. On susreće svoje mrtve pretke nestale u ratovima, pod ledom, u ognju, na grani vrbe, pretke koji su za sva vremena ostali bez groba, bez doma u koji bi mogli da se vrate. Umorni od samoće i lutanja kroz prostor i vreme, žive jedino još u sećanjima svog crvenokosog potomka u sablasnoj njujorškoj noći u koju je složen čitav vek prohujao u ratovima i nemirima. Nalazi li junak romana izlaz iz košmara? Nalazi. U tankom zraku svetlosti, u prijateljstvu, u ljubavi, u radu... Roman, iako na trista strana, liči na pesmu u prozi? Dugo se taložio, a onda izlio na hartiju kao da je samoga sebe stvorio, isijavajući poput svih knjiga o „sećanju i zaboravu” neku posebnu svetlost kao potvrdu da život jeste čudo koje u sebi, sem surovih odsečaka stvarnosti, sadrži i magijsku lepotu uverenja da smisao postoji uprkos zlu i razaranju i da nije nedohvatan. Utopije, uz sva razočaranja koja su donele neke od njih, neće prestati da se uvek iznova rađaju. Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji... Postao sjaj u travi, glas u vetru... Jedna od junakinja romana traži stablo koje joj je zarobilo dušu i ime. Liči na bajku, na magijski realizam, a događa se u psihijatrijskoj bolnici „Guberevac”? Čitaocu se i nehotice čini da ne prevrće stranice knjige, već prolazi kroz neku pomerenu javu smeštenu između stvarnosti i sna. Zar svi na sličan način ne prolazimo kroz život – kao kroz san? Devojka iz pomenute epizode prva je Danilova bolesnica i stalni izvor straha da se iz svesnog života lako može skliznuti u nesećanje, u smrt. Zanimljiva je uloga žena u Danilovom životu i životima njegovih predaka. Sve su manje-više lepotice i kobnice: Petrana, Veta, Marta... Izdvaja se, ipak, Natalija? Natalija je majka, a majke su ne samo one koje rađaju, već i one koje održavaju svetost života. Najtragičnija je Veta, koju lepota vodi ravno u smrt, pretvarajući njen vilinski lik u mit o lepoti i ukletosti žena iz porodice Aracki. Danilo Aracki iz Karanova beži u Beograd, Hamburg, Njujork, Hikori Hil, ali se, zatvorivši krug, ponovo vraća u zavičaj? Taj povratak okončava njegovo traganje za nestalim bratom i bekstvo od sulude mržnje na radnom mestu i u braku. Mržnje, koja ga je i oterala u tuđinu, u svet koji ni u snu nije mogao da prihvati. Iz kojeg je morao ili da ode, ili da nestane. Povratak u Karanovo i Beograd bio je neminovan. Danilo uspeva da izbegne sudbinu gubitnika? Delimično. Našavši prijatelje i dete nestalog brata, on nalazi ne samo sebe već i razloge za život, koji je velika tajna, čudo koje se stalno troši i obnavlja, ali – traje. Iz života junaci lako skliznu u smrt? U smrt, san ili javu. Možda je zato roman blizak nekoj vrsti budnog sna u kome tamna strana duše gubi bitku, uprkos velikom zlu oko nas, i u nama. Danilo ne pristaje na ulogu gubitnika jer je uveren da izlaz iz zla postoji, kao što postoji i zrnce svetlosti, zrnce nade u svakom od nas. N.S.O.+

Mihailo Lalić SvadbaTvrdi povez sa zaštitnim omotomKakav je čovek - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju". Rat je najveća muka i provera ljudskog roda. U toj zajedničkoj nesreći najgora je tamnica. Tu je jad ljudski najzgusnutiji a čovek na najsvirepijoj probi. U sred Kolašina, tog "tužnog i žalosnog grada pogubljenja", izvrgnuti poniženju, poniženi okovima, okovane egzistencije, ljudi obelodanjuju svoju suštinu. Lukavstvo i pritvomost, pomirenoat sa zlim udesom, hvatanje za slamku nade, čitav niz ljudskih osobina, potajnih ambicija i svakojakih nauma krije kolašinski zatvor. Cela Svadba, po Lalićevim rečima, sadrži sve njegovo delo u malome: zatvor kao datu situaciju, oslobađanje, kao cilj i proces između toga.Kad Tadija Čemerkić dopadne kolašinske tamnice, te mrtve tačke u paklu zaraćenog sveta i okupirane Crne Gore, on donosi nemir drevnog i legendarnog junaka. Kao Starina Novak, Tadija je kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati. Tu, u Kolašinu, sve Tadijine vrednosti dolaze na veliku proveru. Nekadašnji švercer, on je igrao lukavu igru sa životom, dovijao se kako je znao i umeo. Tek u ratu, među partizanima, puca prvi obruč njegovog neznanja, tonu u nepovrat shvatanja koje on naziva malograđanskim mušicama. Ali kad dopadne ropstva, a zatim zatvora, u kojem trijumfuje igra smrtli i života, on je pred neumitnim preobražajem. Tu, gde danonoćno zjapi svirepa čeljust smrti, Tadija traži izlaz i spas iz svog kobnog okova. On izbegava i srećno prebrođuje hamletovsku dilemu, odlučujući se na akcdju: - ... sve se opet svodilo na gledanje, na zaljubljeno jalovo iživljavanje u gledanju, koje, kako u ljubavi tako i u drugim bitkama životne borbe, može da proguta čoveku najbolje časove a ponekad i najbolje godine, i da, prema prilikama, navikom da se propuštaju prilike, od smjelog napravi kolebljivca a zatim kukavicu. Jače nego ikad u životu, Čemerkić je sad osjetio zebnju od duševne podvoienosti u kojoj ga silne snage vuku u borbu za život, na miitraljesku svadbu slobode, a još silnije vezuju "smetenjačkom svezom" ljubavi za ove ljude vjerne, plemenite i drage a osuđene da neslavnim putem pođu u smrt".Ceo roman opisuje zbivanje u trenutku kad kosa smrti nemilice baca ljudske otkose na severnim krajevima Crne Gore vazda bogate ljudskom žetvom. U tom metežu gde su komunisti svima zajednički neprijatelj, Tadija vidi revoluciju i on je naziva svadbom: - ... ja kažem da je crveni barjak proletera u neku ruku svatovski barjak: pošli su ljudi u borbu da osvoje i privjenčaju narodu najljepšu ljepoticu na zemlji, pravdu i slobodu zajedno... Opredeljujući se za revoluciju, Tadija nastavlja prastaru našu epsku tradiciju, neće da miruje, neće da prihvati silu okolnosti kao neumitnu i bori se. U njemu je oličen ne samo borbeni duh gorštaka, već i svojevrsna narodna mudrost. Nije njega samo zlo rata i okupacijski teror prinudio da se opredeli za borbu na život i smrt protiv neprijatelja i njegovih pomagača, već on razmišlja, rasuđuje i donosi zaključke. To znači da on bira.Zanimljiv je razgovor između Guslara i Tadije. Guslar se divi orlu koji šestari u nebeskom plavetnilu. Zavidi mu jer on jedini od svih živih stvorenja na zemlji zna šta je slast življenja bez gorčina. Tadija smatra orla pljačkašem. Njemu se ne dopada slepilo prirode i njena nepravda: - ... pčelu, na primjer, koja za jedno kratko ljeto napravi ono divno čudo od cvijeća i od saća, rano kosi bez milosti, a ovoj grabljivici, što samo smrt sije i meso jede, daje po sto i dvjesta godina života! Zar to nije nepravda... Ali Tadija se divi orlu samo kad u njemu otkrije sličnost sa čovekom: - taj nema ni kuće ni staništa, ni topla kuta ni zaklona, izložen je vjetrovima i mećavama, sam kao đavo i lak kao šaka perja, sve je protiiv njega a on sam protiv svega - pa opet živi i bori se i krilima mrsi zemlje i vremena". I kao što samo smelost može biti osobina koja opravdava orla, to je on jedini blizak čoveku. Čoveka vredi sa orlom porediti jer je orao najdalje umakao zemaljskim zakonima.- Čovek, to dete prirode, uči od nje i cilj mu je da zavlada njome. U čovečjem rodu otkriva se neraskidiva veza sa prirodom i njenlim nepoznatim zakonima, jer, "tek među ljudima ima mnogo lisica, kobaca i svinja, sijedih ravnodušnih magaraca, ovnova, jarčeva i pauka".Svadba je prvi roman Mihaiila Lalića. Objavljena 1950. godine, ona je datum u razvoju naše posleratne književnosti. Pre nje Lalić je bio pripovedač. Uoči rata njegove pripovetke kao da su krile predosećanje da će biti okupacije, kako sam Lalić veli, a s njom odmetnika i izdajnika. I da će ta podela imati nekih posledica. Svadba prikazuje tu prekretnicu. Podela je izvršena, na redu je krvavi obračun između odmetnika i izdajnika. U tom trenutku kolašinski zatvor pun je komunista i svakojakih prekršitelja okupacijskog zapta. Cela "Svadba" je hronika tog ljudskog stratišta u Kolašinu. Pisac prati glavnu ličnost, Tadiju Čemerkića, i njegove sapatnike. Kako se koja ličnost pojavi, na koju padne snop piščeve opservacije, to je neposredni povod da se ispriča njena sudbina, da se zabeleže glavni podaci i daju glavne karakteristike njene. Postupak, dakle, jednostavan. Plisac, očigledno, tek na polaznoj tački majstorstva i složenijeg proznog oblikovanja. Dvanaest godina docnije, autor i sam utvrđuje koja je najveća slabost "Svadbe": - Hteo sam sve u njoj da kažem i to je opomena mladom piscu da ne trpa sve odjednom.Međutim, "Svadbu" s pravom ubrajaju među najznačajnija dela naše posleratne književnosti. U njoj je nagovešten miran, široki epski tok Lalićeve proze. Ona obelodanjuje jedan značajan trenutak iz rata i revolucije: propast unutrašnjih neprijatelja revolucije i pobednički razmah partizanskdh snaga. To je omiljena i velika Lalićeva tema: sve što je u čoveku zaptiveno, sve dobro i sve zlo, u ratu će doći do svog izražaja. Na muci se poznaju junaci, a u ratu čovek. Rat je najveća hajka ljudskog života. Ona izgoni ljude iz njihovih jazbina, iz ljuštura njihove sebičnosti, iz oklopa koji nameće konvencionalni život - na čistinu, na probu i proveru svih vrednosti. U tim trenucima čovek se otvara i obelodanjuje svoje etičko i psihološko biće.Svadba je ne samo objavila pisca bogate izražajne snage, sugestivnog jezika, britkih zapažanja, gorke ironije, vedre skepse, već je objavila raskid sa romanom oveštale forme, u kojem je glavna prednost data fabuli. Ona je istovremeno prelaz iz pripovedne u romanesknu formu Lalićeve proze. Tu je niz kratkih povesti o ljudlima složen u prividno nejedinstven mozaik. Pa ipak, taj mozaik povesti o ljudima složen je u jedinstvo strepnje i iskušenja ljudskog. Suočeni su smrću, ljudi se opredeljuju ili razvrstavaju u široku, nijansiranu skalu ljudskog. Tražeći odgonetku na pitanje kakav je čovek, Lalić je "Svadbom" započeo svoj ciklus obimnih romana u kojima se postavlja ista zagonetka. Rođena na ukrštaju najboljih tradicija jugoslovenske proze, "Svadba" je delo koje se doživljava kao veliko životno iskustvo. Ona je početak jednog traganja kojem je Lalić posvetio ceo svoj život. Veliku temu o čoveku Lalić nastavlja u svakam svom novom delu. Tako snažno začetu u "Svadbi", ona je dostigla vrhunac u "Lelejskoj Gori" koja uzdiiže započetu temu borbe čovekove sa zlom do najviših iskušenja. Taj veliki poduhvat dobio je 1963. godine najveće priznanje: Mihailo Lalić je prvi dobitnik Njegoševe književne nagrade.9/17

Mihailo Lalić SvadbaTvrdi povez sa zaštitnim omotomKakav je čovek - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju". Rat je najveća muka i provera ljudskog roda. U toj zajedničkoj nesreći najgora je tamnica. Tu je jad ljudski najzgusnutiji a čovek na najsvirepijoj probi. U sred Kolašina, tog "tužnog i žalosnog grada pogubljenja", izvrgnuti poniženju, poniženi okovima, okovane egzistencije, ljudi obelodanjuju svoju suštinu. Lukavstvo i pritvomost, pomirenoat sa zlim udesom, hvatanje za slamku nade, čitav niz ljudskih osobina, potajnih ambicija i svakojakih nauma krije kolašinski zatvor. Cela Svadba, po Lalićevim rečima, sadrži sve njegovo delo u malome: zatvor kao datu situaciju, oslobađanje, kao cilj i proces između toga.Kad Tadija Čemerkić dopadne kolašinske tamnice, te mrtve tačke u paklu zaraćenog sveta i okupirane Crne Gore, on donosi nemir drevnog i legendarnog junaka. Kao Starina Novak, Tadija je kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati. Tu, u Kolašinu, sve Tadijine vrednosti dolaze na veliku proveru. Nekadašnji švercer, on je igrao lukavu igru sa životom, dovijao se kako je znao i umeo. Tek u ratu, među partizanima, puca prvi obruč njegovog neznanja, tonu u nepovrat shvatanja koje on naziva malograđanskim mušicama. Ali kad dopadne ropstva, a zatim zatvora, u kojem trijumfuje igra smrtli i života, on je pred neumitnim preobražajem. Tu, gde danonoćno zjapi svirepa čeljust smrti, Tadija traži izlaz i spas iz svog kobnog okova. On izbegava i srećno prebrođuje hamletovsku dilemu, odlučujući se na akcdju: - ... sve se opet svodilo na gledanje, na zaljubljeno jalovo iživljavanje u gledanju, koje, kako u ljubavi tako i u drugim bitkama životne borbe, može da proguta čoveku najbolje časove a ponekad i najbolje godine, i da, prema prilikama, navikom da se propuštaju prilike, od smjelog napravi kolebljivca a zatim kukavicu. Jače nego ikad u životu, Čemerkić je sad osjetio zebnju od duševne podvoienosti u kojoj ga silne snage vuku u borbu za život, na miitraljesku svadbu slobode, a još silnije vezuju "smetenjačkom svezom" ljubavi za ove ljude vjerne, plemenite i drage a osuđene da neslavnim putem pođu u smrt".Ceo roman opisuje zbivanje u trenutku kad kosa smrti nemilice baca ljudske otkose na severnim krajevima Crne Gore vazda bogate ljudskom žetvom. U tom metežu gde su komunisti svima zajednički neprijatelj, Tadija vidi revoluciju i on je naziva svadbom: - ... ja kažem da je crveni barjak proletera u neku ruku svatovski barjak: pošli su ljudi u borbu da osvoje i privjenčaju narodu najljepšu ljepoticu na zemlji, pravdu i slobodu zajedno... Opredeljujući se za revoluciju, Tadija nastavlja prastaru našu epsku tradiciju, neće da miruje, neće da prihvati silu okolnosti kao neumitnu i bori se. U njemu je oličen ne samo borbeni duh gorštaka, već i svojevrsna narodna mudrost. Nije njega samo zlo rata i okupacijski teror prinudio da se opredeli za borbu na život i smrt protiv neprijatelja i njegovih pomagača, već on razmišlja, rasuđuje i donosi zaključke. To znači da on bira.Zanimljiv je razgovor između Guslara i Tadije. Guslar se divi orlu koji šestari u nebeskom plavetnilu. Zavidi mu jer on jedini od svih živih stvorenja na zemlji zna šta je slast življenja bez gorčina. Tadija smatra orla pljačkašem. Njemu se ne dopada slepilo prirode i njena nepravda: - ... pčelu, na primjer, koja za jedno kratko ljeto napravi ono divno čudo od cvijeća i od saća, rano kosi bez milosti, a ovoj grabljivici, što samo smrt sije i meso jede, daje po sto i dvjesta godina života! Zar to nije nepravda... Ali Tadija se divi orlu samo kad u njemu otkrije sličnost sa čovekom: - taj nema ni kuće ni staništa, ni topla kuta ni zaklona, izložen je vjetrovima i mećavama, sam kao đavo i lak kao šaka perja, sve je protiiv njega a on sam protiv svega - pa opet živi i bori se i krilima mrsi zemlje i vremena". I kao što samo smelost može biti osobina koja opravdava orla, to je on jedini blizak čoveku. Čoveka vredi sa orlom porediti jer je orao najdalje umakao zemaljskim zakonima.- Čovek, to dete prirode, uči od nje i cilj mu je da zavlada njome. U čovečjem rodu otkriva se neraskidiva veza sa prirodom i njenlim nepoznatim zakonima, jer, "tek među ljudima ima mnogo lisica, kobaca i svinja, sijedih ravnodušnih magaraca, ovnova, jarčeva i pauka".Svadba je prvi roman Mihaiila Lalića. Objavljena 1950. godine, ona je datum u razvoju naše posleratne književnosti. Pre nje Lalić je bio pripovedač. Uoči rata njegove pripovetke kao da su krile predosećanje da će biti okupacije, kako sam Lalić veli, a s njom odmetnika i izdajnika. I da će ta podela imati nekih posledica. Svadba prikazuje tu prekretnicu. Podela je izvršena, na redu je krvavi obračun između odmetnika i izdajnika. U tom trenutku kolašinski zatvor pun je komunista i svakojakih prekršitelja okupacijskog zapta. Cela "Svadba" je hronika tog ljudskog stratišta u Kolašinu. Pisac prati glavnu ličnost, Tadiju Čemerkića, i njegove sapatnike. Kako se koja ličnost pojavi, na koju padne snop piščeve opservacije, to je neposredni povod da se ispriča njena sudbina, da se zabeleže glavni podaci i daju glavne karakteristike njene. Postupak, dakle, jednostavan. Plisac, očigledno, tek na polaznoj tački majstorstva i složenijeg proznog oblikovanja. Dvanaest godina docnije, autor i sam utvrđuje koja je najveća slabost "Svadbe": - Hteo sam sve u njoj da kažem i to je opomena mladom piscu da ne trpa sve odjednom.Međutim, "Svadbu" s pravom ubrajaju među najznačajnija dela naše posleratne književnosti. U njoj je nagovešten miran, široki epski tok Lalićeve proze. Ona obelodanjuje jedan značajan trenutak iz rata i revolucije: propast unutrašnjih neprijatelja revolucije i pobednički razmah partizanskdh snaga. To je omiljena i velika Lalićeva tema: sve što je u čoveku zaptiveno, sve dobro i sve zlo, u ratu će doći do svog izražaja. Na muci se poznaju junaci, a u ratu čovek. Rat je najveća hajka ljudskog života. Ona izgoni ljude iz njihovih jazbina, iz ljuštura njihove sebičnosti, iz oklopa koji nameće konvencionalni život - na čistinu, na probu i proveru svih vrednosti. U tim trenucima čovek se otvara i obelodanjuje svoje etičko i psihološko biće.Svadba je ne samo objavila pisca bogate izražajne snage, sugestivnog jezika, britkih zapažanja, gorke ironije, vedre skepse, već je objavila raskid sa romanom oveštale forme, u kojem je glavna prednost data fabuli. Ona je istovremeno prelaz iz pripovedne u romanesknu formu Lalićeve proze. Tu je niz kratkih povesti o ljudlima složen u prividno nejedinstven mozaik. Pa ipak, taj mozaik povesti o ljudima složen je u jedinstvo strepnje i iskušenja ljudskog. Suočeni su smrću, ljudi se opredeljuju ili razvrstavaju u široku, nijansiranu skalu ljudskog. Tražeći odgonetku na pitanje kakav je čovek, Lalić je "Svadbom" započeo svoj ciklus obimnih romana u kojima se postavlja ista zagonetka. Rođena na ukrštaju najboljih tradicija jugoslovenske proze, "Svadba" je delo koje se doživljava kao veliko životno iskustvo. Ona je početak jednog traganja kojem je Lalić posvetio ceo svoj život. Veliku temu o čoveku Lalić nastavlja u svakam svom novom delu. Tako snažno začetu u "Svadbi", ona je dostigla vrhunac u "Lelejskoj Gori" koja uzdiiže započetu temu borbe čovekove sa zlom do najviših iskušenja. Taj veliki poduhvat dobio je 1963. godine najveće priznanje: Mihailo Lalić je prvi dobitnik Njegoševe književne nagrade.9/17