Povez : tvrd Broj strana :302 Stanje : odlično Izdavač: Srpska književna zadruga:Partenon Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 2009. godine! Proslavljena spisateljica romana Izlet u nebo i Glasam za ljubav, pisac umetničkih bajki svetskog ranga i univerzalnih značenja, Grozdana Olujić donosi novi roman pod naslovom Glasovi u vetru, pisan iskusnom rukom živog klasika. Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom. Verujem u iskru dobrote u čoveku Grozdana Olujić Vreme o kome živimo je vreme zla, ratova i laži - rekla je Grozdana Olujić, dobitnik ovogodišnje na Ninove nagrade za roman godine koju je dobila za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). Priznanje će joj danas u podne u Narodnom pozorištu Beograd, u ime pokrovitelja Kluba privrednika Srbije, uručiti Branislav Grujić, a u razgovoru za „Blic“ poznata, nagrađivana spisateljica, čiji je opus prevashodno obeležen bajkama, govori o „Glasovima u vetru“, vremenu zla i snazi dobrote, odnosu politike i umetnosti Govoreći o knjizi „Glasovi u vetru“ i njenom naslovu Grozdana Olujić, između ostalog, kaže da je on i odraz radnje romana koja se odigrava u jednoj njujorškoj noći u svesti junaka Danila Arackog koji čuje glasove svojih mrtvih evocirajući sudbine predaka u „Sagi o Arackima“ vezane za poslednjih sto godina. „Ipak, taj naslov je iznikao iz trenutka u kojem je Danilo Aracki ugledao sjaj u nebu i u tom sjaju lica predaka, shvativši da je sve što od života ostaje, kad vreme zemaljskog života istekne, upravo taj sjaj u nebu i glasovi u vetru, nečiji dragi lik, neki davno odsanjani san. Budući da je psihijatar, Danilo posebno obraća pažnju na ovo poslednje tumačeći snove kao naznake sudbine, koja ni prema njemu, kao i prema njegovim precima nije bila najmilosrdnija.“ Glavni junak Aracki, potomak duge loze lekara i iscelitelja porodice Aracki, na svoj način bavi se sećanjima i rečima otvarajući pitanje njihove (ne)moći i (ne)važnosti... - Nimalo slučajno jer reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija.... Zar i naš narod nije uspeo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji. U čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazujete na pobedu dobrog i lepog uprkos svemu. Može li se tako govoriti i o današnjici, a da se čovek ne oseti prevarenim ili ga ne okarakterišu kao naivnog? - Teško je dati odgovor na to pitanje jer vreme o kome govorimo, vreme je zla, ratova i laži u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bile da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se. Na „27 pravednika“, po verovanju kabale, drži se svet. Kad bi ih nestalo, nestao bi svet. Nadam se da se to neće dogoditi. Govoreći jezikom književnosti kog nam je žanra realnost? - Na filmskom platnu i među koricama knjige sve češće suočavamo se sa onim što Amerikanci nazivaju „horror“, ali nije potrebno da ga tražimo po knjigama i filmovima. „Horror“ (užas) na našim je ulicama, po kafićima, sportskim stadionima. Kako drugačije nazvati ono što se desilo mladom francuskom navijaču i dečaku čiju je smrt, bez reči i samilosti posmatrala čitava gomila ljudi ni ne pokušavajući da ga odbrani? Takvo ponašanje više je nego „horror“, strašnije nego smrt. Nažalost, tu i tamo, nalazimo ga i u knjigama bajki, igricama, stripovima, što je, po meni, nedopustivo. Umetnost mora poštovati dete, pružiti mu zlatni most nade da na putu sazrevanja ne posrne već na prvom koraku. To je i jedan od razloga što sam se nakon objavljivanja ranih romana („Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“) okrenula bajkama, lepoti i mudrosti koje u sebi nose, s izuzetkom „Krvave odaje“ Andžele Karter i nekoliko drugih knjiga. A kako vidite mesto i (ne)moć književnosti danas? - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana. O Ninovoj nagradi „Bilo bi krajnje licemerno da kažem kako me Ninova nagrada nije obradovala. Obradovala me je, mada sam pre toga dobila niz nagrada i naših i svetskih. ‘Izlet u nebo’ dobitnik je nagrade ‘Narodna prosvjeta’ za najbolji roman godine, roman ‘Glasam za ljubav’ takođe. ‘Sedefne ruže i druge bajke’ prvi je dobitnik nagrade ‘Politikin zabavnik’, zatim niza nagrada (Zmajeve, „Zlatni leptir“, „Mlado pokolenje“, Povelja stare masline, ali i nagrade za najbolju bajku sveta koju dodeljuje ’World Academy for Art and Culture’ (SAD), kao i danskog viteškog ordena ‘Daneborg’ za zasluge na polju književnosti). Osim značaja koji nosi Ninova nagrada, draga mi je i zbog toga što je dodeljena romanu objavljenom u 100. jubilarnom kolu Srpske književne zadruge čije su plave korice obeležile moje detinjstvo.“ Tatjana Nježić 16.01.10 Grozdana Olujić dobitnica NIN-ove nagrade Knjiga se u meni taložila trideset godina, a onda je prošle godine počela gotovo samu sebe da piše, da nameće likove, poetiku, dinamiku. - Verujem da i kad sve izgleda mračno i bezizlazno, postoji negde neko zrno svetlosti i nade. O tome sam i pisala u ovom romanu - rekla je za „Blic“ Grozdana Olujić nakon jučerašnjeg saopštenja da je dobitnica NIN-ove nagrada za roman godine, prestižnog književnog priznanja koje joj je pripalo za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). NIN-ov žiri za najbolji roman na srpskom jeziku, u sastavu Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo (članovi), na jučerašnjoj sednici je odluku doneo većinom glasova. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su Milan Vlajičić i Aleksandar Ilić svoje glasove dali knjizi Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“, takođe u izdanju „Srpske književne zadruge“. U svom obrazloženju žiri skreće pažnju da se u „Glasovima u vetru“ kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici umetnički ubedljivo pojavljuju bitne tradicije evropskog romana XIX i XX veka, te da „kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, ‘Glasovi u vetru’ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja“, kaže se u saopštenju. Tekao je vrlo živ razgovor između članova NIN-ovog žirija i predstavnika medija juče u redakciji NIN-a u trenutku kada je tiho, s blagim osmehom, pomalo zbunjeno, stigla Grozdana Olujić, koja je tu, na vratima, upola glasa, gotovo skrušeno, rekla: „Držite me, molim vas, da ne padnem.“ Nakon burnog pozdrava i uz novinarska pitanja, srdačno i nenametljivo, rekla je da su se „Glasovi u vetru“ u njoj taložili 30 godina, a da je prošle godine „knjiga počela da se nameće sama od sebe, i likovima i dinamikom i radnjom“. Zdušno je govorila o toj knjizi, odnosno o pripovesti jedne porodice i jednog naroda, kroz koju je ispisala dirljivu pripovest o rečima i jeziku. Blagonaklono odgovarajući na pitanja, nije krila zbunjenost nagradom. U izjavi za „Blic“ Grozdana Olujić se osvrnula na činjenicu da joj je opus obeležen verom u snagu dobra, za koje se vredi boriti i, između ostalog, napomenula: „I u ovom romanu sam se zalagala za to. Moj književni junak je odlučio da se vrati na ove prostore u vreme kad su svi bežali. Odlučio da se vrati, odlučio da stvori dom za decu, odlučio da se bavi jezikom, da se bavi profesijom lečenja, i to lečenja kroz jezik. Ma kako stvari delovale teško, tamno i bezizlazno, ja mislim da postoji dobro i da će to dobro prevladati. U romanu strana duše je gubitnik, uprkos velikom zlu oko nas i u nama. Razočaranje gubi bitku u borbi sa nadom. Život jeste čudo koje u sebi, uprkos svim mukama i nevoljama, sadrži lepotu i vrenje da smisao postoji i da nije nesaznatljiv.“ Grozdana Olujić je treća žena pisac laureat NIN-ove nagrade, koja je prvi put dodeljena 1954. godine (prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“). Pre nje dobitnice su bile Dubravki Ugrešić za „Forsiranje romana reke“ 1988. godine i Svetlana Velmar-Janković za roman „Bezdno“ 1995. Grozdana Olujić (1934), romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnik je brojnih književnih priznanja, počasni građanin Osla, nosilac danskog viteškog ordena „Daneborg“ za zasluge na polju književnosti. Posebno mesto u njenom opusu ima književnost za decu, odnosno autorske bajke („Nebeska reka i druge bajke“, „Zvezdane lutalice“, „Zlatni leptir“). U njenom proznom stvaralaštvu važno mesto pripada romanima „Izlet u n

Ova knjiga nema veze sa sestrama Bronte Шарлот, Емили и Ен. Pročitajte dalji opis knjige. iz 2003. vrlo dobro očuvano - posveta na 1. predlistu. 99 str. Riječ je o nekoliko osobnosti okupljenih pod pseudonimom Sestre Brontë. Knjiga Teleportacija ljubavi miks je njihovih hiper-bilježaka koje su objavljene (u jednoj od mogućih verzija) u beogradskom Studentskom kulturnom centru 2004. U jednoj od verzija njihovih biografija Sestre su napisale: Živimo urednim i povučenim životom na vrhu brda, preko puta groblja sa psom i bavimo se spisateljskim radom . Strastvene smo obožavateljice Vesne Parun Probudim se od kurca i puna govana. I nije mi drago i nisam lucidna, ni svježa. Pjesničke figure natjerat će me na riganje i progutat će me lijenost i ono suprotno od motivacije. A provelo je rupu kroz mene i ona se sad širi tlom kojim hodam. Razboljela me samoća. Temperatura raste. Tjelesna viša od atmosferske. Plačem i to je zdravo za sinuse pune katrana. Osim aspirina nitko nije vjerovao mojoj bolesti. Pustili su me ovdje, neka skapavam sama. Nitko da mi kupi mandarine. A mislila sam da sve mogu i sve znam. I mogla sam. Sada više ne. Ništa ne znam i pretoplo je za pušenje, a to je nepodnošljivo. Zašto je suprotni spol toliko uporan a ja toliko nestabilna? Koliko su budalaština u stanju napričati sve zbog jedne najobičnije pičke? A taman se činilo kako je vrijeme bajki odavno prošlo. NAŠI MALI ŽIVOTI MOJE VELIKO SRCE Bila je fešta i trajala je tri dana. Imali smo tri kazete: Prodiđi, neki pank i Tomu Zdravkovića, čitava tri dana samo te tri kazete, posebno ova zadnja, osim u međuvremenima padanja u alkoholnu komu u kojoj se nije čulo ništa. U disku je bio fajrunt, i ja sam, nadajući se snošaju, rekla da imamo stan, vlasnica stana je morala pristati, uostalom, to je bila uspješna večer, jer su je te večeri prozvali noge diska, i to je bio sarkazam, naravno, ili smanjena vidljivost pod utjecajem nekih supstanci. Bilo je par gajbi pive, nebrojene plastične boce psihodeličnog vina, stakleni kanistar rakije na ormaru koji netko nije dobro zatvorio, pa je špina kapala i natapala čarape iz ladice. Povela sam ga u razgledavanje stana, on se htio jebat u kupatilu, a ja u spavaćoj sobi od staraca koja je imala veliko ogledalo na vratima ormara. Gledala sam se kako mičem karlicom i kako se drugo tijelo odmiče od mene dok ja padam u izmaglice nečega što je jednom davno bio san pravednika. Jelena se išla kupati s njim, sjedili su goli i brčkali se u kadi kao djeca kad je ušao Peco i rekao Dječurlija! Valjda su ga bili obuzeli očinski osjećaji. On se još htio jebat s Jelenom u sobi u kojoj sam ja spavala, ali Jelena mu nije dala. Ujutro je došla njegova cura s kojom se bio nedavno pomirio nakon što je ona izliječila navodni triper kojeg je pokupila štekajući se s nekim skejterima. U jedanaest ujutro, oni koji nisu spavali, vjerovali su Tomi kad je pjevao DOTAK’O SAM DNO ŽIVOTA I PAKAO I PONORE s orkestralnim krešendima vrsnog vojvođanskog pratnja-benda, srca su drhtala jer je govorio istinu, i kad je imao koncert u Americi, za sve je pare zakupio kat hotela i lokao i častio, to je bio čovjek! ALI TI MI DUŠU UZE TI PROKLETI ŽENSKI STVORE PA ZBOG TEBE NEMAM MIRA U SNOVIMA NI NA JAVI! Peco se zakačio na nju, jer je pričao sa mladim ženskim bićem malo dulje nego što li je u zadnjih deset godina KAKO DA TE TUGO MOJA nije ju htio pustiti sa žilavom upornošću, ona je popizdila KAKO DA TE MUKO MOJA negdje usred drugog dana oko dva ujutro je zvao rođake u Srbiju i napravio telefonski račun od osamsto kuna KAKO DA TE SRCE MOJE popili su joj špajzu od dvadeset litara vina ZA TRENUTAK ZABORAVI. Ona je spavala na balkonu, na razbijenoj slamnatoj stolici i šminka joj se izbrisala, nikad nije bila ljepša. Nikad se nisam toliko smijala, abdomenom, Bepo i Gile su zaspali na kauču, Bepi su lakom za nokte napisali na tintari fuck me, a Gileta su našminkali šminkom za usta DUBOKO JE DALEKO JE JA OSETIH SVU GORČINU DOTAK’O SAM DNO ŽIVOTA SAD VERUJEM U SUDBINU kad je upala njena mama tražeći osobne i brojeve telefona, prijeteći policijom, nakon što je susjeda Jehovin svjedok zvonila na vratima znam da imaš rođendan, ali dva dana za redom... a brat je lupao šakom po vratima iza kojih su bili njih dvoje izlazite, majmuni! Ja drmam vlasnicu stana: došla ti je mama, dok se ona pijana okreće na drugu stranu ŠIBALI SU MOJU DUŠU I ORKANI I TORNADA te mi uzimamo stvari i bježimo iz stana. ALI TI MI DUŠU UZE TI PROKLETA ŽENO MLADA. Dolazi policija, ispituje ju, te govore mami dobro, vidimo gospođo da je to obiteljska stvar sa vašom kćerkom, ona iz druge sobe viče boli me kurac za izbjeglice! iz obijesti. Kod Pece u stanu ona plače, njene suze su optužujuće, ali on se ne može prestati iživljavati nad njom PA ZBOG TEBE NEMA MIRA trči iz stana, koji je u stvari podrum bez struje U SNOVIMA NI NA JAVI ja izlazim za njom, i pijem votku u obližnjem kafiću, rigam u bijelom mramornom wc-u apsolutno pribrana i pokušavam počistiti učinjeno, ne ide mi, skupljam to ispod neke kante, izlazim na svježi zrak. Na raskršću bura žonglira s plastičnom vrećicom NA TRENUTAK ZABORAVI… Situacija nastala između mog i tvog tijela ne dotiče naš um. Sporazumno to nije najvažnije večeras. Moje mogućnosti su precijenjene od mene same. Tvoje mogućnosti su znatne. Fakbadi je moj večeras, išao na posao nakon cijele noći... I šta smo još ono rekli, divim ti se... zbog toga fakbadi koji je još jutros bio moj, a sada već nije, je prije bio fakbadi od prijateljice. Situacije između naših tijela su povezane strepnjom od spolnih bolesti, strepnjom od pogrešnog zaljubljivanja, od pogrešnih procjena. Ja želim više nego što mogu. Ja bih htjela, ali mi tijelo ne može. Ja sam u raskoraku između svoje želje i svojeg srca. Taj raskorak ispod kojeg zjapi ponor, u ponoru zvijeri tiho zavijaju, kažu nije ti ovo trebalo… JEBEM IM JA MATER SVIMA JEBEM IM JA MATER SVIMA NJIMA UDATIMA I OŽENJENIMA DEBELIMA MRŠAVIMA JEBEM IM JA MATER SVIMA GOLIMA I BOSIMA MAČKAMA I PSIMA NEK SI JEBU MATER SAMI SVOJIM IZUMIMA PROVODIMA FEŠTAMA I TULUMIMA NEK SI SAMI JEBU MATER TI IDIJOTI POLIGLOTI MAMLAZI BUDALE PREVARANTI TRAFIKANTI OŠTROKONDŽE LIZIMINDŽE KORUPTITI PERVERTITI NEZASITNI KARIJERISTI OGUGLALI ANARHISTI PREVARENI IDEALISTI DUPELISCI I LJUBIMCI NEK SI SAMI JEBU MATER TOČNO TAMO GDJE TO TREBA U ONAJ MRKLI KRATER KAMO HRLI SVJETSKA ŽBURA Ponekad na naše fešte banu neki gadni ljudi, neki preseratori, kafićki inventari, ljudi u kanotjerama ispod kožnih kaputa. Ali, tamo bude i hipi roditelja sa djecom, psima, kućom na kotačima i oni presvlačeći dijete daju podrugljive dijagnoze životnih situacija svih prisutnih. Neko zvoni na vrata energično; ULAZI POLICIJA i dok muzika još trešti, Marko se probija do jednog malog i jednog velikog policajca, od kojih priča samo ovaj veći glumeći bezuspješno autoritet. Zašto su vas pozvali? Zato jer niste normalni! Marko odrađuje standardnu točku nervoznog građanina: PA ZAR SE ČOVJEK NE MOŽE PROVESELITI U VLASTITOJ KUĆI?!! i onda prelazi u ležerno jer vidi da su panduri tupi i neagresivni, i iznad svake mjere zbunjeni. AJMO, LJUDI, POKUPITE CUGU I DROGU I IDEMO U KRČKU. Netko još pokušava staviti da svira ĐELEM, ĐELEM na kompjuteru, pa se i to stišava. Situacija se seli u drugu kuću nedaleko od prve. Naravno, idemo autom jer je fora. Susrećem nesuđenog ljubavnika-prijatelja kojemu je neugodno i nije baš sretan što će mu u kuću uletiti 30 ljudi koje ne poznaje. Mi bismo pričali često o životu, prijateljstvima koja su nam se raspala, nama samima, pričajući o 500 drugih stvari. Ili bih ja pričala i pričala, samo da ne moram reći ono što sam trebala, ono što ne mogu, a htjela sam, itd. I na kraju, kad sam mu rekla, sad mu je neugodno. Sati i sati razgovora, sati i sati pričanja. Brišeš prašinu s televizora. I svakog dana je ima sve više, i neminovno je da će je i sutra biti. Otkud dolazi prašina? Bi li ušla da zatvoriš prozore? Da li prašina dolazi iz svemira? Sati i sati brisanja prašine. Moja mama kaže ONA MALA OD MILKE UVIJEK JE VIDIN NA PROZORU KAKO TRESE KRPU. TO JE VRIJEDNA MALA. Da li si ti vrijedan i marljiv i iskren drug? Imaš li radne navike? Mamurluci su takva stoka. Čovjek se zapita u jednom trenutku kako može živjeti bez kompjutera, kada se navukao na mejla (gibsona) i tko bi rekao da je pošta institucija koja počiva na jednoj apstraktnoj ideji o povezivanju ljudi i informacija. A ja poznajem poštu = ustroj. Moj otac je proveo čitav radni život šećući od kancelarije do kancelarije, od šaltera do šaltera, od sastanka do sastanka samoupravljanja i radnog kolektiva, sa prekriženim rukama iza leđa. Bio neki shef tamo. Zato danas ima ukočeni mali i domali prst na ruci. Jebote, a! Profesionalne deformacije od potpisivanja dokumenata, naredaba, uredaba, popisa maraka, kuverti, razglednica, dopisnica, kuverti, kalendara. Ali, sam ja zato uvijek imala šiljila, gumica, papira, kemiski, olovaka, korektora, sve što djetetu treba. U našoj dnevnoj sobi mi imamo knjige o pošti, to je stari dobio, Prvi dani pošte, odmah uz knjige o Titu koje su kupovali na sindikalnoj prodaji, i na njoj su konjanici što jašu od dvorca do dvorca, filatelijske kataloge, do Harolda Robinsa, kako se ono zove, Lovci u mutnom, o Hauardu Hjuzu koji se obogatio od prodaje oružja Nijemcima i između ostalog prevozom pošte u malim avionima preko Atlantika, i onda je otišao u Holivud gdje je poludio. Bla, bla. A šta kaže pička? Pička vapi za prostranstvima, pička guta kilometre, automobile i vozače i njihove životne priče i sudbine, naplatne kućice, policajce, granične zone, pička guta ovo jutro kad bismo trebali krenuti...