Gekoni su sitne životinje. Imaju malo telo i veliku glavu i oči. Koža im je prekrivena malim, hrapavim, rožnatim pločicama i različite je boje u odnosu na vrstu gekona. Osnovna boja je uglavnom siva ili smeđa. Neke vrste imaju telo živopisnih boja kao što su zelena, crvena ili plava, sa raznim prugama i drugim šarama. S obzirom na dobru moć prilagođavanja, u zavisnosti od vrste i mesta stanovanja, boja kože može da se menja. Tako je, recimo, kamerunski prugasti gekon danju tamnosmeđe boje, dok noću poprima žućkastu boju. Gekoni imaju široke prste na kojima se nalaze kožni nabori (lamele) sa donje strane. Lamele su prekrivene mnogobrojnim dlačicama koje im omogućavaju da se dobro pričvrste za bilo koju podlogu i hodaju vertikalno. Imaju dugačak rep koji mogu da odbace u slučaju da ih neprijatelj uhvati za njega. Rep se obnavlja, tako da u slučaju odbacivanja, kasnije na tom mestu izraste novi. Gekon ima krupne oči i zenice koje noću prekrivaju celo oko, dok su danju sužene u veoma usku liniju. Pošto većina njih nema očne kapke, koriste dugačak jezik za oblizivanje, čišćenje i vlaženje očiju. Ponašanje Gekoni su bezopasni gmizavci. Veoma su prilagodljivi, pa se lako uklopaju u bilo koju sredinu. Ne boje se ljudi i često se mogu videti u dvorištima i domaćinstvima. Neke vrste se oglašavaju veoma prodornim glasovima. Uglavnom su aktivni noću kada idu u lov na sitnije životinje i insekte. Žrtvu napadaju tako što se nečujno prišunjaju, zgrabe je zubima i njom počnu da udaraju o zemlju ili kamen dok je ne umrtvi. Ako se drže kao kućni ljubimci, gekoni vlasnika prepoznaju po mirisu, ali se ne odazivaju na svoje ime niti ga registruju. Lako se zbližavaju sa čovekom i mogu da se drži u ruci. Ako vlasnik stavi gekona na komad svoje odeće, gekon će se okačiti svojim kandžicama i neće se pomerati dok ga vlasnik ne skloni. Ova vrsta je veoma teritorijalna, tako da nije poželjno držanje dva mužjaka u istom terarijumu. Gekoni kao i većina gmizavaca polažu jaja. Ženka uglavnom polaže jaja u periodu od maja do avgusta i to u više navrata po dva jaja. Smešta ih u rupe, pukotine, pod koru drveća ili ispod kamenja. Nekad se na jednom mestu može naći mnogo više od dva jaja, ukoliko je ženka odlučila da ih položi sve na jednom mestu. Ljuske jaja su u početku lepljive i mekane, a kasnije očvrsnu. Mladi se posle 120 dana izlegu. Neke vrste gekona na Novom Zelandu rađaju žive mladunce. petopedija-gekon-3 Gekon pozira za Petopediju Oprema Kao kućni ljubimac, najčešće se drži leopard gekon. Za njegov život u kućnim uslovima, potreban je veći terarijum od 80x40x30 cm. Podloga treba da bude od peska, treseta ili granuliranog šljunka. Temperaturu terarijuma reguliše lampa ili podni grejači koji održavaju optimalnu temperaturu. Preko dana temperatura treba da bude do 30 stepeni C . Noću temperatura ne treba da padne ispod 22 stepena C. Iako gekoni retko piju vodu, voda treba da im je uvek dostupna i sveža. Gekonima je mesto u terarijumu gde mogu da se skrivaju. Takođe se mogu staviti pustinjske ili druge biljke radi ukrašavanja terarijuma. Gekoni nuždu uvek vrše u jednom uglu i ne ostavljaju neprijatan miris. Ishrana Većina gekona lovi noću i hrani se insektima kao što su tvrdokrilci, komarci, bubašvabe, cvrčci, stonoge, noćni leptiri i drugi. Neke veće vrste kao što je kaledonijski veliki gekon, mogu da savladaju i gmizavce, glodare i sitnije ptice. Oni koji su aktivni danju, hrane se biljkama i nektarima. Pacifički gekon je poznat po tome što obožava da jede slatko, pa je poznat i pod imenom „šećerni gušter“. Kada se nalazi u kućnim uslovima, treba ga hraniti insektima i crvićima na svaka dva-tri dana. Takođe im treba davati dodatke ishrani. Zdravlje Ukoliko se gekon drži kao kućni ljubimac, treba mu obezbediti adekvatnu negu. Iako gekoni koriste samo jedno mesto za vršenje nužde, redovno čišćenje terarijuma je neophodno da ne bi došlo do narušavanja zdravlja. Kada se gekonima daje hrana, treba voditi racuna da to ne budu insekti pronađeni u dvorištu ili bašti, zbog raznih pesticida kojima su možda zaraženi. Hranu treba kupovati u pet šopovima, a poželjno je davati im i dodatke u ishrani u vidu vitamina i minerala radi održavanja stabilnog imunog sistema. Ako su temperatura i svi ostali uslovi u terarijumu na zavidnom nivou, gekon će biti dobrog zdravlja.

Loptasti piton-Python regius- var butter Loptasti piton-Python regius- var pastel Poreklo : Afrika. Senegal, Mali, Liberija, Kamerun, Sudan … Stanište : Uglavnom travnate površine sa niskim rastinjem, savane i retko pošumljeni predeli. Jedna od najpopularnijih vrsta pitona u svetu i kod nas. Često se čuvaju kao kućni ljubimci. Ima nekoliko uzgajivača koji ih uzgajaju kod nas.Nalaze se na CITES listi ugroženih životinja i za njihovo čuvanje i eventualni uzgoj se mora imati potrebna dokumentacija iz Ministarstva u Beogradu. Veličina i izgled : Spadaju u zmije srednje veličine. Rastu od 1.2 m do 1.6 m, mada retko dostižu taj maksimum. Ženke su uglavnom veće i robusnije su. Osnovna boja je tamna braon sa svetlijim braon, žutim i crnim šarama nepravilnog oblika. Postoji mnogo morfova (varijacija boje i šare). Mužjaci su dosta lakši od ženki i dostižu polnu zrelost sa 500-800 grama i neke 2 godine starosti, dok ženke moraju da imaju minimum 1500 gr i 3 godine starosti. Ponašanje : Izuzetno pitome zmije, od rođenja su veoma mirne i odbrana im je da se sklupčaju u loptu i sakriju glavu, tako da je šansa da vas ujedu izutetno mala. Naravno, redovnim vađenjem iz terarijuma postaju mirniji i šanse za ujed se smanjuju na minimum. Nisu posebno aktivne zmije, noćna su vrsta, dnevne sate u prirodi provode skriveni. U zatočeništvu najčešće provode vreme u jednom delu terarijuma sklupčani, ali su aktivni povremeno. Terarijum : Dok su mali, mogu se čuvati u nekim plastičnim posudama dimenzija 40x30x20cm. Obezbediti sklonište, koru drveta, panj ili nešto improvizovano od plastike sa otvorom za ulaz. Kada odrastu, terarijum dimenzija 80x50x40cm je dovoljan za odraslu zmiju. Podloga : Moguće je koristiti nekoliko vrsta podloga . Neki koriste papir dok su zmije male, ili ako su u izolaciji zbog nekih zdravstvenih problema. Inače je prirodnije koristiti treset ili neku drugu zemljanu podlogu debljine nekoliko cm. Retko kopaju kada porastu, uglavnom to čine dok su male da bi se sakrile pod zemljom. Pojedini uzgajivači koriste piljevinu, ali Vam ja to ne bih preporučio. Temperatura : Potrebno je obezbediti temperaturni gradijent, znači treba grejati jedan deo terarijuma, dok drugi treba da bude sobne temperature. U toplijem delu temperatura od 32-35 stepeni je sasvim dovoljna. To možete postići sijalicom, podnom folijom ili kabl grejačem. Osvetljenje : Pošto je ovo noćna vrsta zmije nikakvo dodatno osvetljenje nije potrebno. Dovoljna je dnevna svetlost prostorije u kojoj se čuvaju. Vlažnost vazduha : S obzirom da potiču iz suvih predela nije im neophodna visoka vlažnost vazduha. Eventualno, vlagu treba malo povisiti ako je njeno okruženje izuzetno suvo pred presvlačenje, kako bi se zmija lakše presvukla. Umesto toga možete ubaciti plastičnu posudu sa otvorom i unutra staviti vlažan treset, zmija će se tu zavući i prevući kada dođe vreme. Voda : Posudica sa vodom dovoljno velika da zmija može da uđe cela kada treba da se presvuče ili ohladi. Redovno čistiti posudu jer zmije ponekad vrše nuždu u posudu. Ishrana : Mnogi ljudi spominju loptaste pitone kao problematične zmije za hranjenje. To je najčešće slučaj sa primercima koji su uhvaćeni u divljini i pod stresirani od transporta, ili ukoliko se uzimaju već skoro odrasli primerci, dok se ne prilagode na novu sredinu mogu odbijati hranu. Sa primercima iz zatočeništva retko bude problema i jedu redovno, međutim, treba znati kojom vrstom plena su se hranili i da li je on bio živ ili mrtav. Kao bebe hrane se miševima starim oko 2-3 nedelje. Kako rastu tako se povećava i veličina plena. Neko pravilo je da plen treba da bude nešto deblji od zmije, te kada ga proguta da se vidi blago zadebljanje na sredini zmije. Loptasti pitoni mogu da progutaju veoma velik plen jer imaju velika usta. Najbolje ih je hraniti što većim plenom ali ređe, recimo na svakih 10 dana dok su mali, kada odrastu može i na svakih 14-21 dana. Kada porastu jedu odrasle miševe, hrčkove, ili pacove skoro odrasle i odrasle.

Loptasti piton-Python regius- var pastel Poreklo : Afrika. Senegal, Mali, Liberija, Kamerun, Sudan … Stanište : Uglavnom travnate površine sa niskim rastinjem, savane i retko pošumljeni predeli. Jedna od najpopularnijih vrsta pitona u svetu i kod nas. Često se čuvaju kao kućni ljubimci. Ima nekoliko uzgajivača koji ih uzgajaju kod nas.Nalaze se na CITES listi ugroženih životinja i za njihovo čuvanje i eventualni uzgoj se mora imati potrebna dokumentacija iz Ministarstva u Beogradu. Veličina i izgled : Spadaju u zmije srednje veličine. Rastu od 1.2 m do 1.6 m, mada retko dostižu taj maksimum. Ženke su uglavnom veće i robusnije su. Osnovna boja je tamna braon sa svetlijim braon, žutim i crnim šarama nepravilnog oblika. Postoji mnogo morfova (varijacija boje i šare). Mužjaci su dosta lakši od ženki i dostižu polnu zrelost sa 500-800 grama i neke 2 godine starosti, dok ženke moraju da imaju minimum 1500 gr i 3 godine starosti. Ponašanje : Izuzetno pitome zmije, od rođenja su veoma mirne i odbrana im je da se sklupčaju u loptu i sakriju glavu, tako da je šansa da vas ujedu izutetno mala. Naravno, redovnim vađenjem iz terarijuma postaju mirniji i šanse za ujed se smanjuju na minimum. Nisu posebno aktivne zmije, noćna su vrsta, dnevne sate u prirodi provode skriveni. U zatočeništvu najčešće provode vreme u jednom delu terarijuma sklupčani, ali su aktivni povremeno. Terarijum : Dok su mali, mogu se čuvati u nekim plastičnim posudama dimenzija 40x30x20cm. Obezbediti sklonište, koru drveta, panj ili nešto improvizovano od plastike sa otvorom za ulaz. Kada odrastu, terarijum dimenzija 80x50x40cm je dovoljan za odraslu zmiju. Podloga : Moguće je koristiti nekoliko vrsta podloga . Neki koriste papir dok su zmije male, ili ako su u izolaciji zbog nekih zdravstvenih problema. Inače je prirodnije koristiti treset ili neku drugu zemljanu podlogu debljine nekoliko cm. Retko kopaju kada porastu, uglavnom to čine dok su male da bi se sakrile pod zemljom. Pojedini uzgajivači koriste piljevinu, ali Vam ja to ne bih preporučio. Temperatura : Potrebno je obezbediti temperaturni gradijent, znači treba grejati jedan deo terarijuma, dok drugi treba da bude sobne temperature. U toplijem delu temperatura od 32-35 stepeni je sasvim dovoljna. To možete postići sijalicom, podnom folijom ili kabl grejačem. Osvetljenje : Pošto je ovo noćna vrsta zmije nikakvo dodatno osvetljenje nije potrebno. Dovoljna je dnevna svetlost prostorije u kojoj se čuvaju. Vlažnost vazduha : S obzirom da potiču iz suvih predela nije im neophodna visoka vlažnost vazduha. Eventualno, vlagu treba malo povisiti ako je njeno okruženje izuzetno suvo pred presvlačenje, kako bi se zmija lakše presvukla. Umesto toga možete ubaciti plastičnu posudu sa otvorom i unutra staviti vlažan treset, zmija će se tu zavući i prevući kada dođe vreme. Voda : Posudica sa vodom dovoljno velika da zmija može da uđe cela kada treba da se presvuče ili ohladi. Redovno čistiti posudu jer zmije ponekad vrše nuždu u posudu. Ishrana : Mnogi ljudi spominju loptaste pitone kao problematične zmije za hranjenje. To je najčešće slučaj sa primercima koji su uhvaćeni u divljini i pod stresirani od transporta, ili ukoliko se uzimaju već skoro odrasli primerci, dok se ne prilagode na novu sredinu mogu odbijati hranu. Sa primercima iz zatočeništva retko bude problema i jedu redovno, međutim, treba znati kojom vrstom plena su se hranili i da li je on bio živ ili mrtav. Kao bebe hrane se miševima starim oko 2-3 nedelje. Kako rastu tako se povećava i veličina plena. Neko pravilo je da plen treba da bude nešto deblji od zmije, te kada ga proguta da se vidi blago zadebljanje na sredini zmije. Loptasti pitoni mogu da progutaju veoma velik plen jer imaju velika usta. Najbolje ih je hraniti što većim plenom ali ređe, recimo na svakih 10 dana dok su mali, kada odrastu može i na svakih 14-21 dana. Kada porastu jedu odrasle miševe, hrčkove, ili pacove skoro odrasle i odrasle.

Testudo hermanni je jedna od dve vrste Evropskih kornjača.Može se naći širom Južne Evrope. Zapadna šumska kornjača nalazi se u Španjolskoj, Francuskoj, Balearskim otocima, Korzici, Sardiniji, Siciliji, Italiji (Toskana). Istočna šumska kornjača nastanjuje Srbiju, Makedoniju, Rumunjsku, Bugarsku, Albaniju, Tursku i Grčku, Ove kornjače se nalaze u područjima koja se sastoje od niskih grmova i trava koje postaju prilično guste. Topla mjesta sunca na dobro isušenom tlu bogatom kalcijem čine klasično stanište za zapadne Hermannove kornjače. Obalna područja i čak mediteranske šume također su zauzete ovisno o regiji u kojoj se nalaze. Povremeno će se ohladiti u vrlo plitkoj rijeci i mogu postati aktivne za vrijeme ili nakon kiše. Duge su od 20 – 30 cm i mužjaci su uglavnom manji od ženki a donji deo oklopa – plastron im je blago udubljen, dok je kod ženki ravan. Kornjače u prirodi preko zime imaju period hibernacije na temperaturi od 5 stepeni, kada borave zakopane pod zemljom. Iz zimskog se sna bude u martu i aprilu, kada pronalaze partnera za parenje. Parenje se odvija u junu, kada ženke proizvode posebne mirise kojima privlače mužjaka. Ženka snese 3 – 13 jaja koje ukopa u podlogu terarijuma. Vreme inkubacije iznosi od 100 – 200 dana. Ove temperaturne uslove (postupno snižavanje temperature kao u prirodi) nemoguće je obezbediti u kućnim uslovima držanja, kada je neophodno da temperatura bude konstantna tokom čitave godine (oko 25 stepeni). Kornjačama koje se gaje u kući neophodno je obezbediti topao i suv terarijum (stakleni) sa poklopcem i što većom površinom dna, kako bi se kornjača nesmetano kretala. Stranice terarijuma moraju biti dovoljno visoke da kornjača, kada se propne na zadnje noge, ne može da dohvati ivicu i da se prebaci izvan terarijuma. Za osvetljenje je neophodno obezbediti UV lampu koja imitira sunčev spektar, neophodan za sintezu vitamina D, kako bi se obezbedila akumulacija kalcijuma u kostima, jer u protivnom dolazi do problema sa oklopom. Kao podloga u terarijumu može se koristiti krupna strugotina od neimpregniranog drveta ili treset. Neophodno je redovno održavanje higijene (menjanje zaprljane podloge, čišćenje i pranje). Ova kornjača je isključivo biljojed, voli svakojako povrće, a ponekad pojede i crve, gusenice i sl. U zatočeništvu najčešće jede salate i voće, a ponekad im se mogu dodati crvi brašnari i komadići posnog mesa.

Брадата Агама (Pogona vitticeps) је gušter који припада породици агамида. Пореклом је из сушних делова Аустралије и једна је од најраспротањенијих врста у тераристици. Име је добила по својој бради која се у одређеним ситуацијама надује и поцрни. Као и све агаме, карактерише их велика и јака троугласта глава, са карактеристичном брадом. Здепасто и масивно спљоштено тело прекривено је меким бодљама које су по ободу стомака израженије. Претежно су светло браон-беж боје, при чему на леђима имају карактеристичну шару која може да се разликује зависно од варијације (морфа). Расту до величине од 45-60 центиметара (зависно од пола, генетике и услова. Код ове врсте агаме, брада се надува и поцрни ако се осећају угрожено, или када се мужјак удвара женци пред парење. Бодље им се налазе око главе и дуж тела, али при притиску се померају тако да не може доћи до повреде. Код ове врсте гуштера, реп не може да отпадне нити да се regeneriše као што је уобичајено код осталих гуштера. Брадате Агаме настањују сушне делове Аустралије, углавном суптропска подручја и пустиње. Већину времена проводе сунчајући се на стенама и камењу, а када је температура превисока крију се испод камења или земље. Аустралија је шездесетих година прошлог века забранила трговину дивљих уловљених јединки. Брадате агаме су сваштоједи, исхрана им се састоји од инсеката, воћа и поврћа. Док су млади, одбијају првих неkолико месеци биљну храну, а неке јединке преферирају неку одређену врсту и никада не поједу друге врсте биља. За јединке[3] које се држе као кућни љубимци треба водити рачуна о храни која им се нуди. Треба пазити да се не даје кисело воће, купус и неке друге врсте поврћа тешке за варење. Суплементи су један од битнијих фактора у исхрани. Док су младе,калцијум треба давати уз сваки други оброк, а два пута недељно уместо калцијума користити витамински суплемент. Код Агама које су израсле до пуне величине, калцијум[4] и витамински[5] додатак се додају по два пута недељно и ређе, осим ако се не ради о носећој женки или болесној јединки. Воду ретко пију, углавном је уносе кроз воће и поврће.