Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Nova knjiga

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano Autor - osoba Simović, Ljubomir, 1935- = Simović, Ljubomir, 1935- Naslov Uoči trećih petlova / Ljubomir Simović Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Beograd : Kultura) Fizički opis 104 str. ; 21 cm Zbirka Savremenik / Srpska književna zadruga, Beograd. Nova serija ; 1 ISBN (Karton) Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) dramski je pisac, pesnik, romansijer, prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimanzije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina prošlog veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Pesme Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Knjige Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1–2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Akademik Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Nagrade i priznanja Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada: Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993). Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. „Đorđe Jovanović“ i „Isidora Sekulić“ (1968), „Zmajeva nagrada“ (1973), „Branko Miljković“ (1980), „Milan Rakić“ (1982), „Oktobarska nagrada“ (1989), „Sedmojulska nagrada“ (1990), „BIGZ-ova“ (1990), „Zlatni krst kneza Lazara“ (1992), „Desanka Maksimović“ (1994), „Žička hrisovulja“ (1995), nagrada Grada teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997), „Isidorijana“ (1997), „Račanska povelja“ (1999), „Velika bazjaska povelja“ (1999), „Vasko Popa“ (1999), „Kozara“ (1999), „Odzivi Filipu Višnjiću“, „Zaplanjski Orfej“ (2001), Nagrada „Mića Popović“ (2005), Zlatni ključ Smedereva (2012) Nagrada za životno delo Srpske književne zadruge (2013) Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada `Dositej Obradović` za životno delo, 2016. Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, 2020.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Namenjeno za 8. razred Predmet Srpski jezik Izdavač SVJETLOST Sarajevo KON TIKI autor: Tur Hejerdal Biblioteka ŠKOLSKA LEKTIRA Izdavač: SVJETLOST Sarajevo godina izdanja: 1960 povez: meki - broširani sa 2 klamarice broj stranica: 208 dimenzije: 16,7 x 11,9 cm datum postavljanja aukcije: 11.04.2022. Smeštaj: BD-1 TROŠKOVI SLANJA: preporučena tiskovina (133 dinara)+ deo troškova pakovanja (5 dinara) = 138 dinara Opšte stanje : čvrsta i kompaktna knjiga, bez podvlačenja, bez pečata, povez odličan, hrbat ravan NEDOSTACI: manje oštećenje papira na vrhu i dnu hrbata knjige i na uglovima korica, manji trag presavijanja u gornjem i donjem desnom uglu prednje korice i nekoliko prvih listova knjige, manji trag presavijanja u gornjem i donjem levom uglu zadnje korice, nešto tamniji obodi listova knjige, manji trag presavijanja na gornjoj desnoj ivici od stranice 203 do stranice sa katalogizacijom, manji trag presavijanja u donjem desnom uglu od 177 do 186 stranice,

„Aristotel je mislilac u kome je helenska filozofija dostigla najviši rascvat, jer je ceo helenski svet obuhvatio svojim političkim, i celu prirodu, svojim prirodnjačkim spisima. Aristotel se ne slaže s Platonovom teorijskom osudom dramskog pesništva, i njegov spis O pesničkoj umetnosti, ako se u njemu i ne spominje Platon, nije u stvari drugo nego dopunjavanje i ispravljanje Platonovog shvatanja dramskog stvaralaštva. Na Platonovu osudu umetnosti odgovorio je Aristotel svojim učenjem o katarsi, kao i celom svojom Poetikom, koja se može uzeti kao pritajen protest protiv idealističkog shvatanja njegova učitelja.Ovde su i začeci docnijih ideja o umetnosti kao specijalnoj vrsti mišljenja u slikama. Sve do današnjeg dana zadivljuju nas činjenice koje Aristotel daje u vidu obrazaca analize umetničkih dela.“ Miloš N. Đurić Prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić

Uzbudljiv roman o dvema odvažnim ženama koje će, svaka na svoj način, pokušati da se izbore za emancipaciju u patrijarhalnom brazilskom društvu 1940-ih. Životi sestara Gvide i Euridisi Guzmao umnogome liče na živote bezbroj drugih žena rođenih u Rio de Žaneiru početkom dvadesetog veka, vaspitavanih da budu samo dobre supruge. Dok Gvida hrabro uzima život u svoje ruke i bez reči nestaje iz porodične kuće, Euridisi postaje uzorna domaćica i uteha svojim roditeljima. S vremenom, njeno nezadovoljstvo raste, i ova nezadrživa žena smišlja niz kreativnih poduhvata kako bi pobegla od monotonog porodičnog života i izborila se za sopstvenu sreću. Čitajući o nedaćama koje su zadesile Gvidu i Euridisi, upoznajemo se sa čitavom lepezom likova: tračarom iz komšiluka, mrgodnim očevima, jednom bivšom prostitutkom sada dadiljom, jednim od prvih milionera Republike i jednim odraslim maminim sinom koji se upinje da konačno ipak nađe sreću sa ženom koja nije njegova majka. Roman Nevidljivi život Euridisi Guzmao, na šarmantan, zabavan, ali i ironičan način, prikazuje društvo koje sputava stvaralaštvo i nezavisnost žene, prisilno ih stavljajući u službu patrijarhata, ali i jake ženske likove koji prkose svim ograničenjima, uporne da žive po vlastitim merilima. Pred nama je feministički prvenac autorke koju kritičari porede sa Izabel Aljende i Elenom Ferante.

Odlomak: Oblast numerologije i magije brojeva milenijima je fascinirala čovečanstvo. Sunce i mesec, ti znakovi u velikoj knjizi prirode koji služe za merenje ljudskoga života, uvek su činili da ljudi osećaju da su brojevi nešto posebno. Oni ne samo da opisuju i odreduju prostor i vreme apstraktnim formulama već su također i deo misterioznog sistema veza sa zvezdama i drugim prirodnim pojavama. Ranije su generacije, opet, često smatrale da su ove pojave povezane s duhovima, božanstvima ili demonima ili da ih predstavljaju. Poznavanje broja i moći pohranjenih u njemu omogućava smrtnicima da koriste te moći kako bi osigurali pomoć odredenih duhova, izvodili čarolije ili svoje molitve učinili učinkovitijim ponavljanjem određenih formula propisan broj puta. Znanje o tajnim značenjima brojeva odražava se i u folkloru i u visokoj literaturi; moguće ga je pronaći kako u srednjovekovnoj arhitekturi, tako i u muzici, za koju je smatrano da izražava harmoniju sfera. Ova se knjiga većinom bavi drevnim civilizacijama i religijskim tradicijima judaizma, kršćanstva i islama. Pokušali smo, međutim, uklopiti i indijske i kineske tradicije onoliko koliko je to bilo moguće, a pomalo i tradicije Maja. Bilo bi fascinantno detaljno objasniti simbolizam brojeva kod prekolumbovskih Amerikanaca, koji su razvili tako zadivljujuće astronomske sisteme, ili se pozabaviti brojevima u civilizacijama američkih Indijanaca ili medu afričkim plemenima. Simbolizam brojeva je tako raznolik, a ipak se mogu otkriti zapanjujuće sličnosti u tumačenju brojeva u različitim kulturama. Nadamo se da čitaoci na kraju neće biti `u šest i u sedam`, već će naučiti nešto o kontekstu iz kojeg su se razvili simbolizam brojeva i njihova magijska upotreba. Oni će u najmanju ruku biti u stanju, barem se nadamo, razumeti zašto semafori imaju tri faze, zašto neki ljudi biraju određene „sretne” brojeve za svoje registarske tablice (obično sa brojem sedam ili njegovim multiplikacijama) i zašto tako mnogo ljudi boluje od bolesti strašnoga imena triskaidekaphobia, to jest straha od broja 13.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih jela.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih kolača sa orasima.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih jela od jagnjetine.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih jela.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih gulaša i paprikaša.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih supa i variva.

Zbirka poezije.

Prirodni načini lečenja

Prirodni načini lečenja

Prirodni načini lečenja

Prirodni načini lečenja

Pored preventivnih mera, u knjizi se nalaze saveti i os vemu drugom što može biti od pomoći.

Prirodni načini lečenja

Odlomak: 14. NORI MAX Palmar je odsutno gledao kroz prozor vojarne, u njenom krugu nije se ništa događalo. Ulicom su prolazili automobili, na ulazu u vojarnu bio je parkiran tamni civilni golf u kojem su sjedila dva čovjeka. Pretpostavljao je da se radi o policajcima u civilu. Taj pritajeni mir ga je činio blago nervoznim. Sa stola je uzeo termosicu i natočio si je šalicu crne kave te krenuo prema drugom katu zgrade. Uputio se do devetke, koji je imao nadimak Max. Nasmijao se kada se sjetio Maxa. Max je bio najduže u njegovoj jedinici. Imao je devetnaest kada se priključio Hrvatskoj vojsci. Bio je rodom iz nekog malog sela između Marije Bistrice i Krapine. Imalo je čudan naziv, Repišće, Hrkišće ili neko slično neuobičajeno ime. Upamtio je samo završno „šće“. Koliko god puta je Max spominjao to selo Palmar ga nije uspijevao zapamtiti. Max je zbog strasti prema motorima i autima, još u srednjoj školi dobio nadimak Nori (Ludi) Max. Kad bi sjeo za upravljač auta ili motora Max bi ga tjerao do krajnosti. Vozio je dokle je motor išao i dokle je kazaljka na brzinometru pokazivala. Prometna pravila i propisi za njega nisu važili, on je uvijek vozio po svome. Kada mu je došao u njegovu jedinicu osobno se uvjerio u to. – Kako si uspio položiti vozački ispit? – pitao ga je Palmar za vrijeme prve vožnje. Max ga je često vozio kamionom ili automobilom od položaja do grada i natrag. Ponekad je znao sa njim otići i pokupiti namirnice za jedinicu ili odvesti njega i njegove ljude do grada. Uživao u vožnji, problem je bio što su oni koje je vozio umirali od straha i mučnine. – S prve. Se sam položiv s prve – odgovorio mu je smijući se. – Ne mogu vjerovati. – Kaj bi vam lagav, se sam položiv s prve. Se prometne znake i sva pravila znam napamet od šesnaest let. – Maks uspori malo, voziš ovaj kamion kao da si ga ukrao. – Tak sam nafčeni. Vozil sam z stricem trke po bregima i to mi je ostalo. – Šarmantni vozač, šamaraš bankine, ti si vozačka legenda Hrvatske vojske, znači otuda si pokupio to divljanje po cesti. Palmaru je sada bila jasnija Maxova strast za ludom vožnjom. – Kada si počeo voziti? – Na motoru sem se počev voziti z jedanajst let, a vu autu s petnaest. – Kada si dobio prvi auto? – Z osemnajst let. Prvi aute mi je bil poljski PZ, mel sem ga deset dni. – Slupao si ga. – Ne, tirav sem ga kaj su mu klipi zišli vum čez auspuh. Palmar se nasmijao. – Ti si stvarno Ludi Max. Koliko prometnih nesreća si imao sada? – Imel sem same na trkama, ovake nisem imel. – Ne vjerujem. – To vam se pričinja kaj vozim brze, ja vam osećam motor, osećam kam moram voziti po ceste. Mam si zapamtim cestu. Znam točne da auto moram prešaltati i hititi ga vu vekšu ili vu nižešu brzinu. Jeden put se prepelam po cesti i već si se zapamtim. Točno znam gde ga kulike morem potirati, de se zavoj more seči a de se nebre seči. – Nisi imao nikakvu prometnu nesreću? Maks, ajde ne seri, ne vjerujem ti. Palmar ga je ozbiljno pogledao. – Dobre, imev sem, ali nigde na policiji je ne zapisane. Jempot so me pajdaši v noći z traktorem zvlekli vum z grabe. Bez problema sem se z aute odpeljav dime. Neje bila totalka, sam su špur morali z optikom naštimavati. To se ne računa kak prometna nesreća. – A drugi i treći puta? – Ne računa se, zat kaj neje zapisano na policiji. Palmar se nasmijao. Jako dobro je znao da svaka rasprava o vožnji ne bi imala smisla. Max je bio tvrdoglav i nije popuštao, Palmaru to nije smetalo, jer je bio dobroćudan i zabavan. – Kako to da si odabrao vojsku a ne nešto drugo? – Tak, štev sam braniti zemlju od četniki i otišev sem vu vojsku. – Što si po struci? – Bravar, imam i ispit za kamion. Ne volim bravarski posel, to nesem nigdar štev delati, vu vojski mi je bole. Razmem se dobro v mehaniku i motore. Volim stisnuti gas na aute, kamioni idu pomalem zato me ne zanimaju. Max na položaju i u vojarni nikada nije komplicirao, sve svoje zadatke je uredno izvršavao i jako se dobro uklopio u Palmarovu jedinicu. Općenito, svi vojnici su voljeli Maxa. Bio je dobar vojnik i velika dobričina. Pedantan na neki svoj bizaran način. – Se mora biti zbegecano i čisto. Čižme i cipele se navek moraju svetliti kak pesja jajca – znao je govoriti kada je čistio čizme ili glancao četkom odijelo. Napravio je uvijek sve što bi mu nadređeni naredili, ali uvijek je imao neki komentar. – Fčera sem se v gradu z dečke našvasal v birtiji, spil sem ga kake dvogrba deva. – Max, polakše sa tim alkoholom. Ne želim da imaš problema sa vojnom policijom. Pazi na ponašanje kada si u gradu, da ne dobijem primjedbe na tvoj račun – upozorio bi ga Palmar kada je usput čuo kako razgovara sa kolegama. – Gospon satnik, pili sme ali sme v gradu ne delali nikše probleme. – Tko je sve bio s tobom? – Palmara je zanimao nastavak Maxove priče. Nikada nije želio propustiti detalje jer bi mu gotovo uvijek popravili raspoloženje. – Štefina, Stipa i još par dečke z druge satnije. Gospon satnik, v Miražu vam dela nova konobarica. Ima duge črne lase, nosi kratku minicu, kak ima lepu okruglu rit, velke cecke i jake noge. Stalno si premišlavam kak bi se rad zatirav gori na nju, makar bi mi to bilo zadnje v životu. Da sam znate kak je fajna v licu i lepo se smeje. Sam pogled na Maxa na Palmarovom licu izazivao osmjeh i pozitivno raspoloženje. – Stvarno? Kako se zove? – Simona, to mi je tak lepo ime, jako ji se paše. Ona mi se tak lepo nasmeje dok ji velim Simonica. Palmar nije skrivao oduševljenje njegovom informacijom, uživao je u pozitivi koju je Max zračio. – Max, ak veliš da je tak zgodna budem je pogledao, ne smijem to propustiti. – Gospon satnik, ja vas otpeljam, moremo za vikend skupa na pijačo ja vas počastim – insistirao je Max. – Hvala ti na pozivu, ali za vikend imam obaveze, poslije toga možda odemo na položaj. Tako da vjerojatno neću moći tako skoro. Nemaš li ti curu za ozbiljno, čekaj kak se zove, da nije Natalija? – Palmar ga je radoznalo pogledao. – Ne gospon satnik, zove se Nataša. Ona mi je kako dobra prijateljica, ne mora znati kam idem i kaj delam na terenu. – Ne mora, ali to nije u redu sa tvoje strane, to da razmišljaš kako da je prevariš s drugom. – To si vi tak mislite. A kak da ja znam kaj ona dela doma. Nataša mi sigurne nebu rekla če se spominla v zadrugi de dela z kakšim fajnim trgovačkim putnikom. Znam ja ženske, dok dojde kakši fajen trgovački putnik ili lepa mušterija sam bi se spominale i šmigale z ritjom. Još meje bu mi rekla ak su bili negdi na kavi i ak su posle kave prešli nekam na desert. – Kakav desert? Max je poravnao kapu na glavi i nasmijao se. – Gospon satnik, vi stvarne nikaj ne razmete. – Ne razumijem, daj mi to prevedi. – Ak se muški i ženska dogovore za kavu, posle ideju na desert. Desert vam je nekaj slatkega. Vi kak muški se pobrigate za kavu a puca se posle pobriga za desert. – Je Simona prihvatila tvoj poziv za kavu? – Vi bi se šteli znati, to je moja briga gospon satnik. Ak vam rečem za kavu budem vam morav povedati i za desert. Ja vas ne sem nigdar pital s kim idete na kavo. Sejedno ja svoju Natašu imam jako rad i komaj čekam da dojdem dime. Max se nakratko zamislio. Palmar je znao da slijedi neko ozbiljnije pitanje. – Gospon satnik, kaj ne bume tak skore išli nazaj na položaj? – Ne znam, znaš da to nije na meni. Rat je nepredvidivo stanje, ne znaš što se sutra može dogoditi. Palmar se zamislio. Možda i nije bilo loše što je Max ono rijetko slobodno vrijeme trošio u društvu lijepih konobarica. U ratu si uvijek s jednom nogom u grobu. – Ja bi si zev jen vikend slobodno, tri mesece nis bil doma. – Max, ne mogu ti ništa obećati, ali svakako ću predložiti u komandi da par naših ljudi ide na dopust. Akcija oslobođenja zaleđa je dobro završila, ali još je opasno, bojišnica je nesigurna i može se još svašta dogoditi. Palmar je Maxa najviše upamtio po jednoj požrtvovnoj gesti. Kada su bili na položaju na Velebitu, jednog vojnika je ugrizao poskok. Max ga je sa još jednim vojnikom nosio dva sata kroz šikaru i uske staze do zaseoka gdje ih je čekalo sanitetsko vozilo. Spasio je suborcu život. Max je bio nesebičan i ustrajan. Nikada mu ništa nije bilo teško napraviti za ljude oko sebe. Kada bi dobio slobodno i izašao sa dečkima u grad znao je popiti, ali u vojarni nikada nije pio. Na položaju je bilo najstrože zabranjeno piti alkohol, on se toga pridržavao. Već u samoj Maxovoj pomalo zdepastoj pojavi je bilo nečeg dobroćudnog. Dok je hodao po vojarni ili negdje na položaju svi bi ga pozdravljali. Neki su ga oslovljavali nadimkom Max, drugi imenom. Znao bi zastati i popričati sa nekima. – Dečke, jebal ga vrag kak je denes vroče. Ve bi nam dobre legle mrzle, rosne pive. Ste vidli kakva konobarica dela v Steli, ako niste morate jo videti. Njegovi jednostavni, naočigled banalni zaključci svima bi pomogli da izdrže, da se mislima odmaknu od ratne psihoze i da ustraju u zadanoj zadaći. Palmar se sjetio boravaka na Velebitu, sa svojim ljudima je držao tri kote. Maxu nije bilo teško skuhati čaj ili kavu za dečke koji su bili sa njim na koti. Bila je to naporna zadaća zbog teških uvjeta na terenu. Jedna od težih zadaća koju je dobio sa svojim ljudima bila je držati položaje na Dinari. Sjedili su u improviziranoj zemunici i smrzavali se. Hladnoća i magla pojačavale su tmurno i depresivno raspoloženje. Palmar je znao da su neizvjesnost, izoliranost i hladnoća u ratnim uvjetima vjerojatno najpogubnija zla za čovjekovu psihu. – Jebal ti Isus mater, kak je zime na ovem usranem bregu. Stalne mislim na tople lete. Dečke, komaj čakam da dojdem dime, sedem si na motora i potiram ga kak se žarke strele čez brege. Vuni je mrzle a ja mislim na leto i mam mi je tople. Ve bi nam pasale mrzle pive ili rosni gemišti. Dok si tak mislim kak je vroče ožejnim kak rosa v poldne. – Max nisam razumio, kak si žedan? – pitao ga je Palmar. – Kak rosa v poldne, gospon satnik. Ponovio mu je to glasno. Svi u zemunici su se smijali na tu njegovu rosu v poldne. Njegovi komentari su svima popravili raspoloženje. Maxov optimizam je puno puta pomagao ne samo Palmaru nego i njegovim ljudima da ustraju kada je bilo najteže. Osim njega vjerojatno nitko drugi nije znao da se iza Maxovog vedrog lica i veselog raspoloženja krila neka prikrivena tuga. Možda zato što je velika većina veselih ljudi u duši tužna, oni svoju tugu kao toplom dekom pokrivaju humorom. Na bojištu ga nije bilo strah, nikada nije odbio ni jednu zadaću. Razumio se u mine i razminiravanje, kao i u popravak sustava veze. Nemali broj puta je znao uloviti neprijateljske razgovore koji su se vodili između njihovih jedinica. Na terenu ili položaju je znao popravljati motorole i druge sustave veze. – Jebal ga vrag kak me ovo živcera, tu negde gubim spoj ali bodem ja to popraviv. U najtežim trenutcima sve je okretao na vedru stranu. S vremenom se njegova vedrina gasila a on povlačio u sebe. Max je poslije rata padao i ustajao, nastojao živjeti život normalnog čovjeka. Na svom životnom putu bi zastajao, trudio se krenuti dalje, ne znajući što će mu život donijeti. Razmišljajući o Maxu, Palmar je uspio zaspati negdje pred jutro.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih tradicionalnih jela.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih jela kineske kuhinje.

Detalji predmeta Stanje Polovno Mek povez - 64 strana -27 cm - nemački - francuski JUGOSLOVENSKA REVIJA 1991 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja RS

Detalji predmeta Stanje Polovno Za jezik Engleski Prospects Teacher,s Book intermediate Ken Wilson Deirdre Howard - Williams 182 strane

Da izazovnost bajke kao literarne vrste nije lako iscrpeti, posebno kada je ona građa za preosmišljavanje, pokazuju nam autorke koje su na predlog dramaturškinje Jadranke Bargh napisale devet pripovedaka čiji su zajednički sadržalac čuveni ženski likovi iz bajki, ali u neortodoksnim situacijama i ulogama. Među koricama ovog izdanja okupljene su, u novom ruhu, junakinje koje poznajemo sa stranica braće Grim, Šarla Peroa i H. K. Andersena. Autorski doprinos Nade Gašić, Julijane Adamović, Nataše Govedić, Vere Vujović, Lade Žigo, Jadranke Pintarić, Jadranke Bargh, Ane Đokić i Aide Bagić ogleda se u neobičnom, iz ugla bajkovne topike i arhetipskih struktura na kojima ona počiva, katkad blasfemičnom delokrugu junakinja. Odatle čitaoca ova zbirka provocira da zauzme novu perspektivu prilikom razmatranja nasleđa bajki u domenu poimanja ženskog iskustva: šta je ono podrazumevalo „nekada davno”, u toj maglovitoj drevnosti, a kako se ono oblikuje u kulturnom nasleđu današnjice? Ukrštaj ovih polazišta je u ostvarenjima devet spisateljica izražen kroz individualizaciju mahom tipskih junakinja, te je kao rezultat dobijena svojevrsna zbirka upečatljivih bajkovnih portreta koja će malo koga ostaviti ravnodušnim. Tekstovi: Nada Gašić, Julijana Adamović, Nataša Govedić, Vera Vujović, Lada Žigo, Jadranka Bargh, Jadranka Pintarić, Ana Đokić, Aida Bagić Predgovor: Anda Bukvić Pažin