Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih gulaša i paprikaša.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih supa i variva.

Zbirka poezije.

Prirodni načini lečenja

Prirodni načini lečenja

Prirodni načini lečenja

Prirodni načini lečenja

Pored preventivnih mera, u knjizi se nalaze saveti i os vemu drugom što može biti od pomoći.

Prirodni načini lečenja

Odlomak: 14. NORI MAX Palmar je odsutno gledao kroz prozor vojarne, u njenom krugu nije se ništa događalo. Ulicom su prolazili automobili, na ulazu u vojarnu bio je parkiran tamni civilni golf u kojem su sjedila dva čovjeka. Pretpostavljao je da se radi o policajcima u civilu. Taj pritajeni mir ga je činio blago nervoznim. Sa stola je uzeo termosicu i natočio si je šalicu crne kave te krenuo prema drugom katu zgrade. Uputio se do devetke, koji je imao nadimak Max. Nasmijao se kada se sjetio Maxa. Max je bio najduže u njegovoj jedinici. Imao je devetnaest kada se priključio Hrvatskoj vojsci. Bio je rodom iz nekog malog sela između Marije Bistrice i Krapine. Imalo je čudan naziv, Repišće, Hrkišće ili neko slično neuobičajeno ime. Upamtio je samo završno „šće“. Koliko god puta je Max spominjao to selo Palmar ga nije uspijevao zapamtiti. Max je zbog strasti prema motorima i autima, još u srednjoj školi dobio nadimak Nori (Ludi) Max. Kad bi sjeo za upravljač auta ili motora Max bi ga tjerao do krajnosti. Vozio je dokle je motor išao i dokle je kazaljka na brzinometru pokazivala. Prometna pravila i propisi za njega nisu važili, on je uvijek vozio po svome. Kada mu je došao u njegovu jedinicu osobno se uvjerio u to. – Kako si uspio položiti vozački ispit? – pitao ga je Palmar za vrijeme prve vožnje. Max ga je često vozio kamionom ili automobilom od položaja do grada i natrag. Ponekad je znao sa njim otići i pokupiti namirnice za jedinicu ili odvesti njega i njegove ljude do grada. Uživao u vožnji, problem je bio što su oni koje je vozio umirali od straha i mučnine. – S prve. Se sam položiv s prve – odgovorio mu je smijući se. – Ne mogu vjerovati. – Kaj bi vam lagav, se sam položiv s prve. Se prometne znake i sva pravila znam napamet od šesnaest let. – Maks uspori malo, voziš ovaj kamion kao da si ga ukrao. – Tak sam nafčeni. Vozil sam z stricem trke po bregima i to mi je ostalo. – Šarmantni vozač, šamaraš bankine, ti si vozačka legenda Hrvatske vojske, znači otuda si pokupio to divljanje po cesti. Palmaru je sada bila jasnija Maxova strast za ludom vožnjom. – Kada si počeo voziti? – Na motoru sem se počev voziti z jedanajst let, a vu autu s petnaest. – Kada si dobio prvi auto? – Z osemnajst let. Prvi aute mi je bil poljski PZ, mel sem ga deset dni. – Slupao si ga. – Ne, tirav sem ga kaj su mu klipi zišli vum čez auspuh. Palmar se nasmijao. – Ti si stvarno Ludi Max. Koliko prometnih nesreća si imao sada? – Imel sem same na trkama, ovake nisem imel. – Ne vjerujem. – To vam se pričinja kaj vozim brze, ja vam osećam motor, osećam kam moram voziti po ceste. Mam si zapamtim cestu. Znam točne da auto moram prešaltati i hititi ga vu vekšu ili vu nižešu brzinu. Jeden put se prepelam po cesti i već si se zapamtim. Točno znam gde ga kulike morem potirati, de se zavoj more seči a de se nebre seči. – Nisi imao nikakvu prometnu nesreću? Maks, ajde ne seri, ne vjerujem ti. Palmar ga je ozbiljno pogledao. – Dobre, imev sem, ali nigde na policiji je ne zapisane. Jempot so me pajdaši v noći z traktorem zvlekli vum z grabe. Bez problema sem se z aute odpeljav dime. Neje bila totalka, sam su špur morali z optikom naštimavati. To se ne računa kak prometna nesreća. – A drugi i treći puta? – Ne računa se, zat kaj neje zapisano na policiji. Palmar se nasmijao. Jako dobro je znao da svaka rasprava o vožnji ne bi imala smisla. Max je bio tvrdoglav i nije popuštao, Palmaru to nije smetalo, jer je bio dobroćudan i zabavan. – Kako to da si odabrao vojsku a ne nešto drugo? – Tak, štev sam braniti zemlju od četniki i otišev sem vu vojsku. – Što si po struci? – Bravar, imam i ispit za kamion. Ne volim bravarski posel, to nesem nigdar štev delati, vu vojski mi je bole. Razmem se dobro v mehaniku i motore. Volim stisnuti gas na aute, kamioni idu pomalem zato me ne zanimaju. Max na položaju i u vojarni nikada nije komplicirao, sve svoje zadatke je uredno izvršavao i jako se dobro uklopio u Palmarovu jedinicu. Općenito, svi vojnici su voljeli Maxa. Bio je dobar vojnik i velika dobričina. Pedantan na neki svoj bizaran način. – Se mora biti zbegecano i čisto. Čižme i cipele se navek moraju svetliti kak pesja jajca – znao je govoriti kada je čistio čizme ili glancao četkom odijelo. Napravio je uvijek sve što bi mu nadređeni naredili, ali uvijek je imao neki komentar. – Fčera sem se v gradu z dečke našvasal v birtiji, spil sem ga kake dvogrba deva. – Max, polakše sa tim alkoholom. Ne želim da imaš problema sa vojnom policijom. Pazi na ponašanje kada si u gradu, da ne dobijem primjedbe na tvoj račun – upozorio bi ga Palmar kada je usput čuo kako razgovara sa kolegama. – Gospon satnik, pili sme ali sme v gradu ne delali nikše probleme. – Tko je sve bio s tobom? – Palmara je zanimao nastavak Maxove priče. Nikada nije želio propustiti detalje jer bi mu gotovo uvijek popravili raspoloženje. – Štefina, Stipa i još par dečke z druge satnije. Gospon satnik, v Miražu vam dela nova konobarica. Ima duge črne lase, nosi kratku minicu, kak ima lepu okruglu rit, velke cecke i jake noge. Stalno si premišlavam kak bi se rad zatirav gori na nju, makar bi mi to bilo zadnje v životu. Da sam znate kak je fajna v licu i lepo se smeje. Sam pogled na Maxa na Palmarovom licu izazivao osmjeh i pozitivno raspoloženje. – Stvarno? Kako se zove? – Simona, to mi je tak lepo ime, jako ji se paše. Ona mi se tak lepo nasmeje dok ji velim Simonica. Palmar nije skrivao oduševljenje njegovom informacijom, uživao je u pozitivi koju je Max zračio. – Max, ak veliš da je tak zgodna budem je pogledao, ne smijem to propustiti. – Gospon satnik, ja vas otpeljam, moremo za vikend skupa na pijačo ja vas počastim – insistirao je Max. – Hvala ti na pozivu, ali za vikend imam obaveze, poslije toga možda odemo na položaj. Tako da vjerojatno neću moći tako skoro. Nemaš li ti curu za ozbiljno, čekaj kak se zove, da nije Natalija? – Palmar ga je radoznalo pogledao. – Ne gospon satnik, zove se Nataša. Ona mi je kako dobra prijateljica, ne mora znati kam idem i kaj delam na terenu. – Ne mora, ali to nije u redu sa tvoje strane, to da razmišljaš kako da je prevariš s drugom. – To si vi tak mislite. A kak da ja znam kaj ona dela doma. Nataša mi sigurne nebu rekla če se spominla v zadrugi de dela z kakšim fajnim trgovačkim putnikom. Znam ja ženske, dok dojde kakši fajen trgovački putnik ili lepa mušterija sam bi se spominale i šmigale z ritjom. Još meje bu mi rekla ak su bili negdi na kavi i ak su posle kave prešli nekam na desert. – Kakav desert? Max je poravnao kapu na glavi i nasmijao se. – Gospon satnik, vi stvarne nikaj ne razmete. – Ne razumijem, daj mi to prevedi. – Ak se muški i ženska dogovore za kavu, posle ideju na desert. Desert vam je nekaj slatkega. Vi kak muški se pobrigate za kavu a puca se posle pobriga za desert. – Je Simona prihvatila tvoj poziv za kavu? – Vi bi se šteli znati, to je moja briga gospon satnik. Ak vam rečem za kavu budem vam morav povedati i za desert. Ja vas ne sem nigdar pital s kim idete na kavo. Sejedno ja svoju Natašu imam jako rad i komaj čekam da dojdem dime. Max se nakratko zamislio. Palmar je znao da slijedi neko ozbiljnije pitanje. – Gospon satnik, kaj ne bume tak skore išli nazaj na položaj? – Ne znam, znaš da to nije na meni. Rat je nepredvidivo stanje, ne znaš što se sutra može dogoditi. Palmar se zamislio. Možda i nije bilo loše što je Max ono rijetko slobodno vrijeme trošio u društvu lijepih konobarica. U ratu si uvijek s jednom nogom u grobu. – Ja bi si zev jen vikend slobodno, tri mesece nis bil doma. – Max, ne mogu ti ništa obećati, ali svakako ću predložiti u komandi da par naših ljudi ide na dopust. Akcija oslobođenja zaleđa je dobro završila, ali još je opasno, bojišnica je nesigurna i može se još svašta dogoditi. Palmar je Maxa najviše upamtio po jednoj požrtvovnoj gesti. Kada su bili na položaju na Velebitu, jednog vojnika je ugrizao poskok. Max ga je sa još jednim vojnikom nosio dva sata kroz šikaru i uske staze do zaseoka gdje ih je čekalo sanitetsko vozilo. Spasio je suborcu život. Max je bio nesebičan i ustrajan. Nikada mu ništa nije bilo teško napraviti za ljude oko sebe. Kada bi dobio slobodno i izašao sa dečkima u grad znao je popiti, ali u vojarni nikada nije pio. Na položaju je bilo najstrože zabranjeno piti alkohol, on se toga pridržavao. Već u samoj Maxovoj pomalo zdepastoj pojavi je bilo nečeg dobroćudnog. Dok je hodao po vojarni ili negdje na položaju svi bi ga pozdravljali. Neki su ga oslovljavali nadimkom Max, drugi imenom. Znao bi zastati i popričati sa nekima. – Dečke, jebal ga vrag kak je denes vroče. Ve bi nam dobre legle mrzle, rosne pive. Ste vidli kakva konobarica dela v Steli, ako niste morate jo videti. Njegovi jednostavni, naočigled banalni zaključci svima bi pomogli da izdrže, da se mislima odmaknu od ratne psihoze i da ustraju u zadanoj zadaći. Palmar se sjetio boravaka na Velebitu, sa svojim ljudima je držao tri kote. Maxu nije bilo teško skuhati čaj ili kavu za dečke koji su bili sa njim na koti. Bila je to naporna zadaća zbog teških uvjeta na terenu. Jedna od težih zadaća koju je dobio sa svojim ljudima bila je držati položaje na Dinari. Sjedili su u improviziranoj zemunici i smrzavali se. Hladnoća i magla pojačavale su tmurno i depresivno raspoloženje. Palmar je znao da su neizvjesnost, izoliranost i hladnoća u ratnim uvjetima vjerojatno najpogubnija zla za čovjekovu psihu. – Jebal ti Isus mater, kak je zime na ovem usranem bregu. Stalne mislim na tople lete. Dečke, komaj čakam da dojdem dime, sedem si na motora i potiram ga kak se žarke strele čez brege. Vuni je mrzle a ja mislim na leto i mam mi je tople. Ve bi nam pasale mrzle pive ili rosni gemišti. Dok si tak mislim kak je vroče ožejnim kak rosa v poldne. – Max nisam razumio, kak si žedan? – pitao ga je Palmar. – Kak rosa v poldne, gospon satnik. Ponovio mu je to glasno. Svi u zemunici su se smijali na tu njegovu rosu v poldne. Njegovi komentari su svima popravili raspoloženje. Maxov optimizam je puno puta pomagao ne samo Palmaru nego i njegovim ljudima da ustraju kada je bilo najteže. Osim njega vjerojatno nitko drugi nije znao da se iza Maxovog vedrog lica i veselog raspoloženja krila neka prikrivena tuga. Možda zato što je velika većina veselih ljudi u duši tužna, oni svoju tugu kao toplom dekom pokrivaju humorom. Na bojištu ga nije bilo strah, nikada nije odbio ni jednu zadaću. Razumio se u mine i razminiravanje, kao i u popravak sustava veze. Nemali broj puta je znao uloviti neprijateljske razgovore koji su se vodili između njihovih jedinica. Na terenu ili položaju je znao popravljati motorole i druge sustave veze. – Jebal ga vrag kak me ovo živcera, tu negde gubim spoj ali bodem ja to popraviv. U najtežim trenutcima sve je okretao na vedru stranu. S vremenom se njegova vedrina gasila a on povlačio u sebe. Max je poslije rata padao i ustajao, nastojao živjeti život normalnog čovjeka. Na svom životnom putu bi zastajao, trudio se krenuti dalje, ne znajući što će mu život donijeti. Razmišljajući o Maxu, Palmar je uspio zaspati negdje pred jutro.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih tradicionalnih jela.

Zbirka recepata za jednostavnu pripremu izvrsnih jela kineske kuhinje.

Detalji predmeta Stanje Polovno Mek povez - 64 strana -27 cm - nemački - francuski JUGOSLOVENSKA REVIJA 1991 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja RS

Detalji predmeta Stanje Polovno Za jezik Engleski Prospects Teacher,s Book intermediate Ken Wilson Deirdre Howard - Williams 182 strane

Da izazovnost bajke kao literarne vrste nije lako iscrpeti, posebno kada je ona građa za preosmišljavanje, pokazuju nam autorke koje su na predlog dramaturškinje Jadranke Bargh napisale devet pripovedaka čiji su zajednički sadržalac čuveni ženski likovi iz bajki, ali u neortodoksnim situacijama i ulogama. Među koricama ovog izdanja okupljene su, u novom ruhu, junakinje koje poznajemo sa stranica braće Grim, Šarla Peroa i H. K. Andersena. Autorski doprinos Nade Gašić, Julijane Adamović, Nataše Govedić, Vere Vujović, Lade Žigo, Jadranke Pintarić, Jadranke Bargh, Ane Đokić i Aide Bagić ogleda se u neobičnom, iz ugla bajkovne topike i arhetipskih struktura na kojima ona počiva, katkad blasfemičnom delokrugu junakinja. Odatle čitaoca ova zbirka provocira da zauzme novu perspektivu prilikom razmatranja nasleđa bajki u domenu poimanja ženskog iskustva: šta je ono podrazumevalo „nekada davno”, u toj maglovitoj drevnosti, a kako se ono oblikuje u kulturnom nasleđu današnjice? Ukrštaj ovih polazišta je u ostvarenjima devet spisateljica izražen kroz individualizaciju mahom tipskih junakinja, te je kao rezultat dobijena svojevrsna zbirka upečatljivih bajkovnih portreta koja će malo koga ostaviti ravnodušnim. Tekstovi: Nada Gašić, Julijana Adamović, Nataša Govedić, Vera Vujović, Lada Žigo, Jadranka Bargh, Jadranka Pintarić, Ana Đokić, Aida Bagić Predgovor: Anda Bukvić Pažin

Detalji predmeta Stanje Polovno U dobrom stanju, hrbat zacepljen do pola

Nasuprot onome što većina ljudi veruje, ljubav je mnogo više od osećanja ili stanja u vezi. Ljubav je energija. Ona je zapravo najveća i najkreativnija moć u kosmosu.U ovoj jedinstvenoj i fascinantnoj knjizi, Sandra En Tejlor otkriva kako zapravo zakoni univerzuma – pa čak i kvantna fizika – određuju tok vaše sudbinske veze. Energija je središte svekolikog života, a vaša energija središte je svega što privlačite. Projektujući tu energiju ispred sebe u vremenu i prostoru, magnetno određujete koga ćete sresti, kao i kakva će biti dinamika bilo kog posebnog odnosa.

Možemo zamisliti svet u kojem sve nas indigo energija uči da verujemo svojim instinktima i da od ljudi zahtevamo iskrenost i integritet; svet u kome više nije moguće lagati i manipulisati jer su svi sposobni da veoma lako uoče istinu i da je iskažu. Ovo su neki od blagoslova koje nam je podarila indigo generacija.U knjizi Indigo moć, Dorin Virtju i njen indigo sin Čarls objašnjavaju grupnu svrhu indigo ljudi da donesu našoj planeti istinu i integritet i pokazuju kako je ta energija korisna za sve nas.

Hemfri Karpenter je ovu knjigu zasnovao na razgovorima sa prijateljima i porodicom Dž. R. R. Tolkina, kao i kroz potpun pristup njegovim zapisima, dokumentima, pismima, dnevnicima i drugim pisanim dokumentima koja su mu omogućila da pronikne u sve njegove tajne. Zato se ova knjiga smatra naboljom i najpotpunijom biografijom Tolkinovog života, i odlična je za razumevanje magičnog sveta koje je slavni pisac stvarao.„Duboko osećanje da su seoski predeli Zapadnog Midlenda njegov istinski zavičaj opredeljivalo je prirodu njegovog naučnog rada još od studentskih dana. Isti motivi koji su ga naveli da proučava Beovulfa, Gavejna i Anahoretski tipik stvorili su sada jedan lik koji je otelovljivao sve ono što je on voleo u vezi sa Zapadnim Midlendom: gospodina ’Bilba Baginsa’, hobita.Sam Tolkin bio je svestan sličnosti između tvorca i tvorevine. „Ja sam u stvari hobit po svemu osim po veličini“, napisao je jednom. „Volim bašte, drveće i nemehanizovane farme; pušim lulu i volim dobru jednostavnu hranu (koja nije držana u frižideru), a prezirem francusku kuhinju; volim, pa se čak i usuđujem i da ih nosim u ovo sivo vreme, živopisne prsluke. Volim pečurke (iz polja); imam vrlo jednostavan smisao za humor (za koji čak i moji blagonakloni kritičari smatraju da je naporan); odlazim na počinak kasno i kasno ustajem (kad je moguće). Ne putujem mnogo.“Čitajući Tolkinovu biografiju saznaćete mnogo toga o nastanku kultnih likova u Tolkinovom imaginarijumu, kao i o samom njegovom životu, privatnom i profesorskom.