Fotomonografija - Foto kino klub Čačak - Izdanje povodom prvih 15 godina postojanja, 36 strana, pretpostavljam da je izdanje 1992., mek povez, ekstra očuvana, 700

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine 12 KOPIJA CRTEŽA ŠVAJCARSKIH SLIKARA IZ XV I XVIII . 1905 godina dimenzija 30 cm sa 38 cm . --- 2024-01-27 15:36:50 prodavac je promenio načine slanja ---

XVIII KRAJIŠKI LIKOVNI SALON Medija centar Železnički muzej Beograd 13-28 октобar 2017. Narodna biblioteka Vuk Karadžić, Kragujevac 1-15. новембar 2017. Izdavači: Udruženje Srba iz Hrvatske, SKD Zora Knin-Beograd, Zavičajni klub Kninska krajina - Beograd, Udruženje Srba iz Hrvatske Nikola Tesla - Kragujevac Mek povez, 36 stranica, 22x22cm Tiraž: 500 Vrlo dobro očuvano - Na koricama: Manastir Krupa, rad Milića od Mačve (fundus umjetničkog bratstva manastira Krka) III1

Prelep akvarel naseg umetnika Zlatka Pavlovica iz 1999. Dimenzije 28sx23v sa ramom a sam akvarel 18x13cm. Slika je lepo uramljena i tako se prodaje. Imam jos jedan njegov akvarel u oglasima, vidi se na zajednickoj slici. Zlatko Pavlovic rodjen je 1947. u Aleksincu. Do sada je izlagao na preko 60 kolektivnih i preko 45 samostalne izlozbe u zemlji i inostranstvu. Njegova dela su u kolekcijama i galerijama u preko 36 drzava i preko 10 ambasada. Ilustrovao je preko 15 knjiga, uradio 8 murala, likovni je urednik vise casopisa, dobitnik je posebnog priznanja narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je preko 60 priznanja u oblasti kulture i umetnosti.

Prelep akvarel naseg umetnika Zlatka Pavlovica iz 1999. Dimenzije 28sx25v sa ramom a sam akvarel 18x13cm. Slika je lepo uramljena i tako se prodaje. Imam jos jedan njegov akvarel u oglasima, vidi se na zajednickoj slici. Zlatko Pavlovic rodjen je 1947. u Aleksincu. Do sada je izlagao na preko 60 kolektivnih i preko 45 samostalne izlozbe u zemlji i inostranstvu. Njegova dela su u kolekcijama i galerijama u preko 36 drzava i preko 10 ambasada. Ilustrovao je preko 15 knjiga, uradio 8 murala, likovni je urednik vise casopisa, dobitnik je posebnog priznanja narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je preko 60 priznanja u oblasti kulture i umetnosti.

Detalji predmeta Stanje Polovno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Prelep akvarel naseg umetnika Zlatka Pavlovica iz 1999. Dimenzije 28sx25v sa ramom a sam akvarel 18x13cm. Slika je lepo uramljena i tako se prodaje. Imam jos jedan njegov akvarel u oglasima! Vide se na poslednjoj slici obe zajedno. Zlatko Pavlovic rodjen je 1947. u Aleksincu. Do sada je izlagao na preko 60 kolektivnih i preko 45 samostalne izlozbe u zemlji i inostranstvu. Njegova dela su u kolekcijama i galerijama u preko 36 drzava i preko 10 ambasada. Ilustrovao je preko 15 knjiga, uradio 8 murala, likovni je urednik vise casopisa, dobitnik je posebnog priznanja narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je preko 60 priznanja u oblasti kulture i umetnosti.

Detalji predmeta Stanje Polovno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Prelep akvarel naseg umetnika Zlatka Pavlovica iz 1999. Dimenzije 28sx23v sa ramom a sam akvarel 18x13cm. Slika je lepo uramljena i tako se prodaje. Imam jos jedan njegov akvarel u oglasima, pogledajte jer su divni kao par! Vide se na poslednjoj slici obe zajedno. Zlatko Pavlovic rodjen je 1947. u Aleksincu. Do sada je izlagao na preko 60 kolektivnih i preko 45 samostalne izlozbe u zemlji i inostranstvu. Njegova dela su u kolekcijama i galerijama u preko 36 drzava i preko 10 ambasada. Ilustrovao je preko 15 knjiga, uradio 8 murala, likovni je urednik vise casopisa, dobitnik je posebnog priznanja narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je preko 60 priznanja u oblasti kulture i umetnosti.

Izdavač: Caxton Editions, London Povez: tvrd Broj strana: 96 Ilustrovano. Format: 19,5 x 25,5 cm Veoma dobro očuvana. Practiced for centuries in the Middle East, India and Africa, body art was linked with the traditions of marriage, birth and death. Body art has again become popular and the trend has been spurred on by the stars of music and media. Over 15 projects are pictured and explained using traditional powdered and premixed henna paste in harmony with coloured henna and water-based Indian body paints. There are also 50 design ideas to choose from - patterns and ideas from ancient, Celtic, Mexican, North American, Indian and South Pacific cultures. This practical guide will stimulate your imagination and inspire you to explore the inexhaustible art of body art. (K-36)

NAUPARA Korpus sakralne arhitekture Srbije u kasnom srednjem veku 1355-1459 Tom I Republički zavod za zastitu spomenika kulture,Beograd,2000. UPOREDNI TEKST na Srpskom i Engleskom jeziku. Tvrd povez,odlican kvalitetna stampa i povez.Crtezi arhiplanovi .Format ogroman 36x24 cm.163 strane. Autor Svetlana Popovic,Slobodan Curcic. Stanje knjige :N O V O. Садржај УВОД . ............................................................................................................................ 7 ГЕОГРАФСКА ЛОКАЦИЈА И ИСТОРИЈА МАНАСТИРА НАУПАРА...................................................... 15 ОПИС АРХИТЕКТУРЕ................................................. 25 А. Архитектонско решење ............................................................. 25 1. Основа цркве ............................................................ 25 2. Просторно решење ..............................................................25 В. Обликовање маса......................................................... 27 С. Фасаде ............................................................ 27 D. Грађевински материјали и технике зидања ................................................... 31 Е. Архитектонски камени украс ............................................................. 35 1. Подеони и завршни венци ............................................................. 35 2. Архиволте ........................................................... 37 3. Розете ............................................................. 37 4. Прозорски оквири ............................................................ 39 5. Портали ............................................................. 39 F. Унутрашња опрема цркве и црквени намешај............................................... 41 ЦРТЕЖИ ............................................................. 43 ФОТОГРАФИЈЕ ............................................................. 89 БИБЛИОГРАФИЈА................................................149 СКРАЋЕНИЦЕ................................................. 161 Contents INTRODUCTION . ............................................................6 GEOGRAPHIC LOCATION AND HISTORY OF NAUPARA MONASTERY ..........................................................14 DESCRIPTION OF ARCHITECTIRE.............................................. 24 А. Architectural concept..................................................... 24 1. The plan ............................................................ 24 2. Articulation of space ............................................................ 24 В. External massing ............................................................ 26 С. Facades................................................26 D. Bulding materials and construciotn techniques.................................................. 30 Е. Architectural sculpture.................................................. 34 1. String courses and cornices ............................................................. 34 2. Archivolts ........................................................... 36 3. Rosettes ........................................................... 36 4. Window frames ........................................................... 38 5. Portals ......................................................... 38 F. Church interior and furniture.................................................. 40 DRAWINGS ............................................................ 43 PHOTOGRAPHS ............................................................ 89 ANNOTATED BIBLIOGRAPHY ............................................................ 148 ABBREVIATIONS ............................................................ 162 ⭐️⭐️---------------------------- Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```,najviša moguca ocena⭐️✔️⭐️ ---------------------------------------- 1h

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine 14 KOPIJA RUČNIH CRTEŽA ŠVAJCARSKIH SLIKARA iz XV i XVIII veka -------- dodat opis 2021-10-08 22:06:29 -------- књижар Боукуинерие ду Варис ЦХ (ЦХ) Инвентар продавача књига # 25582 Титле Ручни цртежи швајцарских мајстора КСВ.-КСВИИИ. Центури. У име уметничке комисије уз учешће в. Проф. Д. Бурцкхардт и проф. ХА Сцхмидт. 1, 2 и 3 серије са 4 испоруке по серији. Аутор ГАНЗ, Паул (прир.) Стање књиге Користи се Издавач Хелбинг & Лицхтенхан Место објављивања Базел, Датум објављивања 1904-1908, Величина 390к305мм, -------- dodat opis 2021-10-08 22:07:01 -------- књижар Боукуинерие ду Варис ЦХ (ЦХ) Инвентар продавача књига # 25582 Титле Ручни цртежи швајцарских мајстора КСВ.-КСВИИИ. Центури. У име уметничке комисије уз учешће в. Проф. Д. Бурцкхардт и проф. ХА Сцхмидт. 1, 2 и 3 серије са 4 испоруке по серији. Аутор ГАНЗ, Паул (прир.) Стање књиге Користи се Издавач Хелбинг & Лицхтенхан Место објављивања Базел, Датум објављивања 1904-1908, Величина 390к305мм, --- 2024-01-27 15:36:23 prodavac je promenio načine slanja ---

Zoran Petrović - Maja: KLAVIR VII Akril na posebno grundiranom kartonu, 2001.god. Potpis (inicijali) dole levo. Dimenzije: 36 x 38 cm Poseban POPUST ZA KOLEKCIONARE (ili buduće kolekcionare) u slučaju kupovine više slika. Preuzimanje slike moguće je lično, u ateljeu autora, u Beogradu, ulica Vojvode Stepe. Slanje isključivo PostExpress-om, uz prethodnu uplatu. ZORAN PETROVIĆ-MAJA, akademski slikar, rođen u Beogradu, 1956. godine, gde i sada živi i radi. Posle studija boravio je u Nemačkoj, u Frankfurtu, gde se prikljucuje umetničkoj, multimedijalnoj grupi T.M. (Transcendental Meditation), i radi na performansima, videu i stripu. 1990. godine vratio se u Beograd, gde je osnovao likovnu grupu “Crtaj kao što pišeš”, sledeći osnovnu ideju Vukove jezičke reforme, pretočenu u likovni jezik. Bavi se i likovnim unapređenjem ćiriličnog slova i pisma, kao i originalnošću ličnog rukopisa, pisanog i likovnog, ukazujući da je svaki čovek originalan i samo jedan takav. Iste godine u saradnji sa Nedom Arnerić, njenom galerijom “Atrijum” i najpoznatijom beogradskom “Galerijom Kulturnog centra” u Knez Mihajlovoj ulici, pokrece akciju „Šansa za neafirmisane“, koja je trajala do 2006. godine i afirmisala oko 30-ak najtalentovanijih mladih umetnika. Pored upornog rada na podršci mladim umetnicima, Zoran Petrović posvetio se i humanitarnom radu: 1993. godine prikupio je znatan broj slika, kao donacije najpoznatijih srpskih slikara, i organizovao aukciju u Atini. Prikupljen novac utrošen je na lečenje srpskih ranjenika u Grčkoj. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Radovi Zorana Petrovića-Maje nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama širom Srbije. Slikar pažljivo vodi evidenciju o sudbini svojih slika, i za sada poseduje podatke o oko dvadeset kolekcionara kod kojih se njegove slike nalaze, od kojih četvoro poseduje i više od deset slika. Trenutno, preko dvadeset radova izloženo je u prestižnoj londonskoj galeriji `Londonart`. (90/15-kp/215)

Dobro očuvano, bez podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Turinski, Živojin, 1935-2001 = Turinski, Živojin, 1935-2001 Naslov Slikarska tehnologija / Živojin Turinski Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Turistička štampa, 1976 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 24 cm (Broš.) Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [158]. Predmetne odrednice Slikarska tehnologija Sadržaj Pigmenti 7 Crveni oksidi gvožđa 35 Istorijski pregled 9 Alizarin 36 Opšta pódela Kraplak 37 i proizvodnja 13 Karmin 37 Osobine 15 Realgar 38 Beli pigmenti 20 Zeleni pigmenti 39 Olovna bela 20 Hrom hidroksid Cinkova bela 21 zelena 39 Titanova bela 21 Hrom oksid zelena 39 Litopon 22 Zelena zemlja 40 Barit 22 Kobalt zelena 40 Blanc — fixe 23 Verdigris 41 Kreda 23 Malahit 41 Gips 24 Emerald 42 Žuti pigmenti 25 Hrom zelena 42 Kadmijum žuta 25 Plavi pigmenti 43 Napuljska žuta 25 Ultramarin 43 Hansa žuta 26 Kobalt plava 43 Stroncijum žuta 27 Ceruleum 44 Barijum žuta 27 Ftalo plava 44 Kobalt žuta 27 Mangan plava 45 Hrom žuta 28 Prusko plava 45 Cinkova žuta 28 Lapis lazuli 46 Indijsko žuta 28 Azurit 47 Orpiment 29 Indigo 47 Smeđi pigmenti Oker 30 30 Egipatsko plava Smalt 47 48 Siena 31 Violet pigmenti 49 Umbra 31 Kobalt violet 49 Van Daj к smeđa 32 Mangan violet 49 Sepija 32 Mars violet 50 Asfalt 33 Ultramarin violet 50 Crveni pigmenti 34 Crni pigmenti 51 Kadmijum crvena 34 Crna od čađi 51 Cinober 34 Koštana crna 51 Lozova crna 52 Podloga i preparatura 106 Mars crna 52 Uljano slikanje 53 Daska Impregnacija 106 Istorijski pregled 55 Podloge i preparature daske 108 Preparatura 109 Platno 60 60 Emulzije 113 Ram za natezanje Emulzija od jajeta 113 platna 64 Natezanje platna 67 Jajno-uljana emulzija 115 Tutkalo 68 Prepara tura 71 Emulzije od guma 117 Ulja 76 Voštane emulzije 118 Laneno ulje Makovo ulje Ricinusovo ulje 77 80 80 Kazeinska emulzija Plakatna tempera 118 119 Sikativi 80 Boje 120 Smole i balzami 82 Lakiranje 121 Damar 83 Enkaustika 123 Mastiks 85 Sandarak Kopal 85 85 Zidno slikarstvo 129 Kolofonijum Ambra Šelak 86 86 86 Istorijski pregled Fresko tehnika 131 133 Balzami 87 Podloga 133 Rastvarači 89 Pigmenti Izvođenje slike 135 136 Terpentinsko ulje Petrolej 89 91 Seko tehnika 138 Ostali rastvarači 91 Akvarel 141 Boje Razređivači boje 94 Pastel – medijumi 97 147 Lakiranje 100 Sintetski medijumi 153 Čuvanje slike 102 Tempera 103 MG8 (N)

DENNIS DUERDEN AFRICAN ART Izdavač - Paul Hamlyn, London Godina - 1968 90 strana 28x23 cm Edicija - The Colour Library of Art Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Contents Introduction Notes on the Map Ethnographical Map Notes on the Plates BLACK AND WHITE ILLUSTRATIONS 1 Gwazunu Pot 2 Scorched Calabash 3 Woodcarver`s Tools 4 Bayaka Mask 5 Head of a Queen Mother 6 Benin bronze plaque 7 Decorated mud gate at Mali 8 Wall of the Bamileke palace 9 Head of a man THE PLATES 1 Bobo-Fing Helmet Mask 2 Kurumba Dancer`s Mask 3 Nmwo Society Mask 4 Mask of the Ekpo Society 5 Bamum Throne 6 Bateke Mask 7 Shene Malula Mask 8 Kalebue Mask 9 Toma Mask 10 Atye Mask 11 Bambara Mask 12 Urhobo Kneeling Figure 13 Bakota Funerary Figure 14 Bafo Mask 15 Bakwele Mask 16 Ndengese Figure 17 Baluba Figure 18 Bacham Mask 19 Bamileke Masquerader 20 Bamileke Masquerader 21 Bapende Mask 22 Dogon Mask 23 Yoruba Mask 24 Baule Mask 25 Marka Mask 26 Bayaka Mask 27 Cave Painting, Tassili 28 Ife Head 29 a and b Jema`a Head 30 Carved Door Post 31 Benin Plaque 32 Yoruba Carved Door 33 Yoruba Festival 34 Yoruba Festival 35 Yoruba Shrine 36 Adinkra Cloth (detail) 37 Hall with Mud Decoration 38 Granary near Kafancan 39 Ancestral Screen 40 Woman with Three Children 41 Wall Decoration 42 Door from Mozambique 43 Painting on Glass 44 Painting: Malangatana Valente 45 Painting: Skunder Boghossian 46 Woman, Bird and Pomegranate 47 Man Hanging from a Tree 48 The King Cock 49 Mother Earth and Children 50 Friends 51 Nuba Woman with cicatrisation `Genuine African art comes almost exclusively from south of the Sahara Desert. Most people of the west have seen it only in museums or photographs. But for the makers of the artefacts, their meaning lies in the part they play in the ceremonies for which they are created and in which they are related to the kindred arts of music, dancing and poetry. In a museum these wonderful creations are seen in an alien environment so it is hardly surprising that there are profound differences between the African and the western approaches towards them. To the African in a traditional society, who made them and who uses them, they are part of a ceremony in which drumming, dancing, chanting and sacrificing play equally important roles. To people of the west, with their aura of religion, however unfamiliar in form, they are objects of contemplation. The author reveals the significance as well as the artistic quality of these works and the fifty-one colour plates show them in all their variety and splendour. Some interesting modern paintings ore also included.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Knjiga je na engleskom jeziku Afrička Umetnost Afrike

BERNARD L. MYERS GOYA Izdavač - Paul Hamlyn, London Godina - 1968 90 strana 28x23 cm Edicija - The Colour Library of Art Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Contents Introduction Biographical Outline Goya and the Critics Notes on the Illustrations BLACK AND WHITE ILLUSTRATIONS 1 Self-portrait 2 Martincho Fettered to a Chair in the Bull-ring at Saragossa 3 Bull Loose in the Stands 4 Flying Men, Flying Machines 5 Bulls in Various Positions 6 The Mortal Thrust 7 What Will He Die Of? 8 The Sleep of Reason Begets Monsters 9 The Duke of Wellington THE PLATES 1 The Parasol 2 The Doctor 3 Portrait of Floridablanca 4 The Grape Harvest 5 The Marquesa de Pontejos 6 Don Manuel Osorio 7 The Picnic 8 The Meadow of San Isidro 9 The Stilt-walkers 10 Francisco Bayeu 11 The Marquesa de la Solana 12 The Duchess of Alba 13 The Bewitched 14 Scene of Witchcraft 15 St Anthony (detail) 16 Asensio Juliá 17 Lady and Gentleman on Horseback 18 Doctor Peral 19 The Madhouse 20 The Family of Charles IV 21 The Burial of the Sardine 22 Bull-fight in a Village Square 23 Don Manuel Godoy 24 The Matador, Pedro Romero 25 Procession of Flagellants 26 The Naked Maja 27 The Clothed Maja 28 Majas on a Balcony 29 Doña Isabel Cobos de Porcel 30 Lady with a Fan 31 The Matador, Romero José 32 The Water Carrier 33 The Old Women 34 The Cannibals 35 General Palafox on Horseback 36 Battle of the Second of May 37 Executions of the Third of May 38 The Junta of the Philippines 39 Self-portrait 40 The Agony in the Garden 41 Infante Don Luis de Borbon 42 The Colossus 43 Two Old People Supping 44 Two Peasants Fighting 45 To the Witches` Sabbath 46 Pilgrimage to San Isidro (detail) 47 Destiny or The Fates 48 Saturn Devouring One of his Sons. 49 Self-portrait with Dr Arrieta `Goya, one of the greatest Spanish painters, was essentially a man of his time, yet his work is as poignantly relevant now as when it was first created in the turbulent Europe of Napoleon. Goya comments freely, savagely, satirically, on his fellow beings; even as a court painter he portrayed the Spanish royal family exactly as he saw them and no hint of flattery clouded his vision. At the height of his success he became gravely ill. When he recovered, not only was he permanently deaf, but the experience of having barely cheated death left him a profoundly changed man. His work reflected this. With the French invasion of Spain, the cruelty and stupidity of war became his theme, recorded with particular savagery in the engravings, The Disasters of War. Later he retreated in disillusion to the country where he tried to exorcise his bitterness in the famous `black paintings`. In old age sweetness and light returned and this again is apparent in his work. The introduction and plate notes eloquently reveal the man, his life and his work. The forty-nine colour plates handsomely illustrate the phases of Goya`s art from his early fashionable brilliance to his despairing yet compassionate portrayals of human crime and folly.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Knjiga je na engleskom jeziku Francisko Goja Fransisko

Noah Dietrich - Howard: The Amazing Mr. Hughes Fawcett, 1972 303 str. meki povez stanje: vrlo dobro Noah Dietrich (February 28, 1889 – February 15, 1982) was an American businessman, who was the chief executive officer of the Howard Hughes business empire from 1925 to 1957. (Even though these dates have been recorded as the official period of employment, Noah Dietrich continued to oversee and make executive decisions for the Hughes industries as late as 1970.) According to his own memoirs, he left the Hughes operation over a dispute involving putting more of his income on a capital gains basis. The manuscript of his eventual memoir, Howard: The Amazing Mr. Hughes, may have been a key, if inadvertent, source of novelist Clifford Irving`s infamous fake autobiography of Hughes. Noah Dietrich is often credited as the `mastermind` behind the Howard Hughes empire. Some say it was 80 percent Noah Dietrich`s genius and 20 percent Howard Hughes` taste for gambling that created the fortune. In spite of vast differences in their characters they were a dynamic combination, and together they soared. Noah Dietrich was born February 28, 1889 in Madison, Wisconsin and was the fourth of six children born to Sarah Peters and German-born evangelical Lutheran minister John Dietrich. John Dietrich, a widower, brought a daughter, Amanda, to the marriage. The household of nine was very religious and caring but undemonstrative. John`s income as a preacher provided only the bare necessities, therefore young Noah learned early on that if he wanted something he would have to rely on his own resources. Maintaining close friendships was difficult for Noah, who had to change schools every two years when his father was assigned to a new congregation. Noah forged a tight bond with his younger brother Paul, however, that endured until Paul`s death in the 1960s. At school, Noah was known as a mathematical whiz and a straight-A student with plans to attend college, but this dream was dashed when his father retired, making it imperative that Noah find a job to help support the family. In 1910 Noah married and moved with his wife to Maxwell, New Mexico, where he was offered a job as cashier at a bank. After six months, he decided to head west for the booming town of Los Angeles. There he became auditor for the Los Angeles Suburban Land Company, a syndicate that included General Harrison Gray Otis, owner of the Los Angeles Times, and his son-in-law Harry Chandler. They had purchased two large land parcels in the San Fernando Valley that spread from what is now North Hollywood to Calabasas. When the syndicate shut down Noah was hired as auditor for the Janss Investment Company, which was selling home sites in the San Gabriel Valley and was making plans to develop Westwood. In 1917, when Noah was 28 years old, he began a new job as assistant comptroller for the E.L. Doheny Oil Companies, which had offices in New York City. His wife, preferring the warmer climate of the West, took their two daughters and moved back there. Noah soon followed. His next position was as senior accountant for Haskins & Sells, a Los Angeles public accounting firm that was then one of the most prominent in the country. It was in 1923 that Noah realized he needed to become a CPA in order to advance in his profession. He tutored himself and passed the three-day exam without difficulty. After earning his certification, he served as comptroller for H. L. Arnold, which distributed three lines of automobiles in three different states, for five years. The position offered a Ford dealership in Phoenix and this tempted Noah, as automobiles had always fascinated him: In the early 1920s he had held the driving-speed record from Los Angeles to Oakland. Noah didn`t take that opportunity, however, after fate stepped in and introduced the 36-year-old Noah to the then 19-year-old Howard Hughes. The Dietrich-Hughes association began Thanksgiving Day, 1925. The young Howard Hughes had recently inherited Hughes Tool Company (valued at $660,000), which manufactured drilling bits for oil companies. He needed somebody with extensive business experience to oversee the Houston-based plant. Noah was hired at a $10,000 a year salary to run the company, thus freeing the young heir to pursue other interests. He immediately became Hughes` right-hand man and trusted business advisor, a relationship that would span more than three decades. Noah served as Chief Executive Officer for what he developed into the far-ranging Hughes empire. He was both director and vice president of Hughes Tool Company, director and chairman of the executive committee of Trans World Airlines (TWA), chairman of the board of RKO Pictures Corporation and director of Hughes Aircraft. In 1956, Noah was one of the highest-paid corporate executives in the United States. After he and his first wife divorced, Noah married a second time in the 1930s and had three more children. In 1955 he married for the last time. His third wife had two young daughters from a previous marriage. One of the high points of 1956 was his tour of Europe with his family and a safari to East Africa with his two sons. He embarked on a similar tour in 1960. In March of 1957, after 32 years with Howard Hughes and only two vacations, Noah Dietrich quit. While enjoying semi-retirement, he was asked to serve as a commissioner of the City of Los Angeles, a director of the Metropolitan Water District of Southern California, and was also a much sought-after guest speaker throughout the United States. He wrote a book about his experience as advisor and confidante of Howard Hughes, Howard: The Amazing Mr. Hughes. He also opened financial consulting offices in Century City in Los Angeles. In the mid 1970s, after undergoing two major operations and suffering from myasthenia gravis (the muscle disease that killed Aristotle Onassis), he finally retired. In spite of these setbacks, he still possessed a brilliant mind, a great interest in life and a positive attitude. People often wonder why Noah stayed with the eccentric Howard Hughes for so many years. The answer is simple: He loved the job, and he possessed an incredibly good disposition, which enabled him to deal with the stress of it. Unlike his former employer, the last years of Noah Dietrich`s life were happy ones. On February 15, 1982 he passed away peacefully and near people who loved him. Nonfiction, Biography, Memoir, 034016493X, Hauard Hjuz

Русская живопись XIX века Moskva, Rusija 1962. Tvrd povez, ruski jezik, bogato ilustrovano, veliki format (27×35 cm), 12 strana + 64 lista sa reprodukcijama. Knjiga je veoma dobro očuvana. T1 Sadržaj: 1. О. А. КИПРЕНСКИЙ (1782—1836) : Портрет А. С. Пушкина. 1827 г. 2 . О. А. КИПРЕНСКИЙ (1782—1836) : Автопортрет. 1809 г. 3. В. А. ТРОПИНИН (1776—1857): Голова мальчика (Портрет сына художника). Окo 1818 г. 4 . А. Г. ВЕНЕЦИАНОВ (1780—1847) : На пашне. Весна 5 . А. Г. ВЕНЕЦИАНОВ (1780—1847) : Спящии пастушок. 1824 г. Государсгденный Русскай музей 6 . СИЛЬВ. Ф. ЩЕДРИН (1791—1830) : На острове Капри. 1826 г. 7 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852) : Последнии день Помпеи. 1830—1833 гг. 8 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852) : Портрет Ю. П. Самоиловои с воспитанницеи на маскараде. 1839—1840 гг. 9 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852): Автопортрет. 1848 г. 10 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858) : Явление Христа народу 1837—1857 г. 11 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858): Голова раба. Этюд 12 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858) : Обнаженныи мальчик. Сидящий на Драпировке 13 . А. Л. ИВAНОВ (1806—1858) : Аппиева дорога при закате солнца. 1845 г. 14 . П. А. ФЕДОТОВ (1815—1852) : Сватовство майорa, 1848 г. 15 . П. А. ФЕДОТОВ (1815—1852) : «Анкор, еще анкор!» 16 . В. Г. ПЕРОВ : (1833—1882) : Сельский крестныи ход на Пасхе. 1861 г. 17 . В. Г. ПЕРОВ (1833—1882) : Последнии кабак у заставы. 1868 г. 18 . В. Г. ПЕРОВ (1833—1882) : Портрет Ф. М. Достоевского. 1872 г. 19 . И. Н. КРАМСКОЙ (1837—1887) : Автопортрет. 1867 г. 20 . И. Н. КРАМСКОЙ (1837—1887): Портрет Л. Н. Толстого. 1873 г. 21. Н. Н. ГЕ (1831—1894): Тайная вечеря. 1863 г. 22. Н. Н. ГЕ (1831—1894): Петр I допрашивает царевича алексея петровича в Петергофе. 1871 г. 23. А. К. САВРАСОВ (1830—1897): Грачи прилетели. 1871 г. 24. Ф. А. ВАСИЛЬЕВ (1850—1873): Оттепель. 1871 г. 25. В. В. ВЕРЕЩАГИН (1842—1904): Смертельно раненныи. 1873 г. 26. В. В. ВЕРЕЩАГИН (1842—1904): Шипка-шеиново. Скобелев под Шипкой. 1877—1878 г. 27. И. К. АЙВАЗОВСКИИ (1817—1900): Черное море. 1881 г. 28. И. И. ШИШКИН (1832—1898): Рожь. 1878 г. 29. И. И. ШИШКИН ( 1832— 1898): В лесу мордвиновой. 1891 г. 30. К. Л. СЛВИЦКИИ (1844—1905): Встреча иконы. 1878 г. 31. В. М. МАКСИМОВ (1844—1911): Приход колдуна на крестьянскую свадьбу. 1875 г. 32. В. Е. МАКОВСКИЙ(1846—1920): Свидание. 1883 г. 33. В. Е. МАКОВСКИЙ (1846—1920): Вечеринка. 1875—1897 гг. 34. Н. А. ЯРОШЕНКО (1846—1898): Кочегар. 1878 г. 35. Н. А. ЯРОШЕНКО (1846—1898): Курсистка. 1883 г. 36. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Бурлаки на Волге. 1870—1873 гг. 37. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Протодиакон. 1877 г. 38. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Портрет М. П. Мусоргского. 1881 г. 39. И. Е. РЕПИН (1844— 1930): Крестныи ход В Курской губерний. 1880—1883 гг. 40. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Не ждали. 1884—1888 гг. 41. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Утро стрелецкои казни. 1881 г. 42. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Меншиков в Березове. 1883 г. 43. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Боярыня морозова. 1887 г. 44. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Олова боярыни морозовой. Этюд. 1886 45. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Покорение Сибири Ермаком. 1895 г. 46. В. М. ВАСНЕЦОВ (1848—1926): Аленушка. 1881 г. 47. В. М. ВАСНЕЦОВ (1848—1926): Богатыри. 1881—1898 гг. 48. А. И. КУИНДЖИ (1842—1910): Березовая роща. 1879 г. 49. В. Д. ПОЛЕНОВ (1844—1927): Московский дворик. 1878 г. 50. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Март. 1895 г. 51. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Золотая осень. 1895 г. 52. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Летнии вечер. 1900 г. 53 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910) : Демон. 1890 г. 54 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910) : Пан. 1899 г. 55 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910): К ночи. 1900 г. 56 . С. В. ИВАНОВ (1864—1910) : В дороге. Смерть переселенца. 1889 г. 57 . К. А. КОРОВИН (1861—1939): У Балкона. Испанки Леонора И Ампара. 1886 г. 58 . Н. А. КАСАТКИН (1859—1930) : Углекопы. Смена. 1895 г. 59 . А. Е. АРХИПОВ (1862—1930) : По реке Оке. 1890 г. 60. А. П. РЯБУШКИН (1861—1904) : Свадебныи поезд в Москве XVII столетия. 1901 г. г 61. Ф. А. МАЛЯВИН (1869—1939): Крестьянка в красном платье 62. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Девушка, освещенная солнцем. 1888 г. 63. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Октябрь. Домотканово. 1895 г. 64. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Портрет М. Н. Ермоловой. 1905 г.

Autor - osoba Jovanov, Svetislav, 1953- = Jovanov, Svetislav, 1953- Naslov Mitovi XX veka / Svetislav Jovanov Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Dnevnik, 2002 (Novi Sad : Ideal) Fizički opis 138 str. : ilustr. ; 21 cm Sadržaj Uvod (5). - Prolog (7-12): Tri sestre: otkriće privatnog života (9-12). - Heroji (13-48): Tarzan: smrtonosna čistota avanture (15-18); Flaš Gordon: prostor koji je pojeo vreme (19-21); Skarlet O` Hara: svetski ljubavni rat (22-25); Vajat Erp: daleko od zvezde zakona (26-29); Popaj: bajka klade valja (30-32); Džems Bond: pištolji i mačkice (33-36); Ivan Denisovič: dnevni raspored utopije (37-40); Konan Varvarin: čelik i meso (41-44); Indijana Džons: luda arheologija (45-48). - Čudovišta (49-73): Drakula: iskušenja večnosti (51-54); Kralj Ibi: komedija finansijske palice (55-58); Građanin Kejn: iluzija kristalne kugle (59-62); Doktor Faustus: suvišna pogodba (63-66); Betmen: moć i nemoć maske (67-70); Mapeti: vreme za igru (71-73). - Antiheroji (75-113): Šarlo Skitnica: američki san i buđenje (77-80); Jozef K: paradoks nevinosti (81-84); Dobri vojnik Švejk: pohvala ludosti (85-88); Paja Patak: vitez svađalica (89-92); Ostap Bender: topljenje leda (93-97); Filip Marlou: pobednik u snu (98-100); Lolita: izmučeni demon (101-104); Boni i Klajd: ljubav kao rana (105-108); Džordž Smajli: izdaja iluzije (109-113). - Tragaoci (115-131): Mali princ: letač svih čežnji (117-119); Hobit: avantura povratka (120-123); Majka Hrabrost: beskonačni račun (124-127); Korto Malteze: tajno jedro, tajni vrt (128-131). - Epilog (133-138): Terminator: odlaganje budućnosti (135-138). (Broš.) Napomene Tiraž 600 Na koricama beleška o delu. Predmetne odrednice Književni likovi -- 20. v. Filmski likovi -- 20. v. MIT O DISTOPIJI ILI DUGO UMIRANJE U JEDNOM VEKU Na početku knjige „Mitovi XX veka“ Svetislava Jovanova nalazi se priča о realističkoj drami kojom dominira očajnički uzvik: „U Moskvu!“, a s njim i nada u mogućnost promene koja se, međutim, neće dogoditi. Poslednju repliku u ovom Čehovljevom komadu izgovara jedna od tri sestre, Olga, koja veli: „Da nam je znati, da nam je znati!“ Knjigu zaključuje futuristički mit о kiborgu, zastrašujuća vizija dehumanizovane budućnosti, priča koja se završava nadom da je još jednom odložen dolazak konačnog, najsavršenijeg Terminatora, onog koji će definitivno ukinuti čoveka, a s njim i svaku nadu. No, kao što je pisac drame Tri sestre znao da se njegove junakinje nemaju čemu nadati, tako je i gledalac Kameronovog filma svestan daje pomenuto odlaganje tek pri-vremena pobeda Dobra, a da je neminovni kraj samo odložen. Između te dve priče Svetislav Jovanov smešta ključne mitove veka u kojem je izvesnost smrti nade bila evidentna i Čehovu i Kameronu. Otuda serija priča kroz koje je ovde sagledano poslednje stoleće drugog milenijuma nije ništa drugo do dugo umiranje u jednom veku, ili afirmacija distopije kao dominantnog pogleda na svet. Naime, sve te priče о herojima, antiherojima, čudovištima i tragaocima, Jovanov sagledava kao puteve i stramputice svesti koja se (bezmalo po hegelijanskom modelu) uspinje do (samo) svesti о vlastitoj nemoći, nesposobnosti da se odupre zlu u sopstvenom biću. Taj put Jovanov analizira iz perspektive veli-ke erudicije i sposobnosti povezivanja najraznovrsnijih podataka iz sfere kulture (i podkulture), ne držeći se striktno jednog stanovišta ili nepromenjene vizure. On, naime, zna da svaka „priča“ ima svoj kontekst, pripada određenom žanru, da je određena specifičnostima vlastitog medija. Baš zato ove priče funkcionišu kao provokativno štivo, nastalo na granici beletristike i esejistike, u njima su sadržane i kritičarske opservacije i teorijski diskurs, sumorni pogled na svet s kraja veka i gotovo detinje nežna osećajnost svojstvena onima koji bi da se još igraju. Ispisujući ove stranice, analizirajući mitove XX veka, Jovanov, međutim, inicira proces de-mistifikacije mitotvoračke svesti čoveka Zapada, ali i afirmiše još jedan mit – koji nije vezan samo za ovo stoleće, već je ugrađen u temelje zapadne civilizacije. Reč je о gnostičarskom mitu koji uzdiže znanje kao mogući put ka spasenju. Pa ipak, pisac ove knjige je do kraja svestan svoje pozicije. Otuda i njegova konstatacija da su mitovi možda pre pomagali čoveku XX stoleća da spokojno umre, no što su mu olakšavali život, nije tek izraz pomodnog pesimizma svedoka odrastanja x-generacije, već svojevrsna sublimacija gorkog iskustva oko kojeg se, uostalom, i vrti kompletna prošlovekovna mitologija. Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ „Jovanov otvara zbirku pričom o Čehovljevoj drami Tri sestre kao o otkriću privatnog života – gde je, dakako, ovaj komad samo sinteza celokupne Čehovljeve poetike – dakle, o onoj neutaživoj potrebi istorijski sazrelog građanstva za učešćem u svetu, ali na novim osnovama, kroz potragu za privatnim, individualnim ostvarenjem, za Znanjem koje građansko životarenje ispunjava smislom, za izmičućim mamcem Sreće. Ostale je `mitove` Jovanov podelio na Heroje, Čudovišta, Antiheroje i Tragaoce, i njihov se dijapazon kreće od stripovskih superheroja – i njihovih trapavih antipoda – iz herojskog (koliko i čednog) doba `devete umetnosti` (Flaš Gordon, Popaj, Betmen, Paja Patak, Korto Malteze...), preko paradigmatskih likova nastalih u `visokoj` ili roto-literaturi a većinom proslavljenih ekranizacijom (Filip Marlou, Lolita, Skarlet O` Hara, Džems Bond, Ivan Denisovič, Džordž Smajli...) pa do svih onih likova koji su otelotvoravali `svetle` ili `tamne` kulturne ikone kakve su sublimisale ili, pak, oslobađale nade i strahove savremenog čoveka (Drakula, Kralj Ibi, Doktor Faustus, Švejk, Šarlo Skitnica, Jozef K. etc.); knjiga se završava Epilogom posvećenim Terminatoru, kao nekakvim simboličkim oproštajem od jedne ekskluzivno ljudske istorije, kakva je valjda postojala još samo u dvadesetom veku, i više je, takve, neće biti... Hasta la vista, baby!“ – Teofil Pančić MG96

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

- I Read Where I Am: Exploring New Information Cultures Valiz/Graphic Design Museum, Breda, 2011 264 str. meki povez stanje: dobro – Visionary texts about the future of reading and the status of the word – With contributions by 82 invited authors: journalists, designers, researchers, politicians, philosophers and many others I Read Where I Am contains visionary texts about the future of reading and the status of the word. We read anytime and anywhere. We read of screens, we read out on the streets, we read in the office but less and less we read a book at home on the couch. We are, or are becoming, a different type of reader. How will we grapple with compressed narratives and the fluid bombardment of text? What are the dialectics between image and word? How will our information machines generate new reading cultures? Can reading become a live, mobile social experience? To answer all these (and other) questions, I Read Where I Am displays 82 diverse observations, inspirations and critical notes by journalists, designers, researchers, politicians, philosophers and many others. Authors: Arie Altena, Henk Blanken, Andrew Blauvelt, Erwin Blom, James Bridle, Max Bruinsma, Anne Burdick, Vito Campanelli, Catalogtree, Florian Cramer, Sean Dockray, Paulien Dresscher, Dunny & Raby, Sven Ehmann, Martin Ferro-Thomsen, Jeff Gomez & 66 other authors Editors: Mieke Gerritzen, Geert Lovink, Minke Kampman Design: LUST When Guy Debord identified the image consumerism of “the society of the spectacle” in the 1960s, he could not have forecast that language would threaten to eclipse the image in the medium of personal technology, creating a world of ubiquitous legibility. Today, we read anytime and anywhere, on screens of all sizes; we read not only newspaper articles, but also databases, online archives, search engine results and navigational structures. We read while out on the street, at home or in the office, with a complete library to hand--but less and less we read a book at home on the couch. In other words, we are, or are becoming, a different kind of reader. I Read Where I Am contains visionary texts about the future of reading and the status of the word in the digital age from designers, philosophers, journalists and politicians, looking at both sides of the argument for printed and digital reading matter. A collection of short reflections on the future of reading, including those from Ellen Lupton, James Bridle, Erik Spiekermann, and N. Katharine Hayles. Independently, none of the essays are especially compelling; but collectively, they reveal our shared unease (the loss of print, increased distraction, information overload) and make clear that none of us has any idea what the future will bring. Which, of course, is what makes the future interesting. Unfortunately, the typesetting (words are colored in different shades of gray depending on their frequency of use) is interesting in theory but incredibly annoying in practice; perhaps it is an attempt to prove that a stubborn reader will suffer through even the worst of reading experiences in order to get at the words? Index Contents Indexes Index on First 140 Characters of Essay |p16 Index of Word Frequency |p22 Index on Related Subjects |p178 82 essays 01|p50 Gathering Up Characters Arie Altena 02|p51 Better Stories Henk Blanken 03|p53 From Books to Texts Andrew Blauvelt 04|p54 I Read More Than Ever Erwin Blom 05|p56 Encoded Experiences James Bridle 06|p57 Watching, Formerly Reading Max Bruinsma 07|p60 If Words, Then Reading Anne Burdick 08|p60 Flowing Together Vito Campanelli 09|p62 Highway Drugs and Data Visualization Catalogtree 10|p64 The Revenge of the Gutenberg Galaxy Florian Cramer 11|p66 Where Do You Read? Sean Dockray 12|p67 Pancake Paulien Dresscher 13|p69 Between Reality and the Impossible: Revisited Dunne & Raby 14|p70 Weapons of Mass Distraction Sven Ehmann 15|p73 Reading Beyond Words Martin Ferro-Thomsen 16|p74 We Left Home; Why Shouldn`t Ideas? Jeff Gomez 17|p75 Delectation Denise Gonzales Crisp 18|p78 Welcome to the Digital Age. What Changed? Alexander Griekspoor 19|p77 Non-linear Publishing Hendrik-Jan Grievink 20|p78 Subtitling Ger Groot 21|p80 Ambient Scholarship Gary Hall 22|p82 Set the Text Free: Balancing Textual Agency Between Humans and Machines John Haltiwanger 23|p83 Educate Well, Read Better N. Katherine Hayles 24|p85 Reading the Picture Toon Horsten 25|p85 Apples and Cabbages Minke Kampman 26|p86 How Will We Read? Lynn Kaplanian-Buller 27|p88 Screening Kevin Kelly 28|p90 I Don`t Read on My Bike Joost Kircz 29|p91 Reading As Event Matthew Kirschenbaum 30|p91 Reading the Network Tanja Koning 31|p93 Nearby and Global in Its Impact Steffen Konrath 32|p95 The Interface of the Graphic Novel Erin La Cour 33|p97 Minimal and Maximal Reading Rudi Laermans 34|p99 Reading Apart Together Warren Lee 35|p100 Unexpected Ways Jannah Loontjens 36|p101 Consume Without a Screen Alessandro Ludovico 37|p103 The Networked Culture Machine Peter Lunenfeld 38|104 From Noun to Verb Ellen Lupton 39|106 The Role of the Hardware Anne Mangen 40|p107 From Reading to Pattern Recognition Lev Manovich 41|p109 Reading `For the Sake of It` Luna Maurer 42|p111 The Matrix: Three Subject- ive and Intuitively Selected Pointers for Building Blocks for The Script in Which We Live Geert Mul 43|p113 Horses Are Fine So Are Books Arjen Mulder 44|p115 Shapes Caroline NeveJan 45|117 Achievement Unlocked! David B. Nieborg 46|p118 U-turn Kali Nikitas 47|p119 The Epitaph or Writing Beyond the Grave Henk Oosterling 48|p121 Jumping Frames David Ottina 49|p123 Pictures and Words Peter Pontiac 50|p125 The Grammar of Images Ine Poppe 51|p127 The Many Readers in My Body Emilie Randoe 52|p129 Arrangements Bernhard Rieder 53|p130 Desecration of Reading Paul Rutten 54|p131 Epi-phany Plea for a Counter- culture of Un-reading and Un-writing Johan Sanctorum 55|p133 Savouring Thoughts Louise Sandhaus 56|p134 The Stutter in Reading (Call for a New Quality of Reading) Niels Schrader 57|p135 I Read in the Mind Ray Siemens 58|p136 Full Circle Karin Spaink 59|p137 Books Erik Spiekermann 60|p138 The New Orality and the Empty House Matthew Stadler 61|p140 Letter en geest I Letter and Spirit F. Starik 62|p141 Social Reading Bob Stein 63|p144 Is the Role of Libraries in Reading Innovation Fading? Michael Stephens & Jan Klerk 64|p146 Slow Reading Carolyn Strauss 65|p147 Cyclops iPad Dick Tuinder 66|p148 Context Is King; Content Is Queen Lian van de Wiel 67|p150 Reading Becomes Looking Bregtje van der Haak 68|p152 The Library Is As Large As One Half of the Brain Eis van der Plas 69|p155 Classic Canon Rick van der Ploeg 70|p156 Content Economies Daniel van der Velden 71|p157 Do Images Also Argue? Adriaan van der Weel 72|p158 Read Me First Erwin van der Zande 73|p160 Designing a New Stratification of Information Rene van Engelenburg 74|p162 Dancing Words Francisco van Jole 75|p163 Books Are Bullets in the Battle for the Minds of Men Peter van Lindonk 76|p165 Reading Surroundings Koert van Mensvoort 77|p166 Reading with Electronic Blinkers Tjebbe van Tijen 78|p168 Better Tools Dirk van Weelden 79|p170 E-Stone Jack van Wijk 80|p172 Mushrooms and Truffles Astrid Vorstermans 81|p173 Book It McKenzie Wark 82|p174 Danger: Contains Books Simon Worthington Nonfiction, 9078088559

Kao na slikama Retko u ponudi Leonard Michael Maltin (born December 18, 1950) is an American film critic and film historian, as well as an author of several mainstream books on cinema, focusing on nostalgic, celebratory narratives. He is perhaps best known for his book of film capsule reviews, Leonard Maltin`s Movie Guide, published annually from 1969 to 2014. Maltin was the film critic on Entertainment Tonight from 1982 to 2010. He currently teaches at the USC School of Cinematic Arts and has appeared regularly on Turner Classic Movies, and hosts the weekly podcast Maltin on Movies. He has written articles for The New York Times, The Los Angeles Times, Variety, Playboy and TV Guide. He served two terms as President of the Los Angeles Film Critics Association, and votes for films to be selected for the National Film Registry. He has written books on animation and the history of film. He has also hosted numerous specials and provided commentary for several films. In 2021, he released his memoir, Star Lucky: My Unlikely Road to Hollywood. He received the Robert Osborne Award from Turner Classic Movies in 2022. Early life and education[edit] Maltin was born in New York City, the son of singer Jacqueline (née Gould; 1923–2012) and Aaron Isaac Maltin (1915–2002), a lawyer and immigration judge.[3] Maltin was raised in a Jewish family in Teaneck, New Jersey.[4] He graduated from Teaneck High School in 1968.[5] Maltin began his writing career at age 15, writing for Classic Images and editing and publishing his own fanzine, Film Fan Monthly, dedicated to films from the golden age of Hollywood. Maltin earned a journalism degree at New York University. Career[edit] 1969–1979: Early writings[edit] Maltin went on to publish articles in a variety of film journals, newspapers, and magazines, including Variety and TV Guide. In the 1970s Maltin also reviewed recordings in the jazz magazine Downbeat. Maltin served as the film critic for Playboy for six years based on Roger Ebert`s suggestion.[6] Maltin wrote Leonard Maltin`s Movie Guide, a compendium of synopses and reviews that first appeared in September 1969 and was annually updated from October 1987 until September 2014, each edition having the following year`s date. Its original title was TV Movies, and some editions were Leonard Maltin`s Movie and Video Guide. In 2005, coverage of many films released no later than 1960 was moved into a spin-off volume, Leonard Maltin`s Classic Movie Guide, to allow the regular book to cover a larger number of more recent titles. He has also written several other works, including Behind the Camera, a study of cinematography, The Whole Film Sourcebook, Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia, Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals, and Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons. 1980–2010: Entertainment Tonight[edit] Maltin in 1990 Starting on May 29, 1982, Maltin was the film reviewer on the syndicated television series Entertainment Tonight for 30 years. He praised the Tournee of Animation on the show at one point.[7] He also appeared on the Starz cable network, and hosted his own syndicated radio program, Leonard Maltin on Video, as well as the syndicated TV show Hot Ticket with Boston film critic Joyce Kulhawik (originally E! personality and game show host Todd Newton). Maltin also hosted a television show called Secret`s Out on ReelzChannel network. He also spearheaded the creation of the Walt Disney Treasures collectible DVD line in 2001,[8] and continued to provide creative input and host the various sets.[9] During the 1980s and 1990s, Maltin served on the advisory board of the National Student Film Institute.[10][11] In the mid-1990s, Maltin became the president of the Los Angeles Film Critics Association and is on the advisory board of the Hollywood Entertainment Museum. For nearly a decade, Maltin was also on the faculty of the New School for Social Research in New York City. As of 2018, Maltin teaches in the School of Cinematic Arts at the University of Southern California. In 1990, he took a look at the MGM years of The Three Stooges in a film called The Lost Stooges, available on a made-to-order DVD through the Warner Archive Collection. Maltin left Entertainment Tonight in 2010. His final appearance on the show as a regular correspondent was on July 19, 2010.[12] He also wrote the introduction for The Complete Peanuts: 1983–1984. In 1985, he delivered a three-word movie review on Entertainment Tonight for that year`s horror film spoof, Transylvania 6-5000. The review begins with a silent Maltin swaying to a recording of the Glenn Miller Orchestra playing `Pennsylvania 6-5000`, the instrumental melody interrupted by the sound of a telephone ringing (part of the original recording), after which the band chants the title of the song. In his review, Maltin timed it so that his review began with the phone ringing: `Transylvania 6-5000 ... stinks!`[13] Maltin at the 2010 Independent Spirit Awards Maltin also appeared as himself in Gremlins 2: The New Batch (1990), playing a film critic who blasts the first Gremlins film, but is attacked by the Gremlins. This scene echoed real life, as Maltin gave the first film a bad review, finding it mean-spirited, which affected his friendship with director Joe Dante. The scene was spoofed in the Mad magazine parody of Gremlins 2, in which he protests being eaten as Roger Ebert gives a worse review of the film, only for the Gremlins to remark they are waiting until Thanksgiving to find Ebert, as `he will feed a family of 15!`. Maltin appeared in the South Park episode `Mecha-Streisand` (1998) where he, Sidney Poitier and Robert Smith fight the titular, Godzilla-like robot version of Barbra Streisand. Maltin voiced himself in the Freakazoid! episode `Island of Dr. Mystico`, in which the titular villain, Dr. Mystico, abducted him to make use of his film knowledge. Maltin was one of the few people to appear as a `guest star` on Mystery Science Theater 3000 during its original run; during a Season Nine episode, he joins Pearl Forrester in torturing Mike Nelson and the bots with the film Gorgo.[14] He was also mocked on the show for giving the film Laserblast a rating of 2.5 stars. After Mike and the Bots finish watching the movie, they express amazement at the rating while Mike reads off a list of well-known films that Maltin gave similar ratings to.[15] Maltin hosted a compilation of National Film Board of Canada animated shorts, Leonard Maltin`s Animation Favorites from the National Film Board of Canada.[16] 2011–present[edit] Comedian Doug Benson`s podcast Doug Loves Movies features a segment called the Leonard Maltin Game, in which the guest must guess the name of a film based on a subset of the cast list in reverse order and a few intentionally vague clues from the capsule review of the film from Leonard Maltin`s Movie Guide. Maltin appeared on the podcast in February 2010 and played the game himself. He appeared on the show again in August 2010. In November 2010, Benson and Maltin played the game on Kevin Pollak`s Chat Show. Maltin repeated his appearances on Doug Loves Movies in September 2011 with Jimmy Pardo and Samm Levine, in September 2012 with Chris Evans and Adam Scott and in November 2013 with Peter Segal, `Werner Herzog` and Clare Kramer. Beginning in November 2014, Maltin has hosted the podcast Maltin on Movies. It began on Paul Scheer`s now-defunct Wolfpop network, with comedian and actor Baron Vaughn as a co-host. The two picked a topic generally based on what was currently in theaters and discussed three other movies within that topic: one that the two both liked, one that the two disliked and one they thought was a great lesser-known film, or `sleeper`, within the category. Topics included biopics, breakthrough performances and sequels.[17] Maltin currently co-hosts with his daughter Jessie Maltin.[18] From 2014 to 2019, Maltin hosted the quarterly Treasures From the Disney Vault on Turner Classic Movies. The last scheduled `Treasures from the Disney Vault` aired on September 2, 2019. Beginning in 2016, Maltin has served as the Honorary Head Juror of the Coronado Island Film Festival.[19] In 2020, the festival named their top award The Leonard Maltin Tribute Award.[20][21] In 2019, Maltin along with his daughter Jessie Maltin created a film festival called MaltinFest at the Egyptian Theater that spanned three days. Special guests included Laura Dern and Alexander Payne.[22] Since 2018, Maltin has served on the advisory board for Legion M.[23] In 2022, he was invited to join the Academy of Motion Pictures Arts and Sciences as part of the Member at Large branch.[24] In popular culture[edit] `Leonard Maltin`s Movie Guide` has been praised by comedian Patton Oswalt who described it as `A paperback Kubrickian monolith of one man`s massive and far-reaching tastes.`[25] Other admirers include Noah Baumbach, Alexander Payne, and Billy Bob Thornton.[26] In The Simpsons episode `A Star Is Burns`, Marge says: `Did you know there are over 600 critics on TV and Leonard Maltin is the best looking of them all?` Lisa replies `Ewwww!`[27] In the 1995 video release of the original Star Wars trilogy, there was an interview with George Lucas conducted by Maltin before the start of the films. Maltin is listed in the Guinness Book of World Records for the world`s shortest movie review; his two-star review of the 1948 musical Isn`t It Romantic? consists of the word `No`.[28] In 2020, a Leonard Maltin board game was released called King of Movies: The Leonard Maltin Game. [29] Personal life[edit] Maltin lives in Los Angeles. He is married to researcher and producer Alice Tlusty, and has one daughter, Jessie, who works with him (his production company, JessieFilm, is named for her). In July 2018, Maltin announced that he had been diagnosed with Parkinson`s disease three and a half years prior.[30] In 1998, Maltin settled a libel suit brought by former child star Billy Gray, of Father Knows Best fame, whom Maltin identified in his review of the film Dusty and Sweets McGee as a real-life drug addict and dealer. The statement had appeared in print in Maltin`s annual movie guide for nearly 25 years before Maltin publicly apologized for the error.[31][32] Awards and honors[edit] In 1997, Maltin received the Press Award from the International Cinematographers Guild.[33] In 2002, Maltin was honored by ASIFA-Hollywood at the 29th Annie Awards with the June Foray Award, given to those who have `a significant and benevolent or charitable impact on the art and industry of animation.`[34] In 2005, Maltin was awarded the ASC Bud Stone Award of Distinction by the American Society of Cinematographers.[35] That same year, Maltin was awarded with the Career Achievement Award at the Temecula Valley International Film Festival.[36] In 2007, Maltin received the Telluride Film Festival Silver Medallion in recognition of his achievements in the film industry.[37] In 2010, Maltin received the NFFC-Disneyana Fan Club Heritage Award.[38] In 2010, Maltin was honored by the National Board of Review with the William K. Everson Film History Award.[39] In 2013 Maltin received the Inkpot Award from Comic Con International.[40] In 2018, Maltin was inducted into the Online Film & Television Association`s Film Hall of Fame.[41] On April 24, 2018, the Los Angeles City Council declared it Leonard Maltin Day.[42] In August 2018, the California Independent Film Festival honored Maltin with the Golden Slate award for `his years of contribution to film and film history.`[43] In 2022, after a two-year delay caused by the COVID-19 pandemic, the TCM Film Festival honored Maltin with the Robert Osborne Award for helping `keep the cultural heritage of classic film alive for future generations.` The award was presented by Warren Beatty.[44] Bibliography[edit] As author[edit] Movie Comedy Teams (NAL, 1970; revised editions, 1974, 1985) Behind the Camera (NAL, 1971), reissued as The Art of the Cinematographer (Dover, 1978) The Great Movie Shorts (Crown, 1972), reissued as Selected Short Subjects (Da Capo, 1983) The Disney Films (Crown, 1973; revised edition, 1985; 3rd edition, 1995 from Hyperion; 4th ed., 2000, Disney Editions) Carole Lombard (Pyramid, 1976) Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals (Crown, 1977; coauthor with Richard W. Bann; revised and reissued as The Little Rascals: The Life and Times of Our Gang, 1992) The Great Movie Comedians (Crown, 1978, revised edition, 1982) Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons (NAL and McGraw Hill, 1980; revised edition, November 1987) The Complete Guide to Home Video (Crown, 1981; coauthor) The Great American Broadcast: A Celebration of Radio`s Golden Age (E.P. Dutton, 1997) Leonard Maltin`s Movie Crazy (M Press, 2008) Leonard Maltin`s 151 Best Movies You`ve Never Seen (HarperStudio, 2010) Hooked On Hollywood: Discoveries From A Lifetime of Film Fandom (GoodKnight Books 2018) Star Struck: My Unlikely Road to Hollywood (GoodKnight Books, 2021) As editor[edit] Leonard Maltin`s Movie Guide (originally published as TV Movies, then Leonard Maltin`s Movie & Video Guide) (NAL, 1969, 1974, 1978, 1980, 1982, 1984, 1986, 1987, published annually 1988 through 2014). Also published in a Dutch edition as Speelfilm Encyclopedie, and Swedish version as Bonniers Stora Film & Video Guide. The Real Stars (Curtis, 1973) The Real Stars #2 (Curtis, 1974) The Laurel & Hardy Book (Curtis, 1973) Hollywood: The Movie Factory (Popular Library, 1976) Hollywood Kids (Popular Library, 1978) The Real Stars #3 (Curtis, 1979) The Whole Film Sourcebook (NAL and Universe Books, 1983) Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia (Dutton/Penguin, 1994) Leonard Maltin`s Family Movie Guide (Dutton/Signet, 1999) As a host[edit] Bugs & Daffy: The Wartime Cartoons VHS, 1989, MGM/UA Home Video The Little Rascals only on VHS tapes, Volumes 1–21 from Cabin Fever Entertainment not on DVD from Genius Products. Walt Disney Treasures DVD series, featuring Disney animation and television shows. Istorija filma filmovi filmska kritika filmski kritičar kritičari

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Mihajlovič Ajzenštajn (rus. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Najpoznatiji filmovi su mu: „Oklopnjača Potemkin“,[1] „Oktobar“, „Aleksandar Nevski“. Njegovi filmovi pripadaju žanru politički angažovanih filmova. Među istoričarima filma postoji uverenje da je upravo Sergej Ajzenštajn doprineo najviše razvoju montaže, kao ne samo tehničkog postupka povezivanja kadrova, nego kao i načina da se filmski jezik bitno izmeni i unapredi. Sa Lavom Kulješevim razvio je izuzetno značajan teoretski rad na polju razvoja montaže. Sve delo Sergeja Ajzenštajna karakteriše inovativna upotreba montaže, ritma, odabira dominantnih motiva, vrste osvetljenja, u poslednjem filmu i upotreba boja. Ove je bila inovacija u filmskom rečniku svoga doba. Mladost Mladi Sergej sa svojim roditeljima Mikajlom i Julijom Ajzenštajn. Ajzenštajn je rođen u porodici srednje klase u Rigi, Latvija (tada delu Ruskog carstva u Livonskoj guberniji), ali njegova porodica se često selila tokom njegovih ranih godina, kao što je i Ajzenštajn nastavio da čini tokom svog života. Njegov otac, poznati arhitekta Mikail Osipovič Ajzenštajn, je rođen u Kijevskoj oblasti, u jevrejskoj trgovačkoj familiji poreklom iz Vasiljkiva.[2] On potiče iz porodice u kojoj je dominantno religijsko uverenje bilo pravoslavlje, iako mu je otac po nacionalnosti bio Jevrejin, on je prihvatio pravoslavlje.[3][4] Njegova majka Julijana Ivanovna Konetskaja bila je iz ruske pravoslavne familije.[5] Bila je ćerka uspešnog trgovca.[6] Julija je napustila Rigu iste godine kad je izbila i Ruska revolucija iz 1905, odvodeći Sergeja sa sobom u Sankt Peterburg.[7] Njen sin se povremeno vraćao da vidi svog oca, koji im se pridružio oko 1910.[8] Tome je sledio razvod i Julija je napustila porodicu i otišla da živi u Francuskoj.[9] Ajzenštajn je bio odgajen kao ortodoksni hrišćanin, ali je kasnije postao ateista.[10][11] Na petrogradskom Institutu za građevinarstvo, Sergej je studirao arhitekturu i inženjerstvo, profesiju svog oca.[12] Godine 1918. Sergej je napustio školu i pridružio se Crvenoj armiji da bi služio Boljševičkoj revoluciji, mada je njegov otac Mikail podržavao suprotnu stranu.[13] To je dovelo njegovog oca u Nemačku nakon poraza Carske vlade, a Sergeja u Petrovgrad, Vologdu, i Dvinsk.[14] Godine 1920, Sergej je prebačen na komandnu poziciju u Minsku, nakon uspešnog pružanja propagande za Oktobarsku revoluciju. U to vreme, on je bio izložen Kabuki pozorištu i izučavao je japanski, naučivši oko 300 kandži slova, što je navodio kao uticaj na svoj slikovni razvoj.[15][16] Ove studije su ga navele da putuje u Japan. Karijera U svojim prvim filmovima nije koristio glumce profesionalce. Bavio se pitanjima klasnih konflikta u kojima su glumci imali stereotipne uloge. Ajzenštajn je bio odan idejama komunizma u vreme Staljina koji je odlično shvatao značaj filma kao propagandnog oružja. Popularnost i značaj Sergeja Ajzenštajna je rastao i opadao u funkciji uspeha njegovih filmova. Godine 1925, stvorio je film „Oklopnjača Potemkin“. Čuvenu scenu sa kolicima koja padaju niz stepenište u Odesi snimio je 22. septembra. Centralni komitet KPSS je organizovao obeležavanje jubileja revolucije iz 1905, a narodni komesari Lunačarski i Maljevič su angažovali Ajzenštajna da napravi film posvećen ovoj komemoraciji. Od mnoštva događaja, Sergej je odabrao pobunu na oklopnjači kao centralni motiv filma. U jesen 1928. godine napušta Sovjetski Savez i odlazi na dvogodišnje studijsko putovanje po Evropi sa saradnicima Edvardom Tiseom i Grigorijem Aleksandrovim. Tamo ih je poslala komunistička partija da bi usavršili saznanja o tehnici zvučnog filma. Tu je napravio jedan film u Francuskoj (Sentimentalna romansa iz 1930). Studio Paramaunt ga 1930. poziva u SAD i nudi ugovor na 100.000 dolara. Ajzenštajn stiže u Njujork 20. maja. Trebalo je da ekranizuje jedan od romana Teodora Drajzera, ali se od tog projekta odustalo zbog sukoba reditelja i producenata. Time dolazi u poziciju da ga prijatelji Epton Sinkler i Čarli Čaplin spašavaju od neke vrste progona. Odlazi u Meksiko da snima film za bračni par Sinkler, ali se i tu njegova umetnička priroda susreće sa, za njega u to vreme neprihvatljivim uslovima stvaranja. Film o Meksiku nije dovršen, a Staljin ga u međuvremenu poziva nazad u SSSR. Od snimljenog materijala je 1933. izmontirana verzija filma „Gromovi nad Meksikom“, kasnije poznatog kao „Živeo Meksiko!“ (¡Que Viva México!). Godine 1938. prikazan je prvi Ajzenštajnov zvučni film, „Aleksandar Nevski“. On opisuje istorijsku bitku Rusa i tevtonskih vitezova iz 13. veka na zaleđenom Čudskom jezeru. Filmom dominira ideja patriotizma i stoga je intenzivno korišćen kao propaganda u Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata. Ajzenštajnov boravak na zapadu ga je učinio sumnjivim u očima Staljina i komunističke nomenklature. Rad na nekim filmovima je otkazan, a rad na filmu „Ivan Grozni“ je često ometan. Prvi deo ovog filma iz 1944. primljen je sa simpatijama i nagrađen je, dok je drugi deo bio cenzurisan i nije prikazan do 1958. U nastavku filma, Ivan nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin. Neki delovi su snimljeni u koloru, zahvaljujući nemačkim kolor kamerama zaplenjenim u bici kod Staljingrada. Treći deo filma, iz 1946, konfiskovala je komunistička partija. Povratak Ajzenštajn je bio u stanju da se dodvori Staljinu za „još jednu šansu”, i izabrao je od dve ponude zadatak biografije Aleksandra Nevskog, za šta je muziku komponovao Sergej Prokofjev.[17] Ovog puta, bio mu je dodeljen koscenarista, Pjotr Šavlenko,[18] da isporuči završni scenario i profesionalne glumce da igraju uloge; i pomoćnik režisera, Dmitri Vasiljev, da ubrza snimanje.[18] Ishod je bio film koji su kritičari dobro primili na obe strane, sovjetskoj i zapadnoj, za koji je nagrađen Ordenom Lenjina i Staljinovom nagradom.[19] To je bila očigledna alegorija i kruto upozorenje protiv gomilanja trupa nacističke Nemačke, dobro igrana i dobro napravljena. Scenario je sadržao scene u kojima Nevski izgovara niz tradicionalnih ruskih poslovica, verbalno ukorenjavajući svoju borbu protiv germanskih osvajača u ruske tradicije.[20] Ovo je započeto, završeno i stavljeno u distribuciju sve u toku 1938. godine, i nije predstavljalo samo Ajzenštajnov prvi film tokom skoro jedne decenije, već i njegov prvi zvučni film. U roku od nekoliko meseci od objavljivanja filma, Staljin je sklopio pakt sa Hitlerom, i Nevski je odmah povučen iz distribucije. Ajzenštajn se vratio predavanju i bio je zadužen za režiranje Rihard Vagnerove Valkire u Boljšoj teatru.[19] Posle izbijanja rata sa Nemačkom 1941. godine, Nevski je bio ponovo pušten u široku distribuciju i stekao je međunarodni uspeh. Sa ratom koji se približavao Moskvi, Ajzenštajn je bio jedan od mnogih filmskih stvaralaca koji su evakuisani u Almate, gde je po prvi put razmatrao ideju o pravljenju filma o Ivanu IV Groznom. Ajzenštajn je imao korespondenciju sa Prokofjevom iz Almate, koji mu se tamo pridružio 1942. Prokofjev je komponovao muziku za Ajzenštajnov film, a Ajzenštajn se reciprocirao dizajnirajući setove za opersko izvođenje Rata i mira koje je Prokofjev razvijao.[21] Ivanova trilogija Ajzenštajnov film, Ivan Grozni, Deo I, kojim se predstavlja Ivan IV Grozni kao nacionalni heroj, dobio je podršku Josifa Staljina (i Staljinovu nagradu),[22] ali su nastavak, Ivan Grozni, Deo II, kritikovale razne razne vlasti i ostao je neobjavljen do kraja 1958. godine. Svi snimci još uvek nepotpunog dela Ivan Grozni, Deo III, bili su konfiskovani i najveći deo materijala je bio uništen[23] (mada nekoliko snimljenih scena još uvek postoji). Lični život Godine 1934. u Sovjetskom Savezu, Ajzenštajn je oženio filmsku stvarateljku i scenariskinju Peru Ataševu (rođenu Perl Mojsejevna Fogelman; 1900 - 24. septembar 1965)[24][25][26] i ostao je u braku do svoje smrti 1948, iako je dugo bilo spekulacija o njegovoj seksualnoj orijentaciji.[27][28] Oni nisu imali dece. Pišući za Londonski pregled knjiga (London Review of Books) avgusta 2018, Dejvid Troter je tvrdio da je Ajzenštaj vodio LGBT život tokom svojih godina u Sovjetskom Savezu: „Kao dvosmisleno samoidentifikujući gej muškarac u Sovjetskoj Rusiji, on je znao sve o homofobiji”.[29] Smrt Sergej Ajzenštajn je imao srčani udar 2. februara 1946, i proveo je najveći deo godine oporavljajući se. On je umro od drugog srčanog udara, 11. februara 1948. u Moskvi, u svojoj 50. godini.[30] Njegovo telo ležalo izloženo u Holu filmskih radnika pre nego što je bilo kremirano 13. februara, a njegov pepeo je sahranjen na groblju Novodevičje u Moskvi.[31] Filmski teoretičar Ajzenštajn je bio pionir u upotrebi montaže, specifičnog korišćenja uređivanja filma.[32][33] On i njegov savremenik, Lav Kulješov, dva su od najranijih teoretičara filma, koji su tvrdili da je montaža suština filma. Njegovi članci i knjige, a posebno dela Filmska Formai Filmski smisao, detaljno objašnjavaju značaj montaže. Njegovi spisi i filmovi nastavili su da imaju veliki uticaj na kasnije filmske stvaraoce. Ajzenštajn je verovao da se uređivanje može koristiti za više od samog izlaganja scene ili trenutka, putem „povezivanja” srodnih slika. Ajzenštajn je smatrao da se „sudar” snimaka može koristiti za manipulaciju emocijama publike i stvaranje filmskih metafora. On je verovao da ideju treba izvesti iz složenosti dva nezavisna snimka, uvodeći element kolaža u film. Razvio je ono što je on nazvao „metode montaže”: Metrička[34] Ritmička[35] Tonalna[36] Asocijativna[37] Intelektualna[38] Ajzenštajn je predavao snimanje filma tokom svog karijere u GIK-u gde je napisao nastavni plan i program za smer reditelja;[39] njegove nastavne ilustracije su reprodukovane u delu Vladimira Niznija Lekcije sa Ajzenštajnom. Vežbe i primeri za učenike zasnovani su na obradi literature kao što je Onore de Balzakov Čiča Gorio.[40] Još jedna hipotetička vežva bila je postavljanje Haitske borbe za nezavisnost kako je prikazano u Anatoli Vinogradovom Crnom konzulu,[41] delu na čiji nastanak je uticalo Džon Vanderkukovo Crno visočanstvo.[42] Lekcije iz tog scenarija razrađivale su lik Žan-Žak Desalina, ponovo odigravajući njegovo kretnje, akcije i dramu koja ga okružuje. Pored didaktike književnog i dramskog sadržaja, Ajzenštajn je podučavao tehnike režije, fotografije i uređivanja, podstičući razvoj individualnosti svojih studenata, njihovog izražavanja i kreativnosti.[43] Ajzenštajnova pedagogija, poput njegovih filmova, bila je politički nastrojena i sadržala je citate Vladimira Lenjina isprepletene sa njegovim učenjem.[44] U svojim početnim filmovima Ajzenštajn nije koristio profesionalne glumce. Njegove naracije su izbegavale pojedinačne likove i bavile su se širokim društvenim pitanjima, a posebno klasnim konfliktom. Koristio je stereotipne likove, a uloge su bile ispunjene neobučenim licima iz odgovarajućih klasa; on je izbegavao davanje uloga filmskim zvezdama.[45] Ajzenštajnova vizija komunizma dovela ga je u konflikt sa zvaničnicima vladajućeg režima Josifa Staljina. Poput mnogih boljševičkih umetnika, Ajzenštajn je zamišljao novo društvo koje bi potpuno subvencionisalo umetnike, oslobađajući ih od ograničenja šefova i budžeta, ostavljajući ih potpuno slobodnim za stvaranje, ali budžeti i producenti bili su značajni za sovjetsku filmsku industriju kao i za ostatak sveta. Zbog ranijeg rata, revolucionarna i izolovana nova nacija nije imala u početku resurse da nacionalizuje filmsku industriju. Kada je to učinjeno, ograničeni resursi - monetarni i u pogledu opreme - zahtevali su kontrolu produkcije u jednako opsežnom stepenu kao i u kapitalističkom svetu.

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

The Society of Unlimited Responsibility - Art as social strategy tvrd povez, ilustracije u boji, 293strane Irena Lagator Pejović 2001-2011 Nakon diplome u oblasti grafičkog dizajna 1999, na Fakultetu Likovnih Umjetnosti Cetinje gdje je studirala od 1995. godine, vizuelna umjetnica Irena Lagator Pejović provela je specijalističku godinu u oblasti savremene umjetnosti na l’École Nationale Supérieure des Beaux-Arts, Le Mans u Francuskoj. Magistrirala je grafički dizajn 2004. godine i grafiku 2011. godine na FLU Cetinje. Doktorirala je 2012. godine na Centru za interdisciplinarne studije u oblasti višemedijske umjetnosti na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu. Doktorirala je i 2021. godine na transdisciplinarnim studijama savremene umetnosti i medija na Fakultetu za medije i komunikacije FMK, Univerziteta Singidunum, u Beogradu. Na Univerzitetu Crne Gore radila je kao saradnica u nastavi na Fakultetu Likovnih Umjetnosti, Cetinje, studijski program Grafički dizajn, a u periodu 2001 do 2004. godine.Zatim, kao saradnica u nastavi na Fakultetu Likovnih Umjetnosti, Cetinje, studijski program Grafika, radila je u periodu od 2008 do 2011. godine. U periodu 2009 do 2010. godine bila je i saradnica u nastavi na Fakultetu Likovnih Umjetnosti, Cetinje, na predmetima Osnovi likovnih elemenata I i II i Metodika likovne umjetnosti I i II (specijalisticka godina). Na Univerzitetu Donja Gorica predaje od 2013. godine na Fakultetu za dizajn i multimediju FDM, Fakultetu za kulturu i turizam, FKT, Fakultetu umjetnosti FU na osnovnim i master studijama. Od 2017. godine predaje u svojstvu docenta na istom univerzitetu. Prva monografska publikacija o njenoj umjetničkoj praksi pod nazivom Irena Lagator Pejović, Društvo neograničene odgovornosti. Umjetnost kao socijalna strategija, 2001-2011, koju su priredile Christa Steinle i Karin Buol-Wischenau a čiji je pokrovitelj Ministarstvo kulture Crne Gore, urednik muzej umjetnosti Neue Galerie Graz am Universalmuseum Johanneum u gracu u Austriji, objavljena je 2012. godine sa izdavačem Valter Konig iz Kelna, Njemačka. Samostalnom Izložbom Misliti slikom, izlagala je na 55. internacionalnoj izložbi umjetnosti - La Biennale di Venezia, 2013. godine u paviljonu Crne Gore i to putem selekcijie na pozivnom konkursu. Kustoskinja izložbe je bila istoričarka umjetnosti Nataša Nikčević, dok je izložbu otvorio emeritus profesor i umjetnik iz Njemačke, Bazon Brock. Ovom prilikom, izvršni producent, Centar savremene umjetnosti Crne Gore objavio je trojezični katalog sa esejima Nataše Nikčević i Bazona Brokaa, kao i sa tekstom umjetnice Irene Lagator Pejović. http://www.irenalagator.net/exhibitions/Image%20Think/ NAGRADE: 41. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2019. 39. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2017. Crnogorska Akademija Nauka i Umjetnosti, CANU, Podgorica, nagrada za stvaralaštvo do 35 godina, 2010. Nominacija za International CEE Henkel Art Award, Beč, Austrija, 2009. Transformacija sećanja. Politike slike: internacionalni bijenale savremene umjetnosti / 24. Nadežda Petrović Memorijal, Čačak, Srbija, 2007. Milunović, Stijović, Lubarda, nagrada Umjetničkog Paviljona Udruženja Likovnih Umjetnika Crne Gore, ULUCG, Podgorica, 2006. 22. internacionalni bijeniale savremene umjetnosti mediteranskih zemalja, Aleksandrija, Egipat, 2003. 4. internacionalni trijeniale grafike, Kairo, Egipat. Prva nagrada, zlatna presa, 2003. 4. cetinjski bijenale savremene umjetnosti Rekonstrukcija, UNESCO nagrada za vizuelne umjetnosti http://portal.unesco.org/culture/fr 2002. 35. herceg-novski zimski likovni salon, Crna Gora, 2002. Velibor Bucko Radonjić, Crnogorsko Narodno Pozorište, Podgorica, 2001. 9. bijenale jugoslovenske studentske grafike, Beograd, 1998. GRANTOVI - Umjetničke rezidencije (izbor): Responsibility and Response-Ability: On the Art of Sharing Research and Reshaping the Future, Department of Visual Culture & Artistic Research, Academy of Fine Arts, Warsaw, in collaboration with Dr Karolina Majewska-Güde, 2021 Art Space Connect conference program 06/07 November 2020 Teritorija kulture: Kako skrenuti sa puta i naći se na pravom mjestu? / Cultural Territory: How to Turn From the Road and Find Yourself in the Right Place 2020. Irena Lagator Pejovic:Un-Limited Responsibility - Artist Talk, Kepler salon, Linz, part of the ,,Global or Alter-Globalist? Contemporary Art Histories from Central and Eastern Europe` symposium, KU Linz. Curated by Karolina Mejwska Guede. 2020. Velike promjene: devedesete. Muzej moderne umjetnosti + Muzej savremene umjetnosti Metelkova, MG+MSUM, Ljubljana, 2019. Konstruisanje utopije. Istočno evropske avangarde i njohovo nasledje, Muzej moderne umjetnosti + Muzej savremene umjetnosti Metelkova, MG+MSUM, Ljubljana, 2018. Postistorija sa Borisom Budenom, ISU-Institut za savremenu umjetnost (NU) sa Narodnim muzejem Crne Gore, Cetinje, 2017. A Natural Oasis? A Transnational Research Program. Institute of Contemporary Art Cetinje (ngo) Montenegro, Art Museum of Montenegro, Montenegrin Gallery of Arts Miodrag Dado Đurić, 2016. BONE_bucky`s classroom, Performance Festival, Universität Bern, MA Contemporary Arts Practice und MA Scenic Art Practice, Bern, Švajcarsk, 2013. Teatro Rossi Aperto, Piza, Italija, 2012. Umetnik kao publika, Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd, Srbija, 2012. AiR (Umjetnička rezidencija): Krems an der Donau, Austrija, 2009/2010. AiR/simposium: ORTung, Salzburger Kunstverein/Deutschvilla, Strobl, Austrija, 2009. AiR: KulturKontakt, Beč, Austrija, 2009. AiR: Viafarini, Milano, Italija, 2007. AiR: Neue Galerie am Universalmuseum Joanneum, Grac, Austrija, 2005/2006. Modelmania: sa Olafur Eliasson i Yona Friedman, ArtExperience Domus Academija, Venecija, Italija, 2005. AiR:Festival D´Avignon, Francuski Kulturni Centar, Podgorica. Avinjon, Francuska, 1998. SAMOSTALNE IZLOŽBE (izbor): 2022. Povezani pejzaži, Fondacija Petrović Njegoš u saradnji sa centrom savremene umjetnosti Crne Gore, kustoskinja Kaarolina Majewska-Gude. 2019. Za opšte dobro - For the Common Good, KU Linz, sa razgovorom umjetnice u Kepler Salonu, Austrija, Kustos: Karolina Majewska-Güde. 2013 Image Think. Montenegrin Pavilion at the 55th International Art Exhibition - La Biennale di Venezia. http://www.irenalagator.net/exhibitions/Image%20Think/ 2012. Društvo neograničene odgovornosti, centar savremene umjetnosti Villa Pacchiani, Santa Croce sull`Arno, Italija. Društvo neograničene odgovornosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd, Srbija. 2010. Sfere: Irena Lagator & Wendelin Pressl. IG Bildende Kunst, Beč, Austrija. 2008. What We Call Real, Atelje DADO galarija za savremenu umjetnost, Narodni muzej, Cetinje. 2007. Is It Still Winter, Outside: Muzej savremene umjetnosti, Banja Luka, Bosna&Hercegovina. Living Space, galerija ”Beograd”’, Beograd, Srbija 2006. Living room, Umjetnički paviljon ULUCG, Podgorica. Crna Gora. Un abbraccio nello spazio, GAP, sala za čekanje, Željeznička stanica, Bari, Italija, site specific projekat 2005. Opening of the book, Galerija Macchi, Piza, Italija. Please wait here, Crkva San Zeno, u sadardnji sa Fondacijom TESECO za savremenu umjetnost, Piza, Italija, site specific projekat Šta nedostaje, Galerija HAOS, Beograd, Srbija. 2004. Passerby! Galerija Kulturni Centar Beograda, Srbija Otvaranje knjige, Galerija Biljarda, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Crna Gora. GRUPNE IZLOŽBE (izbor): 2022 Collections For A Solidary Future, Koroška galerija likovnih umetnosti (KGLU), Slovenj Gradec, Slovenia, curators: Nada Baković, Marina Čelebić, Anita Ćulafić, Natalija Vujošević, Katarina Hergold Germ, Andreja Hribernik. Art at Work. At the Crossroads Between Utopianism and (In)Dependence, Museum of Contemporary Art Metelkova (+MSUM), Ljubljana, Slovenia. Curated by Zdenka Badovinac, Ana Mizerit, Bojana Piškur, Igor Španjol. 18th Tallinn Print Triennial - Warm. Checking Temperature in Three Acts, Tallinn Print Triennial, Estonia, curated by: Rona Kopeczky 2021 Beyond Art Groups – The New Art Apparatus, P74 Gallery, Ljubljana, Slovenia, curated by: Miško Šuvaković, Darko Šimčić Future in Debris/Future Ecologies, Petrović Njegoš Foundation, Podgorica, Montenegro, curated by Natalija Vujošević. Awarded at Memorials. From the XX to XXX Memorials of Nadežda Petrović, Galery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia. 2020 Night in Montenegro and Other Stories, Art gallery “Miodrag Dado Đurić“, 13. November salon, National Museum, Cetinje, Montenegro, curated by Petar Ćuković. Mines of Culture - From Industrial to Art Revolution, Academy of Applied Arts Rijeka, exhibition is part of the 3rd Biennial of Industrial Art `Ride into the Sun`, Labin, Croatia. Reflections of Our Time: MoCA Acquisitions 1993-2019, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2019 41. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. 100 godina Bauhausa. Kontekstualizacije i rekontekstualizacije bauhausa u Jugoslovenskom umjetničkom prostoru, Arhitektonski fakultet I Gete institute Beograd; Umejtnički paviljon Podgorica, kustos: Miško Šuvaković. 2018 Perceptions: Why Have There Been No Great (Wo)Men Artists? Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Unprofessional, Art galerija_Muzeji i galerije Podgorice, Podgoričko kulturno ljeto. Comrades - Women`s Movement in Montenegro 1943-1953, Petrović Njegoš Foundacija, Podgorica, Montenegro. 2017. 39. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Drugarice: ženski pokret u Crnoj Gori 1943-1953. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Od industrijske do umjetničke revolucije, Art radionica Lazareti - Galerija Otok, Dubrovnik, Hrvatska. Mitologije, Phest 2017, palata Palmieri, Monopoli Italija. 2016. D´une Méditerranée, l´autre - FRAC - Provence-Alpes-Côte d’Azur, Marseille, kustosi: Francesco Bonami, Emanuela Mazzonis, Pascal Neveux, Ricardo Vazquez. How to Picture Living Systems, with artists: Peter Weibel, Martin Walde, Mariateresa Sartori, Petra Maitz, Irena Lagator Pejovic and John Aslanidis; kustos Petra Maitz. KLI Institute, Klosterneuburg (Beč), Austria. Normalities, Austrian Cultural Forum New York, New York City, NY. Kustos: Marko Lulić i Christine Moser #Makeamericagreatagain - Whitebox Art Center, New York City, NY Normalities, Austrian Cultural Forum New York, New York City, NY. Kustos: Marko Lulić iChristine Moser http://www.acfny.org/media/press-images-texts/normalities/ #Makeamericagreatagain - Whitebox Art Center, New York City, NY http://whiteboxnyc.org/event/makeamericagreatagain/ 2015 Fiery Greetings - Lothringer13 - Städtische Kunsthalle München, Munich http://www.lothringer13.com/ausstellungen/fiery-greetings-2/ the voices of the sirens - Space for conemporary art. Montagu bastion, Gibraltar, Velika Britanija From Industrial to Art Revolution - Remont galerija, Beograd Fiery Greetings, Museum of Yugoslav History, Belgrade. Coexistence: for a New Adriatic Koinè, Fondazione Pino Pascali, Polignano a Mare, Bari, Italija. 2014 Mines of Culture - from Industrial to Art Revolution, Labin Art Express L.A.E. XXI, Labin Criatia. Kustos: Branko Franceschi. Coexistence: for a New Adriatic Koinè, Museum of Modern and Contemporary Art of Rijeka, Hrvatska. the Sea is My Land. Artisti dal Mediterraneo, La Triennale di Milano. Design Museum, Milan, Italy. Curated by: Francesco Bonami and Emanuela Mazzonis. https://bnl.it/comunicazione/theseaismyland/ 2013 BONE 16, Performance Art Festival, Bern, Switzerland the Sea is My Land - Artisti dal Mediterraneo. MAXXI, Rome, Italy. Curated by: Francesco Bonami and Emanuela Mazzonis. https://bnl.it/comunicazione/theseaismyland/ Spring Exhibition 2013, Kunsthal Charlottenborg, Copenhagen, Danska Subjective Maps/Disappearances, National Gallery of Iceland, Reykjavik,Island Roaming. On File. Platforma Space, MNAC Annex, National Museum of Contemporary Art, Bukurešt. 2012 Crossings - Montenegrin Contemporary Art in the XXI Century, `Erarta` Museum of Contemporary Art, Saint-Petersburg /// NCCA, National Centre for Contemporary Art, Ekaterinburg, Rusija. Est/Ovest, Museum of Contemporary Art `Palazzo Pino Pascali`, Polignano a Mare, Italy. Kustosi: Rosalba Brana, Mariapaola Spinelli, Antonio Frugis. The Land Seen From the Sea, Museum of Contemporary Art, `Villa Croce`, Genova, Italy Tag, International festival Sarajevo - `Sarajevo Winter`, Collegium Artisticum, Sarajevo, B&H 2011. Untitled (History),12. Istanbulsko bijenale savremene umjetnosti, Istanbul, Turska. Algebra, ITS-Z1 International Test Site, Beograd, Srbija. 2010. Geografija bliskosti, MCA, centar savremene umjetnosti, Valletta, Malta. Orte/Nicht-Orte. Ortung 2009. Salzburger Kunstverein, Salzburg, Austrija. Ortung 2009. Deutschvilla, Strobl, Austrija. Little Constellation – Pogled na savremenu umjetnost u Geo-Kulturalnim Mikro zonama i malim državama Evrope, Fabbrica del Vapore/Careof, Milano, Italija. 2009. Little Constellation – Pogled na savremenu umjetnost u Geo-Kulturalnim Mikro zonama i malim državama Evrope, galerija Neon Campobase, Bolonja, Italija. Grafika i novi mediji, Centar savremene umjetnosti, Podgorica; Moderna galerija ,,Likovni susret”, Subotica, Srbija. AiR 2009: Petrusevska, Bazak, Lagator, ArtPoint galerija, KulturKontakt, Beč, Austrija. 2008. Biblioteka. Otvorena knjiga Balkana. I internacionalni bijenale savremene umjetnosti, galerija Kulturni Centar, Čačak, Srbija. Biblioteka. Otvorena knjiga Balkana. I internacionalni bijenale savremene umjetnosti, Collegium Artisticum, Sarajevo. B&H. Grad. Lice grada, galerija Kulturni Centar, Srbija. Grad. Lice grada, ČačakNarodni muzej, Kruševac, Srbija. 2007. Transformacija sećanja. Politike slike: Internacionalni bijenale savremene umjetnosti /24. Nadežda Petrović Memorijal, Čačak, Srbija. Prepoznavanje, Art Paviljon, ULUCG. Podgorica. Crna Gora. No Restriction, 40. hercegnovski zimski likovni salon, Herceg Novi. Crna Gora. 2006. Artist-in-residence 2006+2006, Neue Galerie am Universalmuseum Joanneum, Grac, Austrija. Gates, GAP. Bari, Italija. Fuori è un giorno fragile, Galleria Studio legale, Caserta, Italija. Eastern neighbours, Cultural center Babel, Utreht, Holandija. Na drugi pogled, Pavelhaus, Lafeld, Austrija. Ennui, FACT, Foundation for Art and Creative Technology, Liverpul, Velika Britanija. Fuori è un giorno fragile, Imbiancheria del Vajro, Chieri, Torino, Italija. Non places, Roda Stein, Gotenborg, Švedska. Novi talas, o specifičnostima izraza na umjetničkoj sceni u Crnoj Gori, Centar Savremene Umjetnosti, Podgorica. Crna Gora. Novi talas, o specifičnostima izraza na umjetničkoj sceni u Crnoj Gori, Colegium Artisticum, Sarajevo. B&H. 2005. Montenegrin Beauty, Künstlerhaus Bethanien, Berlin, Njemačka. Montenegrin beauty, Motorenhalle, Drezden, Njemačka. Na drugi pogled, Salon Muzeja Savremena Umjetnosti, Beograd. Srbija. Ennui, S1 salon, Šefild, Velika Britanjia 2004. Violenta Imaginii, Imaginae Violenti, 1. Buckurešt bijenale savremene umjetnosti, Bukurešt, Rumunija. V cetinjski bijenale: Orhideja, zatvor “Bogdanov kraj“, Cetinje V cetinjski bijenale: Love it or Leave it, galerija Biljarda, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Artikuliranje, BELEF ’04, beogradski letnji festival, Beograd. Srbija. Paralelni svjetovi-čudna tačka tenzije, galerija Biljarda, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Aktuelni trenutak u crnogorskoj likovnoj umjetnosti, Mestna galerija, Ljubljana, Slovenija. 2003. Varijacije u balkanskim prostorima, Solun, Grčka. internacionalni bijeniale savremene umjetnosti mediteranskih zemalja, Aleksandrija, Egipat. FONA internacionalna izložba savremene umjetnosti, Muzej Savremene Umjetnosti, Rijeka, Hrvatska. Logično, BELEF ’03, beogradski letnji festival, Beograd, Srbija. Montenegrin Beauty, Budva Grada teatar, Crna Gora. Montenegrin Beauty, Paviljon Veljković,CKZD-Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, Srbija. 4. internacionalni trijeniale grafike, Kairo, Egipat. Trash Aesthetics, Trash Ideology, Trash Technology, 25. Moskovski internacionalni filmski festival. Moskva, Rusija. 36. herceg-novski zimski likovni salon, Crna Gora. 2002. XII prostorni internacionalni bijenale grafike, Seul, Koreja. Lice, identitet, Narodni muzej, Kraljevo Rekonstrukcija, 4. Cetinje internacionalni bijenale savremene umjetnosti, Crna Gora. Aprilski susreti, galerija SKC, Beograd, Srbija. 5. Koči Internacionalni Triejnale grafike, Ino-cho muzej papira, Ino, Japan. as02: aprilski susreti, SKC, Beograd, Srbija. 35. herceg-novski zimski likovni salon, Crna Gora. 2001. 15. internacionalna izložba crteža, Muzej savremene umetnosti, Rijeka, Hrvatska. 21. internacionalni bijeniale mediteranskih zemalja, Aleksandrija, Egipat. Lanac otkrivanja, svremena crnogorska umjetnost. Lokacija Kosmač (Cetinje-Budva). L’Arte per la Citta per l’Arte, Sala Murat, Bari Italija. Vatra, St. Paul de Vence, Francuska. Château d’Oiron, Oiron, Francuska III internacionalni trijeniale grafike, Kairo, Egipat. 1998. Agart World Print Festival, Ljubljana, Slovenija. IX bijenale jugoslovenske studentske grafike, Beograd, Srbija.