414 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Album ima 20. stranica ! Fali 6. slicica 79 od 85 Ekstra Retko !!! Album za sakupljanje slicica Izdala `MIRIM` tvornica cokolade u Mariboru XI Letnje olimpijske igre su održane 1936. godine u Berlinu, u Nemačkoj. Berlin je selektovan kao domaćin 1931, pobedivši Barselonu. Iako je se to dogodilo pre njenog dolaska na vlast, Nacistička partija je iskoristila priliku da promoviše svoju ideologiju. Mada su Nemci dominirali u mnogim sportovima, trijumfi sportista iz drugih zemalja dolazili su kao šamari nacističkoj filozofiji. Najpoznatiji od njih bio je Džesi Ovens, koji je osvojio četiri zlatne medalje. Zbog pobeda Džesija Ovensa, nemački lider Adolf Hitler je napustio olimpijski stadion, jer nije želeo da mu dodeli medalju zbog njegove crne boje kože. Antifašisti su imali u planu da održe „Narodnu Olimpijadu” u Barseloni, kao alternativu i iz protesta prema olimpijadama u Berlinu. Te igre nisu održane zbog izbijanja građanskog rata u Španiji.[1] Istorija Dodela Olimpijskih igara Berlinu Pet godina pre početka Olimpijskih igara u Barseloni je izglasano da 1936. godine domaćin narednih letnjih Olimpijskih igara bude Berlin. Berlin je ubedljivo izglasan za domaćinstvo igara, rezultatom 43-16 u odnosu na Barselonu, koja se postavljala kao kontra kandidat za organizaciju letnje Olimpijade. Igre su dodeljene prestonici Vajmarske republike, kao centru evropske multikulturalnosti, ali se sve to u narednih pet godina drastično menja.[2] Organizacijske specifičnosti igara Ono što se ističe, kada je organizacija samih igara u pitanju je da, nikada pre Berlina domaćin nije određen glasanjem, nikada pre olimpijska baklja nije nošena kao štafeta. Ovo je bilo do tad jedno sportsko takmičenje, koje je na taj način medijski ispraćeno, uz direktne TV prenose i obilatu upotrebu filmskih kamera.[2] Zanimljivosti koje su obeležile igre Januara 1933. godine od kada su nacisti došli na vlast došlo je do ukidanja republike, suzbijanja novim vlastima nepoželjnih oblika kulture, a godinu dana pre Igara i usvajanja rasističkih zakona. Za ovaj veliki događaj, domaćini su napravili izvesne ustupke, u smislu privremenog suspendovanja antijevrejskih zakona i propagande, a učesnike takmičenja „izuzeli obaveze poštovanja zakona o zabrani homoseksualizma”. Ove Olimpijske igre su bile idealna prilika za rasnu propagandu. Domaćini takmičenja takvu priliku nisu mogli da propuste, pa su Igre tako i zapamćene u istoriji. Nemci su se trudili da što je moguće bolje prikažu dostignuća arijskih sportista i graditelja, ponosnog vođe i cele nacije koja stoji iza njega. Sam Hitler lično otvorio takmičenje. Nacisti su još pre dolaska na vlast sjajno koristili medije, a u centru pažnje ovog puta je bio nemački film. Leni Rifenštal, genijalna i kontroverzna režiserka dobila je ulogu da napravi film o Igrama, koja je snimila oko četiristo kilometara materijala i montirala ga dve pune godine. Konačni rezultat je delo pod nazivom „Olimpija”, remek-delo ne samo sa umetničke strane, već je taj film postavio mnoge standarde u snimanju sportskih događaja koji se primenjuju i dan-danas. Snimanje filma je počelo u drevnoj Olimpiji, odakle olimpijska baklja, na svoj put po prvi put u istoriji kreće, čime je započeta nova tradicija. Na putu do Berlina baklja je prošla i kroz Kraljevinu Jugoslaviju. Sportisti Jugoslavije su bili među onima retkima, koji na otvaranju nisu pozdravili Hitlera uzdignutom rukom, za razliku od, Francuza i Kanađana i mnogih drugih. Centar Olimpijskih igara je bio smešten na Olimpijskom stadionu, monumentalnom objektu smeštenom u Šarlotenburgu. Ova građevina je izgrađen prvobitno za Olimpijske igre 1916. godine, koje su otkazane zbog Prvog svetskog rata. Rekonstrukcije u trajanju od dve godine pretvaraju ovaj stadion u pravo gigantsko zdanje, koje prima 110.000 ljudi i u čijoj okolini se nalaze još dva ogromna objekta, kapaciteta 50 i 25 hiljada, uz oko 150 različitih zgrada. Atletičari su bili heroji na borilištima u centru pažnje, a apsolutna zvezda bio je Džesi Ovens, koji je prvi[traži se izvor] na jednim Olimpijskim igrama osvojio četiri zlatne medalje i to: u trci na 100 m i 200 m, u skoku u dalj i štafeti 4x100 m. Džesi Ovens je postao globalno popularni heroj, a mediji već godinama unazad prepričavaju kako je Hitler zbog njegove pobede pobegao sa olimpijskog stadiona, odbivši da čestita Ovensu. Možda su celu priču mediji izmislili, ali Hitleru definitivno nije bilo drago dok je gledao kako Afroamerikanac pred njegovim očima ruši rasne teorije koje je postavio. Vidi se izraz njegovog lica dok Ovens slavi pobedu na filmu. Druga priča o Ovensu, ona istinita, govori o prijateljstvu sa najvećim rivalom, Nemcem Lucom Longom. Anegdota kaže da mu je Long savetom pomogao u kvalifikacijama skoka u dalj, zbog čega je i posmrtno nagrađen Kubertenovom medaljom. Hendrika Mastenbruk je bila jednako uspešna, osvojivši tri zlatne medalje i jednu srebrnu medalju u plivanju. Džek Birsford osvojio je zlato u dubl-skulu, što je njegova peta medalja na petim uzastopnim igrama. Estonac Kristijan Pajsalu dominirao je u rvanju, osvojivši zlato u teškoj kategoriji u oba stilovima slobodnim i grčko-rimskom stilom.[2] Amerikanka Mardžori Gestring je postala najmlađa pobednica u istoriji Letnjih igara sa svega trinaest godina, u disciplini skokovi u vodi. Najmlađa osvajačica medalje Inge Serensen iz Danske se sa dvanaest godina, takmičila u disciplini 200 m prsno. Košarka i veliki rukomet se po prvi put uvrštavaju na listu olimpijskih sportova. Amerikanci u košarci osvajaju zlato, dok u velikom rukometu zlato je pripalo domaćinu, reprezentaciji Nemačke. Ukupno gledano Nemci su bili daleko najuspešnija nacija, što se tiče broja ukupno osvojenih medalja na turniru, sa 89 medalja, od čega su 33 zlatnem što je približno jednako zbiru učinka timova na pozicijama dva i tri (SAD i Mađarska). Debitovali su i kanuisti i kajakaši, gde su se istakli Austrijanci, Česi i domaća selekcija. U fudbalu Italijani potvrđuju svoju dominaciju, osvojivši zlato između dve titule svetskih prvaka. Jugoslovenski sportisti Ukupno osamdesetšest takmičara,[traži se izvor] koji se svoje snage odmeravali u jedanaest sportova[traži se izvor] krenulo je iz Jugoslavije u Berlin. Srebrnu medalju je osvojio Slovenac Leon Štukelj, u takmičenju gimnastičara na krugovima. On je bio drugi, iza Čeha Alojza Hudeca, a ispred tri takmičara Nemačke, što je za njega bila šesta olimpijska medalja od 1924. do 1936. godine. U ekipnim sportovima gimnastičarke su osvojile četvrto, a njihove kolege šesto mesto. Šestu poziciju osvojio je i dvojac s kormilarom u sastavu Elko Mrduljaš, Ivo Fabris i Lino Ljubičić. Vaterpolisti Jugoslavije su zauzeli deseto mesto, posle jedne pobede i dva poraza u grupi. Ostali naši reprezentativci nisu uspeli da se plasiraju među deset najboljih u svojim disciplinama. Predgovor: Leo Stukelj Leon Štukelj (Novo Mesto, 12. novembar 1898 — Maribor, 8. novembar 1999) bio je jugoslovenski gimnastičar slovenačkog porekla, osvajač prve zlatne olimpijske medalje za Jugoslaviju. Biografija Gimnastikom je počeo da se bavi veoma rano zahvaljujući jačanju sokolskog pokreta u Sloveniji, a već na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1922. godine pokazao je svoj gimnastički talenat osvojivši sedmo mesto, iako se u to vreme kao i ostali članovi Sokola bavio i drugim sportovima. Leon Štukelj je bio i odličan atletičar i plivač. Nastupio je na sedam velikih takmičenja i ukupno osvojio 20 medalja: 8 zlatnih, 6 srebrnih i 6 bronzanih. Samo na olimpijskim igrama osvojio je 6 medalja: dve zlatne na Olimpijskim igrama u Parizu 1924, zlato i dve bronze na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928 i srebro na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. i tako postao najuspešniji je reprezentativac Jugoslavije na Olimpijskim igrama. Njegova zbirka medalja bi sigurno bila još brojnija da je Kraljevina Jugoslavija učestvovala na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. Godine 1927. završio je studije prava. Po završetku sportske karijere postao je sudija najpre u Novom mestu, a zatim u Lenartu i Mariboru, gde je živeo do kraja života. Devedesetih godina 20. veka bio je najstariji živi olimpijski pobednik (dobitnika zlatne medalje). Zbog toga bio je specijalni gost na Svečanom otvaranju Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine. Na njegov 100. rođendan organizovana je velika proslava u njegovom rodnom Novom mestu. Sve do smrti četiri dana pred 101. rođendan svakodnevno je vežbao kod kuće. Umro je u Mariboru od srčanog udara. U znak zahvalnosti i sećanja, sportske dvorane u Novom Mestu i Mariboru nose njegovo ime.