JASENOVAC 1. PANORAMA MJESTA 2. Skulptura `MRTVI LOGORAŠI` (akad. kipar STANKO JANČIĆ) 3. JASENOVAČKI CVIJET NOĆU (arh. BOGDAN BOGDANOVIĆ Izdavač: SPOMEN PODRUČJE JASENOVAC 1980 ... U desnom delu fotografije čuveni JASENOVAČKI CVET, kamena skulptura kao simbol strašne golgote, stradanja i smrti Srba, Jevreja, Roma i drugih manjina, u hrvatskoj, ustaškoj državi NDH, rad legendarnog arhitekte i demokratskog gradonačelnika Beograda, BOGDANA BOGDANOVIĆA, koji je zbog svojih antifašističkih stavova i razornog delovanja srpskog nacionalizma izbegao iz Beograda u Beč, gde je i umro !!! Veliki ČOVEK !!! Slava mu !!! (Mihajlo Grušić) .................................................................. RAZGLEDNICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO KOLEKCIONARSKI, 1980. EKSTRA ****** dsp19/bk100

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi su autici starijeg datuma marke Herpa, generalno odlicno ocuvani, neotpakovani i kao takvi predstavljaju kolekcionarski primerak svoje vrste. Set cine sledeci modeli: 1. Citroen 2 CV 6 2. Prosche 928 3. Opel Vectra 4. Mercedes Benz E 320 5. Mazda Xedox 9 6. Fiat Cinquecento 7. Opel Kadett 8. Mercedes Benz 600 SEC 9. Porsche 944 (kutija na gornjem delu naprsla) 10. Opel Kadett 11. Jaguar XJ 6/12 12. Opel Calibra V6 13. Mercedes Benz E 320 14. Renault Laguna Razmera 1/87 Herpa Made in Germany Prava prilika za sve kolekcionare da po extra ceni upotpune svoje kolekcije retro igracaka - autica. Objektivno stanje autica je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

BEOGRAD POZDRAV IZ BEOGRADA PRE NATO BOMBARDOVANJA ********* 1980 SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. TRG REPUBLIKE 2. KNEZ MIHAILO NA KONJU 3. CRKVA SVETOG MARKA 4. SAVA / PRISTANIŠTE - PRE `BEOGRADA NA VODI` ******* 5. SAVEZNA SKUPŠTINA 6. TVRĐAVA KALEMEGDAN 7. MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI NA NOVOM BEOGRADU 8. GRB BEOGRADA u centralnom delu razglednice ********* 7. `POBEDNIK`, simbol Beograda, rad znamenitog hrvatskog vajara Ivana Meštrovića, `miljenika` YU kralja Aleksandra Karađorđevića. Pobednik je prvobitno trebalo da bude postavljen u centru Beograda, ispred hotela Moskve na Terazijama, ali su se pobunile tadašnje beogradske dame jer se jasno video ogoljeni falus Pobednika što je, navodno, dame vizuelno i na javi `vređalo`, pa je onda Pobednik smešten na isturenom, gornjem delu Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, da nadgleda i kontroliše ušće Save u Dunav. Spomenik je postavljen 1928. godine. Godine 2020 je restauriran i ojačan postament. Ubedljivo je najslikaniji simbol Beograda i tako traje i živi već 94 godine na radost i ponos Beograđan, svih boja ********* Za Pobednika boljeg i srećnijeg rešenja za postavljanje nije bilo do ovog da sa visine tvrđave, VEČNO gleda ušće Save u Dunav i simbolično kontroliše odbranu grada sa reka **** (Михајло Грушић) ..................................................................... SRPSKA RAZGLENICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT IZUZETAN KOLEKCIONARSKI PRIMERAK iz 1980. ******** Retko ******** Ekstra ****** mbk2/2 db11pfbk33/1

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Odlično Materijal Srebro Originalnost Original Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Proizvođač: Josef Carl von Klinkosch (1822. Beč – 1888. Beč) Datum: Beč oko 1923. Na svakom delu monogram "AK" gde slovo "A" odgovara Dinastiji Karađorđević Možda Arsen Karađorđević Materijal: Srebro 800 (svaki komad proveren grebanjem i kiselinom) Proizvođačka oznaka: „JCK 800“ (Klinkosch, 800 srebra) Oznake snimljene elektronskom lupom Ukupna težina: 5300gr. Ukupna težina u srebru: 4772gr. (Odbijeno 528gr.za oštrice noževa) Kutija: Od drveta presvučena kožom Mere: V-11cm, Š-51,5cm, Dubina-35cm Opis: Ukupno 94komada u 2 pregrade za 12 osoba 12 stolnih noževa, 12 viljuški, 12 noževa za predjelo, 12 viljuški za predjela, 12 Supenih kašika, 12 kašika za dezert, 12 kašika za kafu,1 kutlača za supu, 1 kutlača za sos, 1 Kašika 1 viljuška za serviranje, 1 kašika i 1 viljuška za salatu, 2 posude za sos ili kavijar sa orginalnim staklenim posudama, i 2 kašičice za sos ili kavijar. Šifra:734

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Odlično Posebni događaj Ne SEZONA 2014/2015 FK DINAMO MOSKVA - FK SPARTAK MOSKVA 10.08.2014. Dynamo Moscow - Spartak Moscow 10.08.2014 1-2 Sjajan derbi Moskve: Dinamo - Spartak 1:2! Spartak slavio na Himki areni nakon preokreta rezultatom 2:1. Ako je neko pomislio da je ruska liga u nekakvoj krizi, grdno se prevario! Moskovski derbi između Dinama i Spartaka na Himki areni zadovoljio je sve kriterijume fudbalske igre, bilo je golova, šasni, poništenih golova, a na kraju je i slavio tim koji je manje pokazao, ali je u svakom trenutku znao šta želi – 1:2 (1:1). Dinamo je od samog starta silovito napao, što mu se i te kako isplatilo. Već u trećem Kokorin se odlično snašao na ivici šesnaesterca Spartaka, prvo se poklizao, ali je odmah podigao i topovskim udarcem savladao nemoćnog Rebrova. Spartak je izjednačio već u 17. minutu i to nakon katastrofalnog Romana Berezovskija, koji je loše procenio let lopte i poklonio pogodak Artemu Dzjubi. Lukavi Dzjuba je strpljivo čekao svoju sledeću šansu i iskoristio je u 51. minutu, ali je pre toga Dinamo u nekoliko navrata mogao do vođstva. To se pre svega odnosi na poništeni gol Bitnera, koji je topovski šutirao sa preko 20 metara udaljenosti, ali su sudije procenile da je Rebrovu prilikom udarca zasmetao Kuranji, pa je ovaj odličan pogodak poništen. Spartak je do vođstva došao u prvaom trenutku, na početku drugog dela igre, kada je Dzjuba odlično odreagovao na centaršut Kombarova i iz drugog pokušaja matirao rivala. Igrači Dinama su bili nezadovoljni jer je napadač Spartaka bio oslonjen na Bitnera, ali se arbitri ovoga puta nisu oglasili. Dinamo je i nakon toga žestoko napadao, a 15-ak minuta pre toga poništen je pogodak Kokorinu, koji se nakon udarca Valbuene našao u ofsajdu. Iskusni franncuski reprezentativac imao je vatreno krštenje u dresu Dinama, nije uspeo da donese izjednačenje svom timu, ali je bio izuzetno opasan po gol rivala.

DRUŠTVENA IGRA MONOPOL IZ DOBA SFRJ JUGOSLAVIJE. POLJA SU OBELEŽENA SA TADAŠNJIM IMENIMA ULICA GLAVOG GRADA TJ. BEOGRADA. KARTICE SA POLJIMA SU KOMPLETNE, KARTE ŠANSE I IZNENAĐENJA TAKOĐE. POKLOPAC KUTIJE JE SELOTEJPOM IZLEPLJEN, JER DECA U TOM PERIODU NISU NI SLUTILA DA ĆE IMATI `PAMETNE` TELEFONE TE SE OVAKVA IGRA OBILNO KORISTILA... TABLA ZA IGRU JE ODLIČNA,NA NJENOJ POZADINI JE ISPISANO UPUTSTVO ZA IGRU,A NA SREDIŠNJEM DELU JE FOTOGRAFIJA TADA SAVEZNE SKUPŠTINE. NA TABLI SU PO POLJIMA ISPISANE SLEDEĆE ULICE: 1. KARAĐORĐEVA 2. BALKANSKA 3. ULICA 29 NOVEMBRA 4. VASE ČARAPIĆA ILI VASINA 5. TRG REPUBLIKE 6. MARŠALA TITA 7. MOŠE PIJADE 8. BULEVAR REVOLUCIJE 9. TRG MARKSA I ENGELSA 10. KNEZ MIHAJLOVA 11. TERAZIJE 12. ŠUMICE 13. DUŠANOVAC 14. NIŠKI PUT 15. JUŽNI BULEVAR 16. MAKSIMA GORKOG 16. ULICA 14 DECEMBRA 17. BULEVAR JNA 18. TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA 19. NEMANJINA 20. SLOBODANA PENEZIĆA 21. TRG BRATSTVA I JEDINSTVA

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Kiss the Girls and Make Them Die (Italian: Se tutte le donne del mondo... (Operazione Paradiso)) 1966 Poljubi djevojke i učini da umru (talijanski: Se tutte le donne del mondo ... (Operazione Paradiso)) film je lažnog filma Jamesa Bonda objavljen 1966. godine kao talijansko-američka koprodukcija filma Cinematografica Dina De Laurentiisa i Columbia Pictures . Režirao ga je Henry Levin, sa zvijezdama Michael Connors, Dorothy Provine i kao negativac Raf Vallone, izvorno je snimljen od siječnja do ožujka 1966. pod naslovom Operacija raj [1] [2] i distribuiran u nekim dijelovima engleskog govorni svijet kao da su sve žene na svijetu. Directed by Henry Levin Produced by Dino De Laurentiis Screenplay by Jack Pulman Dino Maiuri Story by Dino Maiuri Starring Michael Connors Dorothy Provine Raf Vallone Margaret Lee Nicoletta Machiavelli Beverly Adams Terry-Thomas Music by Mario Nascimbene Cinematography Aldo Tonti Edited by Ralph Kemplen Alberto Gallitti Production company Dino de Laurentiis Cinematografica Distributed by Columbia Pictures Release date September 8, 1966 Running time 106 minutes Countries Italy United Stat Filmski plakat

Novinarska propusnica za 99. večiti derbi odigran na stadionu FK Partizan. Propusnica je važila za teren. Mastilo sa pečata je dobrim delom izbledelo vremenom sa plastificirane podloge. Kupoprodaja se obavlja na sledeće načine u dogovoru sa kupcem: 1. Lično preuzimanje u viđenom stanju na adresi prodavca. 2. Nakon potvrde o uplati PostNetom ili na račun (Banka Poštanska štedionica) šaljem Post Expressom ili preporučenim pismom gde kupac uplaćuje cenu robe uvećanu za troškove PTT. NE ŠALJEM POUZEĆEM !!! - Proverite da li je predmet na stanju. - Ne šaljem u inostranstvo. - Ne odgovaram za štetu nastalu u transportu. Trudim se da paket što bolje i bezbednije zapakujem. U slučaju da se pošiljka ošteti tražite od Post Expressa da naprave zapisnik i refundiraju vam novac. - Kontakti su putem inbox poruka zbog transparentnosti i kako bi se izbegli nesporazumi. Hvala na poseti! Pogledajte i ostale moje oglase!

Kraljevina Srbija (1911) Originalni potpis Ljube Jovanovića na dokumentu, u funkciji Ministra prosvete i crkvenih dela. Ljubomir Jovanović (Kotor, 2/14. februar 1865 — Beograd, 10. februar 1928) je bio srpski istoričar i političar. Bio je redovni profesor Univerziteta u Beogradu od osnivanja 1905. godine, akademik SANU, ministar prosvete, ministar unutrašnjih dela, član Državnog saveta. Rođen je 1865. godine u Kotoru. Posle učestvovanja u Krivošijskom ustanku (1881—82) prešao je sa Danilom Živaljevićem i drugim omladincima u Srbiju, gde su kasnije bili među osnivačima časopisa Kolo. Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. godine izabran je za sekretara, Stojan Novaković za predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1890, a za redovnog 1900. godine. U periodu 1901-1903 bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije. Prilikom osnivanja Univerziteta u Beogradu 1905. godine bio je među prvih 8 redovnih profesora koji su birali ceo ostali nastavni kadar. Zajedno sa profesorom Ljubomirom Kovačevićem napisao je „Istoriju srpskog naroda“ (u dve knjige, 1893. i 1894) za period do 1020. godine. Bio je jedan od članova „Centralnog revolucionarnog tajnog odbora u Beogradu“. Zajedno je sa Golubom Janićem i Josifom Studićem osnovao udruženje „Srpska braća“ 23. januara 1905. Društvo je delovalo do 1918. i njegov predsednik je sve vreme bio Golub Janić. Bio je jedan od osnivača „Srpskog književničkog društva“ 26. maja 1905. kako se tada zvalo Udruženje književnika Srbije. Bio je ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Srbije 1909-11 i 1914-18, ministar prosvete, član Državnog saveta. Prilikom proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. bio je jedan od šest članova odbora, kao predstavnik Vlade Kraljevine Srbije, koji je trebalo da utvrdi način kako da se ujedinjenje proglasi. Predstavnici Vlade Srbije bili su još i Stojan Protić i Momčilo Ninčić, a predstavnici narodnog veća Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka. Kao na fotografijama.

U dobrom stanju! Na donjoj desnoj levoj strani malo ostecen, ostalo u dodbrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Ali: Strah jede dušu (njemački: Angst essen Seele auf, lit. `Fear Eat Soul Up`) je zapadnonjemački film iz 1974. godine koji je napisao i režirao Rainer Werner Fassbinder, a glavne uloge tumače Brigitte Mira i El Hedi ben Salem. Film je osvojio nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji film u konkurenciji i nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Cannesu 1974. [2] Smatra se jednim od najmoćnijih Fassbinderovih djela, a mnogi ga pozdravljaju kao remek-djelo. Film se vrti oko romanse koja se razvija između Emmi, starije Njemice, i Alija, marokanske radnice migrantice u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata. Directed by Rainer Werner Fassbinder Produced by Rainer Werner Fassbinder[1] Written by Rainer Werner Fassbinder[1] Starring Brigitte Mira El Hedi ben Salem Barbara Valentin Irm Hermann Cinematography Jürgen Jürges[1] Edited by Thea Eymèsz[1] Production company Tango-Film[1] Distributed by Filmverlag der Autoren GmbH & Co. Vertriebs KG[1] Release date 5 March 1974 (West Germany) Running time 93 minutes Country West Germany Rainer Werner Fassbinder (Bad Wörishofen, 31. svibnja 1945. - München, 10. lipnja 1982.), njemački filmski redatelj, scenarist i glumac. Začetnik je njemačkog novog vala, te jedan od najplodnijih redatelja uopće snimajući po četiri cjelovečernja filma godišnje. Blag i brutalan, nježan i ciničan, spreman na žrtvu i egocentričan, na poslu bezobziran diktator koji je stalno sanjao o radu u komuni, od svijeta zatvorenoj grupi ili kolektivu, debeljuškast tip, zapuštena izgleda, šlampav u odijevanju - uvijek u istoj crnoj kožnatoj jakni i trapericama, više je nalikovao zadriglom pijancu iz seoske bavarske krčme nego proslavljenom filmskom redatelju, koji je maštao o tome kako će jednog dana u Njemačkoj stvoriti europski Hollywood. Filmski plakat

W. ADAMS, England - Servis za doručak SHARON Nedostaje poklopac čajnika! Za 6 osoba. Servis se sastoji od 21 dela: 1 bokal (visina: 17 cm, dužina: 21 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1 l) 6 šoljica (visina: 6 cm, širina: 11 cm, širina otvora: 9 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14,5 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 9,5 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) 1 posuda za mleko (visina: 7 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) Ukupna težina: oko 5,5 kg Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Nešto više jednako sitnih tragova na dezertnim tanjirima. Sitno oštećenje na donjem delu vrha izlivnika, koje je popravljeno - na posebnoj slici označeno je strelicom. Žig na dnu: ADAMS Made in England (ispod krune) REAL ENGLISH IRONSTONE ESTABLISHED 1657 (u prstenu oko naziva i krune) Sharon Jedino na posudi za mleko, pojednostavljen žig: ADAMS (ispod krune) Made in England Fabrika Adams koristila je oba žiga posle 1966. godine, nakon što je postala deo Wedgwood group. Proizvodila je model `Sharon` od 1950. do 1965. godine, a zatim u sastavu Wedgwood group od 1969. do 1983. godine. Kao godina osnivanja preduzeća Adams uzima se ona u kojoj je John Adams (Džon Adams) osnovao radionicu u Staffordshireu (Stafordšajr), u Engleskoj, iako se porodica Adams bavila prozvodnjom grnčarije prethodnih 200 godina. 1779. godine njegov sin William Adams (Vilijem)otvorio je novu fabriku u Tunstallu (Tanstl), i upravo je on najzaslužniji za slavu koju je fabrika stekla. Bio je potpuno posvećen ovom poslu, i poznat kao najomiljeniji učenik, prijatelj i poverenik Josiaha Wedgwooda (Džosaja Vedžvud). Na prelazu u XIX vek kompanija je počela da koristi naziv “William Adams and Sons, Ltd.”, pod kojim je razvila svoje najprodavanije modele. Tokom XX veka fabrika je nastavila tradiciju proizvodnje izvrsnih predmeta, i istovremeno uspešno eksperimentisala sa novim materijalima. Do tada, fabrika je bila u vlasništvu već jedanaeste generacije porodice Adams. Od 1. Januara 1966. godine kontrolu nad kompanijom ipak je preuzela Wedgwood Group. Wedgwood je koristio fabriku i ime Adams, ali je prozvodnja bila sve manje profitabilna, i 1992. godine Wedgwood je odlučio da fabriku zatvori. Odmah nakon te odluke, neko je podmetnuo požar u kojem je fabrika izgorela do temelja. Iako proizvodnje više nema, ime Adams je za više od tri veka ostalo sinonim za kvalitetan engleski porcelan izuzetne izrade. Prodaje se bez držača za tanjire. (119/37-42/pod-kp/1263)

Predizborna kampanja za predsednika Bolivije VELIKI POSTER 75 X 110 CM Kandidat MNR-a GONZALO SÁNCHEZ DE LOZADA `93. Lugar y fecha de nacimiento: En La Paz el 1 de julio de 1930. Profesión: Filósofo, literato, político, empresario. Asunción al mando presidencial: 1º.- el 6 de agosto de 1993. 2.- el 6 de agosto de 2002. Término del mandato: 1º.- el 6 de agosto de 1997. 2º.- el 17 de octubre de 2003. Origen de su investidura: Elección Constitucional. DATOS BIOGRÁFICOS Gonzalo Sánchez de Lozada, popularmente conocido como `Goni`, nació en La Paz, el 1 de julio de 1930. Su abuelo materno fue Daniel Sánchez Bustamente, fundador a comienzos del siglo XX de las primeras escuelas fiscales y la primera escuela normal de formación de maestros, por lo que luego fue proclamado `Maestro de la Juventud Boliviana” a su muerte en 1933. Hijo de Enrique Sánchez de Lozada Irigoyen, transcurrió parte de su niñez y juventud en los Estados Unidos. Se inscribió en la carrera Filosofía y Letras en la Universidad de Chicago sin obtener un titulo y luego retornó a Bolivia donde se inició en el mundo empresarial como productor de cine con la empresa Telecine. Posteriormente entró en el negocio extractivo con una empresa de servicios petroleros, para luego pasar a la minería creando la empresa privada más importante del rubro: la Compañía Minera del Sur (COMSUR), explotadora y comercializadora de minerales en canteras del altiplano boliviano, una de las más grandes. Afiliado desde 1951 al Movimiento Nacionalista Revolucionario, ingresó en el mundo de la política en 1979 como diputado por Cochabamba. Luego fue electo senador por este partido y Presidente del Senado Nacional (1985-1986) por muy poco tiempo, porque fue llamado a ocupar el cargo de Ministro de Planeamiento y Coordinación (Economía), cartera encargada de las materias macroeconómicas y financieras del gobierno. En agosto de 1986 aplicó el método económico terapia de shock para frenar la galopante hiperinflación (del orden del 27.000%), que azotaba al país, mediante el Decreto Supremo 21060. La política económica aplicada frenó la inflación y contribuyó a arreglar las cuentas del estado. En las elecciones presidenciales de 1989 ganó la nominación interna de su partido para ser el candidato a la Presidencia de la Republica. Ya como candidato decidió romper el `Pacto por la Democracia` con su entonces aliado político, el exdictador, Hugo Banzer Suárez, Jefe Nacional de la derechista Acción Democrática Nacionalista (ADN). En las elecciones generales celebradas en junio de 1993 se volvió a presentar como candidato por el MNR, y con un 38%, no marcada votación, pero con la notable alianza con los paridos del el izquierdista Movimiento Bolivia Libre (MBL), el populista Unión Cívica Solidaridad (UCS) y el partido indigenísta Movimiento Revolucionario Tupac Katari de Liberación (MRTKL); pudo obtener la presidencia. En el ejercicio de su primer mandato, que culminaría en 1997, promulgó importantes reformas legislativas y constitucionales como la Ley de Participación Popular, que municipalizó el territorio nacional mediante la creación de más de 300 gobiernos locales que en la práctica implicó la atomización del territorio con `municipios urbanos` de gran población; además creo los Territorios Comunitarios de Origen (TCO) para pueblos indígenas, lo que en realidad fue reconocer los ya existentes por tradición e historia; la Ley INRA que obligaba a la certificación por parte del estado, a través del Instituto Nacional de Reforma Agraria (INRA), al cumplimiento de la Función Económica y Social de la tierra, la Ley Forestal, que incorporaba a indígenas, organizaciones populares y empresarios en la explotación teoricamente sostenible de los bosques, la Reforma Educativa, que incluía por primera vez el multiculturalismo y el plurilingüismo en la educación oficial boliviana, el Seguro Materno Infantil, y la modernización del Código de Procedimiento Penal. Entre las reformas constitucionales destacan: la creación del Tribunal Constitucional de Bolivia que vela por la constitucionalidad de leyes, decretos o resoluciones; la creación de las circunscripciones uninominales para la elección directa de diputados; la creación de la figura del Defensor del Pueblo que vela por los derechos humanos y las garantías de las personas; entre otras reformas. En el aspecto económico el gobierno de Sánchez de Lozada promovió un amplio y muy polémico programa de reformas, en el que destaca el proceso de la mal llamada Privatización de empresas públicas, que capitalizó el 50% de la empresa de ferrocarriles (ENFE), de petróleo (YPFB), de telecomunicaciones (ENTEL), de electricidad (ENDE) y el Lloyd Aéreo Boliviano (LAB). Luego en 2003 Gonzalo Sánchez de Lozada Sánchez de Lozada es electo nuevamente por una alianza de su partido el MNR, con el MIR (Movimiento de Izquierda Revolucionaria), al que luego se sumaría NFR (Nueva Fuerza Republicana) dividiendo los cargos políticos entre los 3 partidos. Cuando Sánchez de Lozada asume la presidencia se enfrenta a una crisis social y económica heredada del anterior gobierno. El crecimiento económica del país bajó de un 4,8% al final de la primera presidencia de Sánchez de Lozada a 2% en 2002. El déficit fiscal al 2002 era del 8%. En febrero del año 2003 ante el desesperante déficit fiscal el gobierno propone aplicar un impuesto al salario (`impuestazo`), lo cual provoca una huelga y el amotinamiento de la fuerza policial, la cual exigía por el contrario, un aumento de salarios. El conflicto deriva en un enfrentamiento entre las Fuerzas Armadas y la Policía en la Plaza Murillo de la ciudad de La Paz. El retroceso en la medida logró mantener a Sánchez de Lozada en el poder por unos meses más, pero el desgaste y la pérdida de gobernabilidad se hacía cada vez más evidente. La profunda crisis económica que afectaba principalmente a los trabajadores urbanos y a la población rural del país alimentó el apoyo a todo tipo de protestas. En la Paz se pedía la renuncia del presidente y acosado por estos sectores y ante la pérdida de apoyo de los partidos que formaban la coalición de gobierno (MIR y NFR), el 17 de octubre Sánchez de Lozada renuncia a la Presidencia de la República mediante carta al Congreso Nacional y deja el país. Y ante su renuncia, el Congreso Nacional, tomó el juramento de rigor al Vicepresidente de la República Carlos Mesa. Hoy en día Gonzalo Sánchez de Lozada reside en Washington DC. Место и датум рођења: У Ла Пазу 1. јула 1930. Занимање: Филозоф, писац, политичар, бизнисмен. Преузимање председничке команде: 1. - 6. августа 1993. 2. - 6. августа 2002. Мандат: 1. - 6. августа 1997. 2. - 17. октобра 2003. Порекло његове инвестиције: Уставни избори. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Гонзало Санцхез де Лозада, у народу познат као „Гони“, рођен је у Ла Пазу 1. јула 1930. Његов деда по мајци био је Даниел Санцхез Бусдаменте, оснивач почетком 20. века првих јавних школа и прве нормалне школе за обуку. учитеља, за шта је касније проглашен „учитељем боливијске омладине“ након његове смрти 1933. Син Енрикуе Санцхез де Лозада Иригоиен, провео је део свог детињства и младости у Сједињеним Државама. Уписао је Филозофију и књижевност на Универзитету у Чикагу, а да није стекао диплому, а затим се вратио у Боливију, где је почео у пословном свету као филмски продуцент у компанији Телецине. Касније је ушао у екстрактивни посао са компанијом за нафтне услуге, а затим је прешао у рударство, стварајући најважнију приватну компанију на том пољу: Цомпаниа Минера дел Сур (ЦОМСУР), експлоататор и продавац минерала у каменоломима у боливијској висоравни, једној од Највећа. Придружен Револуционарном националистичком покрету од 1951. године, у свет политике ушао је 1979. године као заменик за Цоцхабамбу. Касније је врло кратко изабран за сенатора ове странке и за председника Националног сената (1985-1986), јер је позван да заузме место министра за планирање и координацију (економију), ресор задужен за макроекономска и финансијска питања владе. У августу 1986. применио је метод економске терапије шоком да заустави раширену хиперинфлацију (реда од 27.000%), која је погодила земљу, врховном уредбом 21060. Примењена економска политика зауставила је инфлацију и помогла у измиривању рачуна државе . На председничким изборима 1989. године победио је у интерној номинацији своје странке за кандидата за председника Републике. Као кандидат, одлучио је да разбије „Пакт за демократију“ са својим тадашњим политичким савезником, бившим диктатором Хугом Банзером Суарезом, националним шефом десничарске Демократске националистичке акције (АДН). На општим изборима одржаним у јуну 1993. поново се кандидовао за МНР, и са 38%, без изразитог гласа, али са запаженим савезништвом са странкама левичарске Мовимиенто Боливиа Либре (МБЛ), популистичке Унион Цивица Солидаридад (УЦС) и староседелачка странка, Револуционарно-ослободилачки покрет Тупац Катари (МРТКЛ); успео је да добије место председника. У извршавању свог првог мандата, који би кулминирао 1997. године, објавио је важне законодавне и уставне реформе попут Закона о народном учешћу, који је националну територију општином створио стварањем више од 300 локалних самоуправа што је у пракси подразумевало атомизацију територије са „урбане општине“ са великим бројем становништва; Такође сам створио територије порекла заједнице (ТЦО) за аутохтоне народе, које су у стварности требале да препознају оне које већ постоје по традицији и историји; закон ИНРА који је захтевао сертификацију од стране државе, преко Националног института за аграрну реформу (ИНРА), у складу са економском и социјалном функцијом земље, Законом о шумарству, који је укључивао староседелачко становништво, популарне организације и привреднике у теоријски одрживој експлоатацији шума, образовној реформи, која је по први пут укључила мултикултурализам и вишејезичност у званично боливијско образовање, осигурање за мајке и дете и модернизацију Законика о кривичном поступку. Међу уставним реформама издвајају се: стварање Боливијског уставног суда који осигурава уставност закона, уредби или резолуција; стварање једночланих изборних јединица за непосредни избор посланика; стварање лика омбудсмана који пази на људска права и гаранције људи; поред осталих реформи. У економском аспекту, влада Санцхез де Лозада промовисала је широк и врло контроверзан програм реформи, који истиче процес погрешно назване Приватизације јавних предузећа, која је капитализовала 50% железничке компаније (ЕНФЕ), нафта (ИПФБ), телекомуникације (ЕНТЕЛ), електрична енергија (ЕНДЕ) и Ллоид Аерео Боливиано (ЛАБ). Касније, 2003. године, Гонзало Санцхез де Лозада Санцхез де Лозада поново је изабран од савеза његове странке, МНР, са МИР-ом (Мовимиенто де Изкуиерда Револуционариа), којем се касније придружила НФР (Нова републиканска снага) поделивши политичке ставове између 3 шибице. Када Санцхез де Лозада преузме место председника, суочава се са социјалном и економском кризом наслеђеном од претходне владе. Тхе dobro očuvan vidljivi tragovi na presavijenom delu retko u ponudi za kolekcionare

Dve stare ulaznice Stanje odlicno Serie E Repubblica Italiana Ministero Della Pubblica Istruzione Direzione Generale Delle Antichita E Belle Arti Biglietto D`ingresso Lire 250 Tariffa Intera Nessvna Mancia Kljucne reci za pretragu E Series Italian republic Ministry of Education General Directorate of Antiquities and Fine Arts Entrance ticket Lire 250 Full Rate No tip Серија Е Италијанска република Министарство за образовање Генерална управа за старине и ликовне уметности Улазница Лире 250 Укупна цена Нема напојнице Serija E Italijanska republika Ministarstvo za obrazovanje Generalna uprava za starine i likovne umetnosti Ulaznica Lire 250 Ukupna cena Nema napojnice Serie E Republica Italiana Ministero Dela Publica Istruzione Direzione Generale Dele Antichita E Bele Arti Biglietto Dingresso D ingresso Lira 250 Tarifa Intera Nesvna Mancia Italia italija italy italijanske italijanski italijansko tickets ulaznica ulaznice starina starine lepa lepo umetnost umetnosti art arts kolekcionarstvo kolekcionarski primerak zbirka ulaznica za zbirku karata karta karte lira lire pozivnica pozivnice ulaynica ulaynice serija serije a antika antikvitet antikviteti antikvarni 1 2 3 4 kec dvojka trojka cetvorka golf kais kaisa rebrastog zupcastog rebrasti zupcasti drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri lenjir

U dobrom stanju! Malo zacepljen u donjem delu gde je savijan! 49cm x 69cm Veličanstveni Tony Carrera (španjolski: El magnífico Tony Carrera, njemački: Carrera - Das Geheimnis der blonden Katze, talijanski: Il magnifico Tony Carrera) španjolsko-njemačko-talijanski je film Eurospy iz 1968. godine koji je napisao i režirao José Antonio de la Loma, a u glavnoj ulozi Thomas Hunter. [1] [2] Prvotno je snimljen u 70 mm. [2] Roger Moore u početku je dobio glavnu ulogu, ali je morao napustiti set zbog prometne nesreće. Directed by José Antonio de la Loma Produced by Julian Muro Navarro Written by José Antonio de la Loma Guido Leoni Starring Thomas Hunter Music by Gianni Marchetti Cinematography Victor Monreal Release date 1968 Cast Thomas Hunter as Tony Carrera Gila von Weitershausen as Ursula Beaulieu Fernando Sancho as Professor Einstein Walter Barnes as Senator Barnes Erika Blanc as Antonella Arnaldini Alberto Farnese as Rick Gérard Tichy as Serge Dieter Augustin as Offizier Antonio Casas as Commissioner van Heuven Ini Assmann as Sammy Enzo Fiermonte as Arnaldo Hans Waldherr as Peppino Filmski plakat

★★ STARA ELEKTRONIKA, OPREMA I DODACI ★★ - Ceo Komplet za 2.500 dinara - Medju uredjajima ima Funkcionalnih i Neistestiranih (par njih su mozda neispravni). Zbog hardverskih nemogucnosti ili adekvatnog znanja nisam uspeo Sve Uredjaji Testirati, pa se prodaju u takvom stanju. - Dole su navedene sve stvari, koje dolaze u Kompletu, a pored Svake ce stajati da li je Testirana ili Ne. ★ KOMPLET SADRZI: 1. IMAGE Rucni Sat - Testiran i Funkcionalan - Digitalni - Stariji Polovan Model! 2. Kelida B-100 Konzola sa Djosticima - Stara/Neispravna/Neistestirana! 3. Nokia Bluetooth SLusalica u Kutiji - Starija, Neistestirana (bez punjaca i dela oko usiju) 4. 3 Daljinska Upravljaca - Modeli i Testovi na slikama 5. AbGumnic Silikonska Podloga - Za Mrsavljenje (na baterije) - Starija, Neistestirana, Dugo Nekoriscena! 6. Arcor-DSL Speed-Modem 200 - Funkcioanalan - Sa LAN i DSL Kablom u Kompletu 7. Uticnica Lampa - U Obliku Srca (Led Lampa) - Funkcionalna! 8. Lampa na Kanap - Testirana/Funkcionalna (slabiji kontakt, na baterije) 9. Puridea 10 PowerBank - Bez Baterije/Samo Elektronika - Neistestiran 10. Masinica za Sisanje - Testirana/Poluispravna 11. Flash 26 - Starija Lampa sa Kablom - Neistestirana/Neispravna 12. Hard Disk za Laptop - Stariji Standard - Neistestiran. 13. Stoni Plasticni Sat - Poluispravan 14. Slava Metalni Sat na Navijanje - Neistestiran/Neispravan. ★ NAPOMENE: - Uredjaji se prodaju SAMO U KOMPLETU, u Stanju kakvom su prikazani i opisani! - Ukoliko imate pitanja ili zelite vise slika slobodno potrazite! - Da biste bili sigurniji oko kupovine, slobodno pitajte sta Vas interesuje ili Potrazite slike i slicno, jer kasnije Reklamacije NE PRIMAM! - Svi uredjaji dolaze upakovani u Kutiju i mogu se poslati PostExpressom! ★ MOGUCE JE SLANJE, ALI JE NAJBOLJE LICNO PREZIMANJE, ZBOG RIZIKA U TRANSPORTU.

Set u kožnoj futroli. 1) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrno nalivpero / pero od 14-karatnog zlata Proizvođeno je između 2/1965. i 8/1970. Boja tela: crna Boja poklopca: `silvexa` (srebrna) Boja prstena na telu: srebrna Engleski: Pelikan 20 Silvexa Fountain Pen / Black / Nib: 14 ct gold (M20 Silvexa Black) 2) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrna mehanička olovka / mine od 1,18mm Proizvođeno 1970-tih. Engleski: Pelikan 20 Silvexa Mechanical Pencil / Black/Silver / 1.18mm Leads Obeleženo je da je komplet polovan bez oštećenja ali najverovatnije je samo par puta korišćen. Odlično je očuvan. Stajao je u futroli i samo se na donjem delu futrole vide male bele tačkice, a unutar futrole su na dva mesta ispisani inicijali. Nalivpero je poređeno radi potvrde serije na sledećem sajtu: https://www.pelikan-collectibles.com/en/Pelikan/Models/Revised-Piston-Fillers/P1-Other/index.html Nema takvih podataka i o mehaničkim olovkama. Dimenzije nalivpera: dužina 131mm, duzina tela: 115mm, dužina poklopca 61mm Težina: 16g Dimenzije mehaničke olovke: dužina 132mm Težina: 18g Težina seta sa futrolom: 78g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

МУЗЕЙ-УСАДЬБА Л. Н. Толстого ЯСНАЯ ПОЛЯНА 24 открытки Foto: Е. Стоналова Izdavač: Издательство Планета, Москва 1976. Set od 24 razglednice, 21x9cm Dobro očuvano (omot iskrzan, vidite foto) - LAV TOLSTOJ I JASNAJA POLJANA Odavno se stvorila neraskidiva veza između imena velikog ruskog pisca Lava Tolstoja i tog kutka Rusije, Jasne Poljane, gde je rođen i živeo poslednje godine svog života. Jasna Poljana za Tolstoja nosi utiske srećnog, poetskog vremena detinjstva, i prvo upoznavanje sa prirodom, i prva osećanja neraskidive veze sa ljudima. Evo dnevničkog zapisa za 10. jun 1891: `Skoro je leto. Ivan i Marija, miris trulog meda od kamilice, različka i tišina u šumi, samo pčele i insekti neprestano bruje u krošnjama drveća. Danas sam ga pokosio, dobro` Ali čak iu selu, u svojoj voljenoj Jasnoj Poljani, Leva Nikolajeviča je neprestano mučila svest o nepravdi društvene strukture carske Rusije. „Glavno je bolno osećanje siromaštva, ne siromaštva, već poniženja, potlačenosti naroda“, piše on u svom dnevniku 11. juna 1909. godine. Tolstoj je toplo odgovarao na sve što je zabrinjavalo ljude njegove epohe. Srca miliona ljudi privukla su Tolstoja kao pobornika istine, visokih moralnih i društvenih ideala. Značaj umetničkog stvaralaštva pisca, njegova svetska slava kao mislioca učinili su Jasnu Poljanu dragom i bliskom celom progresivnom čovečanstvu. Desetine hiljada pisama povezivalo je Jasnu Poljanu sa svim zemljama sveta. Odavde je, po rečima A. M. Gorkog, „zvučao strog i istinit glas“. Carska vlast nije želela da ga nadživi slava pisca. Ništa nije učinjeno da se njegovo ime ovekoveči. Zbog toga je, nakon Tolstojeve smrti, imanje Jasna Poljana propadalo. Godine 1910. V. I. Lenjin je napisao: „Umetnik Tolstoj je poznat neznatnoj manjini čak i u Rusiji. Da bi njegova velika dela bila zaista dostupna svima potrebna je borba i borba protiv takvog društvenog sistema. koja je osudila milione i desetine miliona na tamu, ugrožene uslove, teški rad i siromaštvo, potrebna je socijalistička revolucija.” Pobeda Velike oktobarske socijalističke revolucije otkrila je Tolstoja pisca mnogim milionima radnih ljudi. Rezolucijom Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta od 10. juna 1921. godine, Jasna Poljana je proglašena državnim muzejom-rezervatom. Tokom godina postao glavni centar za istraživački rad na proučavanju stvaralačkog nasleđa Lava Nikolajeviča Tolstoja i centar za promociju njegovih književnih dela. Na pedesetu godišnjicu postojanja, Muzej Jasnaja Poljana dočekao je svog tromilionog posetioca. Svi koji su jednom imali priliku da posete ovo prelepo zaštićeno područje Tulske oblasti jednoglasni su da je bez Jasne Poljane nemoguće u potpunosti razumeti i doživeti Tolstojevo delo. Ovde sve, počev od čuvenih kula na ulazu u imanje, breze „Prešpekt“, aleja lipa parka „Klini“, donosi ljudima radost prepoznavanja slika prirode i života koje smo voleli od mladosti. Jasnaja Poljana kao da nas približava velikom piscu i pomaže nam da razumemo mnogo toga u njegovom delu. ___V. Lebedeva 1. Вид на усадьбу 2. Въезд в усадьбу Большой пруд 3. Березовый мостик на Нижнем пруду Клен в Нижнем парке 4. Уголок зала и гостиной в доме Толстого 5. Уголок зала в доме Толстого Портрет Л. Н. Толстого 6. Вид из кабинета на гостиную и зал Гостиная в доме Л. Н. Толстого 7. Кабинет Л. Н. Толстого Бюст Л. Н. Толстого 8. Дорога между Старым Заказом и яблоневым садом Кабинет Л. Н. Толстого. Уголок с «рогатым» креслом 9. Спальня Л. Н. Толстого Дорога через луг по левому берегу реки Воронки 10. Калиновый луг «Любимая скамейка» Л. Н. Толстого в «Елочках» 11. Спуск к реке Воронке 12. Тропинка в зимнем лесу Ясеневая аллея 13. Дуб и береза Вид на «широкую» поляну 14. Абрамовская посадка Калиновый луг 15. Лесные засечные массивы 16. Левый берег реки Воронки. Опушка Засеки 17. Березовая роща 18. Лесное пастбище 19. Деревня Грумант 20. Река Воронка возле деревни Грумант 21. Лесная дорога через «косую» поляну Вид на деревню Грумант 22. Весна в лесу. Дорога вдоль реки Воронки 23. Кучерская изба 24. Могила Л. Н. Толстого g51

Detalji predmeta Stanje Polovno Detaljno stanje Loše Godina Do 1900. Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine U stanju kao na slikama Svojeručni rukopis ruskog konzula Ivana Jastrebova Иван Јастребов, руски конзул на Косову и Метохији у 19. веку, био је велики заштитник српског народа. Из његовог дела „Стара Србија и Албанија“, које је на српском језику објављено први пут, може се много научити. Од његовог времена на КиМ се ништа није променило — насиље је само попримило други облик. За Ивана Степановича Јастребова, руског дипломату и конзула у Призрену, Скадру, Јањини и Солуну, шира српска публика први пут је чула захваљујући роману „Руски конзул“ Вука Драшковића из 1988. године. Тако се тај човек, који није био само дипломата, већ и историчар, етнолог и археолог у свест српског народа увукао најпре као митска фигура, књижевни лик. Тада је била исправљена једна од неправди нанета том великом заштитнику српског народа на Косову и Метохији. Сада „Службени гласник“, објављивањем Јастребовљевог дела „Стара Србија и Албанија“, исправља још једну неправду. „Стара Србија и Албанија“ први пут се појављују пред српском публиком у интегралном издању. Да своје дело објави за живота, Јастребова је спречила изненадна смрт 1894. године, по свему судећи насилна, у Солуну, последњем месту у којем је службовао Пуно име Иван Степанович Јастребов Датум рођења 8. фебруар 1839. Место рођења Громушка, Руска Империја Датум смрти 20. јануар 1894. (54 год.) Место смрти Солун, Османско царство Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; Громушка, 8. фебруар 1839 — Солун, 20. јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију. У савременом контексту дело Ивана Јастребова, каже историчар Дарко Гавриловић, чита се као дуго путовање по српској историји које је приредио један Рус, желећи да упозна не само српску, већ и светску јавност са местима, пределима и земљама у којима су некада живели Срби, а којих је тамо, у његово време, у другој половини 19. века, било све мање. „Када је Јастребов писао о Србима, често је правио паралеле и параболе на оно што је виђао у својој Русији. Будући да је поникао из свештеничке породице и био одлично школован, успео је да, на више него пластичан начин, путујући по старим српским крајевима, а то се пре свега односи на потез од Косова до Охрида и од Охрида до Скадра, заокружи један простор на којем су живели Срби и у исто време опише тај простор са којег они у великом броју одлазе“, каже Гавриловић. Према речима уредника издања Бориса Челиковића, Јастребовљево дело актуелно је и данас, иако је писано пре скоро 130 година, зато што је руски конзул довољно добро спознао све етничке актере простора о којем пише. Школовање Школовао се у Астрахану, који је био привредни и културни центар. Преко њега се одвија веза према средњој Азији где се меша европски и азијски утицај. Касније је Иван учио Духовну академију у Казању где је стекао солидно знање класичних језика. Уписом на Одељење за изучавање источних језика при Министарству спољних послова у Петровграду, одлучио се да се посвети дипломатском позиву Царске Русије.[1] Ту је научио турски, арапски и персијски.[1] Дипломатска активност 1. јануара 1866. године постављен је за дипломатског чиновника у Руском посланству у Цариграду, у рангу вежбаоника.[1] После годину дана у Цариграду Јастребов је постављен 1. јануара 1867. године за секретара и "драгомана" (преводиоца) у Руском конзулату у Скадру.[1] У Призрену Јастребов постаје вицеконзул и ради од 1. априла 1870. године до 18. августа 1874. године. У том међувремену повремено је замењивао руског конзула у Скадру.[1] Именован је 5. августа 1874. године за конзула у Скадру. После годину дана боравка у Скадру Јастребов је постао члан Андријашеве конзулске комисије 17. августа 1875. за Херцеговину. Комисија је требало да испита узроке кризе. Био је сведок ратних сукоба који су наишли као последица интересних сфера између Русије и Аустроугарске Краће време био је конзул и у Дубровнику.[1] Конзул у Призрену Вратио се у Призрен, где је именован за рускога конзула 1. јула 1879.[1] Јастребов је 1879. године дошао у Призрен. Краће време је био конзул у Јањини од 6. септембра 1880. до 20. фебруара 1881. године, када се вратио као руски конзул у Призрен и остао је у Призрену све до марта 1886. године.[1] Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију.[1] Има заслуга за оснивање и опстанак Призренске богословије.[1] (Турске власти су планирале затварање Богословије. То су планирали правдати спорним књигама у књижници Богословије, које из Србије долазе преко руског конзулата. Јастребов је то спречио јер је на листу хартије на турском написао: У име руског цара забрањујем улазак и то поставио на улаз књижнице. Тако је Богословија сачувана од затварања, ауторитетом руског цара и довитљивошћу Јастребова.[2]) Као руски конзул путовао је по угроженим местима на Косову и Метохији и био је сведок страдања српског народа, посебно за време активности Призренске лиге.[3] Призренска лига је била у суштини заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка. Агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца. Јастребов је у то тешко време спасавао отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у руци, спашавао је људе пред руљом итд. Посредовао је између српске владе и Призренске богословије, па су преко њега ишла средства намењена школи, уџбеници и школски прибор.[1] У кризним временима и сам је богословији посуђивао новац и поклањао књиге. Увиђао је значај постојања Библиотеке Призренске богословије, залагао се за њен опстанак и развој и био је један од њених првих дародаваца. Сваку књигу коју је прочитао, која му је користила у његовом научном раду, поклањао је Библиотеци са посветом Призренској семинарији - Јастребов.[4][5] Призрен напушта 6. септембра 1880. када би одређен да управља руским конзулатом у Јањини. Ту остаје до 20. фебруара 1881 и 6. марта би постављен за генералног конзула у Солуну.[2] Генерални руски конзул у Солуну Иван је и у Солуну наставио да брани српске житеље и помаже српску просветну акцију. Умро је у 55. години у Солуну, 7. јануара 1894. године. Смрт га је задесила изненада ноћу; умро је од срчане капи. Оставио је иза себе супругу Нину и децу, сина Растислава и кћерку Људмилу. Провео је тај легендарни Рус заштитник Срба до тада 26 година на југу континента, у дипломатској мисији.[6] На једном венцу положеном на његов гроб писало је искрено речено: "Пријатељу Срба - од Српства".[7] -- --- 09.04. 21:32 prodavac je promenio načine slanja ---

Jadran film 69x49 zacepljen na 2 mesta, vidi slike Fall of the Mohicans (Spanish: Uncas, el fin de una raza, Italian: L`ultimo dei Mohicani) is a 1965 Spanish-Italian Spaghetti Western film directed by Mateo Cano.[1] The film is based on James Fenimore Cooper`s novel The Last of the Mohicans. 1n 1757 French troops take Fort William. British Colonel Munro and his two daughters are captured by the Marques of Montcalm and offered to the Huron chief Cunning Fox. Cast Jack Taylor as Duncan Edward Paul Muller as Colonel Munro Sara Lezana as Cora Munro Daniel Martín as Uncas José Manuel Martín as Cunning Fox Barbara Loy as Barbara Lloyd as Alice Munro Luis Induni as Hawkeye José Marco as Chingachgook Carlos Casaravilla as Tamerind Rufino Inglés as a barman Modesto Blanch Pedro Rodríguez de Quevedo Alfonso del Real José Riesgo Lorenzo Robledo Pedro Fenollar Pastor Serrador

Kao na slikama Retko u ponudi Ne znam tačno iz kojih su godina Verovatno sedamdesete ili osamdesete Paul Kle (nem. Paul Klee; Minhense kod Berna, 18. decembar 1879 — Muralto, 29. jun 1940) bio je nemačko-švajcarski slikar, član umetničke grupe Plavi jahač (nem. Der Blaue Reiter).[1][2][3] Na njegovo stvaralaštvo uticalo je nekoliko pravaca savremene umetnosti: ekspresionizam, kubizam i nadrealizam. Kle i njegov prijatelj Vasilij Kandinski poznati su po svom pedagoškom radu u školi Bauhaus. Paul Kle Paul Klee 1911.jpg Autoportret Paula Klea naslikan 1922. Datum rođenja 18. decembar 1879. Mesto rođenja Minhense kod Berna Švajcarska Datum smrti 29. jun 1940. (60 god.) Mesto smrti Muralto Švajcarska Paul Kle- autoportret Centar Paul Kle u Bernu Biografija Uredi Rodio se 1879. godine u Švajcarskoj, otac mu je bio učitelj muzike a majka švajcarska pevačica. Detinjstvo je proveo u Švajcarskoj, a pošto je po ocu dobio nemačko državljanstvo, odselio se posle mature 1898. u Minhen. Posle dvoumljenja između muzike (bio je izvanredan i talentovan violinista), literature i likovne umetnosti, ipak se opredelio za slikarstvo. Prvo je studirao grafiku na privatnoj školi Henrika Knira i u to doba sticao ne samo umetnička već i seksualna iskustva. Iz jedne takve kratkotrajne veze rodio mu se sin koji je posle nekoliko nedelja umro. U oktobru 1900. posećivao je časove slikarstva kod Franca fon Štika na Minhenskoj akademiji, gde je studirao i Vasilij Kandinski sa kojim se mnogo kasnije upoznao. Godine 1901, je napustio akademiju. Posle puta po Italiji bio je u Berlinu kod roditelja gde je slikao aktove i svirao u orkestru i pisao pozorišne kritike. Godine 1900. oženio se sa klaviristkinjom Lili Štrumpf i sledeće godine im se rodio sin Feliks. Naredne godine je proveo u domaćinstvu i posvetio se vaspitavanju svoga sina, dok je Lili zarađivala za život i tada se Kleov slikarski život sporo razvijao. Plavi jahač i put za Tunis Uredi Godine 1911, upoznao je Augusta Makea i Vasilija Kandinskog. Skupa sa njima upoznao je i Franc Marka, Gabrijelu Minterl, Aleksej Javlenskog i druge, svi su se zajedno interesovali za gotiku, primitivnu umetnost i nove savremene likovne pravce fovizam i kubizam. S njima je Kle našao zajednički jezik i delio poglede na umetnost. Kandinski i Mark u to doba rade na almanahu `Der Blaue Reiter` - Plavi jahač, koji je postao jedno od najvažnijih dela u savremenoj umetnosti 20. veka. Prva njihova izložba bila je otvorena krajem 1911. godine u modernoj galeriji Tanhojzer u Minhenu. Tu Kle nije učestvovao ali je za jedan časopis napisao recenziju. Na drugoj njihovoj izložbi je učestvovao i Kle, a posle izložbi u Minhenu izlagali su i u drugim gradovima kao na primer u Kelnu i Berlinu. Godine 1914, godine Paul Kle je sa Franc Markom i Lujom Moajeom posetio Tunis. Na ovom putu Kle nalazi pristup ka boji i u svoj dnevnik upisuje: ` ... ja i boja smo jedno. Ja sam slikar“. Bauhaus Uredi Tokom Prvog svetskog rata Kle je pozvan u nemačku armiju, ali kao slikar imao je sreće i nije raspoređen za front već je radio na maskirnim uzorcima za avione. U ratu je izgubio prijatelje August Makea i Franc Marka. I u armiji je Kle imao privilegije da izlaže, pa je u galeriji Šturm u Berlinu izlagao više apstraktnih akvarela. Iz armije je otpušten 1918. godine. Godine 1920, je bila njegova retrospektivna izložba u Minhenu i tada postaje priznat slikar. Tako je dobio ponudu da predaje slikarstvo u Bauhausu u Vajmaru- školi koju je osnovao Valter Gropijus. Primio je ponudu i osvanuo je sa Kandinskim na ravnom i akademskom nivou, prvo je radio kao rukovodilac radionica a posle su obojica vodili vlastita predavanja slikarstva. Bauhaus je bila progresivna škola i morala je da se bori protiv konzervativnih shvatanja nacional- socijalista. Bauhaus se preselio u Desau u zgradu koju je projektovao sam Valter Gropijus i u kojoj su bili i stanovi za pedagoge i gde je i Paul Kle stanovao. Obojica (Kle i Kandinski) intenzivno predaju na Bauhausu. Posle kratkog premeštanja u Berlin 1932. godine Bauhaus je ukinut. Kle je na Bauhausu ostao do 1930. godine i posle je primio profesuru na diseldorfskoj akademiji. Posle nastupa nacizma kao `degenerisani umetnik“ on je otpušten. Umro je 29. juna 1940. godine u Lokarno-Muratu. Njegova dela su posle njegove smrti prikazivana na Dokumentima 1 godine 1955. Dokumentima 2 godine 1959. i Dokumantima 3 1964. godine u Kaselu. Edgar Dega Avangarda Razglednice umetnost

nije putovala kao na slikama ne znam tacnu godinu, procenjeno po izgledu Vasilije „Vasa” Eškićević (Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar/3. februar 1933) je bio srpski slikar i nastavnik crtanja. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Vidi još 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Irigu, 1/13. januara 1867. godine, od oca Koste ratara i majke Ljube rođ. Lazić iz Bukovca.[1] Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učio je berberski zanat, ali ga je napustio zbog umetnosti. Posle toga je otišao u Beč i upisao jednu privatnu slikarsku školu. U Beču je pohađao i večernji kurs crtanja pri Akademiji likovnih umetnosti. Posle tri godine školovanja u Beču otišao je u Rusiju gde je završio petorazrednu umetničku školu, kao pitomac ruske države.[2] Posle te škole pohađao je još tri godine privatni institut kneginje Tenišove u Petrogradu pod vođstvom čuvenog ruskog realiste Ilje Rjepina, a 1900. godine primljen je kao Rjepinov đak u Imperatorsku akademiju umetnosti, koju je završio 1908. dobivši diplomu za konkursnu sliku „Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima“.[3] Do Prvog svetskog rata ostao je u Rusiji kao nastavnik crtanja i izlagao u Moskvi i Petrogradu. Kad je počeo Prvi svetski rat došao je u Srbiju i postao dobrovoljac, ratni slikar Prve srpske armije. Kao dobrovoljac u vojsci je proveo pet godina i prošao golgotu Albanije, boravak na Krfu i proboj Solunskog fronta. Posle toga se vratio u Irig. Nedugo zatim prešao je u Novi Sad, u kome je nastavio da živi sve do smrti, 1933. godine.[2] Najveći deo njegovih starijih slika ostao je u Petrogradu. Osim slika koje se nalaze u Rusiji, opus mu sačinjavaju uglavnom portreti ratnika, scene i položaji iz rata i, ređe, pejzaži. Radio je u stilu akademskog realizma. Prema novijim stavovima likovne kritike, u njegovim delima ima elemenata ekspresionizma. Bavio se i književnim radom i prevođenjem. Bio je član književnog odeljenja Matice srpske. Pesme, članke i prevode objavljivao je u „Otadžbini“ (1892), „Luči“ (1896—99), „Braniku“ (1898-99 i 1904), „Srbadiji“ (1923—24), „Severnoj Srbiji“ (1925—26). Njegova autobiografija, skice i ostali rukopisi čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Njegova porodica je najvredniji deo umetničke zaostavštine poklonila Galeriji Srpske čitaonice i knjižnice u Irigu. Najveći privatni kolekcionar njegovih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata bio je Željko Ražnatović Arkan. Umro je u Novom Sadu, 21. januara/2. februara 1933. godine.[2]

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! !!! JEDINSTVENA PONUDA !!! U ponudi su dve stare sportske fotografije - FK Partizan Pobednik kupa marsala Tita i fudbalera - Zlatko Cajkovski, generalno odlicno ocuvane i kao takve predstavljaju pravi kolekcionarski primerak svoje vrste. Naredni deo opisnog dela je preuzet sa bloga crno-bela nostalgija, autora teksta Aleksandar Pavlovic; Kup Jugoslavije, odnosno Kup Maršala Tita, bio je najmasovnije fudbalsko takmičenje u Jugoslaviji. Karakteristika tih prvih sezona u Kupu Jugoslavije bila je da se takmičenje igralo u jednoj kalendarskoj godini - počinjalo je krajem avgusta, a završavalo se za Dan Republike, oko 29. novembra. Svoj drugi trofej u tom takmičenju, fudbaleri Partizana su osvojili 1952. godine. Do trofeja ih je vodio trener Toni Pogačnik. U kvalifikacijama igranim od 17. do 23. avgusta 1952. godine, Partizan je prvo savladao Radnički u Kragujevcu sa 5-4, a zatim i ekipu BSK-a sa 2-1. Naravno, reč je o tzv. `novom` BSK-u, klubu nastalom od beogradskog Metalca, koji sa slavnim i predratnim BSK-om nema nikakve veze. Partizan je nastupio protiv BSK-a i pobedio sa 2-1,. Naravno, to su godine kada je Partizan nosio svoju prvobitnu klupsku boju, crveno-plavu. Na ovoj utakmici Partizan je nastupio u crvenim dresovima i plavim šorcevima. Usledila je osmina finala i pobeda Partizana na Cetinju protiv Lovćena, od 3-0, a onda i duel u četvrtfinalu, na Stadionu JNA, protiv Hajduka. Ta utakmica je odigrana 5. oktobra 1952. godine, a Partizan je savladao velikog rivala sa 5-0! U polufinalu, Partizan je odmerio snage sa niškim Radničkim i pobedio 4-1, 2. novembra 1952. na Čairu. Veliko finale, odigrano 29. novembra 1952. godine, za Dan republike. Partizan je naneo pravu katastrofu Crvenoj zvezdi i slavio sa 6-0! Pred 50.000 gledalaca utakmicu je sudio Vasa Stefanović, a Partizan je nastupio u sastavu Stojanović, Belin, Čolić, Čajkovski, Stefanović, Jovanović, Valok, Veselinović, Bobek, Atanacković, Zebec. Golove za Partizan su postigli Valok u 13.minutu, Zebec u 25, opet Valok u 35, pa opet Zebec u 49, Bobek u 80. i na kraju Veselinović u 84.minutu. Posle ove veličanstvene pobede, fudbaleri Partizana - tadašnji beogradski `crveno-plavi` su prigrabili drugi trofej nacionalnog kupa! Dimenzije fotografije FK Partizan je 13.3 x 9.8cm Dimenzije fotografije fotografije Cajkovskog je 11.8 x 8.1cm Prava prilika za sve iskonske kolekcionare da po zaista extra ceni upotpune svoje kolekcije. taqgovi - stara fotografija, fudbal, football, sport, jugoslavija, autogrami, kolekcionarstvo, crvena zvezda, partizan, radnicki nis, cajkovski zlatko ... Objektivno stanje fotografija je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)