Srpske slave i praznici Tvrd povez, luksuzni povez(eko-koža), ćirilica, bogato ilustrovano, 30 x 25 cm , 319 strana u celofanu

Srpske slave - Čuvari ognjišta (novo u štamparskom celofanu) priredila Nevenka Nedeljković Izdavač: Mladinska knjiga, 2012, Beograd Broj stranica: 336 ćirilica, tvrde korice eko-koža, 21cm x 28cm težina: 1800 grama Očuvanost: 5 (celofan)

BIBLIJA ili SVETO PISMO STAROGA I NOVOGA ZAVJETA Jugoslovensko biblijsko drustvo, 2003. Broj strana: 706 + 223 strane Stari zavjet preveo Đura Daničić Novi zavjet preveo Vuk Stefanović Karadžić Biblijsko društvo Srbije i Crne Gore, 24 cm Tvrd povez, eko koža, zlatotisk. Stanje Veoma dobro.

BIBLIJA ili SVETO PISMO STAROGA I NOVOGA ZAVJETA Jugoslovensko biblijsko drustvo, 2003. Broj strana: 706 + 223 strane Stari zavjet preveo Đura Daničić Novi zavjet preveo Vuk Stefanović Karadžić Biblijsko društvo Srbije i Crne Gore, 24 cm Tvrd povez, eko koža, zlatotisk. Stanje Veoma dobro.

Svetozar Marković, Beograd, 1971. Udžbenički format, tvrd povez (eko koža sa zlatotiskom), 1240 ilustrovanih strana. Veoma lepo očuvana, spolja neznatni tragovi stajanja u regalu. Beograd u Rimskoj imperiji, Rimski Singidunum, Avalski grad, Izgled Beograda 1567, 7.000 amama i 11.000 bunara i česama, Mitropolitov dvor, Nebojša kula, Beograd 1826, Karađorđevo ubistvo, Knez Miloš, Osnivanje srpske vojske, Prva pijaca, Krvoproliće u Narodnoj skupštini, Velegrad, Istorija grba...

Svetozar Marković, Beograd, 1971. Udžbenički format, tvrd povez (eko koža sa zlatotiskom), 1240 ilustrovanih strana, zaštitni providni omot koji je malo zacepljen. Očuvana, spolja neznatni tragovi trajanja. Beograd u Rimskoj imperiji, Rimski Singidunum, Avalski grad, Izgled Beograda 1567, 7.000 amama i 11.000 bunara i česama, Mitropolitov dvor, Nebojša kula, Beograd 1826, Karađorđevo ubistvo, Knez Miloš, Osnivanje srpske vojske, Prva pijaca, Krvoproliće u Narodnoj skupštini, Velegrad, Istorija grba... BEOGRAD Večiti grad SINGIDUNUM Marinko Paunović

Tvrdi povez od eko-kože, sa zlatotiskom u drvenoj kutiji, kvalitetan papir, bogato ilustrovano. U vrlo dobrom stanju.

Tvrdi povez od eko-kože sa zlatotiskom, veći format, kvalitetan papir, full colour. Na koricama, na par mesta, zguljena boja; unutrašnjost u perfektnom stanju.

Luksuzno izdanje Biblije Prevod Stari zavjet: Đura Daničić Prevod Novi zavjet: Vuk Stefanović Karadžić Pirot 2023. Tvrd, luksuzni povez u eko-koži, zlatotisk, ćirilica, 1195 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova.

Beograd 2015. Tvrd povez, luksuzni povez (eko-koža), ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 319 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Slave i praznici sakupljeni i predstavljeni u ovoj knjizi svedoče ne samo o duhovnosti srpskog naroda, već i o sačuvanoj bogatoj narodnoj kulturi do naših dana, manifestovanoj u narodnim običajima, predanjima, mitovima i legendama, prenošenoj s kolena na koleno. U izradi ovog raskošnog izdanja učestvovali su eminentni stručnjaci iz oblasti teologije i etnologije, a rezultat njihove saradnje takav je da ova knjiga sa ponosom nosi blagoslov Njegove svetosti patrijarha srpskog. Slave i praznici sa simbolikom i strukturom koju nose sa sobom, iako u savremenom dobu dobijaju i novi oblik proslavljanja, u srpskom narodu se poštuju, održavaju i oživljavaju shodno potrebama vremena, kodeksu ponašanja i nastojanju očuvanja identiteta. U ovoj knjizi sabrano je sve što treba da znate o svom duhovnom nasleđu i njen sadržaj vam omogućava da na pravi način očuvate svoju porodičnu tradiciju.

NOVO Ratni album: 1914-1918 / Album de la Guerre: 1914-1918 / The Album of the War: of 1914-1918 Autor: potpukovnik Andra Popović Beograd 2006. Tvrd luksuzni povez (eko-koža), zlatotisk, bogato ilustrovano, veliki format (31 x 44 cm), 448 strana. Monografija prvi put objavljena 1926. godine. Ovo izuzetno delo je istorijski pregled Prvog svetskog rata i događaja koji su mu prethodili. Tok rata je predstavljen mnogobrojnim fotografijama, slikama, skicama, kartama, kao i istorijskim pregledom svih važnijih događaja sa svih bojišta. Ratni album 1914-1918 sadrži više delova. Tekst, sa paralelnim prevodima na francuski i engleski jezik, istorijske karte i fotografije kojih ima oko 3000 sređeni su hronološki i po frontovima, tako da predstavljaju uverljivo svedočanstvo o Prvom svetskom ratu. Zbirka je sastavljena od fotografija svih značajnih vojnih i političkih ličnosti koje su učestvovale i odlučivale o toku rata. U Albumu se nalaze i epizodni snimci vojnih formacija i pozadinskih službi koje su činile celinu rata, kao i fotografije koje je pravio protivnik, za koje su njihovi tvorci mislili da se nikada neće predati na uvid javnosti. Kako autor ovog dela ističe u uvodu ovo je „sveća koja će trajno goreti“.

Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 39 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama)

Beograd 2015. Tvrd povez, luksuzni povez (eko-koža), ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 319 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Slave i praznici sakupljeni i predstavljeni u ovoj knjizi svedoče ne samo o duhovnosti srpskog naroda, već i o sačuvanoj bogatoj narodnoj kulturi do naših dana, manifestovanoj u narodnim običajima, predanjima, mitovima i legendama, prenošenoj s kolena na koleno. U izradi ovog raskošnog izdanja učestvovali su eminentni stručnjaci iz oblasti teologije i etnologije, a rezultat njihove saradnje takav je da ova knjiga sa ponosom nosi blagoslov Njegove svetosti patrijarha srpskog. Slave i praznici sa simbolikom i strukturom koju nose sa sobom, iako u savremenom dobu dobijaju i novi oblik proslavljanja, u srpskom narodu se poštuju, održavaju i oživljavaju shodno potrebama vremena, kodeksu ponašanja i nastojanju očuvanja identiteta. U ovoj knjizi sabrano je sve što treba da znate o svom duhovnom nasleđu i njen sadržaj vam omogućava da na pravi način očuvate svoju porodičnu tradiciju. Godina izdanja: 2019 Autor: Domaći Jezik: Srpski Autor : Vladimir Dulović Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Luksuzno izdanje u kožnom povezu. Kroz 32 priče o prelepim mestima u našoj zemlji, s vrednim zdanjima, burnom istorijom i ponekom zanimljivom legendom, ovo izdanje pruža sjajan i sveobuhvatan uvid u našu pravoslavnu istoriju i umetničku baštinu. Crkve i manastiri predstavljaju ne samo izraz naše vere, već su i jedno od najvažnijih izvora znanja o srpskoj prošlosti, kulturi i istorji. Čitajući o ovim velelepnim zdanjima zapravo saznajemo kako je izgledao svetovni i crkveni život doba u kojem su podignuta, kao i potonju sudbinu koja ih je do današnjih dana obeležila. Detaljne i nadahnute opise prate živopisne fotografije i ilustracije, koje će čitaocu u potpunosti dočarati lepotu naših svetinja. povez tvrd - NEOTPAKOVANO strana 304 format 24x30 pismo ćirilica

SOVA - Veliki porodični leksikon MLADINSKA KNJIGA Beograd 2011. veliki format tvrd povez, 1214 stranica ODLIČNO OČUVANO Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 39 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama)

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Konstantin Veliki - Legenda i stvarnost/Constantin The Great - the legend and reality Autor: Nebojša Ozimić, Zoran Simonović, Dejan Stojiljković Žanr Istorija, mitologija Izdavač: Medivest ISBN: 978-86-909881-8-1 Br. strana: 156 Povez: Kožni povez Prevodilac: Gordana Milošević, Mirjana Dimitrijević, Marija Krstić Jezik: Srpski/Engleski Pismo: Latinica Format: 20cm Konstantin Veliki - legenda i stvarnost/Constantin The Great - the legend and reality je dvojezična luksuzna monografija (srpski i engleski sa horizontalnim prelomom) posvećena najpoznatijem rimskom imperatoru rođenom u Srbiji! Knjiga je koncipirana tako da bude pristupačna običnom čitaocu koji želi da sazna nešto više o Konstantinu Velikom ali je takođe i dragocen izvor podataka o osnivaču Konstantinopolja i utemeljivaču savremenog hrišćanstva. Njegov lik i delo, kao i istorijska pozadina vremena u kome je živeo, obrađeni su sa više aspekata. U prvom, koji potpisuje poznati istoričar i vizantolog Nebojša Ozimić obrađena je Konstantinova biografija, od rođenja u Nišu, preko uspona, proglašenja za avgusta i gradnje Konstantinopolja pa sve do smrti. Ekonomske aspekte i uređenje same Konstantinove države obradio je Zoran Simonović, dok je književnik Dejan Stojiljković (autor bestselera `Konstantinovo raskršće`) obradio fenomen Konstantina Velikog u popularnoj kulturi. Knjiga je štampana u boji, na luksuznom papiru, sa mnoštvom fotografija i reprodukcija, knjižni blok je šiven sa koricama od eko kože na kojima je medaljon sa Konstantinovim likom (pozlata 24 karata). Trenutno stanje vidite na slikama.

Bez obzira na to da li slavu doživljavamo kao verski obred, porodičnu svetkovinu ili obeležje nacionalne pripadnosti, ono je jedino nasleđe koje se prenosi sa oca na sina a koje se ne može prodati, poharčiti, propiti, založiti. Zato je važno da slavu čuvamo i održavamo. Zato nam je bitno da je poznajemo i proslavljamo. Ova knjiga spomenik je toj nasušnoj srpskoj potrebi. Pored toga ko je bio svetac kog slavite kao zaštitnika roda i doma, u ovoj knjizi saznaćete i: • zašto se slava održala samo u našem narodu i čijom zaslugom • u kom veku je slavljenje krsnog imena dobilo oblik koji danas poznajemo • ko su Srbi svetitelji koje slavimo kao krsno ime • koliko porodica kojeg svetog slavi • koje su najčešće a koje najređe krsne slave u Srba • koja je najveća pokretna slava • zašto Srbi nekad promene slavu • koje slave su slavile srpske vladarske porodice • šta sve danas Srbi slave • zašto najviše slava slavimo u kasnu jesen i zimu, od Sv. Tome (19. oktobra) do Sv. Trifuna (14. februara) • koji dan, kao slavski, nadmašuje sve ostale dane u godini • koliko se dana slavi slava • kako je pre pojave mobilnih telefona i ličnih asistenata narod po slavama pamtio kad se koji posao valja obaviti • šta je to bez čega se ne može proslavljati slava • u koju prostoriju i na koji zid se po pravilu postavlja slavska ikona • kako se na đurđevdanskoj ikoni predstavlja Sveti Đorđe, a kako na onoj koja se ističe za Đurđic • kada je i na čiji predlog počelo proslavljanje Svetog Save kao školske slave • koja je simbolika ukrasa od posnog testa na slavskom kolaču. • 21 × 28 cm, 336 strana • u raskošno ukrašenom povezu od eko-kože, • biografije 121 sveca koji se slave kao krsne slave • više od 100 ikona i fresaka slavskih svetitelja Format : 21 x 28 cm Br. Str. : 336 Povez knjige : tvrd Pismo : ćirilica Open publication - Free publishing - More ethnology

Naslov: Sveti Sava - spomenica Priređivač: Episkop bački i novosadski dr Irinej i pesnik Selimir Radulović Свети Сава - споменица Izdavač: Pravoslavna reč, Novi Sad Jezik: srpski Godina izdanja: 2020 Pismo: ćirilica Žanr: biografski eseji, poezija ISBN: 978-86-81648-08-7 POVEZ: tvrdokoričeno u eko-kožu Br. str.: 491 Fizički opis: 26x28 cm Masa (u gr): 3100 knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* [kategorizacija stanja: 5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje) 5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva - za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju] DODATNO UZ KNJIGU: Spomenica “Sveti Sava” je objavljena na Savindan 2021. godine u čast našeg prvog arhiepiskopa i dan kada se proslavlja školska slava u Srbiji, od 1840. godine. Priređivači monografije su episkop bački i novosadski dr Irinej, čiji autorski tekst se nalazi u Spomenici i pesnik Selimir Radulović. Spomenica sadrži neprocenjive zapise prosvetitelja roda srpskog kao što su: Karejski i Hilandarski tipik, Žitije Svetog Simeona, Osnivačka povelja manastira Hilandar itd. O Svetom Savi su pisale i najlepše pesme spevale najumnije glave našeg naroda: vladika Nikolaj, Justin Ćelijski, Vojislav J. Ilić, Vladimir Ćorović, Dučić, Crnjanski, Jovan Kašanin, Dimitrije Bogdanović, Zmaj, Đura Jakšić, Aleksa Šantić, Desanka Maksimović, Vasko Popa, Nogo, Bećković, Slobodan Rakitić itd. Monografija je obogaćena velikim brojem fotografija vezanih za život, lik i delo našeg prvog arhiepiskopa i prosvetitelja. 491 stranica, formata 26x28. * Srbi / Srbija / Srpski narod / Nemanjići / Rastko Nemanjić / Sveti Sava / Studenica / Hilandar / Sveta gora / autokefalnost / Vizantija / Pećka patrijaršija / monah / Srpska pravoslavna crkva / SPC / pravoslavlje / hrišćanstvo / katoličanstvo / knez / loza Nemanjića / Petar Petrović Njegoš / Istorija Srbije / Istorija Srba / Kosovo i Metohija / srednji vek / žitija svetaca / *** UNOS: 210309 Šifra:

Novo, nekorišćeno, eko koža, zlatotisak, luksuzan Kur`an s prevodom Besima Korkuta na bosanski jezik. Jako razgovetan tekst, pogodan za čitanje i za starije. QR-kod na svakoj stranici za audio praćenje. Prevod: Besim Korkut Uvez: tvrdi Format: B5 Broj stranica: 630 Kuran (al-Qur’ān) (arap. qur’ān: kazivanje, recitiranje), muslimanska sveta knjiga i glavni izvor islamskoga naučavanja; sadrži duhovna, dogmatska i pravna načela. Po islamskome naučavanju to je nestvorena Božja riječ objavljena Muhamedu preko meleka Džibrila. Muhamed je priopćio Kuran po dijelovima između 611. i 633, a preporučivao je da se ti dijelovi pamte i zapisuju; imao je posebne pisare koji su se zvali pisari objave (kuttāb al-wāḥy); pisalo se na kori datulje, koži, tankim kamenim pločicama, kostima i sl. Premda je, prema mnogima, Muhamed pisarima govorio na koje mjesto koji dio teksta dolazi, ipak nije bio skupljen u jednu zbirku, a kako se u ranom obliku kufskoga pisma nisu bilježili vokali, tekst se mogao čitati na više načina. Kako se tekst Kurana ne bi zagubio, bili su prikupljeni prvi zapisi, osobito oni Muhamedova pisara Zejda ibn Sabita (Zayd ibn Ṯābit). Za Osmana, trećega kalifa (644–656), bila je obavljena sustavna redakcija teksta, premda njegov redoslijed još nije bio utvrđen. Osman je dao prepisati Kuran u nekoliko primjeraka koje je zatim razaslao u Meku, Šam, Kufu, Basru i Bahrein. U VII st. bili su uvedeni znakovi za samoglasnike i dijakritički znakovi; rasprave o konačnom kanonu teksta završile su tek u X. st. Kuran sadržava 114 poglavlja, sura (sūra), koja se dijele na mekanska, objavljena prije hidžre (612–622) i medinska, objavljena nakon hidžre (622–632). Poglavlja su dobila imena najčešće po pojmovima o kojima se u njima govori (Baqara: Krava, Nisā’: Žene, Yūsuf: Jusuf i dr.) ili po riječima kojima počinju (Yasīn, Tāhā i dr.). Mekanska poglavlja sadrže dogmatski nauk o radikalnom monoteizmu (Alah), o anđelima (meleci), Božjim poslanicima, Muhamedu i dr. Rečenice, ajeti (āyāt), kratke su, a stil je u formi rimovane proze. Medinska se poglavlja odnose na uređenje zajednice i obitelji s moralnoga, pravnoga i političkoga gledišta. Poglavlja nisu kronološki poredana, nego najčešće po dužini teksta. Duža su na početku, osim prvoga, koje je sa sedam ajeta došlo kao moto. Poglavlja su sastavljena od ajeta. Prema većini tumača, u Kuranu ih ima ukupno 6220 sa 77 934 riječi. Svako poglavlje, osim devetoga, počinje bismilom (bismillāh, zaziv Alahova imena). Radi lakšega čitanja i učenja napamet tekst je podijeljen na 30 dijelova, džuzova (ğūz). Kuran je napisan klasičnim arapskim jezikom, pa je zajedno s predislamskim pjesništvom činio osnovu za normiranje arapskoga jezika i metrike (aruza). Muslimani su pomno proučavali Kuran; pobožni vjernici uče ga napamet (hafiz). Iz tih su se proučavanja razvile discipline: kiraet i tefsir. Kiraet je disciplina koja vodi računa o pravilnom čitanju Kurana. Stručnjaci u toj disciplini zovu se karije (qārī). Najpoznatiji su: Nāfi‘ al-Madanī (u. 785), Ibn Kaṯīr al-Makki (665–738), Abu ‘Amr ibn ‘Alā’ Māzinī (687–771), Ibn Āmir (642–736), ‘Āṣim al-Kūfī (u. 745), Ḥamza al-Kūfī (699–773) i Kisā’ī (u. 805). Poddisciplina kiraeta, koja vodi računa o fonetičkim pravilima za ispravno čitanje Kurana, zove se tedžvid (tağwīd). Prvo zasebno djelo o tome napisao je Mūsā ibn ‘Ubaydullah iz Bagdada (umro u prvoj pol. X st.). – Tefsir (tafsīr) je znanost o tumačenju teksta Kurana. Oni što se bave tom znanošću zovu se mufesiri (mufassir). Prvi istaknuti tumač kuranskoga teksta bio je Ṭabarī (838–923), a najpoznatiji Bayḍāwī (? 1226 – ? 1291), u novije doba Egipćanin Muḥammad ‘Abduh (1849–1905) i Indijac ‘Abū ’1-Kalām Az‘ad (1888–1958) nastoje dati posuvremenjeno tumačenje Kurana. Kuran je preveden na mnoge svjetske jezike. Na latinski je prvi put preveden 1143 (Robert iz Kettona i Herman Dalmatin). Na srpski ga je preveo Mićo Ljubibratić (1895), na hrvatski Džemaluddin Čaušević i Muhammed Pandža (1937), a na bošnjački Ali Riza Karabeg (1937) i Besim Korkut (1976). MG146 (N)

Novo, nekorišćeno, eko koža, zlatotisak, luksuzan Kur`an s prevodom Besima Korkuta na bosanski jezik. Jako razgovetan tekst, pogodan za čitanje i za starije. QR-kod na svakoj stranici za audio praćenje. Prevod: Besim Korkut Uvez: tvrdi Format: B5 Broj stranica: 630 Kuran (al-Qur’ān) (arap. qur’ān: kazivanje, recitiranje), muslimanska sveta knjiga i glavni izvor islamskoga naučavanja; sadrži duhovna, dogmatska i pravna načela. Po islamskome naučavanju to je nestvorena Božja riječ objavljena Muhamedu preko meleka Džibrila. Muhamed je priopćio Kuran po dijelovima između 611. i 633, a preporučivao je da se ti dijelovi pamte i zapisuju; imao je posebne pisare koji su se zvali pisari objave (kuttāb al-wāḥy); pisalo se na kori datulje, koži, tankim kamenim pločicama, kostima i sl. Premda je, prema mnogima, Muhamed pisarima govorio na koje mjesto koji dio teksta dolazi, ipak nije bio skupljen u jednu zbirku, a kako se u ranom obliku kufskoga pisma nisu bilježili vokali, tekst se mogao čitati na više načina. Kako se tekst Kurana ne bi zagubio, bili su prikupljeni prvi zapisi, osobito oni Muhamedova pisara Zejda ibn Sabita (Zayd ibn Ṯābit). Za Osmana, trećega kalifa (644–656), bila je obavljena sustavna redakcija teksta, premda njegov redoslijed još nije bio utvrđen. Osman je dao prepisati Kuran u nekoliko primjeraka koje je zatim razaslao u Meku, Šam, Kufu, Basru i Bahrein. U VII st. bili su uvedeni znakovi za samoglasnike i dijakritički znakovi; rasprave o konačnom kanonu teksta završile su tek u X. st. Kuran sadržava 114 poglavlja, sura (sūra), koja se dijele na mekanska, objavljena prije hidžre (612–622) i medinska, objavljena nakon hidžre (622–632). Poglavlja su dobila imena najčešće po pojmovima o kojima se u njima govori (Baqara: Krava, Nisā’: Žene, Yūsuf: Jusuf i dr.) ili po riječima kojima počinju (Yasīn, Tāhā i dr.). Mekanska poglavlja sadrže dogmatski nauk o radikalnom monoteizmu (Alah), o anđelima (meleci), Božjim poslanicima, Muhamedu i dr. Rečenice, ajeti (āyāt), kratke su, a stil je u formi rimovane proze. Medinska se poglavlja odnose na uređenje zajednice i obitelji s moralnoga, pravnoga i političkoga gledišta. Poglavlja nisu kronološki poredana, nego najčešće po dužini teksta. Duža su na početku, osim prvoga, koje je sa sedam ajeta došlo kao moto. Poglavlja su sastavljena od ajeta. Prema većini tumača, u Kuranu ih ima ukupno 6220 sa 77 934 riječi. Svako poglavlje, osim devetoga, počinje bismilom (bismillāh, zaziv Alahova imena). Radi lakšega čitanja i učenja napamet tekst je podijeljen na 30 dijelova, džuzova (ğūz). Kuran je napisan klasičnim arapskim jezikom, pa je zajedno s predislamskim pjesništvom činio osnovu za normiranje arapskoga jezika i metrike (aruza). Muslimani su pomno proučavali Kuran; pobožni vjernici uče ga napamet (hafiz). Iz tih su se proučavanja razvile discipline: kiraet i tefsir. Kiraet je disciplina koja vodi računa o pravilnom čitanju Kurana. Stručnjaci u toj disciplini zovu se karije (qārī). Najpoznatiji su: Nāfi‘ al-Madanī (u. 785), Ibn Kaṯīr al-Makki (665–738), Abu ‘Amr ibn ‘Alā’ Māzinī (687–771), Ibn Āmir (642–736), ‘Āṣim al-Kūfī (u. 745), Ḥamza al-Kūfī (699–773) i Kisā’ī (u. 805). Poddisciplina kiraeta, koja vodi računa o fonetičkim pravilima za ispravno čitanje Kurana, zove se tedžvid (tağwīd). Prvo zasebno djelo o tome napisao je Mūsā ibn ‘Ubaydullah iz Bagdada (umro u prvoj pol. X st.). – Tefsir (tafsīr) je znanost o tumačenju teksta Kurana. Oni što se bave tom znanošću zovu se mufesiri (mufassir). Prvi istaknuti tumač kuranskoga teksta bio je Ṭabarī (838–923), a najpoznatiji Bayḍāwī (? 1226 – ? 1291), u novije doba Egipćanin Muḥammad ‘Abduh (1849–1905) i Indijac ‘Abū ’1-Kalām Az‘ad (1888–1958) nastoje dati posuvremenjeno tumačenje Kurana. Kuran je preveden na mnoge svjetske jezike. Na latinski je prvi put preveden 1143 (Robert iz Kettona i Herman Dalmatin). Na srpski ga je preveo Mićo Ljubibratić (1895), na hrvatski Džemaluddin Čaušević i Muhammed Pandža (1937), a na bošnjački Ali Riza Karabeg (1937) i Besim Korkut (1976). MG136 (L)

Žitije Petra Velikog Zaharije Orfelina Prometej, 2019. Dve knjige, tvrd povez, skoro A4 format. Dvotomno delo Zaharija Stefanovića Orfelina Istorija o životu i slavnim delima vladara Petra Prvog, Venecija, 1772. je svakako najlepša srpska štampana knjiga XVIII veka, a po mnogima i svih vremena: na blizu 800 stranica, podeljenih u dva toma, na rusko-slovenskom jeziku i na ćirilici, govori se o istoriji i geografiji Rusije, o životu Petra Velikog i njegovim delima, a na 65 ilustracija (bakroreznih priloga, rezanih u Sremskim Karlovcima) prikazane su ruske medalje, portret Petra Velikog, geografske karte Rusije… Ovo delo govori u prilog tome da je Novi Sad je još pre 250 godina imao vrhunskog umetnika, pisca, bakroresca i štampara. Орфелин се интересује за Петра Великог као за човека новог времена у коме разум, образовање, једнакост и напредак воде ка општем бољитку човечанства. Будућност се види као тежња ка развијању рационалног поретка. Такав интерес за историју више је прагматичан, оријентисан је на будућност пре него на прошлост као такву. Историјска знања која је Орфелин понудио читаоцу у 1772. години била су функционална у његовој садашњости, треба да му послуже као упутства за сналажење у практичном животу. За српску публику она су могла имати двојаки значај, критику српске црквене јерархије као политичког вођства, и критику аустријске државе због кашњења у просветитељским реформама. Књига је средство комуникације не само својим садржајем, већ и својим изгледом. Многобројне гравире, вињете, калиграфски урађена прва унутрашња страна, повез, чине је естетским предметом. Историја се не сазнаје само причом, већ и гледањем. Томе, рецимо, служе путовања на историјска места, а у књизи слике. То није пуки илустративни материјал, већ информације које се не могу пренети речима. По количини унетог визуелног материјала и разноврсности њихових функција Орфелинова Историја наговештава идеју интермедијалне историјске књиге. Куриозитет је његово двоструко ауторство, написао је текст, и урадио илустрације. Орфелинова Историја нуди савременом читаоцу повод за размишљање о функционалности историјског знања, вези садашњости са прошлошћу, о моделима историјске нарације на коју бисмо требали обраћати већу пажњу и култивисати је, о визуелној комуникацији као могућности паралелне тексту, најзад, о питању које се само отвара, због чега просвећеност има снижен статус у српској култури, а основ је модерности и високо цењена вредност. Dvotomno delo Zaharija Stefanovića Orfelina Istorija o životu i slavnim delima vladara Petra Prvog, Venecija, 1772. je svakako najlepša srpska štampana knjiga XVIII veka, a po mnogima i svih vremena: na blizu 800 stranica, podeljenih u dva toma, na rusko-slovenskom jeziku i na ćirilici, govori se o istoriji i geografiji Rusije, o životu Petra Velikog i njegovim delima, a na 65 ilustracija (bakroreznih priloga, rezanih u Sremskim Karlovcima) prikazane su ruske medalje, portret Petra Velikog, geografske karte Rusije… Ovo delo govori u prilog tome da je Novi Sad je još pre 250 godina imao vrhunskog umetnika, pisca, bakroresca i štampara. Ovo izdanje je faksimilno reprintovano bibliofilsko izdanje u luksuznom povezu, u eko koži.

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine