GLEDSTON - Slobodan Jovanović Izdavač: JUGO-ISTOK Beograd Godina izdanja: 1938. Povez: broš Broj strana: 173 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

Слободан Јовановић:ГЛЕДСТОН Издавач:ЈУГО-ИСТОК,Београд, 1938.год. Тврди повез,173 стране. Печати власника, пожутеле странице...

Stubovi kulture, Beograd, 2009, meki povez, ćirilica, strana 157, na kraju knjige je pogovor Gojka Božovića, zatim i fotografija i beleška o autoru i njegovim delima. O knjizi: `U osnovi ove knjige nalazi se ogled Slobodana Jovanovića Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera. Ovo je najvažniji pozni rad Slobodana Jovanovića. Nastao u poslednjim godinama njegovog života, ogled sažima u sebi gotovo sve teme kojima se pisac Jednog priloga bavio u svom obimnom i raznovrsnom opusu.Ispitujući kako se književni tekstovi ili političke ideje u određenim istorijskim prilikama preoblikuju u snažne kolektivne predstave dugog trajanja, Jovanović u ogledu Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera daje sažetu, uverljivo pisanu i dragocenu istoriju najuticajnijih kolektivnih samopercepcija u modernoj srpskoj istoriji.Istražujujući ideje `koje jedan narod ima o sebi samome, o svojoj istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima`, Jovanović ispituje kako su najvažnije od tih ideja nastale i kakve su posledice za sobom ostavile. Pitanju kulturnog obrasca Slobodan Jovanović se vraćao često. Ali on nigde nije dat tako pregledno i sa takvom usredsređenošću kao u ovom ogledu.Ogledu Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera pridružena su još dva teksta. Jedno je kratki ogled `Filip Višnjić`. Drugo je ogled `Bogdan Popović”. Utoliko se ova knjiga može čitati i kao kratka istorija moderne Srbije.Tri eseja jednog od naših najpoznatijih pravnih i političkih teoretičara, istoričara, književnih kritičara, Slobodana Jovanovića, u izboru Gojka Božovića. Prvi esej je Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, drugi je posvećen Filipu Višnjiću, a treći Bogdanu Popoviću.` Knjiga je nova!

U PITANJU SU PRIMERCI ZA LJUBITELJE I KOLEKCIONARE KNJIGA SA AUTORSKIM POTPISOM. OGROMAN DEO OVIĆ KNJIGA JE U PERFEKTNOM ILI ODLIČNOM STANJU NO RADI SE O PRIMERCIMA IZ LIČNE BIBLIOTEKE PROFESORA KALEZIĆA PA NEGDE POSTOJE NAZNAKE KAKO JE TO U DONJEM OPISU NAZNAČENO. U PITANJU SU POTPISI AUTORA , PONEGDE PREVODILACA, PONEGDE UREDNIKA A NEGDE DELOVA UREĐIVAČKIH TIMOVA. VELIKA RASPRODAJA KNJIGA NEMOJTE DA VAS MRZI DA PROŠETATE KROZ MOJU PONUDU JER ĆU U NAREDNIH NEKOLIKO MESECI SVAKODNEVNO PODIZATI PO PAR STOTINA NOVIH PREDMETA – KNJIGA, STRIPOVA, ALBUMA SA SLIČICIMA, DO KONAČNE CIFRE OD OKO 60.000 PREDMETA, KO NIJE LENJ SIGURNO ĆE NAĆI NEŠTO ZA SVOJU DUŠU Pitajte sve što vam je nejasno pre kupovine. Iz ostavštine jendog od vodećih Jugoslovenskih knjiženih kritičara Prof. Dr. Vasilija Kalezića. U većini knjiga ima njegova signatura, a takođe ima knjiga koje sadrže njegove kritičke i kritičarske napomene, znacima, apostrofima, naglašavanjem ili fusnotama, najčešće na nekoliko stranica – negde više, negde manje. Gotovo sve fotografišem sa istog stalka i pod istim svetlom da bi se izbegla sumnja da nešto prikrivam. U koliko u knjizi ima nešto pisano posveta ili slično, ili podvlačeno, trudim se da to prikažem na zasebnoj fotografiji Kupljene predmete šaljem u rokovima predviđenim pravilima sajta na adresu navedenu u profilu kupca koju dobijam od sajta nakon prodaje, post ekspresom u njihovoj zaštitnoj kartonskoj koverti. Samo u koliko gabariti kupljenih predmeta prelaze veličinu koverte pakujem ih u kartone i tako upakovane šaljem ŠALJEM ISKLJUČIVO POST EKSPRESOM i to tek nakon što mi porukom na sajtu javite TAČAN IZNOS koji je uplaćen I IME UPLATIOCA kao i potvrdu adrese na koju šaljem Ukoliko se pošiljka ošteti u transportu, ne prihvatam reklamacije. Ukoliko niste zadovoljni predmetom prema zakonu o zaštiti potrošača moram da pristanem da ga vratite ali isključivo post ekspresom pouzećem na vaš teret za sve troškove koji pri tome proizilaze. ODBIJAM DA NA MOJ RAČUN IDU BILO KAKVE POŠTARINE, TROŠKOVI TRANSFERA NOVCA I BILO ŠTA DRUGO OSIM CENE PREDMETA. P A Ž NJ A:::: SVA KOMUNIKACIJA ISKLJUČIVO PORUKAMA PREKO SAJTA. Za stare kupce koji imaju moj broj telefona, moguće dodatne fotografije na Viber. LIČNO PREUZIMANJE ISKLJUČIVO NA MOJOJ ADRESI uz prethodni dogovor porukom na sajtu kojom ću dati dva termina kada možete doći da preuzmete predmete, a u koliko Vam ti termini ne odgovaraju onda to javite na vreme da bih vam predmete poslao pod istim uslovima i u rokovima koji važe i za kupce koji su se pri kupovin odmah opredelili za slanje pošiljke. Kupci iz inostranstva su dobrodošli ali su opcije za plaćanje: plaćanje iz Srbije; plaćanje Western Unionom; plaćanje preko Pošte ako takva opcija postoji iz vaše zemlje, ali sve eventualne reklamacije prihvatam da rešavam samo u Srbiji i pod uslovima koji važe i za kupce iz Srbije.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Život pesnika : political nigredo - Slobodan Tišma Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2022 Broj strana: 218 Format: 21 cm Povez: Broširani Prvi deo trilogije: Astal tiš, riba friš. Život pesnika ima podnaslov: Political nigredo. Knjiga je napisana u formi ja-naracije. Kao u nekoj vrsti ispovesti, Slobodan Tišma piše portret umetnika u mladosti, garniran razmišljanjima o svetu, umetnosti i životu u obliku kratkih eseja. Autor još pojačava već prepoznatljivu poziciju ja-naratora kao “slabog subjekta” karakterišući ga kao političkog nigreda, dakle člana političke zajednice na najnižem stupnju društvene relevancije. Tehnički gledano, ta pozicija mu je međutim potrebna za uspostavljanje ravnoteže u tekstu, tako da povremeno može da bude nemilosrdan i prema drugim protagonistima knjige. Slobodan Tišma, pisac i muzičar, rođen je 14. maja 1946. godine u Staroj Pazovi. Osnivač je kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Posle raspada Lune, Tišma je s Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995), Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997) i Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu Stevan Sremac. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Bluz dajari (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu Biljana Jovanović. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija Ninovu nagradu 2012. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

odina izdanja: 1981 Autor: Domaći Vrsta: Jezički priručnici Jezik: Srpski Teorija i poetika prevođenja,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autori: - Ranko Bugarski - Miodrag Srbinović - Mila Stojnić - Mladen Jovanović - Ljubomir Mihailović - Nikola Kremzer - Radivoje Konstantinović - Jovan Janićević - Nikola Bertolino - Slobodan Grubačić - Ljubiša Rajić - Dragoslav Andrić - Milovan Danojlić - Branimir Živojinović Izdavač:Prosveta,Beograd 1981. Format:17cm x 12cm. Broj Strana:283 strane,mek povez,latinic KU-XVI

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Hronika čudnih vremena - komplet - Više Autora Godina izdanja: 2020 Povez: Mek Trojac naših poznatih novinara (Vojka Pajkić, Irena Jovanović i Dejan Katalina) autorizujući knjige koje čine deo ovog kompleta, postali su hroničari nekih ćudnih vremena koja su na ovaj način ostala zabeležena za neka nova pokolenja. Trag vodi od devedesetih i zapisa iz medijskog podzemlja neuspele tranzicije, preko onoga šta je sve proživela jedna novinarska ekipa za vreme NATO agresije, pa sve do kratkih dnevničkih zapisa o jednoj od prestupnih godina koju smo sa setom ispratili.Ovom novinarskom trilingu pridodata je knjiga Svi smo nosili zvezde koja nas na poseban način vraća na II svetski rat, holokaust i Anu Frank. Autor knjige i drugi školski drugovi Ane Frank sa setom se sećaju nje i svega što su doživljavali u vreme odrastanja, kada još uvek nisu bili svesni kakvo se zlo nadvija nad svetom.1. Prestupnica – Irena Jovanović2. Silikoni & neoni – Dejan Katalina3. Slobodan krevet u ženskoj sobi – Vojka Pajkić4. Svi smo nosili zvezde – Teo Koster

Nova srpska OFF i SF priča, Biblioteka Alexandria, 1999 Priredili Igor Marojević i dr Aleksandar B. Nedeljković Povez - Broširan Nekorišćeno SADRŽAJ: OFF IGOR MAROJEVIĆ - Iz nove srpske off priče ALEKSANDAR BLAŽEVIĆ - Sekta lenjih ZORAN ĆIRIĆ - Kako sam postao Madi Voters VLADIMIR ĐURIĆ ĐURA - Turbo folk bum bum show NENAD JOVANOVIĆ - Mangupi SAŠA MARKUS - Marselin susret MARIJA MIDŽOVIĆ - Lako je Rušdiju NEDIM SEJDINOVIĆ - Serapion Petrovaradinski SLOBODAN TIŠMA - Kralj šume ili Pokušaj prljanja SF ALEKSANDAR B. NEDELJKOVIĆ - Sedam pogleda kroz vreme ĐORĐE MIJUŠKOVIĆ - Frka in the North TAMARA LUJAK - Poreklo BILJANA MILOŠEVIĆ - Hilandarska maja ILIJA BAKIĆ - Poseta KONSTANTIN TEZEUS - Flota IGOR DRAGIŠIĆ - Pobednici IVAN CVETKOVIĆ - Sahrana čoveka Beleške o autorima

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ, ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ СРБИЈЕ И ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ ЦРНЕ ГОРЕ. САДРЖАЈ Аутор: Горан Ђајић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Проф. др Војо Анђус, дипл. грађ. инж. ПРОГРАМСКИ СИСТЕМ ЗА АНАЛИЗУ РАСПОЛОЖИВЕ ПРЕГЛЕДНОСТИ ... 4 Аутори: Јасмина Буневска, дипл. инж. саоб. др Марија Маленковска-Тодорова, дипл. инж. саоб. Рецензент: Проф. др Љубиша Кузовић, дипл. инж. саоб. ФУНКЦИОНАЛНА ЗАВИСНОСТ ИЗМЕЂУ ОСНОВНИХ ПАРАМЕТАРА САОБРАЋАЈНОГ ТОКА НА ОДСЕКУ МАГИСТРАЛНОГ ПУТА М5 У ПРОСЕЧНИМ ПУТНИМ, САОБРАЋАЈНИМ И АМБИЈЕНТАЛНИМ УСЛОВИМА ... 12 Аутор: Драган Бебић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Милорад Пецикоза, допл. грађ. инж. АНАЛИЗА УКУПНИХ МОМЕНАТА САВИЈАЊА ОД ПОКРЕТНОГ ОПТЕРЕЋЕЊА У ГЛАВНИМ НОСАЧИМА МОСТОВА НА ПУТЕВИМА ... 18 Аутор: Златомир Николић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Драган Бебић, дипл. грађ, инж. МОСТ ПРЕКО РЕКЕ ТОПЛИЦЕ НА ЛОКАЛНОМ ПУТУ БЕЛОЉИН - КОЊУША ОПШТИНА ПРОКУПЉЕ ... 27 Аутори: Драган Стојиљковић, дипл. грађ. инж. Милан Рољић, дипл. инж, геол. Рецензент: Проф. др. Драган Лукић, дипл. инж. грађ. ТУНЕЛ СТРАЖЕВИЦА, ОБИЛАЗНИЦА ОКО БЕОГРАДА ... 33 Аутор: Мирољуб Станимировић, професор НО Рецензент: др Слободан Цмиљанић, дипл. инж. геол. ТРАНСПОРТ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА У ДРУМСКОМ САОБРАЋАЈУ, МОГУЋНОСТ АКЦИДЕНТА И УТИЦАЈ НА БЕЗБЕДНОСТ И ЗДРАВЉЕ ЉУДИ И ЖИВОТНУ СРЕДИНУ ... 40 Аутор: Слободан Басурић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из Зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ЕКОЛОШКИ МОНИТОРИНГ ... 44 Аутори: Александра Јовановић, дипл. прост. планер Владан Тасић, дипл. инж. геол. Ђорђе Митровић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ПЛАНИРАЊЕ ЕКОЛОШКЕ ПОЛИТИКЕ, НЕАП - СЕКТОР ТРАНСПОРТ ... 50 Аутори: мр Милан Вељковић дипл. грађ. инж. Бранко Ерак, дипл. грађ. инж. Драган Милић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из Зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ОДВОДЊАВАЊЕ АТМОСФЕРСКИХ ВОДА И ЗАШТИТА ОД САОБРАЋАЈНЕ БУКЕ НА ОБИЛАЗНИЦИ БИЈЕЉИНЕ ... 56 ЗАКЉУЧЦИ СА ЧЕТВРТОГ НАУЧНО-СТРУЧНОГ СКУПА `ПУТ И ЖИВОТНА СРЕДИНА`, ОДРЖАНОГ НА ТАРИ 14.-16. ЈУНА 2006. ГОДИНЕ ... 64 ИН МЕМОРИАМ ... 66

Tvrdi povez Pol.BB. Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autori: Ratko Peković, Slobodan Kljakić Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2012 Biografi i kritičari Ive Andrića do sada su posvećivali vrlo malo pažnje, ili su sasvim zaobilazili, temu društvenog angažmana velikog pisca, i to u jednom od najplodnijih perioda njegovog literarnog stvaralaštva.U vremenu omeđenom 1944. i 1954, Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika Srbije, predsednika Saveza književnika Jugoslavije, narodnog poslanika, pot-­predsednika Društva za kulturnu saradnju Jugo­sla-­vija–SSSR, člana Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija–Francuska, Savezne komisije za upis narodnog zajma, Komiteta intelektualaca za odbranu mira, Odbora za inostrane poslove, Umetničkog saveta za kine­ma­tografiju, Nacionalne komisije FNRJ za UNESKO… da nabrojimo samo neke od njegovih društvenih obaveza.Andrićev angažman autori su sagledavali iz šireg političkog, ideološkog, kulturnog i sociološkog ugla, kroz prizmu burnih zbivanja na jugoslovenskom književnom i kulturnom poprištu tokom prve poratne decenije. Kao jedan od retkih tzv. građanskih pisaca voljno integrisanih u izgradnju novog poretka, za sobom je ostavio duboke, veoma osobene tragove društvenog angažmana, u kojima se prepoznaju i niti vrhunski odnegovane diplomatske veštine.Pesak zaborava je tokom proteklih decenija prekrio mnoge Andrićeve ,,angažovane“ priloge, rasute u bezmalo svim značajnijim dnevnim i nedeljnim listovima, u književnim glasilima i časopisima, u omladinskim, studentskim, vojnim, frontovskim, ženskim, zadr­u-­žnim i sindikalnim novinama onog vremena.Posebnu dragocenost ovog istraživanja predstavlja otkriće brojnih Andrićevih tekstova, do sada nepoznatih javnosti – beležaka, skica, zapisa, govora, referata, predavanja i diskusija, kao i dokumenata koji se čuvaju u njegovoj ličnoj zaostavštini u Arhivu SANU, Dokumentacionom centru Zadužbine Ive Andrića, Arhivu Jugoslavije i Istorijskom arhivu Beograda.Ovom knjigom autori su piščev život i delo osvetlili i izvan literarnog polja na jedan nov, polemičan i izazovan način, što će svakako podstaći nova istraživanja. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika...

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Najpotpuniji tematski zbornik na temu Britansko-srpskih odnosa, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Кnjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji. Кnjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Кraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Кarađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Кatedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ΧΧΙ veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Andrija Maurović – časopis Gradac 185-186-187 - Zdravko Zupan Izdavač: Umetničko društvo Gradac Godina izdanja: 2013 Broj strana: 250 Format: 24 cm Povez: Broširani Priređivač ovog trobroja je Zdravko Zupan što garantuje značajan i interesantan materijal sakupljen i obrađen sa posebnom ljubavlju, znanjem i odgovornošću prema čitaocima. Na 250 stranica bogato ilustrovanog teksta (preko 200 ilustracija) među kojima je poseban tabak od 16 stranica samo sa ilustracijama nalaze se uglavnom najvažniji eseji koji se bave Maurovićevim stvaralaštvom, ali i neki koji se ovde javljaju po prvi put i koji će kasnije ulaziti u druge zbornike, zatim intervjui, sećanja, analize… Autori kao što su: Rudi Aljinović, Slavko Draginčić, Frano Dulibić, Franjo M. Fuis, Darko Glavan, Vera Horvat Pintarić, Ranko Munitić, Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić, Mata Bošnjaković, Bojan M. Đukić, Veljko Krulčić, Ješa Denegri, Slobodan Šijan, Dragoslav Jovanović, Saša Rakezić, Vasa Pavković, Zorica Jevremović, Marko Stojanović, Živojin Tamburić, Pavle Zelić i dr. svako na svoj način odgonetaju tajnu zvanu Maurović koja, kako vreme odmiče, dobija uvek po novi veo tajnovitosti. Saša Rakezić, Junak svoje priče

Књига о Београду, тврд повез Аутор: Горан Весић Књига има посвету, некоришћена. Едицијe: Историја, Монографије Број страна / Повез / Писмо: 306 / Тврд / Ћирилица Димензије: 23 × 31 cm Година издавања: 2020. Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј Књига о Београду Горана Весића Први српски запис о славном Београду исписао је 1432. године Констанин Филозоф у славу деспота Стефана Лазаревића, витеза европског Реда Змаја, обновитељ запустелог и разореног Београда за нову престоницу којом се Србија сасвим примакла Европи. После Константина Филозофа нових сачуваних записа о Београду било је у 16. и 17. веку, ређе, а нарочито у 18, 19. и 20. веку. Књига о Београду ће од почетка свог књижног живота имати посебну пажњу укупне интелектуалне јавности. По садржају, по обиму, по сликама сликара Небојше Ђурановића, а нарочито по аутору Горану Весићу, који никоме много шта не може да прећути, па ни себи. Пошто је већина записа ове књиге у сажетијем виду објављивана сваког петка у Политици, на њеним „Београдским странама”, онда ће се често, по новинској номенклатури, називати књигом Весићевих колумни о Београду. У садашњем књижевном облику ове записе је најтачније означавати, по ауторовим намерама и сложеном поступку, књижевно-историјским есејима о Београду. Ови есеји углавном садрже бирани преглед историје Београда, неодвојив од српске историје и преглед историје српске културе, писане најчешће са данашње тачке гледишта у ауторовој визури, са историјским копчама и савременим коментарима, весићевским, наравно. Дакле, есеји јесу историја, али су дати недовојиви од данашњих прилика и појава. Тако су чак и полемичка жива историја. Они су есеји о граду у коме живимо, али о онима који су пре нас живели, па нам се животи прожимају. Као да се срећемо, препознајемо и поздрављамо. И са тим осећајима теба прочитавати и пролиставати ову књигу којој је Горан Весић, као писац, и историчар и хроничар свога доба. Као историчар сасвим је веран и познатим и мање познатим изворима. Као хроничар, ништа му не промиче и заснива се на својим чињеницама. Међутим, он је склон полемици. То му је у карактеру. Зато ће, у нашем острашћеном времену, ова књига изазвати и разна спорења, па и чињеница и историје. Ова Весићева књига спада у ред сродних књига о Београду које су исписали Бранислав Нушић, Коста Христић, Милан Стојимировић Јовановић, Слободан Јовановић, Александар Дероко, Станислав Краков, Предраг Милојевић, Коста Димитријевић, Богдан Тирнанић и други. Милан Витезовић

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Duh i dah Beograda - Mirko Magarašević Godina izdanja: 2022 Broj strana: 338 Povez: Tvrd Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa.Knjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Kašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao.Predrag Protić

Dosta dobro očuvana , kratka posveta na predlistu 335 strana 975 grama Priče o piscima i gradu koji su voleli. Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti... Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao obiman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović • Đura Jakšić • Jovan Jovanović Zmaj • Stevan Sremac • Janko Veselinović • Branislav Nušić • Borisav Stanković • Isidora Sekulić • Milica Jakovljević Mirjam • Stanislav Vinaver • Ivo Andrić • Miloš Crnjanski • Rastko Petrović • Branko Ćopić • Dobrica Ćosić • Dušan Radović • Slobodan Marković • Milorad Pavić • Aleksandar Popović • Borislav Pekić • Svetlana Velmar-Janković • Branko Miljković • Danilo Kiš • Momo Kapor komodica1

Laguna, 2015. Broj strana: 340 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 23 cm Priče o piscima i gradu koji su voleli. Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti... Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao obiman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović • Đura Jakšić • Jovan Jovanović Zmaj • Stevan Sremac • Janko Veselinović • Branislav Nušić • Borisav Stanković • Isidora Sekulić • Milica Jakovljević Mirjam • Stanislav Vinaver • Ivo Andrić • Miloš Crnjanski • Rastko Petrović • Branko Ćopić • Dobrica Ćosić • Dušan Radović • Slobodan Marković • Milorad Pavić • Aleksandar Popović • Borislav Pekić • Svetlana Velmar-Janković • Branko Miljković • Danilo Kiš • Momo Kapor

Novo, nečitano, nema posvete. Dani Miloša Crnjanskog: Stogodišnjica Lirike Itake - 2019. godina - Više Autora Godina izdanja: 2020 Broj strana: 343 Povez: Mek U izdanju Matice srpske i Udruženja građana Sumatra objavljen je zbornik radova Dani Miloša Crnjanskog (Stogodišnjica Lirike Itake). Zbornik radova proistekao je iz manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog“, koja je održana od 29. novembra do 1. decembra 2019. godine u Novom Sadu i Novom Miloševu. Zbornik se sastoji iz tri dela. U prvom delu objavljena su predavanja Zorana Avramovića i Zorana Đerića, dok su u drugom delu objavljene priče Nikole Malovića, Marka Krstića, Vesne Kapor i Dejana Stojiljkovića. Treći deo Zbornika čine saopštenja sa okruglog stola „Sto godina Lirike Itake“ održanog u Matici srpskoj. Tom prilikom saopšteni su radovi Dragana Boškovića, Lidije Tomić, Bojana Jovanovića, Jelene Đ. Marićević Balać, Časlava V. Nikolića, Dragana Hamovića, Gorane Raičević i Aleksandra Jerkova.Urednik zbornika je prof. dr Slobodan Vladušić. Štampanje ove publikacije omogućio je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama i Gradska uprava za kulturu grada Novog Sada.

u antologijskoj knjizi Srpska umetnost od XIX (19-og) do pocetka XX (20-og) veka, ciji je autor Slobodan Maldini Videti i primer procene cene rada slicnih dimenzija lista sa aukcije u prilogu. Marko MURAT Autoportret, rukopis (1933) mastilo na kartonu 9,3 x 14,2 cm signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Duh i dah Beograda : Eseji i zapisi - Mirko Magarašević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 336 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa. * Кnjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Кašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao. Predrag Protić Mirko Magarašević, pesnik, esejista, književni kritičar, putopisac, pokretač književnih inicijativa i prevodilac, do sada je objavio 14 knjiga pesama i 7 knjiga eseja (Znaci duha podneblja, 1979; Hadrijan Margerite Jursenar, 1988; Svetlosti književnosti, 1991; Pesnik Dositej, 1992; Pesničko pamćenje, 1993; Evropski pesnici, 2010. i biografsku studiju u formi portretnih eseja o Jovanu Hristiću Jovan Hristić, izbliza, 2010). Pokrenuo je 1995. Udruženje „Isidora Sekulić“ i u skladu s tom delatnošću uređuje književni časopis Isidorijana. Stalnu rubriku društveno-moralističkih eseja pod naslovom „Vruće teme“ piše po pozivu za beogradski Književni list. Do sada izabrao i priredio: Pesme T. S. Eliota, 1977; Tajne feniksa (eseje) D. H. Lorensa, 1977; Priče i novele A. P. Čehova u više izdanja 1977–1986; Izabrane pesme Desanke Maksimović, 1987; Vizije Beograda, 2007 (sa B. Strugarom), kao i izbor putopisa Jovana Dučića Sa Mediterana, 2009. Prevodio i/ili tumačio poeziju Homera, Dantea, Šekspira, Bodlera, Laforga, V. B. Jejtsa, T. S. Eliota, Ezre Paunda, D. H. Lorensa, Konstantina Kavafija, Sen-Džon Persa, A. Rouzenberga, V. H. Odna, S. Spendera, B. Pasternaka, R. S. Tomasa, Oktavija Paza, Zbignjeva Herberta, Česlava Miloša, Robera Martoa, Teda Hjuza i B. Patena. Baveći se srpskom poezijom, do sada je detaljnije pisao o Dositeju Obradoviću, Steriji, Branku Radičeviću, Lazi Kostiću, Momčilu Nastasijeviću, Tinu Ujeviću, Stanislavu Vinaveru, Desanki Maksimović, M. Pavloviću, J. Hristiću, LJ. Simoviću, M. Danojliću… i priprema Antologiju srpske urbane poezije. Vodi decenijsku Anketu o srpskoj poeziji i kritici poezije od 1970. do danas.

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu