Gledston Slobodan Jovanović Jugoistoku 1938. Biografije znamenitih ljudi

AUTOR: Slobodan Jovanović NASLOV: Moji savremenici V Milovan Milovanović IZDAVAC: U Vindzor, Kanada GODINA: 1962. POVEZ: mek (KB:194)

AUTOR MIODRAG JOVICIC IZDAVACI PRAVNI FAKULTET BEOGRAD,VAJAT,2004,207 STR,ILUSTROVANA KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA,KAO NOVA

Knjiga je odlično očuvana bez ikakvih oštećenja. Autor: Slobodan Jovanović Povez: tvrd, koža, pozlata - zlatotisak Izdavač: BIGZ Godina izdanja: 1990 Slobodan Jovanović bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar. Knjiga je deo sabranih dela Slobodana Jovanovića. Tom 6 od ukupno 12. Ostala dela su: 1. Vođi francuske revolucije 2. Političke i pravne rasprave 3. Ustavobranitelji i njihova vlada - Druga vladavina Miloša i Mihaila( 1838-1858 ) 4. Vlada Milana Obrenovića ( knjiga prva 1868-1878 ) 5. Vlada Milana Obrenovića ( knjiga druga 1878-1889 ) 6. Vlada Aleksandra Obrenovića ( knjiga prva 1889-1897) 7. Vlada Aleksandra Obrenovića ( knjiga druga 1897-1903) 8. Država 9. Iz istorije političkih doktrina( Platon, Makijaveli, Berk, Marks ) 10. Primeri političke sociologije ( Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914 ) 11. Iz istorije i književnosti I 12. Iz istorije i književnosti II

Slobodan Jovanović i jugoslovenska država / Nebojša A. Popović Beograd 2003. Tvrd povez, ćirilica, V + 404 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; na 10-12 strana tragovi grafitne olovke (obeležena rečenica ili njen deo); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: PREDGOVOR I INTELEKTUALNO, POLITIČKO I NACIONALNO UOBLIČAVANjE 1. Porodica 2. Politički profil ranog Jovanovića 3. Prvi pogledi na nacionalno pitanje 4. Službovanje u MID-u Kraljevine Srbije 5. Profesor Univerziteta (1897—1914) 6. Odnos premajugoslovenskoj ideji do 1914. II U RATOVIMA ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE (1912-1918) 1. Slobodan Jovanović i Jugoslovenski ratni program srpske vlade 2. U prvoj emigraciji (1916) 3. Uprvoj ”internaciji” (1917) 4. Udrugoj ”internaciji” (1918) 5. Odnos prema jug. pitanju u godinama ”internacije “ (1917/18) III PREDUSTAVNO DOBA KRALjEVINE SHS (1919-1921) 1. Na mirovnoj konferencijiu Parizu (1919) a) Radu Komisiji za ratnu odgovornost i sankacije b) Rad u Sekciji za međunarodno pravo 2. Ustavno-pravno uređenje nove države a) Rad u Ustavnoj komisiji 1920. b) U vreme priprema za Ustavotvornu skupštinu v) Aktivno praćenje rada Ustavotvorne skupštine 1921. IV U KRALjEVINI SHS (1921-1929) 1. Posvećenost nauci u vremenu posle Vidovdanskog ustava 2. Kraljevina SHS stara ili nova država 3. O Ustavu Kraljevine SHS i ustavnoj praksi 1924. 4. Vanstranački status V KRALjEVINA JUGOSLAVIJA (1929-1941) 1. U godinama diktature i ”čuvara nasleđa” 2. Srpski kulturni klub (1937—1941) VI NEPOSREDNI UČESNIK U STVARANjU I VOĐENjU DRŽAVNE POLITIKE (1941-1945) 1. Pred odlazak iz zemlje 2. Put od Nikšića do Londona — Jerusalimski period 3. Londonski dani Simovićeve vlade 4. Predsednik vlade 1942—1943. a) Prva vlada 1942. b) Druga vlada januar-jun 1943. v) Potpredsednik u Trifunovićevoj vladi jun-avgust 1943 5. Purićeva vlada (avgust 1943— maj 1944) 6. Poslednja ratna godina VII POLITIČKA EMIGRACIJA (1945 - 1958) 1. Politička delatnost u posleratnom periodu (1945-1958) 2. Završna razmišljanja ojugoslovenskoj ideji i državi 3. Odnos nove jugoslovenske državne vlasti prema Slobodanu Jovanoviću i njegovom političkom delovanju ZAKLjUČAK SUMMARY IZVORI I LITERATURA REGISTAR BELEŠKA O AUTORU

Slobodan Jovanović u emigraciji razgovori i zapisi Izdavači: Službeni list SRJ Dosije, Beograd 1993 Autori: Slobodan Jovanović, Kosta St. Pavlović Povez: tvrd sa srebrotiskom Broj strana: 231 Stanje Veoma dobro, neznatno podvlačenje teksta.

USTAVNO PRAVO KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA SLOBODAN JOVANOVIĆ SLUŽBENI LIST SRJ, Beograd 1995. SLOBODAN JOVANOVIĆ Prof. Pravnog fakulteta u Beogradu, Predsednik Srpskog kulturnog kluba, Predsednik izbegličke vlade u Londonu 1941, Učestvovao u oba balkanska rata, U Prvom svetskom ratu šef Pres-biroa Vrhovne komande, Prešao Albaniju... KLASICI JUGOSLOVENSKOG PRAVA/ a) Ustavno pravo - Jugoslavija Predgovor Prof. dr STEVAN K. VRAČAR Vračar, Slika autora, Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez, Obeleživač stranica, 554 str Knjiga je N O V A -------------------------- L4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1932 - 1933. godina Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Profesor Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[traži se izvor]Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[2] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942.) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[3] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[4], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[5] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[6] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[7][8] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[9][5] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[9] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[10][7][11][8], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [12][7] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[7][8] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[13], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[11] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[11]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[8] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup....

medaljoni 46 umrlih savremenika izd 1975g beograd izdanje autora marko daković nedeljko divac ljuba davidović miša trifunović ante trumbić vlatko maček rudolf bićanin sekula drljević ivan ribar milentije popović risto i miloš stevović miladin ostojić vladimir mančić čeda plećević stevan moljević slobodan penezić krcun đuro vilović ...

ISBN: 9788651511618 Broj strana: 809 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2015. Izdavač: Prometej, Novi Sad Solunski proces 1917. Posle 60 godina od objavljivanja ove knjige Milana Živanovića, sestrića Dragutina Dimitrijevića Apisa, stavljamo javnosti na uvid najobuhvatnije i najtemeljnije proučavanje istorije Crne ruke, Apisa i Solunskog procesa. Delo zasnovano na prvorazrednim istorijskim izvorima. Predgovor: dr Mile Bjelajac Dodatak - Slobodan Jovanović: Apis

ZAPISI O PROBLEMIMA I LJUDIMA 1941-1944 Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, London Godina izdanja: 1976. Broj strana: 84 Povez: mek Format: 24cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana.

U dobrom stanju Pola veka Instituta za noviju istoriju Srbije : 1958-2008. / [redakcioni odbor Momčilo Mitrović ... i dr.] Jezik srpski Godina 2008 Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2008 (Beograd : Beoknjiga) Fizički opis 272 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Mitrović, Momčilo, 1948- = Mitrović, Momčilo, 1948- Selinić, Slobodan, 1975- = Selinić, Slobodan, 1975- Životić, Aleksandar, 1981- = Životić, Aleksandar, 1981- Jovanović, Žarko, 1936- = Jovanović, Žarko, 1936- Drugi autori - korporacija Institut za noviju istoriju Srbije (Beograd) Biblioteka Spomenice / Institut za noviju istoriju Srbije = The Institute for Recent History of Serbia ; knj. br. 3 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Institut za noviju istoriju Srbije (Beograd) -- 1958-2008.

ISBN: 9788663430778 Broj strana: 734 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 29 cm Godina izdanja: 2017. Izdavač: Catena Mundi Povodom 71 godina od upokojenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u spomen na njega i njegovo stradanje koje je na simboličan način predstavljalo stradanje čitavog srpskog naroda, svesni žrtve koju je Mihailović prineo na oltar Otadžbine, objavili smo obnovljeno i dopunjeno izdanje do sada najbolje knjige generalu Draži Mihailoviću – Knjige o Draži. Knjiga o Draži prvi put je objavljena 1956. godine u Vindzoru, u Kanadi. Knjiga o Draži je najznačajniji izdavački projekat srpske emigracije u poslednjih 100 godina. Među autorima su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj Velimirović Svedočenja stranaca o Draži: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, V. R. Mansfild i R. H. Magdauel.

Ravnogorska istorija Priredio mr Radovan Kalabić, EVRO Beograd 1992 , tvrd povez, zaštitni omot, zlatotisak, ilustrovano, ćirilica, format 24 x 31 cm , 430 strana. 429 stranica velikog formata, uz mnoštvo dokumenata i fotografija ova knjiga predstavlja jednu od najsveobuhvatnijih istorijskih monografija o ravnogorskom pokretu. Naslov Ravnogorska istorija / [priređivač Radovan Kalabić] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro, 1992 (Bor : Bakar) Fizički opis 429 str., [106] str. s tablama : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Kalabić, Radovan, 1960- = Kalabić, Radovan, 1960- Jovanović, Slobodan, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 (Karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Prednji i zadnji forzec ilustr. Tekst štampan dvostubačno Str. 5-6: Mihailovićevo delo / Slobodan Jovanović Napomene uz tekstove Napomena priređivača: str. 415-416 Bibliografija uz pojedine radove Registar imena. Predmetne odrednice Mihailović, Dragoljub-Draža, 1893-1946 -- Istorijska građa -- Zbornici Četnički pokret -- 1941-1945 -- Istorijska građa -- Zbornici Ravnogorska istorija jeste zbornik iz 1992. godine, koji sadrži sabrane tekstove pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini, savezničkih oficira i drugih istaknutih savremenika o armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću. Priređivač knjige je književnik i istoriograf mr Radovan Kalabić. Opis Među autorima tekstova objavljenih u ovoj knjizi, nalaze se predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije u emigraciji prof. dr Slobodan Jovanović, istoričar dr Miodrag Al. Purković, ministar dvora Radoje Knežević, pukovnik Živan Knežević, major Mirko Stanković, potporučnik Pavle Mešković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa vojvoda kapetan Zvonimir Vučković, Milan Bandović, poručnik Vasilije Komnenić, Radmilo Grđić, Mane Pešut, vojvoda pukovnik Karlo Novak, Branko Lazić, Nikola Bojović, komandant Drugog srednjobosanskog korpusa potpukovnik Sergije Živanović, Dejvid Martin, Vukale Vukotić, američki obaveštajni pukovnik Albert Sajc, član Centralnog nacionalnog komiteta dr Adam Pribićević, predsednik Socijalističke partije Jugoslavije dr Živko Topalović, Zoran Hođera, Miodrag Ratković, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa artiljerijski major Aleksandar Milošević, dr Milan Šijački, Ilija Stevanović, Fedor Rajić, Ilija Stevanović... Priređivač zbornika je mr Radovan Kalabić, novinar, književnik, publicista i istoriograf, koji je neposredno pre 1992. godine boravio u srpskoj (četničkoj) emigraciji, gde je imao prilike da dođe do ovih tekstova i prvi put ih objavi na tlu Jugoslavije.

RAVNOGORSKA ISTORIJA Priredio mr Radovan Kalabić, EVRO Beograd 1992 , tvrd povez, zaštitni omot, zlatotisak, ilustrovano, ćirilica, format 24 x 31 cm , 430 strana. 429 stranica velikog formata, uz mnoštvo dokumenata i fotografija ova knjiga predstavlja jednu od najsveobuhvatnijih istorijskih monografija o ravnogorskom pokretu. Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano. Naslov Ravnogorska istorija / [priređivač Radovan Kalabić] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro, 1992 (Bor : Bakar) Fizički opis 429 str., [106] str. s tablama : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Kalabić, Radovan, 1960- = Kalabić, Radovan, 1960- Jovanović, Slobodan, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 (Karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Prednji i zadnji forzec ilustr. Tekst štampan dvostubačno Str. 5-6: Mihailovićevo delo / Slobodan Jovanović Napomene uz tekstove Napomena priređivača: str. 415-416 Bibliografija uz pojedine radove Registar imena. Predmetne odrednice Mihailović, Dragoljub-Draža, 1893-1946 -- Istorijska građa -- Zbornici Četnički pokret -- 1941-1945 -- Istorijska građa -- Zbornici Ravnogorska istorija jeste zbornik iz 1992. godine, koji sadrži sabrane tekstove pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini, savezničkih oficira i drugih istaknutih savremenika o armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću. Priređivač knjige je književnik i istoriograf mr Radovan Kalabić. Opis Među autorima tekstova objavljenih u ovoj knjizi, nalaze se predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije u emigraciji prof. dr Slobodan Jovanović, istoričar dr Miodrag Al. Purković, ministar dvora Radoje Knežević, pukovnik Živan Knežević, major Mirko Stanković, potporučnik Pavle Mešković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa vojvoda kapetan Zvonimir Vučković, Milan Bandović, poručnik Vasilije Komnenić, Radmilo Grđić, Mane Pešut, vojvoda pukovnik Karlo Novak, Branko Lazić, Nikola Bojović, komandant Drugog srednjobosanskog korpusa potpukovnik Sergije Živanović, Dejvid Martin, Vukale Vukotić, američki obaveštajni pukovnik Albert Sajc, član Centralnog nacionalnog komiteta dr Adam Pribićević, predsednik Socijalističke partije Jugoslavije dr Živko Topalović, Zoran Hođera, Miodrag Ratković, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa artiljerijski major Aleksandar Milošević, dr Milan Šijački, Ilija Stevanović, Fedor Rajić, Ilija Stevanović... Priređivač zbornika je mr Radovan Kalabić, novinar, književnik, publicista i istoriograf, koji je neposredno pre 1992. godine boravio u srpskoj (četničkoj) emigraciji, gde je imao prilike da dođe do ovih tekstova i prvi put ih objavi na tlu Jugoslavije. MG3 (N)

Knjiga je dobro očuvana. ,,Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje, sela sa obronka Stare planine. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Porodica je bila siromašna a brojna, te su Stavre i Taska teško uspevali da obezbede osnovne uslove za preživljavanje. Uprkos tome, nastojali su da deci pruže dobro vaspitanje i omoguće solidno obrazovanje. Dragoljub Jovanović je rastao kao skroman „zanatlijski sin i učenik zanatlija“. Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom“ koji se kroz život probijaju sopstvenim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Osnovnu školu u Pirotu upisao je 1902/1903. godine. Izuzetno nadaren i radan, ubrzo je postao jedan od najboljih učenika i već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećivao je skupove radnika u Društvenom stanu gde je recitovao poeziju Koste Abraševića. O tome će sâm kasnije napisati: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu“. Veoma mlad prihvatio je ideje istaknutih pirotskih socijalista – njihovim idejama socijalne pravde, jednakosti i bratstva ostao je veran do kraja života, a slike tegobnog rada pirotskih seljaka, radnika i zanatlija predstavljale su idejni i moralni kompas u njegovoj borbi za osnovna ljudska prava. U jesen 1911. godine umro je Dragoljubov otac i nakon toga nastupile su još teže godine siromaštva za porodicu Jovanović. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Odličan i marljiv učenik izdvajao se svestranim interesovanjima. Posebno je bio nadaren i zainteresovan za istoriju, književnost, filozofiju. Sa istim oduševljenjem je čitao ruske klasike, francuske i srpske pisce. Višestruko talentovan, ali isto tako i vredan, ispoljiće to u osnovnoj školi, a kasnije samo potvrđivati. U Beograd dolazi 1912. godine, kao sedamnaestogodišnjak, i upisuje gimnaziju. I dalje vredno radi i objavljuje tekstove u Radničkim novinama i drugim listovima i časopisima. Pohađa nastavu u gimnaziji i na univerzitetu. Najčešće sluša predavanja i nadahnjuje se idejama Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Cvijića. Ima veoma raznovrsna interesovanja, ali pod uticajem ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića sve više se bavi pitanjima modernizacije i socijalnopolitičkog preporoda zaostale Srbije. Stoga, Dragoljub Jovanović svoj rad usmerava na sociološka, politikološka i pravna istraživanja u kojima se ispoljavaju sva njegova širina, talenat i vrednoća. IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Solun 1916. Solun 1916. Vojno uverenje 1916. Vojno uverenje 1916. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. U francuskoj prestonici je upoznao studentkinju Danicu Danu Milošević, kojom se oženio novembra 1919. godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Program 1918. Program 1918. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio doktorsku disertaciju: glavnu „Les Rendements Optimum du Travail Ouvrier“ („Moderni stimulansi radničkog rada“). Budući da je bio veliki patriota, nije prihvatio ponudu da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu. Umesto toga, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život, prvo u vidu stručno i naučnopublicističkog rada a kasnije i neposrednim političkim angažovanjem. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. Doktorska teza 1923. Doktorska teza 1923. img118 Ubrzo je na beogradskom Pravnom fakultetu za predmet Agrarna politika izabran za docenta (1924), a potom (1926) i za venrednog profesora. Jovanovićevo teorijsko shvatanje društva svojevrsna je kombinacija političkih, ekonomskih, moralno-filozofskih i drugih elemenata. Uviđao je da je selo jedinstvena društvena sredina, a seljaštvo, kao poseban homogen društeni sloj mistično vezan za zemlju, nosilac svega vrednog u društvu. Stoga, smatrao je, seljaštvo bi trebalo da ima odlučujući uticaj i vladajući položaj u društvu. Bio je pokretač i urednik nekoliko časopisa i listova i jedan od vodećih aktivista u Zemljoradničkom pokretu, koji se borio za socijalno, kulturno i političko uzdizanje sela i seljaka. Sa svojim istomišljenicima osnovao je Grupu za socijalnu i kulturnu akciju (1924), koja je oštro kritikovala autokratski režim i međunacionalne sukobe u zemlji. Pokrenuo je i uređivao listove Novi pravci (1924) i Rad (1926), u kojima su zastupane i popularisane levičarske, socijalističke ideje, sarađivao sa mnogim časopisima i listovima širom Jugoslavije. Od 1925. godine član je Saveza zemljoradnika i vođa leve frakcije tog saveza. Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj 4rad Dragoljub Jovanović je u to vreme definitivno odlučio da pored profesorske karijere počne da se bavi i politikom. Cenio je da je to jedini delotvoran način da se bori za svoje ideje. Istinski je želeo da se konačno i kod nas „prime“ ideje slobode, demokratije, vladavine prava. Upravo krajem dvadesetih godina XX veka, te vrednosti su dovedene u pitanje kako u Evropi tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. Delovao je kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, što su i bili razlozi zbog kojih je 1929. i 1930. godine bio hapšen i osuđivan. Nažalost, bio je to tek početak hapšenja, izgona i robijanja Dragoljuba Jovanovića. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Uprkos pritiscima i osudama, nastavio je 1930–1931. da, nezavisno od partijske pripadnosti, okuplja poznate intelektualce oko lista Novi pravci. Znao je da oni mogu doprineti kritici režima i vlade, borbi za bolji položaj sela i seljaštva i borbi protiv korupcije i nacionalnog ugnjetavanja. Maja 1932. godine biva uhapšen zbog dva letka, čiji je potpisnik lično bio: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Ne osvrćući se na brojne proteste protiv njegovog hapšenja, a kasnije i suđenja, Državni sud za zaštitu države 6. oktobra 1932. osudio je Dragoljuba Jovanovića na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe zbog, kako se navodi, „pisanja i rasturanja antidržavnih letaka, držanja ilegalnih sastanaka, napada na poredak i propagiranja federalnog uređenja“. Dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, odlučio je 12. oktobra da ga otpusti iz službe. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Posle povratka iz zatvora bio je prinuđen da se bori za golu egzistenciju. Upisao se u registar Advokatske komore u Beogradu i položio advokatsku zakletvu. Uspešno se bavio advokaturom, angažujući se posebno u političkim procesima. Ubrzo, 10. marta 1934, ponovo je uhapšen i osuđen na jednogodišnju robiju i internaciju u Tutin, a potom u Sjenicu. komora Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Tokom 1935. godine, po izlasku iz zatvora, potpuno se posvetio predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Na listi Udružena demokratska opozicija – dr Vlatko Maček, Dragoljub Jovanović je izabran za narodnog poslanika nadmoćno porazivši vladinog kandidata, osvojivši 62,02 posto glasova. Udružena opozicija je bila druga, iza liste vladine Radikalne stranke. Jovanović je zastupao ideje jugoslovenstva i zalagao se za međunacionalni sporazum Srba i Hrvata. Odlučno se suprotstavio ideologiji i pokretu fašizma i nacizma. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju i delovanju Narodnog fronta Jugoslavije, ali je odbio saradnju sa zabranjenom Komunističkom partijom Jugoslavije na tom planu. Posebno se angažovao u pružanju pomoći španskim republikancima u borbi protiv Franka i 1938. godine je u tom cilju boravio u Španiji. Posle povratka u domovinu, nastavio je svoju borbu protiv režima i vlade. Nije propuštao nijednu priliku da napadne predsednika vlade Milana Stojadinovića. Novi povod za hapšenje Jovanovića, Stojadinović je dobio 30. septembra 1938. godine. Jovanović je napisao letak pod naslovom „Najveće izdajstvo posle Kosova“, u kojem je optužio vladu i režim za težak položaj u zemlji, reakciju, pritiske na opoziciju. Uprkos sopstvenoj izvanrednoj odbrani, osuđen je na četrnaest meseci strogog zatvora i novčanu kaznu od 2000 dinara. Ponovo se našao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u istoj ćeliji u kojoj je ležao i 1932. godine. Namesničkim ukazom pomilovan je 1939. godine. Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Doček u Pirotu, 1939. godine Doček u Pirotu, 1939. godine Nakon izlaska iz zatvora još žešće je nastupao protiv režima i vlade. Početkom 1940. godine, odnosi između Zemljoradničke levice i Saveza zemljoradnika sve više su se zaoštravali, te je Zemljoradnička levica istupila iz Saveza. Dragoljub Jovanović i njegove pristalice, u martu 1940. godine, održali su osnivački kongres Narodne seljačke stranke a on je izabran za generalnog sekretara. Svojim javnim delovanjem afirmisao je etos samosvojnog delatnika utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Pored toga, krasila ga je lična hrabrost, požrtvovanost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja. 11 11a Aprila 1941. godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Dragoljub Jovanović se prijavio kao dobrovoljac, ali nije dobio vojni raspored. Nakon nemačke okupacije,Komunistička partija poziva narod na ustanak, međutim, Jovanović se ne odaziva na taj poziv. Ipak, kada je u zemlji otpočeo rat protiv okupatora, opredelio se za saradnju sa partizanima, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Progonjen od Nemaca i Specijalne policije uspeo je da preživi zahvaljujući dobroti brojnih prijatelja i poštovalaca koji su ga krili po Beogradu i Srbiji. Početkom 1942. godine, Dragoljub Jovanović odbija i poziv iz štaba Draže Mihajlovića da se priključi četničkom pokretu. Dodatnu hrabrost pokazuje odbijajući potpisivanje „Apela intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, čime na sebe navlači dodatni bes Specijalne policije i Gestapoa. Letak sa preporukama kako da se bore za oslobođenje zemlje i kako da se odnose prema komunistima „Uputstvo članovima Narodne seljačke stranke koji odlaze u partizane“, Jovanović je napisao 12. septembra 1944. godine. Mesec dana kasnije, 15. oktobra 1944. napisao je pozdravni letak „Braćo seljaci“, u kojem je pozdravio dolazak sovjetske vojske kao oslobodilaca Beograda, odavši priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci na čelu sa Josipom Brozom Titom. Odmah po oslobođenja Beograda, 22. oktobra, Dragoljub Jovanović i njegovima supruga su uhapšeni. Po njih su došli Slobodan Penezić Krcun i Čile Kovačević. Povod za privođenje bio je upravo letak „Braćo seljaci“, u kojem je, kako je navedeno, „više naglašavao značaj NSS nego KPJ za oslobođenje zemlje“. Nakon iscrpljujućeg saslušanja, vraćeni su kući tek oko dva sata izjutra. Posle oslobođenja zemlje, 1945. godine Jovanović je prišao Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Nakon mnogih sporenja i ubeđivanja, uspeo je da vođstvo Narodno seljačke stranke privoli da stupi u Narodni front, do čega je došlo 19. februara 1945. godine. U okviru Narodnog fronta bio je vođa opozicije koja je pružala autoritarnom, nenarodnom režimu. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. poslanicka legitimacija img050 U Narodnoj skupštini FNRJ vodio je tešku, neravnopravnu borbu. Kritikovao je projekte mnogih zakona: Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izborima narodnih poslanika u Ustavotvornu skupštinu i Zakona o Narodnoj skupštini. Skupštinsku govornicu koristio je da bi kritikovao jednopartijsku diktaturu komunista, boreći se za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. U svojim nastupima zagovarao je princip federativnog uređenja države, ravnopravnost svih federalnih jedinica u njoj. Posebno je isticao potrebu aktivnog učešća seljaka u organima vlasti, kako bi se onemogućila diktatura jedne partije, imajući u vidu pobedničku Komunističku partiju Jugoslavije. Smatrao je da Narodni front ne sme biti igračka u rukama jedne partije. DragoljubJovanovic Rukovodstvo Komunističke partije osudilo je takve stavove Dragoljuba Jovanovića i od sredine 1946. godine protiv njega je počela dirigovana hajka. Štampa je bila prinuđena da prećutkuje i da ne izveštava o govorima Dragoljuba Jovanovića. U Skupštini je doživljavao grube napade. Stvarana je atmosfera koja je trebalo da ga eliminiše iz političkog i javnog života. Skupština je donela odluku da se Dragoljubu Jovanoviću oduzme poslanički mandat zbog njegovog „protivnarodnog stava“, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. Predizbornu kampanju za Narodnu seljačku stranku vodio je ometan od komunističkih vlasti, uz neviđenu torturu skojevaca koji su ga maltretirali gde god bi se pojavio. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. odluka Budući da je Dragoljub Jovanović bio izuzetno čestit i pošten čovek, renesansnog duha i enciklopedijskog znanja, sjajan govornik i predavač, veoma cenjen i u zemlji i u svetu, intelektualno nadmoćniji od većine svojih kolega, predstavljao je veliku smetnju i prepreku komunističkim jurišnicima na Pravnom fakultetu, koji su nastojali da univerzitet stave pod tutorstvo vlasti. Savet beogradskog Pravnog fakulteta, u nastojanju da ukloni tu prepreku i da se dodvori Brozovom režimu, 31. jula 1946. godine doneo je odluku da svog kolegu, profesora Jovanovića, izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. U nastojanju da se Dragoljub Jovanović potpuno isključi iz političkog života, njegovi protivnici u Narodnoj seljačkoj stranci si bez njegovog prisustva organizovali partijski kongres 11. avgusta 1946. i, jedanaest dana pošto je uklonjen sa univerziteta, isključuju iz rukovodstva i iz stranke Dragoljuba Jovanovića i njegovog vernog saradnika Radomira Todorovića. Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg, Piroćanca dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, na Dan OZN-e, uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“. Dva dana kasnije, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ dao je odobrenje za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragoljuba Jovanovića. Suđenje je trajalo osam dana, od 1. do 8. oktobra; bilo je javno i pompezno je praćeno u štampi i na radiju. Zajedno sa Jovanovićem, suđeno je i Franji Gažiju, inženjeru agronomije, vođi Hrvatske seljačke stranke i poslaniku u Privremenoj skupštini. U optužnici je stajalo da su „Jovanović i Gaži išli (su) na to da se ugrozi i konačno obori narodna vlast u FNRJ. Vršili su niz nezakonitih radnji i sarađivali sa centrima jugoslovenske izdajničke emigracije u inostranstvu“. Optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića grupisane su u dva dela: krivice za vreme okupacije i krivice posle rata. U prvom delu se navodi da je on stajao na strani „neprijatelja NOB-a“, a u drugom da mu se na teret stavlja „povezivanje sa agentima strane špijunaže i veze sa izvesnim licima iz jugoslovenske emigracije… usmerene na rušenje nezavisnosti, slobode i ugleda zemlje“. Presuda je doneta 8. oktobra 1947. godine. Dragoljub Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od devet godina, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava (prava na penziju i pomoć socijalnog osiguranja u trajanju od tri godine po izlasku na slobodu). Presuda je bila još jedna potvrda da je suprotstavaljanje politici Komunističke partije Jugoslavije, po pravilu, vodilo u zatvor i da je to bilo jedino mesto na kojem je opozicija mogla da postoji. Posle izrečene kazne, Jovanović je bio sproveden u Kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici. Dobio je zatvorski broj 7079 i smešten je u zgradu za najteže krivce. U tamnici, po sećanju, počeo je da piše medaljone – portrete o ljudima koje je poznavao i sa kojima je sarađivao. Izuzetno teški uslovi ga nisu omeli da napiše desetine hiljada stranica. U proleće 1953. završio je prvu verziju rukopisa koji je sadržao oko 400 portreta. Radio je bez odmora i predaha. Nakon toga, započeo je rad na rukopisu višetomne knjige Razmišljanja o moralu. U dva navrata pojavila se nada da će Dragoljub Jovanović biti pomilovan. Prvi tračak je bio nekoliko godina nakon izricanja presude, 1952, kada je vlast ukinula seljačke radne zadruge protiv kojih se Jovanović odlučno borio i zbog čega je i dospeo u zatvor. Strana štampa je učestalije počela da piše o sudbini Jovanovića. Pojedini političari, poput Entonija Idna i Oresta Rosenfelda, i razne organizacije (Međunarodna organizacija slobodnih sindikata i druge) zalagali su se za njegova prava, ali bez uspeha. Naredne, 1953. godine Tito je u jednom intervjuu stranom novinaru najavio da „Dragoljub Jovanović neće biti još dugo u zatvoru“. Naravno, to obećanje nije ispunjeno. Devetogodisnjarobija rukopis presuda Vrednosti Posle devet godina robije, Dragoljub Jovanović se vratio iz mitrovačkog zatvora, ali i tada kao da nije izašao iz tamnice. Ostrakizovan, odbačen i marginalizovan, pribežište je našao u svojoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Po izlasku iz zatvora Po izlasku iz zatvora Na insistiranje prijatelja, počeo je 13. decembra 1962. godine da piše svoje memoarske zapise o događajima i zbivanjima u kojima je učestvovao: od Pirota, krajem XIX veka, do sredine pedesetih godina XX veka. Uz velike napore, 21. marta 1963. godine, završio je prvi od dvanaest tomova svojih Političkih uspomena. Jovanović je te tekstove pisao u vidu memoarskih zapisa i ti spisi su plod njegovih ličnih razmišljanja, ispovesti i uverenja, osvetljavanih doživljajima i iskustvom u godinama teških iskušenja, kada je stranice istorije neretko ispisivalo samo zlo. Rukopis je dopunio i obogatio brojnim izvodima iz novina, časopisa, oglasima, fotografijama, karikaturama iz domaće i strane štampe, dokumentima iz lične arhive i sličnim prilozima. Svaku knjigu je posebno naslovio, imenujući i glavna poglavlja svake knjige, obeležavajući pritom i period na koji se knjiga odnosi: 1) Zanosi (1906–1927), 2) Saznanja (1927–1933), 3) Propovedi (1933–1936), 4) Iskustva (1936–1938), 5) Iskušenja (1938–1940), 6) Uzlet u buri (1940–1943), 7) Mezza Voce (1943–1945), 8) Otpor i kazna (1945–1946), 9) Opozicija – robija (1946–1948), 10) Robijo, majko! (1948–1952), 11) Uspravno (1952–1956). U poslednjoj, dvanaestoj knjizi dat je Registar ličnih imena u kojem postoje objašnjenja u napomene o ličnostima i događajima koje je pominjao, objašnjenja skraćenica i slični podaci. Podrobno pripremljen rukopis završio je 1968. godine. I pored toga što su rukopisi Dragoljuba Jovanovića bili izuzetno zanimljivi i značajni za istoričare, sociologe, pravnike, filozofe i političare, niko od izdavača u Jugoslaviji nije se usudio da objavi bilo koji njegov tekst a kamoli knjigu, jer se nalazio na crnoj listi autora. Stoga je Dragoljub Jovanović odlučio da u samostalnom izdanju objavi deo svojih rukopisa i da ih na taj način učini dostupnim stručnoj i široj javnosti. Tokom 1970. i 1971. godine objavio je prve dve knjige Vedrina, u Beogradu: prvu knjigu medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi, dok je knjigu Medaljoni 56 umrlih savremenika, objavio 1973. godine u Beogradu, a knjigu sa medaljonima 46 umrlih savremenika 1976. godine. Ugovor o otkupu knjiga Ugovor o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Posle decenija izolacije i zabrane javnih istupanje, Dragoljub Jovanović je krajem 1973. godine dobio priliku da iznese svoje stavove u novinama. Krajem 1973. godine, tačnije 21. novembra dao je intervju novinaru Draganu Kalajdžiću iz Zagreba. U tom intervjuu izneo je svoja gledišta o politici, političarima, o intelektualcima, prelomnim događajima u prvoj polovini XX veka, kojima je bio svedok, u svojoj teškoj borbi u životu. Moglo bi se reći da je Jovanović u tom intervjuu, na kraju svog životnog puta sumirao svoje bogato iskustvo i još jednom potvrdio vernost sopstvenom životnom opredeljenju i doslednost političkim idejama i aktivnostima, bez ikakvog žaljenja. O svojoj zlehudoj sudbini Dragoljub Jovanović je s puno gorčine napisao sledeće: „Kad je video da me često hapse u Jugoslaviji, kojoj sam pohrlio čim sam završio studije, moj profesor Bugle mi je pisao: ‘Ako niste potrebni Jugoslaviji dođite u Francusku; mi ćemo umeti da vas upotrebimo’. Nisam otišao, i ne kajem se. Ali izvesna gorčina je ostala – hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, za komuniste sam bio reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnicama ili u internaciji, kao da sam najgori i najštetniji čovek“. Do kraja je živeo u oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja. U proleće 1977. godine, zdravlje Dragoljuba Jovanovića se pogoršalo, te ga je porodica 21. maja smestila u bolnicu. Umro je 23. maja iste godine. Sahranjen je u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja na Novom groblju u Beogradu. Na taj način, sa istorijske scene otišao je samosvojni i neponovljivi profesor, narodni tribun, političar i večiti opozicionar, borac za slobodu bez straha. Ostao je veran i dosledan svojim ljudskim principima i idejno-političkim uverenjima. I pored toga što je 13 godina proveo u tamnicama i decenije u izolaciji, nije dopustio da mu strah ukalja obraz. Ostavio je veliki naučni, publicistički i memoarski opus: Agrarna politika, Učitelji energije, Vedrine, Političke uspomene I–XII, Medaljoni I–IV i druge spise. par Nakon presude 1947. godine, i smrti tri decenije kasnije, Dragoljub Jovanović je bio prokažen pisac a njegove knjige i rukopisi nedostupni i nepoznati široj javnosti. Narednih decenija njegove knjige nisu mogle biti objavljene u zemlji. Početkom osamdesetih godina, međutim, pojavili su se radovi u kojima su pojedini istraživači analizirali političke ideje i angažovanje Dragoljuba Jovanovića: pravnici Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam (1983), istoričari Branko Petranović, „Politička ideologija levih zemljoradnika i komunista“ (1984), „Zemljoradnička levica i španski građanski rat“ (1987), Mirjana Stefanovski, „Zemljoradnička levica Dragoljuba Jovanovića i pitanje preuređenja Kraljevine Jugoslavije“ (1987), Đura Stevanović, „Sociologija sela u radovima Dragoljuba Jovanovića“ (1987), sociolog Milovan Mitrović, „Seljaštvo i građanski društveno-politički pokreti u Jugoslaviji do Drugog svetskog rata“ (1987). Božidar Jakšić i Nadežda Jovanović priredili su 1991. godine knjigu Sloboda od straha koja sadrži iscrpni predgovor o Dragoljubu Jovanoviću, izbor njegovih političkih radova i bibliografiju radova. Ubrzo je u Nišu organizovan prvi naučni skup posvećen Dragoljubu Jovanoviću. Referati sa tog skupa uvršćeni su u zbornik koji je 1993. godine izdat pod nazivom Čovek iznutra slobodan. Dragoljub Jovanović – naučnik, političar, stradalnik. U zborniku je objavljena i „Bibliografija radova dr Dragoljuba Jovanovića i radova o njemu“ Dobrila Aranitovića. U to vreme počinju pripreme za objavljivanje rukopisa iz bogate zaostavštine Dragoljuba Jovanovića. Izdavačka kuća Kultura i Arhiv Jugoslavije iz Beograda objavili si 1997. godine prvih sedam knjiga Političkih uspomena Dragoljuba Jovanovića. Sociološkinja Dragana Dinić uradila je magistarsku tezu i 1999. objavila knjigu Seljaštvo kao sudbina Dragoljuba Jovanovića. Profesorka Mirjana Todorović objavila je tekst „Dragoljub Jovanović – demokratija kao večno kretanje ka slobodi“. Najzad, 2000. godine dr Nadežda Jovanović objavila je rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u knjizi Život za slobodu bez straha. Reč je o dosada najcelovitijoj i najtemeljnijoj studiji o Dragoljubu Jovanoviću. Povodom tridesetogodišnjice smrti, u Pirotu je, 28. avgusta 2007. godine, otkrivena spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću, rad pirotskog vajara Pavla Ristića. Dejan A. Milić, publicista iz Pirota, objavio je esej „Dr Dragoljub Jovanović – čovek koji je disao borbom“. Godine 2008. Službeni glasnik, zajedničkim naporom i uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, IP „Filip Višnjić“ i porodice Dragoljuba Jovanovića, uspeo je da pripremi za štampu i objavi Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti. Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damnjanović podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog dede. Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje kojim je Dragoljub Jovanović rehabilitovan.``

ISBN: 9788663430914 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 25 cm Godina izdanja: 2018 Izdavač: Catena Mundi Novi, kapitalni projekat u pretplati – Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije! Jugoslavije više nema, a kao njeno jedino nasleđe nameću nam se aveti titoizma. One i dalje pokušavaju da formiraju naše želje, projekcije i razumevanje položaja Srbije i srpskog naroda. Možemo li, vek posle stvaranja ove utopijske države, trezveno sagledavati jugoslovenski projekat? Imamo li za to snage s obzirom na to da smo najveće žrtve njegovog raspada? Mi verujemo da srpski narod ima snage i zato Vam nudimo kapitalni izdavački projekat – Istorija jedne utopije: 100 godina od osnivanja Jugoslavije. Nudimo Vam svedočenja tvoraca i graditelja međuratne države: Aleksandra Belić, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića i njihovog uticajnog prethodnika, Jovana Skerlića. U ovoj knjizi zastupljeni su i antologijski tekstovi najuticajnijih intelektualaca druge polovine 20. veka: Mihaila Đurića, Milorada Ekmečića, Dragoljuba Živojinovića, Dušana T. Batakovića. Tu su i: Ljubodrag Dimić, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Nenad Kecmanović, Srđa Trifković i Miloš Kovačević. Konačno, zastupljeni su i autori koji svojim radom obeležavaju prve dve decenije srpskog 21. veka: Miloš Ković, Čedomir Antić, Aleksandar Raković, Slobodan Antonić, Časlav Koprivica i mnogi drugi… Tekstovi sabrani među koricama knjige Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije obrađuju čitav niz bitnih tema: Kako je nastala jugoslovenska ideja? Programski tekstovi tvoraca Jugoslavije. Kako su velike sile uticale na stvaranje i raspad Jugoslavije? Geopolitički smisao Jugoslavije. Nikola Pašić i srpski političari o stvaranju Kraljevine SHS. Pitanje jugoslovenskog identiteta. Politika Vatikana prema Jugoslaviji. Da li Jugoslavija bila moguća posle Jasenovca? Poreklo i posledice avnojevskih granica. Da li je titoizam sprovodio hrvatsku nacionalnu politiku? Brionski plenum, Rankovićev pad i Ustav iz 1974. Srpska pop-kultura u SFRJ. Jugonostalgija kao osećanje i kao instrument propagande. Komadanje srpskog jezika kao lingvističko nasleđe jugoslovenstva.

Beograd - 2018 - 355 strana, tvrd povez, ilustrovano. Prvi svetski rаt – Temаtski vodič kroz fondove i zbirke Istorijskog аrhivа Beogrаdа Izdаvаč: Istorijski аrhiv Beogrаdа Glаvni i odgovorni urednik: mr Drаgаn Gаčić Rukovodilаc projektа: Slobodаn Mаndić Koordinаtor nа poslovimа istrаživаnjа, odаbirа i obrаde podаtаkа: Olgа Lаtinčić Autori: Jelenа Jovаnović, Tijаnа Kovčić, Olgа Lаtinčić, Veljo Popović, Isidorа Stojаnović Sаrаdnici: Vuk Bаbić, Gorаn Mаrinković Lekturа: mr Nаtаšа Nikolić Prelom tekstа i pripremа zа štаmpu: Sаšа Bešević Dizаjn koricа: Zoricа Netаj Štаmpа: JP „Službeni glаsnik“ Tirаž: 500 Povodom obeležаvаnjа jubilejа stogodišnjice Prvog svetskog rаtа, grupа аrhivistа Istorijskog аrhivа Beogrаdа izvršilа je temeljnа istrаživаnjа u svrhu popisа i uvidа u svа dokumentа i аrhivsku grаđu kojа se čuvа u Arhivu, а odnosi se nа temu Prvog svetskog rаtа. Rezultаti istrаživаnjа su dostupni putem onlаjn digitаlnog temаtskog vodičа, koji se sаdа pojаvljuje i u štаmpаnom obliku. Arhivskа grаđа predstаvljenа u ovoj publikаciji, klаsifikovаnа premа fondovimа i zbirkаmа koje se čuvаju u Istorijskom аrhivu Beogrаdа, predstаvljа izvor prvog redа zа istrаživаče, а podаci dаju sveobuhvаtnu sliku životа 1914–1918.

LETOPIS BORSKE PAROHIJE I CRKVE, Andreja Đorđević kritičko izdanje, sa faksimilom originalnog rukopisa i posebnim prilogom sa foto dokumentacionim materijalom. Predgovor i napomene Slobodan Lj Jovanović izdavači: Skupština opštine Bor i Narodna biblioteka Bor Sa blagoslovom njegovog preosveštenstva episkopa timočkog Justina 143 strane, tvrde korice, ćirilica, sa crno belim ilustracijama, u odličnom stanju, kao nova. Tiraž 500 primeraka. Letopis Borske parohije i crkve pisani je istorijski izvor i spada u podgrupu narativnih izvora. Dakle, to je pripovedajuće hronološko predstavljanje toka događaja ili registrovanje događaja koji su sledili jedan za drugim. Ono je, naravno, prelomljeno kroz prizmu hrišćanskog gledišta, ali je, ipak nasuprot tome, iznenađujuća objektivnost i samokritičnost autora, koja samom tekstu daje snagu dokumenta. Prota Andreja u Letopisu na prvih 14 stranica detaljno opisuje istoriju do 1925. sve važnije događaje u Boru, društveni život, ali i duhovno stanje naroda, običaje, žitelje, viđenije ljude, kao i rad Francuskog društva Borskih rudnika i ostalih mesnih svetovnih i religijskih institucija. Troškovi transporta uračunati su u cenu. Pogledajte i ostale moje knjige i časopise na `Kupindu`: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=prodavac-kupac&Grupa=1 Istorija, teologija, Bor

Broj strana: 416 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Godina izdanja: 2021. Кnjiga „Grčka: rat za nezavisnost, stvaranje države i preporod nacije“, srpskog ambasadora u Atini Dušana Spasojevića, je prva knjiga na srpskom jeziku koje se bavi temom današnje Grčke, temeljima na kojima je uspostavljena moderna grčka država i stvoren nacionalni identitet savremenih Grka. Nastala je kao plod višegodišnjeg predanog rada, koji je podrazumevao istraživanje opsežne arhivske građe i literature, uključujući i grčku, čiji jezik autor govori. Reč je o posebnom izdanju u zajedničkom poduhvatu izdavačke kuće Čigoja štampa, Instituta za noviju istoriju, Instituta za evropske studije i Fondacije Šaper. Кnjiga, čiji su recenzenti trojica uglednih istoričara, profesori beogradskog i solunskog univerziteta Milan Ristović i Spiridon Sfetas i direktor Instituta za noviju istoriju dr Mile Bjelajac, dolazi na dvestotu godišnjicu početka borbe za oslobođenje Grka od turske okupacije. U zajedničkom predgovoru knjizi prof. Milan Ristović i prof. Spiridon Sfetas navode da „Spasojević, pažljivo rasplićući klupko događaja, uticaja, ličnosti, uvodi čitaoca u složen splet suprotstavljenih odnosa velikih evropskih sila po pitanju politike prema Osmanskom carstvu, toku i koncepcijama ustanka, ulozi u pružanju podrške grčkim ustanicima kao i njihovim dugotrajnim uticajima koji su od prvih dana postojanja mlade Helenske kraljevine podgrevali unutrašnje podele i sukobe“. Pisci predgovora podvlače da autor „ubedljivo prikazuje borbu, ustaničke pobede i poraze, sukobe njenih vođa oko prvenstva i vlasti, dajući i biografski precizno iscrtane likove ključnih ličnosti“, te da „ukazuje na povezanost srpskog i grčkog pokreta, međusobne veze i uticaje, ali i njihove različite puteve i osobenosti i dinamike“. „Ovo je knjiga enciklopedijske inspiracije“, mišljenja je novinar i pisac Radivoj Cvetićanin, koji ističe da Spasojević „kao i njegov veliki uzor Slobodan Jovanović istoriju doživljava kao savršenu, veliku priču“, te da je „takvu zapravo ispričao ovde“. Politikin kolumnista Boško Jakšić ocenjuje da je obilje građe Spasojević savladao „istoričarski detaljno i spisateljski jasno i lako“, i dao „dragoceni doprinos istorijama Grčke, Srbije, Balkana i Evrope“. Istoričar dr Mile Bjelajac smatra da „ambasador Spasojević svojom lepo pisanom knjigom svakom Srbinu namerniku, turisti ili novinaru, približava svaki deo Grčke na poseban način, a da istorija velikog ustanka i početaka nezavisnosti pred čitaocima nenametljivo stvara i sliku naše vlastite istorije trpljenja pod turskom vladavinom“. „Srbi vole ali ne poznaju Grke“, kaže prof. dr Darko Tanasković u svom osvrtu na knjigu, a ona će svakako doprineti prevazilaženju te okolnosti. Prema njegovim rečima, Spasojević nam je „darovao mnogo više od pouzdanog vodiča kroz razdoblje u kome su stvorene grčka država i moderna nacija, darovao nam je dragoceno epistemološko polazište za ozbiljnu karakterologiju Grka“. Autor knjige “Grčka: rat za nezavisnost, stvaranje države i preporod nacije”, Dušan Spasojević, diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a magistrirao međunarodne odnose na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Između 2000. i 2013. godine obavljao je dužnosti šefa Кabineta saveznog ministra unutrašnjih poslova, spoljnopolitičkog savetnika predsednika Republike, pomoćnika ministra i državnog sekretara odbrane, kao i ambasadora Srbije u Turskoj. Od 2016. godine je srpski ambasador u Grčkoj. U ranijim politikološkim studijama i esejima pretežno o međunarodnim odnosima, među kojima je i knjiga Između Turske i Evrope, Spasojević je ispoljio naučničku strast i temeljitost u studiranju građe, i, istovremeno, talenat da to izrazi na moderan način, spajajući pouzdanost sa zanimljivošću izlaganja. Takav pristup ostvario je i u ovoj svojoj najnovijoj knjizi, čiji izlazak sa zadovoljstvom objavljujemo. Кnjiga ima 416 strana, opremljena je bogatim naučnom aparatom, najprobranijim ilustracijama i izuzetno korisnim, specijalno za nju izrađenim geografskim mapama, koje verno odslikavaju istorijske procese.

Izdavač: Prometej, Novi Sad Slike: Nebojša Đuranović Predgovor: Milovan Vitezović Pogovor: Sima Avramović Povez: tvrd Broj strana: 309 Format: 23 x 31 cm Sa posvetom autora, očuvanost 5- Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama”, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi. - Iz predgovora Milovana Vitezovića (K-157)

Prvo izdanje ! O ugovoru o prodaji i kupovini, I, II, III, (1920—1921) Živojin Perić (Stubline, 3. januar 1868 — Oberurnen, Švajcarska, 12. septembar 1953)[1] bio je srpski pravnik i političar, dopisni član SANU.[1] Bio je član Napredne stranke.[2] Iz politike se povukao 1919. Biografija Živojin Perić je rođen u vrlo bogatoj zadružnoj porodici u Kneževini Srbiji. Osnovnu školu je započeo u rodnim Stublinama kod Uba, a završio je u Obrenovcu. Započeo je gimnaziju u Valjevu, a završio je u Beogradu. Fakultet pravnih nauka završio je 1891. g. u Parizu.[3] U državnoj službi je bio zaposlen od 13.01.1893. g., prvo u Ministarstvu Finansija, pa u Ministarstvu spoljnjih poslova. Sudsku karijeru započinje u beogradskom prvostepenom Varoškom sudu najpre kao pisar a potom kao sudija. Zajedno sa tadašnjim predsednikom Varoškog suda i prijateljem Vasilijem Simićem doprineo je reformi ove institucije. Sa mesta sekretara u Ministarstvu pravde Kraljevine Srbije biće izabran najpre za vanrednog profesora građanskog sudskog postupka i međunarodnog privatnog prava u Velikoj školi a 01.04.1901. g. za redovnog profesora na istoj katedri. Od 04.03.1905, redovan je profesor građanskog prava na Univerzitetu u Beogradu. Slobodan Jovanović je bio profesor i mentor Periću i za njega je imao mnoge reči hvale. Đorđe Tasić je bio učenik a kasnije i kolega Živojina Perića. Uz Andru Đorđevića, Živojin Perić je bio vodeći i mnogostruk pravni pisac iz oblasti građanskog prava, građanskog sudskog postupka, međunarodnog privatnog prava, javnog prava i konačno filozofije prava. Od 1908. g. do 1919. g. aktivno je učestvovao u političkom životu Kraljevine Srbije. Dela Autor je velikog broja dela iz pravne tematike i to: `Zadružno pravo`, I i II (1920), `O ugovoru o prodaji i kupovini` I, II, III, (1920—1921), `O sukobu zakona u međunarodnom privatnom pravu` (1926), `Granice sudske vlasti` (1899), `O popisu za izvršenje odluka sudskih`, (1902), `O prvenstvenom pravu naplate između države i hipotekarnih poverilaca` (1901), `Jedan pogled na evolucionističku pravnu školu` (1907), `O školama u pravu` (1921), `Privatno pravo` (1912), `Principi stečenih prava` (1920), `Političke studije` (1908), i sa Dragoljubom Aranđelovićem bio je koautor knjige `Građanski sudski postupak` I, (1912), Perić je bio i autor brojnih pravnih rasprava i članaka u brojnim srpskim, jugoslovenskim i inostranim stručnim časopisima.

07495) JOVAN DUČIĆ , Kosta St. Pavlović , Otkrovenje Beograd 2001 , predgovor Radoja L. Kneževića ; U Milanu, 1967. godine objavljena je knjiga Koste St. Pavlovića Jovan Dučić u kojoj se veliki pesnik prikazuje sa svim svojim, široj publici nepoznatim, manama. Posle svog jedinog izdanja u Italiji 1967, čekala je više od trideset godina na objavljivanje u našoj sredini. Kosta St. Pavlović bio je diplomata i šef kabineta pet predsednika vlade (četiri u emigraciji). Kosta St. Pavlović u svojoj knjizi ne osporava Dučića kao pesnika, on ga priznaje za pesničkog genija, ali osporava Dučića kao čoveka, predstavljajući ga kao licemerna, tašta i sujetna čoveka, što prevazilazi meru ljudskog ukusa. A šta je bio cilj ove knjige? Pavlović piše da je hteo samo da spase od zaborava ono što je njemu bilo lično poznato i da budućim Dučićevim životopiscima ostavi `svedočanstvo jednog očevica i verno prenesene podatke dobijene od drugih`. Ti drugi su ponajviše autorov otac Stevan i Slobodan Jovanović, koji su se dugo družili sa `knezom srpskih pesnika`. Da bi potvrdio Dučićevu žudnju za uspehom i slavom autor knjige piše kako je pesnik, cinično ga predstavljajući kao velikog pravoslavca, uoči traženja agremana za Vatikan napisao nekoliko članaka u `Politici` u kojima je hvalio katoličko sveštenstvo kao `obrazovanije`, svoj poziv smatrao misijom, a kudio pravoslavno kao duhovno slabije razvijeno! (Vatikan mu je, inače, odbio agreman!) Pavlović osporava i Dučićevo srpstvo. Kaže da se srpskim nacionalnim borcem pokazuje tek na zalasku života, a da je pre toga uvek istupao kao - Jugosloven. I navodi, za primer, da je integralno jugoslovenstvo kralja Aleksandra prihvatao do te mere da je čak napisao jedan članak u kojem je tvrdio da je knez Lazar bio jugoslovenski vladalac! Jovan Janjić mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 202 strane

06941) IST 6 RESAVA Gornja i Donja u istoriji nauci književnosti i umetnosti , grupa autora , Despotovac 2004 naučni skup, Despotovac, 20. avgust 2004 ; sadržaj : Sava Vešnić (Ćuprija): Basen Velike Morave u praistoriji (s posebnim osvrtom na dolinu Resave) Aleksandar Mladenović (Beograd): O jedno povelji kneza Lazara pisanoj u Resavi Radmila Marinković (Beograd): Istok i Zapad Konstantina Filozofa Gordana Jovanović (Beograd): Кonstantin Filozof i patrijarh Jeftimije Trnovski Rade Mihaljčić (Beograd): Pravni položaj baštinskih crkava Branka Knežević (Beograd): Manastiri i crkve u Resavi Milica Grković (Novi Sad): Toponimi u Resavi u petnaestom veku Aleksandar Loma (Beograd): Četiri toponomastičke opaske uz povelje kneza Lazara Zoran Konstantinović (Beograd): Udaja lepe Mare, legenda u istoriji Despotovine Jelka Ređep (Novi Sad): Resava u Hronikama grofa Đorđa Brankovića Slobodan Remešić (Beograd): Resava u srpskoj dijalektologiji Bogumira Pejčić (Beograd): Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića - pomirljivost koja nije bez dostojanstva Staniša Vojinović (Beograd): Život i poezija Janićija Kostića Zlata Bojović (Beograd): Književni i naučni portret Andre Gavrilovića Miroslav Pantić (Beograd): Zaslužna porodica Draškoci u Svilajncu Mile Stanić (Beograd): Prilozi biografiji i bibliografiji Stojana Boškovića Đorđe Perić (Beograd): Neobjavljeni zapisi i sećanja Božidara Joksimovića o muzičkom folkloru Resave (sa dopunom redaktora o pesmi ‚‚Maro Resavkinjo`) Velibor Lazarević (Beograd): Stanoje M. Mijatović kao proučavalac prošlosti Resave Tomica Simić (Despotovac): Resava u Prvom srpskom ustanku Miodrag Marjanović (Svilajnac): Prvi i drugi život ,,Resavskog poštonoše` Branka Bulatović (Beograd): O periodici Svilajnca Ružica Sibinović-Rajković (Svilajnac): Značaj zavičajnih zbirki za proučavanje tradicionalne kulture Resave Dejan Nikolić (Svilajnac): Despotovac i Gornja Resava U dokumentima dr Branka Peruničića tvrd povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 308 strana, posveta na predlistu

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)