Stubovi kulture, Beograd, 2009, meki povez, ćirilica, strana 157, na kraju knjige je pogovor Gojka Božovića, zatim i fotografija i beleška o autoru i njegovim delima. O knjizi: `U osnovi ove knjige nalazi se ogled Slobodana Jovanovića Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera. Ovo je najvažniji pozni rad Slobodana Jovanovića. Nastao u poslednjim godinama njegovog života, ogled sažima u sebi gotovo sve teme kojima se pisac Jednog priloga bavio u svom obimnom i raznovrsnom opusu.Ispitujući kako se književni tekstovi ili političke ideje u određenim istorijskim prilikama preoblikuju u snažne kolektivne predstave dugog trajanja, Jovanović u ogledu Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera daje sažetu, uverljivo pisanu i dragocenu istoriju najuticajnijih kolektivnih samopercepcija u modernoj srpskoj istoriji.Istražujujući ideje `koje jedan narod ima o sebi samome, o svojoj istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima`, Jovanović ispituje kako su najvažnije od tih ideja nastale i kakve su posledice za sobom ostavile. Pitanju kulturnog obrasca Slobodan Jovanović se vraćao često. Ali on nigde nije dat tako pregledno i sa takvom usredsređenošću kao u ovom ogledu.Ogledu Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera pridružena su još dva teksta. Jedno je kratki ogled `Filip Višnjić`. Drugo je ogled `Bogdan Popović”. Utoliko se ova knjiga može čitati i kao kratka istorija moderne Srbije.Tri eseja jednog od naših najpoznatijih pravnih i političkih teoretičara, istoričara, književnih kritičara, Slobodana Jovanovića, u izboru Gojka Božovića. Prvi esej je Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, drugi je posvećen Filipu Višnjiću, a treći Bogdanu Popoviću.` Knjiga je nova!

U PITANJU SU PRIMERCI ZA LJUBITELJE I KOLEKCIONARE KNJIGA SA AUTORSKIM POTPISOM. OGROMAN DEO OVIĆ KNJIGA JE U PERFEKTNOM ILI ODLIČNOM STANJU NO RADI SE O PRIMERCIMA IZ LIČNE BIBLIOTEKE PROFESORA KALEZIĆA PA NEGDE POSTOJE NAZNAKE KAKO JE TO U DONJEM OPISU NAZNAČENO. U PITANJU SU POTPISI AUTORA , PONEGDE PREVODILACA, PONEGDE UREDNIKA A NEGDE DELOVA UREĐIVAČKIH TIMOVA. VELIKA RASPRODAJA KNJIGA NEMOJTE DA VAS MRZI DA PROŠETATE KROZ MOJU PONUDU JER ĆU U NAREDNIH NEKOLIKO MESECI SVAKODNEVNO PODIZATI PO PAR STOTINA NOVIH PREDMETA – KNJIGA, STRIPOVA, ALBUMA SA SLIČICIMA, DO KONAČNE CIFRE OD OKO 60.000 PREDMETA, KO NIJE LENJ SIGURNO ĆE NAĆI NEŠTO ZA SVOJU DUŠU Pitajte sve što vam je nejasno pre kupovine. Iz ostavštine jendog od vodećih Jugoslovenskih knjiženih kritičara Prof. Dr. Vasilija Kalezića. U većini knjiga ima njegova signatura, a takođe ima knjiga koje sadrže njegove kritičke i kritičarske napomene, znacima, apostrofima, naglašavanjem ili fusnotama, najčešće na nekoliko stranica – negde više, negde manje. Gotovo sve fotografišem sa istog stalka i pod istim svetlom da bi se izbegla sumnja da nešto prikrivam. U koliko u knjizi ima nešto pisano posveta ili slično, ili podvlačeno, trudim se da to prikažem na zasebnoj fotografiji Kupljene predmete šaljem u rokovima predviđenim pravilima sajta na adresu navedenu u profilu kupca koju dobijam od sajta nakon prodaje, post ekspresom u njihovoj zaštitnoj kartonskoj koverti. Samo u koliko gabariti kupljenih predmeta prelaze veličinu koverte pakujem ih u kartone i tako upakovane šaljem ŠALJEM ISKLJUČIVO POST EKSPRESOM i to tek nakon što mi porukom na sajtu javite TAČAN IZNOS koji je uplaćen I IME UPLATIOCA kao i potvrdu adrese na koju šaljem Ukoliko se pošiljka ošteti u transportu, ne prihvatam reklamacije. Ukoliko niste zadovoljni predmetom prema zakonu o zaštiti potrošača moram da pristanem da ga vratite ali isključivo post ekspresom pouzećem na vaš teret za sve troškove koji pri tome proizilaze. ODBIJAM DA NA MOJ RAČUN IDU BILO KAKVE POŠTARINE, TROŠKOVI TRANSFERA NOVCA I BILO ŠTA DRUGO OSIM CENE PREDMETA. P A Ž NJ A:::: SVA KOMUNIKACIJA ISKLJUČIVO PORUKAMA PREKO SAJTA. Za stare kupce koji imaju moj broj telefona, moguće dodatne fotografije na Viber. LIČNO PREUZIMANJE ISKLJUČIVO NA MOJOJ ADRESI uz prethodni dogovor porukom na sajtu kojom ću dati dva termina kada možete doći da preuzmete predmete, a u koliko Vam ti termini ne odgovaraju onda to javite na vreme da bih vam predmete poslao pod istim uslovima i u rokovima koji važe i za kupce koji su se pri kupovin odmah opredelili za slanje pošiljke. Kupci iz inostranstva su dobrodošli ali su opcije za plaćanje: plaćanje iz Srbije; plaćanje Western Unionom; plaćanje preko Pošte ako takva opcija postoji iz vaše zemlje, ali sve eventualne reklamacije prihvatam da rešavam samo u Srbiji i pod uslovima koji važe i za kupce iz Srbije.

Odlično očuvano, nekorišćeno! Naslov Antologija srpske priče za decu / [priredio] Slobodan Ž. Marković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 3. [fototipsko] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1990 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 345 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Ž. Zbirka Antologije / Srpska književna zadruga (karton) Napomene Tiraž 3.000 Pisci i dela: str. 329-334 Str. 335-340: Pogovor / Slobodan Ž. Marković. Stevan Raičković, Dobrica Erić, Ljubivoje Ršumović, Dragan Lukić, Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Radović, Desanka Maksimović, Branko V. Radičević, Aleksa Mikić, Ranko Risojević, Mirjana Stefanović, Branko Ćopić, Branislav Crnčević... MG18 (N)

Autor: Mark Tven Izdavač: Sportska knjiga - Beograd, 1955. Tvrd povez, 255 str. posveta na predilištu priča za mlade ljude svih uzrasta preveo Slobodan A. Jovanović ilustrovana POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 124

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Život pesnika : political nigredo - Slobodan Tišma Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2022 Broj strana: 218 Format: 21 cm Povez: Broširani Prvi deo trilogije: Astal tiš, riba friš. Život pesnika ima podnaslov: Political nigredo. Knjiga je napisana u formi ja-naracije. Kao u nekoj vrsti ispovesti, Slobodan Tišma piše portret umetnika u mladosti, garniran razmišljanjima o svetu, umetnosti i životu u obliku kratkih eseja. Autor još pojačava već prepoznatljivu poziciju ja-naratora kao “slabog subjekta” karakterišući ga kao političkog nigreda, dakle člana političke zajednice na najnižem stupnju društvene relevancije. Tehnički gledano, ta pozicija mu je međutim potrebna za uspostavljanje ravnoteže u tekstu, tako da povremeno može da bude nemilosrdan i prema drugim protagonistima knjige. Slobodan Tišma, pisac i muzičar, rođen je 14. maja 1946. godine u Staroj Pazovi. Osnivač je kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Posle raspada Lune, Tišma je s Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995), Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997) i Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu Stevan Sremac. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Bluz dajari (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu Biljana Jovanović. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija Ninovu nagradu 2012. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

odina izdanja: 1981 Autor: Domaći Vrsta: Jezički priručnici Jezik: Srpski Teorija i poetika prevođenja,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autori: - Ranko Bugarski - Miodrag Srbinović - Mila Stojnić - Mladen Jovanović - Ljubomir Mihailović - Nikola Kremzer - Radivoje Konstantinović - Jovan Janićević - Nikola Bertolino - Slobodan Grubačić - Ljubiša Rajić - Dragoslav Andrić - Milovan Danojlić - Branimir Živojinović Izdavač:Prosveta,Beograd 1981. Format:17cm x 12cm. Broj Strana:283 strane,mek povez,latinic KU-XVI

VLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA KNJIGA I (1889. – 1897.) AUTOR: SLOBODAN JOVANOVIĆ IZDAVAČ: IZDAVAČKA KNJIŽARNICA GECE KONA GODINA IZDANJA: 1929. MEKE KORICE PISMO: ĆIRILICA BROJ STRANA: 424 STR. FORMAT 24 CM STANJE KNJIGE ODLIČNO – KOLEKCIONARSKI PRIMERAK IAKO SU KORICE NA SLICI POHABANE KNJIGA JE POTPUNO NOVA, NEČITANA, NIJE ISEČENA PRILIKOM ŠTAMPE TAKO DA SU NEKE STRANICE SPOJENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA 40G-3

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Hronika čudnih vremena - komplet - Više Autora Godina izdanja: 2020 Povez: Mek Trojac naših poznatih novinara (Vojka Pajkić, Irena Jovanović i Dejan Katalina) autorizujući knjige koje čine deo ovog kompleta, postali su hroničari nekih ćudnih vremena koja su na ovaj način ostala zabeležena za neka nova pokolenja. Trag vodi od devedesetih i zapisa iz medijskog podzemlja neuspele tranzicije, preko onoga šta je sve proživela jedna novinarska ekipa za vreme NATO agresije, pa sve do kratkih dnevničkih zapisa o jednoj od prestupnih godina koju smo sa setom ispratili.Ovom novinarskom trilingu pridodata je knjiga Svi smo nosili zvezde koja nas na poseban način vraća na II svetski rat, holokaust i Anu Frank. Autor knjige i drugi školski drugovi Ane Frank sa setom se sećaju nje i svega što su doživljavali u vreme odrastanja, kada još uvek nisu bili svesni kakvo se zlo nadvija nad svetom.1. Prestupnica – Irena Jovanović2. Silikoni & neoni – Dejan Katalina3. Slobodan krevet u ženskoj sobi – Vojka Pajkić4. Svi smo nosili zvezde – Teo Koster

Nova srpska OFF i SF priča, Biblioteka Alexandria, 1999 Priredili Igor Marojević i dr Aleksandar B. Nedeljković Povez - Broširan Nekorišćeno SADRŽAJ: OFF IGOR MAROJEVIĆ - Iz nove srpske off priče ALEKSANDAR BLAŽEVIĆ - Sekta lenjih ZORAN ĆIRIĆ - Kako sam postao Madi Voters VLADIMIR ĐURIĆ ĐURA - Turbo folk bum bum show NENAD JOVANOVIĆ - Mangupi SAŠA MARKUS - Marselin susret MARIJA MIDŽOVIĆ - Lako je Rušdiju NEDIM SEJDINOVIĆ - Serapion Petrovaradinski SLOBODAN TIŠMA - Kralj šume ili Pokušaj prljanja SF ALEKSANDAR B. NEDELJKOVIĆ - Sedam pogleda kroz vreme ĐORĐE MIJUŠKOVIĆ - Frka in the North TAMARA LUJAK - Poreklo BILJANA MILOŠEVIĆ - Hilandarska maja ILIJA BAKIĆ - Poseta KONSTANTIN TEZEUS - Flota IGOR DRAGIŠIĆ - Pobednici IVAN CVETKOVIĆ - Sahrana čoveka Beleške o autorima

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ, ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ СРБИЈЕ И ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ ЦРНЕ ГОРЕ. САДРЖАЈ Аутор: Горан Ђајић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Проф. др Војо Анђус, дипл. грађ. инж. ПРОГРАМСКИ СИСТЕМ ЗА АНАЛИЗУ РАСПОЛОЖИВЕ ПРЕГЛЕДНОСТИ ... 4 Аутори: Јасмина Буневска, дипл. инж. саоб. др Марија Маленковска-Тодорова, дипл. инж. саоб. Рецензент: Проф. др Љубиша Кузовић, дипл. инж. саоб. ФУНКЦИОНАЛНА ЗАВИСНОСТ ИЗМЕЂУ ОСНОВНИХ ПАРАМЕТАРА САОБРАЋАЈНОГ ТОКА НА ОДСЕКУ МАГИСТРАЛНОГ ПУТА М5 У ПРОСЕЧНИМ ПУТНИМ, САОБРАЋАЈНИМ И АМБИЈЕНТАЛНИМ УСЛОВИМА ... 12 Аутор: Драган Бебић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Милорад Пецикоза, допл. грађ. инж. АНАЛИЗА УКУПНИХ МОМЕНАТА САВИЈАЊА ОД ПОКРЕТНОГ ОПТЕРЕЋЕЊА У ГЛАВНИМ НОСАЧИМА МОСТОВА НА ПУТЕВИМА ... 18 Аутор: Златомир Николић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Драган Бебић, дипл. грађ, инж. МОСТ ПРЕКО РЕКЕ ТОПЛИЦЕ НА ЛОКАЛНОМ ПУТУ БЕЛОЉИН - КОЊУША ОПШТИНА ПРОКУПЉЕ ... 27 Аутори: Драган Стојиљковић, дипл. грађ. инж. Милан Рољић, дипл. инж, геол. Рецензент: Проф. др. Драган Лукић, дипл. инж. грађ. ТУНЕЛ СТРАЖЕВИЦА, ОБИЛАЗНИЦА ОКО БЕОГРАДА ... 33 Аутор: Мирољуб Станимировић, професор НО Рецензент: др Слободан Цмиљанић, дипл. инж. геол. ТРАНСПОРТ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА У ДРУМСКОМ САОБРАЋАЈУ, МОГУЋНОСТ АКЦИДЕНТА И УТИЦАЈ НА БЕЗБЕДНОСТ И ЗДРАВЉЕ ЉУДИ И ЖИВОТНУ СРЕДИНУ ... 40 Аутор: Слободан Басурић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из Зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ЕКОЛОШКИ МОНИТОРИНГ ... 44 Аутори: Александра Јовановић, дипл. прост. планер Владан Тасић, дипл. инж. геол. Ђорђе Митровић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ПЛАНИРАЊЕ ЕКОЛОШКЕ ПОЛИТИКЕ, НЕАП - СЕКТОР ТРАНСПОРТ ... 50 Аутори: мр Милан Вељковић дипл. грађ. инж. Бранко Ерак, дипл. грађ. инж. Драган Милић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из Зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ОДВОДЊАВАЊЕ АТМОСФЕРСКИХ ВОДА И ЗАШТИТА ОД САОБРАЋАЈНЕ БУКЕ НА ОБИЛАЗНИЦИ БИЈЕЉИНЕ ... 56 ЗАКЉУЧЦИ СА ЧЕТВРТОГ НАУЧНО-СТРУЧНОГ СКУПА `ПУТ И ЖИВОТНА СРЕДИНА`, ОДРЖАНОГ НА ТАРИ 14.-16. ЈУНА 2006. ГОДИНЕ ... 64 ИН МЕМОРИАМ ... 66

Tvrdi povez Pol.BB. Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Najpotpuniji tematski zbornik na temu Britansko-srpskih odnosa, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Кnjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji. Кnjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Кraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Кarađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Кatedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ΧΧΙ veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Andrija Maurović – časopis Gradac 185-186-187 - Zdravko Zupan Izdavač: Umetničko društvo Gradac Godina izdanja: 2013 Broj strana: 250 Format: 24 cm Povez: Broširani Priređivač ovog trobroja je Zdravko Zupan što garantuje značajan i interesantan materijal sakupljen i obrađen sa posebnom ljubavlju, znanjem i odgovornošću prema čitaocima. Na 250 stranica bogato ilustrovanog teksta (preko 200 ilustracija) među kojima je poseban tabak od 16 stranica samo sa ilustracijama nalaze se uglavnom najvažniji eseji koji se bave Maurovićevim stvaralaštvom, ali i neki koji se ovde javljaju po prvi put i koji će kasnije ulaziti u druge zbornike, zatim intervjui, sećanja, analize… Autori kao što su: Rudi Aljinović, Slavko Draginčić, Frano Dulibić, Franjo M. Fuis, Darko Glavan, Vera Horvat Pintarić, Ranko Munitić, Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić, Mata Bošnjaković, Bojan M. Đukić, Veljko Krulčić, Ješa Denegri, Slobodan Šijan, Dragoslav Jovanović, Saša Rakezić, Vasa Pavković, Zorica Jevremović, Marko Stojanović, Živojin Tamburić, Pavle Zelić i dr. svako na svoj način odgonetaju tajnu zvanu Maurović koja, kako vreme odmiče, dobija uvek po novi veo tajnovitosti. Saša Rakezić, Junak svoje priče

Књига о Београду, тврд повез Аутор: Горан Весић Књига има посвету, некоришћена. Едицијe: Историја, Монографије Број страна / Повез / Писмо: 306 / Тврд / Ћирилица Димензије: 23 × 31 cm Година издавања: 2020. Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј Књига о Београду Горана Весића Први српски запис о славном Београду исписао је 1432. године Констанин Филозоф у славу деспота Стефана Лазаревића, витеза европског Реда Змаја, обновитељ запустелог и разореног Београда за нову престоницу којом се Србија сасвим примакла Европи. После Константина Филозофа нових сачуваних записа о Београду било је у 16. и 17. веку, ређе, а нарочито у 18, 19. и 20. веку. Књига о Београду ће од почетка свог књижног живота имати посебну пажњу укупне интелектуалне јавности. По садржају, по обиму, по сликама сликара Небојше Ђурановића, а нарочито по аутору Горану Весићу, који никоме много шта не може да прећути, па ни себи. Пошто је већина записа ове књиге у сажетијем виду објављивана сваког петка у Политици, на њеним „Београдским странама”, онда ће се често, по новинској номенклатури, називати књигом Весићевих колумни о Београду. У садашњем књижевном облику ове записе је најтачније означавати, по ауторовим намерама и сложеном поступку, књижевно-историјским есејима о Београду. Ови есеји углавном садрже бирани преглед историје Београда, неодвојив од српске историје и преглед историје српске културе, писане најчешће са данашње тачке гледишта у ауторовој визури, са историјским копчама и савременим коментарима, весићевским, наравно. Дакле, есеји јесу историја, али су дати недовојиви од данашњих прилика и појава. Тако су чак и полемичка жива историја. Они су есеји о граду у коме живимо, али о онима који су пре нас живели, па нам се животи прожимају. Као да се срећемо, препознајемо и поздрављамо. И са тим осећајима теба прочитавати и пролиставати ову књигу којој је Горан Весић, као писац, и историчар и хроничар свога доба. Као историчар сасвим је веран и познатим и мање познатим изворима. Као хроничар, ништа му не промиче и заснива се на својим чињеницама. Међутим, он је склон полемици. То му је у карактеру. Зато ће, у нашем острашћеном времену, ова књига изазвати и разна спорења, па и чињеница и историје. Ова Весићева књига спада у ред сродних књига о Београду које су исписали Бранислав Нушић, Коста Христић, Милан Стојимировић Јовановић, Слободан Јовановић, Александар Дероко, Станислав Краков, Предраг Милојевић, Коста Димитријевић, Богдан Тирнанић и други. Милан Витезовић

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Duh i dah Beograda - Mirko Magarašević Godina izdanja: 2022 Broj strana: 338 Povez: Tvrd Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa.Knjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Kašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao.Predrag Protić

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. A Book About Belgrade - Goran Vesić Godina izdanja: 2020 Broj strana: 300 Povez: Tvrd Knjiga o Beogradu Gorana VesićaPrvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi.Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku.Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi.Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama“, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu.U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu.Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno.Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija.Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo.I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba.Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije.Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.– Milan Vitezović

Novo, nečitano, nema posvete. Dani Miloša Crnjanskog: Stogodišnjica Lirike Itake - 2019. godina - Više Autora Godina izdanja: 2020 Broj strana: 343 Povez: Mek U izdanju Matice srpske i Udruženja građana Sumatra objavljen je zbornik radova Dani Miloša Crnjanskog (Stogodišnjica Lirike Itake). Zbornik radova proistekao je iz manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog“, koja je održana od 29. novembra do 1. decembra 2019. godine u Novom Sadu i Novom Miloševu. Zbornik se sastoji iz tri dela. U prvom delu objavljena su predavanja Zorana Avramovića i Zorana Đerića, dok su u drugom delu objavljene priče Nikole Malovića, Marka Krstića, Vesne Kapor i Dejana Stojiljkovića. Treći deo Zbornika čine saopštenja sa okruglog stola „Sto godina Lirike Itake“ održanog u Matici srpskoj. Tom prilikom saopšteni su radovi Dragana Boškovića, Lidije Tomić, Bojana Jovanovića, Jelene Đ. Marićević Balać, Časlava V. Nikolića, Dragana Hamovića, Gorane Raičević i Aleksandra Jerkova.Urednik zbornika je prof. dr Slobodan Vladušić. Štampanje ove publikacije omogućio je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama i Gradska uprava za kulturu grada Novog Sada.

u antologijskoj knjizi Srpska umetnost od XIX (19-og) do pocetka XX (20-og) veka, ciji je autor Slobodan Maldini Videti i primer procene cene rada slicnih dimenzija lista sa aukcije u prilogu. Marko MURAT Autoportret, rukopis (1933) mastilo na kartonu 9,3 x 14,2 cm signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Duh i dah Beograda : Eseji i zapisi - Mirko Magarašević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 336 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa. * Кnjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Кašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao. Predrag Protić Mirko Magarašević, pesnik, esejista, književni kritičar, putopisac, pokretač književnih inicijativa i prevodilac, do sada je objavio 14 knjiga pesama i 7 knjiga eseja (Znaci duha podneblja, 1979; Hadrijan Margerite Jursenar, 1988; Svetlosti književnosti, 1991; Pesnik Dositej, 1992; Pesničko pamćenje, 1993; Evropski pesnici, 2010. i biografsku studiju u formi portretnih eseja o Jovanu Hristiću Jovan Hristić, izbliza, 2010). Pokrenuo je 1995. Udruženje „Isidora Sekulić“ i u skladu s tom delatnošću uređuje književni časopis Isidorijana. Stalnu rubriku društveno-moralističkih eseja pod naslovom „Vruće teme“ piše po pozivu za beogradski Književni list. Do sada izabrao i priredio: Pesme T. S. Eliota, 1977; Tajne feniksa (eseje) D. H. Lorensa, 1977; Priče i novele A. P. Čehova u više izdanja 1977–1986; Izabrane pesme Desanke Maksimović, 1987; Vizije Beograda, 2007 (sa B. Strugarom), kao i izbor putopisa Jovana Dučića Sa Mediterana, 2009. Prevodio i/ili tumačio poeziju Homera, Dantea, Šekspira, Bodlera, Laforga, V. B. Jejtsa, T. S. Eliota, Ezre Paunda, D. H. Lorensa, Konstantina Kavafija, Sen-Džon Persa, A. Rouzenberga, V. H. Odna, S. Spendera, B. Pasternaka, R. S. Tomasa, Oktavija Paza, Zbignjeva Herberta, Česlava Miloša, Robera Martoa, Teda Hjuza i B. Patena. Baveći se srpskom poezijom, do sada je detaljnije pisao o Dositeju Obradoviću, Steriji, Branku Radičeviću, Lazi Kostiću, Momčilu Nastasijeviću, Tinu Ujeviću, Stanislavu Vinaveru, Desanki Maksimović, M. Pavloviću, J. Hristiću, LJ. Simoviću, M. Danojliću… i priprema Antologiju srpske urbane poezije. Vodi decenijsku Anketu o srpskoj poeziji i kritici poezije od 1970. do danas.

GROZDANA OLUJIĆ OLDANINI VRTOVI Tvrdi povez Izdavač Bookland Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[1] Биографија Основну школу завршила је у родном месту, а гимназију у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[3] Током студија радила је као новинарка за неколико омладинских листова.[4] Књижевним радом почела је да се бави веома рано, још у средњој школи. Своја дела објављивала је у листовима Стражилово и Млада култура. Добила је награду за најбољу причу на конкурсу који је организовала Борба 1953. године.[5] Тада јој је штампана прва приповетка, те је тако, са само 19 година, закорачила у свет књижевности. Важан део своје заоставштине (део своје библиотеке, збирку књига са посветама и својих личних предмета) поклонила је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чија је била чланица.[6] Преминула је 16. марта 2019. године, у 85. години, у Београду, након дуже болести.[7][8] Ту вест саопштио је Адлигат, дан после њене смрти.[9] Сахрањена је 21. марта 2019. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду у 12 часова.[10][11][12] Два сата раније у Удружењу књижевника Србије био је приређен комеморативни скуп на ком су говорили књижевници и критичари: Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Зорана Опачић и Петар Пијановић.[13] Каријера Гроздана Олујић, аутор фотографије: Бранко Белић Романсијер Први роман o младима и за младе Излет у небо објавила је у 22. години.[14] Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, односно и позитивне и негативне реакције. Био је и цензурисан због аморалности.[15] Превођен је на неколико језика и прилагођен за извођење у позоришту. По њему је снимљен и филм Чудна девојка у режији Јована Живановића.[16][17] Сценарио је, осим књижевнице, писао и Југ Гризељ, југословенски новинар. Главне улоге додељене су Шпели Рогозин, Воји Мирићу и Зорану Радмиловићу.[18] Филм је рађен у продукцији „Авала филма”,[19] а премијерно је приказан 1962. године.[20] У међувремену, 1959. године, издавачка кућа „Младо поколење” објављује књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са савременим југословенским писцима, у којој се нашла и млада Гроздана.[21] Три године касније, 1962, београдско издавачко предузеће „Просвета” објавило је њен роман Гласам за љубав. Загребачки часопис за политику и културу Телеграф доделио јој је 1963. године награду за најбољи кратки роман. И ово дело доживело је своју позоришну и филмску адаптацију. Филм је био у режији Томе Јанића, који је заједно са књижевницом написао сценарио. Продуцент филма је Хидајет Чалкић, а објављен је 1965. године у продукцији „Босна филма”. Главне улоге поверене су Вукосави Крунић, Слободанки Марковић, Браниславу Миладиновићу, Драги Митровићу и Хермини Пипинић. У наредним годинама, Просвета јој је објавила омладинске романе Не буди заспале псе, 1964, и Дивље семе, 1967. године. Овај други је ушао у ужи избор за НИН-ову награду. Енглеска верзија те књиге под насловом Wild Seed постала је и обавезна лектира појединих универзитета у Америци. У његовом фокусу је урбани живот младих људи, њихови проблеми, љубави и недоумице, што представља прекретницу у савременој књижевности за омладину. Од тада се окреће писању бајки и збирки бајки. Године 2009, Српска књижевна задруга јој је објавила породични, емигрантски роман[22] Гласови у ветру. Он говори о једној српској грађанској породици, породици Арацки.[23] Већинском одлуком жирија за доделу НИН-ове награде, роман је проглашен за најбољи роман исте године.[24] Породични роман Преживети до сутра, завршен 1962. године, објављен је тек 2017. године у издању Српске књижевне задруге.[25] Разлог због ког је роман касно објављен јесте цензура и жестоко оспоравање њеног првог романа (Излет у небо), као и то да он није приказан из идеолошки обојеног дискурса социјалистичке епохе.[26] Због те чињенице списатељица је сматрала да није време за његово објављивање и завршени рукопис није ником показивала.[27] Уопштено, он говори о Другом светском рату у војвођанској равници.[28] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона.[29] Њена сабрана дела у 14 књига објавила је Српска књижевна задруга.[30] Бајкописац Године 1979, загребачка издавачка кућа „Младост” објављује јој збирку бајки Седефна ружа и друге бајке, која је доживела велики успех и за коју је Гроздана добила награду Политикиног забавника.[31] Прича Варалица и смрт из ове збирке освојила је награду на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture) 1994. године у Сједињеним Америчким Државама.[32][33] По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића,[34] уз музичку пратњу Лазе Ристовског и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Сценарио за серију написала је Татјана Павишић, а режирала Вера Белогрлић. Главне улоге тумачили су глумци Радмила Савићевић и Жика Миленковић, те деца из дечје радио групе Радио-телевизије Србије. Пет година касније, 1984. године, објављена је збирка Небеска река и друге бајке, такође у издању издавачког предузећа Младост. Исте године, издавачка кућа „Народна књига” објављује јој збирку Афричка љубичица, чије су приче укључене у низ светских антологија у Немачкој, САД, Русији, Израелу, Индији, Енглеској и Француској.[35] Прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, у Немачкој. Роман-бајка Звездане луталице, објављен 1987. године у издању Просвете, имао је добар пријем публике, а критичари су га врло добро оценили. Шест година касније, 1990. године, излази збирка Дечак и принцеза, као и збирка Принц облака. Потом су уследиле збирке: Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни цвет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007).[36] Есејисткиња, преводитељка и антологичарка Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић. Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` Поред бајки и романа, Гроздана Олујић је објавила и бројне есеје о књижевницима Францу Кафки, Томасу Вулфу и Марселу Прусту, као и делу Поетика Бајке.[37] Објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.[38] Бавила се и преводилачким радом. Превела је драме енглеског писца Арнолда Вескера, јапанског књижевника Јукија Мишиме и америчког нобеловца Сола Белоуа, романе савремене индијске књижевнице Амрите Притам (Тај човек и Костур),[39] дело добитника Пулицерове награде — Вилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости коју је 1980. године објавило издавачко предузеће „Рад”.[40] У издању Српске књижевне задруге 2001. године објављено је дело Антологија љубавних бајки света, прво ове врсте у свету, у ком су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа итд.[41] Легат Гроздане Олујић Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” баштини легат Гроздане Олујић. Књижевница је Удружењу Адлигат поклонила део личне библиотеке, збирку књига са посветама, награде и личне предмете. У легату се налазе две писаће машине, укључујући књижевницину омиљену писаћу машину „Олимпија” коју је користила деценијама и мању портабилну коју је носила на летовања.[33] У збирци књига са посветама је и посвета Добрице Ћосића (који пише: „Мојој милој првој саговорници, књижевници Гроздани Олујић са љубављу”). Друго писци који су написали посвете Гроздани Олујић су: Душан Матић, Света Лукић, Божидар Шујица, Драган Колунџија, али и страни писци, Марко Смит, бестселер аутор Њујорк Тајмса са писмом заосталим у књизи, индијски писци Шрикант Варма и Ситакант Махапатре, аустријски аутор Херберт Кунера, бугарски аутор Ефтима Клетниоква и други.[33] Легат се налази у Музеју српске књижевности. У мају 2022. установљена је награда „Гроздана Олујић“ намењена књижевницима до 35 година.[42][43] Награде Награђени роман Гласови у ветру, аутор фотографије: Бранко Белић Добитница је Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004). Поред тога, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман (Гласови у ветру) у 2009. години,[44] прве награде Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара,[45][46][47] награде Народне просвјете за роман Излет у небо, награде Телеграма за роман Гласам за љубав,[48] награда Златни лептир и Стара маслина (2002), те награде Бора Станковић (2018) за целокупно дело са посебним освртом на роман Преживети до сутра.[49] Освојила је награду за најбољу модерну бајку света коју додељује Светски конгрес за уметност и културу (1994) за причу Варалица, објављена у збирци Седефна ружа.[26] Одликована је данским витешким орденом Данеборг за заслуге на пољу књижевности, а почасни је грађанин града Осла, главног града Норвешке.[50] Критика О значају Гроздане Олујић за српску, југословенску, али и светску књижевност писали су бројни књижевни критичари попут Александра Јовановића, Ивана В. Лалића, Драгана Лакићевића и Слободана Ж. Марковића, Зоране Опачић, Марка Недића, Петра Пијановића итд. Многе њене бајке врло дискретно критикују дешавања у свету у којем је живела и многе њене бајке подстичу младог човека да буде пркосан да буде свој. — Зорана Опачић, српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Београду.[51][52] Гроздана Олујић је била слободна као личност, неконвенционална. Све је то онда преносила у своје ликове, а њени ликови су млади људи, девојке, младићи, савременог ондашњег града и она је творац урбане прозе у послератној српској књижевности — Марко Недић, српски књижевник и књижевни критичар[53] Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке. — Слободан Ж. Марковић, српски професор књижевности и књижевни критичар[54] Гроздана Олујић остаје међу млађим читаоцима позната и вољена као бајкописац, али су њени ауторски почеци, средином протеклог вијека, у знаку романа који су освајали дотад неосвојене слободе младих у идеолошки оклопљеном друштву. Роману се у завршном периоду и вратила, да би код зналаца и читалаца изнова потврдила своју књижевну вишестраност и вриједност. — Владан Вукосављевић, српски политичар и Министар културе и информисања Републике Србије[55] Дела Олујић, Гроздана (1957). Излет у небо. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1962). Гласам за љубав. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1964). Не буди заспале псе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1967). Дивље семе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Афричка љубичица. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1987). Звездане луталице. Београд: Просвете. Олујић, Гроздана (1990). Дечак и принцеза. Олујић, Гроздана (1990). Принц облака. Олујић, Гроздана (1998). Златни тањир и друге бајке. Олујић, Гроздана (1998). Месечев цвет. Олујић, Гроздана (2002). Светлосна врата. Олујић, Гроздана (2002). Камен који је летео и друге бајке. Олујић, Гроздана (2004). Снежни цвет и друге бајке. Олујић, Гроздана (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Олујић, Гроздана (2009). Гласови у ветру. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Преживети до сутра. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Били су деца као и ти. Београд: Букланд.

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu

Odlično očuvano, s potpisom i posvetom Mire Alečković, ćirilica Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Alečković, Mira Naslov Ne mogu bez snova : izabrane pjesme / Mira Alečković ; priredila Neda Bendelja ; [ilustrirala Zdenka Pozaić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1983 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 110 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bendelja, Neda, 1929-2005 = Bendelja, Neda, 1929-2005 Pozaić, Zdenka Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Beleška o piscu / N.[Neda] B.[Bendelja] : str. 105-107. Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 – Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo – Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939–1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945–1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar, a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine. U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija – Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“. Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) – poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade” izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije XX veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ i „Svečana pesma“ (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve – svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ...Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković MG92 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Zdenka Pozaic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista i dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Blaže Koneski u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo`, `Svečana pesma` i `Jugoslavijo` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije antiratne pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984. 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983. Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. [v] Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Zdenka Pozaic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista i dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Blaže Koneski u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo`, `Svečana pesma` i `Jugoslavijo` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije antiratne pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984. 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983. Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. [v] Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković Biblioteka Vjeverica