NASLOV: PORATNA DRŽAVA AUTOR: SLOBODAN JOVANOVIĆ IZDAVAČ: GECA KON GODINA: 1936. POVEZ: MEK NAPOMENA: Pečat prethodnog vlasnika. (KB:105)

Autor: Slobodan Jovanović Format: 13,5x20 Povez: broširan Br. strana: 205 Knjiga je sačinjena od tekstova različite vrste, nastalih u poslednjoj godini stare i prvoj godini nove vlasti, a pisana je sa onog političkog stanovišta koje se naziva liberalnim... Ova knjiga svakako je i istorijski dokument svoje vrste o vremenu u kojem je nastajala, ali ona je pre svega politički memento za sve one koji danas, na donošenje političkih odluka mogu uticati.

Autor: Vojislav Koštunica Izdavač: Fond Slobodan Jovanović Broj strana: 105 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Teme u ovoj knjizi su vezane za Srbiju u periodu 2000. do 2013. godine i političku neutralnost po pitanju ulaska u EU.

Izdavač: Zavod za udžbenike Beograd 2006 Autori: Konjević radomir, Lakušić dmitar, Kalezić miloš, Jovanović D. Slobodan, Petrov Brigita

Autor: Brigita Petrov, Miloš Kalezić, Radomir Konjević, Dmitar Lakušić, Slobodan Jovanović Izdavač: Zavod za udžbenike - Beograd, 2003. Mek povez, 220 str. podvlačeno markerom, hemijskom i običnom olovkom oko 25 stranica nema odvojenih listova Biologija za II razred gimnazije društveno-jezičkog smera K.B. 22164 139

Biologija za II razred gimnazije društveno-jezičkog smera Autori: Brigita Petrov, Miloš Kalezić, Radomir Konjević, Dmitar Lakušić i Slobodan Jovanović

Autori: Dragana Cvetković, Dmitar Lakušić, Gordana Matić, Aleksandra Korać, Slobodan Jovanović Mestimična podvlačenja uglavnom fluorescentnim markerom, vrlo dobro očuvana. (B-1)

Autori: Brigita Petrov, Miloš Kalezić, Radomir Konjević, Dmitar Lakušić, Slobodan Jovanović Podvlačena, malo selotejpa na krajevima hrbata i zadnjoj korici, lepo očuvana.

Odlicno ocuvana, mestimicno podvlaceno markerom ali neznatno Biologija za 4. razred gimnazije opsteg smera Autori Dragana vetkovic Dmitar Lakusic Gordana Matic Aleksandra Korac Slobodan jovanovic

BIOLOGIJA za 2. razred gimnazije društveno-jezičkog smera Autori: JOVANOVIĆ D. SLOBODAN , PETROV BRIGITA , KONjEVIĆ RADOMIR , LAKUŠIĆ DMITAR , KALEZIĆ MILOŠ KB broj: 22164 Knjiga je NOVA..... ----------------------------

SRPSKA POLITIČKA MODERNA: Ljubiša Despotović Naslov Srpska politička moderna : Srbija u procesima političke modernizacije 19. veka / Ljubiša Despotović Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2008 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos, 2008 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 237 str. ; 21 cm ISBN 978-86-7473-395-0 (broš.) Napomene Tiraž 300 Beleška o autoru: str. 237 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 217-234 Summary: Political modernization of Serbia in the nineteent[h] century in work of Slobodan Jovanovic. Predmetne odrednice Ristić, Jovan, 1831-1899 Marković, Svetozar, 1846-1875 Cenić, Dimitrije, 1851-1888 Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Srbija -- Politička istorija -- 19v Dobro očuvana knjiga.

U dobrom stanju, sa posvetom autora na prvoj knjizi Šta da se radi?. T. 1 / Dušan Bogavac i koautori Jezik srpski Godina 1986. Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. Bogavac, 1986 (Beograd : Multiprint) Fizički opis 239 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikoliš, Gojko, 1911-1995 = Nikoliš, Gojko, 1911-1995 ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 400. Str. 21-25: Umjesto predgovora 2 : Nikolišev ogovor autorima / Gojko Nikoliš. Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Privredni sistem -- Jugoslavija Društvena kriza -- Jugoslavija Bogavac, Dušan, 1931-1990 = Bogavac, Dušan, 1931-1990 Sadržaj UMJESTO PREDGOVORA I Pozivno pismo sagovornicima 3 Lista osnovnih pitanja 7 Lista fakultativnih pitanja 10 NIKOLIŠEV ODGOVOR AUTORIMA (Umjesto predgovora II) 21 Prof. dr Josip Županov NITKO I NISTA U DRUŠTVU NE MOŽE BITI IZUZETO OD KRITICKOG ISPITIVANJA I PROVJERAVANJA 27 Prof. dr Branko Horvat SLOBODAN, DEMOKRATSKI DIJALOG JE DANAS NAJDJELOTVORNIJE SREDSTVO DEMOKRATSKOG PRITISKA 61 Prof. dr Jovan Mirić NA DJELU JE PROCES „DVOSTRUKE PRIVATIZACIJE“ 119 Batrić Jovanović DVA PREDUSLOVA ZA ZAUSTAVLJANJE ISELIAVANJA SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA 135 Jože Smole KRUPNA INTERNACIONALISTICKA ODGOVORNOST JUGOSLAVIJE ZA POBEDU I AFIRMACIJU SOCIJALISTICKOG SAMOUPRAVLJANJA 175 Doc. dr Slobodan lnić 55 ONTOGENEZA KRIZE U JUGOSLAVIJI 221 Prot. dr Zoran Vidaković SKICA ZA POCETAK SAMOUPRAVNOG PREOKRETA 231 TRI IZGUBLJENE GODINE (Umjesto pogovora za „Šta da se radi?“ I OTVORENO PISMO... 239 Šta da se radi? : objavljuje se posle tri godine. T. 2 Dušan Bogavac i koautori Jezik srpski Godina 1986 Beograd : D. Bogavac, 1986 (Beograd : Multiprint) Fizički opis 239 str. ; 24 cm Tiraž 300. Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Privredni sistem -- Jugoslavija Društvena kriza -- Jugoslavija Bogavac, Dušan, 1931-1990 = Богавац, Душан, 1931-1990 Sadržaj Svetozar Vukmanović — Tempo BIROKRATIJA NEĆE ODSTUPITI DOBROVOLJNO 3 Ivan Šifter MOŽE SE IZ KRIZE BRZO IZAĆI ALI TO TREBA ZNATI I — HTJETI 51 Prof. dr Žarko Puhovski UKOLIKO JE KRIZA NAJAVA I PRIPREMA NOVOGA, U NAS JE NEMA NI U NAZNAKAMA 95 General-pukovnik Velimir Terzić SAMOUPRAVNI PREOKRET MOGUĆ BEZ I JEDNE KAPI KRVI, BEZ I JEDNE SUZE 111 Prof. dr Predrag Matvejević DIJALOG O KRIZI I DIJALOG SHISTORIJOM 131 Dr Veselin Đuretić SLOBODNO OTVARANJE PREMA BUDUĆNOSTI 139 Prof. dr Ferid Muhić NAJGORE SE KVARE NAJBOLJI 151 Prof. dr Luka Marković JUGOSLAVIJA U SVJETSKOM SISTEMU KAPITALA — PRVI DIO 161 IZ DOKUMENTACIJE PROJEKTA Pozivno pismo sagovornicima 207 Lista osnovnih pitanja 211 Lista fakultativnih pitanja 214 OKRUŽNICA SAGOVORNICIMA PROJEKTA 224 HORVATOVO PISMO 224 IZVOD IZ ZAPISNIKA PROGRAMSKOG SAVETA „PARTIZANSKE KNJIGE“ 225 IZJAVA („Partizanskoj knjizi“, Beograd) 225 TELEGRAMI I PISMA PREDSJEDNIŠTVU CK SKJ 227 ŠTA DA SE RADI SA „ŠTA DA SE RADI?“ Pismo Centralnom Komitetu SKJ 233 TRI IZGUBLJENE GODINE (Umjesto pogovora za „Šta da se radi?“ I i II) 237

SV10 61288) POLITIČKI MARKETING I PRVI POSLERATNI VIŠESTRANAČKI IZBORI U JUGOSLAVIJI , grupa autora , Institut za novinarstvo Beograd 1992 , zbornik radova sa naučnog skupa `Politički marketing i izbori u Jugoslaviji 1990 , sadržaj : Predgovor IZBORI U JUGOSLAVIJI 1990. Vladimir Goati - Slobodni izbori u Jugoslaviji 1990. DRUŠTVO DEMOKRATIJE MASA I POLITIČKI MARKETING Ognjen Pribićević - Socijalne, kulturne i političke pretpostavke političkog marketinga Toma Đordjević - Društvo demokratije masa i marketinški odziv na izbore 1990. Besim Spahić - Strategija marketinga i logika jezika DOMETI POLITIČKOG MARKETINGA U IZBORIMA 1990. Zoran Đ. Slavujević - Dometi političkog marketinga u izborima u Srbiji 1990. Slobodan Antonić - Marketing opozicije u decembarskim izborima u Srbiji Jovanka Matić - Državni marketing u funkciji izbornog marketinga SPS Mirjana Blagojević - Politički marketing SPS Božidar Novak - Modeli i tehnike izbornih kampanja u izborima 90. Branko Žnuderl - Aplikacija istraživanja javnog mnenja u izbornoj kampanji SRSJ Mikloš Biro, Veljko Djurić, Ljiljana Španović - Politički marketing u uslovima političke nekulture MARKETING IMIDŽA LIDERA Slobodanka Glišić - Liderstvo i imidž lidera Ferid Mubić - Jugoslovenski politički lideri u izborima 1990. u svetlu političke antropologije MEDIJI, JAVNO MNENJE I IZBORNA KAMPANJA Borisav Džuverović - Masovni mediji i borba za vlast Srbobran Branković - Politički marketing i javno mnenje Raško V. Jovanović - Predizborna kampanja u Srbiji na radiju i televiziji Živko Nedelkovski - Marketing mimo mas medija Živorad Stoković - Jugoslovenski izbori 1990. u stranim javnim glasilima IZVODI IZ RASPRAVE Predrag Vujović: Tri nivoa političkog marketinga; Zlatko Šćepanović: Globalni pristup političkom marketingu; Aleksandar Mandić: Svi paradoksi izbora su logični; Zoran Dj. Slavujević: Potreba potpunijeg poznavanja i kritičke valorizacije političkog marketinga; Borisav Džuverović: Poznata lica u TV promociji SPS - izraz inercije; Mirjana Blagojević: Nema jedinstvenog objašnjenja...; Ferid Mubić: Alternativni pogled na marketing SK Makedonije, Živko Nedelkovski: Imidž stranke se ne izvodi samo iz programskih opredeljenja; Mihailo Bjelica: Zapostavljene tradicije izborne agitacije; Raško V. Jovanović: Prožimanje medija kao imperativ duha vremena mek povez, format 16,5 x 24 cm , latinica, 208 strana

RATOMIR MILIKIĆ ZABORAVLJENA EVROPSKA EPIZODA - Jugoslavija i Savet Evrope: 1949-1958 Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 2014 344 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Studije i monografije ISBN - 978-86-7403-193-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod IDEJE I PRIPREMA ZA HAŠKI KONGRES Rad Haškog kongresa Jugoslovensko učešće u pripremama Haškog kongresa i na samom Kongresu Rezolucija proevropskih aktivista iz Centralne i Istočne Evrope Zaključci Kongresa Šta je proisteklo iz Haškog kongresa Evropski sud za ljudska prava Kulturna Evropa ODMETNUTI BEOGRAD I BASTION ZAPADNE DEMOKRATIJE (1949-1958) Britanska inicijativa Slučaj Milovana Đilasa Upozorenja iz emigracije Memorandum – lord Houp Promene u odnosima među socijalističkim zemljama i uloga Zapada Epilog britanske inicijative Sedmi kongres SKJ i promene koje je on doneo Umesto zaključka Prilog Izvori i literatura Registar ličnih imena Beleška o autoru `Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 5. novembra 1954: U poslednje vreme razmatrali (smo) mogućnost izvesnih formi saradnje naše zemlje sa strazburškim Evropskim savetom. Posle boljeg upoznavanja aktivnosti i političke orijentacije ove organizacije, došli smo do zaključka da sada naša saradnja sa njim ne dolazi u obzir u prvom redu radi njene ideološko-političke isključivosti i diskriminatorskog tretiranja zemalja koje po oceni Evropskog saveta ne ispunjavaju uslove u pogledu ideološko-političke orijentacije. (...) Radi toga potrebno je da ubuduće u razgovorima o mogućnosti naše saradnje sa Evropskim savetom izražavate naše rezerve prema toj organizaciji. (Aleš Bebler, državni podsekretar u Sekretarijatu za inostrane poslove) Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 13. novembra 1954: Naše rezerve prema Evropskom savetu ne treba shvatiti kao neku promenu dosadašnjeg stava prema pitanjima evropske saradnje, niti treba, dakle, razviti neku aktivnost u pravcu raskrinkavanja! Mi ćemo i dalje davati punu podršku svim nastojanjima na konstruktivnoj evropskoj saradnji, naročito kroz one forme i organizacije gde je to praktično moguće bez pokretanja osetljivih političkih problema. Dakle, ostaje načelno naša pozitivna orijentacija, kao i naša ocena da je zbliženje evropskih zemalja, koje je mogućno samo na široj podlozi, samo po sebi konstruktivno i postalo nužnost. Sve to bez nametanja naše saradnje kao i bez oštrog kritičkog ograđivanja. (Koča Popović, državni sekretar za inostrane poslove) Htio bih da vam kažem nešto o još jednoj stvari. Posljednjih dana bilo je vani mnogo galame o tome kako mi ne možemo biti primljeni u strazburšku evropsku Savjetodavnu skupštinu jer smo mi totalitarna zemlja tobože, jer nemamo demokratski sistem itd. Pa mi nismo ni od koga tražili da uđemo tamo. Nije ni potrebno da mi tamo idemo. Mi hoćemo da sarađujemo sa svim zemljama Evrope i mi smo samo tražili da imamo posmatrača, jer smo mi ipak sastavni dio te Evrope. Njihova je stvar da li će htjeti da nas prime, ali mi nismo tražili ulazak u Savjetodavnu skupštinu. Govorim o tome zato da ne bi neko mislio da se mi tamo guramo. Ne, mi se ne guramo i nama to nije potrebno, ali ćemo nastojati da uzmemo učešće u svim akcijama Evrope koje se neposredno ili posredno tangiraju i nas. Jer, pitanja Evrope nisu samo stvar jednog dijela njenih zemalja, nego svih zemalja koje su tu. (Josip Broz Tito, govor u Karlovcu 27. jula 1955. godine)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bebler Ernest Bevin Karl Begholm Milan Gavrilović Ivan Gošnjak Milan Grol Žan Pjer Guzi Vladimir Dedijer Salvador De Madarijaga Deni De Ružmon Milovan Đilas Edvard Kardelj Milorad Ekmečić Erio Eduar Andrej Ždanov Milan Žujović Antoni Idn Tvrtko Jakovina Slobodan Jovanović Janoš Kadar Konstantin Karamanlis Piter Kerstens Bogdan Krekić Volter Laker Harold Makmilan Georgij Maljenkov Markos Džordž Maršal Vlatko Maček Fransoa Miteran Veljko Mićunović Mole Gi Vjačeslav Molotov Imre Nađ Aleksandar Pavlović Branko Petranović Rene Pleven Koča Popović Srđan Prica Pol Ramadije Aleksandar Ranković Dankan Sandis Dalibor Soldatić Josif Visarionovič Staljin Konstantin Stefanopulos Dragolsav Stranjković Josip Broz Tito Živko Topalović Hari Truman Valter Halštajn Lord Džon Houp Hruščov Vinston Čerčil Ivan Šubašić Rober Šuman

Lepo očuvano Unutra sve čisto deluje nekorišćeno Retko u ponudi Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003). Zoran Đinđić Zoran Đinđić na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 24. januar 2003. Lični podaci Datum rođenja 1. avgust 1952. Mesto rođenja Bosanski Šamac, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija Datum smrti 12. mart 2003. (50 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija, Srbija i Crna Gora Uzrok smrti Atentat Narodnost Srbin Visina nešto iznad 1,77 m [a] Univerzitet Univerzitet u Beogradu Profesija doktor filozofije Porodica Supružnik Ružica Đinđić Deca 2 Roditelji Dragomir Đinđić (1916—2001) Mila Đinđić (rođ. Dušanić) (1931/2 — 14. mart 2016)[1] Porodica Gordana Đinđić Filipović (sestra)[2] Politička karijera Politička stranka Demokratska stranka (1990—2003) Mandati 6. predsednik Vlade Republike Srbije 25. januar 2001 — 12. mart 2003. Izbori Vanredni parlamentarni izbori 2000. Predsednik Milan Milutinović Nataša Mićić (v. d.) Prethodnik Milomir Minić Naslednik Nebojša Čović (v. d.) Žarko Korać (v. d.) Zoran Živković 67. gradonačelnik Beograda 21. februar — 30. septembar 1997. Prethodnik Nebojša Čović Naslednik (v. d.) Milan Božić Vojislav Mihailović Potpis Đinđić je jedna od najznačajnijih figura moderne srpske istorije, kao i da je bio darovit i preduzimljiv političar, pun ambicije i idealizma. Ostaće nepoznanica kojim tokom bi išlo njegovo liderstvo. On je bio jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne jugoslovenske Demokratske stranke, osnivajući modernu Demokratsku stranku 1989. godine[3] čiji je predsednik postao 1994. godine.[4] Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001. godine postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine.[4] Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[5] Đinđićeva vlada je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i sprovela inovacije u skladu sa preporukama Saveta Evrope, što je dovelo do uvođenja institucija za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i da Savezna Republika Jugoslavija nakon što je preuređena promenivši naziv u Srbija i Crna Gora 2003. godine postane država-članica Saveta Evrope.[6] Đinđićeva vlada snažno se zalagala za saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju odnosno Haškim tribunalom. Nakon hapšenja pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) i izručenja Haškom tribunalu, JSO je organizovao oružanu pobunu u Beogradu.[7] Đinđić je ubijen u atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika JSO koji je bio povezan sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.[8][9][10] Biografija Mladost Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija, gde mu je otac bio stacioniran kao oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA). Po očevoj strani je poreklom iz Toplice u južnoj Srbiji,[11] a rodno selo njegovih predaka sa očeve strane je Prekopuce. Imao je rođaka koji se takođe zvao Zoran Đinđić sa kim je imao istog pradedu, pošto su im očevi bili braća od strica.[12] Majka Mila Dušanić (oko 1931-2 - 14. mart 2016), domaćica, vaspitala ga je i njegovu stariju sestru Gordanu; porodica se selila po očevim poslovima. Deset godina Zoranovog detinjstva proteklo je u gradu Travniku, u centralnoj Bosni.[13] Na kraju, porodica se preselila u prestonicu Beograd, nakon što je njegova majka tamo dobila radno mesto. Đinđić je pohađao Devetu beogradsku gimnaziju, a potom se upisao na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, koji je diplomirao 1974. godine. Tokom studentskih dana razvio je interesovanje za politiku. Navijao je za Crvenu zvezdu.[14] Studije Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[15] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola. Slovenačka policija je brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, čiji je cilj bio da se formira autonomna studentska organizacija. Organizatori su, uključujući i Đinđića, uhapšeni.[16] Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[17] Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[16] Nakon što je 1974. osuđen od komunističkih vlasti i preko partijskih medija zbog svoje uloge u pokušaju organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić je emigrirao u Zapadnu Nemačku[18] zahvaljujući intervenciji bivšeg nemačkog kancelara Vilija Branta, koji je ubedio vlasti da puste Đinđića da dođe u Nemačku umesto da kaznu služi u Jugoslaviji. Nastavio je studije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu.[19] U Nemačkoj, Đinđić je doktorirao filozofiju na Univerzitetu u Konstancu 1979. godine.[20] Godine 1979. je doktorirao na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[21] Kao student bio je pod velikim uticajem Habermasovog saveta da intelektualac ​​ima dužnost ne samo da misli, već i da deluje.[22] Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[23] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.[24] Jedan kolega jugoslovenski student koji ga je poznavao u Nemačkoj, Milorad Vučelić, priseća se da je Đinđić u kampusu bio poznat „ne samo po tome što je studentski briljantan, već i po tome što je bio otvoren za život. Nije bio tipičan dosadan intelektualac. Znao je kako da živi. Imao je devojke sjajnog izgleda. Bio je izuzetno kul.`[22] Dok je bio student na Univerzitetu u Konstancu, održavao je bliske veze sa studentskim anarhističkim grupama i učestvovao je u Korčulanskoj letnjoj školi koju je vodio Praksis.[18] Savladao je nemački jezik. Kasnije, dok je bio premijer Srbije, savladao je i engleski jezik. Profesor Godine 1989, Đinđić se vratio u SFR Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[25] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl. Političko delovanje Osnivanje Demokratske stranke Đinđić je zajedno sa drugim srpskim intelektualcima, disidentima i prodemokratskim aktivistima osnovao Demokratsku stranku, zasnovanu na temeljima i sličnom konceptu predratne Demokratske stranke za vreme kraljevine Jugoslavije. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. godine i izabran za poslanika u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke umesto dotadašnjeg Dragoljuba Mićunovića.[4] Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ. Dolazak na mesto predsednika DS-a Novi balans snaga unutar DS-a vodio je ka sazivanju vanredne skupštine stranke. Na vanrednoj skupštini održanoj 5. januara 1994, Đinđić je postao predsednik DS-a, gurajući u stranu svog političkog mentora Mićunovića, koji je bio prinuđen da podnese ostavku kada su se i lokalni partijski funkcioneri okrenuli protiv njega. Neslanu šalu na račun tada 63-godišnjeg Mićunovića izneo je 41-godišnji Đinđić tokom skupštine stranke kada je rekao: `Mićunovićevo vreme je prošlo... Mićunović nije Tina Tarner pa da bolje zvuči sada nego sa trideset godina`.[26] U svom govoru na skupštini stranke kada je podnosio ostavku, Mićunović je ogorčen i razočaran okarakterisao Đinđićevo ponašanje oko preuzimanja stranke kao `spoj makijavelizma i revolucionarne tehnike`.[27] Ovom unutrašnjem stranačkom raskolu Đinđiću je takođe koristilo i pridobijanje diskretne podrške i naklnosti od Miloševićevih režimskih medija.[26] Mnogim članovima DS-a se nije dopao način na koji je smena vlasti izvršena, pa su to simbolično nazvali oceubistvo. Đinđić je, nakon što je preuzeo kormilo DS-a, uložio mnogo energije da bi od onoga što je ponekad ironično nazivao `debatni klub` napravio efikasnu i modernu političku stranku, koja funkcioniše po modelu kapitalističkog preduzeća.[28] Sledeće godine 15. aprila 1995, na redovnom zasedanju skupštine stranke, Đinđić je ponovo izabran za predsednika stranke. Mada je stranka pod Đinđićevim rukovodstvom bila mnogo bolje organizovanija, ipak je i dalje je doživljavala probleme u formulisanju jasnog stava u vezi nacionalnog pitanja. Đinđićeve sopstvene akcije možda su dobra ilustracija ovog naizgled konfuznog sedenja na dve stolice. Đinđić je suštinski odbio da prizna nacionalno pitanje kao stvarno pitanje, pri čemu u svojoj knjizi `Jugoslavija kao nedovršena država` ni u jednom delu nije pomenuo Srbe koje žive u drugim krajevima Jugoslavije, odnosno van federalnih granica Srbije. Istovremeno održavao je bliske i prijateljske veze sa predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem koga je posetio u Palama, u februaru 1994, dok su američke snage pretile bombardovanjem srpskih položaja u Bosni. Na Vidovdan 28. juna 1994. godine, Đinđić je uputio čestitku generalu Ratku Mladiću u kojoj mu, „u ime svih članova DS-a i svoje lično ime čestita Dan Vojske Republike Srpske“ gde još navodi da „Vojska RS, nastala u ratu za slobodu je primer kako jedna mala, ali narodna vojska može uspešno sačuvati državu i zaštiti narod“. Đinđić u čestitki u kojoj se Ratku Mladiću obraća „s poštovanjem“, još navodi da je „nama (Srbima) potrebna snažna vojska, kako bi druga strana odustala od namere da nastavi rat“.[29][30][31] Ovakav, naizgled zaokret oko nacionalnog pitanja, efikasno su koristili politički protivnici DS-a i Đinđićevi kritičari širom političkog spektra. Kako se Rat u Bosni privodio kraju potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u novembru 1995, Milošević je uživao stabilnu podršku međunarodne zajednice koja ga je proglasila za `faktor mira i stabilnosti na Balkanu`. Posle sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. godine Đinđić je osuđen na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. godine preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[32] Koalicija Zajedno U novembru 1996. na lokalnim izborima DS je nastupala kao deo opozicione Koalicije Zajedno. Demokratska stranka koja je u to vreme brojala samo 7.000 članova širom Srbije pridružila se Koaliciji Zajedno protivno Đinđićevim ličnim željama, koji je bio nadglasan kada se raspravljalo o donošenju odluke unutar stranke.[33] Nakon pobede opozicije u ključnim gradovima: Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Milošević je odbio da prizna izborne rezultate i time izazvao tromesečne proteste na koje je izašlo stotine hiljada građana. Nakon niza masovnih protesta i demonstracija zbog optužbi za krađu na lokalnim izborima 1996, prilikom kojih je vrlo često dolazilo do prekomerne upotrebe sile od strane policije, a zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Miloševićev režim je, delimično pod pritiskom unutrašnjeg nezadovoljstva, a delimično međunarodnog faktora, popustio. Đinđić je 21. februara 1997. godine izabran za predsednika Skupštine grada Beograda. Tog dana skinuta je zvezda petokraka sa kupole Gradske skupštine. Iako je skinuta sa zastave još u oktobru 1991. godine, petokraka je uspela da `preživi` još šest godina na gradskim i državnim institucijama. Đinđić je zvezdu petokraku lično doneo i poklonio Muzeju istorije Jugoslavije.[34][35][36][37][38] Đinđić se nije dugo zadržao na funkciji gradonačelnika i ubrzo je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda 30. septembra 1997. glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove dotadašnjeg koalicionog partnera.[39] Bojkot izbora u 1997. Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 1997. i Izbori za predsednika Srbije 1997. Kasnije, iste godine Đinđić je doneo čvrstu odluku da DS bojkotuje predsedničke i parlamentarne izbore time razbijajući Koaliciju Zajedno. Ujedinjeni samo oko zajedničkog političkog neprijatelja Koalicija Zajedno, sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić, raspala se samo četiri meseca nakon svoje pobede. Đinđić i njegova stranka bojkotovali su predsedničke i parlamentarne izbore 1997. godine, kao i ostali iz `demokratskog bloka` uključujući i Vojislava Koštunicu i njegovu Demokratsku stranku Srbije. Ovo je dovelo do toga da socijalisti i radikali zauzmu većinu mesta ostavljajući treći najveći deo Draškovićevom SPO-u. Kako, međutim, prema objavljenim zvaničnim rezultatima, u tom drugom krugu na izbore nije izašlo po tadašnjem izbornom zakonu neophodnih 50% upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim i izborni postupak je ponovljen kasnije iste godine U ovom slučaju, Vojislav Šešelj je pobedio u drugom krugu socijalistu Zorana Lilića, a kada su izbori ponovljeni, Šešelj je izgubio od socijaliste Milana Milutinovića. Ovo je prouzrokovalo da Šešelj proglasi izbornu krađu i povede proteste protiv vlade. Predomislio se kada je izbila kosovska kriza rane 1998. godine i sa svojim radikalima se priključio vladi kao koalicioni partner. Kada se i Vuk Drašković priključio vladi, Đinđić je ostao glavni opozicioni lider Miloševićevom režimu u periodu kada je NATO započeo rat protiv SR Jugoslavije. NATO bombardovanje Nakon ubistva antivladinog izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Đinđić se, radi sopstvene sigurnosti, privremeno sklonio u Crnu Goru da bi kasnije otišao u inostranstvo, navodno jer je bio sledeći na spisku atentata Miloševićeve Službe državne bezbednosti. U septembru 1999. godine, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[40] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost, a potom je i ustanovljeno da je bilo montirano. Izbori 2000. i dolazak na vlast Glavni članci: Izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 2000., Izbori za narodne poslanike Srbije 2000., Demokratska opozicija Srbije i Svrgavanje Slobodana Miloševića Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16−17. juna 2001. godine Zoran Đinđić je igrao istaknutu ulogu u izborima za predsednika SR Jugoslavije septembra 2000. i uličnim demonstracijama 5. oktobra koje su dovele do zbacivanja Miloševića sa vlasti. Koštunica je bio predsednički kandidat, a Đinđić je predvodio široku koaliciju Demokratske opozicije Srbije (DOS), koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Demokratska stranka postala je najveća stranka u okviru DOS-a koji je osvojio 64,09% glasova na parlamentarnim izborima u decembru time dobijajući 176 od 250 poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini. Đinđić je postao premijer Srbije 25. januara 2001. godine i ujedno prvi post-Miloševićevski predsednik vlade.[41] Značajnu ulogu tokom petooktobarskih demonstracija odigrala je Jedinica za specijalne operacije (JSO) utoliko što, nakon dogovora između Đinđića i Milorada Ulemeka Legije — komandanta JSO-a, a uprkos naređenju, nije otvorila vatru na demonstrante. Nakon brojnih incidenata u aprilu 2001. godine, Milorad Ulemek je pod pritiskom vlasti na svoj zahtev smenjen sa mesta komandanta JSO. Izručenje Slobodana Miloševića Hagu Dana 1. aprila 2001. godine, bivši predsednik Slobodan Milošević je uhapšen. Iako zvanična optužnica nije sastavljena, Milošević se sumnjičio za zloupotrebu službenog položaja i korupciju.[42] Nakon Miloševićevog hapšenja, Sjedinjene Američke Države vršile su pritisak na Vladu Jugoslavije uslovljavajući je da ukoliko Miloševića ne izruči Haškom tribunalu da će izgubiti finansijsku pomoć MMF-a i Svetske banke.[42] Predsednik Vojislav Koštunica protivio se izručivanju Miloševića navodeći da bi taj čin prekršio Ustav Jugoslavije. Predsednik vlade Zoran Đinđić sazvao je vanredni sastanak vlade povodom odluke o izručivanju.[43] Miloševićevi branioci žalili su se na proces izručivanja Ustavnom sudu Jugoslavije. Sud je zahtevao dve nedelje razmatranja žalbe. Ignorišući primedbe predsednika i ustavnog suda, Đinđić je naredio izručivanje Miloševića Haškom tribunalu. Na Vidovdan 28. juna 2001. godine, Milošević je prebačen helikopterom iz Beograda u američku vazdušnu bazu u Tuzli odakle je prebačen u Hag.[43] Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.[44] Izručivanje Miloševića Haškom tribunalu izazvalo je političke nemire i ulične proteste u SR Jugoslaviji. Koštunica je izručivanje proglasio nezakonitim i neustavnim. Đinđić je izjavio da ako vlada ne bude sarađivala, da će imati negativnih posledica. Pored toga, vlada je tvrdila da slanje Miloševića Haškom tribunalu nije bila ekstradicija jer je to institucija Ujedinjenih nacija i da samim tim nije strana država.[43] Nakon izručivanja Miloševića, SR Jugoslavija je primila oko milijardu dolara finansijske pomoći.[45] Kasnije, Đinđić je rekao da je razočaran odugovlačenjem suđenja Miloševiću i ocenio to kao `skupi cirkus`, i da `Haški tribunal dozvoljava Miloševiću da koristi svoju demagogiju i vodi suđenje`. Pobuna JSO Glavni članak: Pobuna Jedinice za specijalne operacije Avgusta 2001. ubijen je bivši oficir Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović, nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom u njegovom kabinetu. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova vlade iz Đinđićeve Demokratske stranke sa organizovanim kriminalom. Ovo je prouzrokovalo da Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije sa svojih 45 narodnih poslanika napuste Đinđićevu vladu i vladajuću koaliciju oko DOS-a. Đinđić je nameravao da izbaci poslanike DSS-a iz parlamenta oduzimanjem poslaničkih mandata. U međuvremenu, Koštunica i njegova stranka su otvoreno optuživali Đinđića za organizovani kriminal.[46][47] Dvojica ministara iz Koštuničine stranke (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) podneli su ostavke i napustili Đinđićevu vladu.[46] U novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici JSO, predvođeni Miloradom Ulemekom, blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. U trenutku izbijanja pobune, Đinđić i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović su bili na službenom putu, a Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti na godišnjem odmoru. Kada se Đinđić sutradan ujutru vratio sa službenog puta, popodne je predsedavao sastanku održanom u MUP-u Srbije. Na ovom sastanku, Đinđić je od Lukića zatražio direktan odgovor na pitanje da li bi policija mogla da spreči JSO u njenom eventualnom pokušaju zaposedanja sedišta republičke Vlade i dobio je negativan odgovor.[48] Navodni povod za pobunu JSO bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, optuženih pred Haškim tribunalom. Međutim, pravi povod je verovatno bila činjenica da su braća Banović ratovala u BiH zajedno s paravojnom jedinicom Vukovi (pretečom JSO-a), što je verovatno izazvalo strah da bi i neki pripadnici JSO mogli biti uhapšeni.[49] Drugi mogući povod bilo je to što je Ulemek, koji je želeo da zadrži uticaj nad JSO-om, želeo i da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za atentat na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar.[50] Koštunica je podržao pobunu rekavši da se radi o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost zemlje, a sličnost svoje izjave s Ulemekovom kasnije ocenio kao nevažnu.[51] Socijalistička partija Srbije je takođe podržala pobunu.[52] Iako je pobuna bila protivzakonita[49] i protivustavna,[53] reakcije političke elite na nju su bile podeljene. Pobuna je okončana 17. novembra 2001. oko 7 časova ujutru kada su s ulaza u bazu JSO-a sklonjeni oklopljeni transporteri i naoružani stražari koji su se tu nalazili celim tokom pobune.[54] Dana 24. juna 2002. godine, Koštunica je neočekivano smenio sa mesta načelnika generalštaba generala Nebojšu Pavkovića, iako je ranije odbijao da ga smeni. Đinđić i NATO su dugo tražili Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.[55] Spoljna politika Đinđić je bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država.[56] Njegovi sastanci sa tada vodećim ličnostima zapadnih zemalja Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i drugima, snažno su ukazivali da Zapad podržava njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim koalicionim partnerom, tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najveći politički suparnik. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se ohladili zbog Đukanovićevih separatističkih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom. Đinđić je takođe povećao ekonomske reforme dok je bio na mestu premijera Srbije. Takve reforme uključivale su liberalizaciju cena i smanjenje novčane mase s ciljem postizanja makroekonomske stabilnosti. Takođe se dogodila mala privatizacija u pogledu bankarske aktive i finansijskog sektora. Na kraju, Vlada Srbije eliminisala je mnoge trgovinske barijere s ciljem konačne integracije u Evropsku uniju. Rane ekonomske reforme za vreme vlade Đinđić-Koštunica, održane su i nakon atentata na Đinđića omogućavajući tako ekonomiji da se znatno poveća pre svetske ekonomske krize 2008. godine. Međutim, nezaposlenost je i dalje ostala veoma visoka, a tempo i kvantitet reformi nisu uspeli da povrate Srbiju na isti životni standard kakav je bio pre 1990. godine.[57] Sredinom 2001. godine, Vlada Zorana Đinđića je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime vladine elektronske inicijative.[58] Početkom 2003. godine, Đinđić je pokrenuo široku diplomatsku kampanju za rešenje statusa Kosova.[59][60] Atentat Glavni članak: Atentat na Zorana Đinđića Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, `u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra`.[61][62] Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović,[63] koji svedoči o ubistvu predsednika vlade u svojoj knjizi Treći metak, a prema tom svedočenju posle dva metka možda je ispaljen i treći metak. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Oba metka je, snajperom, sa 130 m udaljenosti, ispalio policijski oficir Zvezdan Jovanović, pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića. Ubistvu predsednika Vlade Srbije je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je poznati kriminalac i član Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio predsednik vlade Zoran Đinđić.[64] Istovremeno, pored auto-puta čekalo nekoliko atentatora, koji su bili naoružani ručnim raketnim bacačima i automatskim puškama.[65] Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva. Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države. — O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva. Vanredno stanje Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva, a Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika.[66] Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003, Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije. Đinđić je bio oženjen Ružicom Đinđić i imao je dvoje dece, kćerku Jovanu i sina Luku, koji su u vreme atentata bili maloletni. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. godine pratio je veliki broj građana i stranih delegacija kakav je poslednji put viđen na sahrani Josipa Broza Tita. Učesnici atentata na Đinđića su redom hapšeni ili su se sami predavali, zaključno sa glavnim organizatorom realizacije ubistva Miloradom Ulemekom Legijom, koji se posle nekoliko godina bekstva predao nadležnim organima. Većina njih su privedeni odmah nakon atentata, u martu i aprilu 2003. godine u policijskoj akciji `Sablja`. Spomenik Zoranu Đinđiću u Prokuplju Nasleđe Prvi spomenik Zoranu Đinđiću Prvi spomenik Zoranu Đinđiću podignut je u Prokuplju, na platou ispred sportske hale koja nosi njegovo ime. Spomenik je otkriven na svečanosti održanoj 1. avgusta 2007. godine, na 55-godišnjicu njegovog rođenja. Podignut je u Prokuplju jer porodica Đinđić potiče iz Topličkog kraja. Spomenik je poklon vajara Zdravka Joksimovića majci ubijenog premijera, Mili Đinđić, koja je spomenik i otkrila.[67] Posthumno je 2004. odlikovan Ordenom Nemanje I stepena od strane predsjednika SCG Svetozara Marovića,[68] a predsjednik Crne Gore Filip Vujanović, posthumno ga je 2015. odlikovao ordenom Crnogorske velike zvijezde.[69] Zanimljivosti Učestvovao je u specijalnom izdanju kviza Želite li da postanete milioner.[70][71] Osvojio je 750.000 dinara pošto je odustao na 14. pitanju u kome se tražio glumac čiji je deda bio rođeni Nemac. Nakon odustajanja je rekao da misli da je to Stevo Žigon, ali je tačan odgovor bio Zoran Radmilović.[72] Iskoristio je sve 3 pomoći, a na 12. pitanju za 375.000 dinara je pozvao ćerku.[73] Imao je nešto mlađeg rođaka koji se takođe zvao Zoran Đinđić. Imali su istog pradedu pošto su im očevi bili braća od strica. Kao mladi su se povremeno viđali 1970-ih na porodičnom imanju u selu Prekopuce, a kasnije su obojica živeli na desetak kilometara jedan od drugog u Beogradu. Po njegovim rečima nije hteo da se nameće poznatijem rođaku, pa nisu imali kontakta u tom periodu. Glas javnosti je 2004. godine objavio kratak intervju sa njim. Rekao je da je zbog imena povremeno dolazio u komične situacije kada bi mu tražili lične isprave. Sticajem okolnosti se broj telefona na njegovom radnom mestu u Luki `Beograd` razlikovao samo na jednom mestu od broja direkcije JUL-a, pa su sagovornici prilikom predstavljanja tokom javljanja na telefon mislili da ih on zeza, i onda bi mu se u šali predstavljali kao neki drugi političari poput Vuka Draškovića. Posle atentata na Zorana Đinđića se učlanio u Demokratsku stranku, a oko 24. aprila 2004. je jednoglasno bio izabran za predsednika mesnog odbora stranke na Karaburmi.[12] Na dan atentata je trebao da se sretne sa ministarkom spoljnih poslova Švedske Anom Lind.[74] Po intervjuu za Newsweek koji je 2013. godine dala Biljana Plavšić, druga predsednica Republike Srpske koja je i sama bila u to vreme u Hagu, Slobodanu Miloševiću je bilo žao kada je čuo da je na Đinđića izvršen atentat. Navodno je i negodovao na proslavu Vojislava Šešelja zbog Đinđićeve smrti.[75] Dr Miljko Ristić je sa asistentom Dušanom Velimirovićem vršio operaciju nad njim neposredno posle atentata. Uspeli su da mu ušiju srce, ali je preko jetre, koja je bila raznesena u komade, gubio puno krvi. Ristić je 2022. rekao da bi možda i spasili Đinđića da su imali drugu jetru koju bi mu presadili.[76] Bibliografija Glavni članak: Spisak dela Zorana Đinđića Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[77] Zoran Đinđić je bio pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva. Knjige uredi Subjektivnost i nasilje, Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Izazovi, 1982, drugo izdanje Novi Sad, Dnevnik, 2003. Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva, Mladost, V Velika edicija ideja, 1987. Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novi Sad, Anthropos, 1988. Srbija ni na istoku ni na zapadu, Cepelin, 1996. Članci, eseji uredi Karl Korš - problemi recepcije marksizma - Gledišta, 1976. Problem metodičkog stusa kritike - Vidici, 1976. Samorefleksija kao jedinstvo teorijskog i praktičnog uma -Gledišta, 1976. Šelingova antikritika Hegela - Gledišta, 1976. Fihte: „Učenje o nauci“ - Treći program Radio Beograda, 1977. Kriza praktične filozofije - Gledišta, 1977. Marksov zahtev za ukidanjem filozofije i problemi jedne teorije istrije - Gledišta, 1977. Skorsa Manuel: „Zvona za Rankas“ - Knjževna reč, 1977. Veza filozofije i istorijske epohe. G. V. F. Hegel: „Logika“ -Književna reč, 1976 Beleška o P. A. Kropotkinu - u knjizi P. Kroptkin: Zapisi jednog revolucionara Leszek Kolakowski: Leben trotz Geschichte - Književna reč, 1977. Ekonomija i olitika u „realno egzistirajućem socijalizmu“ - Književna reč, 1978. Walter Benjamin. Predavanja za filozofiju revolucije - Dometi, 1977. Novi iracionalizam i filozofija - Književna reć, 1977. Diltajeva kritika istorijskog uma i mogućnost neobjektivističkog modela saznanja - Predgovor u knjizi, Vilelm Diltaj: Zasnivanje duhovnih nauka,1980. Iskušavanje rubova smisla. Beleške uz Benjaminovu „Einbahnstrasse“ - Delo, 1980. Napomene uz Kropotkinova pisma - Delo, 1981. Idejno poreklo političkog totalirizma. Šta Lenjin, navodno, „duguje Bakunjinu“ - Književne novine, 1982. Treba li braniti Rajha od njega samog? - Književna reč, 1982. Dekonstrukcija marksizma iz njegove samorefleksije. K. Ktosch i primena „materijalističkog shvatanja istorije“ na marksizam - Theoria, 1983. Istorija, kriza nauka i „svet života“ u filozofiji kasnog Huserla - Treći program Radio Beograda, 1984. Oblikovanje duše - psihologija jednog komunističkog intelektualca - Treći program Radio Beograda,1983. O Zukampovom „Belon programu“ - Treći program Radio Beograda, 1984. Petar Kopotkin - nepomućena vera u samoorganizovanje naroda - pogovor u knjizi : Petar Kropotkin - Anarhizam i moral. Prosveta, 1984. V. Bons - A. Honeeth: Sozialforschung als Kritik - Treći program Radio Beograda, 1984. Gramatika rasplinute subjektivnosti - Književne novine, 1985. Ishodište nacionalizma. Nad knjigom Ljubomira Tadića, Da li je nacionalizam naša sudbina?- Književne novine, 1985. Kontinuitet kritike liberalizma od Marksa do „frankfurtske škole“ -Theoria, 1985. O sekundarnim autorskim pravima - Književne novine,1985. Pesnik među ruševinama - NIN, 1985. Država je važna stvar - Književne novine, 1986. Jugoslavija je sveća koja gori sa oba kraja - Književne novine, 1986. Socijalizam i struktura socijalnog delovanja - Književne novine, 1986. Kriza politiške integracije i fenomen refedualizma - Književne novine, 1986 Kvadratura jugoslovenskg kruga - Književne novine, 1986. Marksizam i liberalizam - predlog za polemiku - Theoria, 1986. Miodrag Pavlović: „Prirodni oblik i lik“ - Književne novine, 1986. Demokratija kao primena ili kao uspostavljena datost -Književne novine, 1987. Ignacio de Louola: duhovno vitez borbene crkve - Predgovor knjizi : Ignacio de Louola: Načela jezuita - Mladost, 1987. Ko je suveren u Jugoslaviji? - Književne novine, 1987. Osnovna prava i ustavno-pravna država - Theoria, 1987. Socijalizam i građansko društvo - družboslovne rasprave, 1987. Teškoće s identitetom - Književne novine, 1987. Teze o društvu i državi u socijalizmu - Književne novine, 1987. Tradicija i identitet. - Književne novine, 1987. Tri varijante „otvorene opcije“ - Književne novine, 1987. Ustav i „nacionalno pitanje“ - Književne novine, 1987. Zajednica, priroda, građanski rat - Hobbse i Marks - Centar za filozofiju i društvenu teoriju, 1987. Društvena kriza ili društvena patologija - Gledišta, 1988. Enotnost ali svoboda - Nova revija,1988. Gde je naša ustavotvorna moć? - Književna reč,1988. In memorijam. Milan Kovačević (1938-1988) - Theoria, 1988. Ko je čuvar ustava? - Književne novine,1988. Koje istine o prorodi našeg političkog sistema otkrivaju protestni skupovi Srba i Crnogoraca - Borba,1988. Parlament i reprezentacija - Književna reć,1988. Pozorište, angažman, revolucija i Brehtovo pozorište revolucije - Ideje,1988. Prahis-marksizam u njegovoj epohi - Theoria,1988. Borba za simbole - Književne novine,1989. Čekajući pravi sukob - Stav, 1989. Hajdegerova kritika antropocentrizma - Gledišta,1989. Još smo daleko od pravog pluralizma - Samoupravljanje, 1989. Jugoslavija između Ljubljane i Prištine - Književne novine,1989. Jugoslavija na jugoistoku - Književne novine, 1989. Ko je konzervativan u Jugoslaviji? - Književne novine, 1989. Paradoksi spojenih sudova - Stav, 1989. Vlast, pluralizam i opozicija - Stav, 1989. Direktni šamar neoliberalizma - Stav, 1990. Funcionalnost diktature - Sociologija, 1990. Lančana reakcija - Stav, 1990. Nacionalni progtam srpskih komunista. Odsustvo identiteta i defetizam - Stav, 1990. Partizani pluralizma. Oni su se za ovo borili - Stav, 1990. Sistem i moć. Harizma protiv harizme - Stav, 1990. Sjedinjene jugoslovenske države - Stav, 1990. Stara i nova opozicija. Kome odgovara mrak - Stav, 1990. Štampa i pluralizam - Stav, 1990. Ustav za Jugoslaviju? - Stav, 1990. Voajeri, legalisti, patriote - Stav, 1990. Istorija kriza nauka i „svet života“ u filozofiji kasnog Husrela- Pogovor u knjizi Edmud Huserl: Kriza evrposkih nauka i transcedentaalna fenomenologija, 1991. Iz opozicionog ugla. Pobeda aparata - Stav, 1991. Kritika utoopijskog uma. Reinhardt Koselleck: Kritika i kriza -Ovdje, 1991. Lestvica našeg propadanja - Stav, 1991. Šta hoće JNA? - Stav,1991. Građansko društvo kao životinjsko carstvo - NIN, 1992. Greška bez popravke - Borba, 1992. S verom u otrežnjenje - NIN, 1992. Šta čeka Srbiju. Od previše do premalo - Stav, 1992. Vreme neizvesnosti. Prosjačka elegija - Stav, 1993. Čekajući narod - NIN, 1993. Hajdegerova figura četvorstva u kontekstu problema centralizma - Filozofski godišnjak, 1993. Demokratske tradicije i savremenost - Zbornik Filozofsko-književne škole u Kruševcu, 1994. I ova Jugoslavija je mrtva država -Telegraf, 1994. O Srbiji, u Srbiji i Evropi, posle rata - Telegraf,1995. Promene - sad! - NIN, 1995. Demokratija i autoritarni sistem - Filozofija i društvo, 1996. Nedemokratska vlast - klica potresa. Bosna između demokratije, diktature i raspada - Naša borba,1996. Srbiji su potrebne promene. Srbija i Evropa. - Evropa, 1996. Sve propada osim despotije. U očekivanju jogurt kontrarevolucije - Naša borba,1996. Kao planete oko sunca - Danas,1997. Kritika utopijskog uma - Predgovor knjizi: Rajnhart Kozelek: Kritika i kriza - Plato, 1997 Programske koncepcije umesto ideologija - Naša borba,1997. Permanentna mobilizacija kreativaca. Pobednička strategija za Srbiju - Naša borba, 1997. Personalna a ne teritorijalna prava - NIN, 1998. Prava pre svega - NIN, 1998. Nema lakih rešenja - Politika, 2001. Neophodna promena srpskog kolektivnog ponašanja - Profil, 2001. Predlog dogovora o državnom cilju. - Vreme, 2001. Na putu ka sebi. Srbiija danas, kao i ranije, nije gotova činjenica nego šansa - NIN, 2002. Nedaće globalizacije - NIN, 2002. Pismo srpskoj javnosti. Operišemo - bez anestezije ! Operacija uspela, ako Srbija sarađuje! - Nedeljni telegraf, 2002. Prestići region - NIN, 2002. Srbija, Balkan i Evropa - Međunarodna politka, 2002 Srpske reforme i međunarodni uticaj - Glas javnosti, 2002. Konačno uspelo hvatanje pojedinačnosti u mrežu opštosti -Zlatna greda, 2003. Novinarska škola. Oblikovanje javnosti kroz ozbiljan novinarski pristup - Politika, 2003. Prestići region - NIN, 2003.