Povez: tvrdi Izdavač: BIGZ, Beograd Godina izdanja: 1988 Obim: 570 Stanje: sa potpisom prethodnog vlasnika, inače odlično

LEO ŠTRAUS GRAD I ČOVEK GUTENBERGOVA GALAKSIJA BEOGRAD 2OO2 FILOZOFSKA BIBLIOTEKA a) Aristotel (384pne-322pne) - `Politika` b) Platon (427pne-347pne) - `Država` c) Tukidid (455pne-396pne) - `Istorija Peloponeskog rata` d) Filozofija politike - Grčka - Stari vek ............................................................. Napomene i bibliografske reference uz tekst !!! Tiraž /s a m o/ 5OO Broš Latinica 255 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA Ekstra !!!!!!!!!!

БЕЛА ХАМВАШ ШЕСТОВАЛ МАТИЦА СРПСКА / ЦИЦЕРО / ПИСМО НОВИ САД / БЕОГРАД / ЗЕМУН 1 9 9 4 ПИСМО а) Хамваш, Бела (1897-1968) б) Грци - Религија ц) Грчја филозофија д) Грчка - Културна историја ............................................................. Р е ф е р е н ц е 1. Дух и наука старог века 2. Сцијентизам 3. La bete religieuse 4. Веродостојно хеленство 5. О хеленству 6. Критика хеленства БЕЛЕШКА О АУТОРУ С мађарског превео: САВА БАБИЋ ЋИРИЛИЦА БРОШ 112 СТРАНИЦА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПЕЧАТА БЕЗ ПОТПИСА ВРЛО ДОБРО ******* Лепо за ПОКЛОН ********

Retko! Beda filozofije - Karl Marx 1934 Svetlost Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj.[1], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[2][3] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[4] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[5][6] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][3] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[7][3] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[8][3] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[9] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[10][3] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[11][12] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[14][15] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[16] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[17] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [18] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[19] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [20] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[20] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[21] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[21][21] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[22] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[23] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[25][26] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[27] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... Giovanni Papini (9. siječnja 1881. - 8. srpnja 1956.) bio je talijanski novinar, esejist, romanopisac, pisac kratkih priča, pjesnik, književni kritičar i filozof. Kontroverzna književna ličnost s početka i sredine dvadesetog stoljeća, bio je najraniji i najentuzijastičniji predstavnik i promicatelj talijanskog pragmatizma.[1] Papiniju su se divili zbog njegova stila pisanja i vodio je žestoke polemike. Upleten u avangardne pokrete poput futurizma i postdekadentizma, prelazio je s jedne političke i filozofske pozicije na drugu, uvijek nezadovoljan i nelagodan: prešao je s antiklerikalizma i ateizma na katolicizam, a s uvjerenog intervencionizma – prije 1915. na averziju prema ratu. Tridesetih godina prošlog stoljeća, nakon prelaska iz individualizma u konzervativizam, konačno postaje fašist, zadržavši averziju prema nacizmu. Kao jedan od utemeljitelja časopisa Leonardo (1903.) i Lacerba (1913.), književnost je shvaćao kao `akciju` i svojim spisima dao oratorski i bezbožan ton. Iako se samoobrazovao, bio je utjecajan ikonoklastički urednik i pisac, s vodećom ulogom u talijanskom futurizmu i ranim književnim pokretima mladih. Djelujući u Firenci, aktivno je sudjelovao u inozemnim književnim filozofskim i političkim kretanjima poput francuskog intuicionizma Bergsona i angloameričkog pragmatizma Peircea i Jamesa. Promičući razvoj talijanske kulture i života s individualističkim i sanjarskim poimanjem života i umjetnosti, djelovao je kao glasnogovornik rimokatoličkog vjerskog uvjerenja. Papinijev književni uspjeh započeo je djelom `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofa`), objavljenim 1906., i njegovim objavljivanjem autobiografskog romana Un Uomo Finito (`Gotov čovjek`) 1913. godine. Zbog njegovih ideoloških opredjeljenja, Papinijev rad bio je gotovo zaboravljen nakon njegove smrti[2], iako je kasnije ponovno vrednovan i cijenjen: 1975. godine argentinski pisac Jorge Luis Borges nazvao ga je `nezasluženo zaboravljenim` autorom. Rani život Kuća Giovannija Papinija u Firenci Rođen u Firenci kao sin skromnog trgovca namještajem (i bivšeg člana crvenokošuljaša Giuseppea Garibaldija) iz Borgo degli Albizi, Papinija je u tajnosti krstila njegova majka kako bi izbjegao agresivni antiklerikalizam svog oca. Gotovo potpuno samoobrazovan, nikada nije stekao službenu sveučilišnu diplomu, a njegova najviša razina obrazovanja bila je učiteljska svjedodžba.[3] Papini je imao rustikalno, usamljeno djetinjstvo. Osjećao je snažnu odbojnost prema svim vjerovanjima, prema svim crkvama, kao i prema svakom obliku ropstva (koje je vidio kao povezano s religijom); postao je očaran idejom da napiše enciklopediju u kojoj bi bile sažete sve kulture. Školovao se na Istituto di Studi Superiori (1900–2), godinu dana je predavao u anglo-talijanskoj školi, a zatim je bio knjižničar u Muzeju antropologije od 1902. do 1904. [4] Književni život privukao je Papinija, koji je 1903. godine osnovao časopis Il Leonardo, za koji je objavljivao članke pod pseudonimom `Gian Falco`.[5] Njegovi suradnici bili su Giuseppe Prezzolini, Borgese, Vailati, Costetti i Calderoni.[6] Kroz Leonardova djela Papini i njegovi suradnici predstavili su Italiji važne mislioce kao što su Kierkegaard, Peirce, Nietzsche, Santayana i Poincaré. Kasnije će se pridružiti osoblju Il Regna, [7] nacionalističke publikacije kojom je upravljao Enrico Corradini, koji je osnovao Associazione Nazionalistica Italiana, kako bi podržao kolonijalni ekspanzionizam svoje zemlje. Papini je upoznao Williama Jamesa i Henrija Bergsona, koji su uvelike utjecali na njegove rane radove.[8] Počeo je objavljivati kratke priče i eseje: 1906. `Il Tragico Quotidiano` (`Svakodnevna tragika`), 1907. `Il Pilota Cieco` (`Slijepi pilot`) i `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofi`). Potonji je predstavljao polemiku s etabliranim i raznolikim intelektualnim ličnostima, kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Auguste Comte, Herbert Spencer, Arthur Schopenhauer i Friedrich Nietzsche. Papini je proglasio smrt filozofije i rušenje samog mišljenja. Nakratko je koketirao s futurizmom [9] [10] i drugim nasilnim i oslobađajućim oblicima modernizma [11] Papini se 1907. oženio Giacintom Giovagnoli; par je imao dvije kćeri, Violu i Giocondu.[12] Prije i tijekom Prvog svjetskog rata `Karikatura Papinija`, Carlo Carrà i Ardengo Soffici, iz Brooma, 1922. Nakon što je 1907. napustio Il Leonardo, Giovanni Papini je osnovao još nekoliko časopisa. Prvo je 1908. objavio La Voce, zatim L`Animu zajedno s Giovannijem Amendolom i Prezzolinijem. Godine 1913. (neposredno prije ulaska Italije u Prvi svjetski rat) pokrenuo je Lacerbu (1913–15). Od tri godine Papini je bio dopisnik za Mercure de France, a kasnije književni kritičar za La Nazione.[13] Oko 1918. stvorio je još jednu reviju, La Vraie Italie, s Ardengom Sofficijem. Iz njegovog pera izašle su i druge knjige. Njegov Parole e Sangue (`Riječi i krv`) pokazao je njegov temeljni ateizam. Nadalje, Papini je nastojao kreizazvao skandal nagađajući da su Isus i Ivan apostol imali homoseksualnu vezu.[14] Godine 1912. objavio je svoje najpoznatije djelo, autobiografiju Un Uomo Finito (`Neuspjeh`). U svojoj zbirci pjesničke proze Cento Pagine di Poesia iz 1915. (za kojom slijede Buffonate, Maschilità i Stroncature), Papini se suočio s Giovannijem Boccacciom, Williamom Shakespeareom, Johannom Wolfgangom von Goetheom, ali i suvremenicima poput Benedetta Crocea i Giovanni Gentile, te manje istaknuti učenici Gabrielea D`Annunzia. Kritičar je o njemu napisao: Giovanni Papini [...] je jedan od najboljih umova u današnjoj Italiji. On je izvrstan predstavnik moderne nemirne potrage za istinom, a njegov rad pokazuje osvježavajuću neovisnost utemeljenu, ne kao toliko tzv. neovisnost, na neznanju prošlosti, već na proučavanju i razumijevanju iste.[15] Stihove je objavio 1917. okupljene pod naslovom Opera prima. Godine 1921. Papini je najavio svoje novopronađeno rimokatolicizam, [16] [17] objavljujući svoju Storia di Cristo (`Priča o Kristu`), knjigu koja je prevedena na dvadeset i tri jezika i imala je svjetski uspjeh.[ 18] Nakon daljnjeg stihovnog stvaralaštva, objavio je satiru Gog (1931.) i esej Dante Vivo (»Živi Dante«, ili »Kad bi Dante bio živ«; 1933.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... Giovanni Papini (9. siječnja 1881. - 8. srpnja 1956.) bio je talijanski novinar, esejist, romanopisac, pisac kratkih priča, pjesnik, književni kritičar i filozof. Kontroverzna književna ličnost s početka i sredine dvadesetog stoljeća, bio je najraniji i najentuzijastičniji predstavnik i promicatelj talijanskog pragmatizma.[1] Papiniju su se divili zbog njegova stila pisanja i vodio je žestoke polemike. Upleten u avangardne pokrete poput futurizma i postdekadentizma, prelazio je s jedne političke i filozofske pozicije na drugu, uvijek nezadovoljan i nelagodan: prešao je s antiklerikalizma i ateizma na katolicizam, a s uvjerenog intervencionizma – prije 1915. na averziju prema ratu. Tridesetih godina prošlog stoljeća, nakon prelaska iz individualizma u konzervativizam, konačno postaje fašist, zadržavši averziju prema nacizmu. Kao jedan od utemeljitelja časopisa Leonardo (1903.) i Lacerba (1913.), književnost je shvaćao kao `akciju` i svojim spisima dao oratorski i bezbožan ton. Iako se samoobrazovao, bio je utjecajan ikonoklastički urednik i pisac, s vodećom ulogom u talijanskom futurizmu i ranim književnim pokretima mladih. Djelujući u Firenci, aktivno je sudjelovao u inozemnim književnim filozofskim i političkim kretanjima poput francuskog intuicionizma Bergsona i angloameričkog pragmatizma Peircea i Jamesa. Promičući razvoj talijanske kulture i života s individualističkim i sanjarskim poimanjem života i umjetnosti, djelovao je kao glasnogovornik rimokatoličkog vjerskog uvjerenja. Papinijev književni uspjeh započeo je djelom `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofa`), objavljenim 1906., i njegovim objavljivanjem autobiografskog romana Un Uomo Finito (`Gotov čovjek`) 1913. godine. Zbog njegovih ideoloških opredjeljenja, Papinijev rad bio je gotovo zaboravljen nakon njegove smrti[2], iako je kasnije ponovno vrednovan i cijenjen: 1975. godine argentinski pisac Jorge Luis Borges nazvao ga je `nezasluženo zaboravljenim` autorom. Rani život Kuća Giovannija Papinija u Firenci Rođen u Firenci kao sin skromnog trgovca namještajem (i bivšeg člana crvenokošuljaša Giuseppea Garibaldija) iz Borgo degli Albizi, Papinija je u tajnosti krstila njegova majka kako bi izbjegao agresivni antiklerikalizam svog oca. Gotovo potpuno samoobrazovan, nikada nije stekao službenu sveučilišnu diplomu, a njegova najviša razina obrazovanja bila je učiteljska svjedodžba.[3] Papini je imao rustikalno, usamljeno djetinjstvo. Osjećao je snažnu odbojnost prema svim vjerovanjima, prema svim crkvama, kao i prema svakom obliku ropstva (koje je vidio kao povezano s religijom); postao je očaran idejom da napiše enciklopediju u kojoj bi bile sažete sve kulture. Školovao se na Istituto di Studi Superiori (1900–2), godinu dana je predavao u anglo-talijanskoj školi, a zatim je bio knjižničar u Muzeju antropologije od 1902. do 1904. [4] Književni život privukao je Papinija, koji je 1903. godine osnovao časopis Il Leonardo, za koji je objavljivao članke pod pseudonimom `Gian Falco`.[5] Njegovi suradnici bili su Giuseppe Prezzolini, Borgese, Vailati, Costetti i Calderoni.[6] Kroz Leonardova djela Papini i njegovi suradnici predstavili su Italiji važne mislioce kao što su Kierkegaard, Peirce, Nietzsche, Santayana i Poincaré. Kasnije će se pridružiti osoblju Il Regna, [7] nacionalističke publikacije kojom je upravljao Enrico Corradini, koji je osnovao Associazione Nazionalistica Italiana, kako bi podržao kolonijalni ekspanzionizam svoje zemlje. Papini je upoznao Williama Jamesa i Henrija Bergsona, koji su uvelike utjecali na njegove rane radove.[8] Počeo je objavljivati kratke priče i eseje: 1906. `Il Tragico Quotidiano` (`Svakodnevna tragika`), 1907. `Il Pilota Cieco` (`Slijepi pilot`) i `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofi`). Potonji je predstavljao polemiku s etabliranim i raznolikim intelektualnim ličnostima, kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Auguste Comte, Herbert Spencer, Arthur Schopenhauer i Friedrich Nietzsche. Papini je proglasio smrt filozofije i rušenje samog mišljenja. Nakratko je koketirao s futurizmom [9] [10] i drugim nasilnim i oslobađajućim oblicima modernizma [11] Papini se 1907. oženio Giacintom Giovagnoli; par je imao dvije kćeri, Violu i Giocondu.[12] Prije i tijekom Prvog svjetskog rata `Karikatura Papinija`, Carlo Carrà i Ardengo Soffici, iz Brooma, 1922. Nakon što je 1907. napustio Il Leonardo, Giovanni Papini je osnovao još nekoliko časopisa. Prvo je 1908. objavio La Voce, zatim L`Animu zajedno s Giovannijem Amendolom i Prezzolinijem. Godine 1913. (neposredno prije ulaska Italije u Prvi svjetski rat) pokrenuo je Lacerbu (1913–15). Od tri godine Papini je bio dopisnik za Mercure de France, a kasnije književni kritičar za La Nazione.[13] Oko 1918. stvorio je još jednu reviju, La Vraie Italie, s Ardengom Sofficijem. Iz njegovog pera izašle su i druge knjige. Njegov Parole e Sangue (`Riječi i krv`) pokazao je njegov temeljni ateizam. Nadalje, Papini je nastojao kreizazvao skandal nagađajući da su Isus i Ivan apostol imali homoseksualnu vezu.[14] Godine 1912. objavio je svoje najpoznatije djelo, autobiografiju Un Uomo Finito (`Neuspjeh`). U svojoj zbirci pjesničke proze Cento Pagine di Poesia iz 1915. (za kojom slijede Buffonate, Maschilità i Stroncature), Papini se suočio s Giovannijem Boccacciom, Williamom Shakespeareom, Johannom Wolfgangom von Goetheom, ali i suvremenicima poput Benedetta Crocea i Giovanni Gentile, te manje istaknuti učenici Gabrielea D`Annunzia. Kritičar je o njemu napisao: Giovanni Papini [...] je jedan od najboljih umova u današnjoj Italiji. On je izvrstan predstavnik moderne nemirne potrage za istinom, a njegov rad pokazuje osvježavajuću neovisnost utemeljenu, ne kao toliko tzv. neovisnost, na neznanju prošlosti, već na proučavanju i razumijevanju iste.[15] Stihove je objavio 1917. okupljene pod naslovom Opera prima. Godine 1921. Papini je najavio svoje novopronađeno rimokatolicizam, [16] [17] objavljujući svoju Storia di Cristo (`Priča o Kristu`), knjigu koja je prevedena na dvadeset i tri jezika i imala je svjetski uspjeh.[ 18] Nakon daljnjeg stihovnog stvaralaštva, objavio je satiru Gog (1931.) i esej Dante Vivo (»Živi Dante«, ili »Kad bi Dante bio živ«; 1933.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1912. godina Petar II Petrović Njegoš, za života poznat kao vladika Rade (po rođenju Rade Tomov Petrović;13 novembra.1813 - 10. oktobar, 1851) je bio crnogorski pjesnik, episkop i vladar. Njegoš je udario temelje moderne crnogorske države uspostavljanjem organa vlasti: Senata, Gvardije i Perjanika i uvođenjem plaćanja poreza. Objedinio je svetovnu i versku vlast proterivanjem guvernadura Radonjića iz zemlje, čime je ukinuta tradicionalna podela vlasti između guvernera koji se oslanjao na Zapad i episkopa koji se oslanjao na Rusiju. Njegovo najuticajnije pjesničko djelo je Gorski vijenac, objavljeno 1847. godine. Mladost Rođen je kao Radivoje `Rade` Tomov Petrović 1. novembra (po julijanskom kalendaru) 1813. u Njegušima pod Lovćenom, glavnom selu Katunske nahije.[1] On je drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađega brata vladike Petra I i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Rade (Radivoje). Rođen je u porodici iz koje su tradicionalno poticali srpski episkopi (Danilo, Savo, Vasilije, Petar I i drugi). 1825. godine vladika Petar I, dovodi Rada k sebi u cetinjski manastir da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je ranije za naslednika spremao Njegoševa brata od strica, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Njegoš se nije redovno školovao. Kod cetinjskih i bokeljskih kaluđera učio se samo osnovnoj pismenosti. Tih godina Rade sastavlja svoje prve pesme. Posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sima Milutinović upućuje Rada u klasiku, umetnost, istoriju, filozofiju i književnost. Njegoš je bio pod jakim uticajem antičkog klasicizma. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom. Sarajlija je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji i potsticao ga na pisanje. Njegoš je zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pesnika.....

Autor - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943 Naslov Gradovi i himere : [putnička pisma] / Jovan Dučić Vrsta građe dokumentar.lit. ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1940 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 313 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂKolo ǂ43 ; ǂknj. ǂ294 (Karton) Predmetne odrednice Književnost Stanje: podvlačeno grafitnom olovkom, može se izbrisati. Bogata diplomatska karijera putnika i pesnika na najbolji način je sublimisana i objedinjena u ovoj knjizi. Svako poglavlje ove epistolarne proze nije samo priča o ljudima i predelima već mnogo više. U svojih deset pisama, Dučić nas vodi kroz Alpe, Ženevu, Pariz, Krf, Rim, Delfe, Atinu, Jerusalim, Kairo... „Gradovi i Himere“ su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine. Iako je pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, istakao je da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Sadržaj i forma Zbirka se sastoji od deset putopisa: Prvo pismo iz Švajcarske - Alpi Drugo pismo iz Švajcarske - Ženeva Pismo iz Francuske - Pariz Pismo s Jonskog mora - Krf Pismo iz Italije - Rim Prvo pismo iz Grčke - Delfi Pismo iz Španije - Avila Drugo pismo iz Grčke - Atina Pismo iz Palestine - Jerusalim Pismo iz Egipta - Kairo Dučićevi putopisi naslovljeni su kao pisma. Na taj način ih je povezao sa putopisnom tradicijom srpske književnosti, to jest, sa putopisnim pismima Ljubomira Nenadovića. Međutim, iako su tako naslovljeni, ovi tekstovi nemaju formalna obeležja pisma, to jest, oni nemaju svoga adresata; ne prožima ih ni intimni ni emotivni ton; i nisu pisani u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom, koje povremeno prelazi u treće kada se govori o religiji, istoriji i filozofiji. Ovi tekstovi su sastavljeni od različite građe. U njima je Dučić pisao o istorijskim događajima, teologiji, književnosti, umetnosti, etnografiji, folkloru, psihologiji, ali i o nacionalnim stereotipima i opštim mestima. Uočljiva je tematska saglasnost između Dučićeve poezije i njegovih putopisa. Njih su obeležile iste opsesivne teme: žena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog (religija i mitologija), priroda, poezija, umetnost i istorija. Istorija teksta Dučić je svoje putopise počeo da piše još 1900. Njegov prvi objavljeni putopis je Pismo iz Ženeve, koji je izašao u mostarskom časopisu Zora. Ostala pisma objavljivana su periodično u Srpskom književnom glasniku. Putopisi su prvi put objedinjeni u knjigu pod naslovom Gradovi i himere 1930, u okviru petog toma Dučićevih sabranih dela. U tom izdanju bilo ih je osam. Deset godina kasnije, 1940, Srpska književna zadruga je ponovo štampala Gradove i himere, koje je Dučić dopunio sa još dva putopisna teksta: Pismom iz Palestine - Jerusalim i Pismom iz Egipta - Kairo. U njima nema ranije posvete doktoru Kosti Kumanudi. Ovo izdanje se smatra konačnim. Tekstovi objavljeni po časopisima, u prvom izdanju Sabranih dela i u knjizi Gradovi i himere iz 1940. međusobno se razlikuju. Kako Meša Semimović ističe: U „Sabranim delima“, u knjizi „Gradovi i himere“, znatno su bogatije istorijske reminiscencije i filozofska uopštavanja, više je duhovitih zapažanja, i spretnih kozerskih konverzacija, sve je razuđenije i štedrije. U izdanju SKZ, 1940, nešto su izmenjeni jezik i stil, upotrebljena je slika i misao. Najčešće je kazivanje uspešnije, bogatije, a ponekad kao da je opterećeno rečima bez kojih se moglo. Izmenama je knjiga uglavnom dobila. Dučićeva poetička stanovišta o putopisu Eksplicitna poetička načela Jovana Dučića o putopisu kao žanru mogu se naći u njegovom eseju o Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Dučić je smatrao da nema težeg roda i da putopis pre svega treba biti autobiografija jednog srca i jedne pameti. Obrazlažući dalje svoje viđenje ovog žanra istakao je: Treba onamo otići duboko spreman da se sve uoči, primi, razlikuje, poredi, oseti, zavoli ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi nego rasni geniji, ni umetnička dela nego umetničke mogućnosti, ni kultovi nego njini uticaji, ni događaji nego viši motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duše. Insistirajući na tome da je jedno pisati o Norveškoj, a drugo pisati o Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde ni jedna stvar ne stoji bez veze sa dubokom istorijskom udubinom, Dučić je implicitno odredio njegov predmet pisanja kao teži, složeniji i drugačiji od Isidorinog. U razgovoru sa saradnikom budimpeštanske mesečne revije Literatura, Dučić je, između ostalog, objasnio: Ja sam na primer odmah posle završetka svojih studija u Ženevi i Parizu stupio u diplomatsku službu, i način života koji sam vodio kao diplomata, vrlo je povoljno uticao na razvoj moga talenta. Upoznavao sam redom metropole, mogao sam mnogo putovati, preda mnom se otvarahu sva vrata do kraljevskih dvorova, i ja sam mogao doći do svega. Moj se obzor proširio, zadobio sam mnoga iskustva, mnogo sam naučio, i došao sam u dodir s ljudima najrazličitije vrste. Jednom reči, pružila mi se svaka prilika za sakupljanje impresija. A to sam uvek i činio. I pisao sam ono što sam posmatrao. Pisao sam o svakoj zemlji u kojoj sam se kretao. Ali to ne behu putopisi; pokušavao sam uvek shvatiti duševni i duhovni život zemlje, i zadržao se jednako na onom što je od večne vrednosti i karakteristično po dotičan narod. Na tom polju ne beše samo književnik, nego i diplomata, koji mora bezuslovno da poznaje nacionalne karakteristike. Recepcija Gradovi i himere su od strane književne kritike prihvaćeni hvalospevom. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, smatra da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Boško Novaković vidi Dučića na čelu bogate srpske putopisne proze 20. veka i ističe stilski sjaj, bogatu sadržajnost i oznake modernog evropskog duha, širih estetskih koncepcija i značajnih umetničkih kvaliteta. Slavko Leovac je video Dučićeve putopise kao putopisne eseje o nečemu što je sudbonosno značajno, što je duhovno uzorno i duševno uzbudljivo... a što je suštinski različito od putopisnih uspomena i putničkog dnevnika. Jovan Delić, poentirajući svoju studiju o Gradovima i himerama, ističe: Unapređujući putopis, Dučić ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oni koji su ga oponirali, zapravo su ga slijedili. Gradovi i himere su jedna od omiljenih publikacija srpskoga istoričara Milana St. Protića, a upravo ga je ta knjiga inspirisala da napiše, slično Dučiću, svoje putopise u Švajcarskoj (Zemlja Viljema Tela). MG67

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 80. str. Sveti Jovan Zlatousti (grčki Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, ili Jovan Antiohijski, Antiohija oko 349 — Komana Pontska 407), najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator.[4] Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Žitije Rođen je u Antiohiji, od oca Sekunda (vojvode) i majke Antuse. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Krstio ga je antiohijski patrijarh Meletije. Po smrti roditelja zamonašio se i počeo strogo podvizavati. U Antiohiji je rukopoložen u čin đakona i sveštenika (385). Kao đakon piše `O sveštenstvu`, delo neprevaziđeno do danas; kao sveštenik posvetio se propovedničkoj službi. Propoveda svakodnevno, na određene teme, ali naročito o ličnoj i društvenoj etici, braneći siromašne i izrabljivane, osuđujući bogate i one koji drže vlast. U besedi `O statuama` podržava one koji se behu pobunili protiv carske porodice. Sastavlja Egzegetske omilije na sve knjige Staroga i Novoga Zaveta; naročito ga privlače poslanice Sv. Apostola Pavla. Blagodareći njegovoj propovedničkoj slavi, 397. godine izabran je za episkopa carigradskog, gde će uskoro ući u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u Crkvi tako i na carskom dvoru. Kada prepodobni Nil Sinajski ču za progonstvo njegovo u zatočenje, on smelo i neustrašivo podiže iz dubokog pustinjskog molitvenog tihovanja svoj glas i odmah izobliči cara napisavši mu poslanicu, u kojoj strogo osudi careve nepravde, učinjene velikom svetitelju i učitelju vaseljene. Pod spletkama Patrijarha Teofila Aleksandrijskog, Sveti Jovan je zbačen sa prestola 402. godine. Ponovo dolazi iz prvog progonstva, a naposletku Evdoksija ga progoni u Kukuz (ili Koman) u Jermeniji, gde je umro na Krstovdan 14. septembra 407. godine. Odavde piše najveći deo pisama, među kojima i onih sedamnaest Pisama Olimpijadi. Učenje Sv. Jovan Zlatousti imao je veliko poštovanje prema Svetome Pismu i Svetoj Liturgiji. Duh Sveti nadahnuo je Pismo i Duh ga tumači kroz lično prosvećenje. Zato je čitanje Svetoga Pisma sredstvo da se primi blagodat, pokazuje Sv. Jovan Zlatousti. Svom njegovom teologijom gospodari sinergija: čitanje Svetoga Pisma i prosvećenje od Duha, obred Tajni i delanje Duha, vera kao dar i dela kao čovekov odgovor na Božiji dar. Vera nije dovoljna za spasenje, jer Bog ne prisiljava već privlači one koji hoće da budu privučeni. Isto tako, u vršenju Tajni, obred ili materija nisu dovoljni, nego je nužno prizivanje Duha Svetoga. U svojoj društvenoj etici, Sv. Jovan Zlatousti je dokazivao da je ljubav prema bližnjem i siromašnom prava tajna.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 Gotika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)

Kao na slikama Retko u ponudi Kao na slikama, stranice sa strane obojene u zlatno. Knjiga je kompletna, korice se vide na slici, tipični tragovi starosti Das Lied von der Glocke Illustrirt in 32 Compositionen von Alexander von Liezen Mayer Mit 43 ornamentalen Zeichnungen von Rudolf Seitz Schiller, Friedrich von Verlag: München Theodor Stroefer (), 1880 Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Fridrih fon Šiler Pesme poezija ilustrovane zbirke poezije Romantizam nemacki romantičari

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Kao na slikama Unutra dobro očuvano Eos 1938 Дени Дидро (франц. Denis Diderot; Лангре, 5. октобар 1713 — Париз, 31. јул 1784) је био француски писац и филозоф, истакнута личност доба просветитељства и главни уредник широм света познате Енциклопедије. Век Просвећености је уобичајен назив за доба у коме је живео и стварао Дидро и његови истомишљеници управо због великог доприноса теоријској изградњи темеља новог буржоаског поретка. Борба коју је он водио за победу својих идеала се одвијала против феудалног апсолутизма и религиозног конзервативизма, а средства која је он употребљавао су скупљање свих идеја нове француске филозофске мисли. Био је неуморан сакупљач и бриткоумни пропагатор у бурним временима предреволуционарне краљевске Француске. Настајући буржоаски сталеж у њему је имао свог идеолога и идејног вођу. Сем тога, Дидро је био изузетан организатор, упоран и вредан, што је био узрок тако плодном стваралаштву, те издавању (у сарадњи са д`Аламбером) свих томова Енциклопедије. Волтер га је, према томе, и назвао „пантофил“ (свељубац). Биографија[уреди | уреди извор] Дени је рођен у богатој занатлијској породици. Отац му је предвидео каријеру високог црквеног достојанственика. Зато га шаље у језуитску школу, а потом у париски колеџ Гаркур. Током школовања млади Дидро показује многа интересовања. Од језика се интересује за латински, грчки и енглески. Поред тога, занима се и за филозофију и математику. Немирног духа, после завршетка студија не задржава се дуже ни на једном намештењу и издржава се од успутних послова. Почиње да живи као париски интелектуалац бескућник. Десетак година је склапао разна познанства и суштински животарио на маргинама париског уметничког и интелектуалног миљеа. Године 1743. се жени Антоанетом Шампион, али отприлике у исто време почиње и његово интимно дружење са госпођом де Писје, а касније и са Софи Волан. Управо из писама које је размењивао са последњом се може највише сазнати о атмосфери и свакодневном животу у филозофским круговима тадашњег Париза. Дидро је 1743. године превео `Историју Грчке` Темпла Стенијана, а затим учествује у преводу шест свезака `Медицинског речника` Џејмса Лондона. Написао је 1745. предговор преводу четврте књиге енглеског филозофа Шефтсберија `Карактеристике људи, обичаја и мишљења` (у Француској излази под називом Огледи о заслузи и врлини, франц. Essai sur le mérite et la vertu). Овде први пут износи своје мишљење да се ревност не слаже са религијом и да верник у првом реду мора бити човечан. Убрзо после овога штампа своју прву ауторску књигу `Филозофске мисли` (франц. Pensées philosophiques). Због критике католичке ортодоскије париски парламент 7. јула 1746. доноси налог да се књига спали. Ово не зауставља Дидроа и он 1747. објављује `Скептикову шетњу` (франц. La promenade du sceptique) где још дубље залази у неслагање са црквеним догмама. Дидро даље проширује свој рад 1748. писањем романа `Индискретан накит` (франц. Les bijoux indiscrets), који представља извесну врсту политичке критике, и приповетке `Бела птица` (франц. L`Oiseau blanc). Нека дела је скривао. Разматрање `Природна религија је довољна` (франц. De la suffinance de la religion naturelle) је написао 1747. године, али није објавио, док је 1749. анонимно штампао `Писмо о слепима за употребу онима који виде` (франц. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Управо после објављивања `Писмо о слепима` прокључава његов сукоб са режимом, те он бива ухапшен и заточен у тамничној кули замка Венсен, где проводи више од три месеца. Ту, у присилној доколици, први пут израђа и разрађује идеју о `Енциклопедији`. О времену просветитељском[уреди | уреди извор] Дидро ствара у време када Монтескје пише `Дух закона`, Бифон пише прве свеске `Природописа`, Русо пише `Разматрања о наукама и уметностима`. Стваралачки талас се дешава у време заоштравања привредних, друштвених и политичких супротности у француском друштву. Мировни уговор у Ахену (1748) је био неповољан по краљевину, порези су били несносни и народ је одбијао да их плаћа. Избијале су побуне које су гушене војном силом. У исто време црква заоштрава однос према јенсенистима на раздраженост народа. У тој узбуђеној и напрегнутој атмосфери се развија интелектуална елита која почиње своју борбу за ширење напредне мисли стваралачким и интелектуалним методама. Клерикални кругови схватају опасност која прети и одмах крећу у обрачун са слободоумницима. Међутим, историјски ток је немогуће зауставити. Опозициона расположења и опозициона књижевност постају нераздвојни. Интелектуалци постају перјаница новонасталог слоја друштва, буржоазије. Настанак Енциклопедије[уреди | уреди извор] Насловна страна Енциклопедије Енглез Џон Милс и Немац Готфрид Селиус предлажу 1745. године париском издавачу Анри Ле Бретону превод енглеског енциклопедијског речника `Циклопедија или Универзални речник уметности и науке` из 1727. године од Ефрејма Чемберса у две свеске. Ле Бретон прихвата идеју и креће у реализацију, међутим када Милс и Селиус напуштају посао Ле Бретон је и даље заинтересован за превод и налази Дидроа, који се доказао добрим преводом медицинског речника. Међутим, Дидро убрзо уместо превода и редиговања замишља много шири план енциклопедијског зборника позитивног знања свог времена. Још пре тамничења у замку Венсен, Дидро је организовао посао и придобио за сарадника Жана Даламбера, знаменитог математичара и једног од најистакнутијих научних имена тог времена. Позив на претплату следи октобра 1750. године уз пригодан проспект који описује шта ће бити `Енциклопедија`: стварање родословног стабла свих наука и уметности које показује порекло сваке гране наших наука и њихове везе међусобно, као и са заједничким стаблом. Оваква, прилично безопасна, реклама одмах изазива реакцију. Испред Католичке цркве први се јавља језуитски часопис који упозорава власт да се једна веома опасна идеја рађа. Наука је одједном постала значајан чинилац живота, касније се показало чак револуционаран. Краљевским указом од 7. фебруара 1752. обе одштампане свеске Енциклопедије су осуђене и имале су бити уништене. Разлог, антиклерикални и антидржавни садржај. Даље штампање није било забрањено, али су језуити покушали да преузму редакцију даљих издања. Дидро се одупире и на јесен 1753. године излази трећа свеска. Од тада па до 1757. излази сваке године по једна свеска и расте број претплатника. Новембра 1757. излази седма свеска у којој је чланак „Женева“ чији је аутор Даламбер. Чланак је садржао пар реченица који су успут бачени у лице ортодоксном католицизму. Државни савет 1759. године повлачи повластицу на штампање `Енциклопедије`, чак забрањује све претходно изашле свеске. Даламбер и Русо напуштају енциклопедијско друштво и Дидро остаје сам. Међутим, `Енциклопедија` наставља да излази илегално. Осма свеска излази тајно 1759. године. Потом следи петогодишња пауза током којих је Дидро припремао свеске које садрже само табеле и цртеже као пратећи материјал, односно прилог свескама. Својим упорним радом је Дидро стекао неке моћне пријатеље и заштитнике међу европским аристократама. Фридрих II Велики је саветовао Дидроу да издавање настави у Берлину, а Катарина II му је предлагала Петроград. Међутим, Дидро одлучује да се цео посао мора завршити у Француској. Године 1765. претплатници добијају последњих десет свезака, илегално штампаних. Додатних једанаест свезака таблица и цртежа завршено је 1774. године. Више од двадесет година је трајала борба око припреме, писања и штампе `Енциклопедије`, а улице су се већ загревале догађајима који најављују бурне и крваве револуционарне године. Нису само књиге спаљиване. `Енциклопедија` је временом све јасније постајала манифест трећег сталежа и интелектуални светионик који је давно превазишао скромне најаве из предговора прве свеске. Уредници енциклопедије[уреди | уреди извор] Око Дидроа, као редактора-организатора и идејног руководиоца, и Даламбера, најученијег и најупорнијег помагача, се скупио крем француске буржоаске интелигенције. Најбољим познаваоцима појединих наука, дисциплина и области је било додељено да уобличавају знање и претачу у Енциклопедију. Подела посла је била следећа: Жан ле Рон д`Аламбер - наука (првенствено математика), религија, филозофија Жан Жак Русо - музика и политичка економија Барон Холбах (Пол Хенри Дитрих) - хемија, минерологија Малуен - хемија Бифон, Добантон - природне науке Тусен - право Димарсе, Бозе - граматика Леблон - војне вештине Белен - поморство Волтер - чланак „Дух“, историја, књижевност, филозофија Монтескје - чланак „Укус“ Педагошки погледи[уреди | уреди извор] Велику пажњу посвећивао је педагошким питањима али се у неким елементима не слаже са Хелвецијусом. То се најбоље види у његовом делу „Побијање Хелвецијевог дела о човеку“. Он сматра да се васпитањем може постићи много, али се не може постићи све, јер оно што дете по природи нема, не може му дати ни васпитање. Међутим, велика улога васпитања је да развије природне диспозиције и има одлучујућу улогу у формирању личности и њеној судбини. Дидро је уверен да сиромашна деца имају добре диспозиције, али рђаво друштвено уређење, које децу из народа лишава доброг васпитања. Познат је по својој мисли: „Колико је људи умрло, и колико ће још помрети, а да нису показали шта су они били“. Самим тим што је одредио границе у васпитању и што је био свестан њеног значаја, Дидро се све више од свих материјалиста приближио правилном решењу овог питања. У области умног васпитања, Дидро има своје оригиналне идеје. Не слаже се са парадоксалним Русоовим тврђењем да је прогрес науке и просвете снизио морал и утицај прогреса на морал човека. „Незнање је судбина робова и дивљака, просвета прибавља достојанство“. У том смислу он оштро критикује старе француске колеџе, који занемарују васпитање деце, али и због тога што младићи из тих колеџа излазе искварени и незналице. Због тога Дидро истиче важност школе као друштвене и државне институције. Основна школска настава треба да буде бесплатна и обавезна за сву децу од министарске до сељачке. У тим школама деца морају да науче да читају, пишу и рачунају, али се Дидро залаже и за наставу математике, физике, хемије, природописа и астрономије, а настава класичних језика да се скрати. Од учитеља захтева високу образованост, моралност и љубав према деци и према позиву, што је самим тим, подразумевало да свештеници не могу и не треба да уче друге. Систем школа треба да чине: основне школе, факултети и више образовање. Дидро је заједно за Хелвецијусом имао велики утицај на наступајуће догађаје, пре свега француску револуцију (1789) али и на педагошке концепције социјал-утописта XIX века.[1][2][3] Стваралаштво[уреди | уреди извор] И поред рада на Енциклопедији Дидро је стварао многа друга дела Калуђерица, 1760, роман Фаталиста Жак и његов господар“, 1773, роман Салони, 1761-1781, критички осврти на париске уметничке изложбе Оглед о сликарству, 1765, памфлет о сликарству Размишљања о Теренцију, 1762, трактат о позоришту Незаконити син, 1757, драма Отац породице, 1758, драма Је ли добар или зао?, 1781, драма и чланке Разговори о „Незаконитом сину“ и Разматрања о драмској поезији Дидро умире 31. јула 1784. године и није доживео да види како је пет година касније сазвана Скупштина свих сталежа када је трећи сталеж себе прогласио истинским представником народа и подигао револуцију. Његово дело је нераскидиво везано са ослобађењем грађанства, те појавом и нарастањем буржоазије. Види још[уреди | уреди извор] Клерикализам Атеизам Либерализам Референце[уреди | уреди извор] ^ Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. ^ Ценић, Стојан (2001). Васпитање у античкој и феудалној епохи. Врање: Учитељски факултет Врање. ^ Жлебник, Леон (1970). Општа историја школства и педагошких идеја. Београд: Научна књига. Литература[уреди | уреди извор] Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. Жлебник, Леон (1970). Општа историја школства и педагошких идеја. Београд: Научна књига. Ценић, Стојан (2001). Васпитање у античкој и феудалној епохи. Врање: Учитељски факултет Врање. Tags: Prosvetiteljstvo enciklopedisti racionalizam etika moral filozofija morala

Kao na slikama Retko Karijatide PROPAST ZAPADA 1-2 Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER GECA KON B e o g r a d 1 9 3 6 KARIJATIDE Filozofska biblioteka ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi, prednja korica se odvojila od tabaka, drzi se na mrezici, sve ostalo uredno i kompaktno! PROPAST ZAPADA 1-2 Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER GECA KON B e o g r a d 1 9 3 6 KARIJATIDE Filozofska biblioteka ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

---KOLEKCIONARSKI PRIMERAK--- Posveta autora glumcu Brani Vojnoviću 1938.god Izdaje - Knjižnica Geca Kon A.D. Knez Mihajlova 12 U Beogradu 1937.godine Sadržaj: I Mi i nači problemi, II Dijagnoze društva i vremena, III Likovi i profili, IV Žena kao problem iz psihoanalize i sociologije žene, : Jugoslavija, Slovenski narodi, Narodi u groznici, Galerija naših društvenih tipova, Likovi i profili: Dostojevski, Tolstoj, Gete, Šekspir, Kroče, Bergson, Masarik, О државотворном духу и државним идејама јужних Словена 1. Такозвани нихилизам и недржавотворност Словена Иако је досадашња литература и филозофија словенских народа довољно сугерисала осталим народима и језицима наше планете да Словен по природним нагнућима своје психе има нарочитог органа за хумана и алтруистичка осећања, ипак је словенски индивидуализам, дакле неки извесни недостатак социјалности, остао и данас провербијалан. Нарочито за ону вишу форму социјалног агрегирања коју називамо државност или државотворност одриче се Словенима свака јача диспозиција. Већ од Прокопија, Маурикија (или по неким нсторичарима псеудо-Маурикија) и Јорданеса па све до најновијих социолога и државних теоретичара гомилају се на леђа свих Словена тешки приговори и оптужбе: да немају организаторног и државотворног духа, да су рођени индивидуалисти, анархисти и нихилисти. Модерни социолози и културни историци изнели су, у главном, овакве приговоре: Словенски народи нису створили ниједну вишу организаторну форму, ни државну ни црквену. Већина словенских држава несловенске су фундације: Самова држава, Русија, Бугарска, - можда и прве државне творевине Срба и Хрвата (по теорији Гумпловића и Јоже Руса). Ниједна словенска држава није одржала дуг и непрекинут историјски континуитет; ни Русија, као најмоћнија и највећа од свих словенских држава. Кохезија и експанзија словенских држава била је одувек релативно слаба. Све словенске државне творевине лако су постајале пленом агресивних суседа и империјалистичких завојевача. Партикуларне племенске тежње стално су биле јаче од интегралних, синтетичких. Религиозна, етичка н социјална идеологија - уколико је била често словенска - увек је испољавала противдржавни, негативистички дух: Богумилство, хуситизам, „Чешка браћа`, толстојизам. Толстој је највиши филозофски израз словенског противдржавног духа. Држава - то је за расног Словена само организовано насиље. И тако редом. Свака светска историја или психологија и социологија народа свршава оваквим или сличним закључцима. Само памтимо једно: Сви ови појмови, све ове категорије и сва ова мерила створена су на подлози несловенског живота, на историји и душевном животу несловенских народа - већином од Несловена. Ти туђи критерији, глатко и олако пренесени и примењени на Словене морали су да доведу до оних горњих закључака. Али „држава`, као нека апсолутна форма људске агрегације не постоји. Историја зна само за извесне, разне, релативно условљене типове државности. Апсолутан појам „државе као такве` може да буде само апстрактни продукт неке екстремистичке „теорије о држави`. Којим типом (или типовима) државности био је досада мерен историјски живот Словена? По којем типу и мерилу државном постадоше Словени „недржавотворни`? Ту смо сад стали пред раскривеним језгром целога питања. Конфронтирајмо, дакле, несловенско и словенско мерило, несловенски и словенски историјски државотворни дух. 2. Класични и некласични римски појам државе Римски, германски и монголско-номадски тип, то је био углавном круг с којим су Словени долазили у историјски додир. Рим је за медитерански круг народа донео појам „државе уопште`, државе у класичном смислу речи. Римска држава крајем антике и почетком средњег века постаје напросто „државом`, прототипом и узором државности, извором свега легитимитета за медитерански културни круг (тј. за „цео свет`, по тадашњем схватању), схема и оквир у који су сви нови народи улазили и њему се прилагођавали. Нови народи који се примакоше на домак том римско-медитеранском обручу преузимају постепено од исцрпених Римљана римски етатизам на своја рамена, примајући чак и римско име - уколико су били држава и државни народ. Тако „Ромејци`, оријентално-грчка византијска етничка смеса, која се у грчкој форми, грчким језиком називала Римљанима, „Ромајој`, само да би по имену и формално-државном типу остали Римљани и баштиници римске државотворне традиције. Тако Германи који се на западу надовезују на римску државну идеју и оснивају „Свето римско царство немачке нације`. Како на истоку, тако и на западу царство може да буде само „римско`. Тамо оријенталци, овде нордијски варвари једнако улазе у римске државне и правне калупе. Германски племенски краљеви постају римски цареви; настају нове државне формације од којих се неке јужније и романизују (државе западних Гота, Франака, Бургунда и Лангобарда). Етничко германство и културно, правно романство стапају се у једну целину која даје карактер целом западњачком средњем веку. Религиозни ауторитет и извор свих врховних санкција тога система прешао је на римског папу који у новој „хришћанској` форми постаје правим наследннком римских императора, pontifex maximus. Он по својој вољи дарива царске диадеме и сматра да свака световна власт у сфери римске круне има да буде њему вазално подвргнута. И тако је средњи век постао копијом и наставком антике: сви извори ауторитета и легитамитета опет су се нашли, под новим хришћанским обликом, у Риму. Цезар-папа, „Христов намесник на земљи`, преносио је тај ауторитет власти на разне варварске племенске краљеве. Римска традиција наставила се упоредо, на свој начин, и на византијском истоку. Одблесак византијског римског царства видимо на руском, бугарском и српском царству. Поред Грка, оријенталаца и Германа, и Словени дакле покушаше римствовати! Из типа државе-града поникла (у Грка „полис`), касније на империјалистичку базу проширена, римска држава развија се у „правну државу` са извесним козмополитским, екуменским карактером (pax romana значила је и pax mundi тј. римски Мир = светски мир). Само та правна ауторитативност римске државе може да нам објасни онај привлачни и сугестивни углед који је римска - иако ослабела - држава имала кроз векове у очима варвара. Тај римски нимбус и данас је једна историјско-психолошка загонетка, најкрупнији политички импондерабиле онога времена. И нордијски варвари и оријенталци са старом, од Рима далеко старијом културом, подлегли су фасцинативној снази римске државе. И тако је римска државност, у свом западном и источном облику, дала оквир новим народним државама: то је био хришћански средњи век. Како су сад зраци тога римског етатизма дохватили Словене? Али, пре сваког одговора намеће се још једно питање: Како су се том етатизму прилагодили Германи, пре Словена, и какви су били државни облици у Германа у оном историјском моменту кад су Словени дошлн са њима у контакт? 3. Германски средњевековни тип државе и први историјски облици Словенства Германи су се већ одавно били угнездили у границама римске империје, распарчали је и сами већ добрано ушли у калупе римских државних традиција, - испуњавајући са својим Готима, Францима, Алеманима и Лангобардима прва бурна столећа средњега века и надирући све дубље у срце саме империје - кад се на њиховим леђима полако и историјски нечујно почело ширити море Словенства. Без држава и без владаоца, како Прокопије вели, живећи „у демократији`, ти су Словени били неретко настањени око Висле, по мочварном Полесју, без икакве јаче међусобне кохезије, у примитивној племенској организацији по жупама. Била је то још природна праанархија у којој је ретко становништво, по етничком закону озмозе, помало продирало у пусте ненасељене крајеве, напуштене од Германа. Ти Словени нису још осећали потребе јачег и оружаног удруживања. Смешно би било поверовати у Хердерову романтичну причу о голубињој ћуди старих Словена, али да је то био засебан и од Германа различит етнички тип остаје неоспорно. Док су се германски полуномадски народи на западу и северу од њих спремали на завојевачке и пљачкашке походе те према томе морали своја племена јаче повезивати и организовати, Словени, без тога експанзивног духа, остадоше у својој аморфности. Хроника бележи да су и у оном случају када би били ради одбране привуђени на теснију ратничку организацију победоносне своје војсковође после свршеног рата сами убијали, да се не би над њима закраљили. Чим би попустио спољни притисак, Словени се опет разилазе. Словен је хтео миран и потпуно свој живот: ни он да влада над ким, али ни над њим нико да не влада. Дивљи завојевачки, похлепни немир њему је био туђ - у тој жилици стоји читав тип, сав фатум али и сва историјска трагика Словена. Јер, испунило се само оно прво: Словен није владао над другима! Али зато су други владали над њим и то владали тако како се можда ни над ким у светској историји није владало. Јер стоји написан грозан закон над стубовима историје: Ко неће да гази другога, биће сам гажен! Словенска идила за леђима Германа, зауканих око тргања царске римске територије, кратко је потрајала. Кад су биле учвршћене германске освајачке државе и кад је дошло под Карлом Великим и до државне синтезе у виду новог западноримског царства, германска експанзија почела се окретати на исток. Тада је Словенима куцнуо пресудан час. Политички разједињени и сами међу собом завађени, Словени су тада покривали готово целу данашњу северо-немачку низију. Ту је дошло до првог великог историјског обрачуна између Германа и Словена. Борба на живот и смрт кроз више столећа свршила се тим да су несложни Словени били што уништени, што асимиловани или потиснути на исток. Остатак Словена који се прикупио, примио хришћанство и основао своје племенске државе (Пољска и Чешка) задуго се није могао отети гвозденом загрљају „Светог римског царства немачке народности.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

59456) Novi Zavet prevod Atanasije Stojković Izdavač: Tipografija Karla Tauhnica Lajpcig 1830 godina. tvrd originalni povez iz epohe , na unurašnjoj strani naslovne korice nalepnica : Bound by Burn & Sons 17 Kirby St(reet) , Tomas Brn ( Thomas Burn ) i njegov sin Džejms Frederik Brn ( James Frederick Burn ) su više od 40 godina, sve do 1842 godine koričili knjige za Britansko Biblijsko društvo. Prvo Lajpciško izdanje iz 1830 godine, štampano u 5000 primeraka. tvrd kožni povez, format 12 x 19 cm , 628 strana, na naslovnoj strani i na više mesta u knjizi pečat Ilija Pavlov, crkveni pojac Varna ( Bugarska ) , stranice čiste bez pisanja, nanaslovnoj strani potpis sveštenik Kas?arov , očuvan primerak , RETKOST ! Novi Zavet u prevodu Atanasija Stojkovića Rusko biblijsko društvo je, pošto je odbacilo prvi Vukov prevod iz 1820. godine, naručilo prevod Novoga zaveta kod Atanasija Stojkovića. On je od Ruskog biblijskog društva dobio zadatak da proveri Vukov rukopis u skladu sa tadašnjim važećim srpskim pravopisom. Kako je primedaba bilo u skoro svakoj rečenici (a uradio je redakciju svih evanđelja i Dela apostolskih) Stojković umesto da `ispravi i preradi` Vukov prevod iz 1820. godine, o njemu se vrlo nepovoljno izražava i Društvu predlaže da uradi novi, svoj prevod, što i čini. U ovome su ga podržali neki predstavnici pravoslavne crkve (mitropolit Leontije i arhimandrit Filipović), a preporučio ga je i ruski ministar prosvete knez Galicin. Društvu je rukopis predao 1823. godine. Pojedini (naročito stariji) autori smatrali su da je Stojkovićev prevod plagijat Vukovog rada, međutim, sve je više onih koji veruju da je Stojković zaista uradio autorski prevod, jer na to ukazuju brojne intervencije, kao i to da se nije povodio za Vukom. Osim toga, Vukov rukopis je morao da vrati Biblijskom društvu, tako da ga nije imao kod sebe u trenutku rada na svom prevodu. On je Novi zavet preveo na slavjano-serbski jezik (koji inspektor Mirijevski naziva građanskim jezikom), . Stojković je svoj prevod radio sa grčkog i crkveno-slovenskog, zadržavajući neke crkveno-slovenske reči, i on predstavlja jedini prevod biblijskog teksta na slavjano-serbski jezik. `Stojkovićev je jezik više crkveno-slovenski i može služiti kao obrazac onog pravca protiv koga je Vuk ratovao. Prvo izdanje je štampano 1824. godine u Petrogradu, u dve hiljade primeraka, ali zbog prećutne zabrane srpskih crkvenih vlasti nikada nije rasparčano, jedva je nekoliko primeraka rastureno . Nekoliko godina kasnije uništen je ceo tiraž. Prema podacima koje je u svojoj knjizi objavio dr Peter Kuzmič, izgleda da je srpska crkva odustala od podrške ovom prevodu jer je rađen na građanskom jeziku, umesto na crkvenom. Kako je bilo planirano da ovaj prevod koriste samo sveštenici, a s obzirom da su oni imali najveću primedbu, srpski mitropolit Stratimirović nije dao svoj blagoslov. Posle prestanka rada Ruskoga biblijskoga društva, Britansko i inostrano biblijsko društvo je objavilo ponovno izdanje 1830. godine u Lajpcigu u pet hiljada primeraka, a kada je tiraž rasprodat, i drugo izdanje 1834. godine, u dve hiljade primeraka. Predstavnik Biblijskog društva u Beogradu, Benyamin Barker, je 1832. godine pokušavao da dobije pismeno odobrenje od kneza Miloša da se ovaj `slaveno-rosijski i slaveno-srbski-rosijski` prevod može rasparčavati po njegovoj kneževini, nudeći `bogatima veću cenu, a siromasima manju, a veoma siromasima bezplatno`. Miloš, međutim, to nije odobrio. Zanimljivo je da Britansko društvo nije tražilo ničije odobrenje za štampanje, već je samo tražilo dozvolu za rasparčavanje, očigledno računajući da će, zbog nestašice Novih zaveta, svaki primerak biti prodat - što se pokazalo tačnim. Godine 1840. načinjen je pokušaj štampanja još jednog izdanja, ali neuspešno. `Društvo je to izdanje planiralo tiskati u Ugarskoj kod Reichardta, ali ga je u tome omela cenzura. Srpski je mitropolit prijevod dao na ocjenu arhimandritu Mutibariću. Njegova je ocjena bila tako negativna da mitropolit i nadležne vlasti nisu dopustile tisak.` Za ovo, četvrto, izdanje planiran je tiraž od dve i po hiljade primeraka, zbog povećanog interesovanja. Međutim, pojavljivanje Vukovog prevoda, 1847. godine, i njegovih kasnijih desetak izdanja za sledećih četrdeset godina, prosto su pregazili Stojkovićev rad. Vukova jezička reforma ubrzo se ustalila, i slavjano-serbski (građanski) je pao u zaborav. Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije. Veruje se da je, boraveći u Getingenu, Stojković slušao i teologiju. Znao je mnoge strane jezike: grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, pomalo češki i poljski. Stojković je napisao prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na slavenosrbskom jeziku, roman je stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti . “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”, piše Deretić. Autor je prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla. Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi. Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine , kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode. Bio je profesor na Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava. Brisanju zaostavštine Atanasija Stojkovića iz srpske kolektivne svesti nisu doprineli njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. Potonji potpuni poraz slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio. Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na slavenoserbski jezik ,a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na prednjoj koric sa unutrasnje starne, ima iscrtano flomasterom, sve ostalo uredno! Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 — Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije. Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac). Biografija Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza. Didro je 1743. godine preveo `Istoriju Grčke` Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka `Medicinskog rečnika` Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija `Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja` (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu `Filozofske misli` (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje `Skeptikovu šetnju` (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana `Indiskretan nakit` (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke `Bela ptica` (franc. L`Oiseau blanc). Neka dela je skrivao. Razmatranje `Prirodna religija je dovoljna` (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao `Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide` (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja `Pismo o slepima` proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o `Enciklopediji`. O vremenu prosvetiteljskom Didro stvara u vreme kada Monteskje piše `Duh zakona`, Bifon piše prve sveske `Prirodopisa`, Ruso piše `Razmatranja o naukama i umetnostima`. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda. U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije. Nastanak Enciklopedije Naslovna strana Enciklopedije Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika `Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke` iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena. Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti `Enciklopedija`: stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom. Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran. Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje `Enciklopedije`, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, `Enciklopedija` nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama. Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine. Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe `Enciklopedije`, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. `Enciklopedija` je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske. Urednici enciklopedije Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju. Podela posla je bila sledeća: Žan le Ron d`Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija Maluen - hemija Bifon, Dobanton - prirodne nauke Tusen - pravo Dimarse, Boze - gramatika Leblon - vojne veštine Belen - pomorstvo Volter - članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija Monteskje - članak „Ukus“ Pedagoški pogledi Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja. U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije. Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati. Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge. Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje. Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3] Stvaralaštvo I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela Kaluđerica, 1760, roman Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu Nezakoniti sin, 1757, drama Otac porodice, 1758, drama Je li dobar ili zao?, 1781, drama i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađenjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije.

Kao na slikama originalna antikvarna knjiga iz prve polovine 19. veka izdata u Beogradu Марко-Аврелиє, найдобродѣтельніи царъ римскій Феслер, Игнац Аурелиус, 1756-1839 = Feßler, Ignaz Aurel, 1756-1839 У Бѣограду : Печатано у Княжества Србскогъ Кньигопечатньи, 1844 Марко Аурелије (лат. Marcus Annius Catilius Severus; од 130. године: M. Annius Verus; после усиновљења 138. године: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; као цар: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) - (рођен 26. априла 121. године у Риму, умро 17. марта 180. године у Виндобони - данас Беч) био је од 161. године до своје смрти римски цар. Рођен је као Марк Катилије Север, а пошто га је усвојио цар Антонин Пије, Марко је добио име Марко Елије Аурелије Вер, а као цар његово пуно име је гласило: Марко Аурелије Антонин Август. Марко Аурелије L`Image et le Pouvoir - Buste cuirassé de Marc Aurèle agé - 3.jpg Биста Марка Аурелија, Музеј Сен-Рајмон, Тулуз Пуно име Марко Аније Вер (по рођењу) Марко Аније Катилије Север (рођење до брака) Марко Елије Аурелије Вер (брак до усвајања од стране Антонина Пија) Марко Елије Аурелије Вер Цезар (као наследник) Император Цезар Марко Аурелије Антонин Август (као император) Датум рођења 26. април 121. Место рођења Рим Римско царство Датум смрти 17. март 180. (58 год.) Место смрти Виндобона или Сирмијум Римско царство Гроб Хадријанов маузолеј Династија Антонини Отац Марко Аније Вер Мајка Домиција Луцила Супружник Фаустина Млађа Потомство Комод Марко Аније Вер Антонин Луцила Римски цар Период 8. март 161. — 169. (са Луцијем Вером) 169. — 177. (самостално) 177. — 17. март 180. (са Комодом) (19 год.) Претходник Антонин Пије Наследник Комод Марко Аурелије био је 16. и последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дуготрајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски лимес. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф. Садржај Извори Уреди Значајни извори податак о животу и владавини Марка Аурелија често су пуни неједнакости и непоуздани. Најважнија група извора, биографије садржане у Historia Augusta су вероватно написане у IV веку, али су заправо дело једног јединог аутора, из касног четвртог века (око 395). Биографија Уреди Порекло Уреди Антонин Пије, римски император у периоду од 138—161. Маркова породица потицала је из места Укуби, малог града југоисточно од Кордобе у римској провинцији Баетици, данашња Шпанија. Породица се истакла у касном I веку нове ере, Марков прадеда, Марко Аније Вер Први, био је сенатор и бивши претор; око 73./74. н.е., његов деда, Марко Аније Вер Други, учињен је патрицијем. Веров старији син - отац Марка Аурелија - Марко Аније Вер Трећи, оженио је Домицију Луцилу. Луцила је била кћер патриција, Калвисија Тула и Домиције Луциле Старије која је наследила велико богатство (подробно описаног у једном од Плинијевих писама) од њеног деде по мајци и њеног деде по оцу путем усвајања. Млађа Луција добиће већи део мајчиног богатства, укључујући и велику циглану у предграђу Рима, профитабилан посао у то време с обзиром да је град доживљавао процват грађевинске делатности. Луцила и Вер Трећи имали су двоје деце: сина Марка, рођеног 26. априла 121., и кћер Анију Корнифицију Фаустину, вероватно рођену 122. или 123. Вер је вероватно преминуо 124., када је Марку било само три година. Иако га је једва познавао, Марко Аурелије написао је у својим медитацијама да је научио скромност и мужевност, по узору на своја сећања оца и његовој постхумној репутацији. Маркова мајка, Луција, није се преудала. По тадашњом аристократској пракси, Луција вероватно није проводила много времена са сином. Марко је био предат на бригу неговатељицама. Ипак, Марко одаје признање својој мајци због тога што га је подучила религиозности и једноставној исхрани и начинима како да избегне „Навике богатих”. У својим писмима, Марко наводи честе и нежне референце о њој, био је захвалан јер: „Иако јој је било суђено да умре млада, провела је своју последњу годину са мном.” Након смрти оца Марка је усвојио његов деда, Марко Аније Вер Други. Још један човек, Луције Катилије Север, учествовао је у његовом одгајању. Север је описан као Марков прадеда по мајци. Марко је одрастао у дому својих родитеља, на римском брежуљку Целију, део рима који ће нежно називати „Мој Целиј”. Успон ка власти Уреди Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Касне 136., император Хадријан умало је умро услед крварења. Опорављајући се у својој вили у Тиволију, одабрао је Луција Цеонија Комода (Луција Елија Вера) за свог наследника, и усвојио га као сина. Избор је извршен invitis omnibus, против жеља свих а објашњење је и даље нејасно. После кратког боравка на дунавској граници, Луције се вратио у Рим да би се обратио сенату, првог дана 138. године. У ноћи пре говора разболео се и умро од крварења касније истог дана. 24. јануара 138. Хадријан је изабрао Аурелија Антонина за свог новог наследника. Након неколико дана размишљања Антонин је прихватио и усвојен је 25. фебруара. Као део Хадријанових услова, Антонин је усвојио Марка и Луција Вера, сина Елија. На Хадријанов захтев, Антонинова кћер Фаустина верена је за Луција. Запањен сазнањем да га је Хадријан усвојио, Марко се неодлучно преселио из куће своје мајке на целију у Хадријанов приватни дом. Током 138. Хадријан је захтевао од сената да Марко буде изузет од закона који је забрањивао избор на функцију квестора пре двадесетчетврте године живота. Сенат се сложио и Марко је служио као Конзул под Антонином, за 139. годину. Владавина, 161—180. Уреди Пијев усвојени син и наследник, Марко Аурелије владао је царством од 161. до 180. године. Од 161. до 169., званично Марко и Луције Вер заједнички су владали царством (што је био први пут да Рим има два цара), међутим, од почетка је било јасно да је Марко имао већу власт иако су оба цара номинално била једнака. Убрзо по доласку на престо, Аурелијева једанаестогодишња ћерка, Анија Луција, верена је за Луција Вера. Оба цара била су веома популарна. Од 161. до 166. Луције Вер предводио је римске снаге у рату са Парћанима. Повод сукоба поново је била Јерменија, тада држава под римским протекторатом. Парћански краљ, Вологез IV, ушао је у Јерменију и отерао краља са престола, заменивши га својим кандидатом, који је припадао владајућој парћанској породици Арсакида. Одлучено је да Луције преузме команду у рату, будући јачи и здравији од Аурелија и тиме погоднији за војничку активност. Током већег дела рата, Луције се налазио у Антиохији где је речено да је живео у великом луксузу. Статуа Марка Аурелија на коњу, Пјаца дел Кампидољо, Рим. Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Након што се ток рата преокренуо у римску корист, а јерменска престоница освојена 163. године[2], Луције - иако заправо никада лично није био у борби - узео је титулу Armeniacus (освајач Јерменије). На престо Јерменије доведен је римски сенатор арсакидског порекла. Напослетку се рат завршио римском победом, парћанска престоница Ктесифон поново је освојена. На повратку у Рим, Луције је награђен тријумфом, првом у коме су учествовала два цара. Међутим, војници су са истока донели кугу (Антонинска куга), која ће у периоду између 165. и 180. проширити скоро читавим царством и изазвати смрт огромног броја људи међу којима је и сам Луције Вер, који је умро 169. Девет година касније, болест је поново избила а према Касију Диону, дневно је умирало 2.000 људи док је укупан број страдалих процењен на око пет милиона. Биста Фаустине Млађе, супруге Марка Аурелија, Лувр. Након успешног окончаног рата са Парћанима, нова претња по царство дошла је са севера. У периоду од 166. до 180. Аурелије ће водити серију кампања против племена Сарматских Јазига и Германских Маркомана и Квада, сукобу познатом као Маркомански рат. Борбе су се водиле читавим током Дунава који је формирао североисточну границу римске империје. Иако су напослетку Римљани однели победу, овај рат био је увод у касније инвазије Германских племена што ће на крају довести до пада западне поливине царства. Маркомански ратови показали су слабост северних граница и због тога ће након тога чак половина римских легија (16 од 33) бити стационирано на Дунаву и Рајни. Марко Аурелије провео је велики део рата на Дунаву, руководећи војним операцијама. Током Маркоманских ратова, у периоду између 170. и 180. Аурелије је написао своје најпознатије филозофско дело Самоме Себи (Meditations) које је написано на грчком језику. Ово дело зацементирало је Аурелијев положај као најважнијег филозофа позностоичке школе али и било узрок његове славе после смрти. Не само што је Аурелијево дело јасни носилац стоичке филозофије и духовности, оно је такође прожето јаким осећајем савести и дужности којих се Марко и као владар и особа увек држао. Након што је након дуготрајних борби, Аурелије потиснуо германска племена ситуација на истоку се веома закомпликовала. Године 175., Авидије Касије, победник над Партима у рату 161—166., се после погрешних вести о Аурелијевој смрти, прогласио за императора. Извори наводе да га је на овај поступак охрабрила супруга Марка Аурелија, Фаустина која је била забринута због лошег здравља свог мужа, верујући да се Марко налази близу смрти због чега је осећала потребу да Касије делује као њен заштитник, будући да је њен и Аурелијев син, Комод, са тринаест година, још био премлад за долазак на власт. Император се опоравио, но, у међувремену египатске легије признале су Касија за цара. Аурелије је првобитно покушао да сакрије вести о побуни, али када у томе није успео, у обраћању војницима (Аурелије је у то време предводио легије и походу против племена на северу) и говору који историчар Касије Дион приписује Марку, император жали над издајом „Драгог пријатеља“ истовремено изразивши наду да Касије неће бити убијен нити извршити самоубиство, да би му могао указати милост. Сенат је у међувремену прогласио Касија за јавног непријатеља. Касије се на почетку побуне налазио у добром положају, будући да је успешно окончао кампању против Парта услед чега је имао добру базу подршке. Располагао је са седам легија, три из Сирије, две из Палестине, једном из Арабије и једном из Египта. Ипак, Касије није успео да обезбеди ширу подршку за своје амбиције, гувернер Кападокије Мартије Вер, остао је лојалан Марку Аурелију стога је било јасно да је у бољој позицији. Касија је напослетку убио центурион, његова глава послата је императору који је одбио да је види и наредио да је сахране. Марко Аурелије поново се разболео 180. године и умро 17. марта у Виндобони (данашњи Беч). Одмах је деификован а његов пепео враћен у Рим и положен у Хадријановом Маузолеју. На крају историје Маркове владавине, историчар Касије Дион, написао је похвални говор о покојном императору, описујући транзицију према Комодовој владавини, чији је сам био сведок: „...(Марка) није пратила добра срећа коју је заслужио, јер није био физички јак и био је суочен са невољама које нису престајале током његове читаве владавине. Али, што се мене тиче, још више му се дивим управо због тога, јер, нашавши се усред необичних и ванредних околности, успео је да сам преживи и још очува и царство. Само једна ствар спречила га је да буде потпуно срећан, наиме, пошто је и након неговања и образовања сина на најбољи могући начин, био много разочаран у њега. Ова ствар мора бити наша следећа тема; јер наша историја сада се од краљевства злата, претвара у краљевство рђе и челика...” Услед оваквог коментара, неки историчари, предвођени Едвардом Гибоном, узимају почетак Комодове владавине као почетну тачку пропадања Римског царства. Смрт и слава после смрти Уреди Марко Аурелије је започео 3. августа 178. године, заједно са својим сином Комодом други рат против Маркомана. Током овог похода, цар је умро, вероватно у Виндобони, данашњем Бечу. Други извор као место његове смрти помиње Сирмијум, данашњу Сремску Митровицу. Његов пепео је пренет у Рим и положен у маузолеј цара Хадријана. Сматра се да је умро од куге. У част Марка Аурелија, Сенат је подигао почасни стуб. Он се и данас налази у Риму. Најпознатија представа Марка Аурелија је бронзана статуа цара на коњу у Риму. Она се од ренесансе налази на тргу Кампидољо, чији је нацрт направио Микеланђело. Због оштећења од атмосферилија, данас се статуа налази унутар музеја на истом тргу. Статуа је преживела Средњи век захваљујући томе што је у том периоду портретисани цар идентификован са првим хришћанским римским царем Константином Великим. Породица Уреди Са својом женом Фаустином, Марко је имао више деце, међу којима и Комода, који је постао цар након очеве смрти. Цар филозоф Уреди Марко Аурелије се током читавог живота бавио филозофијом. И као цар похађао је филозофска предавања. Његово дело, написано на грчком језику, Самоме себи (Meditations), састоји се од мисли и упозорења које је цар самом себи упутио током једног ратног похода против Маркомана. Цар Марко Аурелије један је од главних представника позностоичког учења. Дело Самоме себи није објавио док је био жив него је пронађено после његове смрти и у њему је писао песимистично о ништавности свега.[1] Као владар, помагао је неговање филозофије. У Атини, 176. године нове ере основао је филозофску школу са четири катедре (платоновска, аристотеловска, стоичка и епикурејска) а филозофима који су били на челу тих катедри одредио је државне плате.[2] Популарна култура Уреди Марко Аурелије и његов син Комод су једни од главних протагониста у филму Гладијатор. tags: antikvarna knjiga antikvarne knjige stare srpske knjige izdanja iz prve polovine 19. veka xix vek beograd beogradska izdanja

N. Cernisevski - Sto da se radi_ Pripovijesti o novim ljudima Tipografija, Zagreb, 1921. Tvrd povez, 533 strane. Sta da se radi? Nikolaj Gavrilovič Černiševski (rus. Никола́й Гаври́лович Черныше́вский; Saratov, 24. jul 1828 – Saratov, 29. oktobar 1889) je bio ruski pisac, publicista, filozof-utopista, revolucionar, naučnik i književni kritičar i socijalista (viđen od strane nekih kao utopijski socijalista). Bio je vođa revolucionarnog demokratskog pokreta 1860ih i imao uticaja na Lenjina, Emu Goldman i srpskog političkog pisca i socijalistu, Svetozara Markovića. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo je roman „Šta da se radi?“ (rus. Что делать?). Pisao je romane, pripovetke, povesti, književne kritike, memoare i razne filozofske i estetičke traktate. Duboko je proučio dela francuskih materijalista, englesku političku ekonomiju, Hegelovu dijalektiku i Fojerbahov materijalizam. Černiševski je rođen 24. jula 1828. u Saratovu, kao sin sveštenika, i živeo u rodnom mestu do 1846. Završio je lokalnu bogosloviju gde je naučio engleski, nemački, francuski, italijanski, latinski, grčki i staroslovenski. Tamo je i stekao ljubav prema književnosti. Na Univerzitetu Sankt Peterburg se je često borio da zagreje svoju sobu. Vodio je dnevnik o sitnicama, kao na primer o broju suza koje je prolio nad mrtvim prijateljem. Za vreme univerzitetskih dana postao je ateista. Bio je inspirisan delima Ludviga Fojerbaha i Šarla Furijea. Nakon diplomiranja na univerzitetu 1850, predavao je književnost u gimnaziji u Saratovu. Od 1853. do 1862. živeo je u Sankt Peterburgu i postao glavni urednik časopisa Savremenik, u kome je objavljivao svoje književne kritike i eseje iz oblasti filozofije. Godine 1862. on je bio uhapšen i zatvoren u tvrđavi Svetog Petra i Pavla, gde je napisao svoje čuveno delo „Šta da se radi?“ Roman je bio inspiracija mnogim kasnijim ruskim revolucionarima, koji su se ugledali na Rahmetova, junaka romana, koji je u potpunosti bio posvećen revoluciji, asketa u svojim navikama i nemilosrdno disciplinovan do te tačke da spava u krevetu od eksera i jede živo meso kako bi skupio snagu za revoluciju. Među onima koji su bili inspirisani ovim romanom bio je i Lenjin, koji je napisao delo političke teorije sa istim imenom. 1862. osuđen je na građansko izvršenje kazne (1864–1872), a zatim na robiju i izgnanstvo u Viljujsk, Sibir (1874–1883), gde je i umro. Ideje i uticaj Černiševski je osnivač narodizma, ruskog populizma i učesnik revolucionarnog prevrata autokratije i stvaranja socijalističkog društva zasnovanog na starim seljačkim komunama. Ideje Černiševskog bile su pod velikim uticajem Hercena, Bjelinskog i Fojerbaha. On je video klasnu borbu kao sredstvo kretanja društva napred i zalagao se za interese radnih ljudi. Po njegovom mišljenju, mase su glavni tvorac istorije. Postao je poznat po izrazu „gore bolje”, koji je koristio da bi ukazao na to da što su gori socijalni uslovi siromašnih, to je veća šansa da će oni pokrenuti revoluciju. Postoje oni koji vode rasprave, prema rečima profesora Jozefa Franka, „da je delo Černiševskog ’Šta da se radi?’, daleko više od Marksovog ’Kapitala’ uticalo na emocionalnu dinamiku koja je na kraju kulminirala ruskom revolucijom“. Dostojevski je bio besan zbog onoga što je video kao naivnost političkih i psiholoških ideja izraženih u knjizi i napisao „Zapise iz podzemlja“ uglavnom kao reakciju na knjigu. Roman „Šta da se radi?“ napisao je 1863. godine tokom boravka u zatvoru zbog subverzionog delovanja protiv države. On priča priču o Veri Pevlovnoj, ženi koja želi da se oslobodi i emancipuje od konzervativnog i represivnog carističkog režima. Pedagoški pogledi Pitanjima vaspitanja Černiševski posvećuje dosta pažnje, čvrsto uveren da samo revolucija može rešiti probleme narodnog prosvećivanja. U klasnom društvu, oni na vlasti neće se dobrovoljno odreći plodova nauke, kulture i prosvete u korist siromašnih. Zbog toga je Černiševski, u alegoričnoj književnoj formi(zbog cenzure), u svojim delima objašnjavao zadatke škole i vaspitanja. U svojim spisima Černiševski je isticao da je školska nastava njegovog vremena puna „glupog pedantizma, koji više zaglupljuje učenike nego što im koristi“. On napada sholasticizam i odvajanje škole od života, gde se nastava u školi svodi na gomilu nepotrebnih „sitnih besmislica“. Cilj vaspitanja je, po Černiševskom, pripremiti poštenog, trudoljubivog i obrazovanog čoveka i građanina, koji voli svoju domovinu i aktivno učestvuje u njenom javnom životu. Vaspitanjem treba razvijati široko i duboko naučno obrazovanje, samostalno mišljenje, čvrstu volju i tako izgraditi čoveka da služi opštem dobru. U pogledu sadržaja nastave i metoda, Černiševski i Dobroljubov u prvi plan stavljaju umno vaspitanje čiji bi zadatak bio materijalno shvatanje sveta, oslobođenog bilo kakvog uticaja religije i usvajanje osnova nauke. Černiševski je tumačio umne razlike među ljudima istorijskim razvojem, različitim životnim uslovima i različitim vaspitanjem. Pažnju je usmerio na sredinu, koja se može izmeniti, ali nije bio svestan da se time menja i čovek. U vreme žestokih sporova između pobornika klasičnog i realnog obrazovanja, Černiševski je jasno uvideo nedostatke jedne i druge koncepcije. Nedostaci klasičnog obrazovanja su bili: potpuno nedostajanje znanja iz prirodnih nauka, odvojenost škole od života i formalizam u nastavi, a nedostaci realnog obrazovanja, kako se ono shvatalo u ono vreme, bilo je sniženje njegovog opšteg obrazovanja usled uključivanja mnogih primenjenih predmeta u nastavne planove realnih škola. Černiševski je bio zastupnik opšteg obrazovanja, na osnovu kojeg se kasnije izgrađuje profesionalno obrazovanje. Govoreći o nastavnim principima i metodama, zalaže se da nastava bude vaspitna, uz korišćenje očiglednosti u nastavi, uz veću samostalnost učenika i bolje povezivanje nastavnih sadržaja sa životom. Sve ovo treba da prate adekvatni udžbenici, koji bi bili na visini nauke svog vremena. Oni treba da budu pisani popularno, jasno, tačno i sažeto, a pristupačni dečijem shvatanju. U vezi sa autoritetom i disciplinom u vaspitanju, Černiševski se zalaže za poštovanje ličnosti deteta i protivnik je svakog nasilja nad njim. On se roditeljima obraća s pozivom; „Ne smetajte deci da postaju pametni i pošteni ljudi, to je osnovni zahtev današnje pedagogije“. I pored ovakvog stava, Černiševski nije bio na pozicijama slobodnog vaspitanja i nije idealizovao dečju prirodu, naprotiv, rukovodeću ulogu u vaspitanju dodeljuje odraslima, ističući „da se razvoj dece određuje kvalitetima starijeg pokoljenja“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BALENOVIĆ, Vid, pedagog (Kruščica kod Kosinja, 19. XII 1883 — Zagreb, 23. III 1970). Osnovnu školu polazio je u Klancu (1894–1898), gimnaziju do šestog razreda u Gospiću, sedmi razred u Zagrebu, a osmi s ispitom zrelosti završio je 1906. u Sušaku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je zemljopis i povijest (1907–1912); ljetni semestar 1907/1908. bio je slušač Karlova sveučilišta u Pragu. Zaposlio se 1912. u Nautičkoj školi u Bakru, ali je već iduće godine premješten u Karlovačku gimnaziju. Od 1916. do 1918. radio je u Sveučilišnoj knjižnici, a potom je do 1933. bio profesor na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu. Kraće je vrijeme predavao na gimnaziji u Sisku te ponovno u Zagrebu na II realnoj gimnaziji (1933–1935), na ženskoj gimnaziji (1935–1941) i na Klasičnoj gimnaziji od 1941. do umirovljenja 1947. Bavio se problemima pedagogije, povijesti školstva, narodne povijesti, zemljopisa, narodoznanstva (etnologije) i planinarstva, s osobitim osvrtom na Vojnu krajinu i Liku. Objavljivao je u periodicima: Hrvatska njiva (1917, 1918), Nastavni vjesnik (1922/1923–1924/1925, 1927/1928, 1939/1940), Omladina (1923/1924), Večer (1925), Katolički list (1935), Hrvatski radiša (1937), Hrvatski planinar (1941). Više priloga iz povijesti školstva Like objavio je u Ličkom kalendaru (1934, 1935), Ličkoj slogi (1937) i Ličkom zborniku. Surađivao je u izdanjima Jugoslavenskog leksikografskog zavoda Enciklopediji Jugoslavije i Pomorskoj enciklopediji. Pisao je udžbenike iz zemljopisa i narodoznanstva. DJELA: Opća geografija. Zagreb 1923, 1939², 19424. — Kroz Srbiju, Bosnu i Dalmaciju sa abiturijentima I drž. gimnazije zagrebačke. Zagreb 1926. — Petar Karlić prigodom 30-godišnjice naučnoga rada. Zagreb 1934. — Život i rad Šimuna Balenovića prigodom 100-godišnjice njegova rođenja. Zagreb (s. a.) (p. o. iz: Katolički list, 1935). — Etnologija za više razrede srednjih i sličnih škola. Zagreb 1940, 1941², 1944.³ — Kada ćeš pisati č ili ć. Rječnik riječi sa suglasnicima č i ć. Zagreb 1954. LIT.: Milan Šenoa: Vid Balenović Opća geografija (Zagreb 1923). Nastavni vjesnik, 32(1923–24) str. 136–137. — (Mato Hanžeković): Dr Petar Karlić. Tridesetgodišnjica naučnog rada. Lička sloga, 1(1934) 13/14, str. 2–3. — Branko Krmpotić: Prigodom 30-godišnjice naučnoga rada dra Petra Karlića. Hrvatska smotra, 2(1934) 8/9, str. 349. — M.: Balenovićeva »Opća geografija«. Hrvatska straža, 11(1939) 242, str. 4, 11. — Josip Demarin: Građa za povijest pedagogije Hrvata, Srba i Slovenaca. Zagreb 1940, 9–10. — Nikolaj Fedorov (N. F.): Preporod etnologije i etnografije u Hrvatskoj. Uz prvo hrvatsko djelo »Etnologija« od prof. Vida Balenovića. Obzor, 81(1940) 298, str. 10. — Augustin Kristić: Etnologija, školska knjiga za sve škole Banovine Hrvatske, napisao prof. Vid Balenović. Jugoslavenski list, 24(1941) 4, str. 14. — Vilko Novak: Vid Balenović Etnologija za više razrede srednjih i sličnih škola, Zagreb 1940. Etnolog, 14(1941) str. 117. — Vilim Peroš: Nove značajne knjige s područja etnologije i etnografije. Napredak, 82(1941) 1, str. 42–45. Geografija ili zemljopis[1] je složena nauka koja proučava prirodne i društvene pojave i procese u geoprostoru, te veze i odnose između njih.[2] Naziv geografija je grčkog porekla i dolazi od gea-Zemlja i grafein-pisati, opisivati.[3] Prva osoba koja je koristila reč „γεωγραφία” bio je Eratosten (276—194. p. n. e.).[4] Uz filozofiju i istoriju, geografija pripada među najstarije nauke ljudske civilizacije. Ona se za objašnjavanje geografskog prostora koristi metodama prirodnih i društvenih nauka. S obzirom na raznoznačnost geoprostora, geografija je kao nauka vrlo kompleksna. To je jedina dualna nauka, koja povezuje prirodne i društvene nauke.[5] Naziva se i svetskom disciplinom.[6] Geografija je, dakle, sintetička nauka, koja spaja mnoga dostignuća brojnih nauka radi objašnjavanja geografskog prostora.[7][8] Ona pripada u grupi prirodnih nauka, jer joj je osnovno polazište u prirodnim obeležjima geoprostora. Geografija kao nauka o geografskom prostoru (Zemljinoj površini) objašnjava raširenost, uticaje i međuzavisnost svih najvažnijih prirodnih i društvenih činioca, koji sudeluju u oblikovanju geoprostora kao celine ili njegovih prostornih delova (regija). Zadatak geografije kao nauke je da u svakom trenutku pruži kompleksnu i sveobuhvatnu informaciju o stanju geografskih pojava i procesa, te o uzročno-posledičnim vezama i odnosima kao i zakonima i zakonomernostima što proizilaze iz njih. Jednostavnije rečeno, geografsko znanje nam je potrebno da bismo razumeli savremenu situaciju na planeti, te da bismo na osnovu toga usmerili razvoj u budućnosti, što se ostvaruje kroz prostorno planiranje u skladu sa principima održivog razvoja.[9] Etimologija i terminologija Termin geografija potiče iz klasične starine, a upućuje na prvotno značenje geografije. Etimološki elementi (morfemi) prema kojima je nastala reč geografija jesu prefiksni morfem geo- koji dolazi od grč. γεο- zemljo-, koji se odnosi na zemlju; γῆ Zemlja, te sufiksalni morfem -grafija koji dolazi od grč. -γραφια -pis(anje), a srodan je morfemima -graf, -grafika, -grafički, -grafizam, grč. -γραφος -pisac, koji piše; γράφω pišem, γραφικός pismeni.[10][11] Geografija tada nije bila nauka s određenim objektom i ciljem proučavanja, već neka vrsta opšte enciklopedije o Zemlji. Reč geografija prvi je skovao Eratosten oko 200. p. n. e. kako bi označio opisno učenje o Zemlji. Na temelju prvobitnog značenja geografije u zapadnim i južnim slovenskim jezicima tokom 19. veka nastaje i reč zemljopis[1] (češ. zeměpis, slč. zemepis; sl. zemljepís) koja je zaživela kao ime geografskog osnovnoškolskog predmeta u Jugoslaviji 1950-ih. Kratak prikaz razvoja geografske nauke Geografija je bez sumnje jedna od najstarijih nauka. Još u praistoriji ljudi su pokušavali racionalno objasniti pojave i procese u prostoru i spoznati njihov hronološki raspored. Iako je nauka kao vid ljudske aktivnosti bila prisutna u većini starih civilizacija, najviše pisanih tragova o prirodi kao celini nalazimo kod antičkih filozofa. Za geografiju važne naučne rezultate iz tog vremena dali su Aristotel-o mozaičnosti Zemljine površine i toplotnim pojasevima i Eratosten-o zaobljenosti Zemlje i njenom obimu te zakonomjernom pojavljivanju prirodnih stihija. Eratosten je u 3. veku p. n. e. prvi upotrebio naziv geografija. U srednjem veku dolazi do stagnacije nauke pa time i geografije. Tadašnja nauka se razvijala jedino u sklopu islamskog civilizacijskog kruga. Istaknuti geografi tog doba su el Biruni i el Idrisi. Značajniji razvoj geografije na zapadu potakla su velika geografska otkrića. Zahvaljujući moreplovcima kao što su: Kristifor Kolumbo, Vasko de Gama, Magelan i dr. Brzi razvoj astronomije i nebeske mehanike u 16. i 17. veku predstavljao je osnovu za teorijsko osmišljavanje kretanja nebeskih tela i posledica njihovog kretanja po Zemlju. Početak razvoja naučne geografije pripisuje se holandskom geografu Bernardu Varenijusu, koji je napisao značajno delo pod naslovom Opšta geografija. Uprkos značajnim tehničkim otkrićima koja su uticala na razvoj geografije u 17. i 18. veku, ona ostaje uglavnom deskriptivna nauka sve do pojave velikog geografskog istraživača njemačkog porekla Aleksandra Humbolta koji početkom 19. veka udara temelj savremenoj geografiji. Uz njega je veoma značajan i Karl Riter koji je bio pod jakim uticajem filozofije Imanuela Kanta. Značajan doprinos iz tog doba dali su V. M. Devis u SAD-teorija razvitka reljefa kao geografski ciklus i Vladimir Dokučajev u Rusiji-geografska zonalnost tla i njegova klasifikacija po genetskoj osnovi. Tokom 19. veka osnivaju se katedre za geografiju na univerzitetima širom Evrope a njena tadašnja karakteristika je veštačka odvojenost na prirodnu i društvenu. Krajem istog veka pojavljuje se pod uticajem učenja Fridriha Racela geografski determinizam kao jedan pogrešan pravac unutar geografije. Kao reakcija na ta zastranjivanja javljaju se početkom 20. veka nove generacije geografa koje ističu jedinstvo geografske nauke. Pojavljuju se posibilizam u geografiji, čiji je zastupnik Pol Vidal de la Blanš i horologiza koju je uveo Alfred Hetner što je uticalo na nastanak i razvoj regionalne geografije. Poznati geografski teoretičar iz tog doba je i A. A. Grigorijev sa svojom razradom učenja o geografskom omotaču. Danas postoji velika potreba za sintetičkim geografskim radovima posebno u vezi sa materijalnom proizvodnjom i aktuelnim problemima kvaliteta i preobražaja prirodne sredine, kao i razumnog korištenja prirodnih resursa.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .