Autor - osoba Urošević, Vlada Naslov Usnuli grad / Vlada Urošević ; preveo Ljubomir Simović ; [crteži Todor Stevanović] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Slovo ljubve, 1977 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 61 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Simović, Ljubomir Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Stevanović, Todor Zbirka Savremena poezija (Broš.) Napomene Str. 55-59: Nova poezija Vlade Uroševića / Miodrag Pavlović Tiraž 1.000. Vlada Urošević (1934, Skoplje), pesnik, prozni autor, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Član Makedonske akademije nauka i umetnosti, Evropske pesničke akademije (Luksemburg) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna); spoljni član SANU (Beograd) i dopisni član akademije „Malarme“ (Pariz). Kao redovni profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju držao je kurseve iz istorije evropske književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Objavio je desetak zbirki poezije, kao i više dela iz drugih žanrova: pet knjiga priča, šest romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti slikarstva, desetak antologija. Značajnija dela: zbirke pesama Letnja kiša (1967), Hipnopolis (1986), Panična planeta (1989), Tajno zlato (2016); romani Divlja liga (2000) Zmajeva nevesta (2008), Madžun (2018); kratke priče Znaci (1969), mikropriče Sedma strana kocke (2010); kritike i eseji Suvremenici (Vrsnici, 1971), Astrolab (2000); putopisni zapisi Priče iz Pariza (1997). Jedini je makedonski pesnik koji je dobio tri puta Nagradu „Braća Miladinovci“ za najbolju pesničku knjigu na Struškim večerima poezije. Osim više domaćih, nosilac je i nekoliko inostranih priznanja: Nagrade izdavačke kuće „Nolit“ (Beograd), Nagrade „Halide Edip Adivar“ turskog PEN centra, nagrade „Veliko leteće pero“ na međunarodnom pesničkom festivalu Slovenski zagrljaj (Varna), Zlatni vitez (Rusija)... Preveo je većinu velikih francuskih pesnika devetnaestog i dvadesetog veka na makedonski jezik. MG8 (L)

EVA ZONENBERG NEURAČUNLJIVI - poezija Pogovor - Zdravko Kecman Prevod i pogovor - Biserka Rajčić Izdavač - Kuća poezije, Banja Luka; Udruženje Poljaka, Banja Luka Godina - 2016 202 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Sv. Hieronymus ISBN - 978-99976-648-7-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: HAZARD Uvod Alergična devojkaStudija egzibcionizma Luda Razgovor s dželatom Imperija suze Đokonda Glumica Sve najbolje u Novoj godini Monsieur Baudelaire Večera sa samom sobom u prisustvu kiše Totentanz ZEMLJA HILJADU NOTESA ,,Kad budem velika i jak` Beležnice s crvenim koricama „Fragment pesme Sonje Berg“ Lična fikcija Planeta POVODAC Nijedna Izvinimo se Bogu zbog nevinosti Mikrokosmos Jedan od svetova Ne idi pod žalosnu vrbu Nema nemogućih stvari Čuvar šume Kubistička istortija tela Unutrašnji manifest I Unutrašnji manifest II BUKTEĆI TRAMVAJ Ljuštenje jabuke (savremena verzija iskušavanja) Bukteći tramvaj My favorite my mascot Grad kanibala ČAS USHIĆENJA Pokraj puta Sedmi dan svetkovati Pogovor Joana Lavender street Imam te Hrist je individualista Budi zelena sakrivena iza oštrice sunca Čas ushićenja u pozadini s Hejl-Bopovom kometom Dan crnog sunca Chanson Triste PISANO NA PESKU Koliko latica ima cvet rascvale jabuke Ceremonija kuvanja čaja GODINA VATRENOG ZMAJA Pisma Bašu, Pisma od Baša Uz - pisma uz – zmaja uz - knjigu HOLOGRAMI Naše zemaljske stvari Azra.pl Pesme nađene na stazi sunca U drugom je pristanište moje zemlje Hologram između dimenzija Lift za nebo Nanotehnološka ispovest Devojka koja je sanjala božićnu jelku Ovo je tek početak napisati nešto od čega Where is my touch Molitva nevernika Dete koje se nikada nije rodilo PESME ZA JEDNOG ČOVEKA Muškarac prema Čezaru Pavezeu Subfebrilno stanje Neuračunljivi Leptir Persijski ratnik BISERKA RAJČIĆ - Pisac treba da bude i glumac ZDRAVKO KECMAN - Kao, poezija praska! `Nedavno se u izdanju banjalučke Kuće poezije (biblioteka Sv. Hieronymus, knj. 2) pojavila njena zbirka poezije Neuračunljivi, u prevodu Biserke Rajčić. Studirala je muzičku akademiju u Vroclavu i bavila se pijanistikom. U Krakovu je studirala filozofiju koju je završila magistarskim radom o filozofkinji i kompozitorki Hilfegardi iz Bingena. Predavala je i kreativno pisanje. Pozivana je na najpoznatije festivale poezije i prevođena na brojne jezike. Nalazi se u više antologija najnovije poljske poezije. S obzirom na solidno obrazovanje sjajan je eseista. Piše eseje-portrete o poznatim umetnicima i misliocima od renesanse do danas. Pored raznorodnih tema kojima se bavi pažnju privlači veoma posebnim jezikom svoje poezije, kao i veoma posebnim načinom interpretacije, često u vidu performansa, koji uvek pokazuje neku novu dimenziju njene ličnosti i poetskog izraza. Različitost tema i njihovih pristupa objašnjava svojim životnim putem, sazrevanjem, razvojem, sve produbljenijom spoznajom sveta i čoveka. „Moj život imitira umetnost. Ja sam poezija. Poezija i ja smo jedno“, izjavila je nedavno u jednom intervjuu. Jer, pesmu, pa i celu zbirku stvara u sebi i kada joj se učini da je gotova ona je tek zapisuje. Zbog toga na književnim večerima nikada ne čita pesme iz knjige već ih govori napamet. Bolje od svakog glumca. Kreirajući ili režirajući performans bolje od svakog reditelja. (Danas) Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje 144 / Eva Zonenberg je pohađala i završavala s diplomama. Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala, tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu. Upoznala sam je 1994. godine u Krakovu i ubrzo počela da je prevodim. Ti prevodi naišli su na odličan prijem, tako da je pozivana na brojne festivale, najčešće u Srbiji, ali i u Makedoniji, Bijelom Polju, Sarajevu, Sloveniji… Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „razvija“. Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. U njenom slučaju izraz slobode je na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „muški pesnik“, pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista. Spada u retke pesnike koji pišu veoma duge stihove, međutim njeno muzičko i filozofsko obrazovanje pridaju im ritam, odnosno prevode se i čitaju s lakoćom, iako su metafore kojima se izražava veoma složene, zahtevaju veoma solidno poznavanje njene ličnosti, njenog obrazovanja, načina izražavanja. (Biserka Rajčić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sa uvodom i beleškama Dejvida Elisa, Univerzitet Kent u Kenterberiju. Lorensova reputacija romanopisca često je značila da njegova dostignuća u poeziji nisu uspela da dobiju priznanje koje zaslužuju. Ovo izdanje objedinjuje, u formi koju je on sam odobrio, njegove Sabrane pesme iz 1928. godine, nepročišćenu verziju Maćuhica i kopriva, dodajući ovim tomovima sadržaj dve sveske u kojima je još pisao poeziju kada je umro 1930. godine. Stoga omogućava čitaocu da prati razvoj Lorensa kao pesnika i da ceni izuzetnu originalnost i osobenost njegovog dostignuća. Nisu sve pesme preštampane ovde remek dela, ali ima više nego dovoljno kvaliteta da potvrdi Lorensov status jednog od najvećih engleskih pisaca dvadesetog veka. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.